Put Alije Đerzeleza AUTOR: IVO ANDRIĆ “Put Alije Đerzeleza” pripovetka je slavnog Ive Andrića, jednog

od najznačajnih pisaca ovih prostora, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Andrić je svoj književni
opus započeo pesmama, a završio velikim romanima koji su mu i donjeli svetski uspeh. U međuvremenu
pisao je i pripovetke, nimalo manje važne niti književno-umetnički slabije od njegovih ostalih ostvarenja.
Sve ideje koje je prenosio svojim romanima, Andrić je vrlo vešto ispričao i u ovako kratkim formama.
Jedna od najznačajnijih Andrićevih pripovetki upravo je ova, pričao demisifikovanom junaku Aliji
Đerzelezu, liku iz narodih priča bosanskohercegovačkih muslimana. čiju je legendu o junaštvu Andrić
preuzeo i pretvorio u priču o običnom čoveku punom mana. U njoj se jasno vidi prepoznatljiv Andrićev
stil pisanja, zbog kojeg ga možemo smatrati jednim od najboljih pripovedača srpske književnosti. U nešto
kraćoj formi, prenosi nam ne samo jedinstvenu priču Alije Đerzeleza, galvnog junaka ove pripovetke, već
i njegovu uspešnu karakterizaciju, toliko daleku od plastičnog karakterizovanja narodnih junaka, koja se
širi na prikaz mentaliteta u kojem taj lik živi, ljudi koji ga okružuju i na kraju, opis jedne čitave zemlje,
njenih običaja i ljudi. Čitajući ovu priču, možemo jasno da si predočimo svet u kojem se odvija radnja,
istovremeno ulazeći ne samo u svet glavnog lika, nego i u njegovu svest. Alija Đerzelez predstavljen je
kao kompleksan i slojevit lik, analiziran do kraja isključivo kroz njegove postupke. U počeku je slavljen
poput junaka, dok njegova fizička pojava nije narušila napuhanu sliku jednog moćnog i poznatog bega, a
na kraju ju je potpuno narušilo i posve pomenilo njegov karakter i ponašanje. On se sramoti svojim
ispadima i nastojanjima da uveliča svoje ime, a ljudi oko njega iskorištavaju upravu tu taštinu kako bi se
nasmijali i sebe uzvisli pored (nekada) slavne pojave, što mogu samo unizviši nju samu. Ali ono što je
možda najjasnija odlika Alije Đerzeleza je njegova slabost na žene te iskrivljena slika onoga što žena jest i
kako se do nje dolazi. On ostaje zadivljen i raspamećen najlepšim primercima žena na koje naljeće,
potpuno se oduzevši pred njima. Njegov pojam žene je iracionalan. Uz to, on ne može racionalno da
pristupi problemu osvajanja željene osobe (koja je i sama po sebi teško osvojiva), već samo hoće da
uzima, otima i da bije sve što mu stane na put. Veliča pojavu koju želi, ali ne čini ništa da je dobije, već
radi budalu od sebe, potpuno bespomoćan pred svojom žudnjom. Na kraju mu se to svaki puta odbije od
glavu, a on ne razumije zašto. I zato se uvek vraća onoj koja će ga zasigurno primiti, pogotovo zato jer joj
za njenu ljubav i plati. Ova pripovetka nije prikazala samo stanje svesti jedne jedinke, već mentalitet
jednog naroda u jednom trenutku prostora i vremen. Zato je ova priča neprocjenjiva. Duboka analiza
glavnog lika i poneki ironičan komentar pripovedača na društvo koje prikazuje, čine ovo delo remek-
delom, koje potvrđuje kolika je književno-umetnilka veličina bio Ivo Andrić. Vrsta dela: pripovetka Vreme
radnje: 19. vek Mesto radnje: Višegrad, Sarajevo Kratak sadržaj prepričano Đerzelez u hanu U Višegradu,
u hanu pored carine (đumurkane), skupili su se putnici koji su putovali iz Sarajeva na istok. Ovo nije bio
