Семинарски рад

Тема:

Живот и дело Паје Јовановића

Ученица: Ирена Новаковић

Професор: Душица Филиповић

Предмет: Академско писање

Смер: Менаџмент уметничке продукције и медија

Година: 2019/20.

1
 Садржај

1. Уводна реч.............................................................................................................................3

2. Биографија Павла Јовановића..............................................................................................5

3. Најзначајнија дела Павла Јовановића...............................................................................10

3.1 Кићење невесте ...........................................................................................................10

3.2 Проглашење Душановог законика.............................................................................11

3.3 Битка у Тетобуршкој шуми .......................................................................................14

3.4 Час мачевања ..............................................................................................................16

3.5 Таковски устанак .......................................................................................................17

3.6 Сеоба срба и Вршачки триптихон ...........................................................................17

3.7 Портрет госпође Мирке ............................................................................................19

3.8 Портрет Муни ...........................................................................................................20

4. Литература ..........................................................................................................................22
1.Уводна реч

Павлу Паји Јовановићу ће се већ на студијама отворити врата успеха и славе која ће са
годинама расти и од њега створити својеврсног нестора националне уметности. У
историји није остао упамћен само по популарним и траженим жанр-сликама из живота
народа са Балкана и Оријента, по композицијама великих формата из историје
средњовековне и нововековне српске државе које су биле надалеко хваљене и
награђиване, затим по свом огромном портретском делу као и бројним успесима и
признањима на међународним изложбама што је за њих примао, него и по томе што је у
историји најзначајније српске високонаучне установе каква је Српска академија наука и
уметности ушао као један од најмлађих њених чланова. Поводом избора за чланство у
Српској краљевској академији (данас САНУ), Паја Јовановић је приредио у Београду
своју прву самосталну изложбу 1893. на којој је показао домаћој јавонсти зашто су од
свих српских сликара управо његова дела била најтраженија међу европским
галеристима, колекционарима и познаваоцима уметности. Теме из живота обичног
народа са Балкана попут „Кићења невесте“, „Борбе петлова“ или „Издајице“, нису
сликане само ради уступака жељама и укусу бројне клијентеле, него су истовремено
отварала простор за демонстрацију Јовановићевог беспрекорног цртачког и сликарског
мајсторства, које ни у позним годинама живота није губило на интензитету. Углед
најпознатијег сликара историјских композиција међу Србима Паја Јовановић је започео
чувеном „Сеобом Срба“ из 1896, а потврдио великим успехом свог дела „Крунисање
цара Душана“ на Светској изложби у Паризу 1900. године.

Преломан тренутак у стваралаштву Паје Јовановића био је боравак у Америци 1902-

1903. године. Намера његовог одласка и боравка у Америци била да наслика више
портрета и евентуално приреди изложбу радова насталих током тог боравка. Током
боравка Паја Јовановић је био и гост свог земљака, славног и великог научника и
професора Универзитета у Колумибији Михајла Пупина, који је том приликом од
прослављеног српског сликара поручио свој портрет и портрет ћерке Варваре-Ваве.

Портрет Михајла Пупина одликује се високим пиктуралним квалитетима, импонује по

лакоћи сликарског поступка и бриљантно сликаним партијама, нарочито лица и руку.
Паја Јовановић је портрет радио у свом њујоршком атељеу по скици, или по
фотографији коју је добио у Пупиновој универзитетској лабораторији, док је Пупин
позирао сликару како би што верније насликао лице и шаке на којима је остварен врло
висок ниво сликарског умећа.

