Seminarski rad

Promene sposobnosti- starosne razlike

 Uvod
Da li se inteligencija menja sa uzrastom? Koliko se stariji ljudi razulikuju po sposobnostima u
odnosu na mlađe? Da li nam starost samo donosi gubitke sposobnosti?

Na ta i na brojna druga pitanja autori već godinama pokušavaju da daju odgovor. Jedan od prvih
zaključaka o ovoj temi, donesen na osnovu brojnih transferzalnih i longitudinalnih istraživanja, je bio da se
razlikovanje sposobnosti ispoljavaju kroz obrazce menjanja srednjih vrednosti tokom odraslog doba
(Hertzog & Blekley, 2001). Rezonovanje, spacijalne sposobnosti, perceptualna brzina, verbalna
fluentnost i epizodička memorija opadaju tokom odraslog doba, dok znanje jezika, verbalno razumevanje i
drugi aspekti specifičnog znanja pokazuju relativnu stabilnost ili i unapređenje čak i posle šezdesete godine
života (Ackerman & Rolfhus, 1999; Baltes, Staudinger, & Lindenberger, 1999; Cunningham,
1987; Horn & Hofer, 1992; Salthouse, 1982; Schaie, 1996 prema Hertzog & Blekley, 2001).
U odnosu na hijerarhijske teorije inteligencije, smatra se da se glavne promene vezane za
godine života dešavaju u oblasti sposobnosti sa drugog nivoa, kao što su fluidna
inteligencija, spacijalna vizualizacija, i generalna brzina procesiranja informacija (Hertzog &
Blekley, 2001). Ako se posmatraju specifični testovi kognitivnih sposobnosti kao na primer,
Vekslerov test inteligencije, može se utvrditi različiti uticaji godina na postignuće, tačnije da
se ispoljava opadanje na subtestovima neverbalne skale sa godinama dok se u slučaju
kontrolisanja obrazovanja ne javlja opadanje na subtestovima verbalne skale (Wechler, 1955,
1981; Birren & Morrison, 1961; Kaufman, Reynolds, & McLean, 1989 prema Kaufman, 2001).
Ako dobijene nalaze interpretiramo u duhu Hornove i Katelove teorije inteligencije
(Matarazzo, 1972 prema Kafuman, 2001), možemo pretpostaviti da se verbalni IQ može
intepretirati kao dobar pokazatelj kristalizovane inteligencije, faktor koji ispoljava održavanje
sposobnosti sve do šezdesetih – sedamdesetih godina života. Sa druge strane, neverbalni IQ
može biti dobar pokazatelj fluidne inteligencije (Matarazzo, 1972 prema Kafuman, 2001),
prvenstveno jer se sastoji iz zadataka koji zahtevaju rešavanje novih problema, i na njemu se
mogu ispoljiti opadanje sposobnosti sa godinama. Kaufman (2001) je u svom istraživanju
pokazao da se verbalni IQ javlja kao stabilna sposobnost koja se održava tokom životnog
veka dok se neverbalni IQ ispoljava kao vulnerabilna sposobnost. Autor je utvrdio da se
vrhunac preformanse razlikuje između verbalne i neverbalne sposobnosti, kod verbalne
sposobnosti vrhunac se javlja u uzrastu od 45 do 54 godine dok se kod neverbalne
sposobnosti vrhunac javlja u uzrastu od 20 do 24 godine (Kaufman, 2001). Kaufman (2001)
je utvrdio da njegovi podaci pokazuju da svake godine dolazi do gubitka oko 0.5 poena
Neverbalnog IQ – a merenog preko Vekslerove skale inteligencije.
 Druga istraživanja su pokazala da uticaj godina varira u zavisnosti od mere
kognitivnog funkcionisanja, naime istraživanje Camarata i Woodcock (2006) je pokazalo da u
zavisnosti od koje se mere inteligencije polazi dobijaju različiti pokazatelji uticaja godina. Naime,
Camarata i Woodcock (2006) su, koristeći Woodcock-Johnson (WJ) bateriju kognitivnih testova, pokazali
da nivo izraženosti određene sposobnosti merene na osnovu aritmetičkih sredina varira u zavisnosti od
uzrasne grupe kojoj ispitanici pripadaju. Tako su pokazali da, uzimajući u obzir nivo opšte intelektualne
sposobnosti stariji ispitanici ostvaruju više skorove nego deca i adolescenti (Camarata & Woocdok, 2006).
Camarata i Woodcock (2006) su pokazali i kako se starosne razlike ispoljavaju i kroz različite sposobnosti:
na primer ako se uzme u obzir učinak na merama perceptivne brzine, dobija se rezultat da dece
predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta ostvaruju više skorove nego deca srednjoškolskog uzrasta, no
njihovo istraživanje je utvrdilo da grupe odraslih osoba ostvaruju više skorove od grupa mlađeg uzrasta.
Ako se uzmu u obzir mere verbalne sposobnosti dobija se da odrasli ispitanici imaju više skorove od
mlađih (Camarata & Woocdok, 2006). Na merama dugoročnog pamćenja, deca predškolskog i
osnovnoškolskog uzrasta kao i grupe odraslih ispitanika su imale značajno više skorove od grupe
srednjoškolske dece (Camarata & Woocdok, 2006). Na merama vizuelno spacijalnih sposobnosti deca
osnovnoškolskog uzrasta imala su niže skorove od dece predškolskog i srednjoškolskog uzrasta kao i od
grupe odraslih osoba (Camarata & Woocdok, 2006). Deca predškolskog, osnovnoškolskog uzrasta kao i
grupa odraslih ispitanika su u domenu auditivnog procesiranja informacija ostvarili više skorove od dece
srednjoškolskog uzrasta (Camarata & Woocdok, 2006). Camarata i Woodcdok (2006) su utvrdili da na
merama fluidnog rezonovanja, deca predškolskog uzrasta kao i grupe odraslih ispitanika imali više skorove
od drugih uzrasnih grupa. U domenu kratkoročnog pamćenja, deca predškolskog uzrasta kao i grupa
odraslih ispitanika u odnosu na decu osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta su ostvarili više skorove
(Camarata & Woocdok, 2006). Grupa odraslih ispitanika je u domenu akademskog znanja postigla
značajno više skorove u odnosu na sve druge uzrasne grupe u istraživanju (Camarata & Woocdok, 2006).
Ovo istraživanje samo potvrđuje potrebu da je važno nastaviti istraživati tačnu strukturu starosnih razlika
po kognitivnih sposobnostima, jer neki rezulati potvrđuju ono što se dosada dobijalo (kao na primer u
oblasti akademskog znanja) dok neki rezultati dovode u pitanje do sadašnje nalaze (na primer rezultati u
sposobnostima kao što su fluidno rezonovanje, brzina procesiranja informacija).

