BRANKO PETRANOVIĆ, STRATEGIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA 1941-1945.

BRANKO PETRANOVIĆ, STRATEGIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA 1941-1945.

Sadržaj : Pod okupacijom - srpski narod kao žrtva

Kontraverze - gradjanski rat ili narodnooslobodilačka borba

Mihailović na Ravnoj Gori - radjanje četničkog pokreta

Suparničke snage u ustanku - od vojne saradnje do gradjanskog rata

Mihajlovićeva vojna organizacija - slabosti teritorijalne strukture

Politički program - prevaga nacionalne ideologije

Kolaboracija kao deo strategije - nesagledive posledice

Četničko-britanski odnosi - nerazumevanja i protivrečnosti

Mihailović i Amerikanci - saradnja bez rezultata

Čerčilova politika kompromisa - odbacivanje DM

Slom četništva- sudbina DM

I Pod okupacijom - srpski narod kao žrtva

YU je podeljena od strane 5 okupatora, što je bio presedan u okupatorskoj Evropi

( Nemci, Italijani, Madjari, bugari i Albanci ). Srpski narod u NDH je prepušten

ustašama, koji su hteli etnički čistu državu. Na Kosmetu je Italija konstituisala
Veliku Albaniju, uz delove Zapadne Makedonije. Ostatka Mak, ji delovi Srbije i
deo Kosmeta pripali su Bugarskoj. Madjarska je akentirala Bačku, Barnju,
Medjumurje i Prekomurje. Slovenija je podeljena izmedju Italije i III Rajha, NDH je
obuhvatila Hrvatsku, BIH bez Dalmacije. U ratnom zarobljeništvu se našlo preko
375 000 vojnika i oficira Kraljevine YU, čiji je broj smanjen otpuštanjem pripadnika
nesrpske nacije. Bg je bombardovan pod šifrom ''Kazna''. srbija se jedina na
teritoriji YU našla pod direktnom nemačkom vojnom upravom, stešnjena na
predbalkanskoratovske granice sa Banatom, sa obavezom da plaća kontribucije i
izdržava okupatorsku vojsku. To je uradjeno jer je Hitler svu odgovornost za rat
pripisao Srbiji, Srbima i srpskoj vojsci. Hitlerova srbofobija je povećala već
postojeće razmirice susednih naroda, koje su se pretvorile u patološku mržnju, a
Hitler je sam podsticao Pavelića da ''bez milosti što pre reši srpsko pitanje''.
Nemačka vojna uprava u Srbiji je služila očuvanju mira, eksploataciji privrednih
dobara i sprečavanju ponavljanja ''izdaje zavereničkog društva''. Pretnje smrtnom
kaznom na početku okupacije bile su samo uvod u masovni teror u vreme
ustanka. U krajevima pod bugarskom i madjarskom okupacijom počela je
denacionalizacija srpskog stanovništva, proterivanje, sudjenje, ubijanje.
Dovodjeni su bugarski i madjarski službenici, sveštenici, profesori, ukidane su
srpske kulturne i prosfetne organizacije, imena i prezimena su bugarizovana i
madjarizovana. računa se da je oko 100 000 Srba i Crnogoraca proterano sa
Kosmeta, a počelo je naseljavanje Šoptara iz Albanije. Pavelić je planirao da reši
pitanje 2 miliona Srba, ubijanjem, raseljavanjem i pokrštavanjem. Za to mu je
maček indirektno dao legitimitet, pozivanjem hrvatskog st. da budu lojalni novoj
vlasti. A stepinac mu je dao legitimitet direktno, govorći o ostvarenju ''tisućuletnog
sna'' i pozivajući sveđtenstvo da čuva i pomaže NDH. Bez podrške rKC ustaškom
režimu, genocid nad Srbima ne bi bio moguć.* Kasnija Stepinčeva pravdanja, da
se zauzumao za srpsku decu, da kao duhovna ličnost nije imao svetovne moći,
da je tražio striktno poštovanje kanonskih propisa pri pokrštavanju, deluju
neubedljivo. Zloglasni logori Jasenovac, Gradiška, Jadovno...likvidacije,
pokrštavanja, progoni, ostvarili su 1/2 Pavelićevog plana. Stradalo je preko 700
000 ljudi, a ostali su pobegli u Srbiju ili Dalmaciju ( pod italijanskom upravom ).
Srbi su nastojali da Dalmaciju ili Liku pripoje Italiji ili da dobiju autonomiju u NDH
pod italijanskim protektoratom. Italijanska srbofilska politika nije uslovljena
altruizmom, već realnim pol-ekonomskim interesima. Zbog sirovina ( ugalj,
gvoždje, drvo ) Italija je težila za dubljim prodorom u unutrašnjost NDH, a Srbi su
pogodno sredstvo za slabljenje iste.