Сликајући интензивно од почетка прве деценије 20. века портрете угледних дама из
отменог бечког друштва, Паја Јовановић је тежио да ти портрети буду изведени по
свим правилима академске вештине - почев од поставке фигуре у простору, презицних,
грациозно исцртаних контура лица и тела у целини, затим сензуално и са пуно
тактилности сликаних мекота пути, благих сенки на лицу и рукама, слободно и ефектно
сликаних партија на драперијама, све до убедљиве материјализације елегантних,
раскошних хаљина. Управо на тим елементима слике је посебно долазила до изражаја
осведочена цртачка и колористичка вештина Паје Јовановића, која је лежерно и са
нескривеним ласкањем у потпуности погодовала духу идиличног света улепшаног
буржоаског реализма бечке културне средине почетка 20. века, у којој се Јовановић
кретао и стварао и где је упознао знатно млађу Хермину Муни Даубер, која му је била
најпре модел, непресушна инспирација, а потом од 1917. званично и супруга и одана
животна сапутница.

2.Биографија Павла Јовановића

Павле Паја Јовановић је рођен у Вршцу 16. јуна 1859. године. Пајин отац Стеван водио
је порекло од Јова Ђукина који је у великој Сеоби под Арсенијем III Чарнојевићем
прешао са Косова у данашњи Вршац и ту са породицом заувек остао у вршачком
насељу које је добило име по његовој постојбини - Дечаново. Мајка Ернестина била је
француског порекла. Из брака са Стеваном Јовановићем имала је поред најстаријег
Павла-Паје, још Светислава и Милана. Тек неколико дана пошто је Паја навршио седму
годину, мајка Ернестина је после краће и тешке болести преминула у 28. години
живота. Годину дана после њене смрти отац Стеван је у кућу довео своју другу супругу
Марију дел Понти која је изродила петоро деце - синове Александра (Шандора), Ђуру и
Ивана и ћерке Софију (која је умрла рано као девојка) и најмлађу Тинку.

Паја Јовановић имао је доста тога да научи у родном Вршцу. У црквама на

иконостасима које су радили значајни српски сликари попут Николе Нешковића (1729 -
1785), Арсенија-Арсе Теодоровића (1767 - 1826) и Павела Ђурковића (1772 - око 1830),
дечак Паја је научио добру лекцију из сликарства. Као ђак вршачке реалке још више се
предао цртању, захваљујући урођеном таленту и свом професору цртања у реалци
Водецком.

Таленат Паје Јовановића врло рано је запазио угледни Вршчанин и тутор месне
православне цркве Александар Токин, видевши дечака како са успехом прецртава
ликове светаца са иконостаса у вршачкој цркви. Цртежи Светог Саве, Исуса Христа,
Богородице и других светитеља које је урадио посматрајући иконе и зидне слике у
вршачкој цркви, били су у ствари први радови који су му донели успех, јер је управо те
цртеже дечака Токин одабрао да украсе ново звоно које је поручено код бечког
звоноливца за православну цркву у Вршцу. Његов труд и таленат награђени су са две
форинте по цртежу. Паја је потом од бечког поручиоца добио и најкориснију подршку
а то је савет родитељима да га пошаљу на неку уметничку школу.

У својој петнаестој години Паја Јовановић се преселио у Беч са намером да се што

боље припреми за упис на Академију ликовних уметности. Како није имао завршен
четврти разред гимназије, није могао да конкурише за упис на Академију. Срећом по
дечака решење је нађено у старом познанству Јовановићевог оца са Јозефом
Даблингом. Дечака су Даблингови са одушевљењем примили и одмах га уписали у
угледну Ваза-гимназију. Са великом жељом да се што пре домогне Академије, млади
Вршчанин је за једно полугодиште прешао градиво целог четвртог разреда. Априла
1877. уписао се званично на Академију ликовних уметности која се баш у то време
уселила у нову, репрезентативну зграду на Шилерплацу. Студије су трајале три године
и обухватале су поред обавезних предмета цртање и сликање фигуре још и вечерњи акт,
студије драперија и одела и вежбе из композиције, док су помоћни били перспектива,
анатомија и наука о стиловима.