Uzroci starosnih razlika

Jedan od prvih argumenata u odnosu na promene inteligencije sa uzrastom je bio taj
da sa uzrastom dolazi do usporavanja generalnog ponašanja i da prema tome uspeh na
psihometrijskim testovima inteligencija opada (Jones, 1959; Lorge, 1936 prema Hertzog &
Blekley, 2001), te da veza brzine procesiranja sa uspehom na testu dovodi do sistematskih
grešaka merenja koje povećavaju uzrasne razlike i samim tim dovode do ugrožavanja
konstruktne validnosti testa, posebno za osobe starijeg uzrasta (Hertzog & Blekley, 2001).
Alternativno objašenjenje je bilo da uzrasne promene u brzini procesiranja informacija mogu
uticati na sposobnosti prvenstveno zato što je brzina važna u izvršavanju kognitivnih
mehanizama važnih za uspešno kognitivno funkcionisanje, posebno na višem nivou (Hertzog
& Blekley, 2001). Smatra se da promene vezane sa godinama u brzini procesiranja
informacija utiču na sa godinama vezano opadanje u oblasti radne memorije, fludine
inteligencije, spacijalne vizualizacije i epizodičke memorije (Salthouse, 1991 prema Hertzog
& Blekley, 2001). Glavni zaključak koji izvlače autori je da postoji u okviru brojnih kognitivnih
sposobnosti jedan faktor koji je zajednički, a to je brzina procesiranja i da je upravo taj faktor
odgovoran za opadanje sposobnosti sa godinama (Hertzog & Blekley, 2001).

