Master rad - Антикомунизам у САД 1945-1958

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских студија
Историја
ЗАВРШНИ РАД
Антикомунизам у Сједињеним Америчким Државама 1945 – 1958: Мекартизам као
друштвени и културни феномен
Anticommunism in United States of America 1945 – 1958: Social and Cultural Phenomenon of
McCarthyism
Студент/студенткиња Ментор/Менторка
Саво Тешић др Душко Ковачевић
Нови Сад, 2018.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских студија

Историја
Саво Тешић
ЗАВРШНИ РАД
Антикомунизам у Сједињеним Америчким Државама 1945 – 1958: Мекартизам као
друштвени и културни феномен
Anticommunism in United States of America 1945 – 1958: Social and Cultural Phenomenon of
McCarthyism
Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.
Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од
стране других аутора.
This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other
authors' works.
This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.
Нови Сад, 2018. Потпис студента/студенткиње

Апстракт
Мекартизам је период изразитог антикомунизма у Сједињеним Америчким Државама током педесетих

година двадесетог века. Иако су антикомунистичка осећања у САД присутна од времена Првог црвеног страха
после Другог светског рата дошло је до праве антикомунистичке хистерије која је потресла саме темеље
америчког друштва. Овај период Другог црвеног страха остао је упамћен под називом мекартизам по Џозефу
Мекартију републиканском сенатору из Висконсина који је постао симбол америчког антикомунизма. Многи
историчари су видели овај период као ексцес једног демагога који је успео да на кратко заведе америчку нацију
узрокујући кршење многих слобода гарантованих америчким уставом. Овакво виђење је историјска
маргинализација читавог проблема који се мора сагледати у ширем контексту Хладног рата, јачања
безбедносних служби, борбе великог бизниса са радничким синдикатима, нативизма и ксенофобије, борбе
маргинализованих за своја права и политичке борбе конзервативаца и либерала за власт. Циљ овог рада је да
кроз анализу америчког друштва, посебно маргинализованих група у њему, и популарне културе, покаже да је
антикомунизам један од битнијих чинилаца у стварању савременог америчког идентитета. Посебна пажња је
усмерена на идеологију антикомунизма иза које се скривао мит америчког ексцепционализма и бинарни,
манихејски, поглед на свет којим је оправдана послератна експанзија САД. Рад је базиран на савременој,
постмодерној и постколонијалној друштвеној теорији и организован је тематски. Tаква структура рада
омогућила je дубљу и ширу анализу каква је неопходна да би се боље разумео један тако широк и свеобухватан
феномен попут мекартизма. Рад је покушај да се домаћа историографија обогати новим темама попут
истраживања „квир теорије“, родних и етничких студија, као и посматрање културе као вредног историјског
извора који може да помогне у потпунијем схватању истраживаног раздобља.
Кључне речи:
Мекартизам, Антикомунизам, црвени страх, Хладни рат, Џозеф Мекарти, национална безбедност, грађанска
права
Abstract
Period of McCarthyism is a period of extensive anti – communism in United States of America during the
fifties. While Anti – communist sentiments in U. S. were present since the First Red Scare, the aftermath of the World
War II brought an eruption of anti – communism wich upset foundations of American society and questioned his core
values. This Second Red Scare, or McCarthyism how it is rememberd, got the name after Josef McCarthy, the
republican senator from Wisconsin who became a symbol, and epitome of american anti – communism. Many
historians saw this phenomenon as a excess of a single demagogue which, for short period of time, succeed in
misleading american nation causing violation of constitutional freedoms of american citizens. This survey is a historical
marginalization of whole problem which must be considered in a broader context of Cold War, building of national
security state, struggle of Big Business with trade unions, nativism and xenophobia, the marginalized‘s rights
movement and political struggle between liberals and coservatives for political dominance. Aim of this thesis is to,
throughout analysis of American society, especially marginalized groups in it, and popular culture, point out that anti –
communisim is one of the most important aspects of contemporary American indentity. Ideology of anticommunissm
wich contained the myth of american exepcionalism, and a manichean view of world, which serves as an exuse for
American expansion is higlighted in this paper. This thesis is based on contemporary, post – modern and post –
colonolial social theory and it is thematically structured. This structure enebles broad and wide analysis wich is crucial
for better understanding of comprehensive phenomenon of Mccarthyism. This work is attempt to enrich domestic
historiography with new subjects: queer theories, gender studies, racial and ethnic studies, and also change of
perspective of culture as valuable historical source.
Key words:
McCarthyism, Anticommunissm, Red Scare, Cold War, Joseph McCarthy, nacional security, civil rights,
САДРЖАЈ
УВОД...................................................................................................................................................1
ПРЕЛУДИЈУМ....................................................................................................................................7
I ДЕО (ДРУШТВО)..........................................................................................................................24
1. СТРУКТУРА.............................................................................................................................25
1.1 Метанаратив америчког сна: амерички капитализам и антисиндикализам................25
2. ДРЖАВНИ АПАРАТИ ИДЕОЛОГИЈЕ И РЕПРЕСИЈЕ.......................................................37
2.1 Паноптикон Великог брата: Троп националне безбедности, људи у црном и мировни
покрет.......................................................................................................................................37
2.2 Масовне (не)истине и лажи: спектакл и хиперреалност мекартизма..........................51
3. НЕВИДЉИВИ И НЕМИ.........................................................................................................65
3.1. Виле и Страх Лаванде: хомофобија, мужевност и феминизам у времену параноје. .65
3.2. Црвено/црна америчка дилема: (де)сегрегација и/или (анти)комунизам...................80
II ДЕО (КУЛТУРА)...........................................................................................................................97
1.1. Паљење америчке културе: Фаренхајт 451 и дистопија мекартизма...............................98
1.2. Вештице из Салема: Артур Милер и стварање једне алузије.........................................111
1.3. Ја сам Спартак: Устанак робова у Холивуду и крај црних листа....................................122
1.4. Патриоте у спендексу: Капетан американство и антикомунизам у Марвеловом
мултиверзуму..............................................................................................................................135
КОДА ..............................................................................................................................................146
БИБЛИОГРАФИЈА.........................................................................................................................150
ИЗВОРИ...........................................................................................................................................160
УВОД
„Ја желим уништење државе, која је,

под изговором да чини човека моралнијим и цивилизованијим,
до сада само поробљавала, репресовала, искоришћавала и лишавала“
Михаил Бакуњин
„Неко мора да је оклеветао Јозефа К.,јер

једног јутра је, без да је урадио нешто лоше, био ухапшен.“
Процес, Франц Кафка
Како је рекао Жил Делез примарни задатак историје мора бити давање гласа немима,
онима чији историјски глас се није чуо. Циљ историје мора бити писање о изопштенима,
потлаченима, о маргинама друштва које нису нашле своје место у историјским уџбеницима.
Наш допринос мора бити њихово именовање и избављање од заборава. Никада нисам био
присталица тезе да „историју пишу победници“ зато сам се (свестан свих ограничења текста
о подређеном који пише неподређени) потрудио да овим радом дам свој скромни допринос
„историји губитника“.1 Такође, иако сматрам да овај рад у томе није у потпуности успео,
трудио сам се да не судим, да не претворим свој текст у „манију осуде“ (по Блоху највећег
непријатеља историје), етичку дихотомију, одраз вековне борбе доброг и лошег у ком су једни
жртве, а други кривци. Ипак, нисам успео у потпуности да се ослободим онога што је Вајт
назвао троп трагичности2, а можда нисам ни желео, јер субјективност (посебно морална) је
саставни део сваког историјског наратива, и немогуће је, а можда и погубно, потпуно је се
решити. Историја није наука о „објектима и субјектима“, она је наука о људима и зато је врло
опасно потпуно је дехуманизовати избацивањем моралних судова, али историчар мора бити
опрезан и умерен, свестан да његово морално становиште није супериорно. 3 Надам се да сам
испунио овај услов и да моји судови у овом раду неће звучати претенциозно.
Избор теме био је условљен дугогодишњим интересовањем за специфичан однос
Американаца према социјализму и комунизму. Првобитно је било замишљено да рад
обухвати целокупну историју америчког антикомунизма од његових почетака средином
деветнаестог века па све до краја двадесетог века. Од ове идеје се, због самог обима материје
који није дозвољавао дубљу анализу у прихватљивом формату мастер рада, врло брзо
одустало. Схвативши да би и рад о Првом и Другом црвеном страху захтевао превише
простора, а и специфичну структуру рада због временски веома удаљених феномена од којих
1 Gayatri Chakravorty Spivak, Can Subaltern Speak?,New York

2 Hayden White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth – Century Europe, The Johns Hopkins
University Press, Baltimore. 1973, стр. 225 – 229.
3 Tzvetan Todorov, The Morals of History, University of Minesota Press, Minneapolis, 1995.
1
је сваки имао своје специфичности, одлучено је да се пажња посвети само Другом црвеном
страху који је био врхунац америчких антикомунистичких осећања. И тако уоквирена тема
показала се као веома захтевна и тешко изводљива. Тако је током писања рада, због
временских и просторних ограничења као и недостатка литературе, одлучено да се изоставе
планирана поглавља о религији (њеној улози у овој хистерији), академској заједници и
положају жена у периоду мекартизма. Овај текст, иако многима тако неће изгледати на први
поглед, производ је једног англофила који поштује и цени Сједињене Америчке Државе,
њихову културу и идеју демократије. Управо из тог поштовања настао је овај, често врло
критички, рад који се бави флагрантним кршењем демократских пракси и издаје америчке
традиције, а све то у име њихове заштите.
Рад је назван Антикомунизам у Сједињеним америчким државама 1945 – 1958:
Мекартизам као друштвени и културни феномен из неколико разлога. Први је тај што се
овим насловом хтела истаћи разлика између антикомунизма и мекартизма, који иако
повезани, не могу бити сматрани синонимима. Амерички антикомунизам је много
комплекснији феномен и он постоји и пре и после мекартизма, због чега је рад и добио ову
хронолошку одредницу. Она је ипак специфична и разликује се од већине историја овог
периода јер користи много шири хронолошки оквир. Наравно ни ово није случајно. Док
већина историчара мекартизам смешта у период 1950 – 1954. одлучио сам се да почетак
феномена померим до завршетка Другог светског рата. Овај датум је све чешће у употреби да
би се показало да су Демократе једнако, ако не и више од Републиканаца, криве за избијање
мекартизма, као и да би се показало да то није био само порив једног демагога и тренутна
хистерија, већ дуготрајни феномен појачан хладноратовском атмосфером. Неки су отишли
још даље и сматрају да су Први и Други црвени страх јединствени феномен одвојен Великом
Депресијом и Другим светским ратом. Мекартизам дакле није дисконтинуитет америчке
историје, напротив, он је својеврсна нормализација друштвених односа уздрманих периодом
Велике Депресије и Њу Дила. 4 Крај мекартизма померио сам од уобичајених година
Мекартијеве цензуре, или његове смрти, до времена две одлуке Врховног суда, једне -
Воткинс против Сједињених Држава која је ограничила права Конгреса на истраге
субверзиваца, и друге – Баренблат против Сједињених Држава која је означила нов талас,
свакако блажег, антикомунизма у САД. Друштвени и културни феномен је посебно истакнуто
јер је рад превасходно замишљен као анализа друштвених и културних прилика у Америци и
њихове интеракције са мекартизмом. Посебан нагласак је на култури коју овај рад третира
4 Fraser M. Ottanelli, The Comunist Party of the United States From the Depression to the World War II, Rutgers
University Press, London, 1991.
2
као важан историјски извор који нам омогућава да сагледамо комплетнију слику америчког
друштва - његове страхове, надања, ставове - и самим тим боље схватимо људе тог времена,
њихово окружење и поступке.
Тема мекартизма у САД је као и већина историјских тема прошла кроз неколико
циклуса „популарности“ и ревизије. Прву ревизију су врло рано извршили историчари Нове
Левице који су стали у одбрану комуниста, и пре свега либерала, тврдећи да комунистичка
претња није била толико велика да би оправдала такву репресију државе. Та парадигма
постала је владајућа током седамдесетих година и није била угрожена све до почетка
деведесетих, пада Совјетског савеза и отварања његових тајних архива. Тада је, услед
откривања нових информација и доказа о шпијунажи одређеног броја комуниста у САД,
дошло до оштре промене парадигме. Постало је уврежено мишљење да је, иако непотребна у
толиком обиму, репресија била донекле разумљива и оправдана. 5 Аутор овог текста сматра да
су докази из архива врло селективно прегледани, као и да су Венона документи6 погрешно
узети као аксиом чија тачност не сме да се доведе у питање, што ову тезу о „колективној
кривици комуниста“ чини врло упитном. Аутор такође сматра да шпијунажа Совјетског
савеза у САД никада није превазилазила обиме америчке шпијунаже Совјетског савеза, као и
да се никад није радило о великом броју комуниста који су били шпијуни (једва 1%) те је
репресија и ограничење грађанских слобода било претерано и непотребно. Једнак број
шпијуна је долазио и ван уског левичарског и комунистичког круга, а узроци шпијунаже нису
били само идеолошки, па је посебан притисак на комунисте био непотребан. У светлу новог
сукоба Русије и Сједињених Држава, рата против тероризма, јачања америчке деснице,
разних безбедносних афера попут Викиликса и Сноудена, објављивања мејлова државне
секретарке Клинтон, наводног мешање Русије у председничке изборе у Америци и генерално
„васкрсење“ биполарне хладноратовске атмосфере учиниле су ову тему веома актуелном.
Мада, за бављење Америком и њеном историјом не треба посебан разлог, јер она „је прва
постмодерна земља света и идеалан предмет за анализу свих његових могућих варијатета“,
самим тим и увек актуелна, а радови о њој неопходни. Посебно „из пера“ неког другог,
неамериканца, јер по Бодријару праву и „истину о Америци („која није ни сан, ни реалност
већ хиперреалност, остварена утопија“) може спознати само Европљанин“.7
Мекартизам је код нас недовољно обрађен, углавном као фуснота, или тек неколико
страница, у већим општим историјама Сједињених Држава. Овај рад у великој мери
5 Harvey Kehr, John Earl Haynes, Alexander Vassiliev, Spies: The Rise and Fall of the KGB in America, Yale
University Press, 2010. - ови аутори су најжешћи заступници ове тезе.
6 Преписка Москве и Комунистичке партије, као и КГБ-а са неким агентима у САД, коју је ФБИ успео да
дешифрује.
7 Žan Bodrijar, Amerika, Buddy Books & Kontekst, Sopot, 1993, стр. 30 - 31
3
осветљава период мекартизма у САД, али његов највећи значај, и допринос нашој
историографији, је у томе што на један другачији начин, и из другачије перспективе посматра
догађаје у овом раздобљу. Он мекартизам не посматра као уско политички феномен, већ га
ставља у много шири контекст послератног света и таквим приступом отвара нова
методолошка подручја интересовања историчара као што су родне, етничке и расне студије,
феминизам и пре свега квир теорија. Треба напоменути да због обима рада није увек било
довољно места за суптилнију и детаљнију анализу, па је често прибегавано уопштеним
генерализацијама, али оне су саставни и неопходни део науке, па се надам да читалац неће
замерити понекад једнодимензионалне и поједностављене погледе на проблеме, концепте и
термине.
Када сам започео писање рада нисам био сасвим сигуран каква ће његова структура
бити. Током истраживања одбацио сам сигурнији хронолошки приступ желећи да овај рад
буде нешто више од пуке догађајне историје. Ишавши трагом Лиотара одбацио сам
метанаратив и одлучио се да конструишем свој текст око неколико посебних, аутономних
целина, микронаратива који могу да постоје изван целине овог рада. Идеја је била да рад
одбаци стандардну праксу читања и ( по угледу на Павићев Хазарски речник и Делезову
Хиљаду платоа) буде отворени текст који може да се чита, и схвати, којим год редоследом
читали његове делове. Од почетка, краја или средине, наратив је разумљив и компактан како
год кренули. Штавише, волео бих да сваки читалац експериментише, одбаци устаљену
„хронолшку“ праксу читања и прихвати „нелинеарност“ овог наратива. Постоје три
„структурална нивоа рада“. Први је подела на делове, први и други, тј. на друштво и културу.
Део о друштву је даље подељен на тематске целине које се састоје из различитих поглавља.
Свако од тих поглавље је целина за себе, свака тематска целина је самостална и на крају
сваки део је независан од остатка. Међутим рад се ипак може посматрати као целина
повезана јединственом темом (и аутором).
Приликом истраживања мекартизма, као и већина истраживача у нашој земљи, наишао
сам на проблем недостатка релевантне литературе на српском, али и енглеском, језику. Код
нас, колико сам упознат, не постоји ни једна монографија која се бави искључиво
мекартизмом. Ова тема се углавном обрађује у општим историјама које сам због штурости
података о мекартизму користио само ради бољег разумевања прилика у Америци педесетих.
Почетна тачка истраживања била је књига Велика очекивања Џејмса Петерсона која је
пружила општи преглед основних узрока избијања мекартизма (антињудил, Хладни рат и сл.)
што је значајно утицало на дефинисање циљева и ток истраживања. Такође, упутила ме је на
друге библиографске јединице општег карактера попут Фридовог Црвеног кошмара и
4
Грифитове Политике страха које су продубиле моје знање о Мекартију и периоду
мекартизма. Посебно бих издвојио врло занимљиву књигу Робија Либермана, једног од
највећих историчара левице у Сједињеним Државама, Историја у неслагању чија структура
је значајно утицала на овај рад. Врло специфична књига, подељена на тематске целине које
постављају јасна питања, а затим пружају два опречна одговора на њих. Ова књига ми је
омогућила да схватим комплексност теме мекартизма и контроверзе које ју и данас окружују,
али и комплексност историјске науке и значај мултиперспективности и полисемије у сваком
историјском делу. Овде вреди споменути и Елен Шеркер, најзначајнију и најцењенију
историчарку мекартизма, свакако највећи ауторитет за изучавање овог периода, чије радове,
нажалост, нисам био у могућности да набавим. Њен допринос је посебно значајан у
изучавању утицаја мекартизма на академску заједницу и америчку интелигенцију.
Због фрагментираности рада тешко је издвојити општу литературу која је пресудно
утицала на његово обликовање. Првенствено сам се трудио да саслушам све сукобљене
стране, па је коришћена литература и са деснице и левице. Наравно аутор се лакше сложио са
овим другима па је њихов глас далеко гласнији од ових првих. Ипак сматрам да сам био
поштен и да та комуникација није била једносмерна. Сматрам да је то био плодан дијалог из
ког је изникао један рад који сме да положи право на (приближну/е) истинитост/и. Као што је
Фуко рекао, овај рад није написан као коначна реч он је тек почетак (сталног, готово вечног)
историјског дијалога о овој теми који може (и треба) бити значајно унапређен новим
(различитим) мишљењима.
Основна хипотеза постављена у раду јесте да мекартизам није био производ само
антикомунизма. На њега је утицало још мноштво фактора попут антисиндикализма,
антиинтелектуализма, хладноратовских односа две суперсиле, америчког империјализма,
пуританске религиозности и моралности, нативизма, ксенофобије, идеологије корпоративног
капитализма и сл. Све ово се спојило у једном посебно анксиозном времену развоја
нуклеарног оружја и могућег апокалиптичног сукоба, деколонизације и буђења подређених
маргина. Једна од основних идеја је да је мекартизам био производ крајње десничарских
струјања у америчком друштву (којима је постепено пришао и „центар“ и део „левице“) које
су, уплашене либерализацијом америчког друштва у периоду Њу и Фер Дила, покушале да
зауставе промене, што је довело до многих штетних последица. Сматрам да би се Сједињене
Државе много раније суочиле са проблемом сегрегације (и права расних и националних
мањина) и либерализације положаја хомосексуалаца и жена да није било периода
антикомунистичке хистерије. Могуће је и да би спољна политика Америке била другачија,
посебно према новим независним државама створеним из антиколонијалног покрета у
5
Африци, Азији и Латинској Америци. Овај рад је покушај деконструкције,
контекстуализације и реконтекстуализације, свих ових појава, њихове међусобне интеракције
и коначног утицаја на америчко друштво педесетих. Сматрам да је ово један од
најдинамичнијих и најзначајнијих момената у америчкој историји, формативни период током
кога је створено и обликовано америчко друштво (и његов национални идентитет) какво
данас познајемо. Због овога се овај текст веома ослања на лакановску дијалектику Ми/Они
дихотомије кроз коју се идентитет Американца конструисао као супротност комунизму,
црности и хомосексуализму. Мекартизам се тако посматра као симболично дефинисање
(ре/измишљање и ре/конструкција) граница (и значења) американства кроз ритуал
искључивања његових непожељни(ји)х делова. У том периоду (ре)идентификације и
самопроналажења све је посматрано кроз призму анти/комунизма и зато је то једно од
кључних питања овог раздобља коме сваки историчар који се бави историјом Сједињених
Америчких Држава мора посвети посебну пажњу.
6
ПРЕЛУДИЈУМ
„Ако ме оптуже да сам украо куле Нотр Дама, једино