uobičajen put iz Sarajeva, ali je most na Drini prema Priboju bio poplavljen, pa su putnici morali da
koriste druge puteve dok se uobičajeni ne popravi. Han je zato bio posve pun. Imao je male sobe i uske
hodnike, po kojima su po cele dane hodale i škripale horde putnika. Putnici koji su tamo dolazili, bili su
raznoliki. Bili su raznih narodnosti i vera, raznih zanimanja i poslova zbog kojih su putovali, neki
siromašni zgubidani, a neki bogati plemići. Poslednji među pristiglima u han bio je Alija Đerzelez. Njegov
dolazak predvodila je pesma, a on je dojahao na belom konju krvavih očiju, izazivajući divljenje i strah
među narodom. Skupili su se svi da ga vide, i stranci i domaći, jer mnogi su pričali o njemu, legende su
znali svi, ali ga je malo tko i video. Đerzelez je dojahao do hana i svi su zaćutali kada su ga videli u
njegovoj slavi i zlatu. Ali kada je sjahao sa konja, činilo se kao da se spustio s prestolja. Tada se po prvi
puta moglo primetiti da je nizak i zdepast. Hodao je sporo i nekako nezgrapno, kao da nije navikao da
hoda, već samo da jaše. Odmah kao da se izgubilo poštovanje prema tom čoveku, pa je narod počeo da
priča i prilazi mu bez straha. Alija je volio da priča s ljudima, ali nije bio baš rečit. On je bio više čovek od
delovanja, nego od reči. Vrlo brzo Alija je postao kao svaki drugi gost u hanu. Pio je i jeo sa svima, kockao
i pjevao. Drugi dan svoga boravka u hanu, za vreme pića i veselja, primetio je jednu prekrasnu
Venecijanku kako ulazi u han s pratnjom. Izrazio je svoje divljenje, pokazavši koliko je slab na lepe žene,
pogotovo ovako lepe, u koju odmah kao da se zaljubio, zamišljajući njeno nežno telo pod svojim prstima.
Skitnice i običan puk oko njega, iskoristili su tu njegovu slabost, pa su stali da ga savetuju što da radi,
nagovaraju i odgovaraju od te žene, a onda i da mu se smiju, potajice izruguju i zadirkuju. U taj čarobni
spoju požude i opijenosti vinom koju je uživao Đerzelez, uplela se i pesma, pa je Alija posve izgubio
glavu. Pio je sa svima i bez mere, pevao i sam, ali krivo i nezgrapno, naređivao još pića i druge pesme,
činilo se da će da umre od snage i slabosti koju je osećao, kao da dušu stavlja na dlan. A svet oko njega
sve mu se više rugao. Sad su ga već otvoreno ismijavali. On je htio da ode i otme Venecijanku koja mu je
otela srce, a vlasnik hana bojao se kako će da izazove skandal. Onda je jedan od gostiju, Fočak,
podrugljivo uzviknuo Đerzelezu da nije ona neka seljanka koju samo tako može da otme, ona je
gospodska, na što Alija pokorno sede i nastavi da pije i puši. Dva dana trajala je ta predstva. Đerzelez je
pio s putnicima u hanu i pričao o svojoj ljubavi, uzdisao za njom i htio da je pridobije, a ostali su ga
ismijavali, davali mu lažne nade, lagali mu da i ona želi da ode za njega, na što bi Alija izgubio pamet, te
činili sve da produže i pojačaju tu komediju. Jednom prilikom, Fočak je Đerzeleza namjerno zadirkivao i
ozbiljno ga upitao zašto ta dama ne bi mogla da bude i njegova. Đerzelez je oplanuo na tu izjavu, pa
predložiše natjecanje u kojem će devojka da pripadne onome tko pobjedi u utrci do jabuke. Đerzelez
odmah skoči na noge, zajapuren i spreman da trči, skače, bije, što god treba, srećan što napokon može
da pređe s reči na dela i pokaže svoju snagu. Krene utrka, a Đerzelez poleti. Fočak nakon nekoliko koraka