Druga struja u objašnjavanju opadanja sposobnosti sa godinama se više fokusirala na strukturu

inteligencije, postavljajući pitanje da li sa godinama dolazi do promene u strukturi inteligencije, i da li te
promene nastaju kao rezultat usporavanja u procesiranju informacija (Cunningham & Birren, 1976; Tomer
& Cunningham,1993 prema Hertzog & Blekley, 2001). Dediferencijacijska hipoteza je predstavljala
pokušaj objašnjenja promena u faktorskoj strukturi koje su vezane sa godinama ( Hertzog & Blekley,
2001). Dediferencijacijska hipoteza pretpostavlja da starenje dovodi do povećanja korelacije
između faktora sposobnosti kao i do povećanja komunaliteta između primarnih faktora
sposobnosti sa višeg nivoa (Lienert & Crott, 1964 prema Hertzog & Blekley, 2001). Prema ovoj
hipotezi starenje dovodi do smanjivanja dimenzionalnosti faktorskog prostora tj. do smanjivanja broja
različitih i nezavisnih faktora sposobnosti (Hertzog & Blekley, 2001). Hertzog i saradnici (1985, 2001)
smatraju da je jedan od razloga zašto dolazi do povećanja korelacije između faktora sposobnosti sa
uzrastom vezan za izvesne zajedničke individualne razlike u promenama sposobnosti sa godinama,
odnosno da postoji međusobna povezanost u promenama sposobnosti sa godinama koja dovodi do
povećanja korelacija između faktora sposobnosti,preciznije rečeno da oni koji ispoljavaju opadanje u
jednoj sposobnosti verovatno pokazuju i opadanje u drugim sposobnostima (Rabbitt, 1993 prema Hertzog
& Blekley, 2001). Ujedno, Hertzog i saradnici (2001) smatraju da izvesne razlike u sposobnostima sa
godinama mogu biti objašnjene delovanjem jednog faktora, posebno brzine procesiranja informacija no da
to objašnjenje nije dovoljno. Autori pretpostavljaju da promene sa godinama u brzini procesiranja
informacija nisu dovoljne da objasne povećanje korelacije između faktora sposobnosti sa starenjem, što su
demonstrirali na povećanju korelacije između faktora Indukcije i Fleksibilnosti nakon kontrolisanja brzine
procesiranja informacija (Hertzog & Blekley, 2001). Te prema tome, autori smatraju da glavni uticaj brzine
procesiranja informacija na komunalitete i faktorsko zasićenje testova sposobnosti kod starijih ljudi može
da bude rezultat samog učinka na datom testu i da brzina procesiranja ne mora da bude glavni faktor koji
određuje i determiniše sam konstrukt sposobnosti koji se meri (Hertzog & Blekley, 2001). Na osnovu ovih
pretpostavki autori zaključuju da je izuzetno važno u studijama koje izučavaju uzrasne promene
inteligencije i sposobnosti koristiti testove koji imaju identične metrijske karakteristike za mlađe i starije
osobe (Hertzog & Blekley, 2001). No, i dalje ostaje pitanje zašto između nekih kognitivnih varijabli postoji
sličan uticaj godina?

Salthouse (2001) smatra da u slučaju da utvrdimo da između varijabli postoji deljena varijansa kao i
deljeni uticaj godina, postoji više načina na koji dobijeni fenomen možemo objasniti. Prvo, da postoji
sistematski uticaj koji utiče na efikasnost različitih kognitivnih procesa, tačnije da postoji određeni faktor
kojim svojim opadanjem može uticati na efikasnosti ili efektivnost drugih kognitivnih procesa, upitno je da
li je to brzina procesiranja informacija, radna memorija ili pak možda određeni aspekti pažnje. Drugo,
razlog zašto su varijable međusobno povezane jeste usled jedinstvenog uticaja određene važne komponente
procesiranja (na primer, formiranje mentalne reprezentacije, usmeravanje na cilj zadatka, kodiranje,), jer se
smatra da se upravo ti procesi sreću kod većine kognitivnih varijabli (Salthouse, 2001). Sledeći način na
koji se objašnjava povezanost između varijabli jeste uticaj različite kombinacije ograničenog skupa
kognitivnih procesa pre nego uticaj samo jednog kognitivnog procesa (Salthouse, 2001). Zatim, spekuliše
se da varijable mogu biti međusobno povezane zato što se oslanjaju na slične anatomske strukture ili
neuralne krugove )Salthouse, 2001). Svakako da svaka od ovih pretpostavki zahteva dodatna istraživanja,
kako bi se pružio detaljniji uvid u međupovezanost između kognitivnih valrijabli i uticaja godina
(Salthouse, 2001).