О годинама проведеним на Бечкој ликовној академији Јовановић је оставио низ

занимљивих запажања сачуваних у његовим мемоарским белешкама. Пресудну улогу у
његовим првим корацима имао је професор Кристијан Грипенкерл, звани Грипен(1839-
1916). Грипенкерлово инсистирање на цртежу било од пресудне важности за
Јовановићево основно ликовно формирање, посебно када је у питању стицање цртачке
вештине. Јовановић успева да добије стипендију Матице српске из фонда Гавре
Романовића у износу од 35 форинти месечно. Стипендија му је прилично олакшала
даље школовање и омогућила да током летњих месеци распуста обилази не само
Вршац, него и да се отисне пут Црне Горе и Скадра. Жељан учења, као и охрабрен
добрим оценама на студијама, Паја Јовановић се у то време заноси идејом о
композицији која је за тему имала отмицу младе, односно догађај када турски војници
упадају у црногорски логор са намером да отму невесту. На крају, када је слику
завршио и видно узбуђен показао свом професору Грипенкерлу, дочекала га је његова
озбиљна али тачна критика. Паја Јовановић је брзо ступио у мајсторску радионицу
сликара Милера. Кроз ту радионицу прошли су многи студенти који су желели да
постану сликари великих историјских и оријенталних композиција, у то време врло
тражених и често поручиваних уметничких дела. Стари и угледни професор Милер био
је врло строг. Исцрпљен дугим и напорним радом, отишао је на опоравак у родни
Вршац. Баш када се спремао за повратак у Беч, стигле су две и те како пријатне вести.
Прва је била да су му уважили молбу за царску стипендију у висини од 360 форинти
годишње, а друга да му је дипломски рад, слика „Рањени Црногорац“, награђена као
најбољи студентски рад на редовној годишњој изложби Академије. Награда је сваке
године била додељивана најбољем ђаку и исплаћивана је из личног фонда цара Фрање
Јосифа. Слику је са изложбе одмах откупила Магнатска касина у Будимпешти за 1.000
форинти, што је за једног тек свршеног студента била позамашна свота.

Са својих путовања Јовановић се вратио у Беч поткрај 1882. и одмах изнајмио скроман
квартир близу Академије. Имао је велику жељу да покаже свом професору колико је
озбиљно схватио његове речи. Прионуо је на посао радећи две слике - једну са темом
мачевања , док је друга била сложенија и имала је задатак да прикаже постанак народне
песме, алегоријску композицију са много фигура, од чега је Јовановић ипак на крају
одабрао само мотив слепог гуслара окруженог ратницима који слушају песму о
јуначким подвизима својих предака. Напослетку, одлучио се да Милеру покаже слику
“Мачевања”, и није погрешио. Задовољан осмех старог професора био је знак
Јовановићу да је овог пута код њега коначно прошао. Срећа је и овог пута у његовом
животу одиграла главну улогу. Уочи летњег распуста 1883, код Милера је дошао његов
стари познаник Том Валис, син угледног енглеског галеристе и сликара прерафаелита
Хенрија Валиса (1830-1916). Млађи Валис је са оцем држао галерију “Френцх” у
Лондону, у елитном Пал Малу. Сврха Валисовог доласка код Милера била је јасна,
одржати контакте са старим професором и међу младићима открити нове таленте.
Прешавши погледом преко студентских радова, Валис је застао баш на слици нашег
сликара и одмах поручио Милеру да “Мачевање” носи са собом, а да аутора позове на
пословни разговор. Епилог тог разговора био је уговор који је Паја Јовановић склопио
са галеријом “Френцх” на десет година, по којем је галерија обезбедила сликару
смештај и све услове рада, док је право продаје сваке Јовановићеве нове слике имала
само галерија. След догађаја показаће да Валис у процени није нимало погрешио.

Долазак у Енглеску представља потпуно ново поглавље у животу Паје Јовановића.

