ПСИХОЛОГИЈА – ИСПИТ

1. Шта је мишљење?
Процеси мишљења су сложени психички процеси који нам омогућавају да
много потпуније упознамо стварност и да се успешније у њој сналазимо.
Помоћу мишљења ми увиђамо односе и везе међу појавама, а што није дато
опажајима и њиховим репродукцијама.
Понекад се под мишљењем подразумева ментална активност коју називамо
сећањем. Израз мишљење употребава се и онда када имамо суд о предмету
који опажамо и о његовим карактеристикама. Често се мишљењем означава и
маштање или замишљање.
Мишљење, пре свега, представља менталну активност којом настојимо да
савладамо неку актуелну тешкоћу, неки проблем пред којим смо се нашли,
користећи при том наше претходно искуство.
Мишљење представља усмерено оперисање знацима или симболима помоћу
кога долазимо до увиђања односа.

2. Навести карактеристике процеса мишљења.

Карактеристике процеса мишљења су:
- оперисање опажајима, представама, речима, појмовима и другим
резултатима искуства као средствима или знацима (симболима);
- усмереност таквог коришћења искуства задатком који желимо да решимо и
проблемом пред којим се налазимо;
- увиђање односа и веза које пре нисмо уочавали и чије увиђање представља
решење задатка или проблема пред којима смо се нашли.

3. Објаснити оперисање знацима.

Ми при мишљењу комбинујемо знакове или симболе (опажаје, представе,
појмове), манипулишемо њима и повезујемо их на различите начине да
бисмо тако дошли до решења проблема пред којим смо се нашли.

4. Објаснити усмереност мишљења.

Не јављају се ма која средства којима оперишемо при мишљењу него се
јављају одређена средства (одређене представе, одређени појмови), зависно

1
од проблема који желимо решити и од начина који смо одабрали као пут и
поступак којим тражимо решење. Нпр. ако решавамо математички задатак,
нећемо обнављати знања из историје.

5. Објаснити увиђање односа.

Откривамо везе и односе које дотад нисмо уочавали. Односи и везе које
утврђујемо мишљењем могу бити:
- општи односи који представљају законитости збивања и стварности;
- односи који важе само за конкретни садржај;
- односи који не одговарају стварности и који представљају погрешне
закључке.

6. Шта представља формирање појмова?

Формирање појмова је сложен мисаони процес који се састоји од
упоређивања предмета, њиховог разликовања, анализе, синтезе, а пре свега
од апстракције и генерализације.

7. Који су основни процеси при формирању појмова?

- Апстракција је издвајање на основу упоређивања и разликовања одређених
карактеристика групе предмета, а занемаривање других својстава предмета
која се оцењују као небитна. Нпр. дете када формира појам јабуке.
- Генерализација или уопштавање састоји се у повезивању апстракцијом
одвојених карактеристика у једну целину, а уз знање да се те одвојене одлике
могу наћи и у другим случајевима и да кад год се те карактеристике заједно
јаве говори се о истој врсти предмета или појава.
- Асимилација је упоређивање објеката са објектима које већ од раније
познајемо.

8. Који фактори утичу на формирање појмова?

- материјали које можемо регистровати чулима (нпр. деца појмове броја,
сабирања и одузимања лакше науче бројањем, сабирањем и одузимањем
шибица, јабука него само манипулисањем бројевима);
- конкретни предмети (лакше се формирају појмови о њима него о
апстрактним појавама (disciplina, motivacija itd…));

2
- претходно знање (погрешна ранија знања отежавају образовање нових
појмова);
- истакнутост одлика које су заједничке некој класи предмета;
- истакнутост да је циљ упознавања са неком групом предмета и појава
утврђивање онога што је заједничко;
- поступност у образовању појмова.

9. Како све можемо да помогнемо да ученици усвоје појмове?

Поступност је важна у образовању појмова. Прво треба показати велики број
предмета и случајева, па тек онда указати на оно што је код њих заједничко
или чак поставити ученицима да сами открију заједничке одлике тих појава.
То је корисно само када имамо доста времена на располагању за формирање
појмова. У школским условима обично није тако, па неки аутори сматрају да
је у школским условима корисније комбиновати директно упућивање на
заједничке одлике са упознавањем са конкретним случајевима.