Srpski narod je 1941. je izgubio državu u koju je najviše uložio 1914-1918. U

Srbiji je bio pod direktnom vojnom okupacijom, izložen surovošću. Van Srbije je
bio pod pretnjom biološkog istrebljenja. Malobrojne srpske profašističke snage, na
čelu sa Aćimovićem, Nedićem i Ljotićem nisu uspele da ubede srbofobičnog
Hitlera u opravdanost tzv. Proširene Srbije ( CG, Skopska oblast, BIH...).
Komesarijat M.Aćimovića i vlada ''narodnog spasa'' M.Nedića bili su samo
pomoćni upravni organi namačkog vojnog komadanta Srbije.

II Kontraverze - gradjanski rat ili narodnooslobodilačka borba

Odredjivanje sukoba na teritoriji YU u terminološkom smislu postavlja odredjene

probleme.
 ''Bratoubilački rat'' je termin koji najviše pominje nemačka i italijanska
istoriografija. Zaboravlja se da zločini ne bi bili mogući bez Hitlerove rasističke
teorije i zločinačke prakse, da je Hitler huškao Pavelića da što pre reši srpsko
pitanje. Politička pacifikacija, na koju se pozivaju nemački istoričari, nastupila je
tek kada je Hitler shvatio da ustaški teror rasplamsava ustanak, koji od stihijskog
prerasta u organizovan delovanjem KPJ. Takodje italijanska srbofilska politika u
Dalmaciji je uzrokovana italijanskim interesima. Da srbofilstva kod Musolinija
nema govorila je situacija na Kosmetu.

Termin NOR smislili su komunisti, jer se time na jednu stranu stavljaju oni, a
na drugu svi ostali, bilo okupatori, kvislinzi ili kolaboracionisti. Četnici bi bili u III
kategoriji. Ovim terminom se nivelišu značajne razlike izmedju četnika i pravih
kvislinga (ustaša i dr. ).

Termin ''gradjanski rat'' koristi zapadna i emigrantska istoriografija, govoreći o

dva antifašistička pokreta, koji su se sukobili oko unutrašnjeg uredjenja
( komunističko /

gradjansko ). Ovaj termin je najbliži istini, jer su pripadnici NOP-a, od početka

težili revolucionarnom preobražaju ( osnivaju NO, odrede, revolucionarnu
vojsku ). Tako je KPJ deklarativno prihvatila uputstva KI da se prvo povede
antifašistička borba, a posle rata i revolucija, a u stvari je već sprovodila
revolucionarne promene. Strategija NOP je bila ofanzivna, a četnička defanzivna.
Pri tome, četnici su se mnogo više oslanjali na okupatore u borbi sa NOP nego
obrnuto, pa i termin NOP nije potpuno besmislen. Gradjanski rat je počeo na
slobodnoj teritoriji u Srbiji početkom nov.1941. Martovski pregovori 1943. u
G.Vakufu, Sarajevu i Zg, izmedju vodjstva NOP i Nemaca otkrivaju suštinu
gradjanskog rata. Oni su svedok da je NOP stalo do uništenja četnika pre kraja
rata koliko i obrnuto. Partizanski pregovarači ( Djilas, Koča Popović, Velebit )
pregovarali su ne samo o razmeni zarobljenika nego i o prekidu operacija dok se
četnici ne unište i čak o zajedničkoj akciji protiv Britanaca ako dodje do
savezničke invazije Balkana. SSSR-u, koji je poveo diplomatsku borbu da se DM
prokuži kao kolaboracionista, ovi pregovori su došli kao šok, jer su isticali istu
suštinu četničkog i NO pokreta. KI je odmah pismom ukorila Broza, naglašavajući
da su Nemci, a ne VB prvi neprijatelji. DM je prilikom pregovora sa
potpukovnikom rudolfom Kogartom u Divcima, nov.1941, u vreme nemačke
ofanzive na tzv. Užičku republiku, isticao da je njegov glavni cilj da uništi
komuniste, i da se ne bi borio protiv Nemaca čak ni u slučaju da mu borba bude
nametnuta.

