REŠAVANJE PROBLEMA

Definicija problema i procesa rešavanja probelema

U psihološkoj literaturi postoji mnoštvo definicija pojma problem. Definicije su

donekle različite, ali većina autora se slaže da problem postoji onda kada osoba nešto
želi, a ne zna kako da svoju želju ostvari, odnosno, ne zna kako da dođe do onoga što
želi. Najšire gledano, problem se može shvatiti kao nezadovoljena želja, za koju tek
treba da se odredi i pronađe način zadovoljenja. Ova široka definicija omogućava da se
obuhvate različite vrste problema.
Rešavanje problema je proces koji pomaže da osoba otkrije šta želi u određenoj
situaciji i kako da dođe do onoga što želi na najefikasniji način.

Sedam osnovnih principa u rešavanju problema

1. Problemi su prirodna pojava u životu svakog čoveka. Veoma je važno prihvatiti

probleme kao prirodnu pojavu u životu. Kada čovek ima problem, to ne znači da je
on slab ili loš čovek. Prihvatanje problema će pomoći da se problemu pristupi
otvoreno i manje defanzivno. Kada se problemi opažaju i tumače kao “loši” ili
“nemoralni” obično se dovode u vezu sa sopstvenom bezvrednošću i
neispravnošću, a prateća osećanja strepnje, krivice i stida dovode to toga da se
problemi kriju ili zataškavaju, što onemogućava efikasno rešavanje problema.

2. Bolje je razmisliti pre nego što se izabere rešenje. Vrlo često se dešava da osoba
kada prepozna da ima problem panično odabire prvo rešenje koje joj padne na
pamet. Ipak, bolje je prvo razmisliti o problemu, pa tek onda pokušati razrešiti ga.
Pre svega, potrebno je uveriti se da problem zaista postoji. Zatim je potrebno
definisati problem i jasno formulisati nekoliko mogućih rešenja, proceniti svako
moguće rešenje i odabrati najbolji smer akcije.

3. Problemi se mogu rešiti ako osoba pristupi rešavanju problema. Ljudi nekad odustaju
od rešenja svog problema čak i pre nego što su istinski pokušali da ga reše. Često
pasivno razmišljaju o njemu, brinu i trpe, čekajući da sam od sebe nestane. Ovakvim
ponašanjem osoba šteti sama sebi, jer razmišljanje o problemu može imati efekta
samo ako se osoba zauzme za njegovo rešavanje i pristupi procesu rešavanja.
4. Pozitivno je ako postoji udeo lične odgovornosti za postojanje problema. Osoba
može da reši one aspekte problema za koje je u mogućnosti da preuzme
odgovornost. Preuzimanje dela odgovrnosti za problem ne znači optuživanje ili
kritikovanje sebe, niti izazivanje osećanja krivice kod sebe. Preuzimanje odgovrnosti
podrazumeva prepoznavanje sopstvenog doprinosa u životnim događajima i u
sopstvenim reakcijama na te događaje, uz istovremeno prepoznavanje svojih
sposobnosti i mogućnosti da se utiče na rešenje. Uopšteno govoreći, čovek može da
uradi nešto po pitanju rešavanja samo onih problema čije postojanje i prisustvo bar
delimično pripisuje sebi samom. Mi imamo malo ili nimalo kontrole nad problemima
koje potpuno pripisujemo spoljašnjim činiocima.

5. Problem se bolje rešava aktivnim odnosom prema rešavanju problem, nego

uzdržavanjem od odredjenih ponašanja. Ponekad ljudi odlučuju da reše problem
tako što će se uzdržati od određenih ponašanja. Na primer, ako postoji problem u
komunikaciji između člnova porodice, osoba može odlučiti da reši problem tako što
više uopšte neće razgovarati sa drugim članom porodice ili neće razgovarati o
određenim vrućim temama. Takvo rešavanje problema vodi nepotrebnim i
neprijatnim ćutanjima usled izbegavanja komunikacije ili određenih tema.