10. Који фактори утичу на успех у решавању проблема?

Разликујемо две групе фактора. Први су у вези са самим проблемом који
треба решити, а други у вези са личности и особинама личности онога који
решава проблем.
У прву групу се убрајају:
- организација и распоред елемената и података важних за решење проблема
(просторни проблеми лакше ће се решити ако су сви такви елементи у
видном пољу, ако су груписани или ако су у таквом међусобном положају да
се везе међу њима лакше запажају);
- број и врста података којима располажемо (сувише велики број података,
нарочито небитних, отежавају решавање проблема).
У другу групу се убрајају:
- знање из области у коју проблем спада (за решавање многих проблемских
ситуација корисно је само оно знање којим се ми еластично служимо, које
смо у стању да подешавамо и мењамо у складу са датом ситуацијом, тј.
упорно коришћење навикнутих начина решавања у свим ситуацијама је један
од главних узрока да ми решавамо проблеме на мање успешан и мање
целисходан начин);
- интелигенција;
3
- осетљивост за проблеме (радозналост и тежња да се сазнају и открију
непознате и нове стране појаве и склоност да се ствари не прихватају као
саме по себи разумљиве);
- отвореност духа (састоји се у склоности да се примају и траже нове идеје, да
се не остаје упорно на шаблонским начинима решавања и да се умеју ствари
посматрати на нов начин);
- упорност у раду и истрајност у тражењу решења и упркос свим тешкоћама
на које се наилази.

11. Шта је стваралачко мишљење?

Стваралачко (продуктивно) мишљење је свако решавање проблема, при чему
нађена решења нису просте копије ранијих властитих решења или
подражавање туђих мишљења.

12. Које су карактеристике стваралачког мишљења (Гилфорд)?

- оригиналност (налажење необичних и ретких одговора);
- флексибилност (способност мењања усмерености мишљења);
- флуентност (способност да се произведе много идеја);
- способност редефинисања (проналажење нових употреба познатих
објеката);
- осетљивост за проблеме (способност откривања питања и проблема);
- елаборација (умешност да се оригинална идеја решења развије у детаље).

13. Навести фазе стваралачког мишљења.

Фазе стваралачког мишљења су: препарација (припрема), инкубација
(сазревање), илуминација (надахнуће) и верификација (проверавање).
Фаза препарације се састоји у припремању за решење проблема, у
упознавању са проблемом и подацима у вези са њим. Долази и до тражења
општих идеја за решавање проблема, неке идеје се одбацују, а друге
задржавају и траже путеви за коначно решење проблема. Ако се такви путеви
покажу погодним, онда нема друге фазе.
У супротном, уколико дуже и многобројно покушавање не доведе до успеха,
наступа период инкубације у коме се ствараоци не баве искључиво
проблемом који су поставили. Често и намерно избегавају да се даље
интензивно баве проблемом.
4
После одређеног периода инкубације често одједном долази до идеје како ће
се успешно решити проблем. Тај моменат у коме тражимо решење које као да
одједном сине ствараоцу назива се илуминацијом.
Четврта фаза је верификација. Прихваћено решење се примењује, проверава
његова подесност и проблем до краја решава.

14. Шта је интелигенција?

Интелигенција је способност прилагођавања и сналажења у новим
ситуацијама, као и способност да се научи нешто ново и дотад непознато и
способност за формирање апстрактних појмова и апстрактно мишљење.

15. Објаснити Терстоново схватање интелигенције.

Успешно решавање различитих врста проблема зависи од једног општег
(генералног) фактора и од седам посебних фактора (примарних способности).
Посебни фактори су:
- W-фактор или спосбност речитости (манифестује се у лаком налажењу
речи, богатству речника и лаком и течном језичком изражавању);
- V-фактор или способност verbalnog razumevanja;
- N-фактор или нумерички фактор (способност успешног оперисања
бројевима, првенствено при основним рачунским операцијама);
- Ѕ-фактор или спацијални фактор (способност представљања и замишљања
просторних односа);
- М-фактор или фактор меморисања (способност задржавања и обнављања
утисака, пре свега оних које се памте механички);
- Р-фактор или фактор перципирања, тј. опажања (способност брзог уочавања
објеката и запажање и малих разлика, пре свега посредством вида);
- R-фактор или фактор резоновања (способност налажења општих принципа
и извођење правила и законитости из датих података).