zastane i počne da se pretvara da trči, izazivajući smeh oko sebe. Đerzelez je trčao kao ludak, dok ga je
Fočak ismijavao, uz prolome smeha oko sebe. Đerzelez je jurio za jabukom, stalno sve brže jer mu se
činilo da čuje topot nogu iza sebe. Dođe do jabuke, ali ne uspeva je odmah uhvatiti, jer su je previsoko
obesili. Morao je par puta da skuči za njom i tek onda je slavodobitno uhvati. Ljudi su se hvatali za trbuh
od smeha, otkrivajući svoje krezube osmehe, a Đerzelez zastane i shvati da nema Foke. Odmeri ljude koji
su mu se smejali, što sve pomalo uznemiri. Osetili su da su preterali, a strah među svetinom je rastao
kako im se Đerzelez srdit približavao. Dok je došao do njih, ledina na kojoj se utrka održavala, ostala je
prazna. To još više razljuti Đerzeleza. Hteo je da u srdžbi bije i udara. Došao je do hana, a tamo ni žive
duše. Svi su se posakrivali da izbegnu Đerzelezin bes. On tada na vrhu stepenica primeti zelenu haljinu
Venecijanke i krene za njom, ali naiđe na zaključana vrata njene sobe. Stao da lupa i udara, da razbija,
nastavljajući tako po celom hanu. Tišina oko njega samo ga je još više razdražila, pa je uz razbijanje
otišao da osedla konja i ode. Izjahao je iz avlije prema ledini gde je maloprije bio, a kada se okrenuo,
vidio prozor Venecijanke. Stisne pesnicu i nazove je kučkom, besan i tup od ljutnje. Odjahao je da prevali
te potopljene puteve, jer njega tada ništa nije moglo da zaustavi, a han je ostao “još uvijek u
prestrašenom ćutanju”. Đerzelez na putu Došavši pored naplavljenog mosta, Đerzelez je silom hteo da
pređe reku, pa je toliko jako podbo konja da su kasnije lekari imali posla da ga izleče. Đerzelez nije
mogao u oči da ga pogleda, samo je ćutao, proveravao mu stanje i nudio sve samo da konju povrate stari
sjaj. Ogadila mu se hrana, samo je preko mjere pušio. Jedne večeri vidi da konju ide na bolje, pa ode da
prošeta nekim puteljkom prema drumu. Tamo je sreo kaluđera. Počeo je da razgovara s njim, ali
kaluđeru kao da nije bilo baš drago što razgovara s ovako velikim Turčinom, tako dockan. Pitao je
kaluđera da li je u njegovoj veri greh ako se devojka zagleda u Turčina. Kaluđer je vidio da Đerzeleza
nešto muči, pa mu je odgovorio da je Bog s razlogom stvorio toliko vera i da svatko treba da se drži svoje
vere i poštuje svoje zakone. Đerzelez se nekako složi s tim. Nakon kratkog ćutanja, Đerzelez upita
kaluđera zašto se njihove žene ne pokrivaju. Kaluđer nije znao jer oni nisu ni imali žena niti su išta znali o
njima. Sutradan je Aliju probudila pesma Ciganki koje su prskale vodu naokolo, budući da je bio
Đurđevdan. Na kahvi sretne braću Morić, oba zgubidani i propalice, pijanci i nasilnici za koje je u
Sarajevu donesena odluka da se poseku čim stupe nogom tamo, zbog njihovih ispada. Novaca su imali
sve manje, zbog rasipničkog života braće nakon očeve smrti. Imali su još samo han i kuću, gde su im
živeli majka i mala, grbava i boležljiva sestra. Pozdravili su se jer su bili znanci. Đerzelez je bio
neraspoložen. Više nije bio ljut, ali mu je bilo nekako teško. Braća ga pozovu na dernek, ali on se nećkao.
Tek nakon ručka osetio mu je postalo dosadno, pa je pristao otići na ciganski dernek za Đurđevdan.
Tamo je bilo sve u pesmi, plesu, jelu i pilu. Deca su trčala i igrala se, sve je bilo šareno od ciganskih
haljina i marama. Đerzelez je pio rakiju, iako, čini mu se, kiselu, ali je glatko tekla s ostalim jelom i pićem.
