ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ

СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

АЛЕКСИНАЦ

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Социјални рад са децом и младима
Тема: УТИЦАЈ ХРАНИТЕЉСТВА НА ОДРАСТАЊЕ ДЕТЕТА

МЕНТОР СТУДЕНТ
Анкица Симона Ковачевић Жикић Александра
Бр.инд. 2233

1
 САДРЖАЈ

1. Садржај...........................................................................................2

2. Увод.................................................................................................3

3. Како се хранитељска породица стара о детету...........................5

4. Смисао и утицај хранитељства на децу.......................................6

5. Закључак.......................................................................................10

6. Литература....................................................................................11

2
 УВОД

Хранитељство је привремени облик заштите детета и траје до разрешења кризне ситуације

у биолошкој породици, али може потрајати и дуже, све до потпуног осамостаљивања
детета.

Дете се у хранитељску породицу смешта да би му се обезбедило адекватно породично

окружење у коме ће расти, развијати се, васпитавати, образовати, оспособљавати за
самосталан живот пратећи своје потенцијале, односно у коме ће имати исте шансе као и
деца која одрастају са својим родитељима.

Хранитељство је првенствено неопходно млађој деци за коју је живот у дому

најнеповољнији јер им је, због великог броја деце, тешко пружити индивидуалну пажњу,
али и старијима којима недостаје породицно искуство. Ова деца разлицитог су етницког,
националног порекла, верске припадности, као И разлицитих потреба, у зависности од
узраста, развоја и претходног животног искуства. 1 Ипак, сви они имају заједницку потребу
за љубављу, пажњом и породицним окружењем, истакли су у Центру за социјални рад.

Хранитељи могу постати пре свега они који су спремни да за добробит детета са њим деле
сопствени дом, при цему није битно да ли живе са породицом, сами, и да ли имају или
немају деце. Такође, није неопходно да буду запослени или одређеног нивоа образовања и
занимања.

Уколико нису кривично кажњавани, лишени родитељског права или пословне

способности, заинтересовани могу поднети захтев Центру за социјални рад у општини у
којој живе. После процене испуњености лицних и породицних услова за адекватну бригу о
детету, кандидати за хранитеље пролазе припрему И обуку за хранитељство. Током ове
едукације, упознају се са специфицним проблемима деце без родитељског старања, и на
основу сопствене процене спремности, доносе одлуку да ли прихватају улогу хранитеља.

1
Од детиљства до адолесценције,М. Монтесори (стр.56)

3
Поступак процене породице законом је временски утврђен и траје два месеца, а после
доношења решења о породицном смештају, дете у породици може остати до
осамостаљивања или привремено, до разрешења кризне ситуације у његовој породици.
Ипак, прва три месеца радници Центра уцестало обилазе малишане, док се у каснијем
периоду ове посете обављају периодицно.

Хранитељством може да се бави породица која је у склопу прописане процедуре стекла

општу подобност за хранитељство и добила одговарајућу потврду центра за социјални
рад.

Једна породица може да се стара о највише троје деце на хранитељству,односно двоје ако
је реч о деци са тешкоћама у развоју. Породица може имати и више од троје деце на
смештају ако се ради о браћи и сестрама и ако се процени да је то у њиховом најбољем
интересу због очувања узајамних веза.

4
 Како се хранитељска породица стара о детету

Хранитељска породица:

 подстиче развој потенцијала детета и подржава његова интересовања,

 развија самопоуздање код детета уважавајући његова осећања и

мишљења,

 подржава лични, породични, национални, верски и културни идентитет детета,

обезбеђује сигурно окружење за дете у породици и окружењу,

 примењује позитивне васпитне методе водећи рачуна о узрасту и

потребама детета,

 штити дете од свих облика злостављања и занемаривања и не примењује

методе физичког кажњавања.

У остваривању бриге о детету хранитељска породица:

 сарађује са стручњацима из социјалне заштите, школе, здравствених

установа,

 развија и одржава контакте са породицом порекла детета и другим

значајним особама из његовог живота.

5
 Смисао и утицај хранитељства на децу

Хранитељство је посебна, јединствена и изазовна улога. Оно људе који се определе за

бригу о деци коју нису родили води путем посебног животног искуства – давања другоме
најбољег дела себе, при чему и сами, чинећи добро за друге, много доброг изграђују и
добијају.