6. Efikasno rešenje problema podrazumeva legalna i socijalno prihvatljiva ponašanja.

Problemi se mogu rešiti na različite načine i ponekad osoba, isprobavajući različite
načine da problem reši, proširuje svoj dotadašnji repertoar ponašanja. Ponekad, ta
nova ponašanja izlaze iz okvira legalnih i socijalno prihvatljivih oblika ponašanja.
Nelegalna i socijalno neprihvatljiva rešenja stvaraju dodatne probleme, čak i ako
redukuju ili eliminišu postojeći problem. Zato je potrebno temeljno proceniti situaciju i
razmotriti zakonske i socijalne aapekte svih akcija i ponašanja koja se primenjuju u
cilju rešavanja problema.

7. Efikasna rešenja problema podrazumevaju da su rešenja u okviru naših mogućnosti i

sposobnosti. Ljudi ponekad pokušavaju da reše probleme i sprovedu neka rešenja
koja su izvan njihovih moći i sposobnosti. Takva rešenja su očigledno osuđena na
neuspeh. Najčešća greška je da ljudi zaboravljaju da imaju kontrolu samo nad
sopstvenim ponašanjem. Mi možemo samo pokušati da kontrolišemo tuđe
ponašanje, ali teško da možemo nekog naterati na određeno ponašanje.
 Proces rešavanja problema

Proces rešavanja problema sastoji se iz nekoliko koraka:

1. Prepoznavanje problema
2. Definisanje problema
3. Smišljanje mogućih rešenja
4. Procena mogućih rešenja
5. Donošenje odluke
6. Primena mogućeg rešenja
7. Provera efekta mogućeg rešenja

1. Prepoznavanje problema

Prepoznavanje problema se smatra ključnim korakom u procesu rešavanja

problema. Prepoznavanje problema se svodi na otkrivanje postojanja nezadovoljene
želje za koju osoba ne zna kako da je zadovolji. Osoba može prepoznati da ima problem
na osnovu pokazatelja nezadovoljene želje, kao što su sopstvene misli, osećanja i
ponašanja. Ukoliko je osoba svesnija sebe, odnosno svojih misli, osećanja i ponašanja,
utoliko je sposobnija da otkrije problem na vreme, pre nego što on postane krupan,
preplavljujući, opterećujući i težak za rešavanje. Najbolji način da se razvije svesnost o
postojanju nezadovoljene želje je razvijanje sposobnosti prepoznavanja svojih misli,
osećanja i ponašanja i korišćenje tih podataka kao putokaza za otkrivanje
nezadovoljenih želja. Ovo se postiže tako što osoba sebi postavlja pitanje “Da li ja nešto
želim, a ne dobijam u ovoj situaciji, pa mislim, osećam se i ponašam se na ovaj način?” i
"Šta ja to želim, a ne dobijam u ovoj situaciji, pa mislim, osećam se i ponašam se na
ovaj način?” Rano otkrivanje problema je bitno i zato što u toj fazi osećanja povodom
problema još uvek nisu u tolikoj meri intenzivna da onemogućavaju racionalno
razmišljanje i rešavanje.
 2. Definisanje problema

Drugi važan korak u procesu rešavanja problema je definisanje problema. Kada

osoba jednom prepozna da ima problem, sledeći korak je da ga definiše na način koji
omogućava traženje rešenja za problem. Kada je problem loše definisan, teško je naći
rešenje, čak i onda kada osoba ima znanja, veštine i mogućnosti da se njime bavi.
Definisanje problema obuhvata nekoliko jednostavnih koraka: (a) opis situacije u kojoj se
javlja problem (b) otkrivanje sopstvenih želja u vezi sa tom situacijom (c) otkrivanje želja
drugih osoba uključenih u problem (d) formulisanje “kako da...” rečenice (e) procena
“kako da....” rečenice
Ovaj proces zahteva dosta vremena i mentalne aktivnosti. Na žalost, najčešće,
ljudi nemaju strpljenja da se bave definisanjem svog problema, imaju samo nejasnu
predstavu o tome da nešto što im nedostaje žele i nestrpljivo tragaju za gotovim
rešenjem. Napor koji se uloži u definisanje problema se zaista isplati, kasnije, u fazi
rešavanja problema. Dobro definisan problem predstavlja iskazanu nezadovoljenu želju
na način koji je ka cilju usmeren. Sledi opis pet koraka u definisanju problema:

Opišite problem situaciju specifično i objektivno

Većina problema se javlja u nekom kontekstu ili situaciji. Problemi koji su

shvaćeni i opisani apstraktno i van konteksta teško se rešavaju. Na primer, problem
može da se formuliše na sledeći pogrešan način: “Želim da budem srećan, a nisam.” ili
“Želim da se prema meni ljudi ponašaju obzirno, a ne ponašaju se.” Ove izjave nisu
dovoljno specifične, jer izjava ne precizira gde, kada i sa kim osoba želi da bude srećna
ili gde, kada i od koga osoba želi obzirno ponašanje. Ovako uopštena definicija
podrazumeva da osoba želi sreću ili obziran tretman u svim životnim situacijama, a
teško da bi iko mogao da traži i nađe jedno jedino efikasno rešenje za sve životne
situacije. Takve probleme treba specifikovati opisom konkretnih situacija u kojim se
dešavaju. Kada se uopšteni problemi specifikuju pomoću konkretnih situacija i
konteksta u kojima se dešavaju, ti specifiikovani, konkretni problemi mogu da se
rešavaju jedan za drugim. Objektivan opis situacije podrazumeva opis koji bi bio viđen
okom kamere. To znači da u opisu neće biti osećanja, misli, motiva, stavova i uverenja.
Ovim unutrašnjim fenomenima se bavimo u fazi prepoznavanja postojanja problema, a
ne u fazi definisanju problema.
 Otkrijte svoje najznačajnije nezadovoljene želje

Moguće je da je osoba već došla do potpune liste svojih nezadovoljenih želja u

fazi prepoznavanja problema. Koristeći ovu listu, osoba treba da izdvoji svoju
najznačajniju želju, jer je to suštinski cilj definisanja problema. Iako osoba može imati
brojne nezadovoljene želje u vezi sa situacijom, one se ne mogu sve istovremeno
zadovoljavati. Ovakav pokušaj bi ometao efikasno rešavanje problema. Stoga se izdvaja
prva i najznačajnija želja.

Otkrijte želje druge osobe

Ukoliko problem obuhvata druge osobe, potrebno je pretpostaviti šta druge

osobe uključene u problem žele. Ukoliko uopšte ne uzimamo u obzir želje drigih ljudi
uključenih u problem, verovatno ćemo naići na njihov aktivni ili pasivni otpor , što će nam
značajno otežavati rešavanje problema. Ponekad nije moguće znati i biti siguran u to
šta druga osoba uključena u problem želi i stoga je potrebno pretpostaviti njene želje.
Razumevanje želja druge osobe može biti olakšano ako se koriste podaci o: a)
trenutnom ponašanju te osobe, b) prošlim ponašanjima te osobe, c) kontekst u kojem se
njemo trenutno ponašanje ispoljava, d) poznavanje sebe i toga šta bismo mi u toj
situaciji želeli.

Formulišite “kako da.....” rečenicu

“Kako da....” rečenica je izjava o svojoj najznačajnijoj nezadovoljenoj želji u nekoj

konkretnoj situaciji ili kontekstu. Ta rečenica treba da bude formi koja pokazuje vašu
orijentisanost ka akciji i postaje fokus sledećih koraka u procesu rešavanja problema.
Formulisanje »kako da...» rečenice je jednostavno ako su prethodni koraci dobro
urađeni. »Kako da....« rečenica predstavlja formulisanje osnovne ili najznačajnije želje
kao cilja kojem se teži i koji se ostvaruje. Ovo se dobija kada se ispred identifikovane
želje dodaju »kako da.....« reči.
Cilj kojem je usmerena vaša »Kako da...« rečenica treba da bude specifičan,
merljiv, dostižan, realističan za vas i vremenski određen (skraćenica SMART).
 Procenite »Kako da.....« rečenicu