16. Које су три карактеристике емоционалног понашања?

- физиолошке промене у функционисању појединих унутрашњих органа
(органа за крвоток, за дисање, за варење, нпр. лупање срца и убрзани пулс,
сувоћа уста, знојење);
- промене у покретима (покрети лица – мимика, покрети тела – пантомимика,
дрхтање;
5
- карактеристични доживљаји емоција (пријатност, непријатност, радост,
страх, туга).

17. Које су најчешће органске (физиолошке) промене при јаким

осећањима?
- лупање срца и убрзани пулс;
- напетост мишића;
- сувоћа уста;
- знојење;
- померање у стомаку;
- потреба за мокрењем;
- дрхтање;
- општа слабост и клонулост;
Најизразитије и најчешће испитиване телесне промене при емоцијама су
промене у крвотоку, дисању и у спроводљивости електричне струје кроз
кожу. Јављају се и промене у раду неких жлезда са унутрашњим лучењем
(посебно надбубрежне и штитне жлезде), промене у раду органа за варење,
промене у величини зенице, у количини лучења пљувачке, у напрегнутости
мишића (посебно глатких), у хемијском саставу крви и мокраће (посебно у
количини шећера у крви).

18. Шта је емоционални шок?

Емоционални шок је стање када веома опасна изненадна ситуација изазива
кочење, парализовање активности мозга и мишића.

19. Шта су психосоматске болести и како настају? Навести бар три

примера.
Обољења изазвана или подстакнута честим непријатним емоцијама називају
се психосоматским обољењима (гр. психа = душа, сома = тело).
Данас се сматра да трајне напрегнутости, сталне бриге и стално осећање
одговорности доводи до јављања чира на желуцу, као и до обољења срца,
органа за дисање и варење (горушица, кардиоваскуларне болести, повишен
притисак, аритмије, респираторне болести, неуролошке болести, мигрена,
астма...).

6
Данас се сматра да психосоматска обољења не настају искључиво из
психичких узрока него да већ постоји извесна оштећеност или слабије
функционисање појединих унутрашњих органа, па емоционалне тешкоће
тада лако доводе до одређених телесних обољења.

20. Шта су афекти, шта доводи до њих и како се понаша особа у афекту?
Афекти су интензивна емоционална стања која се нагло јављају, имају буран
ток и праћена су изразитим телесним променама. Свака емоција постаје
афекат када се развије до великог интензитета.
Примери афеката су бес, паничан страх, необуздана радост. Код афеката је
утицај на интелектуалне процесе веома изразит и јако је смањена свесна
контрола сопствених поступака (особа не размишља рационално, сужена
свест). Долази до повећане активности организма (кретање, плакање,
викање). Уколико се афекат не иживи, не одреагује, може доћи до
психосоматских обољења.

21. Шта су расположења?

Расположења су мање интензивна емоционална стања која релативно дуго
трају. Зависе од црта личности и темперамента. Могу трајати данима.
За разлику од расположења, емоције (субјективна, узбуђена стања организма)
су јачег интензитета и зависе од спољашњих и унутрашњих доживљаја. Трају
највише неколико сати.

22. Шта су социјални мотиви?

Социјални мотиви су мотиви који почивају на психолошким потребама, а за
чије остварење је неопходан контакт са другим људима и њихово присуство
и који су заједнички већем броју људи.

I biološki motiv.
23. Које су две основне групе социјалних мотива?
- мотиви усмерени на личну егзистенцију и афирмацију, тј. персонални (его)
мотиви (мотив за самопотврђивањем, за постигнућем, за самоактуализацијом,
мотиви за сигурношћу и стицањем);
7
- мотиви усмерени на повезаност са другим људима (мотив за друштвом, за
афективном везаношћу, афилијативни мотив, агресивни мотив).

24. Навести поделу мотива за друштвом.