Sva graja se u jednom trenu prekine, jer su pljeskom pozdravljali ciganku Zemku koja se penjala na
ljuljačku. Zemka je bila vitka, lepa žena, treći put puštenica, zelenih očiju, a bele putim, iako po svemu
ostalom prava Ciganka. Ljuljala se visoko, a Džerzelez ju je gledao osećajući kao da se on ljulja. Ljudi su
joj dovikivali, a ona kao da nije ništa čula, samo se ljuljala dok se nije umorila. Đerzelez je opet ostao
opčinjen ženskim bićem, iako se zakleo da više nikad neće žensko ni pogledati. Nakon što su Ciganke u
jedan glas zapjevale, probudila se u Aliji neka snaga, zažarilo mu se lice i oči, ali nije mogao da sa zemlje
ustane. Piće ga je brzo hvatalo jer danima nije jeo. Opet je zahtevao da mu sviraju, a kad ne bi bilo po
njegovu, htio je da bije. Ljudi su počeli da mu se smiju, Morići su ga smirivali, a on je htio da da ide i ulovi
Zemku. Krenuo je prema njoj, sav nezgrapan i pijan, poliven rakijom i umrljan. Ciganke su mu se smijale,
a deca gađala šišarkama. Alija se vratio na mesto i nastavio da jede, pije i peva. Kad je zabava već počela
da jenjava, Morići su tek počeli da se osećaju pripito. Počeli su i oni da teraju šalu Đerzelezu, koji je
stalno pokušavao da vidi Zemku. Iako je već bilo kasno, nisu dali Ciganima sviračima da odu, a kada su
oni prigovorili da je premračno i da skoro neće moći da nađu put kući, Đerzelez se u besu i pijanstvu diže
i ode da zapali seno na obronku. Cigani se uzbude i prestrave. žaleći se da će vlasnici njih da optuže i sve
ih povešaju. Razbježaše se svi, osim Morića koji su pijuckajući, sve to mirno promatrali. Alija počne da
trči za Cigankama, loveći Zemku, ali mu ona, okretna i brza, svaku put pobjegne. Jednom se tako vješto
iskrala da je Alija nespretan završio u potoku, tek nakon što ga je ulovila studen, odlučivši da se ustane.
Izvukao se iz potoka četveronoške i na kraju u mučnini pao na toplo zgarište sena. U bunilu je zazivao
Zemku – rospiju, bez ikoga oko njega da ih upita šta se desilo i bez ikoga da prebije. Đerzelez u Sarajevu
Uoči Ramazana Alija Đerzelez stigao je u Sarajevo, nakon što je tumarao tim krajevima, ne znajući niti
kamo, kako ni koliko. Braća Morić su u Sarajevu bili pogubljeni tri dana prije njegova dolaskan. Odvedeni
su i obješeni. Sada je njihova kuća ostala tamna i prazna, jer im je i majka umrla kad je vidjela da ih
odvode. Ostala je samo njihova bolesna sestra u jednoj od sobica, tek pod gorućom svećom. Umirala je
od sušice, dok ju je čuvala njena dadilja Anđe, želeći je bar prije smrti pokrstiti. Đerzelez je prolazio
ulicama Sarajeva, pun neke nove nade. Predvečer je, nakon što je posjetio mnoge ljude, prolazio ulicom i
vidio devojku kako je pomolila glavu iza vrata avlije i dala nešto svojoj sluškinji. Alija je, toliko nemoćan
pred ženskom lepotom, osetio da ima prava nad tom devojkom. Raširio je ruku i sa smeškom krenuo
prema njoj, ali ga je ona na vreme videla i zajedno sa staricom ušla u avliju, tresnuvši mu vrata pred
nosom. Celo veče Đerzelez se sećao neprijatnosti tog trenutka, glasnim govorom pokušavši da nadglasa
svoje sećanje. Nakon jela ode i u razgovoru se ispovedi prijatelju, rekavši mu sve o tom događaju, ali ga
uzmešavši sa svojim prijašnjim događajima i bolima vezanima za žene. Sutradan se vratio do te kuće, gde
je sreo jednog trgovca, koji je također promatrao kuću i čekao da mlada devojka izađe. Đerzelez i trgovac
sjednu, obojica nastojeći da imaju pogled na kuću. Obojica stalno pogledavaše prema vratima, a onda