Хранитељство се најчешће везује за доброту или алтруизам људи који се опредељују да

буду хранитељи и који су те особине имали и пре него су постали хранитељи. Али бити
успешан хранитељ подразумева много више од давања свог дома и љубави. Чини се да је
деци која су остала без родитељске бриге, доживела различите губитке, била изложена
занемаривању, најпре потребно повратити поверење у одрасле људе да би уопште могли
да успоставе блискост и емотивну везу као значајну за њихов развој.

Ако хранитељи желе да брину на прави начин о детету, мораће да разумеју тешкоће и
проблеме са којима се суочавају дете и његова породица, као и да се према детету и
његовој породици односе без дискриминације. Они дете треба да прихвате онакво какво
јесте, са свим његовим особинама, а његово понашање треба да разумеју у контексту
искуства које је преживело.

Хранитељство је сложена улога јер захтева знања и вештина за одгајање деце која су рано
задобила психичке и физичке ране. Ова деца, због великог броја промена у животу, имају
угрожено осећање идентитета, могу им недостајати љубав, топлина, сигурност, а често не
знају како да их задобију или се тешко везују како не би поново била повређена.

Хранитељство је сложено јер је задатак хранитеља да дете које не познају од рођења

прихвате онакво какво јесте, да развијају вештине да препознају и разумеју понашање
детета, да знају да дете није криво и да то треба да осети и само дете, да му помогну да
разуме и прихвати своју прошлост и да га усмеравају и помажу му да се адекватно развија
у свим сегментима развоја у складу са потенцијалима које има.

Претходно животно искуство детета често може да остави последице које дају
искривљену слику о његовим потенцијалима (да има застоје у развоју као последицу

6
одвајања од родитеља и живота у институцији), што може да завара хранитеље и да им се
учини како су његови потенцијали нижи, па да не предузму све да би се дете оснажило и
надокнадило пропуштено.

Изазови хранитељства крију се управо у тим специфичностима које дете без родитељског
старања има, у већем броју задатака у односу на биолошко родитељство.

Изазови хранитељства су у веровању у дете, посвећености и постизању резултата и када

сви други „дигну руке” и када је тешко. Задовољство је када се временом уоче помаци и
напредак детета. Када „индиферентно и незаинтересовано дете” почне да показује
осећања, да гради осећај самопоштовања и стиче поверење, а изгледало је да се то неће
десити, рад хранитеља добија потпуни смисао.

Задовољство хранитеља који су доживели овакав резултат свога рада представља изузетан
успех, вредан пре свега за дете, али и за хранитеље и за друштво које добија здраве
личности и успешне грађане. Без рада хранитеља све би било другачије; ова деца би кроз
живот корачала са мање сигурности, тешко би се осамосталила и успешно наставила свој
животни пут.

Циљ смештаја детета у хранитељску породицу јесте обезбеђивање адекватног породичног

окружења у коме ће оно расти, развијати се, васпитавати, образовати, оспособљавати за
самосталан живот пратећи своје потенцијале, односно имати исте шансе као деца која
одрастају са својим родитељима.

Хранитељство је привремени облик заштите детета и траје до разрешења кризне ситуације

у биолошкој породици детета, али може да потраје и дуже, све до осамостаљивања
детета.2

У напређивање и развој хранитељства као облика заштите деце без родитељског старања у
нашој земљи иницирани су све већом потребом за пружањем заштите деце која остају без
родитељске бриге, многобројним ризицима за њихово одрастање који се настављају и када
се издвоје из своје породице, посебно ако се заштита ове деце одвија у институцијама или

2
NTC IQ детета- брига родитеља, Р. Рајовић

7
када се не обезбеде адекватне хранитељске породице и подршка овим породицама за
развој деце. Живот у институцији или породици која не задовољава потребе деце и не
стимулише њихов развој онемогућава ову децу да у своје одрастање уграде позитиван
модел породичног живота, који је битан за осамостаљивање и њихов каснији живот као
одраслих људи.