Jedan od najboljih načina na koji možemo da utvrdimo promene u sposobnostima vezanim sa

godinama života jesu longitudinalne studije, studije koje mogu da nam pruže uvid u stabilnost i promene u
sposobnostima tokom određenog vremenskog perioda. Jedna od prvih studija ovog tipa je bila sprovedena
praćenjem promena kognitivnih sposobnosti u periodu od detinjstva (prosečno oko 11 godina starosti) do
starog doba (prosečno 77 godina) (Deary et al., 2000). U svom istraživanju autori su koristili
podatke iz istraživanja koje je sprovedeno 1932. godine, u kom su korišteni ajtemi
koji su se odnosili na praćenje direkcije, prepoznavanje sličnih elemenata i različitih,
klasifikacija reči, analogije, rezonovanje, aritmetika (Deary et al., 2000). Rezultati
njihovog istraživanja su pokazali da je korelacija između testiranja 1932. godine i
testiranja 1998. godine na istim ispitanicima bila vrlo visoka, tačnije da je bila u 95%
intervalu poverenja od 0.50 do 0.74 (Deary et al., 2000). Autori smatraju da kada se
uzme u obzir korigovana korelacija (usled smanjene varijanse prilikom drugog
testiranja), možemo zaključiti da kod starijih osoba koje su dobrog zdravlja i koje žive
u zajednici postoji visoka stabilnost u okviru psihometrijski merenih intelektualnih
sposobnosti tokom života (Deary et al., 2000). No sa druge strane, određeni autori
smatraju da u oblasti stabilnosti treba da razlikujemo diferencijalnu i apsolutnu
stabilnost (Caspi & Bem, 1991 prema Larsen et. al, 2008). Naime, ove dve stabilnosti
su međusobno nezavisne, svaka ima uticaj na generalnu sliku o stabilnosti i
promenama u okviru sposobnosti (Larsen et. al, 2008). Diferencijalna stabilnost se
odnosi na relativne promene subjekata u okviru određene populacije, dok apsolutna
stabilnost ukazuje na to da li grupa kao jedinica posmatranja dobija ili gubi na
sposobnostima tokom godina (Larsen et. al, 2008). Diferencijalna stabilnost bi u
stvari predstavljala stbilnost individualnih razlika, tj. stabilnost kovarijanse, dok se
apsolutna stabilnost može nazvati i stabilnost aritmetičkih sredina (Hertzog & Schaie, 1988). Pored
toga, autori (Larsen et. al, 2008) smatraju da na zaključak o stabilnosti sposobnosti
utiče i nivo analize istraživanja fenomena, tačnije da izvesne stabilnosti na najvišem
nivou, g nivou, mogu da zamagle velike promene na nižim nivoima grupnih faktora,
posebno na najnižem nivou. Prva longitudinalna studija sprovedena još 1950. godine
od strane Owensa (Owens, 1953; Owens & Clampitt, 1952 prema Larsen et. al,
2008), koji je koristio Army alpha test, pri čemu su ispitanici bili testirani u dva
navrata, prvi put testirani 1919. godine kada su se upisivali na koledž. Rezultati su
pokazali da individualne razlike u kognitivnim funkcijama tendiraju da ostanu stabilne
tokom perioda od 30 godina, tačnije od rane mladosti do otprilike pedesete godine,
sa izuzetkom u testovima verbalne analogije (koje pokazuju povećanje) i testovima
nesređenih rečenica (gde se uočava smanjenje) (Owens, 1953; Owens & Clampitt,
1952 prema Larsen et. al, 2008). Larsen i saradnici (2008) su u svom istraživanju
uzeli u obzir i diferencijalnu i apsolutnu stabilnost, i demonstrirali da se u okviru
diferencijalne stabilnosti potvrđuje hipoteza o stabilnosti sposobnosti tokom godina,
dok u okviru apsolutne stabilnosti dobijeni rezultati pokazuju da sa godinama dolazi
do povećanja skorova na testovima koji obuhvataju verbalne sposobnosti kao i da ne
dolazi do značajnih promena u skorovima na testovima koji zahvataju aritmetičke
sposobnosti. Ujedno je i njihova studija pokazala da g, kao generalni faktor
sposobnosti pokazuje visoku diferencijalnu stabilnost od mlađeg doba do starosti,
tačnije da g meren u ranom odraslom dobu predviđa ovu sposobnost kasnije u životu
(Larsen et. al, 2008). Autori zaključuju da nas ovaj nalaz obavezuje da prilikom
zaključivanja o stabilnosti sposobnosti tokom određenog vremenskog perioda
moramo da uzmemo u obzir meru na osnovu koje zaključujemo jer uzimajući u obzir
samo g – faktor možemo zanemariti izvesne specifične izvora promene u ponašanju i
sposobnostima tokom vremena (Larsen et. al, 2008). Sa druge strane, Hertzog i
Schaie (1988) utvrđuju da postoje promene u srednjim vrednostima g – faktora kod
različitih uzrasnih grupa no i da postoji visok stepen kovarijansne stabilnosti kod svih
uzrasnih grupa, tj. da postoji relativno normativna razvojna tranzicija u g faktoru.
Tačnije, autori smatraju da se čini da većina osoba doživljava tranziciju od stabilnosti
do opadanja u razvoju g faktora negde između 55 i 70 godine života, uzimajući u
obzir da postoje individualne razlike u početku tranzicije (Hertzog & Schaie, 1988).