што ми преостаје је да бежим из земље“
Анатол Франс
Када је 9. фебруара 1950. Џозеф Мекарти на говорници у Вилингу махао папиром који
је садржао имена „шпијуна“ и „сигурносних ризика“ у администрацији, нико, посебно он
сам, није очекивао да ће то покренути бујицу која ће обликовати америчку политичку и
друштвену сцену у првој половини деценије. Сви су, па чак и медији, тихо пренели овај говор
не придајући му превелики значај.8 Како је Мекарти настављао да износи оптужбе, тако су
новинари, и друштво у целини постајали све радикалнији. Наравно, Мекарти није остао
усамљен, јер Републиканци су намирисали крв, и овај пут нису хтели да дозволе себи да
изгубе контролу над Конгресом коју су тако тешко задобили. Најбољи начин за задобијање
шире подршке био је, са тим се сложио и господин Републиканац 9, а то су показивале и
Галупове анкете, антикомунизам, то јест инфилтрација комуниста у администрацији било је
нешто у шта је веровала већина Американаца и била је у потпуности спремна да подржи
борбу против „црвене напасти“.10 Може се рећи да су политичке елите, препознајући
друштвене тенденције, отвориле пандорину кутију коју после нису могле, а вероватно ни
хтеле, да затворе.
Мекартију ово није био први антикомунистички испад, имао их је неколико током
сенаторских година, али они су били тихи, у складу са републиканском реториком тог доба.
Ова реторика се може свести у неколико основних црта: завера да се подрије амерички
капитализам којa кулминира Њу Дилом, администрација је препуна комуниста који подривају
националну сигурност и интерес, а читава је земља препуна комунистичких агената у
образовању, медијима, религији и сви они раде против лојалних америчких грађана. 11
Америка је отргнута од деснице, Америка је изгубила своје традиционалне вредности,
Америка и њен начин живота су у смртној опасности. Неамерички елементи се морају
8 Robert Griffith, The Politics of Fear: Joseph McCarthyand the Senate, University of Massachusetts Press, Amherst,
1987, стр. 38.
9 Роберт А. Тафт Млађи је један од најзначајнијих америчких политичара свог времена. Син америчког
председника Вилијема Тафта рођен је у Синсинатију, Охајо 1889. године. Завршио је Харвард и посветио се
политици. Прво у држави Охајо, а од 1938. постао је члан америчког Сената. Био је вођа конзервативне
струје, противник Њу Дила и антиинтервенциониста. Чак три пута је покушао да освоји партијску
номинацију за америчког председника, али није био успешан, ипак после смрти 1957. године Сенат га је
прогласио једним од пет највећих сенатора у америчкој историји.
10 Richard M. Fried, Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective, Oxford University Press, Oxford, 1990,
поглавље 4
11 Richard Hofstadter, The Paranoid Style in American Politics and Other Essays, Harvard University Press,
Cambridge, 1996, стр 24 - 26
7
зауставити, а нема ништа неамериканскије од „гнусног и тиранског“ комунизма. Оваква
мишљења су опште раширена не само међу десничарима, многи умерени чак и либерални
политичари сматрају комунизам озбиљном спољном, али и унутрашњом претњом по
америчку националну безбедност.12 Пошто се ближила изборна година, а Мекартију нико није
давао велике шансе за реизбор, сенатор се одлучио да заигра на сигурну карту
антирадикализма и да појача свеприсутну антикомунистичку пропаганду. Околности су му
увелико ишле у корист.
***
Неколико значајнијих догађаја је претходило и имало велики допринос хистерији која
је настала у америчком друштву после Вилинга, а то су на спољнополитичком плану – пад
Кине и експлозија совјетске нуклеарне бомбе – и на унутрашњем плану – два случаја
шпијунаже, Амеразија и Розенбергови као и коначна пресуда Алџеру Хису.
Пораз Чанг Кај-шека у Кини је био дуго очекиван. Све значајније америчке дипломате
сматрале су да његова корумпирана и врло непопуларна влада неће дуго издржати. И да
никаква америчка помоћ, која је до тада износила три милијарде долара, сем војне
интервенције не може спасити Куомитанг. Сам Чанг се надао да ће пре краја рата доћи до
искрцавања америчких трупа на кинеско копно и да ће оне поразити све моћнију Кинеску
комунистичку партију под вођством Мао Це- тунга. До овога наравно није дошло, а када
државни секретар Маршал није успео да посредује између две стране о успостављању
примирја, пропаст је била неминовна.13 Комунисти су завладали целокупном територијом
Кине, сем Тајваном на који се са остацима својих присталица, под заштитом Америке,
склонио Чанг Кај – шек. У Сједињеним Државама ово је изазвало талас протеста међу
конзервативнијим сенаторима који нису могли да прихвате ову немоћ САД - а, и за пад Кине
под комунисте су кривили америчку администрацију. Притом не схватајући комплексност
кинеског грађанског рата и односа КП Кине са Совјетском КП, сматрали су Це – тунга
совјетском марионетом, и одбили су сваке преговоре са Народном републиком Кином тиме,
као касније са Кастром, готово отерали Ма-а у совјетски табор. 14 Због ових напада ниједна
демократска власт неће успети да обнови дипломатске везе са Кином, то ће успети тек
републиканац, Ричард Никсон 1973. године. До тада велика штета интересима Сједињених
Држава у Азији већ ће бити нанета. Све ово време Америка ће жмурети на Чангову
аутократију на Тајвану и кршење људских права домородачког становништва. Међу
историчарима данас влада консензус да ни Америка, ни Совјетски савез, нису могли
12 Ibid. стр. 26.
13 James T. Patterson, Grand Expectations: The United States 1945 – 1974, Oxford University Press, New York, 1996,
14 Michael Lynch, The Chinese Civil War 1945 – 1949, Osprey Publishing, Oxford, 2010, стр. 78 – 82
8
пресудно да утичу на кинески грађански рат и да су (1) неспособност Чангових генерала,
који су стално били у свађи, (2) похлепа Чанга и његових највиших управника која је
доводила до сталне несташице међу трупама чији је морал бивао све нижи, (3) као и стални
раст популарности Кинеске комунистичке партије после земљишне реформе главни узроци
Чанговог пораза.15
Следећи битни спољнополитички догађај који је акумулирао велику количину страха
који ће значајно утицати на избијање мекартизма била је објава председника Трумана да је
амерички нуклеарни монопол завршен и да сада и Совјети поседују оружје масовног
уништења. Нуклеарно доба је изнедрило сасвим нову ситуацију, јер је први пут рат могао да
изазове страдање читаве врсте, „мегасмрт човечанства“, можда и потпуно уништење живота
на планети. Све ово је довело до промене поимања живота и нових психопатолошких стања у
друштву попут анксиозности и нихилизма.16 Убрзо су појавама хидрогенских бомби
капацитети обе земље за масовни геноцид значајно порасли и дошло је до трке у нуклеарном
наоружању која ће обележити наредне деценије. Не можемо са сигурношћу тврдити, али
сигурно да је несигурност изазвана могућим нуклеарним уништењем утицала на масовну
панику, која је далеко превазилазила стварну претњу, која је избила током педесетих.
Три случаја шпијунаже ће на крилима већ присутне несигурности потрести америчко
друштво до његових темеља. Оно ће на тренутак изгубити своје самопоуздање, и главу, и
кренути да се обрачунава са често имагинарним непријатељима.
Први, и свакако најзвучнији, био је случај Алџира Хиса, високог службеника Стејт
Дипартмента у Рузвелтовој администрацији који је оптужен за шпијунажу од стране
„реформисаног“ комунисте Витакера Чемберса. На саслушању где је изјавио да нема никакве
везе са комунистичкокм партијом Хис је тврдио да не познаје и никада није познавао
Чемберса.17 Када је Чемберс изнео неке личне детаље из Хисовог живота (постоје
спекулације да су достављене од стране ФБИ - аја) чланови Комитета, посебно амбициозни
Ричард Никсон, сматрали су да имају довољно доказа да оптуже Хиса. Тада је Хис изазвао
Чемберса да понови своју изјаву ван Сената где је био заштићен имунитетом. Када је до тога
дошло, започело је „суђење века“ које ће имати пресудан утицај на избијање мекартизма.
Када се чинило да ће Хис, због недостатка било каквих доказа, бити ослобођен сумње
изненада су се појавили „папири из бундеве“ које је Чемберс чувао на својој фарми. Наводно
је он ове папире добио од Хиса и требало је да их проследи Русима, а у њима су се налазили
поверљиви документи Стејт Дипартмента са Хисовим иницијалима на њима. Ово је био
15 Ibid. стр. 83
16 Vinej Lal, Ašis Nandi, Budućnost znanja i kulture, Clio, Beograd, 2012, стр. 212.
17 Robbie Liberman, History in Dispute: The Red Scare After 1945, St. James Press, New York, 2005, стр. 154.
9
пресудни доказ и Хис је осуђен, али не за шпијунажу, већ за непоштовање Конгреса. Дебата
око тога да ли је крив или није траје до данас. Сам Хис је читавог живота тврдио да је невин,
то је 1992. потврдио и руски генерал Дмитриј Волкогонов који после истраге документације
КГБ-а нигде није пронашао доказ о умешаности Хиса у шпијунажу за Совјетски савез. Други
пак тврде да је крив и они своје доказе проналазе у дешифрованој совјетској преписци на
територији САД - а, такозваним Венона документима. И један и други доказ су непоуздани.
Волкогонов није могао детаљно проћи сву КГБ документацију, а Венона документи спомињу
само алијасе, а за њих неколицину се сматра да представљају Хиса.
Амеразија је левичарски магазин са врло малом циркулацијом који се бавио
приликама у Азији. Један његов читалац Кенет Велс, члан ОСС, 18 схватио је да у магазину
чита један поверљиви документ који је лично написао. 19 Случај је затим предат ФБИ који је
започео операцију прислушкивања новинских просторија, претрагу без налога и праћење
главног уредника Филипа Џефа и његову помоћницу Кејт Мичел. У току истражног процеса
откривен је Џон Стјуарт Сервис као веза магазина у Стејт Дипартменту и неколицина
припадника других федералних агенција. 20 У јуну 1945. Биро је, по одобрењу председника
Трумана, ухапсио шесторо особа које су оптужени за шпијунажу. Суђење није прошло онако
како је замишљено, јер су Сервис и Мичел, имајући пријатеље на високим позицијама,
успели да обезбеде услуге врхунских адвоката, али и због непостојања легално набављених
доказа. Када су откривене методе које је ФБИ користио да би дошао до информација овај
судски случај се распао, али у наредним годинама он ће у рукама Мекартија и кинеског
лобија постати опасно оружје за напад на владу која је заташкала комунистичку заверу. 21
Јулијус и Етел Розенберг били су први цивили у америчкој историји оптужени и
погубљени због шпијунаже упркос широком планетарном протесту против ове одлуке. Све је
почело неколико хиљада километара далеко хапшењем британског шпијуна Карла Фукса који
је покренуо ланац хапшења који ће на крају довести до Дејвида Грингласа, брата Етел
Розенберг, који је радио на Менхетн пројекту. Када је Гринглас ухапшен у замену за
избегавање смртне казне и скидања одговорности са своје жене оптужио је свог зета Јулијуса
да је совјетски шпијун за ког је он прикупљао скице, документе и сведочанства запослених у
Лос Аламосу.22 Да би се завршио притисак на Јулијуса да ода друге учеснике свог шпијунског
18 Office of Strategic Service – америчка обавештајна агенција; претходница циа.

19 Harvey Klehr, Ronald Radosh, The Amerasia Spy Case: Prelude to McCarthyism, University of North Carolina
Press, Chapel Hill, 1996, стр. 3
21 John Earl Haynes, Harvey Klehr, Early Cold War Spies: The Espionage Trials That Shaped American Politics,
Cambridge University Press, 2006, стр. 25 – 48.
22 Michael Meeropol, The Rosbenberg Letters, 1994, стр. 8.
10
кружока, ухапшена и оптужена је била и његова жена Етел. После њиховог одбијања да ово
учине запрећено им је смртном казном. Суђење одржано у клими антикомунистичке
хистерије и под вођством конзервативног судије Ирвина Кауфмана (чији помоћник је био Рој
Кон) није могло бити потпуно праведно. Главни сведоци на суђењу били су ухапшени
шпијуни Гринглас и Хари Голд, Макс Еличер и професионални сведок Елизабет Бентли. И
поред свега тога, суд никада није успео да докаже да су информације које су Розенбергови
проследили биле штетне за Сједињене Америчке Државе. Један од стручних сведока је
сведочио да је немогуће из разговора, скица и посматрања одати тајне које је Гринглас тврдио
да је имао, а и неколицина научника са Менхетн пројекта је погледавши скице потврдила да
су оне непотпуне и потпуно безвредне. 23 Ипак, Розенбергови су осуђени на смртну казну, а
одбијено им је неколико захтева за помиловање, које је у случају мајке двоје деце затражио
и ,директор ФБИ -ја, Џ. Едгар Хувер. Погубљени су 19. јуна 1953. године и до данас се неће
коначно утврдити истина у овом случају. Општеприхваћено је мишљење да је Јулијус био
совјетски шпијун, док је његова жена највероватније била недужна.
***
Неколико дана пре овога републиканци су усвојили платформу у којој је
антикомунизам чинио битну ставку на коју су сви говорници требали да обрате посебну
пажњу.24 Многи републиканци, као што су Никсон и Хил, одржаће сличне, можда и жешће
говоре од оног Мекартијевог о комунистима на великим позицијама, „верним пратиоцима“ и
издајницима у администрацији.25 Ипак, Вилинг, мало место у Западној Вирџинији где је
Мекарти одржао свој говор, остаће запамћено као место на ком је амерички антикомунизам
добио своје име по до тада мало познатом сенатору из Висконсина Џозефу Мекартију. Сам
говор, који је Мекарти одржао, као и сама тема, нису били оригинални, јер Мекарти у овом
тренутку нити је „ватрени антикомуниста“, већ нема ни основно знање о комунизму и
антикомунизму.26 Говор је осмишљен на брзину и увелико је био заснован на ранијим
изјавама истакнутих републиканских бораца против комунизма, највише Ричарда Никсона, и
подацима које је Џ. Едгар Хувер често „поклањао“ својим републиканским пријатељима. 27
Мекарти није рекао ништа ново, није изнео никакву оптужбу која је била непозната
америчкој јавности, ниједног тренутка Мекарти није „разоткрио“ комунистичку заверу. Само
23 Robbie Liberman, History in Dispute: The Red Scare After 1945, St. James Press, New York, 2005, стр. 286 – 287.
24 Ibid. Стр. 150.
1987, стр 48
стр 310
27 Ibid. Стр 310.
11
је понављао већ општепознате, често недоказане оптужбе, и износио неосноване сумње из
разних владиних докумената који су начињени приликом ранијих истрага, највише Лијеве
листе28 састављене неколико година раније. Од Вилинга, преко Денвера до Солт Лејка говор
је ревидиран, дотериван и прилагођаван, а бројеви су мењани. Колаж од говора је био
контрадикторан и у њему је изнесено неколико цифри. Неки новинари су причали о 285
сигурносних ризика, од чега је 205 повезано са комунистима, овај број се помиње у једном
ранијем писму државног секретара Бирнса, касније је Мекарти прецртао тај број и у
каснијим говорима се појављује цифра од 57 комуниста. 29 Ова цифра је инспирасан Лијевом
листом у којој је 108 „безбедносних ризика“ испитано, од чега су 57 били „доказани
тврдокорни комунисти.30 Све ово, не би изазвало толику пажњу америчке јавности да
демократе и администрација нису, помисливши да је ово сјајна прилика да покажу
неоснованост дуго истицаних оптужби на њихов рачун и раскринкају републиканску
антињудиловску и антикомунистичку демагогију, изнеле оштар демант на Мекартијеве
тврдње. Ово је било управо оно што је требало искусном демагогу који је обожавао медијску
пажњу. Мекарти је добио оно што је желео, националну позорницу.31 И не само то, овај напад
демократа на Мекартија успео је да окупи целу републиканску партију, у којој Мекарти до
тада није имао много пријатеља, око њега и натерао неке угледне републиканце да подрже
његов „крсташки рат против комунизма“ чиме се антикомунистичка политика ГОП-а
персонификовала у лику Џозефа Мекартија. 32 Када се 20. фебруара појавио за сенатском
говорницом дошло је до велике дебате у Сенату и обе партије су захтевале да се оформи
комитет који ће истражити ове оптужбе.
Пошто су се обе партије усагласиле, истрагу о истинитости Мекартијевих тврдњи, које
су најжешће нападале Стејт Дипартмент, преузео је Комитет за Иностране послове који је
организовао подкомитет којим је председавао демократа сенатор ветеран из Мериленда
Милард Тајдингс, по коме је подкомитет добио име. Тајдингс није био велики присталица
Мекартија, имали су чак и историју сукоба која је потицала од Мелмеди истраге 33, али је
28 Лијева листа је листа коју је сачинио ФБИ агент Роберт Ли приликом истраге Комитета за Апропријацију.
Он је истраживао документа Стејт Дипартмента и утврдио да је било неколико истражних пропуста.
29 James Cross Giblin, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009, стр 153
1987, стр 51
стр 314
1987, стр. 53.
33 Мелмеди истрага је истрага америчких судија који су судили починиоцима Мелмеди масакра приликом ког
су убијена 84. америчка војна заробљеника. Америчке судије су прво изрекле 43. смртне казне и 22. казне
доживотне робије. Оваква пресуда и начин на који су судије управљале суђењем изазвао је незадовољство
прво у Немачкој (углавном од стране неколицине рехабилитованих нациста), а потом и на Западу САД (где
су живели Американци немачког порекла).
12
обећао „потпуну и правичну истрагу“ која се неће претворити „ни у заташкавање нити у лов
на вештице“.34 Прво заседање подкомитета одржано је 8. марта и од самог почетка демократе
су најоштрије напале Мекартија дајући читавом саслушању партијски карактер. 35 Једна од
највећих грешака, коју Воткинсов комитет неће поновити, била су отворене сесије којима ће
присуствовати мноштво новинара који ће често манипулисати изреченим и стављати изјаве
учесника у њима одговарајући контекст. Подкомитет је захтевао од Мекартија да јасно
изложи свој случај, наведе имена оптужених и доказе на основу којих је установио да су они
комунистички агенти. Мекарти наравно није имао доказе, па је избегавао ову тему, околишао
и на крају урадио оно што ради најбоље, открио је нове случајеве. У питању је било девет
људи. Најразноврснија група, чини се насумично изабраних људи, од којих неки више нису
радили, неки никад нису ни радили, у Стејт Дипартменту, а сви су већ прошли разне врсте
провера од стране федералних агенција и већина је ослобођена сумње. 36 Најзвучнија имена
били су Дороти Кенјон, Овен Летимор и брачни пар Брунауер. Незаснованост, готово лудост,
оптужби показује то што је Густаво Дуран оптужен на основу извештаја Франкове
обавештајне службе да је комуниста, јер се борио као добровољац на страни републиканаца у
шпанском грађанском рату.
Случај Дороти Кенјон је изазвао много већу пажњу и подкомитета и Мекартија али и
медија и јавног мњења. Дороти Кенјон је била угледни либерални адвокат из Њујорка која је
једно време радила у Стејт Дипартменту и била делегат у Уједињеним нацијама. Ово је био
први пут да је Мекарти споменуо њено име, а оптужио ју је да је члан 28 организација које су
се налазиле на листи „сумњивих“ коју је саставио државни тужилац.У њену одбрану стала је
чак и бивша прва дама, Еленор Рузвелт која је у својој колумни написала „ако су сви
безбедносни ризици опасни колико и шезтесетдвогодишња Дороти, мислим да је нација
сасвим безбедна“. На саслушању се ускоро појавила и Кенјон у покушају да се оправда, што
јој је узимајући у обзир испразност оптужби и недостатак било каквих разумних доказа лако
пошло за руком.37 Мекарти је, и пре овога, већ заборавио на Кенјон, и отпочео нову истрагу,
против како је рекао новинарима „једног од водећих руских шпијуна у држави“. Тај, „водећи
руски шпијун“ био је Овен Латимор предавач на Џон Хопкинс Универзитету, стручњак за
источно азијску политику, који је асистирао Стејт Дипартменту у једном периоду. Латимор је
ускоро доведен пред подкомитет где је, чак је и ФБИ то потврдио, ослобођен свих сумњи.
Тада Мекарти повлачи класичан мекартијевски потез. Ниоткуда производи професионалног
стр. 317.
36 James Cross Giblin, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009,стр. 172.
37 Ibid. Стр. 181.
13
сведока, Луиса Буденца, који се од 1945. повремено појављује пред ФБИ или разним
сенатским комитетима и подкомитетима раскринкавајући совјетске шпијуне. 38 Занимљива је
чињеница да до тада у његовим сведочењима нема Овена Латимора, али се управо негде у
том моменту присетио да је „негде“ видео „неки“ документ који повезује Латимора са
комунистима.39 Пошто је тешко било доказати да је Латимор руски шпијун, Мекарти је
одлучио да га нападне као архитекту пораза у Кини, човека најзаслужнијег за победу
комунизма у овој земљи. Ово је и најзначајнији тренутак у току саслушања Тајдингсовог
подкомитета, јер се овом приликом поново актуелизовао „Амеразија случај“ и издаја
америчких интереса у Кини којима ће Џо заокупљати пажњу јавности у годинама након
избијања корејског рата.40 Латимору се десило оно што је карактеристично за све касније
„жртве“ мекартијевог „крсташког похода“. Иако је оптужени доказао своју невиност, никад
није успео да потпуно поврати свој углед и уклони сумњу са себе. Током овог сведочења
Труман је, током одмора на Флориди, сазвао конференцију за новинаре и напао Мекартија као
„највеће оруђе који Кремљ има у САД“. Ова изјава је разбеснела Тафта који је стајући у
одбрану страначког колеге изјавио „да је највеће оруђе Кремља прокомунистичка струја у
Стејт Дипартменту“. Партијски сукоб се заоштравао, тешке речи су изговаране а затим
додатно преувеличаване у медијима, а републиканци су добијали оно што су хтели, постајали
су симбол американства и патриотизма, једини истински борци против комунистичке претње
која се надвила над америчким небом.41
Пошто су се дотадашње оптушбе показале као „глупости“, Мекарти је одлучио да је
најбоље да настави даље. Јавност и политичке противнике увек треба држати заокупљене,
после пораза одмах произвести нови случај, још сензационалнији и „опаснији“, који би
засенио све недостатке Мекартијевог „крсташког похода“. То је „параноидни стил“ америчке
деснице који је покушавао да прикаже слику америчког друштва које је жртва огромне опасне
завере, „суптилне машинерије“ која жели не само да завлада Америком, већ да потпуно
уништи њен начин живота.42 Тај „параноидни ум“ није могао да замисли да је САД,
најмоћнија и „најправичнија“ земља света, прва демократија, „светионик слободе“ могла да
изгуби од комуниста, у било чему. Све је било такмичење, а улог је био углед САД. Тако је
38 Буденц је провео хиљаде сати разговарајући са ФБИ, био један од „кључних“ сведока у случају Хис...итд M.
Santon Evans, Blacklisted by History: The unthold Story of Senator Joe McCarthy and his Fight Against American
Enemies, Crown Forum, New York, 2007, стр. 504.
стр. 321.
40 Ibid. Стр. 324.
41 James Cross Giblin, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009, стр. 190.
42 Richard Hofstadter, The Paranoid Style in American Politics and Other Essays, Harvard University Press,
Cambridge, 1996, стр. 29.
14
Мекарти, уз помоћ „кинеског лобија“ 43 започео једну од најразрађенијих завера у америчкој
историји о „предаји“ Кине комунистима. За то је поред Латимора означио неколицину људи,
а пред Тајдингсовим комитетом напао је Џона Сервиса, ослобођеног од стране америчког
суда, и тако поново отворио случај Амеразија, притом кршећи Пети амандман, који је назвао
„највећим заташкавањем издаје у америчкој историји“. То ће постати нека врста „сигурне
луке“ у коју ће се Мекарти, када год је бивао притеран уза зид, често враћати. Иначе
републиканци су сматрали азијску политику најрањивијом области за администрацију,
избијање рата у Кореји ће њих, као и велики број „обичних“ американаца, уверити да су у
праву. У међувремену Тајдингсов комитет је прегледао бројну документацију и закључио да
је одлука суда била праведна и исправна, Сервис није крив ни по једној оптужби коју је изнео
Мекарти.
Пре коначног обраћања Тајдингсовог комитета републиканска сенаторка Маргарет
Чејс Смит изашла је на говорницу и први пут, гласно и јасно, оптужила Мекартија и његове
присталице да крше основна људска права америчких грађана и угрожавају њихове слободе
гарантоване уставом. Овај документ, који ће потписати још шест републиканца, а прећутно ће
то учинити и сенатори Лоџ и Фландерс, остаће у историји упамћен као Декларација
савести44. Маргарет Ч. Смит је једна од најзначајнијих жена у политичкој историји САД.
Прва жена изабрана у доњи дом Конгреса из Мејна, жена сенатор са најдужим стажом у
историји до 2011.45, прва жена која је служила у оба дома Конгреса и прва жена председнички
кандидат у историји Америке.46 Смит је била умерени републиканац и често је одступала од
партијске линије и долазила у сукоб са колегама. Била је позната као стручњак за унутрашњу
политику, присталица јачања националне безбедности и америчког присуства широм света.
Као велики противник комунизма, подржала је ХУАЦ и на почетку је Мекартију пружила
потпуну подршку, али како је време одмицало, а он није доказао ништа од онога што је рекао,
одлучила је да је време да неко проговори у одбрану слобода америчких грађана. 47 То уопште
није била лака одлука и њене речи нам говоре због чега је Мекарти имао такав утицај и због
чега је потрајао толико на америчкој политичкој сцени. Сенатори су га се плашили. Имао је
прећутну подршку Тафта и Новлеџа, двојице вођа републиканске партије, био је нека врста
43 кинески лоби – скупина разних десничарских елемената која је сматрала да су амерички интереси у Кини
издати од стране Стејт дипартмента.
44 пун текст „декларације“
http://static1.squarespace.com/static/55ae7dc3e4b0627b56f10b3e/t/56d5ad5d4d088e0ea4775a94/1456844125625/
Declaration+of+Conscience.pdf
45 њу јорк тајмс http://www.nytimes.com/interactive/2013/03/22/us/politics/women-in-the-senate.html?ref=politics
46 http://bioguide.congress.gov/scripts/biodisplay.pl?index=s000590
47 Patricia Ward Wallace, Politics of Conscience: A Biography of Margaret Chase Smith, Praeger, London, 1995, стр.
100.
15
„партијског силеџије“. Додатни проблем је што је дефиниција „црвеног“ и „безбедносног
ризика“ била јако широка. Ако ниси против комуниста, онда мораш бити за њих, била је јасна
логика мекартизма. Зато се свака реч у одбрану људских права оптужених сматрала издајом
америчких интереса и сенаторка Смит је била потпуно свесна ове болне истине. 48 Њен говор
је трајао петнаест минута, када се завршио, цео Сенат је чекао Мекартијеву реакцију, која је,
на опште изненађење свих присутних, изостала. Сенатор Џо је устао, и ћутке напустио салу.
Мекарти није био човек вичан политичкој дебати, он је имао друге, мање традиционалне,
начине борбе. Ускоро ће се у медијима појавити наслови о „Московској Меги“ благој према
комунизму.49 Неколицина сенатора обе партије јавно је поздравила говор сенаторке Смит, али
америчка политичка елита је пропустила идеалну шансу да ублажи страх који је растао и
ућутка сенатора који је правио све већи неред.Ускоро ће, на опште изненађење и жалост
сенаторке Смит, све њене колеге, са изузетком Вејна Морса одбацити Декларацију и стати уз
Мекартија.50 Ова епизода је била увод у стварање мита о Мекартијевом значају и његовој
непобедивости који ће паралисати амерички сенат наредних година.
Тајдингсов комитет је у јулу предао свој закључак о Мекартију који је био написан и
изгласан по чистој партијској линији, и изнео је нека крајње негативне закључке о методама
сенатора из Висконсина, али на њега готово нико није обратио пажњу, јер су републиканци
већ раније почели приче о заташкавању, а прилике у Кореји у потпуности заокупили пажњу
америчке политике и јавности и додатно подгрејале страх америчког друштва од
„комунистичке завере за овладавање светом“.51 Иако је 20. јуна секретар Ачесон изјавио да
обавештајне агенције сматрају да је рат између Северне и Јужне Кореје и поред растућих
тензија, мало вероватан, он се ипак десио пет дана касније, када су без објаве, јужнокорејске
трупе прешле 38. паралелу која је раније одређена као „привремена“ граница две земље. Ово
је у САД, које су биле потпуно уверене да је Северна Кореја само пуки сателит СССР,
протумачено као намерна ескалација, „подгревање“ рата. Због тога је одлучено да САД, због
„симболичног значаја“ Јужне Кореје, али и жеље да се не понови погубна „политика
попуштања“ из 30 - их година, хитно умешају у рат и спрече победу комуниста који су после
неколико дана стигли надомак Сеула.52 Многи су сматрали да ће оштри одговор демократске
48 Ibid. Стр. 106.