Važno je da ova rečenica bude upotrebljiva definicija problema, a ne u formi želje

(cilja) koju je nemoguće ostvariti, jer bi to bilo gubljenje vremena, frustrirajuće i završilo
bi se neuspehom.
Sledeća pitanja pomažu da definicija problema bude upotrebljiva i da vodi
donošenju odluke na kraju procesa:

a) Da li se prvo mora ostvariti neki drugi cilj? Ako se »kako da.... » rečenica ne
može rešiti sve dok se ne postigne neki drugi cilj, onda se prvo morate
usredsredi na ostvarenje tog cilja
b) Da li je »kako da... » rečenica pozitivna? Ova rečenica treba da izjavljuje
kako da nešto uradite preduzimajući neke akcije, a ne kako da nešto ne
uradite li kako da se od nečega uzdržite.
c) Da li je izjava legalna i socijalno prihvatljiva? Odgovor na ovo pitanje može
varirati u zavisnosti od socijalnog konteksta, ali ako u bilo kom kontekstu
obuhvata nelegalne ili socijalno neprihvatljive aktivnosti, onda je bolje da
odustanete od tog cilja i preformulišete ga u drugi cilj.
d) Da li je u mojoj moći? Ako onaj ko rešava problem nema moć, uticaj ili
veštine potrebne da se cilj koji je postavljen u rečenici postigne, bolje je
odbaciti tu rečenicu kao definiciju problema.

3. Smišljanje potencijalnih rešenja

Prvo rešenje koje čoveku padne na pamet često nije i najbolje rešenje problema.
Zato je preporučljivo da se formulišu minimalno tri potencijalne solucije, pre nego što se
odlučite za bilo koje rešenjeu. Ponekad je teško smisliti i jedno jedino potencijalno
rešenje, jer ljudi obično o svom problemu misle samo na jedan način ili sa jednom
direkcijom, koja ih onemogućava da budu produktivni i kreativni u mišljenju Da bi se
postigla veća kreativnost u mišljenju i veća produktivnost u stvaranju rešenja problema,
preporučuju se sledeći metodi za smišljanje potencijalnih rešenja:
a) “Moždana oluja” (brain storming). Kao što sam naziv tehnike govori, ovde se veliki
broj ideja stvara sa velikim energetskim nabojem. Kao što atmosfera proizvodi
spontane, nenajavljene i nepredvidive oluje u prirodi, ljudski mozak je u stanju da
prizvodi “oluju ideja” upotrebom ove strategije. Postoje tri pravila kojih se valja držati
kod “moždane oluje”: 1) dajte što više alternativa koje vam padaju na pamet, 2) ideje
stvarajte i zapisujte bez prethodnog procenjivanja i kritičkog tumačenja, 3) prihvatite
i zapišite i one neobične, nesvakidašnje ideje

b) Promena referentnog okvira. U ovoj tehnici osoba sagledava problem sa tačke

gledišta neke druge osobe. Tehnika se svodi na dva koraka. Prvo osoba treba da se
priseti nekoga čije mišljenje uvažava i koga smatra uspešnim u rešavanju problema.
Naročito je od pomoći ako se prisetite nekoga ko je uspešno rešio probleme slične
vašima. To može biti vaš prijatelj, rođak, javna ličnost, poznati pisac, lik iz filma ili
knige, čak i lik iz stripa itd. Cilj je da se problem sagleda iz nove perspektive koja će
omogućiti da se smisle potencijalno efektivne solucije. Osoba koja rešava svoj
problem treba da sebi postavi pitanje: “Da je ta i ta osoba u mojoj koži, šta bi ona
uradila da ostvari ovaj cilj (tj. reši problem)?”.

c) Prilagođavanje rešenja iz nekih sličnih problem situacija. Ova tehnika podstiče osobu
da se priseti i koristi svoja prethodna uspešna iskustva u rešavanju problema.
Tehnika je zasnovana na pretpostavci da mnogi sadašnji problemi osobe nisu totalno
novi i da je osoba sa sličnim problemima bila suočena i ranije, mada su problemi
tada bili u drugoj formi ili u drugom kontekstu i vremenu. Oni postupci koji su bili
efikasni ranije primenjuju se u sadašnjoh situaciji.