Italijani su 1942/43. koristili četnike da unište partizane na tlu NDH ( Neretva ) i

oslabe NDH. A Nemci su po planu ''Švarc'' računali na partizane protiv četnika u
slučaju britanske invazije. Medjutim, pošto su partizani već pobedjivali četnike
samostalno ( Neretva, Jablanica, Glavatičevo, nevesinje, Drina ), a uz to su
čekalo britansku misiju ( Broz na Durmitoru čeka kapetane Stjuarta i Dikina ),
promenili su Nemci plan i udarili na partizane ( Sutjeska ). Posle toga, Nemci su
razoružali ostatke četnika u CG i Hercegovini. Petranović pravi razliku izmedju
četničke saradnje sa okupatorom-trajne- nazivajući je kolaboracijom i partizanske-
kratkotrajne- nazivajući je taktičkom saradnjom. Prva je usledila zbog defanzivne
strategije DM i ofanzivne NOP. U skladu sa tim Petranović koristi oba termina.

III Mihailović na Ravnoj Gori - radjanje četničkog pokreta

DM je uoči rata održavao veze sa britanskim i američkim oficirima na službi u Bg,

a bio je i unekim zavereničkim oficirskim krugovima protiv kneza Pavla. Vojni
vrhovi nisu voleli kneza Pavla, smatrajući ga tudjincem. Već od 1937. počinje
organizovanje tajnih oficirskih društava, u kojima glavnu reč ima general Borivoje
Mirković. Vojska je bila nezadovoljna pol.situacijom u YU, njenom unutrašnjom
krizom i pogotovo sporazumom Cvetković-Maček, koji je faktički cepao državu i
smanjio njenu odbrambenu snagu. Bili su nezadovoljni i novom spoljnopolitičkom
orjentacijom, koja se odlikovala približavanjem silama Osovine. VB je posle sloma
Francuske, koji je porazno delovao na vojsku i narod, pokušala da zauzme njeno
mesto na Balkanu, predlažući povezivanje YU sa Grčkom i Turskom. Slične
kombinacije je imala i Nemačka zainteresovan za red i mir i ekonomsku
eksploataciju Balkana. Zaokruživanje YU je završeno 1.marta 1941. ulaskom
Bugarske u Trojni pakt. 25.marta je YU prišla Trojnom paktu, 27.marta je bio
oficirski puč, koji je podržavao i DM.

Za nacionalni program DM-a je važno stvaranje SKK-a 1937. Posle 1939. se

uobličila koncepcija ''srpske zemlje'' u YU ili van nje ( Vrbaska, Drinska,
Dunavska, Moravska, Zetska, Vardarska banovina ).