1987, стр. 99.
50 Patricia Ward Wallace, Politics of Conscience: A Biography of Margaret Chase Smith, Praeger, London, 1995, стр.
109.
51 Peter Knight, Conspiracy theories in American History: An Encyclopedia, Volume 1, ABC Clio, Santa Barbara,
2003, стр. 191.
52 Steven Casey, Selling the Korean War: Propaganda, Politics, and Public Opinion 1950 – 1953, Oxford University
Press, 2008, стр. 19.
16
администрације на догађаје у Кореји допринети смањењу напада републиканаца, али до тога
није дошло. Како се рат отезао, жртве су се повећавале и популарност администрације се
срозала на историјски минимум.53 То је пружило малобројним, али гласним републиканцима
у Сенату, прилику за напад на администрацију, посебно већ у многоме дискредитовани
Стејт Дипартмент. Републиканци су тврдили да да није било лоше источно азијске
политике, до Корејског рата не би ни дошло, и да су се све америчке жртве могле спречити.
На крају, сукоб са генералом Мекартуром и скупа цена рата су коштали Трумана и Демократе
власти које ће на таласу општег незадовољства и перманентног страха, Мекарти и
републиканци најзад успети да се докопају.
Мид-терм избори 1950-е били су међу најжешћим у америчкој историји. Многи
демократски кандидати ће бити означени као про-комунисти, или „меки“ према комунизму и
те оптужбе, углавном неосноване, ће допринети њиховом поразу на изборима. Ово је још
један опасан тренд десничарске идеологије тог времена, где су либерали нападани као
издајице, „пратиоци“, „мекани“ без икаквих основа и веза са комунистима, неки од њих су
чак били окорели антикомунисти, сем своје прогресивне политике. 54 Ипак, ови избори, пре
свега изненађујући, може се рећи трауматичан, пораз Миларда Тајдингса његовог најљућег
противника, ће значајно повећати Мекартијев рејтинг, поправити његову слику у јавности и
повећати његов политички капитал у странци што ће му омогућити још четири године
„бесног лова“.55 У историографији не постоји консензус по питању утицаја Мекартија на ове
изборе и док неки тврде да је он пресудно утицао на победу републиканаца други потпуно
занемарују његов утицај. Очигледно је да је питање антикомунизма одиграло велику улогу у
поразу демократа, али далеко крупнији проблеми попут корејског рата и локалних питања су
имали много већи утицај.56 Што се посебице Тајдингсовог случаја тиче, Мекарти и његово
особље су имали значајан утицај, јер су током кампање пустили у јавност монтирану слику
сенатора Тајдингса са комунистичким вођом Ерлом Браудером, а значајно су помогли и у
прикупљању новчаних средстава за кампању Тајдингсовог противника, али кривица пада и
на Тајдингса, који је не сумњајући у свој пети реизбор водио веома млаку кампању. 57 У јеку
„црвене хистерије“ донесен је један од најрепресивнијих закона у историји САД, која и поред
све своје „идеологије вође слободног света“ има дугу традицију оваквих закона који на разне
53 Carter Malkasian, The Korean War 1950 – 1953, Osprey Publishing, Oxford, 2001, стр. 70.
54 Arthur Redding, Turncoats, Traitors and Fellow Travelers, Culture and Politics of the Early Cold War, University
Press Mississippi, Jackson, 2008.
55 Richard M. Fried, Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective, Oxford University Press, Oxford, 1990
стр. 123.
56 Ibid. Стр. 115.
17
начине крше права и ограничавају слободу непопуларних мањина у Сједињеним Државама.
Један од првих таквих рестриктивних закона био је онај донесен 1890. године и тицао се
контроле имиграције становника кинеског порекла, затим су редом доношени Закони за
регистрацију страних агената 1938, Смитов закон 1940, Извршна наредба 9066 и многи
слични закони који су кулминирали доношењем закона који је понео име конзервативног
сенатора Мекарена58, једног од жешћих присталица Џозефа Мекартија. 59 Закон о унутрашњој
безбедности или Закон о контроли субверзивних активности из 1950 у историји познат по
имену његовог творца Пита Мекарена прошао је дуг и тежак пут од идеје до реализације.
Основни циљ закона био је регистрација свих субверзивних група или индивидуа на
територији Сједињених Држава у Федералну евиденцију, а био је усмерен пре свега на
Комунистичку Партију САД и њене чланове. Председник Труман је раније најавио да ће,
уколико закон и прође, искористити своје право вета. Занимљива је чињеница да се Труман
не противи толико због очигледног кршења неколико амандмана, пре свега првог и петог,
америчког устава који бране људска права грађана, већ из разлога што овај „наводно
антикомунистички закон“ не одмаже, већ „помаже комунистима. Труман увиђа све опасности
овог закона када тврди да „да је језик закона толико уопштен да се може употребити против
лојалних грађана и активности које не излазе из законских оквира“ и посебно истиче чланове
од 100 до 117 који се тичу задржавања људи осумњичених за шпијунажу и субверзију у току
рата „где даје право влади да притвори човека не због почињених, већ злочина које би могао
починити“.
После избора, Мекарти је на основу изграђеног мита о његовом утицају на
републикански успех успео себи да обезбеди неколико комитета и у њих убаци неколицину
„својих људи“. То је узбунило демократе који су уложили много напора да би избацили
Мекартија из овог комитета, и када су у томе најзад успели, сенатор из Висконсина се после
пет година нашао ван било ког сенатског комитета или подкомитета. По традиционалним
мерилима сенатске политике, он је био без икаквог утицаја, јер моћ Конгреса је
концентрисана у његовим комитетима, а највише је има преседавајући који управља
обликовањем закона и истрагом60, али Мекарти никад није био традиционални сенатор,
његова снага није зависила од утицаја у комитетима и доношењу и „гурању“ закона.
„Нетипични сенатор“ из Висконсина није припадао оној групи утицајних политичара коју је
Мајлс назвао партијске бирократе, али није био ни „аутсајдер“, био је врло необична
58 Пит Мекаран - демократа из Неваде. Жесток противник Њу Дила и комунизма, његов антикомунизам је
ишао толико далеко да је јавно подржао Франков диктаторски режим.
59 http://cisupa.proquest.com/ksc_assets/catalog/10837.pdf
60 C. Wright Mills, The Power Elite, 1956, стр. 251.
18
„политичка животиња“61 која је велики део свог утицаја дуговао медијима, публицитету који
је стваран око њега, „имиџу“ јединог правог борца против комунизма, и својој демагогији и
могућношћу да од политике направи спектакл према ком је ново, хипермодерно, америчко
друштво почело да развија наклоност.62
Мекарти је у августу 1951. „упозорио“ амерички народ на двадесет шест комуниста у
Стејт Дипартменту. Поново, ниједно име није било ново, и непознато администрацији, али
Мекарти је саопштењима и конференцијама за штампу направио од овог велики догађај.
Потом је уследила једна од бизарнијих епизода Мекартијевог „лова на комунисте“, који је све
више бивао пуки „лов на наслове“, када је повео кампању против амбасадора САД у
Швајцарској Џона Картера Винсента.63 Док је Мекарти нападао Винсента у Сенату, Луис
Буденц се већ смештао у столицу за сведочење пред Мекароановим комитетом спреман да
„разоткрије подле комунистичке агенте у влади“ и потврди сваку фантастичну оптужбу коју
је сенатор из Висконсина изнео. Иако ускоро „очишћен“ од сваке сумње, под сталним
нападима Мекартија и Мекарана Винсентова каријера је уништена.64
Избори за тридесет четвртог председника Сједињених Америчких Држава били су
идеална прилика за Републиканце да се најзад врате у овални кабинет. Велика непопуларност
демократа пружала је изгледне шансе републиканцима за избор, па је због тога партијска
номинација била једна од најкомпетативнијих у историји партије. Најозбиљнији кандидати
били су незванични вођа партије, сенатор из Охаја Роберт А. Тафт, син бившег америчког
председника Вилијема Тафта ком је ово била трећа трка за партијску номинацију. За разлику
од претходна два пута, један од великих пет сенатора Америке 65, важио је за фаворита. Два
најозбиљнија противника били су, кандидат конзервативнијег дела странке, генерал Даглас
Мекартур и кандидат либералнијих републиканаца Двајт Ајзенхауер. Сви они ће морати да
прихвате Мекартија, који се борио за реизбор, као битног чиниоца странке и оруђа које може
битно да утиче на резултате избора. Иако су их многи сматрали пријатељима и
истомишљеницима Тафт и Мекарти то нису били. Њихов однос је био амбивалентан и крајње
комплексан, али Тафт је, бранећи страначку линију, увек бранио Мекартија од напада
демократа. За разлику од њега, аполитични Ајзенхауер имао је крајње негативно мишљење
према бучном сенатору из Висконсина. На првој партијској конвенцији у Њу Хемпширу
61 Ibid. стр. 229.

62 Guy Deord, The Society of the Spectacle, Zone Books, New York, 1994,
1987, стр. 133.
64 Ibid. Стр. 136. – Винсент је спречен да постане амбасадор у Костарики, затим је послат у Мароко као нижи
чиновник
65 https://www.senate.gov/artandhistory/history/minute/The_Famous_Five.htm
19
Ајзенхауер је убедљиво победио и показао да је озбиљан кандидат, док је Мекартур после
закључка сенатског комитета да је Труман са пуним правом сменио генерала који је довео у
питање председничку власт над војском, почео да губи подршку дотадашњих присталица,
али не и Мекартија, који га је подржао пре Тафта коме је дуговао много свог „политичког
успеха“. На следећој партијској конференцији у Чикагу десио се преломни тренутак. Тада је
утицајни републиканац из Минесоте Харолд Стасен дао своју подршку Ајзенхауеру и тако
преломио изборе у његову корист. Овај пораз ће одлучујуће утицати на сенатора Тафта који
се помирио да никад неће постати председник САД и без икакве зависти и љутње биће
значајна потпора Ајзенхауеру на почетку мандата. Ослобођен притисака да се „допадне“
јавности Тафт ће значајно „смекшати“ свој став и у својој „лабудовој песми“ изнеће неколико
оптужби на амерички унутрашњи и спољни антикомунизам критикујући највише политику
САД у Вијетнаму.66
Мекарти није имао озбиљну конкуренцију приликом своје номинације за сенатора и
добио је готово једногласну подршку. Иако невољно, исту је Мекартију пружио и
председнички кандидат чиме је само потврђен Мекартијева моћ и утицај који су после
убедљиве победе републиканаца на изборима били на врхунцу. Многи су, због пораза
сенатора Бентона на изборима, поново преувеличавали утицај Мекартија на сенаторске
каријере, јер већину демократских сенатора није поразио Мекарти већ генерал Ајзенхауер
који је био веома популаран због својих заслуга у рату, што је показао и до тада највећи број
гласова које је један председник добио на америчким изборима. 67 Рат у Кореји је био крајње
непопуларан међу америчким народом, па је генерал Ајзенхауер одлучио да је примирје
најбоље решење за све стране. Ово примирје и Стаљинова смрт ће у значајној мери смањити
страх од „комунистичке претње“ и „омекшати“ односе два блока, па тако утицати и на
смањење унутрашњих тензија у Америци и значајно допринети „паду“ сенатора Мекартија.
Али то време је још било релативно далеко, Мекарти је био на врхунцу моћи, и по праву
сениоритета бирао је комитете у којима ће радити. Промућурни сенатор се одлучио за
комитет за владине операције где је преседавао његовим подкомитетом за истрагу.
Осигуравши себи ову позицију, Мекарти је био у могућности да истражује све који су
посредно или непосредно радили за администрацију. Мекарти је најзад добио дуго жељену
„инквизиторску“ моћ да потказује, истражује и суди у исто време.
Иако се најзад нашао на „позицији моћи“ Мекарти је, парадоксална личност каква
јесте, у исто време кад је био на врхунцу стајао на самој ивици провалије. Вођство
66 https://www.lewrockwell.com/1970/01/murray-n-rothbard/it-was-the-swan-song-of-the-old-right/
67 Paul Joseph, United States Presidents: Dwight D. Eisenhower,ABDO Publishing Company, Edina, 1996, стр. 20.
20
републиканаца је, сматрајући да је његова сврха испуњена, почело да се удаљава од
Мекартија. Тафт и Новленд, вође републиканске партије, никада нису Мекартија сматрали
важним, он је за њих био само средство у борби против Демократа. Умерени и „либералнији“
републиканци, који су прогурали Ајзенхауеров избор, сада су добили велики утицај, а они
никад нису имали пријатељске односе са Мекартијем. Сенатор из Висконсина је имао
подршку малог броја крајње конзервативних републиканаца, и неколицине демократа, као и
слику „крсташа против комунизма“ и „јединог искреног чувара националне безбедности“
које су га још увек чиниле опасним противником. 68 Сигнал ове промене унутар странке били
су говори сенатора Тафта и Новленда које су дали поводом именовања Чарлса Болена за
амбасадора у СССР-у, чије су именовање подржали упркос јаком противљењу десних струја
странке. Што се демократа тиче они су се, под вођством Линдона Б. Џонсона, одлучили за
политику немешања. Решили су да напусте ранију реторичку игру „патриоте“ и „издајника“ у
коју је била увучена Труманова администрација. Повукли су се и „уживали“ у сукобу у
републиканској странци који се распламсавао. Својим одбијањем да уђе у оштрију, јавну,
„партијску“ расправу са Мекартијем, Џонсон је спречио да се републиканци, зарад интереса
партије окупе око њега и тиме значајно допринео његовом паду.69
Пошто се најзад докопао комитета који му је нудио широка истражна овлашћења,
Мекарти је прионуо на посао. Током првих месеци је повео „истрагу“ против мноштва људи
и организација. Истраживао је државне електране, ЦИА, синдикате, Монмаунт војну базу,
департмент одбране, Војс оф Америка и мноштво других. Заједно са Комитетом за
неамеричке активности који је такође појачао активност започета је „провера лојалности“ на
универзитетима, школама у Уједињеним Нацијама и Холивуд. Страх и опрез су захватили
целу земљу коју је запљуснуо и талас масовног отпуштања оптужених који су се позивали на
„пети амандман“70. Људи су се плашили да ће остати без посла због гласина, једне погрешне
речи или геста, толико да је један професор филозофије одбио да држи предавање о Марксу,
да не би био оптужен за ширење комунистичке пропаганде. 71 Након ових истрага дошла је
једна од најбизарнијих епизода „другог црвеног страха“, која ће инспирисати Реја Бредберија
да напише чувену књигу „Фаренхајт 451“. Била је то истрага библиотека у америчким
амбасадама широм света, коју ће спровести Мекартијеви помоћници, при чему ће уклонити
неколицину наслова за које се сматрало да су их написали „црвени“ или су били „ништа
1987, стр. 198.
69 Ibid. Стр. 206.
70 преко 1500 људи отпуштено из администрације и разних федералних или федерално финансираних агенција
- The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009 стр. 347.
71 James Cross Giblin, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009, стр. 317.
21
више до комунистичка пропаганда и лажи“. Мекарти и његови помоћници су „утврдили“ да
се у америчким библиотекама под јурисдикцијом Интернационалне Агенције за
Информације (чији је ВОА био део) налази 30,000 књига које је написало 418
„комунистичких аутора“. Колико широко је Мекарти схватао појам „безбедносног ризика“ и
„комунисте“ показују имена неколицине аутора на овој листи који нису заслужили да се нађу
на истој ничим до свог противљења према Мекартијевим методама. Најпроминентнији међу
њима био је Артур Шлезингер, либерални историчар који је подржао Адлаја Стивенсона на
изборима 1952. Међу именима је била и неколицина познатих аутора, чланова или
симпатизера комунистичке партије, попут Лили Хелман, сценаристкиња са Бродвеја, и
Хауарда Фаста, писце чувеног „Спартака“ и отвореног противника мекартизма. 72 Опијен
победом Мекарти је наставио производећи нове спектакуларне оптужбе да је ЦИА „препуна
совјетских шпијуна“. Администрација је оштро реаговала и преко Никсона поручила
Мекартију да неће бити истраживања ЦИА ни под каквим условима. Сама истрага би,
тврдили су председник и национални савет за безбедност, била велики сигурносни ризик, јер
би многе тајне информације биле обелодањене. Мекарти је морао да се повуче, али само на
кратко, јер ускоро је нашао нову жртву, несвесан да је овога пута загризао превилику залогај.
Као и сваки подухват ког се Мекарти прихватио у овим годинама и овај је био у
центру медијске пажње. Сматра се да је око 80 милиона људи пратило саслушање војних
чиновника у „мекартијевом комитету“. Мекарти је дуго нападао Департмент Безбедности
желећи да дође у посед њихових докумената из интерних истрага персонала департмента
како би испитао лојалност војске. Ово је поново био сукоб елита и грана власти који се
стално појављивао у овом периоду. У случају војске подела власти је била још нејаснија.
Иако главнокомандујући свих снага, председник није имао потпуну власт над војском, делио
ју је са Конгресом који је на сваке две године одређивао буџет, и зато је Мекарти сматрао да
Конгрес има и истражно право над војском. У војсци су сматрали ово непотребним и крајње
опасним, јер јавно суђење би, као и у случају безбедносних агенција, допринело
разоткривању мноштва поверљивих информација толико да би сваку „комунистичку
инфилтрацију и шпијунажу“ учинили непотребном. Ако би дошло до јавног саслушања
довољно је било укључити телевизор или прочитати дневну штампу и много тога се могло
сазнати о америчкој војсци. Да би стекао предност над Мекартијем и удаљио га од војске њен
потпарол Џон Адамс је неколицини републиканаца открио да Мекарти, у исто време кад
истражује војску, захтева од ње повластице за свог сарадника Дејвида Шајна. Шајн је нешто
раније драфтован у војску и на захтев Роберта Кона и Мекартија уживао је мноштво
72 написао је чувени чланак у одбрану 5 амандмана: http://www.trussel.com/hf/fifth.htm
22
привилегија које су биле недоступне осталим војницима. Мекарти, који никад није био у
дефанзиви, на сведочење је позвао Ирвинга Переса, војног зубара и члана левичарске
„америчке радничке партије“, који је приликом интервјуа пред војним истражитељима одбио
да одговара на питања у вези са његовим политичким уверењима, па је донета одлука да се у
року од 19 дана отпусти из војске. У медијима је Мекарти најавио да ће спровести истрагу и
открити ко је и због чега унапредио „комунисту“, а затим му дао „частан отпуст“. 73 Да би
дошао до тих одговора Мекарти је пред комитет позвао бригадног генерала Ралфа Цвикера,
када их није добио извређао је одликованог генерала (не само као „издајника недостојног
униформе“ већ и човека са „интелектом детета“.) Ово је разбеснело велики број људи у
војсци, бесан је био и председник Ајзенхауер, који су захтевали од секретара војске
Стивенсона да учини нешто по овом питању.
Војна суђења и емисија Едварда Морова о мекартизму значајно су срозали Мекартијев
углед и најзад од њега отуђили Републиканску странку, али и америчку јавност којој је било
доста хистерије, оптужби, саслушања и суђења. Први је реаговао стари Мекартијев
непријатељ сенатор Ралф Флендерс који је представио резолуцију којом би Мекарти био
цензурисан у Сенату. Ово је била мера коју је Конгрес практиковао да јавно опомене своје
чланове и осуди њихово понашање. Створен је двопартијски комитет којим је преседавао
сенатор Артур Воткинс и започео је истрагу о Мекартију и његовим злоупотребама и
манипулацијама. Комитет је на крају препоручио цензуру која је у Сенату и изгласана 2.
децембра 1954. године. Тако је Мекарти постао тек трећи амерички сенатор који је
цензурисан. Он није уклоњен из Сената, али је изгубио право на учешће у раду комитета
чиме је изгубио сваки утицај на рад Сената и ширу америчку јавност.
23
I ДЕО (ДРУШТВО)
24
1. СТРУКТУРА
1.1 Метанаратив америчког сна: амерички капитализам и антисиндикализам
“I've always resented ... talked of how, in America, if you worked hard you would become rich.
The meaning of that was if you were poor it was because you hadn't worked hard enough.
I knew this was a lie, about my father and millions of others, men and women who worked harder than
anyone, harder than financiers and politicians, harder than anybody .”
Хауард Зин
У својој књизи Елита власти Рајт Милс је дошао до закључка да је амерички систем
ирационалан и неморалан, он не функционише због добробити читавог друштва, већ једне
уске групе људи, једне елите власти, коју сачињава корпорацијски бизнис и медијске, војне и
политичке вође.74 Овај став делили су многи економисти, историчари и социолози, сви они су
у америчком капитализму видели посебну, „супериорнију“ верзију капитализма. Ниједна
земља није са толико вере и, готово религиозног жара, прихватила и чувала капитализам у
свом изворном, смитовском, индивидуалистичком облику. Основна, владајућа парадигма
америчког капитализма је слободно тржиште (laissez - faire), у које се влада не меша, а
индивидуе у свом интересу производe добра која ће доприносити интересу целе нације, и
тако се ствара савршено саморегулишуће друштво. 75 Ова идеја самоинтереса који доприноси
интересу свих толико је јака у САД да је навела Чарлса Вилсона да изјави да „оно што је
добро за Џенерал Моторс, добро је и за Сједињене Државе!“. И већина Американаца, иако је
то потпуно нетачна, готово бесмислена теза, верује у ово, то је мит дубоко укорењен у
амерички идентитет. Један од главних регулатора слободног тржишта по Смиту била би
конкуренција, а у САД је услед огромне концентрације капитала у рукама малог броја људи,
и стварања великих корпорација, дошло до стварања аутентичне америчке појаве,
корпоративног капитализма у ком велике, вертикално и хоризонтално интегрисане, компаније
сарађују и стварају монопол који им омогућава изузетно високе профите. 76 На овај начин
долази до крајње неравноправне расподеле богатства, па у Сједињеним Државама тек мали
број људи, оне Милсове моћне елите, узимају већински „део колача“. Због тога, чак и у
времену великог просперитета какав су биле педесете године двадесетог века, у несумњиво
74 C. Wright Mills, The Power Elite, Oxford University Press, Oxford, 2000.
75 Harry G. Shaffer, American Capitalism and the Changing Role of Government, Praeger, London, 1999, стр. 1.
76 James Fulcher, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 2004, стр. 65.
25
најбогатијој држави света, постојао је велики број изопштених из расподеле богатства који су
живели на граници сиромаштва.77 Може се рећи да су овај дубоки индивидуализам, снажна
етика профита по сваку цену, презир према Држави и обожавање приватне својине, једни од
основних чинилаца антагонизма већине Американаца према социјализму и његовој
радикалнијој варијанти комунизму. Када је америчко друштво прихватило капитализам као
једини оквир у ком цивилизација, слобода и демократија могу да се развијају одбацило је све
остале економске системе и њихове идеологије као антитезе „америчког начина живота“.
Колико год амерички капитализам и његов развој били специфични, развитак

радничке класе у САД прави је симбол америчког ексцепционализма. Ни у једној земљи на
свету није било тако хетерогене класе, такво мноштво флуидних и нефиксираних субјеката,
крајње комплексности и плуралности идентитета, као у Сједињеним Државама. Ниједан
радник, било где на свету, није само радник. Он је одређен и полно, и пореклом, породичним
статусом, сексуалношћу, генерацијом и годинама, и мноштвом других ствари. Ипак, може се
рећи да је Америчка радничка класа прва показала знаке ове интерсекцијалности и да због
тога у њој није могло доћи до стварања радничке свести карактеристичне за радничку класу у
развијеним индустријским друштвима Европе.78 Прва разлика је у томе што за разлику од
Европљана, Американци никад нису живели под феудалном аристократијом и централизмом,
па у САД није дошло до савеза буржоазије и аристократије зарад репресије пролетеријата,
већ су се амерички пролетаријат и буржоазија зближили у очувању Републике. Генерално
висока социјална мобилност и право на глас, значајно су утицали да не дође до
радикализације радничке класе. Још један од узрока јесте и постојање огромних ненасељених
пространстава која су у сваком тренутку могла да апсорбују вишак радне снаге и тако спрече
високе стопе незапослености и ескалацију радничког отпора. 79 Одлучујући фактор недостатка
класне свести и солидарности јесте хетерогеност америчког радништва. Америчку радну
класу чинило је мноштво раса, нација, религија и језичких група које опет међусобно нису
биле хомогене. Узмимо на пример Немце. Усељеници из Немачке су углавном говорили
истим језиком (са израженим регионалним разликама), али су се разликовали религијски
(католици и протестанти), политички (велики део су били социјалисти), класно (сељаци,
радници па чак и ситнија буржоазија као и велики број интелектуалаца) па и расно (Германи
и Јевреји80). Ако наставимо даље да деконструишемо класни идентитет Немца, схватићемо да
77 Warner Sombart, Why There is no Socialism in the United States, The Macmillan Press Ltd, 1976, стр. 8.
78 Ange – Marie Hancock, Intersectionality: An Intellectual History, Oxford University Press, New York, 2016.
79 Mike Davis, Prisoners of the American Dream: Politics and Economy in the History of the US Working Class,
Verso, London, 1999, стр. 6.
80 У овом раду Јевреји се називају расом, јер су као такви били „измишљени“ у европској симболичкој слици
Себе и Другог током деветнаестог века. По Зигмунду Бауману и Хани Арент када су Јевреји (семитски
26
ни радници нису били хомогени, неки су били високо квалификовани, неки не. Слично је
било и са Словенима међу којима су преовладавали Пољаци, Украјинци и Руси, а велики број
њих је био Јеврејског порекла. Тако чак ни расе попут Јевреја и црнаца, велики број су били
карипски црнци који су говорили креолским или француским језиком и који су се раније
ослободили ропства и креирали посебан идентитет, нису успевале да се уједине у борби
против капитализма. Монголидна раса је била етнички подељена – Јапанци и Кинези – а у
истој ситуацији је било и мноштво Чиканоса који су долазили из Порторика, Филипина и
Мексика. У најпогоднијем положају су били Ирци, који су говорили енглеским језиком, и
били национално и религијски јединствени, али и њихов процес еманципације и асимилације
био је дуг и нимало лак. 81 Овако хетерогена класа дуго није успевала да се повеже на
стабилнијим основама, али је и таква успевала често да пружи велики отпор угњетавачким
тежњама великог капитала који је често имао на својој страни и судове и државни апарат
репресије. Хауард Зин као одлику америчке класне борбе посебно истиче њену насилност
којом су радници застрашивани и држани у подређеном положају. Како Зин тврди штрајкови,
које су капиталисти разбијали својим приватним „трупама“, су често прерастали у „праве
мале ратове“ у којима је често било мноштво рањених и погинулих (углавном радника). 82 Ова
насилност према сваком облику протеста остаће карактеристика америчког друштва до данас.
Један од најкарактеристичнијих производа америчког капитализма је амерички сан о