Предузимљиви галериста Валис одмах је младом сликару отворио банковни рачун,
обезбедио му простран и удобан атеље са баштом, послугу и све услове за несметан
рад. Он је требало само да слика и да готова дела достави галерији. Поред тога, језичку
баријеру је морао у ходу да савлада. Наступ младог српског сликара из Аустроугарске у
галерији “Френцх” лондонска штампа је испратила похвалама и са нескривеним
симпатијама. После видног успеха са “Мачевањем” и “Гусларом”, Јовановић ниже своје
успехе наредним сликама које ствара. Тих првих година по одласку из Беча Паја
Јовановић је заиста много путовао. Главни разлог за та путовања свакако су биле
уметникове припреме за израду будућих слика - жанрова из живота балканских народа,
које су из године у годину међу енглеском клијентелом биле све популарније. Судећи
према наводима ранијих Јовановићевих биографа, млади српски сликар је већ 1884.
закупио један стан и атеље у Минхену, граду који је у то време био један од водећих
уметничких центара у Европи. Увек расположен за путовања, Јовановић се често
отискивао у свет, посећивао европске престонице, затим обилазио Италију, Рим, Напуљ
и атрактивне рушевине Помпеје, боравио у сунчаној Грчкој, у Атини, тражио
инспирацију по живописним пределима северне Африке и, наравно, редовно обилазио
оца и породицу у Вршцу.

Средином 1888. године млади сликар Паја Јовановић проглашен је за члана Српске
краљевске академије (данас САНУ). Затрпаван све већим поруџбинама од стране свог
галеристе, Јовановић је био принуђен да често једну слику по неколико пута понавља и
да је онако тек готову, скоро влажну, са штафелаја уступа галеристи.

Од средине осамдесетих и све до прве изложбе приређене у Београду 1893. године, дела
Паје Јовановића је наша јавност тог времена могла да упозна посредством написа и
репродукција у листовима ”Јавор”, ”Застава”, ”Нова искра”, ”Немања”, ”Бранково
коло”, ”Орао”, итд. Саме називе дела Паја је углавном препуштао свом галеристи да их
одреди, или је остављао машти на вољу самом посматрачу да именује слику по својој
вољи.

Ни новац ни популарност нису чинили мотив или подстицај младом Јовановићу да иде
даље. Тај мотив ће уследити након његове прве изложбе у Београду, приређене октобра
месеца 1893, у просторији скупштинске сале Велике школе (у Капетан Мишином
здању). Иако је изложба трајала каратко и била сачињена од свега девет дела, колико је
аутор могао за ту прилику да сакупи, Паја Јовановић је у српској престоници био
дочекан и испраћен на ловорикама славе.

Пред Други светски рат, 1939. године одлучио је да напусти Беч и пресели се у Београд.

Ту је провео тешке године окупације и прве поратне године. Иако већ у дубокој
старости и даље је сликао. Неприлике са имовином у Бечу натерале су га да се тамо
врати 1950. године. Међутим, већ исте године започео је преписку са управом Музеја
града Београда око своје ликовне оставштине и отварања Легата. Желео је да остави
своме граду, како је говорио, „оно што би вредело чувати“ од његовог рада и алата:
штафелаје, сликарски алат, почете слике и скице, мапе са цртежима и репродукцијама;
како би се направио један атеље-соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели
више да сазнају о њему, његовом раду и делу.

Тако је 1970. године отворен Легат сликара Паје Јовановића у коме су изложене
уметникове слике, личне ствари, скице, белешке, фотографије, документи, многобројна
одликовања, медаље, дипломе, признања. Данас је то Музеј Паје Јовановића. На
штафелају стоји његова последња слика Букет црвених ружа.

Паја Јовановић умро је 30. новембра 1957. године у Бечу. Као што је желео, урна са
пепелом пренета је и положена да почива у Београду.

3. Најзначајнија дела Павла Јовановића

3.1 Кићење невесте

Кићење невесте је једно од најпознатијих дела Паје Јовановића. Настало је у време

уметникових интензивних путовања и боравака по Балкану, у првој половини
осамдесетих година XIX века. Ведра, фолклорно живописна, беспрекорно сликарски
изведена са обиљем етнографских детаља, ово дело је једно од најбољих Јовановићевих
радова како овог периода, тако и у целини. У ширем контексту, ова слика Паје
Јовановића у себи садржи све релевантне одлике поетике академизма и према томе је,
заједно са другим Јовановићевим делима из овог периода, пресудно утицала на развој
српског реалистичког сликарства крајем XIX века.