VB nije računala na DM kao pokretača pokreta otpora. On je bio anoniman u

višim oficirskim krugovima. Probritanski političar Milan Gavrilović je mislio da će
se Savez Zemljoradnika staviti na čelo otpora, koje će zbog veza sa bugarskim i
hrvatskim seljačkim strankama podstaknuti otpor čitavog Balkana. Zbog bliskosti
M.Gavrilovića sa VB, može se predpostaviti da su to bili njihovi planovi. Oni su
snabdevali vodjstvo SZ oružijem, radio-stanicama, sanitetskim materijalom...Čak i
kad se DM na Ravnoj Gori, bez obzira na njegovo nepoverenje u političare,
morao je da prihavti saradnju dela političara, naročito iz SZ-a, iako nije bio
spreman da im prepusti političko vodjstvo. DM nije u svom okruženju mogao da
trpi ni oficire koji bi mogli da mu budu konkurenti. Svi su oni imali niže činove.
Nesklon politici, DM nije mogao da osmisli pol.program svog pokreta. Dragiša
Vasić i Stevan Moljević mu nisu davali dobre savete, Živko Topalović je pruzet
prekasno.
 DM je rat zatekao na položaju Načelnika štaba Druge armije. U opštem rasulu
jugoslovenske vojske i države odlučio je da se ne predaje. Sa grupom od 26
najvernijih oficira i podoficira počep povlačenje iz Doboja ka Srbiji, a na Ravnu
Goru je stigao sred maja, gde je počeo da organizuju svoj pokret. Odlučio se za
Zapadnu Srbiju zbog slobodarske tradicije tradicije urezane u svest tamošnjih
ljudi, kojima su ostale u sećanju bitke iz ISR na tom području. Odatle je širio krug
saradnika, uspostavljajući kontakte sa oficirima, žandarmima, uglednim
domaćinima, razvija obaveštajnu mrežu. Ravnogorski pokret je samonikao, jer ga
nisu pripremili ni emigrantska vlada ni Britanci. Tek će sept/okt.1941. uhvatiti prve
veze sa Simovićevom vladom i VB. Pokret je bio izrazito vojnog karaktera, kako
su mu prišli i neki političari i javni radnici iz SZ-a, DS-a i SKK-a, Republikanske
stranke. Kasnije ravnogorskom pokretu prilaze i socijalisti. U periodu od maja do
jula iskristalisala se defanzivna strategija pokreta otpora, koja će od 7.jula postati
praktično nemoguća. Ona je išla na to da se razvije organizacija i pripremi za
borbu u odsudnom trenutku - kad se steknu povoljni uslovi za borbu na svetskim
frontovima protiv fašizma. U vremenu trebalo je mirovati, organizovati i
naoružavati se, kako se aktivnom borbom ne bi izazvale represalije Nemaca nad
srpskim civilnim st. Takvu strategiju je podržala pol.emigracija. Takvu strategiju je
razvio i De Gol. Medjutim, ona je posle ustanka komunista postala neostvariva.
Čak i VB koja je podržavala ovu strategiju u drugim zemljama, odbacila ju je za
YU. Oni nisu mogli tokom 1941 i 1942. da otvore drugi front u Evropi i olakšaju
položaj SSSR-a, pa su podsticali borbu u nemačkoj pozadini, tj. YU kada je već
ustanak izbio, a posle Staljingrada Britanci ne samo da nisu bili jedini koji su
odlučivali o Balkanu, nego su bili podredjeni u odnodsu na SSSR, čija je armija
krenula u pobedonosni marš kroz Istočnu Evropu. Tada je Staljinov stav po
pitanju Balkana bio od najvećeg značaja. DM je ovu činjenicu prevideo i napadao
je VB da prepuštaju Srbiju sovjetskom zlu, ne shvatajući da je Čerčil bio prinudjen
na pol.kompromisa sa SSSR. Uporno je pozivao DM da se aktivno uključi u
sukobe sa Osovinom, stvori uslove za zajednički nastup sa partizanima protiv
okupatora, ublaži nacionalni revanšizam. Pošto se DM oglušio na sve pozive,
računajući da ga VB neće prepustiti Sovjetima ( nije znao za Palmerstonovo
pravilo da u politici ne postoji večni prijatelj i neprijatelj, nego samo večni
interesi ), doživeo je da ga čerčil i VB odbace i priznaju NOP za deo savezničke
koalicije. Tako je propala defanzivna strategija DM.

Pri tome ne treba zaboraviti da je DM sve vreme ratovao sa komunistima, pri

tom saradjujući sa silama Osovine. Petranović smatra da je ova kolaboracija
takodje uticala na rušenje ugleda DM i njegovo odbacivanje, ali dodaje da ga
Britanci verovatno ne bi napustili da je pobedio partizane kod Neretve i ostao
jedini antifašistički pokret otpora u YU. Desilo se suprotno, četnici su kod Neretve,
Jablanice, Glavatičeva, Nevesinja, Drine, doživeli teške poraze, povukli su se u
srbiju, a crnogorske i hercegovačke četnike Nemci su razoružali. nazirao se vojni
pobednik u gradjanskom ratu, pa VB ni to nije mogala da zanemari.