бољем, богатијем и срећнијем животу, за све грађане Америке. Национални етос који је
постао део америчког идентитета и, најпознатији бренд, незванични мото Сједињених
Америчких Држава. Али шта он стварно представља? И да ли је он стварно најпријатнији
људски сан или су ближе истини речи Малкома Екса да је то уствари најгори кошмар? Да ли
је он могућ на јави, или је само недостижни идеал? 83 Амерички сан први пут дефинисао је
амерички историчар Џејмс Т. Адамс у својој књизи Амерички еп из 1931. године. Данас је
сама фраза, максимално експонирана од стране маркетиншких агенција, животних гуруа и
политичара, постала толико интертекстуална да је тешко открити генеологију овог концепта
и дефинисати амерички сан у неколико реченица. Он је примењив на све сфере живота, од
народ јудејске вероисповести) почели да масовније прихватају хришћанство (или атеизам) и асимилују се у
европско друштво морало је доћи до „одређене реартикулације Јевреја“ и „јудаиузам је морао бити замењен
јеврејством“ - тако је секуларизација јудаизма створила „Јеврејску расу“ као различито, супротно друго. На
овај начин религијски антисемитизам је могао да се настави у новом секуларном, рационалнијем
антисемитизму (који је за разлику од овог првог значајно израженији и конструисан око расистичке
идеологије).
81 Први изливи нативистичке мржње англосаксонског становништва САД десио се над Ирцима који су
сматрани антитезом американства – неморални, лењи, и сл.
82 Howard Zinn, A Peoples History of the United States, Longman, New York, 1980, стр. 314 – 350.
83 Jim Cullen, The American Dream: A Short History of an Idea That Shaped the Nation, Oxford University Press,
Oxford, 2003, стр. 3 – 4.
27
религије до масовне културе, али могуће је дефинисати неколико основних карактеристика
ове идеје. У својој суштини амерички сан је сан о успеху, а тај успех се углавном мери
материјалистичким параметрима, добрим послом, великом зарадом и друштвеним
престижом.84 Успех и неуспех у овој идеологији не зависе од система и институција већ од
способности и жеље људи. Свако ко може и жели ће успети, успех је претворен у врлину, у
крајњи израз моралности. То је врло компетативна идеологија, јер успех се мери у односу на
другог, а ако је други успешнији, ја сам изгубио. Може се рећи да је ова идеологија створила
у Америци велику анксиозност од пораза, губитници су најомраженија категорија америчког
друштва, јер они су криви за то што им се дешава, они су неуспешни самим тим и морално
инфериорнији од победника. Ово мерење успеха је створило потрошачку и материјалистичку
културу у којој се све мери новцем. Кључна ствар је квантитет, што више конзумирам то је
мој положај у друштву бољи, а ја сам срећнији. 85 Суштина homo consumericusa је потрошња –
он купује, дакле постоји. Ствари које конзумира су главне одреднице његовог идентитета.
Конзумеризам је на овај начин уздигнут до религијског искуства, потрошња је
институционализована, а конзумеризам и рекламна култура слободног тржишта довели су до,
унификације и атомизације Американаца, стварања „усамљених гомила“ без потенцијала за
неслагање. Комформизам је постао највиши идеал - онај ко се разликује не може бити део
друштва. Овај комформизам и хиперпотрошња довели су до стапања радничке класе са
ситном и средњом буржоазијом у једну хетерогену класу потрошача и значајног ублажавања
њеног радикализма. Радничка класа се одрекла политичке борбе и задовољила се
материјалним. Новац је постао главна тема америчких радника. Култ новца, веома далеко од
оне Зимелове идеје о ослобађајућем фактору новца и његовој везивној социјалној улози, је
стигао у Сједињене Државе и суптилно и полако уништио радничку класу. 86 Капитализам, у
свом најсавршенијем облику, увек спреман да се прилагоди, промени, па чак и апсорбује
своје најљуће противнике (чак и критика капитализма је део потрошње и уносно занимање),
је однео, барем у САД, чини се коначну победу над идеологијом социјализма. Док је
капитализам прихваћен као део америчког идентитета, социјализам, који су у „САД донели
Немци и Руси“, сматрао се страном идеологијом, несвојственом америчком сензибилитету.
Притом Американци нису правили разлику између социјализма, анархизма и комунизма, за
њих су то све биле радикалне, стране, неамеричке идеологије. 87 Са друге стране као
месијанска идеологија социјализам (и комунизам) су били потпуна антитеза америчкој
84 Jennifer J. Hochschild, Fasing Up the American Dream: Race, Class, and the Soul of the Nation, Princeton
Univeristy Press, Princeton, 1995, стр. 15.
85 Gilles Lipovetsky, Paradoksalna sreća: Ogled o hiperpotrošačkom društvu, Antibarbarus, Zagreb, 2008,
86 Georg Simmel, The Philosophy of Money, Routledge, London, 1978, стр. 283 – 356.
87 Paul Buhle, Marxism in the United States: A History of the American Left, Verso, New York, 2013, стр. 14 – 15.
28
месијанској идеологији – атеизам, колективизам и етатизација били су потпуно страни, прави
„табу“ за амерички приватизам, индивидуализам, идеју „минималне Државе“ и дубоку,
пуританску, религиозност.88
***
Историја синдикализма у Сједињеним Америчким Државама, нацији у којој је Маркс

видео огромни потенцијал за испуњење социјалистичке револуције, појавио се релативно
рано. Још у првој половини 18. века високо квалификовани радници су оснивали радничке
организације и борили се за боље услове рада, али први синдикат, у савременом смислу, били
су Витезови рада који су основани 1869. године под вођством, кројача из Филаделфије,
Јураје Стивенса. Витезови су све до 1881. године били мала, тајна организација, када су
Декларацијом принципа изашли у јавност и започели организовање радника, и високо и мање
квалификованих. Они ће предводити америчко радништво у једном од најзначајнијих
штрајкова у историји против железничког тајкуна Џеја Гулда који ће трајати од септембра
1885. до 1. маја 1886. године када ће бити завршен крвавим сукобом у Чикагу поразом
радника који су желели осмочасовно радно време, боље услове рада и повећање плата. Ова
два датума ће међутим постати симбол радничке борбе широм света, а пораз Витезова рада
створиће простор за стварање новог синдиката у САД.89
Простор настао дезинтеграцијом Витезова попуниће Америчка Федерација Рада

створена на радничкој конвенцији у Колумбусу, Охајо 1886. године убрзо после масакра у
Чикагу. Федерација рада је основана на два кључна принципа (1) чист синдикализам који ће
се фокусирати на радничка питања: плате, радно време, услове рада, пензије и сл. и (2)
развијену аутономију синдиката у Федерацији и немешање у политичка питања. Федерација
рада је такође била много ексклузивнији синдикат који је високим чланаринама одбио
незапослене и неквалификоване раднике, и фокусирао се на мали слој високо
квалификованих радника. Такође Федерација је одбијала чланство женама, азијатима и
црнцима, био је то углавном „васповски“ синдикат. 90 И поред тога број синдиката и чланова у
Федерацији је био у сталном порасту. Велику улогу у томе одиграо је њен председник,
енглески имигрант и радник у фабрици цигара, Самјуел Гомперс који је неуморно радио на
88 Robert N. Bela, Pogažen zavet: Američka građanska religija u doba iskušenja, Biblioteka XX vek, Beograd, 2003,
стр. 149 – 179.
89 Tim McNeese, The Labor Movement, Unionizing America, Chelsea House Publishers, New York, 2008, стр. 67 –
83.
90 WASP – White Anglo – Saxon Protestant, то је израз за беле англо – саксонске протестанте, прве и већинске
досељенике Тринаест колонија.
29
јачању синдиката.91 Два штрајка у којима је Федерација одиграла значајну улогу били су
Хоумстед и Пулман штрајк92, који су били до тада највећи и најкрвавији штрајкови у САД.
После ових догађаја Федерација је наставила стабилан раст, али није било већих
конфронтација са корпорацијама, па су радикалнији елемнти радништва почели да губе наду
да ће Федерација значајно допринети побољшању њиховог положаја, због чега су се одвојили
и у периоду највеће економске кризе модерног капитализма, Великој Депресији, дошло је до
оснивања много милитантнијег радничког покрета Конгреса Индустријских Радника који је
организован на значајно широј основи од Америчке Федерације Рада и обухватао је високо и
ниско квалификоване раднике, жене, црнце и незапослене. У Конгресу су од оснивања велику
улогу играли комунисти и остали радикали и левичари који су због своје борбености и
организационих способности толерисани, а значајну подршку су имали од стране либерала и
прогресиваца. Комунисти су били најзначајнији фактор у пропагирању десегрегације и
побољшања положаја жена у друштву и то је био њихов највећи допринос радничком
покрету у Америци уз наравно непрестану бескомпромисну борбу за права радништва.
Партија је изградњи синдиката посветила много времена, енергије и свој најбољи кадар
ефикасних и искусних организатора од којих су многи били маргиналци, попут жена и
црнаца.93 Читав раднички покрет ујединио се иза Рузвелта и његове политике Њу Дила,
надајући се да ће он донети фундаменталну промену америчког система, и значајно допринео
његовим изборним победама. Ово је био један од главних узрока зашто су републиканци тако
жестоко напали синдикате. Желели су да ослабе утицај Демократске партије са којом је
раднички покрет почео да се идентификује. Оно што раднички покрет није схватао, јесте да
је Рузвелтов Њу Дил уствари усмерен на очување и спас капитализма, али и такав изазваће
врло оштро противљење конзервативне деснице која ће у њему видети пут Америке у
„социјалистичку диктатуру“.94 Највеће негодовање деснице изазвао је Вагнеров закон који је
најзад признао право радника на синдикализацију, штрајк, колективне уговоре и сл. И поред
много слободе и права која је дао радницима, пошто је држава сада постајала посредник
91 Philip S. Foner, History of the Labor Movenment in the United States Vol. II: From the Founding of the American
Federation of Labor to the Emergence of American Imperialism, International Publishers, New York, 1980, стр.
172 – 173.
92 Хоместед штрајк у Пенсилванији је штрајк око 11.000 радника у индустрији челика који је избио 1892.
године. Штрајк је насилно угушен приватним снагама, али и националном гардом која је дошла на позив
власника рудника. Пулман штрајк је штрајк радника у железници које је предводио будући председнички
кандидат социјалистичке партије Јуџин Дебс против компаније Пулман која се бавила производњом вагона.
На његовом врхунцу у штрајку је учествовало око 150.000 радника. Штрајк је био разбијен после наредбе
председника Кливленда да федералне трупе успоставе мир и власт над железницом.
93 Robert W. Cherny, William Issel, Kieran Walsh Taylor, American Labor and the Cold War: Grassroots Politics and
the Postwar Political Culture, Rutgers University Press, London, 2004, стр. 8.
94 Mel van Eltern, Labor and the American Left: An Analytical History, McFarland & Company, Inc., Publishers,
Jefferson, 2011, стр. 73.
30
између капитала и рада, она је успела да одређеним клаузулама обезбеди себи значајан утицај
на синдикате и тако их додатно пацификује. То ће се посебно показати значајно у Другом
светском рату када се радништво усред експлозије патриотизма обавеже на прековремене
сате, замрзавање плата и обустављање штрајкова.95
Други светски рат био је својеврсно златно доба америчког рада. Услед мобилизације
дошло је до потпуне запослености, запослен је велики број жена, а и велики број црнаца, који
је у једној од најмасовнијих миграција са Југа долазио у велике индустријске центре Севера,
добио је прилику да ради на нешто квалификованијим и боље плаћеним пословима. Једини
озбиљнији штрајк у ратном периоду био је штрајк рудара који се завршио запленом рудника
од стране владе. Приликом овог штрајка медији су оцрнили раднике и њих приказали као
највеће кривце. Оптужени су за непатриотизам и издају чак и од осталих радника. Ово је био
један од преломних момената за конзервативну десницу која је одлучила да је време да се
стане на пут радништву и кроз конгрес је, без обзира на председнички вето, изгласан Смит –
Конелијев закон који је давао председнику овлашћења да преузме контролу над било којом
индустријом од националног значаја.96
Ратна производња и огромни трошкови федералне владе покренули су посрнулу

америчку привреду, али како се ближио крај рата расла је бојазан да ће се поновити
хиперрецесија слична оној која је захватила Сједињене Државе после Првог светског рата и
која је била један од главних покретача Првог црвеног страха. Чак је и председник Рузвелт
пред крај рата изјавио да „се историја не сме поновити и да у послератном периоду не сме
доћи до избијања мржње и нетолеранције“. Американци нису послушали председника са
најдужим стажом и историја се ипак поновила у највећем таласу штрајкова које је Америка
имала и Црвеном страху педесетих.
Основни узрок за избијање штрајкова током 1945 – 1946. године био је стални раст
цена који није праћен адекватним порастом плата. Притом су услед демобилизације милиони
радника, углавном жене и црнци, остали без посла, а и престало се са прековременим радом
који је доносио значајне приходе радницима. Притом су капиталисти, великодушно
примајући новац из владиних војних буџета, прикупљали огромне профите. Ово је разљутило
раднике који су били свесни диспропорција у односу цене – зараде и сматрали су да, не само
да профити омогућују повећање плата, већ и смањење цена. Одмах после победе над Јапаном
започео је низ штрајкова који ће трајати све до 1946. године и у ком ће учешће узети више од
95 Malvyn Dubofsky, The State & Labor in Modern America, The University of North Carolina Press, London, 1994,
стр. 169. и даље
96 Malvin Dubofsky, Labor in America, A History, Harlan Davidson, Inc., Wheeling, 2010, стр. 303 – 317.
31
пет милиона радника.97 Најзначајнији од њих био је штрајк радника у Џенерал моторсу под
вођством Валтера Ројтера98, када су радници желели да менаџмент приложи рачуводствене
књиге на увид радницима како би доказали да ће повећање плата угрозити профите. Ово је
био револуционарни захтев који је у питање довео управљачку превласт менаџмента. То је
био тренутак када су амерички радници дошли најближе „социјалистичкој револуцији“ у
својој историји. Џенерал Моторс је одбио да прихвати овај захтев и започели су дуги и
исцрпљујући преговори који су се на крају ограничили само на питање плата. Ово је био
коначни пораз америчких синдиката и њихов прелаз на умерену реформистичку политику и
одбацивање идеја индустријске демократије. Најкритичнији тренутак штрајк је достигао у
мају 1946. године када је око 300.000 железничких радника започело штрајк. Труман је
запретио слањем војске, али то није спречило раднике да наставе штрајк. Тада је Труман
изашао пред Конгрес и тражио дозволу да на силу регрутује непослушне раднике у војску.
Ово је био преседан који је запрепастио чак и најконзервативније чланове Конгреса, па је
тако вођа конзервативаца сенатор Роберт Тафт био најгласнији противник овакве одлуке. У
току седнице Конгреса Труману је јављено да је штрајк прекинут и он је одустао од своје
одлуке, али је нагласио да је потребно донети један закон који би најзад ограничио самовољу
синдиката.99 У ово време дошло је до незапамћене демонизације синдиката. Хладни рат је
почињао и држава се морала ујединити и наставити са радом на заједничком циљу. Свака
опозиција је морала бити потиснута, комунизам мора бити обуздан и консензус мора бити
постигнут.100 Антикомунизам је постао уједињујући елемент америчке нације. Конструкција,
или у овом случају реконструкција националног идентитета, најлакшa је када се створи
Други, противник који може да нас дефинише као његову супротност. Да бисмо знали ко смо
„ми“ морају постојати „они“.101 Антикомунизам, као антитеза комунизма, постао је
одредница америчког идентитета. Желећи да се ограде од комунистичког утицаја синдикати
су самостално започели са „ловом на вештице“ и протеривања комуниста из својих редова у
којима је предњачио Конгрес Индустријских Радника. Превасходни мотив овог обрачуна била
97 Patrick Renshaw, American Labour and Consensus Capitalism, 1935 – 1990, Macmillan, London, 1991, стр. 74 –
79.
98 Један од најзначајнијих радничких вођа у историји Сједињених Америчких Држава. Био је вођа Уједињених
Аутомобилских Радника који су били један од најпрогресивнијих америчких синдиката и борили су се за
права црнаца, жена, универзално здравствено и јавно образовање. Био је веома утицајан у администрацији
Френклина Рузвелта и чак је био разматран за потпредседничку функцију од стране Џона Ф. Кенедија. Био
је врло добар пријатељ Мартина Лутера Кинга Млађег и пружио је велику помоћ у борби за десегрегацију и
еманципацију црнаца. Сматра се једним од првих бораца за заштиту животне средине и магазин Тајм га је
прогласио једним од 100 најзначајнијих људи у историји двадесетог века.
99 Art Preis, Twenty Years of the CIO: Labors Giant Step, Pathfinder Press, New York, 1972, стр. 323.
100 Wendy L. Wall, Inventingthe „American Way“, The Politics of Consensus from the New Deal to the Civil Rights
Movement, Oxford University Press, Oxford, 2008, стр. 173.
101 Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Filip Višnjić, Beograd, 2002,
32
је жеља председника Мареја и Ројтера да стекну јачу контролу над синдикатом. Свесрадну
помоћ у овој кампањи пружила им је и Асоцијација Католичких Синдиката, која је повела
жестоку антикомунистичку кампању окривљујући их за све неуспехе Конгреса, пре свега за
неспособност брже и потпуније синдикализације Југа. Иронија је да у тренутку када
администрација започиње свој „лов на црвене“ њих у синдикатима готово и да нема.
Преломни тренутак и може се рећи коначни пораз америчког радничког покрета

дошао је 1947. године доношењем Тафт – Хартлијевог закона који ће међу радницима остати
упамћен под именом „робовски закон“. Сами законодавци су тврдили да је закон неопходан
како би се вратио нарушени баланс у односе рад – капитал. И поред противљења
председника Трумана и његовог вета, које неки сматрају неискреним политичким маневром,
Конгрес је успео да прикупи потребну двотрећинску већину и упркос вету изгласа овај закон.
Ово је успео стварањем коалиције између републиканаца и конзервативних јужних
демократа, такозваних Диксикрата102, једног од најјачих елемената Демократске партије.
Незадовољство диксикрата синдикатима изазвала је „операција Дикси“ у којој је Конгрес
покушао да организује слабије плаћене раднике Југа и тако ојача своју позицију у борби са
капиталистима који су у међувремену због бољих услова масовно премештали производњу
на амерички Југ. На исти потез се одлучила и Федерација рада и два синдиката ће водити
жестоку борбу за чланство међу јужњацима. Овај антагонизам синдиката значајно ће
допринети неуспеху радника, као и жестока антисиндикална и антикомунистичка кампања,
али и незаинтересованост црнаца који су се окупљали око расних организација као што је
Национална Асоцијација за Унапређење Обојених Људи.103
Тафт – Хартлијев закон значајно је ограничио права радника. Он је забранио

„затворену радњу“ тј. обавезу послодавцима да запошљавају само чланове синдиката, када
савезне државе допуне ову одредбу такозваним „законима о праву рада“ и забране и
„синдикалну радњу“ тврдећи да обавезност приступа свих запослених синдикату крши
њихова радна права, синдикатима ће бити избијено врло значајно оружје у борби са крупним
капиталом. Ту, међутим, није био крај. Право на штрајк им је ограничено обавезном најавом
штрајка шездесет дана пре његовог избијања, а забрањени су и секундарни бојкоти 104 и
102 Диксиленд је надимак за оне државе Југа које су формирале Конфедерацију током Грађанског рата. Израз је
настао као назив за државе јужно од Мејсон – Диксон линије, а потом се Дикси користио да означи све
становнике Југа, супротно Јенкијима на Северу.
103 Elizabeth Faue, Rethinking the American Labor Movement, Routledge, New York, 2017, стр. 121 – 123.
104 Штрајкови предузети у име радне солидарности – овом мером су синдикати изоловани и принуђени да се са
капиталом сукобљавају самостално
33
јурисдикциони штрајкови105. Под паролом очувања слободе говора послодавцима је дато
право да утичу на синдикалне изборе и тако ојачају своју позицију у њима, а забрањено је и
учествовање синдиката у политици, учествовање у политичким кампањама и финансирање
истих (у исто време крупни капитал је основни извор кампањског новца већине политичара)
чиме су синдикати престали да буду значајан политички фактор. Председнику су дата широка
овлашћења за разбијање штрајкова који угрожавају националну безбедност, и што је
испоставиће се најбитније од свих вођа синдиката захтевано је да потпишу заклетву на
верност и изјаву да не припадају Комунистичкој партији. Овај члан ће покренути нову лавину
антикомунизма и „очистити“ синдикате не само од комуниста, већ и сваког другог радикалног
импулса.106
Синдикати, уместо да се успротиве и нападну Демократе, они су се окупили око њих и

значајно допринели Трумановом реизбору 1948. године надајући се да ће његов вето
спречити усвајање овог закона, што се наравно није десило. Приликом изборне трке
комунисти су подржали Хенрија Воласа сматрајући да само његова победа може допринети
побољшању радничког статуса у САД. Остатак синдиката, опијен патриотизмом и
хладноратовским џингоизмом107, ово је сматрао издајом па је одмах после избора и усвајања
Тафт – Хартлијевог закона усмерио све своје снаге на разбијање унутрашње комунистичке
опозиције у својим редовима. Разлог овоме није била само освета или збијање редова, овим
потезом синдикати су јавности и политичарима желели да докажу своје американство и
догматску исправност.108 У овом изливу антикомунизма Конгрес не само да ће избацити све
своје чланове који су доказани комунисти, већ је избацио и све синдикате који су били вођени
од стране комуниста. Током педесетих избачено је укупно девет синдиката које је чинило
више од 250.000 радника, што је било смањење за читавих двадесет процената. Чистка се
није завршила на комунистима, већ су избачени разни радикали и „проблематични“ чланови
синдиката. Многи синдикати су тесно сарађивали са Комитетом за неамеричке активности
и дали велики допринос њиховим истрагама. До 1954. готово сви синдикати су забранили
чланство комунистима. Ово протеривања комуниста и послератни црвени страх били су
политичко „припитомљавање и обуздавање свакодневнице у фабрикама, школама чак и
популарној култури“. Убрзо се сумња о субверзивним тенденцијама са комуниста проширила
105 То су штрајкови једног синдиката против другог који је преузео право на представљање читаве гране
индустрије или одређеног слоја радника – овом мером закон је спречио стварање више непослушних
синдиката
106 Malvin Dubofsky, Labor in America, A History, Harlan Davidson, Inc., Wheeling, 2010, стр. 325 – 329.
107 Џингоизам је екстремни патриотизам који се посебно испољава у агресивној спољној политици и
ратнохушкачком реториком. Термин је настао у Великој Британији у време руско – турског рата 1877 – 1878.
108 David F. Prindle, The Paradox of Democratic Capitalism: Politics and Economics in American Thought, The Johns
Hopkins University Press, Baltimore, 2006, стр. 211 – 235.
34
и на социјалисте, синдикалне активисте, либерале, борце за људска права, прогресивце и Њу
Диловце. Све ово је довело до смрти „старе левице“ и стварања хомогеног американизма који
је демонизовао свако одступање од своје идеологије, чиме је политички центар значајно
померен у десно.109
На овај начин демонизовани и ослабљени синдикати нису могли да се значајније

супротставе нападима на њих на врхунцу мекартизма. Током 1953. године донет је нови,
много ригорознији, антисиндикални закон који је написао Џон М. Батлер, један од блиских
сарадника сенатора Мекартија. Овим законом забрањивало се колективно уговарање и право
на изборе (који су једини могли да доведу до штрајка) сваком синдикату који је био под
истрагом Одбора за контролу субверзивних активности који је раније успостављен
Мекарановим законом. Ова забрана ступала је на снагу одмах, без потребе доказивања
сумње, ако би се појавила могућност да је одређени синдикат „контролисан од стране
комуниста“. У новембру 1953. Батлер је започео истрагу о „комунистичком продирању у
наше синдикате“.110 Мете ове истраге били су раније искључени синдикати из Конгреса који
су у то време представљали последње остатке старог радничког радикализма. И сам Мекарти
је у исто време спроводио истрагу инфилтрације комуниста у радничку класу, прво у
електранама Џенерал Електрикса у Масачусетсу, а потом у Њујорку, која је добила високи
публицитет у штампи и на телевизији. Иако је радништво спонтано протестовало против
ових истрага, вођство синдиката је остало парализовано и без идеје о даљим потезима. Тада
је, једногласном одлуком сената (која говори о дубини антикомунизма у САД), усвојен
Хампфријев закон којим је у Сједињеним Америчким Државама и званично, после неколико
деценија репресије забрањена Комунистичка Партија. Иронично је било то што су
Демократе (званично либералнији део америчког политичког спектра) биле заслужне за
доношење (1) Смитовог закона који је мишљење прогласио злочином; (2) увођења принудног
затварања, без суђења, свих субверзивних елемената у случају „националне опасности“; и (3)
Закона о контроли Комуниста који је забранио једну политичку партију и идеологију коју је
она пропагирала на територији САД. Ово су искористили послодавци који су, под паролом
повећања ефикасности, одмах спровели значајно смањење плата и погоршање услова рада.111
Сви ови закони дали су велика овлашћења држави у решавању радничких немира и
она се није либила ни употребе насиља. Први показатељ односа државе према радничким
немирима десио се у Детроиту, септембра 1954., када је око стотину полицијаца наоружаних
109 Mel van Eltern, Labor and the American Left: An Analytical History, McFarland & Company, Inc., Publishers,
Jefferson, 2011, стр. 101.
110 Art Preis, Twenty years of the CIO: Labors Giant Step, Pathfinder Press, New York, 1972, стр. 497.
111 Art Preis, Twenty years of the CIO: Labors Giant Step, Pathfinder Press, New York, 1972, стр. 500.
35
гуменим мецима, сузавцем и гас маскама напало 1.200 мирних демонстраната Уједињених
Радника Електрана. Медији су стали у одбрану државе тврдећи да је то комунистички
синдикат и да су демонстранти, а не полиција, криви за ескалацију насиља. Убрзо су се у ову
борбу укључили и радници других синдиката, од којих су многи били чланови Конгреса, и
донели одлучујућу превагу над полицијским снагама. Спорадични акти полицијског насиља
над радницима кулминирали су у Њукаслу, малом граду у Делаверу. Тамо је око педесетак
радника започело штрајк који је градоначелник Пол Мекормак покушао насилно да прекине
полицијским снагама. Избио је сукоб у који се убрзо укључило више од хиљаду радника.
Дошло је до сукоба између наоружаних полицијаца и радника приликом којих је девет
радника рањено. Следећег дана гувернер Индијане Џорџ Крег увео је ратни закон и послао је
трупе Националне гарде да успоставе мир. Три стотине гардиста умарширало је у град у
пратњи четири Шерман тенка која је требало да „заштите право послодавца да управља
својом имовином“ чак и по цену кршења људских права, јер „право на приватну имовину и
њена заштита су најосновније (и најпрече) људско право“. 112 Пред тако ратном сликом
тенковских цеви, врећа са песком, митраљеских гнезда и наоружаних гардиста и њихових
бајонета штрајк је престао. Овај штрајк је послужио као пример и сваки наредни протест
радника ће бити насилно сузбијан, демонизован и законски забрањиван.
Следеће године дошло је до спајања два највећа америчка синдиката Федерације рада и
Конгреса од ког су радници очекивали много. Међутим у антисидикалној атмосфери
педесетих, додатно пацификованој новим економским бумом, дошло је до сплашњавања
радничке милитантности и својеврсне бирократизације синдиката. Радници су искључени из
процеса одлучивања, а радничке вође, блиско повезане са естаблишментом, преузели су
главну улогу. Синдикализам се свео на пуко ценкање о висини плате, врло ретко о условима
рада и социјалном и здравственом осигурању радника које је у поређењу са развијеним
Западним државама било на врло ниском нивоу. Радници и „стара левица“ су у овом периоду
претрпели жесток пораз од ког се никада неће опоравити, а комунизам и социјализам су до
данас остале „табу теме“ и непријатељске идеологије у америчком друштвеном дискурсу.
112 Ibid. 507.
36
2. ДРЖАВНИ АПАРАТИ ИДЕОЛОГИЈЕ И РЕПРЕСИЈЕ
2.1 Паноптикон Великог брата: Троп националне безбедности, људи у црном и мировни
покрет
„Quis custodiet ipsos custodes?“