4. Procena mogućih rešenja

Svako moguće rešenje se procenjuje na osnovu sledeća 4 kriterijuma:

1. Da li rešenje zadovoljava želju koja je izražena u “kako da..” rečenici ?

2. Da li rešenje uvažava želje drugih značajnih osoba koje su uključene u problem?
3. Da li je rešenje legalno i socijalno prihvatljivo?
4. Da li je rešenje u granicama mojih moći i sposobnosti?
 5. Donošenje odluke

Nakon što ste svako od mogućih rešenja procenili na osnovu četiri kriterijuma
koja su gore navedena, imate solidne informacije na osnovu kojih možete da odaberete
alternativu koja ima najviše šansi da uspe. Donošenje odluke se sprovodi sistematski,
prolazeći kroz sledeće dve faze:

a) Svaka alternativa koja ne zadovoljava sva četiri kriterijuma se odbacuje, jer

nezadovoljava kriterijume dobrog rešenja

b) Ako postoji više rešenja koji zadovoljavaju sva četiri kriterijuma, odabire se ona
alternativa za koju vi smatrate da najviše ispunjava uslove. Na primer, odabraćete
onu alternativu koja zadovoljava želje svih osoba uključenih u problem, ili koja je
lakša za primenuzato što ne zahteva mnogo dodatnih resursa.

6. Primena rešenja

Za primenu rešenja je obično potrebno izvesno planiranje. Osoba planira šta će

sve uraditi li reći u nekoj situaciji, a zatim je najbolje da to odigra ili da se na neki način
presliša, provežba svoje ponašanje izvan realne situacije. Kada uvežba, osoba se se
odlučuje za najefikasniji način ponašanja ili razgovora u realnoj situaciji.

7. Provera efekata izabranog rešenja

Proverava se da li je izabrano rešenje primenjeno onako kako ste planirali i da li

je ispunilo očekivanja, prema četiri kriterijuma koja su gore navedena.
 Obrazac za strukturisano rešavanje problema

Prvi korak. Šta je problem? Razmislite o svom problemu i cilju koji želite da ostvarite, a
ne znate kako. Definišite što kraće problem pomoću "Kako da...." rečenice

Drugi korak. Napišite najmanje 5 potencijalnih rešenja, bez razmišljanja o tome da li

je to rešenje izvodljivo, dobro ili jednostavno. Sve što vam padne na pamet napišite kao
potencijalno rešenje bez procene kvaliteta rešenja.

Treći korak. Razmotrite svako potencijalno rešenje koje je zapisano. Za svako

rešenje napišite prednosti i loše strane na „Obrascu za analizu dobiti i štete”.

Četvrti korak. Izaberite rešenje koje u ovom trenutku možete najlakše sprovesti
uzimajući u obzir vašu situaciju i resurse kojima raspolažete (novac, vreme, veštine itd.) i
zaokružite ga.

Peti korak. Isplanirajte kako ćete sprovesti izabrano rešenje.

Identifikujte resurse koji su vam potrebni za njegovo sprovođenje.
Identifikujte potencijalne probleme.u sprovođenju rešenja
Napišite korake za sprovođenje rešenja
Uvežbajte najteže korake za sprovođenje rešenja.
Prikupite neophodne informacije (adrese, brojeve telefona itd)

Šesti korak: Beležite napredovanje ka rešenju markiranjem obavljenih koraka.

Nastavite sa procesom rešavanja sve dok ne postignete cilj kojim ste zadovoljni.

Sedmi korak: Procenite kako ste sproveli odabrano rešenje (tj. šta je planirano, a
šta je učinjeno) i šta ste tokom ovog procesa naučili.