Na DM je uticala filozofija srpskog sela, zbog koje nije mogao da vidi dalje od
granica Šumadije. Kao srpski seljak, koga samo topovi mogu proterati sa svoje
zemlje, a ni topovi iz Šumadije, DM je ostao prikovan za Šumadiju i Z.Srbiju ( sa
kratkotrajnim boravkom u CG - 1942/43. ), a nije shvatao ni medjunarodne
odnose u antifašističkoj koaliciji. i tako dok je broz ( čovek Kominterne ) gledao da
uhvati veze sa VB, DM nije ni pogledao u pravcu SSSR.

IV Suparničke snage u ustanku - od vojne saradnje do gradjanskog rata

Iako su komunisti počeli akcije 7.jula 1941, srpsko selo je ustalo tek sept.1941, pa
se Srbija našla u požaru ustanka. ćetnici i partizani su dejstvovali zajedno,
oslo9badjali gradove. U jednima su komandu imali partizani, u drugima četnici, a
u trećima ( npr Čačku ) delovale su zajedno dve komande.

DM je Kostu Pećinca koji je organizovao četnike na jugu Srbije za borbu sa

Šiptarima, nazvao izdajnikom i saradnikom okupatora, što je ovaj i postao kada
se 1941. stavio na raspolaganje Nemcima za ugušenje ustanka. Njegove trupe su
nazivane ''Crnim četnicima''. Takodje DM je bio žestok protivnik kvislinga, pre
svega Ljotićevih dobrovoljaca, ali u početku i Nedića i njegove SDS ( srpske
dobrovoljačke stranke ). partijska vojska Ljotića, kao profašistička, bila je ona u
koju su Nemci imali najviše poverenja, a sa kojom je DM ratovao neprekidno do
1944.

Broz se u ustaničkim danima pojavljivao samo pod nadimkom Tito - što je bio
izraz predratne konspiracije sa jedne i skrivanje nacionalnog identiteta sa druge
strane. Sporazum DM i Broza nisu bili iskreni, kao ni četničko-partizanska
saradnja, puna optužbi i incidenata. Broz i DM su se sreli u Struganiku 19.sept. i
Bradićima 28.okt. Oktobra 1941. došla je prva britanska misija u štab DM, sa
kapetanom Hadsonom na čelu, koji je bio veoma kritičan prema DM i njegovom
savetniku Dragiši Vasiću, koga je nazivao šovinistom. DM je od početka bio
nezadovoljan Hadsonom ( ''Markom'' ) zbog niskog čina, zbog svraćanja kod
Broza, zato što nije doneo radio-stanice... hadson je predstavljao DM kao
''prostog vojnika uskih pogleda. DM je brzo prekršio dogovor iz Bradića ( ili je to
učinio Broz ). Gradjanski rat je počeo 31.okt. ili 2.nov. partizanskim napadom na
Požegu, ili verovatnije četničkim napadom na Užice. Na to su DM svakako
naterale surove represalije nad srpskim st. ( varošica Rudnik, Gornji Milanovac... )
počinjene okt.1941. Pogotovo su užasne vesti došle iz Kragujevca i Kraljeva ( oko
7 000 i oko 5 000 ljudi ). DM je stoga pregovarao u Divcima 11.nov.1941.
Komunisti su stajali na poziciji da revolucija ne pita za cenu, pa je verovatnije da
su četnici njih prve napali 2.nov.1941, jer je DM očekivao da nemci obustave
kaznene akcije protiv st. Od tada se kod DM stvara patološka mržnja na ''strance''
- komuniste, koji žrtvuju srpski narod. Smatrao je da je Broz Rus, dok je Dragiša
Vasić shvatio po akcentu da je Hrvat, koji je dugo živeo u Rusiji ( poprimio
naglasak ).

Do primirja potpisanog u Čačku 20.nov. oba PO su oslabila, što je olakšavalo

posao Nemcima. Partizani su se povukli iz Z.Srbije sa 1 500 do 2 000 boraca, tj
1/10 snaga iz septembra. To je bio težak poraz. Broz je odbacio zabludu da će se
rat brzo okončati.