Decim Juvenal
После догађаја 11. септембра 2001. године у Њујорку оснивањем Департмана за

Домовинску безбедност и доношењем PATRIOT закона завршена је дугогодишња еволуција,
започета непосредно по завршетку Другог светског рата, Сједињених Америчких Држава у
„гарнизонску државу“ националне безбедности. Супротно жељама њених очева оснивача
Америка је „жртвовала слободу зарад мало привремене сигурности“ 113, појма који је заузимао
све већи простор у америчком јавном дискурсу постајући једини raison d'etat Сједињених
Америчких Држава. Нагли пораст безбедносних агенција, њиховог персонала и буџета, као и
својеврсна милитаризација САД започели су доношењем Закона о Националној Безбедности
1947. године којим је створен Савет за Националну Безбедност и Централна Обавештајна
Агенција. Данашњи „рат против тероризма“ своју генеологију може пронаћи у „рату против
комунистичке претње“ који је послужио као изговор за јачање војних и бирократских елита
који су под паролом националне безбедности отворено кршили права својих, али и грађана
других држава. Управо у овом периоду започео је процес масовног прислушкивања
америчких грађана који ће захваљујући технологији у XXI веку попримити орвеловске
размере и изазвати забринутост америчког Врховног суда који је утврдио да прислушкивање,
и кршење основних људских права, није допринело спречавању ни једног јединог
терористичког акта. Видећемо да је и масoвни ФБИ-ајов програм врло мало допринео
контраобавештајној и безбедносној ситуацији у САД, а више био усмерен на смиривање
дисидентских покрета, попут мировног покрета, покрета за разоружавање и покрета за права
Афроамериканаца.114
***
Државу, у ортодоксној марксистичкој традицији чине државни апарат - судови,
полиција, затвори, војска, влада и администрација – а пошто је у истој традицији, које ће се
аутор овде држати, свака држава репресивна и постоји само као оквир који омогућава власт
виших класа, тако је и њен апарат, суштински апарат репресије. 115 Како је хегемонија једне
класе и културна, не само политичка, потребно је да та класа развије своју идеологију, систем
113 http://franklinpapers.org/franklin//framedVolumes.jsp
114 Rudyard Griffiths, Does State Spying Make Us Safer?, Anansi, Toronto, 2014, стр. 26 – 29.
115 Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparat, Karpos, 2009, стр. 20.
37
идеја, доминатни поглед на свет (оно што је Фуко назвао знање/моћ) којим ће оправдати своју
доминацију.116 У овом америчком примеру, апарат репресије су федералне обавештајне и
истражне агенције (попут НСА, ФБИ и ЦИА) а њихов идеолошки апарат је идеја националне
угрожености из које је изникла идеја националне безбедности.
Зарад идела безбедности федералне агенције су прекршиле једно од најзначајнијих
људских права, а то је право на приватност. Сталним надзором се крши право „да човек буде
остављен на миру“, да буде слободан, онакав какав стварно јесте, неспутан и неограничен
нормама других. Приватност није само право на сопствено време и простор, то је и право на
доношење приватних одлука на које душтво и држава не могу и немају право да утичу, као
што је право на сопствену сексуалност или политичко мишљење. 117 Ако власти, као што се то
десило у Америци, политичко мишљење прогласе злочином, темељи демократије су
угрожени, јер је криминализација мишљења нејасан, лако злоупотребљив појам. Право на
приватност је један од стубова демократије, јер је то један од гаранта аутономије и
индивидуалности грађана који спречава потпуну доминацију другог над њима. Ако је човек
лишен приватности, тј. контроле над информацијама о себи, он постаје жртва онога ко
преузима ту контролу, у овом случају Државе и њене безбедносне бирократије, која
прекорачењем својих права ширењем сфере јавног, базиране на закону једнакости, у сферу
приватног утемељене на различитости, спроводи својеврсну унификацију становништва
стварањем јединственог наратива од кога није смело да се одступа. Тиме долази до стварања
„масе кординисаних филистара“ основа сваке тоталитарне власти 118 која се од демократске
разликује управо по жељи да управља не само јавном сфером, већ да систематским
координисањем униште приватно и тако стекну потпуну власт над животом, мишљењем и
жељама својих грађана.
Држава право на приватност крши разним видовима надгледања. Сама етимологија
ове речи указује на одређену хијерархију, на гледање некога одозго на некога доле. Онај
одозго увек посматра са неком сврхом, која иако може произилазити из жеље за заштитом
субјекта, углавном доводи до многих злоупотреба попут контроле и дисциплиновања
субјекта зарад постизања одређеног прихватљивог понашања или сета норми. 119 Из
деветнаестовековног друштва дисциплиновања израстао је левијатан који се више није
задовољио корекцијама и изопштавањем патолошког, већ је желео да потпуном контролом, и
брзом реакцијом, спречи да до аномалија уопште дође. Из друштва које кажњава, које
116 Antonio Gramši, Filozofija istorije i politike, Beograd, 1980, стр. 24.
117 Raymond Wacks, Privacy a Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2010, стр. 30.
118 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998, стр. 347.
119 Maša Galič, Tjerk Timan, Bert – Jaap Koops, Bentham, Deluze and Beyond: An Overview of Surveillance Theories
from the Panopticon to Participation, Tilburg, 2016, стр. 10.
38
надгледа да би интервенисало, прешли смо у постдисциплинарно друштво које тежи да
предвиђањем спречи неслагање, одступање од норме, „абнормално“ које се још није ни
десило.120 Фуко се приликом свог истраживања дисциплине, институција дисциплиновања и
њиховог утицаја на друштво често користио метафором Паноптикона. Појам настао током
осамнаестог века у раду британског филозофа Џеремија Бентама 121 који је паноптикон
замислио као идеални затвор у ком су затвореници изоловани и под сталном присмотром. Као
и у случају Орвеловог Великог брата (и тајних агената тајних служби) затвореници не знају
ко их гледа и када их гледа, не знају да ли су уопште и посматрани, чиме услед сталног
страха да ће бити примећено лоше понашање и бити примењена казна долази до својеврсног
самопотчињавања свих субјеката. Овим је из процеса дисциплиновања искључена потреба за
насиљем и показивањем силе. Временом је паноптикон постао дисциплински механизам који
се проширио на све институције модерног друштва (школу, менталне установе, болнице) па и
ван њих. Кроз полицијски апаратус државе и његову жељу за контролом индивидуалног
понашања систем паноптикона проширио је своје механизме и односе моћи, без временског и
просторног ограничења, на читаво друштво. Са маргина и дна друштва, дисциплинарна моћ
се ширила ка његовом центру и врху чинећи дисциплиновање суптилнијим, бржим и
потпунијим.122 Дисциплинарна моћ је постајала биомоћ, моћ која се практикује контролом
државе над телом и приватним животом својих поданика, а та контрола је чвршћа јер
функционише преко одређивања прихватљивих норми понашања, чиме се смањује потреба за
насиљем и директном контролом јер се друштво самоконтролише и саморегулише. Често се
ово постиже идеологијом, једним знање/моћ системом који конструише нормално и исправно
понашање.123 Биомоћ је произвела биополитику која је као свој примарни циљ одредила
сигурност и благостање људи. Оно што биополитика нуди је боље, учинковитије управљање
животом које се постиже масовном мобилизацијом друштва кроз стварање страха од
различитоси, од истинског Другог, које служи за оправдање појачане контроле и смањења
индивидуалних права, јер онај изван наше етичке заједнице не заслужује заштиту од
репресије ни емпатију.124 У метанаративу националне безбедности то је био Совјетски Савез
и његови агенти у Сједињеним Америчким Државама. У САД педесетих година двадесетог
века креиран је дискурс у ком су комунисти били опасност по норме америчког друштва, па
120 Dianna Taylor, Michel Foucault:Key Concepts, Acumen, Durham, 2010, стр. 76.
121 Британски филозоф, правник и реформатор. Познат по аксиому да је „највећа срећа највећег броја људи
мерило доброг и лошег“. Борио се за секуларизацију друштва, права жена, права животиња, укидање
физичких казни, укидање смртне казне, укидање ропства и декриминализацију хомосексуализма.
122 Michel Foucault, Discipline and Punish: The Birth of Prison, Vintage Books, New York, 1993, стр. 208 – 209.
123 Michael Foucault, The History of Sexuality: An Introduction, Pantheon Books, New York, 1978, стр. 140 – 145.
124 Slavoj Žižek, O nasilju: Šest pogleda sa strane, Naklada Lijevak, Zagreb, 2008, стр. 39 – 40.
39
је тиме примена паноптикона сматрана оправданом, али у том периоду постављен је темељ
данашњег „CCTV друштва“125, оптимизације интернет претраживача и друштвених мрежа.
Доба у коме смо сви потенцијални безбедносни ризици, а егзибиционизам је друштвена
норма вреднија од приватности која је данас тешко достижни идеал.
***
Јапански напад на Перл Харбор био је први напад стране државе на америчко тле још
од рата 1812. године. Поред шока и страха који је изазвао, он је показао сву слабост америчке
одбране која се годинама заснивала на физичкој удаљености САД-а од њених непријатеља.
Ново наоружање, пре свега носачи авиона, а потом атомско оружје, „смањили су свет“ и
показали да је период изолације завршен. Сједињене Америчке Државе морале су да пронађу
нови начин заштите своје територије, а тај нови начин је била држава националне
безбедности која је у сваком тренутку способна да води модерни тотални рат. 126 Да би
оправдала стање перманентног рата Америка је морала да створи противника, а то је постао
Совјетски Савез, стари савезник, сада највећи агресор, потпуна антитеза САД, оличење зла
којем само Сједињене Државе могу стати на пут. Ова идеологија, конструисана у неколико
докумената америчке спољне политике, црпела је инспирацију из мита о америчком
ексцепционализму и судбини коју је Провиђење доделило „граду на врху брда“, посебном,
утопијском месту, једином штиту против тираније и репресије, светлом примеру и идеалу
слободе.127 Историјски и природни развој учинио је Америку чуварем демократије чија је
морална обавеза да прошири слободу по свету борећи се против комунизма, чак и по цену
губитка одређеног дела сопствене слободе.
Идеологија националне безбедности организовала је дискурс Хладног рата у систем
симболичних значења који су дефинисали амерички идентитет према неамеричком другом,
Совјетском Савезу, нацистичкој Немачкој, и свакој другој тоталитарној власти. Совјети су
приказани као непријатељски настројени, индоктринирани комунистичком идеологијом,
догматици који желе да завладају светом. Они су без икаквих етичких вредности,
безбожници. Американци су била потпуна супротност, пријатељски настројени и
ненаметљиви, отворени и прагматични. Они увек поштују своју реч и свог противника. Док је
совјетски систем повезиван са агресијом и доминацијом, Американци су чувари мира и
125 CCTV друштво је израз који се у Великој Британији користи за нову државу националне безбедности која
своју безбедност заснива на двадесетчетворочасовном надгледању својих грађана. Британија са готово 99%
видео покривености сматра се прототипом таквог друштва.
126 Douglas T Stuart, Creating the National Security State: A History of the Law that Transformed America, Princeton,
2008, стр. 41.
127 William O. Walker III, National Security State and Core Values in American History, Cambridge University Press,
New York, 2009, стр. 1 – 3
40
сарадње. Совјетски систем карактерише планска економија, владавина мањине, репресија и
недостатак основних права, амерички систем је повезиван са слободним тржиштем,
владавином већине и демократским уређењем. Совјетски начин обележен је насилним радом,
економским пропадањем и бедом, док је амерички начин пут економског напретка, слободног
рада и благостања. Совјетска политика је абнормална, тајна и у корист мале владајуће клике,
док је амерички политички систем отворен, нормалан, совјетски систем је неприродан и
безбожан, док је амерички природан и вођен божијом руком. Овај бинарни систем учинио је
критику и неслагање са „америчким начином“ немогућим. Стратегија другости оцртала је
јасне границе идентитета који је одступање од националне идеологије повезао са совјетским
другим и тако је прогласио противником. Као што је Труман рекао, „Американци су
остављени да бирају између два начина живота“ - америчког и совјетског - што је јасно
имплицирало да је неслгање са америчким начином живота био израз нелојалности. 128 Овакав
дискурс био је општеприхваћен и од републиканаца и демократа и уоквирен у бинарни
систем симболичке репрезентације са истим вокабуларом, сетом симбола и језиком
идеолошких супротности: демократије и тоталитаризма, слободе и тираније,
децентрализације и централизације, цивилног и војног, слободног и контролисаног тржишта,
лојалности и нелојалности. И једни и други су се слагали да је потребно жртвовати одређена
права и слободе зарад безбедности. И једни и други су одбијали да прихвате да је Америка
постајала „гарнизонска држава“ у којој су доминирали специјалисти за насиље, тј. војне
институције, војна економија и војни менталитет који су створили „војно-индустријски
комплекс“ који је био спреман да превентивном употребом силе брани светски мир. 129 Све
више цивила у војсци и војника у цивилној управи створило је једну посебну класу
„менаџера националне безбедности“, који су социјализацијом опасности и
универзализацијом перманентног страха смањили разлику између мира и рата, грађанског и
војног, присвајајући све већи утицај у одлучивању и тако постајући главни носиоци
„гарнизонске државе“.130 Створено је „ново друштво“ тоталне мобилисаности које комбинује
„државу изобиља“ и „државу ратне ангажованости“ у ком долази до унификације и
конвергенције супротности и полаког задобијања потпуне контроле над елементима који су
потресали друштво.131 Парадоксално је да је држава националне безбедности увек
128 Michael J. Hogan, A Cross of Iron: Harry S. Truman and the Origins of the National Security State 1945 – 1954,
Cambridge University Press, New York, 2007, стр. 17 – 18.
129 Willard C. Matthias, Americas Strategic Blunders: Intelligence Analysis and National Security Policy 1936 – 1991,
The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2001, стр. 44.
130 Harold D. Lasswell, The Garrison State, American Journal of Sociology Vol. 46., No. 4., The University of Chicago
Press, 1941.
131 Herbert Marcuse, Čovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog društva, Veselin Masleša,
Sarajevo, 1968. стр. 36.
41
небезбедна, јер сигурност је недостижан, флуидан и нефиксирани идеал који се прилагођава
потребама сигурносног менаџмента у чију верзију истине се не сме сумњати. Сигурност
негира потребу за државом безбедности и зато та држава увек мора бити у опасноти.132
Најзначајнији документи који су створили идеологију националне безбедности и
обликовали њене основне контуре су Труманова доктрина, Кенанов „дуги телеграм“,
Извештај НСЦ – 68 и Клифорд – Елси извештај. И пре завршетка рата свима је постало јасно
да САД и СССР имају различите погледе на послератни свет које ће вероватно бити тешко
изгладити. Кључни проблем било је уређење Источне Европе. Док су Американци
инсистирали на самосталности и самоопредељењу тих нација, Руси су уплашени да им се не
понови „Барбароса“ одлучили да створе безбедносну „тампон зону“ између своје и
територије Западних земаља. Американци су ово схватили као офанзиву и једну етапу у
успостављању комунизма у Европи. Стање у Француској и Италији, где су комунисти
претили да победе на изборима, узбунило је САД која се сада плашила да је ослободила
Европу од нацизма, само да би је предала у руке комунистима. Труман и његова
администрација су одлучили да се то нипошто не догоди. Издашном новчаном донацијом и
пропагандом успели су да стабилизују стање у овим државама и допринесу победи за њих
прихватљивих демократских кандидата. Током следећих неколико година милијарде
америчких долара, које ће преко Маршаловог плана стићи у Западну Европу, значајно ће
помоћи њеном економском опоравку, смиривању друштвених превирања и обуздавању
комунизма.133
Први документ који је био одлучујући у креирању америчке спољне политике после
Другог светског рата био је „дуги телеграм“ Џорџа Ф. Кенана (George F. Kennan)134 који је
објављен у часопису Foreign Affairs оставио посебан утисак на многе америчке политичаре и
креирао њихово мишљење о СССР-у и послератном свету. Кенан, који је током боравка у
Совјетском Савезу изучавао Стаљинове чистке, није имао добро мишљење о њему. Он је
совјетски режим сматрао брутално репресивним, немилосрдним и агресивним према свим
суседима; сматрао га је претњом коју треба „обуздати“. Кенан је сматрао да антагонизам
између комунизма и капитализма не може бити превазиђен, јер је циљ комунизма уништење
овог другог, стога сви преговри, сваки покушај измирења и сарадње су неискрени, само
политика одуговлачења док Совјетски Савез и његови комунистички савезници довољно не
132 David A. Baldwin, The Concept of Security, Review of International Studies, 1997, 23, (5 – 26), стр. 12 -18.
133 Norman A. Graebner, The National Security: Its Theory and Practice 1945 – 1960, Oxfor University Press, New
York, 1986, стр. 14 – 15.
134 Амерички дипломата и историчар. Један од стваралаца политике „задржавања“ коју ће после жестоко
критиковати. Студирао је историју на Пристон универзитету, а потом радио као помоћник у америчкој
амбасади у Берлину где се заинтересовао за Русију.
42
ојачају. Самим тим су сви комунисти, који нису ништа до послушници, индоктриране „слуге“
СССР-а, непријатељи Америке. А једини начин да се Совјетски Завез заустави је политика
„обуздавања“ по сваку цену.135
Клифорд – Если извештај (Clifford – Esley report) је документ који је направљен по
изричитом захтеву председника Трумана да би му помогао у дефинисању политике према
Совјетском Савезу. Попут Кенановог извештаја и у овом се понавља неизбежност сукоба
између две суперсиле због њихових супротних идеологија. Посебно се у овом извештају
истиче то да Совјетски Савез користи сваку прилику да дискредитује владе непријатељских
држава и да подрива њихов систем подржавајући унутрашње немире, посебно
антиколонијалну борбу.136 Ово повезивање антиколонијализма и комунизма имаће
далекосежне последице по америчку спољну политику, посебно у Азији, јер ће поставити
САД као браниоца старог поретка који ће учинити све да очува британске и француске
колонијалне поседе, водећи Америку у Вијетнамски рат, једну од највећих националних
катастрофа у њеној историји. Америка је морала бити спремна да се бори „у најудаљенијим
крајевима Земље“ како би спречила да иједна држава падне под комунистичку власт и тако
покрене „домино ефекат“.137 Овај извештај је посебну пажњу обратио на „прикривене
операције“ совјетских комуниста. Наиме Клифорд и Если су сматрали да је сваки совјетски
научник и дипломата у Сједињеним Државама боравио са скривеном агендом прикупљања
осетљивих информација. А амерички комунисти су сви потенцијални издајници који само
чекају наредбу Кремља како би издали своју домовину. Свако незадовољство, као што је био
протест војника због закаснеле демобилизације или штрајкови радника, повезано је са
суберзивном пропагандом америчких комуниста који желе да Америка изгуби борбу са
СССР-ом.138 Оваква спољна политика која је захтевала „обуздавање“ комунизма у
иностранству логично је продужена и на територију Сједињених Америчких Држава где је
захтеван коначни обрачун са нелојалним комунистима.139
Званични почетак Хладног рата означио је Труманов говор пред америчким Конгресом
у марту 1947. год., када је затражио 400 милиона долара помоћи за Грчку и Турску чиме је од
Велике Британије преузео одговорност за спречавање комунистичке контроле над овим
кључним стратешким тачкама у Средоземном мору, који ће остати упамћен као Труманова
135 https://en.wikisource.org/wiki/The_Sources_of_Soviet_Conduct
136 https://trumanlibrary.org/whistlestop/study_collections/coldwar/documents/pdf/4-1.pdf стр. 4.
137 Andrew J. Bacevich, The Long War: A New History of U.S. National Security Policiy Since World War II, Columbia
University Press, New York, 2007, стр. 17 – 18.
138 https://trumanlibrary.org/whistlestop/study_collections/coldwar/documents/pdf/4-1.pdf стр. 65 – 70.
139 Benjamin O. Fordham, Building the Cold War Consensus: The Political Economy of U.S. National Security Policy
1949 – 1951, стр. 103.
43
доктрина. По речима Дина Ачесона140 „свет је суочен са највећом поларизацијом моћи још од
доба Атине и Спарте“ и налази се пред судбоносним сукобом „источног комунизма“ и
„западне демократије“. Сукоб комунистичког СССР-а и капиталистичке Америке стављен је
у колонијални контекст онога што је Саид назвао оријентализам. Источно је варварско,
деспотско, нерационално, феминизирано, неевропско Друго, а Запад је његова, супериорнија
и савршенија, бинарна супротност.141 Труманова доктрина је стала у одбрану „Запада“,
слободних и независних држава чије су институције биле у опасности од рушења пред
оружаним нападом мањине индоктриране источном идеологијом. Ова доктрина ће
послужити као casus belli за мноштво америчких интервенција, посебно у Јужној Америци,
где ће бити створено неколико готово марионетских режима који ће угледајући се на САД
усвојити „доктрину националне безбедности“ чија ће основа бити борба против комунизма.
Пошто је свет подељен на лоше и добро, а „економски развој“ и мултинационални бизнис
припада овом другом, свако ко се супростави идеји „отворених врата“ и неспутане
капиталистичке експлоатације је ipso facto комуниста и непријатељ, те га се треба решити.
Најрадикалнији пример овога свакако је свргавање са власти легално изабраног чилеанског
председника Салвадора Аљендеа у корист генерала Пиночеа. 142 На домаћој сцени посредна
последица Труманове доктрине биће Извршна наредба 9835, познатија као „наредба о
заклетвама лојалности“, која ће успоставити провере лојалности федералних радника и,
угрожавајући уставне слободе америчких грађана, започети „чистку“ комуниста из ње.143
Сви наведени документи су креирали идеолошку подлогу за доношење првог закона
који би јавно и прецизно дефинисао америчку спољну и унутрашњу политику у контексту
Хладног рата и „обуздавања“ комунизма. Тај Закон о националној безбедности је на снагу
ступио у септембру 1947. године када је Џејмс Форестал постао први секретар новоствореног
департмана одбране који је објединио све видове америчке војске у јединствену целину. Овај
законски акт је створио и Савет за националну безбедност који је требало да буде
саветодавно тело одговорно директно председнику задужено да усагласи политике свих
владиних департмана, свих видова војске и да мобилише нацију, посебно индустрију и науку,
да сарађују са војском ради ратних припрема. 144 Те припреме су, као и модерни рат, биле
тоталне. Разлика између рата и мира постајала је све нејаснија, да би САД коначно завршиле
140 Дин Ачесон, амерички правник и државник. Као Труманов државни секретар играо је кључну улогу у
дефинисању стратегије обуздавања комунизма, уобличавању Маршаловог плана и стварању НАТО пакта.
141 Edward Said, Orientalism,Penguin Books, London, 1977, стр. 63 – 65.
142 Noam Chomsky, Edward S. Herman, The Nazi Parallel: The National Security State and the Churches, South End
Press, 1979, стр. 2.
143 Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije: Komunizam u dvadesetom veku, Paideia, Beograd, 1996, стр. 517.
144 Douglas T. Stuart, Creating the National Security State: A History of the Law that Transformed America, Princeton,
2008, стр. 123 – 124.
44
у стању перманентног рата који је захтевао искоришћавање свих националних ресурса.
Пошто је главни задатак Савета било прикупљање и достављање информација председнику
одлучено је да се створи јединствена обавештајна агенција са приступом обавештајним
подацима свих федералних агенција. У почетку је замишљено да Централном обавештајном
агенцијом (ЦИА) управља Стејт Дипартмент, али због неслагања осталих секретеријата
одлучено је да се ЦИА успостави као независна агенција и уреди слично ФБИ-ју, а њен први
директор био је адмирал Сидни Соерс (Sidney Souers). Временом ЦИА је својим
прикривеним операцијама широм света (некад чак, супротно уставним ограничењима, и на
територији самих САД), које нису укључивале само прикупљање информација већ често и
убиства, поткупљивања, организовање протеста и војних удара, кријумчарења оружја и
дроге, постала најконтроверзнија федерална агенција. 145 ЦИА је била прва у таласу нових
безбедносних и информативних агенција које су кренуле да настају великом брзином. Данас
их има чак шеснаест и обједињене су у Америчку обавештајну заједницу.
Далеко веће контроверзе тада изазвао је Федерални истражни биро (ФБИ) који је под
вођством, једне од најконтроверзнијих личности у историји САД, Џ. Едгаром Хувером 146
значајно превазишао своје надлежности често кршећи људска права својих грађана. Иако
основан 1908. године ФБИ (са свега 24 агента) све до појаве Џ. Едгара Хувера, и његовог
спектакуларног „рата против организованог криминала“ није играо значајну улогу у
америчком политичком простору. Међутим после тога бескрајно амбициозни Хувер, који је
сваки успех користио за самопромоцију стварајући својеврсни култ личности, почео је да
шири своју агенцију преузимајући на себе одговорност националне безбедности у Другом
светском рату као и контраобавештајну делатност на територији Јужне Америке. 147
Стварањем ЦИА-е његова агенција губи надлежности на иностраним територијама, али зато,
успостављањем CINRAD и CONRAP програма, значајно појачава унутрашњу контролу у
новом „рату против комунизма“. Први пут технике прислушкивања Хувер и ФБИ примениће
током борбе са мафијом и од тада, и поред одлуке Врховног суда о неуставности овакве
праксе, неће са њом престајати. Прислушкивање, тајне претраге без налога, читање поште и
праћење неће се користити само против сумњивих криминалаца, ускоро ће бити проширене
The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2001, стр. 59 – 60.
146 Џон Едгар Хувер, познатији као Џеј рођен је 1895. године у Вашингтону. Студирао је право и запослио се у
департману правде. 1924. године постаје први директор тада створеног Федералног Истражног Бироа на
чијем челу ће остати све до своје смрти 1972. године, чиме је постао директор са најдужим стажом. Један је
од кључних људи за стварање ФБИ-ја и његово претварање у моћну полицијску службу на федералном
нивоу.
147 Anthony Summers, Official and Confidential: The Secret Life of J. Edgar Hoover, Opean Road, New York, 2011,
стр. 223.
45
на многе Американце, неке врло познате и утицајне људе (Еленор Рузвелт, Џон Кенеди,
Мартин Лутер Кинг Млађи, Мухамед Али) који се нису свиђали „директору“, или је желео да
стекне предност над њима. Често је овако прикупљене информације Хувер преносио
политичким пријатељима и новинарима вршећи значајан утицај на Конгрес и Белу кућу. 148 Он
је завео строгу дисциплину и ред у ФБИ, увео нове технике и технологије, чак и кодекс
облачења (црна одела) који је издвајао агенте (када су желели да буду виђени) стварајући
илузију свеприсутности и креирајући атмосферу страха.149 Биро ће поред прислушкивања
развити и широку мрежу цивилних обавештајаца и узбуњивача, углавном међу
конзервативним организацијама попут Америчке Легије, који би пријављивали сумњиво
понашање у које су често спадале најбизарније ствари, од говора о миру у свету до ношења
бркова попут Стаљина.
Упркос широкој и агресивној акцији прислушкивања ФБИ је прикупио врло мало
података о комунистима и шпијунима. Већина совјетских шпијуна, попут Розенбергових,
откривена је после признања њихових саучесника или бивших комуниста, или акцијама
других обавештајних служби као у Фуксовом случају. Операције прислушкивања више су
биле усмерене на радничке синдикате и покрете за грађанска права (попут НААЦП и
мировног покрета), али и обрачун са политичким противницима. Често је незаконито
прикупљање података, као у Амеразија случају, имало потпуно супротан ефекат и допринело
је ослобађању оптужених, а не њиховом затварању. Прислушкивање је међутим значајно
допринело повећању личне Хуверове моћи.150 Најдескриптивнији случај овога било је
прислушкивање новинарке Инге Арвад која је била у вези са Џоном Кенедијем из којег је
произишао компромитујући фајл који би значајно оштетио Кенедијев углед ако би доспео у
јавност. Сматра се да је Хувер током свог дугогодишњег управљања ФБИ -ем имао сличне
фајлове о свим значајнијим америчким политичарима које је користио зарад испуњења
личних циљева.151 Примарни циљ Истражног Бироа није било откривање совјетских
шпијуна, већ спречавање комунистичког утицаја на америчко друштво. Притисак ФБИ
значајно је појачан после избијања Корејског рата и доношења НСЦ- 68 који је дао нова
овлашћења и до тада незамисливе ресурсе безбедносном менаџменту.
148 Athan G. Theoharis, Abuse of Power: How Cold War Surveillance and Secrecy Policy Shaped the Response to 9/11,
Tample University Press, Philadelphia, 2011, стр. 12 – 15.
149 Marc Aronson, Master of Deceit: J. Edgar Hoover and America in the Age of Lies, Candlewick Press, 2012, стр.
197.
150 Athan Theoharis, FBI Wiretapping: A Case Study of Bureacratic Autonomy, Political Science Quarterly, Vol. 107,
No. 1, pp. 101 – 122, 2016,
151 Athan G. Theoharis, Abuse of Power: How Cold War Surveillance and Secrecy Policy Shaped the Response to 9/11,
Tample University Press, Philadelphia, 2011, стр. 51.
46
Иако је стварање државе националне безбедности започело током, а интензивирало се
после Другог светског рата све до НСЦ-68 америчка администрација се трудила да обузда
војни буџет и трку у наоружању. После уласка Кине у рат у Кореји, Труманова
администрација је одлучила да се мора дефинисати нова стратегија у борби против
комунизма. Креатор овог документа био је Пол Нице 152 који је уз подршку државног
секретара Ачесона саветовао председника да повећа војни буџет на чак 20 процената бруто
националног дохотка чиме би се ставила тачка на Фер Дил153 и пројекат социјалне државе.154
Речник овог документа био је апокалиптичан, а реторика запаљива. Војна моћ Совјетског
Савеза била је увелико прецењена (вероватно намерно) и документ је позивао на брзу
милитаризацију САД, уколико до ње не дође предвиђао је њихово уништење. 155 После
Трумановог прихватања ове нове стратегије која је захтевала упоран отпор комунизму доћи
ће до великог повећања војног буџета који ће значајно оптеретити Сједињене Америчке
Државе. Када Ајзенхауер дође на власт, да би изашао у сусрет Републиканцима који су увек
тежили балансираном буџету и мањим порезима, он ће дефинисати Нови поглед (New Look);
политику која ће се ослонити на масовну производњу нуклеарног оружја и смањења
трошкова конвенционалног наоружања.156 Нови поглед ће установити идеологију која се
односи на нуклеарно наоружање и на њему засновану безбедност; нуклеаризам.
„Нуклеаризам је најбеднија, најбесрамнија и најскупља порнографија нашег доба, идеологија
која произилази из патолошке жеље за испољавањем хипермушкости и геноцидног
менталитета који су често повезани са различитим облицима ауторитаризма. Читав
нуклеарни систем неизоставно је пропраћен тајновитошћу, безбедношћу, надзором и
методама полицијске државе“.157 Ова идеологија ће дуго времена одбијати да призна да је
услед „нуклеарног парадокса“ који је успостављен растом нуклеарног арсенала обе стране до
тачке тоталног уништења нуклеарно оружје учино потпуно бескорисним.158
152 Нице је један од најзначајнијих креатора хладноратовске политике Сједињених Америчких Држава. Служио
је у Стејт Дипартменту, секретеријату одбране и као секретар морнарице у администрацији Линдона
Џонсона. Створио је чувени ЦИА-ин Тим Б који се бавио анализом нуклеарне претње, а затим био лични
саветник председника Регана.
153 План председника Трумана за наставак и проширење Њу Дила. Овај програм је требало да смањи трошкове
образовања, уведе опште здравствено осигурање, побољша услове рада, помогне ратним ветеранима и сл.
Један је од најамбициознијих покрета за „државом благостања“ у САД који је пропао због противљења
Конгреса, али и због притисака војног буџета.
154 Benjamin O. Fordham, Building the Cold War Consensus: The Political Economy of U.S. National Security Policy
1949 – 1951, стр. 46.
The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2001, стр. 89 – 92.
156 John Lewis Gaddis, Strategies of Contaiment: A Critical Appraisal of American National Security Policy During
the Cold War, Oxford University Press, Oxford, 2005, стр. 162 – 163.
157 Vinej Lal i Vašis Nandi, Budućnost znanja i kulture, Clio, Beograd, 2012, стр. 213 – 215.
158 John Lewis Gaddis, We Now Know: Rethinking Cold War History, Oxford University Press, Oxford, 1997, стр.
222.
47
Прихватањем Новог погледа противници нуклеарног наоружања постали су
противници државе са којима се требало обрачунати. На најжешћем удару ФБИ - а били су
научници који су први подигли глас против оружја масовног уништења. Владин одговор на
антинуклеарну политику био је веома оштар. Свако ко се противио америчкој
хладноратовској политици (која се заснивала на бомби) бивао је оптужен да је комуниста или
комунистички симпатизер.159 Одмах после напада на Хирошиму и Нагасаки америчке
окупационе власти забраниле су било какво негативно извештавање о бомби и њеном
утицају. Цензуру су претрпели и писци и уметници, од којих је најпознатија Јоко Ота (Yoko
Ota), чија књига Град лешева (City of Corpses) није смела бити објављена све до 1948. године.
Са истим проблемом сусрео се и амерички аутор Џон Херсеј чија књига Хирошима је
објављена годину дана после Отине. И поред тога, јапански мировни покрет, предвођен
хибакушама160, значајно је утицао на свест о негативним аспектима нуклеарног оружја у
Сједињеним Америчким Државама. Историја покрета против нуклеарног наоружања почиње
са првим пробама атомске бомбе које су показале научницима са Менхетн пројекта разорну
моћ коју ово оружје поседује. Један од најактивнијих научника у антинуклеарном покрету
био је Лео Силард (Leo Szilard) који је заједно са Албертом Ајнштајном основао Emergency
Committee of Atomic Scientist који су се залагали за интернационалну контролу атомског
оружја која би спречила тотално уништење људске врсте извесно у случају избијања
нуклеарног рата.161 Уз ову организацију, постојала је Федерација америчких научника која је
већ 1946. године бројала преко 3.000 чланова и која је покренула чувени Doomsday clock који
одбројава минуте до краја људске врсте изазваног нуклеарним ратом. Пошто су били највећи
противници бомбе, научници су постали и највеће жртве мекартизма. Нуклеарни научници
постали су убрзо предмет широке истраге о лојалности, а њихов патриотизам је често
довођен у питање. Многима је одбијана виза за путовање на иностране семинаре, одбијане су
им стипендије и приступ истраживачким фондовима, стотине су остале без посла. „Ни једна
група америчких грађана није детаљније надгледана и истраживана, нити је њихов
патриотизам и лојалност толико пута преиспитана, као амерички научници“ тврдио је један
савременик. Чак је и чувени Алберт Ајнштајн био сумњив ФБИ - у који је скупио више од
1.500 страница доказа о његовим наводним симпатијама према Совјетима и комунизму које
умало нису довели до његовог протеривања из земље. 162 Поред научника и амерички
159 Robbie Liberman, History in Dispute: The Red Scare After 1945, St. James Press, New York, 2005, стр. 236
160 Преживеле жртве атомских напада у Хирошими и Нагасакију
161 Mitchell K. Hall, Opposition to War: An Encyclopedia of U.S. Peace and Antiwar Movements, ABC – CLIO,
Denver, 2018, стр. 235.
162 Lawrence S. Wittner, Confronting the Bomb: A Short History of the World Nuclear Disarmament Movement,
Stanford Univeristy Press, Stanford, 2009, стр. 35 - 36.
48
пацифисти, који су били против трке у наоружању, су се придружили борби против бомбе.
Неколико различитих пацифистичких група се 1947. године спојило у Унију светских
федералиста која се залагала за преображај Уједињених нација у некакву светску федералну
владу која ће довести до коначног разоружања и мира.163
Један од највећих противника нуклеарног наоружања био је „отац атомске бомбе“ Јулијус
Роберт Опенхајмер. Опенхајмер је са великом дозом оптимизма и патриотизма приступио
својим обавезама на Менхетн пројекту који је обећавао скраћивање рата и смањење жртава,
али са првом нуклеарном експлозијом Опи (како су га звали пријатељи) је схватио разорну
моћ атомске бомбе и њену нехуманост. Тада је изречена мисао која ће обележити ново
нуклеарно доба у које је улазио свет; „постао сам смрт, уништитељ светова“ изговорио је
Опенхајмер у јулу 1945. када је тестирана прва атомска бомба. Шок који је ово тестирање
изазвало избледео је пред страхотама Хирошиме и Нагасакија, а ускоро ће све то постати
готово безначајно у поређењу са разорном моћи нове хидрогенске бомбе која ће збрисати
читаво корално острво у Ениветок атолу у Пацифику. Опенхајмер, кога је прогањао јак осећај
кривице и који је сматрао да има „крв на рукама“, се одмах успротивио стварању, тестирању
и употреби хидрогенског оружја. Желео је да своју популарност ратног хероја искористи да
убеди људе да је атомско оружје превише опасно и да га треба или забранити и уништити или
ставити под контролу свих нација како би се спречила његова употреба. 164 Ово га је учинило
редовном метом антикомуниста. Сведочио је пред Комитетом за неамеричке активности
где је признао своје везе са Комунистичком партијом САД, сестра и отац су му били
комунисти, као и неколицина његових студената и сарадника, али није желео да призна своју
нелојалност. Током 1953. напади на Опенхајмера су бивали све учесталији. Мекарти је
отворено говорио о њему као издајнику, а ускоро је реаговала и Комисија за атомску енергију
чији је Опенхајмер био члан и позвала га на ревидирање његових сигурносних овлашћења,
јер се сматрао опасним по националну безбедност. 165 Убрзо су га посетила два ФБИ агента
која су запленила све његове белешке, притом је био прислушкиван и праћен, и стигло је
обавештење да има тридесет дана да припреми своју одбрану пред комисијом. На крају, и
поред добре одбране, доказаног патриотизма и непостојања чврстих доказа о издаји није
могао да настави рад у влади и суспендован је. До краја свог живота остао је један од
најжешћих противника нуклеарног наоружања. На крају је, пријемом Енрико Ферми награде,
коју му је уручио председник Линдон Џонсон, Опенхајмер рехабилитован и америчка
163 Ibid. стр. 14.