- Грегарни мотив долази до изражаја пре свега у тежњи да се буде у
присуству других особа.
- Афилијативни мотив се манифестује у жељи да се буде у непосредном
контакту са појединим особама, да се са њима удружује у различитим
активностима.
- Мотив за афективном везаношћу представља потребу за емоционалном
везаношћу, потребу људи да воле и буду вољени. Испитивања су показала да
је овај мотив урођен (тек рођени мајмуни су већи део времена времена
проводили уз мајку-лутку него уз предмет од жице где се налазило млеко).

25. Навести поделу персоналних мотива.

- Мотив за самопотврђивањем манифестује се пре свега у тежњи појединца
да га призна средина у којој живи. Један облик овог мотива је мотив за
престижом или угледом, који се огледа у тежњи да се истакне испред осталих
у својој средини (изгледом, знањем, имовином).
- Мотив за моћи или за доминацијом је сродан и повезан са мотивом за
самопотврђивањем.
- Мотив за постигнућем манифестује се у тежњи да се постигне успех у некој
активности (у учењу, у спорту, у послу који човек обавља). Појединци се
разликују у степену захтева који себи постављају. Развијање овог мотива у
великој мери зависи од награђивања успеха и кажњавања неуспеха.
- Мотив за самосталношћу сматра се мотивом који се јавља код свих људи.
Сви показују тежњу да буду конкретне личности, да имају извесну
самосталност одлучивања, да не буду под сталним надзором и старањем.
- Мотив за самоактуализацијом и стваралаштвом подразумева
карактеристику човека да настоји да његове способности и склоности дођу до
изражаја кроз разнолику активност и да човек налази задовољство у томе да
испољи све своје могућности.

8
26. Објаснити агресивност као мотив.
Агресивни мотив, такође, спада у социјалне мотиве. Агресивност се
манифестује у склоности и задовољству да се нападну други људи, физички
или речима, и у тежњи да им се нанесе штета.
Треба разликовати мотив агресивности и агресивно реаговање на напад на
нас или на ометање задовољења наших мотива. Агресивност се природно
јавља када нас неко угрози, нападне физички, повреди, омаловажи, а
агресивно понашање зависи од васпитања детета и од реаговања средине на
испољену агресивност.

27. Који услови утичу на агресивно понашање?

- васпитавање детета и реаговање средине на агресивност;
- масовна средства комуникације (филмови, ТВ).

28. Који фактори утичу на ниво аспирације?

- тежина циљева;
- задовољство због успеха (успех подиже ниво аспирације, а неуспех га
снижава);
- упоређивање са другима (зависи од тога са ким);
- општи ниво аспирације у одређеној средини;
- важност коју задатак има за појединца;
- заинтересованост за задатак;
- особине личности.

29. Навести хијерархију мотива од најдоминантнијег.

- биолошки мотиви (жеђ, глад, остале биолошке потребе);
- мотив сигурности (јавља се још код деце, деца реагују са страхом и
осећањем немира кад год се појави нека нова ситуација која би могла
угрозити њихову безбедност и сигурност);
- мотив за афективном везаношћу (припадање групи, међуљудски односи,
љубав);
- мотив за самопотврђивањем (жеља да будемо и да се покажемо способнима,
јакима, независнима, слободнима, самосталнима и признатима);
- мотив за самоактуализацијом (тежња да испољимо оно што умемо и оно
што јесмо);
9
Разликујемо мотиве по хијерархији с обзиром на њихов приоритет у
задовољавању и важност за физичко одржавање, а с друге стране, с обзиром
на њихову важност за развитак човека. Та два хијерархијска реда супротна су
један другом. За први су најважнији биолошки мотиви, а за други мотив за
самоактуализацијом (нпр. гладовање због ставова и етичких принципа).

30. Шта је фрустрација?

Фрустрација представља спречавање задовољења мотива.

31. Шта је фрустрациона ситуација?

Психолошко стање у коме се налази појединац кад нешто спречава
задовољење његових мотива назива се фрустрационом ситуацијом.

32. Шта је фрустрациона толеранција?

Фрустрациона толеранција представља отпорност према неуспеху.

33. Који су извори фрустрације?