Salthouse (2001) je u svom istraživanju utvrdio da najbolji model koji opisuje strukturalne relacije
između godina i različitih kognitivnih varijabli je onaj koji postulira da se sa godinama povezani uticaji na
sposobnosti javljaju na najvišim nivoima u hijerarhiji i da ovaj uticaj utiče na efekte godina na drugim
kognitivnim varijablama, te i Salthouse (2001) potvrđuje da se mora uzeti u obzir nivo analize na kojem se
utvrđuje efekat godina. Važnost nivoa analize je u tome što olakšava identifikovanje kauzalnih
mehanizama koji su odgovorni za uticaj godina jer organzuje varijable u manji broj grupa na koje deluju
isti faktori povezani sa godinama (Salthouse, 2004). Salthouse (2004) je utvrdio, da kod zdravih osoba
uzrasta od 18 do 90 postoje negativni uticaji godina na faktorima drugog nivoa kao i na faktorima brzine i
pamćenja sa prvog nivoa, dok se pozitivan efektat godina ispoljava na faktoru rečnika sa prvog nivoa.
Dobijeni rezultati ukazuju da u objašanjavanju uticaja godina na različite kognitivne varijable bar se tri
negativna uticaja kao i jedan pozitivan uticaj godina treba objasniti.

Još jedan od načina na koji se mogu objasniti razlozi opadanja inteligencije kao i različitih
sposobnosti sa godinama, je preko utvrđivanja promena na nivou mozga. Jedna od najprihvaćenijih
hipoteza je bila da se glavni efekti dufuznih promena na mozgu ogledaju u usporavanju brzine procesiranja
informacija i da ova promena utiče na promene u gotovo svim mentalnim sposobnostima (Salthouse, 1985,
1991, 1996a,1996b prema Rabbitt et al., 2007). Jedan od markera na osnovu kojih se utvrđuju difuzne
promene u mozgu je povećanje lezija na beloj masi u mozgu (Rabbitt et al,. 2007). Mnoge studije su
pokazale da postoji značajno povećanje lezija na beloj masi kod starijih ljudi i da je ovo povećanje u
negativnoj korelaciji sa učinkom na mnogim testovima kognitivnog funkcionisanja (e.g., Breteler, van
Amerongen, & van Swieten, 1994; de Groot, dLeeuw, & Breteler, 1998; Deary, 2001; Deary, Leaper,
Murray Staff, & Whalley, 2003; de Groot et al., 2000; de Leeuw et al 2001; Hickie et al., 1995; Junque et
al., 1990; Longstreth et al., 1996; Schmidt et al., 1993; van Swieten, Staal, & Keppelle, 1996; A. Ylikoski
et al., 1995; R. Ylikoski et al., 1993 prema Rabbitt et al., 2007). Ujedno su i neke studije pokazale da su
ove lezije više povezane sa skorovima na testovima brzine procesiranja informacija nego sa testovima
memorije, egzekutivnih i frontalnih funkcija, ili inteligencije (e.g., de Groot et al., 2000; Junque et al.,
1990; R. Ylikoski et al., 1993 prema Rabbitt et al., 2007). Jedan od načina da se objasne promene u
kognitivnom funkcionisanju sa godinama je preko uzimanja u obzir da su promene u starijem uzrastu
određene mnogim različitim faktorima koji pogađaju pojedince u različitom stepenu (Rabbitt eg al., 2007).
Na primer, promene u mozgu su ubrzane raznim bolestima, socioekonomskim statsom, čak i geografskom
lokacijom rezidencije, kao i porođajnom težinom (Rabbitt, Lunn, & Wong, 2005, 2006 prema RAbbitt et
al., 2007). Te ovi pokazatelji ukazuju da su individualne razlike u izloženosti ovim faktorima mogu da
utiču na odgovarajuće razlike u “biološkom dobu” kao i u “neuropsihološkom dobu” (RAbbitt et al., 2007).
Ovi nalazi su uticali na zakljuak da prilikom procene opadanja inteligencija se godinama trebamo uzeti u
obzir i druge faktore koje mogu da imaju moderatorski efekat na merene varijable, jedna od takvih varijabli
je svakako i zdravstveni status osobe kao i zdravstvene navike kao što su na primer depresija, hipertenzija,
povrede glave, česta upotreba kanabisa i alkohola, pušenje, fizička neaktivnost, dijabetes (Jorm et al.,
2004). Smatra se da u odsustvu bilo kakvih zdravstvenih problema možemo da očekujemo stabilnost
individualnih razlika u kognitivnim sposobnostima kroz čovekov životni vek (Deary et al., 2000).