164 Kai Bird, Martin J. Sherwin, American Prometheus: The Triumph and Tragedy of J. Robert Oppenheimer, Vintage
Books, New York, 2005, стр. 323 – 335.
165 Abraham Pais, J. Robert Oppenheimer: A Life, Oxford University Press, Oxford, 2006, стр. 212.
49
администрација је симболично признала да се огрешила о једног од својих највећих
научника.
50
2.2 Масовне (не)истине и лажи: спектакл и хиперреалност мекартизма
„Наша слобода зависи од слободе штампе“

Томас Џеферсон
„Ако слобода медија значи ишта, онда је то слобода да се противи и критикује“
Џорџ Орвел
У Јуну 1955. под вођством демократског сенатора Џејмса Истланда (James Eastland)
Сенатски подкомитет за сигурност започео је истрагу о наводној инфилтрацији комуниста
у највеће америчке новине. Истрага је отишла много даље и подразумевала је и питања о
политичким уверењима, мишљењу и веровању новинара кршећи једно од темељних начела
Првог амандмана који је посебно истицао слободу медија као основ сваке стабилне
демократије. Овом истрагом покренуто је питање, које ће се појављивати неколико пута на
америчкој медијској и политичкој сцени, о владином праву да у име националне безбедности
ограничава слободу говора и писања уз право да присили новинара да ода своје изворе. Овим
је озбиљно нарушена улога медија, коју су јој наменили очеви оснивачи, као контролора
државне администрације. У периоду између 1952 – 1957 пред ХУАЦ, Мекартијевим
подкомитетом и Истландовим подкомитетом је сведочило преко стотину новинара од којих
је њих четрнаест отпуштено, многи без ваљаног разлога.166
Попут истрага Стејт Дипартмента и Холивуда и истрага медија у време мекартизма
има неколико узрока. Један од основних јесте заоштравање борбе великог капитала са
радничком класом која ескалира у време Велике Депресије када долази до наглог
укрупњавања медијских конгломерата и до стварања првих новинарских синдиката. Период
економске кризе веће компаније попут Скрипс – Хауард новина167 и медијске империје
Вилијама Рендолфа Харста (William Randolph Hearst) искористиле су да присвоје или
елиминишу слабију конкуренцију. У власништву шест највећих компанија тог времена нашло
се 70% целокупне новинске производње Сједињених Америчких Држава. 168 Ова
концентрација капитала у рукама неколицине, поред огромних профита, довела је и до
166 Edward Alwood, Dark Days in the Newsroom: McCarthyism Aimed at the Press, Temple University Press,
Philadelphia, 2007, стр. 1.
167 The Scripps – Howard Newspapers је медијска компанија која су основала два брата, Едвард В. Скрипс и Џорџ
Х. Скрипс, у Кливледну у америчкој држави Охајо 1894. године. Убрзо су браћа стекла власништво над 25
новина и магазина, а 1907 су основали United Press Associations информативну агенцију која је мање новине
снабдевала вестима и фотографијама. Данас је то једна од најмоћнијих медијских компанија у САД.
51
значајног сужавања и унификације јавног дискурса у САД, где су медији подржавајући
политику владе и великих корпорација маргинализовали опозициона мишљења производећи
дихотомни метанаратив заосталог комунизма и супериорнијег капитализма који је служио
као контролни механизам производећи „политику сагласности“ и одржавајући status quo169.
Медијска индустрија у рукама капиталистичке класе, или уско повезана са њом, постала је
првенствено производ који поред зараде треба да омогући капиталистима да својом
„рекламном идеологијом“ прошире своје идеје и вредности на остале (потчињене) класе. 170
Може се рећи да је Хабермас био у праву када је рекао да је дошло до својеврсне
колонизације медијског простора од стране крупне буржоазије и капитализма који нису
оставили простора за неслагање, разликовање и алтернативу. Јавна сфера је из културно –
дебатне трансформисана у културно – потрошачку и тако узроковала одређену
„гламуризацију“ и „тривиализацију“ политике која се заснива на безначајној симболици и
церемонијама што је довело до претварања политичара у звезде, а грађана у аполитичне
потрошаче.171 Велики профити медијских конгломерата нису довели до сразмерног повећања
плата и побољшавања услова рада новинара и осталог особља због чега долази до
синдикализације медијских радника и стварања Удружења америчких новинара (Newspaper
Guild).
Удружење је настало од неколико група новинара, највеће су биле оне из Кливленда,
Њујорка и Филаделфије, које су кренуле спонтано да се организују широм земље. Оне су се
састале у Вашингтону 15. децембра 1933. и одлучиле да формирају синдикат који ће се
борити за повећање дневница, скраћивање радног времена и побољшавање услова рада свих
медијских радника у земљи. За првог председника изабран је чувени амерички колумниста
Хејвуд Браун, а синдикат је успоставио децентрализовану структуру која је моћ одлучивања
оставила у рукама локалних удружења. 172 Први протести Удружења почели су већ следеће
године када је започела и пропаганда конзервативних власника о присуству „црвених“ у
вођству синдиката. Посебно жестоки били су сукоби са новинама Вилијема Харста који је
мало марио за незадовољство својих запослених. Синдикат се, увидевши да ће тешко успети
сам, на кратко прикључио Америчкој федерацији рада, али је убрзо прешао у радикалнији
Конгрес индустријских организација, после чега су га издавачи оптужили за угрожавање
169 Edward S. Herman, Noam Chomsky, Manufecturing Consennt: The Political Economy of the Mass Media,
Pantheon Books, New York, 1988, стр. 9.
170 Dan Leughey, Key Themes in Media Theory, Open University Press, Berkshire, 2007, стр. 123 – 124.
171 Nicholas Stevenson, Understanding Media Cultures: Social Theory and Mass Communication, SAGE Publications,
London, 2002, стр. 49 – 51.
Philadelphia, 2007, стр. 16 – 17.
52
слободе медија и пропагирање комунизма. Ове тврдње нису биле посве неистините, јер у
Удружењу се стварно налазио велики број комуниста које је Браун толерисао због њихове
радне етике, организационог искуства и упорности у борби за права радника. После
потписивања акта о ненападању између Трећег Рајха и Совјетског савеза значајно је опала
подршка комунистима, који су следећи партијску линију подржали овај Стаљинов потез, а
самим тим опао је и њихов број у синдикатима који су, да би показали свој патриотизам,
започели са искључивањем комуниста из својих редова. И сама партија је била уздрмана
овим догађајем, јер ју је напустила готово половина чланова. У следећих неколико година
њено чланство ће бити у сталном паду, а утицај на синдикате постајати све мањи. Ово је био
удар од кога се она никада неће опоравити и после кога неће представљати битнији чинилац у
америчком политичком простору.173 Све то није спречило ФБИ да спроводи стални надзор
Удружења и његових чланова и чак значајно утиче на његова унутрашња питања. Током
послератних година, после доношења Тафт – Хартли закона и појаве Мекартија,
антикомунисти су, под паролом заштите слободе медија, појачали своју кампању против
Удружења доказујући да је у дискурсу америчког антикомунизма простор нашао и
антисиндикализам америчке буржоазије.
Један од највећих противника Удружења америчких новинара и један од највећих
антикомуниста био је и један од најбогатијих и најутицајнијих медијских могула у земљи
Вилијем Рендолф Харст кога ће историја упамтити по томе што је послужио као инспирација
Орсону Велсу за лик Чарлса Фостера Кејна у филму Грађанин Кејн и нашао се у књизи Гора
Видала Наратив империје. Харст је био острашћени изолациониста, симпатизер Хитлера и
Мусолинија, ратоборни националиста, који је значајано утицао на америчку спољну и
унутрашњу политику све до своје смрти 1951. године. Славу је стекао извештајима његових
новина о догађајима на Куби који су значајно допринели уласку Сједињених Држава у рат
против Шпаније. Сензационализмом, преувеличавањем и једностраним извештајима створио
је повољну анти – шпанску и проратну климу у јавном мњењу на неки начин терајући владу
САД на интервенцију.174 На свом врхунцу Харстове новине читало је готово тридесет
милиона Американаца у читавој земљи тако да је његов утицај био немерљив. Харстов
антикомунизам до изражаја долази средином тридесетих година када његове новине
започињу оштру кампању против Совјетског савеза и Комунистичке партије САД које је он
сматрао највећим претњама за америчку демократију. Харстов појам комунизма, који је на
174 Ian Mugridge, The View from Xanadu: William Randolph Hearst and the United States Foreign Policy, McGill –
Queens University Press, London, 1995, стр. 7 – 12.
53
почетку обухватао интелектуалце и синдикате, на крају се проширио на све оно што он није
волео и са чим се није слагао. 175 Он је сматрао да је стање најгоре на универзитетима где
професори индоктринирају студенте марксистичком идеологијом и чак се обратио америчком
Конгресу да се позабави овим питањем у међувремену стварајући планове за свој самостални
„антикомунистички крсташки поход“. Ангажовањем свих њему доступних медија позивао је
на избацивање са универзитета свих радикалних професора и студената и обавезне заклетве
на лојалност на универзитетима. Харстови новинари су започели опсежне истраге на
Колумбији, Пристону, Јејлу и Харварду нападајући професоре руске историје, компаративне
економисте и филозофе. Професори су упозорили да Харстова кампања даје резултате,
црвени страх се убрзано ширио, и да таква атмосфера угрожава саму институцију слободног
високог образовања у Сједињеним Државама.176 Упркос великим протестима и све већој
непопуларности међу одређеним делом јавности Харст није смањивао жестину своје
кампање и јавно је објавио листу суберзиваца и субверзивних организација, барем по
његовом мишљењу, и упозорио да у опасности није само високо образовање већ да су се
комунисти дубоко инфилтрирали и у црквене организације и радничке синдикате. У исто
време напао је Рузвелтову администрацију због потписивања трговинског споразума са
Совјетским савезом и политике Њу Дила. Он ће остати један од најжешћих Рузвелтових
противника и напади ће се наставити дуго по завршетку његове администрације. 177 У
годинама 1937 – 1940 његова антикомунистичка пропаганда је престала услед изненадног
банкрота, али Харст ће до избијања мекартизма обновити своју империју и значајно утицати
на његово избијање. Чак и после Харстове смрти 1951. године његови новинари, под
вођством уредника Чикаго Трибјуна Роберта Меккормика, су наставили његову
антикомунистичку политику и свесрадно су подржали и Комитет за неамеричке
активности и сенатора Мекартија дајући им велики медијски простор и велику помоћ, у
новцу и људству, при истрагама.
Рат је пропагандну машинерију Америке са антикомунизма окренуо ка патриотизму и
национализму, али по његовом окончању конзервативни медији предвођени Харстом су
одмах обновили своју оштру антикомунистичку реторику и напад на Њу Дил. Они су жестоко
напали Хенрија Воласа178 либералног демократу који је покушао да оживи и прошири
175 Ian Mugridge, The View from Xanadu: William Randolph Hearst and the United States Foreign Policy, McGill –
Queens University Press, London, 1995, стр. 77 – 78.
176 Ben Proctor, William Randolph Hearst: The Later Years 1911 – 1951, Oxford University Press, Oxford, 2007, стр.
195 – 196.
177 Ben Proctor, William Randolph Hearst: The Later Years 1911 – 1951, Oxford University Press, Oxford, 2007, стр.
198.
178 Henry Agard Wallace – Богати пољопривредник и новинар из Ајове син секретара пољопривреде Хенрија Ц.
Воласа. Служио је у администрацији Френклина Д. Рузвелта као секретар пољопривреде и потпредседник.
54
прогресивни покрет. Пошто је отпуштен из администрације због непримерних коментара у
вези са америчком спољном политиком одлучио је да оснује трећу партију и кандидује се за
председника. Одмах по стварање партије чији програм је обухватао мирну коегзистенцију и
побољшање односа са Совјетским савезом, јачу контролу великог бизниса, десегрегацију,
национално здравствено осигурање и стварање државе благостања, он је оптужен да је
комуниста и да је његова Прогресивна партија само комунистички параван. Бука коју су
новинари подигли уродила је плодом. Многи чланови Воласове партије су на митинзима
гађани јајима, физички злостављани, њихови састанци су прекидани, а многи прогресивци
бивши чланови администрације нашли су се пред Комитетом за неамеричке активности.
Посебно тешка је била кампања на југу где је Волас одбио да поштује постојеће законе о
сегрегацији и раздваја своје присталице. То је условило својеврсним медијским бојкотом
Воласа кога у новинама и радију готово да није било. 179 На изборима наравно није остварио
запаженији резултат. Тих година су се одиграла и два суђења која су заокупила пажњу
јавности – суђење вођама Комунистичке партије САД и суђење Алџиру Хису – и увелико
утицали на раст анксиозности међу америчким грађанима. У првом случају новинари су, од
конзервативног Чикаго Трибјуна до либералног Њу Јорк Тајмса, комунисте сматрали кривим
и у то су и пре почетка суђења убедили америчку јавност. Када је изречена пресуда којом су
комунисти, сасвим очекивано, окривљени новинари су прославили ту одлуку представљајући
судију Медину и тужиоца Мекгоија* као хероје који су спасили домовину страшне завере. 180
Суђење Хису, проглашено „суђењем века“, било је још спектакуларније и пропраћено је са
много више пажње. После првог суђења на ком је Хис проглашен невин медији су се
устремили на судију Самјуела Кауфмана тврдећи да је његово вођење суђења било
непрофесионално и лоше, притом наводећи да је од самог почетка постојала сумња већине у
адвокатској комори у његове способности. Неки су отишли толико далеко да су узнемиравали
поротнике чија имена су на крају и јавно објављена што је сигурно утицало на пороту током
поновљеног суђења. Притисак медија и јавности био је толико велики да су правично суђење
и непристрасност икога у судници били немогући.181 Када су медији, који су у међувремену
креирали слику заосталог СССР-а објавили Труманову изјаву да су Руси прекинули амерички
Био је и секретар трговине у Трумановој администрацији, али је отпуштен због неслагања са председником.
179 James Aronson, The Press and the Cold War, Monthly Review Press, New York, 1990, стр. 39 – 44.
180 Robbie Liberman, History in Dispute: The Red Scare After 1945, St, James Press, New York, 2005, стр. 259 – 260.
181 James Aronson, The Press and the Cold War, Monthly Review Press, New York, 1990, стр. 56-58.
55
атомски монопол започела је хистерија која ће однети живот секретара Форестала. 182 Велику
улогу у њеном избијању и обликовању одиграли су управно масовни медији.
Масовни медији, који су главни носиоци поруке у модерном друштву и агенти
социјалне контроле који одређују шта је нормално а шта девиатно у друштву, су један од
главних носилаца масовних моралних паника. Они одређују нормативне контуре
прихватљивог понашања, исправног и лошег, и креирају слику хероја и злочинаца. Велика
количина онога што ми називамо вестима у ствари су текстови о девијатном – о злочинима,
крађама, скандалима и сл – који се на тај начин изолују из конвенционалног друштва, постају
непожељна другост. Оно што је уобичајено није вест, стога ће медији често истицати
неправилности и ненормалности изнанада и драматично преувеличавајући проблем. 183 Они
уоквирују дискурс, и иако нису узрок избијања панике, они су њен израз и главни носилац.
Својим мелодрамтичним речником, спектакуларним насловима и придавањем пажње
небитним стварима, честим хиперболама и фабриковањем података они преувеличавају
феномен и доводе до распламсавања панике.184 Сензационализам и атипично су суштински
концепт масовних медија. Постоје четири модела који објашњавају утицај медија на моралну
панику. Први је „модел елита“ чији најутицајнији заступник је Чомски, који тврди да су
масовне панике пропаганда владајуће класе која поред скретања пажње већине са важнијих
проблема капиталистичког система они производњом страха окрећу друштво против једног
свог дела доводећи до својеврсне „производње сагласности“ и одржавања владајуће
хијерархије. По другом „професионалном моделу“ главни кривци су новинари, који због
продаје и жеље за утицајем, сензационализују своје вести не проверавајући изворе (ово је
током педесетих било врло изражено). У овом периоду изражене централизације медија
дошло је до врло јасног разграничења доброг и лошег, црног и белог, нас и њих, групе и
негрупе. За разлику од педесетих у децентрализованијим условима било би много теже
успоставити јединствен и узак наратив и дефинисати девијантно Друго. 185
***
Мекарти своју популарност дугује спектакуларности својих оптужби која је привукла
медије и публику. Спектакуларност је једна од главних карактеристика (пост)модерног
потрошачког друштва које је тада у настајању. „Читав живот у модерном друштву је
182 Џејмс Форестал тадашњи секретар одбране примљен је у болницу због психичке исцрпљености, а 22. маја
1949. је извршио самоубиство скочивши са прозора своје собе. Алберт Кан сматра да је један од узрока
Форесталовог нарушеног менталног здравља била параноја изазвана антикомунистичком пропагандом.
183 Stanley Cohen, Folk Devils and Moral Panics: The Creation of the Mods and Rockers, Routledge, London, 2002,
стр. 9 – 11.
184 Erich Goode, Nachman Ben – Yehuda, Moral Panics: The Social Construction of Deviance, Wiley – Blackwell,
Chichester, 2009, стр. 91.
185 Ibid стр. 99.
56
акумулација спектакла“ који постаје интегрални део друштва. Он служи за оправдавање
владајућег система и односа моћи у друштву и води ка његовој унификацији. 186 Спектакл није
декоративни елемент реалности, напротив он „окреће реалност наглавачке“, бришући разлике
између истине и лажи, и показатељ је њене стварне нереалности која скрива стварност
капиталистичке експлоатације. Спектакл је непрекидни монолог самопохвале, аутопортрет
моћи која има потпуну власт над условима егзистенције. Он изолује, реификује и отуђује
конзументе стварајући „усамљену гомилу“ која потпуно упасивљена не може да се
супростави ситему.187 Стога можемо закључити да су Мекарти и спектакуларна хистерија коју
је изазвао били производ америчког капитализма који се одређивао и самопотврђивао у овом
формативном периоду.
Ова спектакуларност доводи до својеврсне карневализације читавог овог периода.
Јавне истраге, телевизија, страх од шпијуна и посебно страх од атомске бомбе довели су до
параноје која је својеврсни издувни вентил нашла у карневалу борбе против комунизма.
Карневал је по Бахтину „ритуални спектакл“ у коме сви учествују целим својим бићем, свет
ван званичног дискурса који се противи успостављеним истинама и уништавајући
хијерархију „окреће свет наглавачке“ и „суспендује стварност“. 188 То је сукоб недуховите и
озбиљне званичне културе са анархичном, гротескном народном културом. Ова култура
својом безбрижношћу и веселошћу релативизује, инвертује и пародира званични наратив, она
деградира и обезвређује све што је узвишено, званично и „свето“. Мекартијева слика веселог
и пријатељског „човека из народа“ који се бори против „источног естаблишмента“ и
хијерархије потпуно је карнивалескна. И као што Бахтин у карневалу открива
амбивалентност похвале и псовања, непријатељства и пријатељства и ми у Мекартију и
његовом односу са новинарима можемо приметити исто.189
Бахтинова идеја карневала као својеврсне побуне репресованих културних форми
произилази из његове опозиције према стаљинизму. Наиме Бахтин сматра да је руска народна
култура жива и у оштрој опозицији према Стаљиновом култу личности и уопште званичној
култури Совјетског савеза.190 Иако је на добром трагу, карневал јесте био антитеза званичне
црквене и државне политике у средњем веку и ренесанси, Бахтин преувеличава његов
антиауторитаристички елеменат не признајући да је он био својеврсни издувни вентил чија је
крајња функција била да дозвољавајући привремено суспендовање ауторитета дотични
додатно појача. У исто време тешко је игнорисати да карневал, кроз своје привремено
186 Guy Debord, The Society of the Spectacle, Zone Books, New York, 1994, стр. 1.
187 Dan Leughey, Key Themes in Media Theory, Open University Press, Berkshire, 2007, стр. 153.
188 Mikhail Bakhtin, Rabelais and His World, Indiana University Press, Bloomington, 1984, стр. 7 – 10.
189 Simon Dentith, Bakhtinian Thought: An introductory reader, Routledge, London, 1995, стр. 66 – 67.