Савремено доба је развило и савремене приступе, ослањајући се на науку и бројна

истраживања која су доказала да је живот детета у институцији веома ризичан за његов
развој те да за свако дете које не може да живи са својим родитељима треба тражити
алтернативну породицу – хранитељску или усвојитељску. Само у изузетним ситуацијама,
према савременим гледиштима, дете се може сместити у институцију. Предност се даје
породичним облицима заштите деце у односу на институцију, а хранитељство развијају
све земље савременог света, у којима се не може више ни замислити да се мала беба или
млађе дете смештају у институцију, без обзирана то да ли имају неке здравствене или
развојне ризике. Овакав приступ темељи се надугогодишњим истраживањима којима је
доказано да се код беба које живе у институцији, па немају пажњу једне одрасле особе и
не успоставе емотивну везу, односно имају поремећај везивања, због производње високог
нивоа хормона стреса може блокирати раст можданих ћелија, што се одражава пре свега
на развој говора, језика и социјалног функционисања.

Иако постоје доказане и признате добре стране хранитељства као облика заштите деце без
родитељског старања, у пракси се јављају бројне тешкоће, на шта нарочито утичу све
сложенији узроци одсуства родитељског старања, раст породичне патологије и болести
зависности које карактеришу савремено доба. Све је више деце са развојним и
здравственим проблемима као последицама сложенијих узрока због којих се измештају из
биолошких породица, што захтева посебна знања за задовољавање њихових потреба.

Карактеристичне потребе ове деце и повећање њиховог броја те схватање колико је

хранитељска улога сложена одредили су и нове приступе у развијању и унапређивању
хранитељства, који се пре свега односе на процену потреба деце, процену и избор
хранитељских породица и развој система праћења и подршке хранитељским породицама,

8
уз увођење едукације за хранитеље као значајног елемента у свим фазама јачања
компетенција за хранитељство.

Процес транзиције у коме се наша земља нашла после 2000. године подразумева и
реформу система социјалне заштите, а у оквиру њега се посебно мења систем заштите
деце без родитељског старања.

Овај период може се означити као период успона у развоју хранитељства у Србији, јер се
интензивно радило на променама система, почев од законских решења у којима су
дефинисани јасни стандарди за заштиту деце у хранитељским породицама, преко
побољшања финансирања хранитељства до формирања мреже хранитељских породица на
читавој територији Србије. Бављење хранитељством у Србији више није одлика
самонеких и малобројних грађана Србије. Хранитељство се раширило, а за њега су се
одлучили људи различитих занимања, искустава, образовања и знања, који су значајно
подигли ниво хранитељских услуга у нашој земљи.

Ово је период у коме су постигнути добри резултати и дефинисани путеви даљег развоја,
односно у коме су дефинисане потребе и стратегија унапређивања хранитељства. На
основу позитивних искустава, а упркос свим тешкоћама, данас више верујемо у могућност
позитивних промена и побољшање положаја деце на хранитељству, односно у боље
исходе заштите деце која одрастају у хранитељским породицама. Значајан ресурс који нам
омогућава развој хранитељства и бољу будућност за децу без родитељског старања чине
грађани који се у великом броју опредељују за хранитељство и који из дана у дан
напредују у својој улози хватајући се у коштац и са најсложенијим потешкоћама у развоју
деце. С друге стране, наша земља је међу првима ратификовала Конвенцију о правима
детета те су остваривање права деце у пракси и њихова уградња у систем домаћег
законодавства добили кључну улогу у периоду транзиције. 3

3
Успешан родитељ – успешно дете, Ј. Холцер (стр. 120-145)

9
 ЗАКЉУЧАК

Искуство у биолошким породицама, растанак с њима и пресељење у нову средину за децу

може бити веома стресно и с последицама на њихов даљи развој.

Задобијене ране ове деце тешко могу да зацеле ако деца немају адекватну по-дршку, а
ожиљци се манифестују као различите здравствене, развојне, психолошке и образовне
потребе.

Ваља се постарати и изабрати породицу која ће знати да се стара о овој деци.

10
 ЛИТЕРАТУРА

I. Породични закон Србије, Права и дужности родитеља, чл.120

II. NTC IQ детета- брига родитеља, Р. Рајовић, Ауторско издање 2009

III. Од детиљства до адолесценције,М. Монтесори. Дн центар 2014

IV. Успешан родитељ – успешно дете, Ј. Холцер, 2009

11