Darinka Nikolić

VELIKA POZORIŠNA MANIPULACIJA

Vladimir Sekulić: “Konte Zanović”

Kad Dragan Mićanović, u hamletovskoj pozi, s lubenicom umesto

Jorikove lobanje, teatralno izgovara jednu od svojih replika, kad iz velike
drvene bačve, kao iz školjke, izroni nimfa poput Botičelijeve Venere, mi
prepoznajemo način na koji misli predstava Konte Zanović Radmile
vojvodić, koju smo, preksinoć, na 41. Sterijinom pozorju, videli u izvođenju
grupe Grad teatar iz Budve.
To je predstava čiji se misaoi kod osaja prevashodno na sliku,
predstava kojoj likovna dimenzija određuje sva ostala značenja.

Enigma Zanović - bez odgovora

Uokvirena baroknim portalom, ta slika, u kojoj su jedine

(scenografske) konstante prelepa kočija i već pomenuta drvena bačva, na
čiju baroknu pozlatu veliki majstor Mića Tabački dodaje onau neophodni
posmoderni touch kao ironijsku distancu, postaje pozornica jednog
grotesknog teatra, formom primerenog epohi (barok, vreme pred veliku
revoluciju) i njenom, u ovom slučaju, glavnom junaku: avanturisti, lutalici,
pesniku, filozofu, plejboju, opsenaru, špijunu - Stefanu Zanoviću (Budva,
1749 - amsterdamski zatvor, 1876). Ako je, na našim scenama ikad viđena
ovakva scenografija, ona je sigurno nosila potpis Miće Tabačkog.
Na tom, kemp likovnom fonu, rediteljka Radmila Vojvodić uspostavlja
svoj groteskni igrokaz: nisku raskošnih prizora iz mogućeg života
crnogorskog Džejmsa Bonda (ili Luna, kralja ponoći), vrhunskog hazardera
koji je u svoju igru ulagao jedino što ima - sopstveni život.
Vojvodićeva, na samom početku, postavlja enigmu Zanović i, do
samog kraja, ostavlja je bez odgovora. Ona ne ide putem razaranja mita,
već ga, stilom velikog manipulatora, nanovo uspostavlja - kao paradigmu
jednog sasvim određenog i svih njemu sličnih vremena krize identiteta i
predrevolucioarnog sapsensa.
 Uočvajući teatralnost tog vremena, kada je život sličniji pozorištu no
pozorište životu kad je travestija više od životne konvencije - njegov smisao,
uočavajući i teatralnu dimenziju Zanovićevog ikarskog života, rediteljka
gradi jedan visoko stilizovani kaleidoskop raskošnih scenskih prizora, snažno
podržan glumačkom igrom u čijem je centru, ne samo kao pokretač i nosilac
te igre, već kao autentična histrionska vertikala - Dragan Mićanović kao
Konte Zanović.
Šta sve Mićanović nije ugradio u ovaj oblik! Od hamletovske
melanholije do robinhudovske romantike, od donžuanovsko bezbožne
drskosti do mediteranske žovijalnosti, od džejmsbondovskog dendizma do
epske heroike, bojeći, pri tom, svako od tih lica samoironijom, raskošnim
scenskim šarmom, elegancijom pokreta, suzdržanom erotičnošću,
podsećajući, na trenutke, na malog Šerbeniju dok je još gradio svoj, sada
neprikosnoveni, kult na jugoslovenskim scenama.

Prefinjen smisao za stil

Artificijelna u svim elementima, predstava Konte Zanović u tom

pogledu podvučena je prizorima koje, kao predstavu u predstavi, izvodi
glumačka trupa predvođena uzbudljivom, ekspresivnom, dramatičnom
pojavom Sonje Vukićević. Ovaj nemi igrokaz o Eneju i Didoni jeste tu kao
dodatni, ironični, vizuelno atraktivni komentar osnovnog toka fabule, baš
kao što je to i muzika Žarka Mirkovića, čudesni spoj baroknog zvuka i
etničkog melosa i kao što je to, konačno, kostim Angeline Atlagić,
subverzivno duhovit, raskošan i u savršenom skladu i stilskom saglasju sa
scenografskom idejom Tabačkog.
Više od partnerske podrške tumaču naslovnog lika, dakle pun
kreativni angažman, prefinjen smisao za stil, za persiflažu, pokazao je
kompletan ansambl predstave Konte Zanović a pre svih: Đurđija Cvetić,
Nikola Đuričko, Rade Marković, Mirjana Karanović i Vojislav Brajović.
Konačno, činjenica da je prestava nastala na tekstualnom
predlošku( u dramaturškoj obradi i adaptaciji Radmile Vojvodić) Vladimira
Sekulića, ima značaj - tehničkog podatka. Drame nema, ali predstava
nedvosmisleno - jeste. Kao raskošna, duhovita, inteligentna - koreodrama.
Dakle, pozorite.
Dnevnik, 29. maj 1996.