- објективне физичке препреке или баријере (гладни смо, а нема хране);
- социјалне препреке (људи или њихова схватања су препрека остварењу
наших мотива, нпр. када родитељи не дозвољавају сину да изабере одређено
занимање или када забрањују ћерки да се уда за младића за кога она жели да
се уда);
- препрека у самој нашој личности (недовољна способност за постизање
циљева;
- сукоби различитих мотива у човеку (конфликти).

34. Које врсте конфликата постоје?

- конфликт двоструког привлачења (треба да се определимо између два циља,
а оба нас привлаче, нпр. младићу, који жели да се ожени, допадају се две
девојке);
- конфликт двоструког одбијања (треба се определити за једну од две ствари,
а обе су нам непријатне, нпр. студент који мора да учи, а хтео би и да изађе
са друштвом или војник који се плаши борбе, али се плаши и да побегне из
борбе);

10
- конфликт привлачења и одбијања (циљ нас истовремено и привлачи и
одбија, нпр. девојка која воли слаткише, али неће да се угоји или човек бира
један од два посла од којих је један штетан по здравље, али добро плаћен, а
други није штетан по здравље, али је слабо плаћен).

35. Које су последице фрустрације?

- позитивне последице (развијање различитих позитивних особина човека,
нпр. способности, методичности у раду, упорности, инвентивности итд.);
- негативне последице (агресивност, дезорганизовано понашање, анксиозност
– осећање неспокојства, несигурности, неодређеног страха (реални страх –
реагује се на реалну претњу, анксиозност – реагује се на претњу која у
реалности не постоји), одбрамбени механизми, психосоматски поремећаји и
поремећаји психичког живота – неурозе).

36. Који одбрамбени механизми постоје?

РАЦИОНАЛИЗАЦИЈА - навођење лажних разлога у циљу оправдавања свог
понашања, неуспеха, нпр. студент је пао на испиту не зато што није научио
већ зато што је професор био пристрасан или није имао среће, неко није
добио очекивано унапређење или награду јер се то добија само преко везе, а
не зато што није заслужио.
Постоје две врсте рационализације:
- кисело грожђе (људи кад не успеју да постигну одређени циљ, говоре да тај
циљ није ни био вредан напора или да им до њега није ни било стало);
- слатки лимун (беззначајан успех се приказује као велики, нпр. најтежи
испит).
ИДЕНТИФИКАЦИЈА – поистовећујемо се са другима да бисмо у успеху
других видели и сопствени успех, који нисмо били у стању да постигнемо
сами, нпр. родитељи терају децу да заврше факултет који су они некад хтели,
а нису успели или се деца идентификују са родитељима.
ПРОЈЕКЦИЈА – када неку сопствену жељу или особину (позитивну или
негативну) приписујемо другима, нпр. лопов за све мисли да су лопови,
плашљив или шкрт о другима говори као о кукавицама и тврдицама.
МАШТАЊЕ И ДНЕВНО САЊАРЕЊЕ – (kada umesto da ostvarujemo zelje mi
samo mastamo o njima) замишљамо да су нам жеље остварене, нпр. већина

11
људи машта о слави, о признању, о својој сјајној будућности, после наше
смрти ће средина видети шта је изгубила.
ПОТИСКИВАЊЕ (РЕПРЕСИЈА) – потискујемо из свести оно што нам се не
свиђа, што желимо да заборавимо или је етички неприхватљиво, нпр.
заборављање да се дође на уговорени састанак јер нам се заправо не иде на
тај састанак, заборављање да вратимо позајмљену књигу јер је желимо
задржати, потискивање сексуалних жеља. Ако су мотиви били снажни, они
потискивањем не престају да делују, већ се јављају у сновима или у наоко
чудном понашању.
РЕГРЕСИЈА – враћање на начине реаговања карактеристичних за ранији
период нашег развитка, на примитивнији начин понашања, нпр. одрасло дете
плаче, човек псује и виче, жена која не може да савлада проблеме у браку
враћа се мајци или прети да ће се вратити мајци или муж који говори жени
како је његова мајка боље кувала и старала се о њему.
КОМПЕНЗАЦИЈА – замена циља који је тешко остварити са оним лакше
остваривим, нпр. физички слаб се истиче у интелектуалном раду и
обрнуто, ,,ружна“ девојка се лепо облачи или је образована.
СУБЛИМАЦИЈА – када особа не може непосредно остварити циљ, па
остварује друге посредне циљеве, нпр. жена која не може да има децу
посвећује се раду са децом.