Позната је и друга верзија ове теме, али нажалост само по опису из литературе. На тој
слици су око невесте две жене које је ките, док је са леве стране приказана мајка како
склопљених руку од радости плаче. Такође су насликана и улазна врата са леве стране,
на којој стоји девојка која само што није заплакала, док се са десне стране налазила
жена која води девојчицу са даровима ка невести.

У литератури слика се појављује и под називима: "Невеста", "Ките младу", "Опрема

младе".

Током конзерваторских испитивања, спроведених приликом конзерваторско-

рестаураторских радова у Атељеу за рестаурацију уметничких дела Народног музеја у
Београду 2009. године, установљено је да испод горњих бојених слојева постоји
потписана првобитна композиција са истом темом. У завршној варијанти, Јовановић је
скратио формат платна са десне стране (за око 7цм), простор ентеријера је нешто
изменио, леву страну композиције је у мањој мери преправио, а десни део је потпуно
пресликан: три девојке које седе и везу на клупи насликане су преко фигура жене и
девојчице која носи корпицу са цвећем и стидљиво невести приноси дарове.
 Слика 1

3.2 Проглашење Душановог законика

Проглашење Душановог законика односно Крунисање цара Душана је историјска

композиција Паје Јовановића рађена 1900. године по наруџбини Краљевине Србије за
потреба Светске изложбе у Паризу на којој је награђена златном медаљом. На самој
слици је приказано проглашење Душановог законика у Скопљу 1349. године, са
историјским личностима које су том чину присуствовале, од којих су неке од њих
рађене на основу њихових савремених портрета приказаних на фрескама. Данас постоји
неколико истих слика које је радио сам Јовановић, од којих се највећа налази у
Народном музеју у Београду.

Краљевина Србија је крајем XIX века позвана да учествује на Светској изложби, која је
требало да се одржи у Паризу 1900. године. За потребе адекватног представљања
државе, 1897. године формиран је одбор који ће руководити припремама, а од Паје
Јовановића је наручено да наслика монументалну композицију Крунисање цара
Душана, за шта је он започео опсежне припреме 1899. године. Сам Јовановић је у
договору са тадашњим председником владе Краљевине Србије Стојаном Новаковићем,
променио главни мотив слике из крунисања цара Душана у проглашење Душановог
законика односно Прокламацију законика цара Душана, како је назива сам Јовановић у
својим мемоарима. Он је одустао од приказаивања крунисања, пошто је оно везано за
унутрашњост цркве без дневне светлости и одлучио се за приказивање проглашења
законика.

За потребе слике, он је обишао старе српске престонице (Призрен, Скопље) и

манастире (Грачаница, Лесново, Жича и други), да би прикупио аутентичне елементе за
своју слику, не би ли она била што веродостојнија. Пошто је још Милутин у Србију
унео византијски дворски церемонијал, Јовановић се одлучио да Цару и Царици
наслика византијска одела, за шта се обратио костимијеру Бечке опере Блашкеру. Он је
на основу византијских слика урадио одела, по којима је Јовановић насликао одежде
Душана и Јелене, али и протовестијара Николе Бућа који чита царску прокламацију.
Царева гарда коју су чинили немачки најамници је насликана по узору на немачке
витезове из XIV века, а њихов вођа Палман у руци држи одговарајући шлем. Српска
коњица је приказана у млетачкој опреми а међу њима се истиче млади војвода Прељуб
на турнирском коњу у предњем плану слике. Инспирацију за грбове српске властеле,
преузео је из једног Илирског грбовника који се у то доба налазио у Бечкој дворској
библиотеци, у коју је донет из манастира Житомислића. Највише потешкоћа имао је
око аутентичних изгледа одела обичног народа и њиховог оружја, за шта је нешто мало
детаља пронашао у Жичи.

