I love Zrenjanin

O novoj predstavi na Dramskoj sceni: „Mihiz i

Komandant Sajler po drugi put među nama“
Objavljeno 01.04.2019. u 18h

Kritika o predstavi „Komandant Sajler“

Pre pedest i dve godine u Zrenjaninu je premijerno izvedena predstava „Komandant Sajler“
književnika i kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza. Protekle nedelje na pozornici „Toša
Jovanović“ je ponovo izveden ovaj Mihizov tekst. Među scenskim znalcima provlačilo se
polušaljivo pitanje – da li će Mihiz i Sajler provesti kao Kraljević Marko u čuvenoj
Domanovićevoj satiri. Setićemo se – Marko je prošao katastrofalno! Međutim, srećom po nas,
Borislav Mihailović i njegov Sajler u Zrenjaninu su, i ovog puta, dobro predstavljeni. I dočekani.
Iako smo se mi promenili dok je Mihizov komad, delom činom (re)dramatizacije, a znatno više
zanemarenim psihološko-etičkim komponentama same drame, koje su u praizvedbi 1967. bile
nerasvetljene jer je ideološka matrica epohe bila drugačije postulirana. No, pošto je ovaj Mihizov tekst
dosta nepoznat savremenoj publici, da se podsetimo njenog sižea: SS oficir, rodom iz Jarkovca,
komandant nekog banatskog gradića (Bečkerek/Petrovgrada) beskompromisni pobornik ideje
nacionalsocijalizma, u jednom trenutku saznaje da nije sin nemačkih roditelja već da mu je otac –
Jevrejin. Njegovu ličnu agoniju, rasnu i rasističku ali i psihološku i identitetsku, prekida i okončava
jedan potčinjeni oficir… Sve ostalo je bio zanimljiv dekor ove skoro „antičke“ tragedije.
Režiraju svojevremeno prvo izvođenje ove drame, čuveni reditelj Jovan Putnik, kao da je imao previše
respekta prema istorijskim i geografskim okolnosti njenog izvođenja (još bliski „otisci“ II svetskog
rata, kao i poklapanje dramske radnje sa mestom njegov mogućeg zbivanja) pa je delo predstavio sa
izvornom patetikom i retoričnošću. Nikola Končarević je te omaške izbegao tako da su „skrivene“ ideje
Mihizove, između ostalog i ona koja kazuje da i „neprijatelji“ imaju pravo na prosvetljenje i katarzu,
dobile svoje scensko otelotvorenje. Vrlo diskretno ali dovoljno definisano Končarević je izmestio
akcenat sa nacionalističkog i rasnog, koji je obeležavao komandanta Sajlera u prvobitnom izvođenju, i
osenčio ga čisto ljudskim i identitetskim dilemama, i podložnošću tragičnom okončanju. Končarević je
takođe glumcima ostavio povoljan kontekst i prostor za igru i poigravanja, međutim nije se odlučio da
bitnije sažme Mihizov razliveni predložak koji je isuviše ekstenzivan za današnju percepciju.

Glumačka ekipa, dovoljno mlada da bi bila ambiciozna, iskušana u ranijim izazovima, odigrala je
„slučaj sloma komandanta Sajlera“ u dobrom ritmu koji je skoro eliminisao nepotrebne dužine izvesnih
Mihajlovićevih monoloških rukavaca. Končarevičevom postavkom glumci iz užeg kruga Sajlerovih
„kolega“ i srodnika dobili su više prostora nego što im je pisac namenio.Dejan Karlečik je ipak Fridriha
Kramera, bolje odigao delu koji sledi posle Sajlerovog identitetsko „kraha“, što je bilo i logično u
konstelaciji koju je Milan Kolak, kao komandant Sajler ispunjavao više intelektualno-psihološkim
presijama a manje klasičnom nacističkom i fašističkom torturom. Kolak je, takođe, bio uverljiviji i
slojevitiji u delovima komada koji slede posle spoznaje svog jevrejskog porekla. Jer, Mihiz pokazuje,
kao u ostalo i u „Banović Strahinji“ da su svi rasizmi i fanatizmi najranjiviji kada se suoče sa ličnim,
intimnim ili duševnim. Predstavu, ipak i zapravo, žanrovski usmeravaju i obezbeđuju joj gledljivost i
životnost „drugi ešalon“ likova/glumaca: Stefan Juanin, kao Franc -Feri Sajler, moćnom psihičkom ali i
fizičkom transformacijom u lik poludebilnog parazita koji živi pod kišobranom glavnog silnika; Marko
Pantelić, koji oficijelnog oca Sajlerovog, donosi kombinacijom izvitoperene dobroćudnosti. Konačno,
Ljubiša Milišić, kao advokat Slavko Nešić, on unosi presudnu peripetiju u fabulu, stameno ali i
slojevito razmotava konce ove drame ispunjavajući ulogu dobrom kontrolom emocija, gestova i ritma.
Epizodni lik Jelene Đurić, u kome nema suviše psihologije niti razvojnosti, samo subinske umešanosti,
Sanja Radišić igra odmereno i uverljivo. Još manja uloga, lik Melhiora Vajsa, osobu koji svojim
„učinkom“ van scene a čije posledice razrešavaju dramu, u tumačenju Jovana Toračkog, glumačkom
uverenošću i uveljivoš-ću, znatno nadmašuje njenu funkcionalnu vrednost. I pamti se kao uskličnik. Od
Jozefa, po-silnog ili stražara komandantovog, Zvonko Gojkovič pravi komičan lik, skoro švejkovski,
koji se preobraća u dvoličnu uštvu. I ima funkciju duplog dna priče. Miljana Vukovića je u predstavi
bilo na način i meri kako ga je reditelj zamislio.
Utisak je da reditelj Končarević obavio dovoljno dobar posao u kome se doduše nazire nešto drugačija
početna ideja. Mihiz mu ne bi zamerio. Nećemo ni mi, suviše.
„Konzervativniji“ deo ove, ne suviše modernizovane predstave, bili su scenografija(više) i kostimi.
Utisak je da su scenografkinja Miljena Vučković i kostimografkinja Blagovesta Vasileva ( sa više
invencije) bukvalno sprovela ono što je Mihiz još 1967. napisao u didaskalijama svoje drame: “dekor,
kostimi i rekvizita: realistički, banalni, iz epohe“. Svojom procenom ili rediteljskom koncepcijom?
I konačno i ipak, gledali smo jednu dobru, premda pomalo staromodnu predstavu „iz našeg sokaka“,
koja je u današnjem čitanju pokazala antičku mudrost da su svaka eksplozija, prelom ili sunovratu
ljudskoj duši, svesti li savesti, odnosno identitetu i poreklu, mnogostruko jači i kobniji od bilo kog
ideološkog, karijernog ili statusnog sloma.
Zoran Slavić, književnik i publicista