Đerzelez odluči otvoriti dušu i čoveku sve ispriča o svom ljubavnom jadu. Ovaj se obradova i oni počnu
da razgovaraju kao pravi prijatelji u istoj muci. Alija tako sazna sve o toj devojci. Zvala se Katinka i bila
kćerka Andrije Poljaša. Bila je tako lepa da nije smela ni da izlazi iz kuće, već bi je u nuždi vodili obučenu
u bošču kao Turkinju. Svi muškarci su je željeli, neretko dolazeći do kuće i udarajući po vratima, zazivali je
i radili nerede. Pevali su joj pesme, a ona je plakala, nesrećna zbog svoje lepote. Klela se jer tako
zaluđuje muškarce, stidila se i mrzila što i njeni moraju da zbog nje žive ustrahu. A svaki da bivala je sve
lepša. Alija je od toga dana počeo redovito da dolazi pred kuću, srećući tamo i druge muškarce s kojima
bi raspravljao o devojci. Muškarci su pokušavali da iz zabave zavade trgovca i Đerzeleza, ali su obojica bili
ćutljivi. Jednom su tako sedeli kad su čuli dete kako pozdravlja Katinku. Obojica izlete na ulicu, ali bila je
to još jedna plaćena šala. Đerzelez onda nagovori jednu staru ženu, koja je u svaku kuću poslom ulazila,
da izvidi situaciju kod Katinke. Vraćajući se iz njene kuće, žena im kaže kako je devojka otišla. Roditelji su
je odveli da je sakriju od muškaraca koji se skupljaju pred njihovom kućom. Đerzelez izgubi glavu čuvši tu
vest. Izađe besan na ulicu, ne znajući da li je to istina ili opet netko pokušava da ga namagarči. Nije
shvaćao što se to događa, što se s njim događa i nikako nije mogao da shvati ljude i njihove postupke.
Osećao je kako se u njemu smenjuju tupilo i besnilo. Hodao je i hodao u jednoj čvrstoj nameri. Došao je
do Donjih Tabaka i otišao ravno u kuću Jekaterine, kćerke lekara iz Odese. Ona je izgledala kao da ga je
baš očekivala. Živela je sa sluškinjom, danju vezeći, a noću primajući bogate goste. Iznenadila se kad je
videla da joj je došao po danu, ali ga je ljubazno primila. Odmah ga je polegla i počela da raskopčava, a
kasnije joj je on ležao na skutima dok ga je ona milovala. Razmišljao je o svim ženama koje su ga toliko
povredile i pitao se zašto on nikako ne može da dođe ni do jedne, dok mnogo gori od njega u tome lako
uspevaju. Pitao se zašto je put do žena tako vijugav, a jedini koji ide ravno vodi do Jekaterine. U njenom
zagrljaju bio je miran, bez želja i želio je da taj odmor potraje, znajući da će skoro morati da krene dalje.
Likovi: Alija Đerzelez, Venecijanka, Fočak, Zemka, braća Morić, Katinka, Jekaterina… Analiza likova Alija
Đerzelez – glavni je lik ove pripovetke. On je junak čije je ime dio narodnih priča, a o njegovim uspesima
svi znaju i zato izaziva strahopoštovanje gde god stigne. Ali to strahopoštovanje jenjava jednom kada
vide njegovu pojavu. Kada se spusti sa konja, on je onizak, debeo, zdepast, kao da je deformisan od
tolikog jahanja i boravka vani. Drži se visoko, ali je zapravo tašt i voli da hrani svoj ego. Jednom kada
krene s tim, daje povoda ljudam da ga ismijavaju. Možda je to zato što je zapravo osećajan, ali to nikako
ne može da pokaže, pa ti osećaji frcaju na sve strane jednom kada su potpaljeni pićem i muzikom. A
onda se ispoljavaju kroz neumerene razgovore, viku, smeh, bes, nasilje i sve ostalo što čini vrtlog onih
bazičnih čovekovih osećanja. Sve to potiče i Alijina zaljubljivost, gonjena strašću. Ona je također
poprilično animalna i čisto fizička, jer on se zagleda samo u one najlepše, retke primerke ženskoga roda.