37. Шта је темперамент? (Kojim se intezitetom javljaju osecanja)

Темперамент представља диспозиције за начин емоционалног реаговања, као
и карактеристичан начин реаговања на различите дражи и ситуације. 4
humora

38. Које врсте темперамента постоје?

- Колерични темперамент се огледа у јаким осећањима, лаком решавању на
акцију и честом узбуђивању. Човек са колеричним темпераментом се лако
наљути и лако и јако манифестује своју љутњу, па зато често долази у сукобе
са другим људима. Овај темперамент карактеришу нагле и јаке реакције.
- Сангвиничan темперамент се јавља код човека који брзо реагује, али чија
осећања нису изразито јака и не трају дуго. Такав човек лако мења
расположење, брзо прелази из негативног у позитивно расположење и склон

12
је ведром расположењу. Овај темперамент карактеришу брзе, али слабије
реакције.
- Флегматични темперамент има онај човек који реагује ређе, реакције су му
споре, а осећања слаба и слабо се манифестују. То је по правилу миран,
сталожен, слабо осетљив и слабо покретљив човек. Овај темперамент
карактеришу слабе и споре реакције.
- Меланхолички темперамент има онај човек који ретко реагује, али када
реагује, онда то чини интензивним осећањима која дуго трају. Реагује, пре
свега, на оно што је у вези са његовом личношћу. Тешко се одлучује, слабо је
покретљив, а преовлађују непријатна осећања, осећања туге и забринутости.
Овај темперамент карактеришу ретке, споре, али јаке реакције.

39. Шта подразумевамо под способностима?

Oне црте личности од којих зависи разлика у успешном обављању послова,
при чему они који обављају те послове имају слично искуство и ако су
подједнако мотивисани да те послове успешно обаве.

40. Које три групе способности постоје?

- интелектуалне или више менталне способности (интелигенција);
- психомоторне способности (ручна способност, спретност прстију,
способност брзог моторног реаговања итд.);
- сензорне способности (способности за разликовање интензитета и квалитета
различитих врста једноставних чулних дражи).

41. Шта се подразумева под првом импресијом и зашто је важна?

Под првом импресијом подразумевамо први утисак који стичемо о некој
особи. Ми врло брзо, после свега неколико десетина секунди посматрања,
доносимо релативно целовиту слику о некој особи и у ту оцену уклапамо и
оцену о професији, о економском положају, о националности итд. Кад једном
формирамо прву импресију, она се чврсто одржава и утиче на наше даље
опажање, па често податке који нису у складу са првом импресијом не
опажамо или их сматрамо небитним. Све што касније сазнамо тумачимо у
складу са првим утиском који смо стекли о некој особи.

42. Шта представљају ставови?

13
Ставови представљају спремност да се позитивно или негативно реагује на
одређене објекте или појаве.

43. Које су карактеристике ставова?

- Ставови представљају диспозиције, тј. имају своју физиолошко-нервну
основу и долазе до изражаја када се те основе активирају.
- Ставови су стечене диспозиције, тј. формирани су на основу искуства у току
живота.
- Ставови имају директивно дејство (показују да ли је неко за нешто или
против нечега), а често и динамично дејство (појединац делује у складу са
својим ставом).
- Ставови представљају повезаност, интеграцију, трију основних менталних
функција: сазнајне, емоционалне и вољне.
- Ставови могу бити персонални, тј. лични (нпр. став неке особе према свом
пријатељу) и социјални (нпр. ставови према друштвено важним појавама
типа ставови према појединим нацијама или религијама).

44. Шта су предрасуде?

Предрасуде су ставови који нису засновани ни на каквим чињеницама или
оправданим разлозима, који су редовно праћени јаким емоцијама и које је
тешко мењати.

45. Шта су етничке предрасуде?

Етничке предрасуде су неосновани негативни ставови према појединим
народима. Средство су развијања сукоба и непријатељстава.