Слика је завршена за Светску изложбу и за њу је Паја Јовановић награђен златном

медаљом. Међутим, он сам није био задовољан како је она испала, јер је она више
колорисан цртеж него живопис, пошто је на основу ње требало да буде касније урађен
гоблен, који никада није урађен. Због тога је он током зиме 1925 -1926. урадио нову
верзију слике, која се, по његовим речима, од оригинала разликује дужом
перспективом, Душановим ликом који је на новој слици рађен према фрески у
Лесновском манастиру и најглавнија измена је у дифузној светлости без сенке.

Данас постоји седам верзија ове слике, које се налазе у музејима и приватним
колекцијама. Велика композиција (из 1931. године) се данас налази у Народном музеју
у Београд, једна мања у легату Паје Јовановића, који се налази у склопу Музеја града
Београда, а слику коју је радио средином двадесетих година XX века, Јовановић је
продао и она се данас налази у САД.

Поред историјских личности, на слици су се нашле и личности из епске поезије, као и

полулегендарне личности, а Јовановић је међу присутнима доцртао и самог себе.
Грбови српске властеле представљени су на основу измишљених грбова из тзв.
Илирских грбовника, а занимљиво је да је насликан и грб породице Охмућевић, за
доказивање чијег племства је Петар Охмућевић створио први Илирски грбовник.

Пре израде саме слике, Паја Јовановић је направио њену скицу на којој је и означио
личности које је приказао на слици:

1. Цар Душан 11. Никола Бућа, Протовестијар

2. Царица Јелена 12. Palman(us) Teutonicus Capitanus gentis armigens

3. Урош, српски краљ 13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар

4. Српски Патријарх Јоаникије 14. Деспот Синиша, брат цара Душана (од друге жене)

5. Трновски Патријарх Кир Симеон (бугарски) 15. Цар Александар Бугарски, царичин брат

6. Краљ Вукашин Мрњавчевић 16. Јован Кастријота, деда Скендербега

7. Царев шурак Оливер велики војвода. 17. Giunius Derse (Дубровчанин, изасланик Републике)

8. Дејан Севастократор 18. Giunius de Calichio (Дубровчанин, изасланик

Републике)
9. Кир Герман, Игуман Атонски (Атонске Горе)
19. Nifficus Nik Condola (Дубровчанин, изасланик
10. Гојко Мрњавчевић, Велики Логотет
Републике) 25. Орловић Гргур

20. Аврамбек Кефалија Сереза 26. Храбреновић

21. Манцил Ливерија, Војвода над Волером, Серезом и 27. Баошић (Балшић)
Струмом
28. Кобиловић (Обилић)
22. Ангел Метохита
29. Облачић Раде
23. Алексија Цамплакон, велики чауш
30. Андроник Кефалија Драме
24. Прељуб „Кесар“
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја

Слика 2

3.3 Битка у Теутобуршкој шуми

Слика Битка у Теутобуршкој шуми(слика 3) - Furor Teutonicus је монументална слика

Паје Јовановића величине 20 m², у питању је историјска композиција која приказује
битку и победу Германа над Римљанима у Теутобуршкој шуми 9. године н. е.
На самом крају 19. века, када је био у напону снаге и на врхунцу славе, Павле Паја
Јовановић прихвата поруџбину да за велику међународну изложбу у Бечу наслика
управо битку у Теутобуршкој шуми. Озбиљно и с пуно жеља Јовановић приступа
остварењу. На време завршава слику и предаје је стручној комисији. 1899. године
добија престижну Рајхлову награду и новчани износ од тадашњих шест хиљада динара
у злату.

Од тада је „Furor Teutonicus” био излаган и награђиван на изложбама у Паризу 1902.