190 Alastair Renfrew, Mikhail Bakhtin, Routledge, London, 2015, стр. 319.
57
брисање граница и хијерархија, управо истиче и оцртава вечито присутне разлике у
друштву.191 Карневал такође истицањем разлика у друштву доводи до деградације мањине и
буђења антагонизма према њој, културалног конструисања ниже, неуљудније, загађујуће и
гротескне другости, која често може да доведе до избијања неконтролисаног насиља
потребног за конструисање колективних идентитета. 192 Карневал је по Ладуријевој анализи
тренутак у ком долази до жестоке класне борбе и он је симболични израз дубоких социјалних
и политичких антагонизама друштва који може да подрива устаљени систем, али и да га
успоставља. Чињеница да за разлику од средњег века и ренесансе у модерном времену не
постоји карневалски распоред и да је карнивалеска инкорпирана у модерну Државу и њене
традиције карневал је сада нигде и свуда. Ова непредвидивост доводи до појачане
анксиозности и хистерије у друштву када се оно суочи са карнивалексним спектаклом.
Заједничко спектаклу и карневалу јесте својеврсна хиперреалност. У постмодерном
друштву, са нестанком великих наратива, полисемијом језика и плурализацијом истине
дошло је до стварања више реалности у којима је нестало јасне разлике између стварности и
фикције. У времену масовне културе и масовних медија наш је контак са стварношћу
„посредан“, а информација о истој је измењена и прилагођена одређеној наративној
структури. Хиперреалност је свет симулације трећег реда у коме реалност и њена
репрезентација, пре свега у медијима, немају никаквих додирних тачака. Она је крајњи
производ симилакрума који, опет кроз масовне медије, негира суштинску разлику између
репрезентације и реалности. 193 Овде можемо повући паралелу између Мекартија и
Бодријарове анализе Вотергејта за коју он тврди да је уместо истине о корумпираности
владе и капиталистичког система ова афера приказана као одступање од правила, аберација
која је разоткривена и исправљена чиме је приказана морална супериорност америчког
система. Уместо скандала и губитка поверења у систем долази до моралне панике која нам
враћа поверење у институције.194 Мекартизам (и Вотергејт) није био аберација,
дисконтинуитет, већ поновно јачање идеолошког апарата потрошачког капитализма после
периода Велике депресије и Другог светског рата, и успостављање старог доминатног кода
кроз који је долазило до конституисања и самопотврђивања америчког идентитета. 195
Мекарти, његове присталице и противници су наративом о комунистима не толико
191 Simon Dentith, Bakhtinian Thought: An introductory reader, Routledge, London, 1995, стр. 71 - 72
192 Peter Stallybrass, Allon White, The Politics and Poetics of Transgresion, Cornell University Press, New York, 1986,
стр. 189 – 193 (Масакри католика и протестаната једних над другима током верских ратова често су се
дешавали у време карневалских празника)
193 Dan Leughey, Key Themes in Media Theory, Open University Press, Berkshire, 2007, стр. 149.
194 Richard J. Lane, Jean Baudrillard, Routledge, London, 2000, стр. 84.
London, 2002, стр. 153 – 154.
58
рефлектовали стварност, већ је конструисали потврђујући Бодријарову хипотезу да је нестало
разлике између стварног и симболичног и екстрадискурсивне реалности која постоји изван
језика. Мекарти је својом реториком створио Америку која је била смртно угрожена од стране
комунизма и сви су, под утицајем медија, поверовали у ову верзију стварности, јер како је
тврдио Бодријар, хиперреално је боље, узбудљивије и на крају крајева реалније од реалности
те је у њу и лакше поверовати. Оно што је застрашујуће код ове (хипер)реалности јесте што
она служи да прикрије песимистичну стварност. У свету културне и медијске
хиперпродукције информације далеко превазилазе интерпретативне капацитете субјекта који
је неспособан за концентрисање на суштинско. Испод информационе какофоније глобализма
субјекат је неспособан за акцију, он је пасиван, „дубоко замрзнут“. Као што ми на пример
верујемо у своју слободу (или илузију исте), јер постоје затвореници у затвору - други који је
неслободнији од нас - губећи из вида сличности између два социјална система и истину да су
то само два (не толико различита) степена неслободе. У погледу Мекартизма и синдиката,
који су превентивно у великом броју отпуштали комунисте из својих редова да би доказали
своју исправност, значајна је Бодријарова теза да је у постиндустријском друштву у ком је
радничке класа претворена у потрошачку класу, дошло и до њеног спајања са буржоазијом.
Та нова класа сада чини класу „нормалних“ и уједињена је против девијатних и аутсајдера,
против класе „маргиналних“.196
***
На таласу овог страха од комунизма уздигао се Џозеф Мекарти чији говор у Вилингу
је привукао велику пажњу медија и омогућио млађем сенатору из Висконсина да стекне славу
најжешћег борца против домаћег комунизма. Мекарти је био прави „шоумен“ са великим
разумевањем начина на који медији функционишу, знао је шта је вест, какве вести медији
желе и то им је давао. Често је време проводио са новинарима и покушавао да се спријатељи
са њима, али је за његов успех можда и најзаслужнији стални притисак на медије који су
били против њега, које је називао „главним инструментима комунистичке завере“ горим од
Дејли Воркера.197 Оно што је привукло медије Мекартију, јесте директност и прецизност
његових оптужби. За разлику од других антикомуниста који су причали уопштено, Мекарти
је навео „прецизне“ бројеве и уперио прстом у Стејт Дипартмент који је својим негирањем
оптужби само учинио овај случај бољом, продаванијом причом. То да су овакви подаци
долазили од америчког сенатора давало им је додатну тежину и учинило да је мало ко у њих
сумњао. И ово је један од главних проблема тадашњих медија и један од начина како је
London, 2002, стр. 158.
197 Edwin R. Bayley, Joe McCarthy and the Press, The University of Wisconsin Press, 1981, стр. 8.
59
створена хистерија. Многе новине које су пренеле говор из Вилинга су преносиле сенаторове
речи дословце, без икаквих коментара, често на насловницама, великим спектакуларним
насловима, па је тако изгледало да Мекарти износи истините тврдње. Својеврсна
„мекдоналдизација“ медија који су у потрази за ефикасношћу смањили текстове, који су
изгубили на креативности и критичности, спречила је новинаре да детаљније и потпуније
извештавају о Мекартију на тај начин збуњујући публику. 198 Мекарти је након Вилинга
значајно ублажио своје наводе, али он је већ испунио свој циљ, постао је медијска сензација
и његово име је било препознато широм земље.199
Мекарти је имао неколико начина за опхођење према медијима који су допринели
његовој популарности и успеху. Један од њих је било схватање концепта вести, потребе за
њеном спектакуларношћу и што је најбитније потребе за њеном актуелношћу. Он никада није
дуго причао исту причу. Стално је налазио нове случајеве, мењао бројеве, мењао изразе,
његов текст био је флуидан, у сталном конструисању и потпуно отворен па је у њему свако
могао да прочита шта је хтео. Још једна техника коју је често користио било је правовремено
темпирање изјава и конференција. Ове његове конференције били су исценирани, режирани
псеудо догађаји који су служили да задовоље сталну потребу за вестима и који нису имали
никакву информациону вредност нити икакве везе са стварношћу. 200 За јутарње вести он би
често само најавио поподневну конференцију на којој ће открити нешто ново и незамисливо
(што често није било ни ново ни незамисливо), то би била велика јутарња вест и сви би са
нестрпљењем очекивали његово појављивање пред медијима. „Трчали смо на његов позив
попут Павловљевих паса“ тврдио је један новинар.201 Ту би он изнео своје оптужбе и имена и
то би завршило у поподневним издањима новина, а после би се у вечерњем издању појавила
изјава неког из републиканске партије или члана Мекартијевог особља која би понављала
Мекартијеве раније изјаве или износила нове доказе у пређашњим случајевима. Понекад би
се у вечерњем издању појавио демант администрације и тако се створио круг у ком су
Мекарти и антикомунизам били централна, увек присутна тема у јавности. Свако је имао
мишљење о Мекартију и свако је желео да о њему нешто напише и каже. Мекарти је постао
сензација о којој су новинари били принуђени да пишу.202
Током тог првог месеца извештавања о Мекартију и његовом сукобу са демократама
главни проблем била је етика „објективности“ која је тада била владајућа парадигма
198 George Ritzer, The McDonaldization of Society: An Investigation into the Changing Character of Contemporary
Social Life, Pine Forge Press, Thousand Oaks, 1993.
199 Edwin R. Bayley, Joe McCarthy and the Press, The University of Wisconsin Press, 1981, стр. 24 – 25.
200 Daniel J. Boorstin, The Image: A Guide to Pseudo – Events in America, Vintage Books, New York, 1992, стр. 11
201 James Aronson, The Press and the Cold War, Monthly Review Press, New York, 1990, стр. 69.
202 Edwin R. Bayley, Joe McCarthy and the Press, The University of Wisconsin Press, 1981, стр. 40 -42.
60
америчких новинара. Како је рекао један од репортера недостатак критике довео је до тога да
су новинари „постали пуки диктафони“ у Мекартијевој служби. Они су били ту само да
забележе његове речи и пренесу их публици која је у то време „веровала у све што
напишу“.203 Објективност медија је међутим мит, јер они нису ни неидеолошки ни неутрални,
самим тим што су имали превише поверења у свој традиционални извор, у овом случају
власт, који се нису потрудили да провере они су обманули (вероватно ненамерно) америчку
јавност и тако је окренули у корист владајућег дискурса власти. 204 Новинари, због велике
конкуренције и жеље да први стигну до „сочне“ приче, нису имали ни времена ни ресурсе, да
проверавају Мекартијеве тврдње и одмах су објављивали све што би он рекао. Како је
приметио један од највећих америчких новинара Елмер Дејвис „истина има три димензије
(можда и више), али амерички новинари - у својој амбицији за објективношћу - често нам
дају једнодимензионалне вести, које иако потпуно тачне, веома су далеко од потпуне
истине“.205 Џо је у потпуности био свестан потреба новинара за вестима и био је у
потпуности спреман за сарадњу. Када би новинар остао без вести, он би долазио са новим
именима, или информацијама. За Мекартија је све ово била игра. Овај период је значајан јер
ће ауторитет који је Мекарти представљао бити значајно пољуљан његовим падом и
омогућити америчким новинарима већу слободу при опхођењу са владом. Притом ће
новинари схватити да је „објективност“ тешко достижан идеал и да пренос информације није
довољан, она се мора контекстуализовати и појаснити да не би била злоупотребљена.
Током избора 1952. године Мекарти је оптужио демократског кандидата Адлаја
Стивенсона да је издајник и комуниста, поново заузевши централно место у штампи. Иако је
у то време владало мишљење да је Мекарти значајно допринео Ајзенхауеровој победи, које је
допринело његовом даљем јачању, медији су почели да мењају свој приступ према демагогу
из Висконсина и појављивало се све више критичких текстова о њему. Иако је то био помак у
односу на раније извештавање, сама чињеница да је Мекарти, независно од контекста, био у
свим медијима омогућила је њему да однесе убедљиву победу на изборима и значајно
допринесе, својим фантастичним оптужбама, победи Републиканаца. 206 Мекарти је успео у
свом циљу да се цела кампања врти око њега и питања које је епитомизирао. Највећи
критичари Мекартија били су Тајм, Њу Јорк Тајмс, Њу Јорк Пост и Милвоки Журнал и њих је
Мекарти често поредио са Дејли Воркером, гласилом Комунистичке партије САД, што је била
његова омиљена тактика за обрачун са новинама које се нису слагале са његовим „походом
204 Jean Baudrilliard, Simulacija i zbilja, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001, стр. 30 – 31.
205 Elmer Davis, But We Were Born Free, Andre Deutch, London, 1954, стр. 147 – 148.
61
против комунизма“. Многи су чак мишљења да је све присутнија критика Мекартија у
одређеним медијима само допринела његовој слици „мученика“, усамљеног крсташа против
највеће претње са којом се Америка сусрела, према коме су многи Американци, из више
разлога, осећали симпатије. Мекарти је умешно играо на ову карту стално истичући како је
напад на њега оркестриран, како су то неистине које се шире јер је близу раскринкавања
велике завере, издајници се плаше и зато покушавају да га оцрне у „левичарским
медијима“.207 Тако се дошло до парадоксалне ситуације да што су медији откривали више
„прљавштина“ о Мекартију то је његова слика у друштву постајала боља, а његова позиција
чвршћа. Ипак клима се мењала, опзициони гласови су нашли простор и постајали су све
гласнији, после губитка ослонца у републиканској партији због напада на војску и губитка
престижа после емисије Едварда Марова, ови медији ће одиграти значајну улогу у коначном
паду сенатора Џозефа Мекартија.
Телевизија је у време појаве мекартизма била релативно млад медиј, али са публиком
која се убрзано умножавала. Процењује се да се у време говора у Вилингу у америчким
домовима налазило око 3.7 милиона телевизијских пријемника, колико велика је била помама
за телевизијом најбоље говори податак да је већ до краја исте године у САД било 10 милиона
телевизора. До 1954. године тај број је порастао на 35 милиона апарата, а до краја деценије
девет од десет америчких породица је поседовало барем један телевизор. Утицај телевизије,
као примарног извора забаве и информација, постајао је све већи. Телевизор је, постављен у
средишту дневне собе, постао примарни начин одмора и забаве, центар породичног
окупљања, кључни сегмент живота савременог човека. Због овога, утицај напада Едварда Р.
Марова208 изречен 9. марта 1954. у његовој емисији See it Now, на Мекартија, иако не сме
бити прецењен не сме бити ни потцењен. Иако је Маров у табор Мекартијевих противника
стигао релативно касно, иако није био једини који је оштро напао Мекартија (карикатуриста
Херблок један од истакнутијих противника), стварањем простора за антимекартијевску
критику на телевизији створени су услови за његов пад. Управо је у овој емисији, и потом у
207 Edwin R. Bayley, Joe McCarthy and the Press, The University of Wisconsin Press, 1981, стр. 114; ово је тактика
коју користе сви демагози. Најновији пример овога је садашњи председник Сједињених Држава Доналд
Трамп који се често представљао као жртва либералних медија који измишљају лажи о њему (афера са
порезом, сексуалним злостављањем, Русијом)
208 Едвард Р. Маров (Edward R. Murrow) један од најцењенијих америчких новинара рођен је као Егберт Роско
Маров 1908. у Северној Каролини. После завршетка Државног Универзитета у Вашингтону запослио се на
радију где стиче велику славу као коресподент из ратом захваћене Европе. Маров је један од ретких
познатих личности са радија који је успео да увећа своју славу радећи на телевизији водећи две емисије.
„See it Now“ и „Person to Person“. Прва је била у формату вести и анализе дешавања, друга је била личнија,
нека врста „talk show-a“.
62
преносу истраге у војсци, Мекарти раскринкан, и приказан онаквим какав стварно јесте.
Популиста и манипулатор који је искористио атмосферу страха због личне промоције.209
See it Now, мешавина вести, извештаја и интервјуа, била је једна од најпопуларнијих
емисија свог времена. Маров је, врло добро разумевајући динамику новог медија и његове
могућности, много пажње посветио монтажи, распореду камера, крупном плану и осталим
визуелним и звучним техникама који су доприносили квалитету емисије и лакшем усвајању
њене поруке. Мекарти који је у то време доминирао штампом и новинама није налазио много
простора на телевизији, али Маров ће то променити. Он је своју кампању против сенатора
започео већ током 1953. када је неколико пута у својим емисијама на радију и ТВ-у пренео
неколицину негативних извештаја о Мекартију, од чега је најпознатији онај о Милу
Радуловичу, официру америчког ваздухопловства српског порекла који је отпуштен из војске
због наводних веза са комунизмом. Маров је интервјуисао Мила, његову породицу и
пријатеље показујући да је Мило „нормалан младић“ и „прави патриота“. Ова епизода имала
је толики утицај да је Мило убрзо, по директној наредби Харолда Талбота секретара
Ваздушних снага, враћен у службу. У тренутку сукоба Мекартија и генерала Маршала, Маров
ће у својој емисији интервјуисати генерала и председника Трумана, представљајући их у
најбољем светлу и дајући им подршку против Мекартија.210
После сукоба Мекартија са генералом Цвикером критика његових колега из Сената
постајала је све већа и Маров је одлучио да је право време за директнији напад на Мекартија.
„Репортажа о сенатору Џозефу Р. Мекартију“ 211 је прави пример како телевизијске технике
могу да допринесу креирању јавног мњења. Колаж Мекартијевих контрадикторних изјава,
представљање његових жртава и оштроумни коментари Марова потпуно су разбили мит о
искреном патриоти и борцу против комунизма који је Мекарти тако дуго стварао. Финална
изјава Едварда Марова остаће упамћена као један од најдраматичнијих и најутицајнијих
изјава икад изречене у америчким медијим.212 Изјава која ће дати додатну дозу храбрости и
нов импулс свим Мекартијевим противницима. После појаве Мекартија на телевизији где је у
дугом и сувопарном говору, показујући нечитљиве документе и машући Дејли Воркером,
оптужио Марова за симпатије према комунизму и издају америчких интереса Маров је задао
коначни ударац. У емисији „Комунизам: домаћи и страни“ говорили су врховни генерал
НАТО-а Алфред Грунтер и епископ из Чикага Бернард Шаил који су осуђујући „безбожни и
209 Tomas Doherty, Cold War, Cool Medium: Telvision, McCarthyism and American Culture, Columbia University
Press, New York, 2005, стр. 161 – 162.
Press, New York, 2005, стр. 171.
211 https://www.youtube.com/watch?v=-YOIueFbG4g – снимак целе епизоде
212 https://www.youtube.com/watch?v=vEvEmkMNYHY
63
агресивни комунизам“ осудили и Мекартија и његову тактику која је „била неефикасна и
најмање је штетила комунистима“. Са својом завршном изјавом 213 Маров је ставио тачку на
свој сукоб са Мекартијем из ког је изашао као очигледни победник, и иако можда не може
бити заслужан за потпуну победу над мекартизмом, својим раскринкавањем његових тактика
као бесмислица и лажи, увелико је допринео његовом паду.214
Упркос цензури и маргинализацији сенатора Мекартија његови истомишљеници су на
таласу страха који је он распламсао наставили, чак и појачали, истрагу медија. Пред
Подкомитетом за унутрашњу безбедост 1953. нашао се Харви Матусов, који ће касније
признати да су многе његове оптужбе биле лажне, и оптужио Удружење новинара, Њу Јорк
Тајмс, Тајм и Лајф магазине да у својим редовима имају мноштво комуниста. Мекарти који је
дуго био у сукобу са овим новинама искористио је прилику и оштро их напао. 215 Први
новинар ког је Мекарти позвао да сведочи пред његовим комитетом био је уредник Њу Јорк
Поста Џејмс Векслер, бивши члан Лиге младих комуниста. Он је позван да би сведочио о
својој књизи која се нашла у библиотекама америчких амбасада а коју је Мекарти сматрао
комунистичком пропагандом. Питања су се међутим више тицале уређивачке политике
Поста и антимекартистичких (и антихуверовских) текстова који су у њему објављени. У исто
време ХУАЦ је испитивала британског новинара Седрика Белфрага из левичарског магазина
Гардиан који је одбио да сведочи позвајући се на Пети амандман. После недељу дана поново
се нашао пред комитетом, овог пута Мекартијевим, и пошто је још једном одбио да сведочи
ухапшен је од стране имиграционе службе и после неуспешне жалбе депортован је из
земље.216 Услед све јачег притиска на новинаре Удружење је током 1954. године изгласало да
избаци све комунисте из синдиката чиме је озваничена победа конзервативнијих
реформаторских струја у покрету. Када је изгледало да је Мекарти на врхунцу дошао је
документарни серијал Едварда Марова, а убрзо после тога и сенаторова цензура која је
означила коначни Мекартијев пад. Његов силазак са политичке и медијске сцене није означио
крај антикомунизма и сукоба Конгреса са медијима који ће се радикализовати у овом периоду
због истраге коју ће спровести Истландов комитет који је осудио четворицу новинара због
позивања на Први амандман.
213 https://www.youtube.com/watch?v=8wMiPkaofjw – изјава из 13. Априла

