ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА

У котлини између двије велике планине (Мале Капеле и Личке Пљешивице) створила
је вода најљепши свој украс: дражесна језера и дивне водопаде. То су »Плитвичка
језера«, која своје име добише по селу »Плитвице«, по којему је прозван и поток
Плитвице. Продоље тих Плитвичких језера вијуга се од југа према сјеверу у дуљини
од 8300 метара, док уздушна (равна или зрачна) линија износи само 5640 метара.
У свему има ту 16 језера. Сва су језера међусобно спојена чаробним слаповима, који
довађају воду из виших језера у ниже. Највише је »Прошћанско језеро«, којему је
разина 639 метара виша од разине Јадранскога мора. Најнижу точку чине т. зв.
»Саставци«, гдје се поток Плитвице састаје с постанком ријеке Коране. Ту је разина
воде само 483 метра изнад морске разине, дакле за 156 метара нижа од разине
Прошћанског језера. Према тому су Плитвичка језера нанизана ступњевасто (или »на
таване«, како се изразују географи). Тому је узрок нагнутост котлине, у којој
настадоше Плитвичка језера.
Плитвичка језера дијелимо на горња и доња. Горња језера леже на доломиту, т. ј. на
тврдом камену, који воду хвата, држи и сакупља. Доња пак језера имају своје лежиште
на вапненцу, који воду пропушта (прождире). Израчунало се, да из Прошћанског
језера у једној секунди истјечу 1162 литре воде, из »Козјака« само 1143 литре, а из
језера »Калуђеровца« једва 894 литре воде. То нам показује, да се путем од свршетка
Прошћанског језера до свршетка језера Козјака губи (т. ј. у земљу повире) 119 литара
воде у једној секунди, а на путу од Козјака до Калуђеровца још даљњих 149 литара
воде. Мисли се, да свих 16 Плитвичких језера заједно садржаје 245 милијуна
хектолитара воде.
Одакле толика вода у ономе кршу? Највећи дио своје воде добивају Плитвичка језера
с обронака сусједних планина (т. ј. Мале Капеле и Личке Пљешивице). Један дио тих
вода видимо, јер у Плитвичка језера долази ријекама, потоцима, врелима и бујицама.
Друге воде не видимо, јер у језера улазе подземним жилама, које избијају постранце и
на дну језера. Само тако може се разјаснити и појмити силна и подједнака множина
воде у Плитвичким језерима.
Дуго није хрватски народ знао цијенити природну љепоту Плитвичких језера. Турци су
тај крај запосјели у 16. вијеку, вјеројатно већ године 1527., када освојише Лику и
Крбаву, а најкасније године 1592., када заузеше град Бихаћ. Плитвичким језерима
текао је послије ослобођења Лике и Крбаве (год. 1689.) кордун, т. ј. граница између
хрватске Крајине и турске Босне. Ту је често долазило до крвавих сукоба између
Турака и наших граничара. Већа је сигурност у томе крају настала текар године 1791.,
кад је Турска иза великога рата морала Хрватској одступити оближња мјеста
(Дрежник, Петровосело, Заваље и т. д.), те се кордун помакнуо нешто даље према
ријеци Уни.
Путујући кроз Лику и Крбаву, дошао је цар Јосип ИИ. године 1775. и на Плитвичка
језера. Он се дивио природној љепоти, какве није било ни у коме дијелу његове
простране државе. Тако су Плитвичка језера први пут дошла до цијене, јер се о њима
много причало на царскоме двору у Бечу. То је понукало надвојводу Јосипа, да и он
године 1801. дође погледати љепоту Плитвичких језера.
Цар и краљ Фрањо, који је године 1818. са својом супругом Лујзам путовао по јужној
Хрватској и по сусједној Далмацији, сврнуо се и на Плитвичка језера, кад је из Оточца
ишао преко Прибоја на кордун. Да види природну красоту, дошао је године 1845. на
Плитвичка језера и саски краљ Фридрик Аугуст ИИ. Хрватски бан Јосип Јелачић
посјетио је Плитвичка језера двапут. Први пут је ондје био у коловозу године 1848.,
кад је обишао банску и јужну Крајину, а други пут је на Плитвичка језера повео и
младу своју супругу баницу Софију.
Прву су бригу за уређење Плитвичких језера преузели часници оточке крајишке
пуковније. Ипак је размјерно мален број људи долазио на Плитвичка језера ради
њихове удаљености од прометних путова. Прилике се знатно промијенише, кад је
држава почела градити »личку жељезницу«. Чим је 11. липња 1918. промету предана
жељезничка пруга Огулин— Врховине, одмах је порасао посјет Плитвичких језера,
која су само 23 километра удаљена од жељезничке постаје у Врховинама.