Nemce su prilikom gušenja ustanka pomagali Ljotićevci, Nedićevci i Crni

četnici Koste Pećanca.

V Mihajlovićeva vojna organizacija - slabosti teritorijalne strukture

Centar pokreta ( RP ) se nalazio na Ravnoj Gori, na Suvoborskom platou u

Z.Srbiji, gde su bile jake slobodarske tradicije. DM je tu mogao računati na priliv
boraca -slobodarska svest, neprihvatanje ropstva, ali i na to da će se ta masa
teško odlučiti da krene dalje od svog dvorišta - filozofija srpskog sela. Zbog toga
je RP bio teško sposoban za veće vojne pokrete.

Štab DM je juna 1942. prerastao u Vrhovnu komandu JVoU, što je u vezi sa

njegovim kontaktima sa Londonom i ubrzanim napredovanjem. Rad vrhovne
komande je bio podeljen na : 1) operativne, organizacione i obaveštajne poslove;
2) unutrašnju i spoljnu službu veze u nadležnosti majora Mirka Lalatovića; 3) za
propagandu su bili zaduženi Dragiša Vasić i Stevan Moljević.

Proglašenjem JVoU, DM nije priznao kapitulaciju vojske i uspostavio

kontinuitet izmedju svog RP otpora i YU vojske. Kao komadant JVoU, DM je
postavljao komadante i smenjivao ih, kako u Srbiji tako i van nje. Za komadanta
četničkog pokreta CG je imenovao majora Djordja Lašića, kapetana Djurišića je
postavio za komadanta Limsko-sandz.odreda. Ilija Trifunović je poslat u Split da
organizuje dalmatinske četnike, u Hercegovini i u Bosni. Bio je začetnik saradnje
sa Italijanima. Četnici Z.Bosne, Like, Banije, Korduna, Dalm. i Herc. su
legalizovani kod Italijana. Četnici su to radili da bi odbranili srpski narod od
ustaškog genocida, a čak su i sa ustašama pravili sporazume o borbi sa
komunistima, pod uslovom da se prekine sa zločinima. Italijani su koristili četnike
da se oslobode partizana i oslabe NDH. Ako je kolaboracija na teritoriji NDH
imala opravdanje, kolaboracija sa Italijanima protiv komunista u CG, gde
egzistencija Srba nije bila ugrožena, nije imala nikakvo opravdanje.

DM je dobio legitimitet od kada ga je D.Simović postavio za komadanta JVoU.

To je podrazumevalo da svi pokreti otpora u zemlji moraju priznati nejgovu
komandu, što brozu koji nije mislio samo na borbu sa okupatorom, nego i sa
starim režimom, nije padalo na pamet.

JVOU je i u teritorijalnom i u operativnom smislu bila slabije organizovana

nego NOP. Osnova vojne org. je bila četa, dve-tri čete čine bataljon, dva-pet
bataljona čine brigadu, dve-pet brigada čine korpus. Elitne jedinice su bile ''leteći
korpusi''.

YU je vojno-teritorijalno podeljena na više komandi slabe medjusobne

povezanosti : Srbija sa J.Srbijom ( Mak. ), BIH, CG i Boka, Stari Ras ( Sandzak ),
Dalm. i Lika, Vojvodina i Slavonija, Slovenija. Postojali su beogradski korpusu po
gradskim reonima. DM nije uspeo da ostvari centralizovanu org, za razliku od
komunista. Udaljeni komadanti slabo su slušali DM uglavnog umrtvljenog u Srbiji.
Osim toga i medjusobno su se sukobljavali. Ni u samom krugu oko DM nije bilo
discipline, nije mogao da smiri svadje svojih starešina. Komunistički pokret bio je
centralizovan i ideološki fanatizovan, pa je bio monolitan.

Pored toga, četnici su s eponašali bahato. Narod se više plašio dolaska

četnika u selo nego Nemaca, Bugara, Arnauta. Prebijaju do smrti, teraju selo na
kuluk, pale, pijanče, bludniče...to je jedan od oficira pisao DM-u.