(Médaille d’or, Salon des Art français), Сент Луису у Америци 1904. (Saint Louis, Silver
Medail World's fair), Салцбургу 1909. (Golden Staatsmedaile, Salzburg) и на крају у
Сантијаго де Чилеу 1910. (Museo Nacional de Bellas Artes). Судећи према наводима из
уметникових „Мемоара”, слика „Furor Teutonicus” ” откупљена је за Национални
уметнички музеј у Сантијаго де Чилеу 1911. под називом „Los Bárbaros”. Међутим,
након скорашњих провера у Museo Nacional de Bellas Artes у Сантијаго де Чилеу,
установљено је да се слика не налази у збирци овог музеја, те је њена судбина и данас
непозната.

Слика 3
3.4 Час мачевања

Једном приликом је у дом Јовановићевих свратио Мита, син добро познатог Вршчанина
Токина, и то у пуној војничкој опреми. Несташни Пајин полубрат Александар - Шандор
је искористио тренутак Митине непажње, извукао јатаган из корица, почео њиме да
млатара по соби и изненада га стави свом брату Иви у руке. Да се не повреди, али и да
га не уплаши, искусни Мита је ухватио дечакову руку и пажљиво ју је придржавао док
је дечак збуњено држао јатаган у руци. У том тренутку родила се у Пајиној глави идеја
за будућу слику. Одмах је викнуо, завапио и замолио Миту и малог Иву да остану за
тренутак мирни, јер му се тај склоп и положај учинио тако савршен, да је одмах кренуо
у скицирање и стварање новог дела за које ни слутио није да ће му отворити врата
успеха и у потпуности променити живот. Био је то почетак рада на данас толико
популарној слици „Мачевање“ или „Први час мачевања“. (слика 4)

Слика 4
3.5 Таковски устанак

Више од признања и похвалних критика, Јовановићу је значио контакт са Александром

Обреновићем и договор о слици која би на свој начин уприличила
осамдесетогодишњицу Таковског устанка. Резултат тог сусрета је данас позната
Јовановићева композиција историјског садржаја која приказује Таковски устанак,
изложена први пут 1895. године у фотографском атељеу његовог брата Милана преко
пута Старог двора (у згради у коју је смештен биоскоп “Звезда”). (слика 5)

Слика 5

3.6 Сеоба Срба и Вршачки триптихон

Упоредо слика своје добро познате жанр сцене (попут слике која има више назива -
“Старе приче”, “Старац прича шта је некада било” или “Прича о боју на Косову”. Затим
склапа уговор за сликање иконостаса цркве Преноса моштију светог Николе у
банатском месту Долово, који окончава 1898. Врхунац ангажовања је поруџбина
српског патријарха Георгија Бранковића да за Миленијумску изложбу 1896. у
Будимпешти наслика монументалну историјску композицију која би представила Сеобу
Срба 1690. под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.

Већ 1895. појављује се чланак у листу “Застава” у коме се каже да је наш познати
сликар склопио уговор на 10.000 форинти са Патријаршијским двором у Сремским
Карловцима за сликање историјске композиције “Сеоба Срба” (слика 6). Јовановић у
пролеће испоручује патријарху Бранковићу обе слике - “Сеобу Срба” и “Вршачки
триптихон” (слика која приказује бербу, жетву и пијацу у Вршцу, данас у Градском
музеју у Вршцу).

Рад на слици “Сеоба Срба” схватио је као свој животни изазов, што је несумњиво и био.
Напослетку, теренска путовања по манастирима Фрушке горе и редовне консултације
са ученим архимандритом Гргетега и историчарем Иларионом Руварцем уродили су
плодом - монументална композиција “Сеобе Срба” је по својој величини (преко 22 м2)
превазилазила сва дотадашња слична дела у српској уметности. Па, ипак, историјска
веродостојност овог дела је морала да устукне пред политичким плановима поручиоца.

Љут што је сликар приказао српски народ који се у збегу повлачио пред рушилачком
силом Османлија, патријарх Бранковић је Јовановићу одмах наредио да исправи десну
половину слике и да уместо жена, деце и стада оваца наслика српске војнике како у
пуној ратној опреми, на позив аустријског цара Леополда I прелазе Саву и Дунав и
долазе да буду “бедем Западу против нехришћанске силе са истока”. Политичка
позадина ове измене била је у намери српског патријарха да мађарским званичницима у
Будимпешти прикаже Србе као херојски народ који је оправдао заслужне привилегије
царске канцеларије у Бечу.