Једва се почела градити »личка жељезница«, већ се јавише шпекуланти, који
намјераваху у своју корист израбити Плитвичка језера. Концем године 1913. сложио
се наиме конзорциј, у који ступише неки грофови, одвјетници и политичари из Ријеке,
Загреба и Мüнцхена. Конзорциј је одмах поднио молбу, да му се дозволи »употреба
воде Прошћанског језера и језера Козјака дуж ријеке Коране за производњу
електричне снаге у индустријске и расвјетне сврхе«. По основи тога конзорција
требало би на Плитвичким језерима подићи 2 хидроцентрале за добивање
електричне струје помоћу пада тамошње воде. Прва би се централа имала градити на
Градинском језерцу изнад Козјака. У ту би се централу имала свести сва вода, која
долази из Прошћанског језера са средњим тијеком од 4 кубичних метара {т. ј. 4000
литара) воде у једној секунди. То би за посљедицу имало потпун престанак
најљепших слапова, који се налазе управо на т. зв. средњим језерима (између
Прошћанског језера и Козјака). Друга би се централа имала градити на ријеци Корани.
У њу би се имала свести вода из Козјака и из потока Плитвице са средњим тијеком од
4 и по кубика воде у једној секунди. Кад би се то провело, онда би се слапови т. зв.
доњих језера и слапови ријеке Коране претворили у незнатне слапиће. Према тому би
Плитвичка језера изгубила најљепши свој чар: дивне слапове, којима се вода руши из
виших у нижа језера.
Жупанијска је област у Госпићу већ 6. вељаче 1914. одбила молбу споменутога
конзорција. Она је то учинила на приједлог свога инжинира, који је као стручњак с
темељитим разлозима естетске нарави свјесно и одлучно устао против подјеле
замољене концесије.
Против споменуте молбе устаде и »Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких
језера«. То је друштво 18. липња 1914. дапаче замолило хрватски сабор у Загребу,
нека се створи закон, којим ће се Плитвичка језера за увијек сачувати као »хрватски
народни перивој«.
Одсада се јавно мнијење у Хрватској живо занимало за судбину Плитвичких језера.
Претегао је назор, да треба око Плитвичких језера одредити т. зв. шумски заштитни
рајон (околиш). На подручју тога околиша морају се шуме помно чувати, а огољела
већ мјеста најбрижније пошумљивати, да се тако сачува и појача множина воде, која
пада из облака. Позната је чињеница, да маховина и лишће у шуми попут спужве
задржава воду пригодом јаких киша; услијед тога та вода полаганије тече и продире у
земљу, одакле настају хладни шумски извори.
Нијесу ипак слапови једини ужитак, што га пружају Плитвичка језера. Уз чаробан
поглед на језера и њихове слапове угодно дјелује здрав горски зрак, који је посве чист
(без прашине), а уз то и увијек свјеж (дапаче и за највеће љетне жеге). Вјеројатно је
управо тај горски зрак с множином озона помогао до ванреднога здравља околишног
житељства, у којему се налази размјерно врло много стараца и старица од преко 80,
дапаче и преко 100 година. Странцима веома годи купање у свјежој води Плитвичких
језера. За напитак служи добра горска вода. У свратиште језера Козјак, које се налази
590 метара изнад морске разине, уведен је водовод из врела потока Плитвице у
висини од 606 метара. Та је вода топла само 10 ступњева Целзијевих, дакле угодна и
способна за напитак. У висини од 709 метара изнад мора извире »Црна ријека«, која
има обиље бистре и као лед хладне воде. Треба још споменути, да су Плитвичка
језера пуна пастрва, међу којима има и таквих, које су тешке по више килограма.
(Године 1915. ухваћена је у Плитвичким језерима пастрва, која је тежила 7 и по
килограма.) За сладокусце има у Плитвичким језерима и обиље ракова.
Услијед бројних природних дарова могу Плитвичка језера заиста служити као зрачно
љечилиште, као угодно љетовалиште, те као љупко одмаралиште. За добивање
електричне струје могле би се изградити хидроцентрале недалеко Плитвичких језера
на ријеци Корани од Селишта до Дрежника.
Огулински крајишки пуковник Јосип барун Маројчић позвао је око године 1850. све
часнике карловачке Крајине (т. ј. пуковније: личке, оточке, огулинске и слуњске), да
дођу на Плитвичка језера, гдје ће се међусобно упознати. И заиста се на Плитвичким
језерима састало много крајишких часника, који су ондје провели дан и ноћ. Ту се
развила веселица, јер су часници пјевали и плесали коло, док је војничка глазба
свирала, а момци су на ражњу вртјели јањце. Како тада још није било кућа, разапеше
граничари на Плитвичким језерима војничке шаторе, под којима су часници
преноћили. Том је пригодом пуковник Маројчић предложио, да се код Плитвичких
језера направи кућа, у којој би излетници могли наћи своје заклониште.
На своме службеном путовању дође године 1860. на Плитвичка језера, подмаршал
Иван витез Wагнер, заповједник цијеле карловачке дивизије, коју су чиниле споменуте
4 крајишке пуковније. Wагнер се дивио прекрасним језерима, гдје остаде, доклегод се
видјело. Кад је пала ноћ, опазио је, да нема заклоништа, гдје би могао преноћити.
Зато је и он пожурио изградњу туристичке куће на Плитвичким језерима. Ову задаћу
преузеше године 1861. крајишки часници оточке пуковније, на чијем су се територију
налазила Плитвичка језера. За градилиште изабраше најљепши зараванак Велике
Пољане изнад језера Козјак, одакле се пружа диван видик на језера и околишне
планине....