46. Објаснити фрустрациону теорију порекла предрасуда (теорију

тражења жртава).
Предрасуде се лако образују и шире јер постоји потреба људи да агресивност
изазвану фрустрацијом изразе и тако се ослободе тензије. Ова агресивност се
често не управља на стварног узрочника незадовољства, него се усмерава на
одређене народе и групе (етничке, расне, полне, старосне предрасуде).

47. Који фактори утичу на формирање ставова?

14
- група којој појединац припада и схватања карактеристична за ту групу
(важну улогу имају породица и схватања у породици, нација или национална
култура и класна припадност);
- лично искуство и информације о појавама према којима постоји став (наши
ставови зависе од наших потреба, жеља, интереса и објективних сазнања о
појавама);
- мотиви и црте личности појединца.

48. Навести врсте групне структуре. (stabilizovan system odnosa clanova

grupe)
- структура моћи;
- комуникациона структура;
- социометријска (афективна) структура.

49. Објаснити структуру моћи.

Под структуром моћи подразумевају се разлике у степену утицаја који има
сваки од чланова групе на остале чланове. Постоји пет типова моћи:
- моћ награђивања (заснива се на могућности оне особе која има моћ да
награђује, нпр. већа плата, унапређење, боља оцена);
- моћ присиле (заснива се на могућности кажњавања чланова групе, нпр.
смањење плате, давање слабих оцена);
- легитимна моћ (чланови групе су прихватили право да нека особа има моћ
над њима, нпр. отац у патријархалној породици);
- референтна моћ (има извор у угледу и ауторитету који има вођа или неки
члан групе, нпр. омиљени наставник);
- стручњачка моћ (заснива се на оцени чланова групе да појединац поседује
посебна знања и вештине од значаја за успешно остварење задатка групе).

50. Објаснити комуникациону структуру.

Комуникациона структура се огледа у положајима и улогама с обзиром на то
са колико је других чланова групе сваки појединац у непосредном саобраћају
и колико информација прима и даје.

51. Објаснити социометријску структуру.

15
Социометријска (афективна) структура изражава привлачност и одбојност
међу члановима групе. Уколико је већа привлачност међу већим бројем
чланова групе, а мање изолованих или међусобно супротних подгрупа, већи
су јединство и чврстина групе.

52. Које две групе задатака врши вођа (објаснити на примеру

наставника)?
Прва група задатака састоји се у старању о складним односима у групи, у
подстицању чланова групе на усклађену активност и настојању да сваки
појединац у групи буде што задовољнији.
Другу групу задатака чине задаци управљања групом и покретања
активности чланова групе на рад
Постоји подела функција руковођења и на примарне и секундарне. У
примарне функције спадају постављање задатака, репрезентовање групе,
посредовање у сукобима и њихово решавање. У секундарне спада то да вођа
служи као узор у понашању, да преузима одговорност, да указује на ставове
које треба заузети итд.

53. Који начини руковођења групом постоје (објаснити на примеру

наставника)?
- Аутократско (ауторитативно) руковођење (вођа све решава сам, он одређује
даље и ближе задатке групе, начине њиховог остварења, сам одлучује који ће
од чланова групе извршавати који посао, оцењује остварење задатака, мало се
или нимало саветује са осталим члановима групе);
- Демократско руковођење (чланови учествују у постављању и задатака и
начина на који ће се остварити, утичу на избор послова које ће радити и
успех обављеног посла оцењују заједно са руководиоцем).

54. Шта је конформирање и који фактори утичу на конформирање?

Конформирање (конформизам) представља склоност да се прихвате ставови
и начини поступања већине. Чиниоци који утичу на конформирање су:
- степен јасноће ситуације (уколико је ситуација нејаснија, конформирање је
веће);
- степен јединствености групе (ако је јединственост већа, конформирање је
веће);
16
- степен притиска који се врши на прихватање норми (ако су мере против
оних који се не придржавају општих схватања оштрије, конформирање је
веће);
- узраст (деца су склонија конформирању него одрасли);
- особине личности;
- култура (у неким културама жене треба да се потчињавају и покоравају).