Паја Јовановић је уважио замерке, исправио спорни део слике, насликао патријарха
Бранковића као патријарха Арсенија III Чарнојевића, Исаији Ђакону ставио у руке
цареву привилегију, али није одустао од своје првобитне замисли, коју ће спровести у
дело на другој верзији “Сеоба” (данас у Народном музеју у Панчеву).

Предузимљиви Јовановић је одмах уступио право на репродуковање и умножавање

друге верзије “Сеобе” трговцу из Загреба Петру Николићу, и од тада скоро неће бити
ниједне српске куће без неке његове познате олеографије. Упркос великим плановима и
амбицијама, одлучено је да се на велику Миленијумску изложбу пошаље друго
Јовановићево дело - “Вршачки триптихон”.(слика 7)
 Слика 6

Слика 7

3.7 Портрет Госпође Мирке

Петар Петровић је 2012. објавио књигу „Системски каталог дела Паје Јовановића“ у
ком је обрађено 1099 делам али као наузбудљивије откриће истиче портрет "Госпође
Мирке" у Чилеу, у Музеју Сантјаго де Чиле. За ово дело се знало "по предању", али се
није знало како изгледа.
Тај портрет сам Јовановић посебно, на више места истиче као значајан. Насликао га је
1905. и одмах на међународној изложби у Минхену добија прву награду - златну
медаљу. Излаже је потом на париском Салону, па у Лондону - њом стиче широку
популарност у Европи. Слику откупљује државна комисија Чилеа коју држава шаље у
Европу да за музеј који се отвара 1910. откупи најзначајнија, награђивана уметничка
дела европске уметности. Тад је Чиле откупио и "Фурор Теутоникус", огромну
композицију која представља битку Римљана и Германа, коју сам Паја истиче као једно
од својих најбољих дела, али која на путу до Чилеа нестаје па се ни данас не зна њена
судбина.

3.8 Портрет Муни

Нема уметника који није имао своју музу. Највећа инспирација чувеног сликара Паје
Јовановића била је његова 33 године млађа супруга Хермина Јовановић (Даубер), звана
Муни.

Она је била модел свом мужу и осликана је на великом броју његових дела. На сликама
Јовановића који је био представника академског реализма, приказана је заправо његова
љубав према Муни.

Љубав је почела 1905. у Будимпешти, а крунисала је 27.марта 1917. у Будимпешти.

Јовановић је тада био у шестој деценији, а Хермиона је била, како сведочанства кажу,
веома пажљива према старијем супругу. Оно што је Пају привукло на њој биле су њене
идеалне пропорције, баш онакве о каквим је сликар учио на академији. Уз пропорције
је ишло и лепо лице са истакнутим цртама, додатна инспирација за креирање. Муни је
уживала у позирању, а муж ју је научио свим техникама позирања. Брак проткан
љубављу и стваралаштвом трајао је чак четири деценије, а од 1939-1947. Јовановић и
његова супруга живели су у Београду. Јовановић је преминуо 1957. у 98. у Бечу, а Муни
је Музеју града Београда предала све радове сликара из Вршца, која и данас приказују
велику љубав. Паја ју је закључао на својим сликама, деценијама након његове смрти
прича се о њој и гледа се у њу.
.

Слика 8
4. Литература

Никола Кусовац “Каталог за изложбу слика и цртежа Паје Јовановића поводом 125-
годишњице рођења”

Иванка Бешевић “Живот Паје Јовановића”

Петар Петровић “Паја Јовановић, системски каталог дела”

Јасна Марковић "Музеј Паје Јовановића, водич" 2009.Београд

Мирослав Тимотијевић “Паја Јовановић” , Народни музеј, Галерија САНУ, Београд

2009, 2изд. 2010.