Jedom kada se to desi, on poludi, zatomivši sve racionalno vezano za ljubav. On ne želi, ne može ili ne
zna da osvaja ženu. Ne razmatra kako je doista dobiti, Alija jednostavno želi da ima, ali ne zna kako da
premosti put do posedovanja žene. Zato traži savete i jednostvna rešenja koja završavaju ruglom, te
njegovim besom i tugom. Alija je poput tinejđera koji ne zna što da radi sa svojim htjenjima, pa pokušava
da ih ublažava lažnim nadama i utehama prijatelja. U Aliji Đerzelezu Andrić je prikazao dva lika. Prvi je
junak o kojem pričaju priče, pretvarajući ga u legendu, a drugi je svakodnevni, običan čovek kao i svaki
drugi. Ovog drugoga smo imali prilike bolje upoznati, jer je taj lik puno kompleksniji te onaj koji nosi
ideju dela. Stvarni lik Alija Đerzelez u sebi nosi aroganciju legende koja kruži o njemu, koja je zapravo
njegova najveća mana i izvor sve patnje. Jedini stvarni Alija nije ni legenda niti onaj koji postaje pred
ljudima, pijan i besan; pravi je onaj koji leži na skutama prostitutke i pita se zašto ne može da pronađe
sreću u ženama. U tom trenu vidmo tko je on stvarno i da su njegove želje one osnovne želje svakog
čoveka – a to je biti voljen i smiren pored osobe s kojom delimo život. Njegov problem je što je tu osobu
tražio u pogrešnim ženama. Venecijanka – prva žena koja nam je predstvaljna kao žudnja Alije Đerzeleza.
Ona se pojavila samo na trenutak i onda iščezla. Ostala je samo kao senka u njegovoj glavi, koju je on
napuhao i od nje stvorio ideal žene koju mora da ima. Sva njegova žudnja bazirala se na tom, a jačala je
umišljanjem šta ta žena jest, što uopće ne mora da ima veze sa stvarnošću. Nakon što je Alija ostao
izigran zbog svoje naivne zaljubljenosti, skrivene pod krinkom arogancije, ona postaje njegov objekt
mržnje. Naziva je kujom, iako sama nije nimalo kriva za sve što se Aliji (zbog nje) desilo. Ali kako je bila
njegova fantomska ljubav, tako je postala i fantomski krivac za slomljeno srce. Zemka – za razliku od
Venecijanke, ona je bila posve stvarna žena. Njezina lepota i Ciganska narav probudila je strast u Aliji. Ali
i ovoga puta, ona je bila nedostižna. Tomu je kumovala rakija koja je od Alije učinila smešnog pijanca koji
je, ponovo, pokušavao da ugrabi ženu, da je odvede, odnese… On niti ne razmatra mogućnost bilo
kakvog drugog pristupa i još jedom postaje ruglo svoje okoline. Opet samo zato što sve svoje želje,
strepnje i žudjnu iznosi na vidjelo, učinivši se bespomoćnim i naivnim. Katinka – baš poput Venecijanke,
ni ona nije posve stvarna za Đerzeleza. Vidio ju je samo na trenutak, ali sve ostalo o njoj saznao je iz
priča, opet o njoj stvorivši ideal koji je morao da ima. Ni on nije donio ništa doli bol, jer od čekanja
nikada ništa nije proizašlo. Katinka je bila nestvarnno lepa i ta lepota uzdrmala je sav muški sve tog kraja.
Hteli su je svi, ali je nitko nije mogao imati. Katinka je mrzela tu svoju lepotu jer je bila njen rob. Nije
smela van kuće nepokrivena, trpila je uvrede svoje porodice, te neugodnosti od muškaraca. Jekaterina –
jedina prava i stvarna žena u životu Alije Đerzeleza. Alija ju je često posjećivao i čini se da je jedino put
do nje za Aliju bio lak. Ona je bila prostitutka i s njim je bila zbog novca, ali je svejedno bila njegova
uteha. Njezine ruke su ga milovale, a u njenom krilu osjećao je mir. Znao je da to ne može da potraje, ali
je i taj odmor bio dovoljan za njegovo izmučeno srce. Jekaterina nije bila savršena niti idealizovana kao
ostale žene i baš u tome leži njena jedinstvenost. Po svim osobinama se razlikuje od ostalih Alijinih
ljubavi, ali je njemu utoliko bila i bliža. Bila je pristupačna, što je njena najbolja odlika, jer je važno ono
što imamo, a ne što bismo mogli ili želeli imati.