55. Која је функција оцена и чему служе (из угла наставника, ученика и
родитеља)?
Оцењивањем се, пре свега, проверава да ли је ученик стекао одређена знања
из предмета које је учио. Оцене из различитих предмета могу да буду
корисне и за професионалну оријентацију ученика. Оцене подстичу ученике
на учење и рад.
Функције оцена су:
- информативна функција (ученици усвојили наставни садржај, да обавести
родитеље ученика о успеху сваког);
- мотивациона функција (да подстиче ученике на веће ангажовање и
систематски рад);
- усмеравајућа функција (да оспособи ученика за објективну процену
постигнућа, основа за утврђивање узрока заостајања и тешкоћа у
напредовању);
- социјална функција (одређује могућност избора одређене школе,
факултета).

56. Који фактори утичу на оцењивање?

- количина и квалитет знања ученика;
- залагање ученика, интересовање за предмет и марљивост;
- благ и строг наставник (имају различите критеријуме);
- квалитет разреда;
- хало ефекат (на основу једне особине ученика наставник процењује и
његове остале особине, па и његово знање);
- страх или трема ученика.

57. Које су предности и недостаци класичног усменог испитивања?

17
Предности су директан лични контакт између наставника и ученика који
омогућава сталну интеракцију, наставник може да усмерава ученикове
одговоре, да поставља даља питања и потпитања и тако провери како је
ученик научио градиво, колико га повезује и схвата.
Недостаци су што наставник једном ученику може да постави само мали број
питања, која често нису репрезентативна за цело градиво. Зато учеников
одговор и оцена у великој мери зависе од случаја (да добије питање које је
научио или које није научио). Наставник ученицима поставља различита
питања тако да не може да врши поређење одговора различитих ученика на
иста питања.

58. Које су предности и недостаци испитивања помоћу тестова знања?

Предности су:
- ученицима се даје велики број задатака који покривају целокупно градиво
једног предмета, па је избегнута ,,срећа“ приликом испитивања;
- задаци су исти за све ученике којима се тест даје, па је могуће упоређивање
знања ученика;
- углавном је мања трема ученика него приликом усменог испитивања;
- оцењивање је потпуно објективно и независно од оцењивача, што није
случај у обичном школском оцењивању које доста зависи од наставника који
оцењује;
- економичније је од усменог испитивања (у току једног школског часа
испита се знање целог разреда, док је код усменог испитивања потребно
више часова).
Недостаци су:
- њима се претежно испитује познавање чињеница, док се разумевање
принципа, примена наученог, анализа и синтеза градива не могу њима
испитати;
- извесни делови градива чине основно знање које је неопходно да ученик
савлада, али ученик може да не одговори на њих и упркос томе добије
позитивну оцену јер је одговорио на неке друге задатке.

59. Који су главни облици тестова знања?

- тестови репродукције (ученици сами треба да нађу одговор на питање);

18
- тестови рекогниције или препознавања (ученици треба да одаберу један од
понуђених одговора).

60. Шта спада у тестове репродукције?

- есејски тестови (пружа ученицима већу могућност самосталног
закључивања и мишљења и повезаног излагања градива, оцењивање зависи
од субјективних фактора);
- тестови допуњавања или присећања (за давање правих одговора није
довољно препознавање, већ активно знање ученика, економични тестови, не
може се добро испитати разумевање проблема, тестови треба да буду
састављени тако да буду што одређенији, јаснији и краћин не треба да
сугеришу одговор).

61. Шта спада у тестове рекогниције?

- алтернативни тестови или тестови двочланог избора (да-не или тачно-
нетачно, економичан тест, оцењивање је објективно, дешава се да буду
двосмислени, не треба употребљавати речи које сугеришу одговор, треба
избегавати две негације у једном тврђењу, тврђења не треба да буду много
дугачка, мана је велика могућност погађања тачног одговора);
- тестови вишеструког избора (бира се један или више тачних одговора,
најеластичнији и најбољи облик тестова знања, мала је могућност за случајно
погађање тачног одговора, најтеже је пронаћи нетачна, али прихватљива
решења приликом израде теста, уводни део задатка треба да буде дужи да би
одговори били што краћи, нетачна решења не смеју бити бесмислена);
- тестови упоређивања и сређивања.

19