Četnički pokret je bio nominalno jugoslovenski, mada je bio rasprostranjen

samo u srpskim krajevim ( bez Vojvodine ), a postojala i malobrojna slovenačka
Plava garda. pravljeni su pokušaji sa slavonskim Hrvatima i bosanskim
muslimanima, bezuspešno. Tome je prepreka bila nacionalna ideologija RP, koja
je težila za kolektivnom odmazdom-revanšizmom zbog ustaškog ( hrvatsko-
muslimanskog ) genocida nad Srbima. Jugoslovenstvo je prihvaćeno iz taktičko-
pol. razloga.

1942. je proticala u znaku glorifikacije DM na Zapadu. Odlikovao ga je De Gol.

Početkom 1943. u ime američkih snaga u Evropi i Africi, pozdravio ga je general
Dvajt Auzenhauer, kao ''braću po oružiju''.

VI Politički program - prevaga nacionalne ideologije

DM nije imao izgradjen pol.program, a nije bio ni sklon političarima, što je bila
jedna od najslabijih tačaka RP. KPJ je nasuprot tome imala pol. i soc-ekonomski
program, koji je jasno prezentovala narodu. Narod, političari, intelektualci - svi su
znali da se predratni sistem ne može obnoviti, jer su ga smatrali uzročnikom zla -
medjutim RP nije izašao sa alternativom sve do 1944 - prekasno.
 Druga stvar je bila ideologija. I RP je imao ideologiju, a ne samo NOP, što
mnogi previdjaju. To je bila nacionalna ideologija. Pri Vrhovnoj komandi, za
propagandu su bili zaduženi Dragiša Vasić i Stevan Moljević. U periodu od 1941-
45. izlazilo je oko 70 četničkih listova, koji su širili nacionalnu ideologiju, agitovali
u korist četnika, napadali protivnike, pre svega komuniste, ustaše i ljotićevce.

DM-u je rano prišao D.Vasić, podpredsednik SKK-a i bio je glavni ideolog TP,
dok ga nije zamenio Stevan Moljević. Nacionalna ideologija RP se oslanjala na
predratni program SKK-a, koji je radikalizovan zbog gorkih iskustava u NDH, ali i
Velikoj Albaniji. Moljević je dogradio program SKK-a zalaganjem za ''homogenu
Srbiju'' iz koje je trebalo proterati nesrpske narode ( muslimane u Tursku ili
Albaniju, Hrvate u Hrvatsku ). Vaskrs YU je zamišljen uz stvaranje velike i
homogene srpske zajednice. Za razliku od emigrantske vlade koja nije imala
teritorijalnih pretenzija prema susedima, Moljevićeve ideje su isticale promenu
granica prema Bugarskoj ( Ćustendil i Vidin ) i Albaniji ( Skadar ). Moljevićeve
ideje su spominjane u mnogim četničkim dokumentima do 1944. pa su bile
zvanočno prihvaćene. Ove ideje predstavljaju pol. i nacionalni program, ali nema
soc-ekonomskog programa, pa nije potpun. Sa druge strane četnici nisu imali
vojne snage ni za mnogo manje ambiciozne planove. S treće strane, taj program
nije mogao da zadobije podršku nesrpskog st. Sa četvrte strane ni VB nije želela
takav program, jer je smatrala da YU sa srpskom dominacijom ne može opstati, a
još 1939. su se zalagali za rešavanje ''hrvatskog pitanja'' kao uslova stabilnosti.

U emigracionoj vladi, hrvatski predstavnici su davali otpor ovom programu

( Šutej, Krnjević ), a takodje i demokratski orijentisani srpski ministri ( Grol,
Mirković ). Grol je osudjivao genocid nad Srbima, ali je bio protivnik odmazde nad
Hrvatima i muslimanima. Muslimani su bili žrtve odmazde četnika ( genocida )
dec.1941, sredinom 1942. i početkom 1943. u Sandzaku, od čega su prve dve
akcije bile odmazda za zločine nad Srbima, koje su počinile muslimanske ustaše.
Početkom jan.1943. DM je sam naredio odmazde u Čajničkom srezu.