Ovakvi zaključci i istraživanja nas navode na razmišljanje, kako objasniti na najbolji mogući način
promene u sposobnostima koje se dešavaju sa godinama ako se uopšte i javljaju. Jedan od načina je ujedno
i preko uzimanja u obzir i Flinovog efekta, tačnije da je uzrok utvrđivanja opadanja sposobnosti na
testovima inteligenciju ustvari artefakt međugeneracijskog rasta u kvocijentu inteligencije (Flynn, 1984,
1987, 1998a, 1998b, 1999, 2006, 2007; Hiscock, 2007; Neisser, 1998 prema Dickinson & Hiscock, 2010).
Dickinson i Hiscock (2010) su u svom istraživanju pokušali da uporede veličinu opadanja inteligencije sa
godinama na sirovim skorovima testova inteligencije sa veličinom uticaja Flinovog efetka na iste sirove
skorove. Flinov efekat predstavlja efekat kohorti, tačnije predstavlja favorizovanje ljudi rođenih kasnije
(Dickinson & Hiscock, 2010). Neka istraživanja su pokazala da veličina povećanja IQ je otprilike 3 do 6
IQ poena po deceniji, u zavisnosti od testa kojima se meri inteligencija (Flynn, 1999, 2007 prema
Dickinson & Hiscock, 2010). Faktori koji su odgovorni za ovo povećanje u kvocijentima inteligencije su
još uvek nepozanti ali se pretpostavlja da su sredinske prirode prvenstveno zato što još nije utvrđen nijedan
genetski mehanizam koji bi objasnio razlike u kvocijetnima inteligencije između sukcesicnih generacija
iste populacije (Dickens & Flynn, 2001; Flynn, 2007 prema Dickinson & Hiscock, 2010). Dickinson &
Hiscock (2010) su pokušali da kvantifikuju stvarne efekte godina na IQ kroz prilagođavanje uzrasnih normi
između grupa na osnovu Flinovog efekta na Vekslerovom testu inteligencije (WAIS–III). Njihovo
istraživanje je potvrdilo da prilagođavanje normi na osnovu Flinovog efekta može smanjiti razliku učinka
između dvadesetogodišnjaka i sedamdesetogodišnjaka, po njihovoj proceni bar 85% ukupnih razlika
između uzrasnih grupa se može pripisati uticaju Flinovog efekta (Dickinson & Hiscock, 2010).
 Zaključak
Nesumljivo je, na osnovu dosadašnjih istraživanja, da postoje starosne razlike u sposobnosti, no
dobijene nalaze treba pažljivo interpretirati kako ne bismo upali u grešku generalizacije nalaza što može da
dovede do značajnih praktičnih posledica u radu sa osobama različitog uzrasta. Danas se često javljaju
stereotipi da starije osobe postaju kao deca, kako su stariji sve su sličniji deci, istraživanja nam ukazuju da
to nije tačno i da je naša dužnost da informišemo javnost o rezultatima istraživanja koja opovrgavaju
sterotipe i predrasude koje postoje o inteligneciji stariji ljudi. Upravo iz tog razloga smatramo da je tema
koju smo obradili izuzetno važna. Ukoliko znamo šta, kako i koliko može da utiče na sposobnosti osobe,
može se raditi sistematski na unapređivanju istih i samim tim razbiti brojne predrasude. Važno je da
društvo prati razvoj i pazi svoje mlade i da im pruža brojne programe prilagođene njihovom uzrastu. Isto
tako je važno znati da stariji ljudi mogu biti vitalni članovi društva, ali samo ukoliko se posvete
individualnom napredovanju kojim bi mogli da dokažu mlađima da „njihovo“ još uvek nije prošlo.