Sa približavanjem kraja rata, a tim i sve većeg slabljenja RP, nacionalna

ideologija je ublažena, a sve više se okretalo pitanjima seljaka i radnika. To je
ustvari bilo posredno priznanje propasti ideologije revanšizma i homogene Srbije i
preuzimanje dela programa yu. komunista. Ovaj preokret je stigao kasno, jer je
NOP ojačao u zemlji, a priznali su ga i saveznici. Demokratizaciji RP-a je
doprineo predsednik Socijalističke stranke Živko Topalović, koji je krajem 1943. i
poč. 1944. odneo prevagu nad Moljevićem kod DM. DM je sa zakašnjenjem
prihvatio političke stranke. Organizovan je Svetosavski Kongres u selu Ba, na
Savinadan - jan.1944. koji je označio pobedu demokratskih snaga. Topalović je
izabran za predsednika novostvorene Jugoslovenske Narodne Demokratske
Zajednice. Prihvaćeni su principi federalne monarhije i obećena je agrarna
reforma.
VII Kolaboracija kao deo strategije - nesagledive posledice

Strategija DM je bila da pomoću okupatora uništi komuniste, a posle toga dočeka

saveznike ( kao vodja jedinog pokreta otpora ) i protera okupatore. Medjutim ta
strategija nije obraćala pažnju na medjunarodnu antifašističku koaliciju, u kojoj su
se VB i SSSR borili na istoj strani. DM nije shvatao koji je ratni prioritet njegovog
saveznika VB, i dok je Broz hvatao veze sa VB, DM nije ni pogledao u pravcu
SSSR. Ne poznavanje medjunarodnih odnosa u antifašističkoj koaliciji, DM je
najbolje pokazao u selu Lipovu, kod kolašina, feb.1943, kada je pred britanskim
potpukovnikom Bejlijem izjavio da su njegovi prvi neprijatelji komunisti, utaše,
Hrvati i Muslimani, i da će se okrenuti protiv Italijana i Nemaca tek kada se
obračuna sa prvima. DM je potpuno zaboravio da mu VB neće dati nikakvu
podršku za njegove bitke i protivnike, već za svoje, a to su sile Osovine. Koliko
god zaslepljen antikomunizmom i revanšizmom, on je morao da ubedi VB da mu
pruži svaku podršku, a podršku je mogao očekivati samo ako se tuče sa
Nemcima i Italijanima. Doduše da je njegov plan prodora na Zapad, poč.1943.
protiv NOP-a, uz podrku Italijana uspeo, skoro je izvesno da ga se VB ne bi
odrekla, a i SSSR bi verovatno promenio stav. Ali je plan bio nerealan i doneo je
suprotno od očekivanog. Partizani su izbegli nemačku ofanzivu na Neretvi i odneli
presudne pobede nad četnicima, koji su se povukli ka Srbiji ( Neretva, Jablanica,
Glavatičevo, Nevesinje, Drina - četnički porazi ).

Posle Staljingradske bitke 1942. prelaz 1943. Crvena Armija je preuzela

inicijativu, a SSSR je postao jedna od najuticajnijih sila, ne samo Balkana, Evrope
već i sveta. VB je izgubila položaj jedine nadležne sile za Balkan, a DM ne samo
da nije ostvario kontakt sa SSSR, nego je i britansku politiku javno kritikovao.
Dogmatski je verovao da će mu VB svakako pomoći da Srbija ne padne pod
komunističku vlast.

Zbog zaslepljenosti antikomunizmom i revanšizmom, DM nije mogao ili nije

znao da realno sagelda situaciju - ni spolja ni na unutrašnjem planu. Petranović
zaključuje da je on u suštini bio nesposoban političar i prosta vojničina uskih
pogleda. Sve što je želeo nije ostvario, a real-politika gleda samo rezultate, a ne
želje. Teška sudbina srpskog naroda ga je terala da u toku rata reši srpsko
pitanje, ali je on rat izgubio i pored moralnog kapitala, koji je stekao 1941/42/43.
na Zapadu. danas izgleda kao mučenik i prorok, jer su komunisti za 50 g.
vladavine izneverili sve ideale iz mladosti, a srpsko pitanje doveli do najniže
tačke.