64
3. НЕВИДЉИВИ И НЕМИ
3.1. Виле и Страх Лаванде: хомофобија, мужевност и феминизам у времену параноје
„То што волим мушкарце не чини ме ништа мање Американцем

од, рецимо, Џесија Хелмса“
Ален Гинзберг
Приближно у исто време када је сенатор Мекарти држао свој говор у Вилингу у ком је
упозорио нацију на „комунистичку заверу“ догодила се још једна изјава која је заокупила
пажњу нације. Појавивши се пред комитетом Конгреса подсекретар Стејт Дипартмента
Џон Пјурифој негирао је постојање комуниста у овом секретеријату, али је у жељи да истакне
успешност његовог сигурносног програма, нагласио да је отпуштено неколико „сигурносних
ризика“ међу којима је био деведесет и један хомосексуалац. Ова изјава имала је потпуно
супротни ефекат од жељеног. Уверила је креаторе америчке политике да је Мекарти био у
праву, да је Стејт Дипартмент дубоко компромитован и да се поводом тога нешто мора
предузети. У наредним годинама Конгрес ће учинити све да побољша националну безбедност
и повећа моралне стандарде службеника федералне владе што ће довести до највеће чистке у
историји САД која ће остати упамћена као страх Лаванде217 приликом које ће без посла
остати хиљаде хомосексуалаца оба пола.
Треба напоменути да је овај проблем углавном остао неистражен део мекартизма и да
о њему, чак и данас када су „квир теорија“ 218 и ЛГБТ студије општеприхваћене научне,
академске дисциплине, постоји свега неколико чланака и тек једна опширнија монографија.
Већина историчара се фокусирала на мекартизам као производ партијске борбе и Хладног
рата, а веома мали број њих је мекартизам посматрао кроз друштвену и културну призму и
тражио дубље корене и трајније последице. Кроз овај рад покушавам то да исправим и зато
посебну пажњу придајем овој области кроз коју се трудим да прикажем дубоке психозе
америчког друштва, посебно оног његовог конзервативнијег дела, који свим силама покушава
да се одупре променама које се назиру. Мекарти, иако симбол, као и код антикомунистичке
217 Лаванда је у америчком енглеском сленг за „меканог“, „нежног“, феминизираног мушкарца. Временом је
постао пејоратив који је коришћен за стигматизацију хомосексуалаца. У време „геј препорода“
хомосексуална субкултура је променила контекст овом изразу и он постаје симбол хомосексуалаца и њихове
борбе за социјално прихватање и друштвену интеграцију. Данас је розе боја у САД општеприхваћена као
синегдоха за хомосексуалце, у време мекартизма је то била љубичаста, боја Лаванде.
218 теорија настала из „квир студија“ које се баве изучавањем односа сексуалног и полног идентитета, односима
у ЛГБТ заједници и њиховом интеракцијом са друштвом; теорија изучава начин на који се конструише
социјални идентитет хомосексуалаца, идеја пола и рода. Настала је деведесетих година под великим
утицајем Фукоа, Кристеве и Лакана. Најзначајнији представници су теоричарке Џудит Батлер и Ив
Кософски Сеџвик.
65
хистерије није ни извориште ни свршетак страха и предрасуда. Није Мекарти створио
антикомунизам, антикомунизам је створио Мекартија. Исто тако, иако Мекартијеву улогу у
започињању опште хистерије, па и њено окретање ка хомофобији (сам Мекарти је повремено,
када би антикомунистичка реторика пресушила, упозоравао на неморалност и хомосексуалну
„заверу“) не смемо потценити, али морамо схватити да је његова улога у овим догађајима
минимална.219 И поред тога ово је кључно поглавље за схватање мекартизма у његовом
правом, ширем контексту. Схватити мекартизам само као антикомунизам значи сузити га и
тако на неки начин обесмислити, јер управо је ширина његовог утицаја оно што га је учинило
толико опасним и страшним. Када је антикомунизам прерастао у лов на издајнике (turncoat)220
и симпатизере (fellow travelers)221, тек када је захватио све делове америчког друштва и
културе постао је једна од највећих претњи за људска права и слободе са којим се америчка
демократија до тада сусрела. И поред тога што носи његово име, мекартизам је широк
друштвени и културни феномен, и дефинисати га као ексцес једног демагога је историјска
маргинализација, али исто је и посматрати га само као производ антикомунизма, јер у
мекартизму спојило се мноштво „изама“ својствених Америци који су узроковали овај „лов
на вештице“. Хомофобија је, такође, производ и ескалација неколико фактора. Битно је
напоменути и еуфемизам сигурносни ризик који је створила држава националне безбедности
како би додатно проширила своје прерогативе. Под овом нејасном и широком дефиницијом
биће отпуштено хиљаде људи због своје, често не баш јасно доказане, нелојалности,
неморалности, непоузданости - неамериканства. Задржавање и обуздавање комунизма
подразумевало је и задржавање и обуздавање сексуалности. Америка је у борби са
комунистима морала да изађе и као морални победник.222
Када је Мекарти у фебруару 1950. год. на говорници Сената набрајао познате
случајеве „издајника и сигурносних ризика“ појавила се и неколицина хомосексуалаца. У
говору, Мекарти је нагласио перверзност ових случајева, њихову „менталну изопаченост“
имплицирајући да фанатични комуниста може бити само неко ко није ментално стабилна
личност.“Сваки комуниста са којим сам се сусретао био је деформисан на неки начин,
ментални или физички“ тврдио је један обавештајни агент. Да су ментална и физичка слабост
и изопаченост узроци комунизма било је већини Американаца једино могуће и прихватљиво
219 постоје различита мишљења о томе зашто је то тако. Једна од најспектакуларнијих је она да је и он сам био
хомосексуалац.
220 издајник, неко ко је променио уверења, издао одређени циљ зарад неког другог;
221 неко ко дели ставове и моралне вредности једне партије, помаже у остварењу њених циљева и шири
идеологију а да притом сам није њен члан. Превасходно се односи на симпатизере комунистичке партије,
углавном интелектуалце
222 Elaine Tyler May, Homeward Bound: American Families in the Cold War Era, Basic Books, New York, 2008, стр.
109 – 129.
66
објашњење. Попут хомосексуалности то је била болест, искушење против ког се треба борити
и коме се сваки здрави, прави Американац, са лакоћом одупире.223 Када се државни секретар
Ачесон224 појавио пред Комитетом за Апропријацију био је притиснут од стране сенатора
Стајлса Бриџиса и Пита Мекарана да објасни шта се у његовом секретеријату сматра
„сигурносним ризиком“ и колико је њих отпуштено са очигледном жељом да се истакну
„морални ризици“ тј. хомосексуалци. Током расправе, подсекретар Пјурифој је стао у
одбрану свог надређеног и потврдио да је из Стејт Дипартмента од отпуштених 202
запослених 91 био хомосексуалац. Управо оно што су Републиканци, фрустрирани
деценијама демократске власти и правцем којим је она водила земљу, желели да чују.
Дискредитовањем Стејт Дипартмента они су покушали да дискредитују целу извршну
власт и саму демократску странку, приказујући је као “феминизирану“, „слабу“ према
комунизму и хомосексуализму. Сама администрација је постала „сигурносни ризик“ и
„претња националној безбедности“. „Изопаченост Рузвелт – Труманове администрације је
преседан у америчкој историји“ тврдио је један сенатор. Републиканци су најзад имали јаке
адуте да је дискредитују и нису желели да пропусте ову шансу. Конзервативна јавност је све
заслуге за ово „херојско дело“ приписала Мекартију, и он ће касније остати симбол чистке,
иако ће већи део посла обавити утицајни рапубликански сенатори Стајлс Бриџис и Кенет
Вери.225
Попут истраге комуниста ни истрага хомосексуалаца у влади није била нова. Мекарти
је истакао општепознату чињеницу, али медији и републиканска партија су искористили
прилику да је преувеличају и изазову панику. Од почетка Хладног рата Стејт Дипартмент
је уз притисак Конгреса значајно појачао сигурносне протоколе и започео отпуштање
запослених. У то време је створен дуални сигурносни критеријум нелојалних и несигурних;
комунисти су спадали у прву групу, а сви остали (хомосексуалци, алкохоличари и коцкари)
„људи сумњивог морала“ у другу. Током ових година шеф Стејт Дипартмента је добио и
одрешене руке да без икаквих ограничења отпушта „сигурносне ризике“. Иако дуго у току,
223 David K. Johnson, The Lavander Scare: The Cold War Persecution of Gays and Lesbians in the Federal
Government, The University of Chicago Press, Chicago, 2004, стр. 17.
224 Дин Ачесон (Dean Achenson) био је амерички државник и адвокат. Од 1949 до 1953. године служио је као
Државни секретар у администрацији Харија Трумана и био је један од креатора америчке хладноратовске
политике. Значајно је утицао на стварање Маршаловог плана, Труманове доктрине и НАТО-а.
225 Стајлс Бриџис (Styles Bridges) је био учитељ, уредник и члан Републиканске партије из Њу Хемпшира.
Кратко је служио као гувернер Хемпшира пре него што је изабран у амерички Сенат у ком ће служити до
своје смрти 1961. год. Био је један од најутицајнијих републиканаца и као такав је служио као вођа сенатске
мањине током 1952. и 1953. год. Остао је упамћен као један од најзначајнијих и најревноснијих
Мекартијевих присталица.
Кенет Вери (Kenneth Wherry) је био амерички бизнисмен, адвокат и политичар. Члан републиканске
партије из Набраске. У Сенат је изабран 1943. године и служио је као „бич“ мањине и већине до 1949. када
постаје вођа мањине у Сенату. Био је жестоки изолациониста, противник уласка САД у УН и Маршаловог
плана. Осведочени антикомуниста и хомофоб. Умро је од упале плућа 1951. године у 59. години живота.
67
тек су са Мекартијем, и спектаклом какав су била саслушања Тајдингсовог комитета, чистке
хомосексуалаца доспеле у жижу јавности и постале једно од кључних политичких питања у
земљи.226 Председавајући комитета Милард Тајдингс представљао је прототип политичара
њудиловског типа, оног што су републиканци највише мрзели и против чега су се борили.
Интелектуалац у скупом оделу, ожењен богатом наследницом, погрдно називан Мајлорд 227,
попут Хиса и Ачесона представљао је симбол источног естаблишмента који је дуго имао јако
упориште у влади, посебно у Стејт Дипартменту. Тајдингс је уверен у неоснованост
Мекартијевих оптужби кренуо у офанзиву желећи да укаже јавности на његову хипокризију,
јер случај број 14. на који је Мекарти раније указао, био је Џозеф Панух, хомосексуалац,
антикомуниста и његов велики присталица. Тајдингс је све време заседања покушавао да се
бави искључиво комунистима и „нелојалним“, док су републиканци стално тежили
проширењу истраге на „неподобне и сигурносне ризике“ јер би им то дало много више
простора за маневар и манипулацију. Изјаве о великом броју хомосексуалаца у
администрацији су забринули Трумана и његово особље који су били уверени да ће
републиканци употребити антикомунистичку и антигеј реторику против њих. Неки од
Труманових саветника сматрали су ово друго много опаснијим, јер обични људи су много
више забринути за очување морала и традиционалних вредности Америке него за
националну безбедност.228 Труман је дуго покушавао да пронађе решење, али није био
спреман на значајније проширење истражних могућности Конгреса, а када је пропала и
његова иницијатива о оснивању председничке двопартијске комисије која би се позабавила
питањем хомосексуалаца у влади истрошио је све могућности и препустио иницијативу
републиканцима. Они нису губили време и у Представничком дому Конгреса су покушали да
донесу закон о забрани запошљавања хомосексуалаца који су по њиховом мишљењу
подложни уцени и често у служби комуниста. Предлог је одбијен по чистој партијској линији
и ово је послужило републиканцима да окриве демократе за незаинтересованост решавања
горућег питања хомосексуалаца у влади. Администрација се нашла у незавидној ситуацији у
којој је отпуштање хомосексуалаца доводило до питања откуд они ту и колико их још има, а
уколико не би предузели ништа републиканци би се позивали на заташкавање и
неефикасност владиног сигурносног програма.
Government, The University of Chicago Press, Chicago, 2004 стр 25
227 игра речима са његовим именом од енглеског Мајлорд што значи мој господару – алузија на његово
аристократско понашање
68
Хомофобија је битна за истраживање мекартизма и због честог поистовећивања
хомосексуалаца и комуниста. Изједначавање израза комуниста и квир229 довело је до стапања
ова два појма. Мекарти је створио дојам да је доказ инфилтрације једне групе истовремено
доказ инфилтрације и друге, па је често набрајајући случајеве комуниста у влади набрајао и
неколико хомосексуалаца, често фабрикујући податке. Велики део америчке популације није
био способан да разазна разлике између концепта нелојалан и сигурносни ризик, па су сви они
постајали исто, противници. Комунисти и хомосексуалци су заједно подривали моћ
Сједињених Америчких Држава тврдили су конзервативци. Ова реторика је брзо избрисала
резлике међу њима и граница између комунисте и хомосексуалца је избледела док они нису
постали синоними.230 И комуниста и хомосексуалац је био „дефектан“, и један и други су
били припадници јединствене субкултуре која је постојала у тајности, имала посебне
моралне и друштвене норме, културне тенденције и лојалност према групи којој припада, не
према друштву и нацији у целини. 231 Мекарти и њему слични ретко су о комунистима и
хомосексуалцима говорили у једнини. Никад се нису бавили појединачним случајевима, то је
увек био колектив. „Они“, „та господа“, „те групе“, неодређеност и ширина појма давала им
је слободу манипулације, али и деловала много страшније јавности, јер противник је увек био
бројан, непознат и свеприсутан. Хомосексуалцима и комунистима је одузета свака људскост,
њихов идентитет и иднивидуалност. Претворени су у бројеве, имена, магловиту претњу,
колективну уроту - демонизовани су како би се оправдао злочин над њима. 232 Десничарски
политичари су сматрали да су хомосексуалци и комунисти две хомогене групе које су
изгубили све класне, образовне, националне или расне разлике и стопили се у јединствену
целину у циљу уништења америчког начина живота. Многи психијатри и социолози су у то
време подржали ово становиште студијама које су тврдиле да хомосексуалци избегавају
друштво других и „теже да се окруже хомосексуалцима“ као и да „могу једне друге да
препознају само по ставу, изгледу, реченом или прећутаном“. Теорија о јединству
хомосексуалаца и комуниста „објашњена“ је у једном новинском чланку из тог времена у ком
стоји да „хомосексуалци као и комунисти превазилазе класу, расу и нацију“ и да сви
припадају „изопаченој и грешној интернационали“. Пошто хомосексуалци желе да буду
слободни и да „збаце окове буржоаског уздржавања и класног друштва“ они су природно
229 израз који означава чудност, застрањивање, болећивост. у сленгу израз за хомосексуалца
230 James Penner, Pinks, Pansies, and Punks: The Rhetoric of Masculinity in American Literary Culture, Indiana
University Press, Bloomington, 2011,
232 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998.
69
склонији комунистичкој идеологији.233 Иако је, као и код многих потлачених делова друштва,
постојала изражена солидарност хомосексуалаца на националном и интернационалном
нивоу, што показује и име првог магазина за хомосексуалце „Један“ 234, причати о некој
организационој повезаности зарад рушења владе САД - а сулудо је. Чак и деценију касније,
Маташин друштво235,највећа хомофилна организација САД бројаће тек неколико десетина
чланова и њено деловање биће крајње ограничено. У то време настаје, по угледу на
коминтерну, израз за хомосексуалну интернационалу: хоминтерна. Овај израз се пре свега
односио на хомосексуалце у позоришту, на уметничкој сцени и телевизији где су они
успоставили неку врсту „хегемоније“. Постојао је велики страх да ће преузимањем културне
сцене хомосексуалци постепено „разградити морално ткиво и довести до деградације
америчке културе“.236
Најпогрешнија ствар овог метанаратива и она која је изазивала највећи страх међу
Американцима било је убеђење да су комунисти и хомосексуалци луди, ментално дефектни и
нестабилни. Сматрало се, и то је била епистема овог времена, да су корени хомосексуалности
и комунизма трауме из детињства, превише брижни родитељи, заштитничке мајке или осећај
социјалне отуђености. Јавност је ову групу људи сматрала неприлагођеном у психолошком,
сексуалном и сваком другом погледу. Како је о својој ученици говорио један професор „она
не само да је хомосексуалац, већ гаји симпатије према Русији“. Културне, сексуалне и
политичке преференције нису израз убеђења већ карактерне мане због које хомосексуалци
лакше долазе под лош комунистички утицај. 237 Овде је битно и питање морала, јер како је сам
Мекарти реако у Вилингу „разлике између нашег хришћанског света и атеистичког
комунизма није само политичка, она је и морална.“. Овај страх од комунистичког неморала је
био поприлично велики. У САД су кружиле најфантастичније приче о Русији и о „слободној
љубави“ која се тамо практикује. Постојао је мит о национализацији жена и колективизацији
деце. Комунисти су опасност за једну од темељних институција Америке, породицу – чијим
уништењем би била уништена и основа слободног друштва. Свако нетрадиционално
мишљење о браку сматрало се сумњивим, јер је „опозиција према браку“ један од основних
тачака комунистичког програма. Мекарти и људи око њега су често САД поредили са Римом,
234 One; потиче из књиге Томаса Карлајла „мистична веза братства чини све мушкарце једним“
235 име добило по Матаћину, лику из италијанског позоришта. Он је био дворска луда која је увек говорила
истину краљу. Само друштво је основано 1950. године и једно је од првих у Сједињеним Државама. Основао
га је Хари Хеј, комуниста и радикални синдикалац, у Лос Анђелесу.
236 David Savran, Communists, Cowboys, and Queers: The Politics of Masculinity in the Work of Arthur Miller and
Tennessee Williams, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1992,
70
и упозоравали да ће попут њега „најмоћније царство данашњице“ пропасти, због своје
моралне корумпираности и разврата који су комунистички агенти ширили по земљи. Стално
се истицало да ове туђинске субкултуре психички нестабилних људи раде заједно како би
урушили Америку промоцијом неморалности и рушењем њених традиција које су је учиниле
великом.238 Слици опасне, раширене претње значајно је допринела и анонимност противника,
јер у јавности се чуо само један глас. А тај глас је измишљао најчудније и најодвратније
сексуалне перверзије које су подривале моралне темеље америчког друштва. Хомосексуалци,
анонимни и без права на одбрану, били су идеални жртвени јарац на који су пројектовани
многи страхови америчког народа у једном јако турбулентном времену.239
***
Број хомосексуалаца у Вашингтону и федералној влади помаже нам да у исто време
схватимо неоснованост оптужби, али и да разумемо основаност страха америчке јавности и
лакоћу којом је иста изманипулисана. Хомосексуалност великог броја владиних службеника у
Вашингтону била је општепозната ствар. Таква администрација је успешно провела земљу
кроз најтеже економске и безбедносне изазове, Велику депресију и светски рат, са којим се
она сусрела. Хомофобија педесетих у својој основи била је усмерена на један одређен слој, на
бирократу. Она се може схватити као производ америчког неповерења према етатизацији која
се десила у периоду Њу Дила, али и све веће феминофобије до које је дошло услед повећања
броја жена у влади. Њу Дил и Други светски рат су омогућили већу слободу женама,
ослабили ригидне моралне норме и довели до велике концентрације становништва у већим
градовима у којима је дошло до одређене либерализације понашања. 240 Са порастом улоге и
овлашћења државе долази до увећања њеног персонала. Други светски рат ће значајно
допринети расту америчке федералне владе и јачању контроле коју је спроводила над својим
становништвом. У условима економске депресије и рата дошло је до великог прилива
становништва, пре свега младих и образованих људи, у америчку престоницу која постаје
један од највећих градова у САД. Са 700.000 становника почетком 30-их Вашингтон је у
време мекартизма порастао на 1.4 милиона, посебно је велики пораст владиних службеника у
истом периоду од 70.000 до 270.000.241 Велики број новопридошлих становника и службеника
владе били су хомосексуалци који су долазили из руралних делова САД и откривали нове
238 Bill Osgerby, Playboys in Paradise: Masculinity, Youth and Leisure Style in Modern America, Berg, Oxford, 2001.
240 Melissa A. McEuen, Making War, Making Women: Femininity and Duty on the American Home Front 1941 – 1945,
The University of Georgia Press, Athens Georgia, 2010,
71
могућности великог града који је нудио слободу и сигурнију егзистенцију коју је омогућавала
државна служба. Током рата, у условима великог психичког притиска, доћи ће до пораста
сексуалног експериментисања, што ће многима омогућити да открију своју
хомосексуалност.242 То ће значајно допринети стварању развијене геј субкултуре и њеном
слободном и јавном испољавању.243 Не само да је постојао велики број хомосексуалаца у
Вашингтону, него је и њихова отвореност била као нигде другде у САД. Та отвореност, и врло
динамична геј субкултура,су били главни разлози за долазак хомосексуалаца у толиком броју.
Епицентар свих дешавања био је Лафајет парк чија околина ће постати центар геј
субкултуре где ће нићи мноштво геј барова у којима су се читали Вајлд и Витман, и околину
где је истополна веза била нормална ствар. Оваква клима је била кључна за стварање
заједнице која је схватила своју различитост, посебност и другост и била поносна њоме. Из
ових заједница ће нићи и Маташин друштво и у њима ће се родити „прајд покрет“. 244 Једна
од лошијих страна живота у престоници била је близина владајућој класи САД која је са
забринутошћу посматрала како се „морално влакно САД-а“ дезинтегрише пред њиховим
очима и одлучили су да томе стану на пут.
У време Другог светског рата долази до одређене феминизације рада у ком предњачи
федерална влада, која је и раније била отворенија за жене од приватног сектора. Ово
отварање федералне владе започело је у време грађанског рата и од тада је влада била највећи
послодавац жена. По речима историчарке Синди Арон ова идеја „интеграције жена у
ексклузивно мушку средину била је скандалозна“ јер је отргла жену из женске сфере и
дозволила јој улазак у јавни живот чија је основа, од античких времена, била мужевност,
жене нису имале право на јавне наступе, оне су биле домаћице, синоним приватне (личне)
сфере.245 Жена је у овом периоду напустила улогу домаћице и преузела улогу главе породице
која зарађује новац и храни породицу, до тада резервисану само за мушкарце. Основе
нуклеарне породице246 су биле уздрмане јер су девојке белих оковратника у велике градове и
федералну владу стизале због жеље за слободом и независношћу од исте. Породица је за њих
била симбол репресије, а пословна каријера знак еманципације, успеха и моћи. Због тога
велики број ових жена касније ступа у брак и рађа децу, што је за одређен број људи било
недопустиво.247 Женски идентитет је вековима конструисан на концепту супруге и мајке и ово
242 Salvatore J. Licata, The Homosexual Rights Movement in the United States, Journal of Homosexuality, 6; 1-2, 161 –
189, стр. 8.
243 Diana K. VanGoethem, Understanding the Construction of Homophobia as a Social Problem in Postwar America,
JCCC Honors Journal, Vol. 2, 2010, стр. 5.
244 покрет за еманципацију ЛГБТ(КТ) заједнице
245 Tim Edwards, Cultures of Masculinity, Routledge, New York, 2006.
246 Barbara Krasner, The Nuclear Family and Cold War Culture of the 1950s, 2014,
247 C. Wright Mills, White Collar: The American Middle Classes, Oxford University Press, Oxford, 1951, стр. 203.
72
нарушавање и преиспитивање ових социјалних конструкта претило је да уништи „америчку
жену“ и „америчку породицу“. Ово је време у којем жене полако продиру у мушку сферу што
је посебно видљиво у бирократији која постаје значајно феминизирана. На националном
нивоу око четрдесет процената федералних запослених су жене, у Вашингтону оне чине
готово шездесет посто бирократског апарата. Углавном секретарице, стенографкиње и
слично, у деценији после Другог свтског рата оне проширују спектар занимања којим се баве
угрожавајући деценијске концепте мушких и женских послова.248 Долази до премишљања
социјалних норми и ствара се нова динамика моћи у америчком друштву која је запретила
вековном status quo. Жена је постала својеврсни синоним за канцеларијски посао и нову
класу белих оковратника која се спремала да преузме САД. 249 Ова феминизирана средина, као
и стварање одређених предрасуда о бирократији као женском послу, почела је да привлачи
мноштво младих мушкараца. Већина су били млади, образовани хетеросексуалци који су рад
у женским срединама видели као идеалну прилику за упознавање жена, али и велики број
хомосексуалаца који су се осећали сигурније, опуштеније и пријатније у таквој радној
атмосфери. Ови мушкарци, у сленгу називани виле, који су начином облачења, говора и
понашања отворено приказивали своју хомосексуалност, пре свега њихово исмевање,
заслужени су за стварање наратива о хомосексуалцима као добрим канцеларијским
службеницима. Овај наратив показује како је мужевност одузета хомосексуалцима, којима је
он давао женске одлике и особине које су чиниле добру секретарицу и канцеларијског
службеника. Слично су геј жене попримале мушке карактеристике постајући мушкараче, јаке,
слободне и независне; претње мушком ауторитету. У свакој вези, па и оној истополној,
морали су да постоје мушкарац и жена не као одлика пола, већ рода. Социјални конструкт
који се тицао односа моћи у вези. У владајућем дискурсу тог времена, онај
подређени/подређена је увек бивао слабији, несавршенији, бивао је жена.250
У ово време се појавио један експозе о Вашингтону који је приказивао престоницу као
„град проститутки, коцкара, комуниста и наркомана“, „легло хомосексуалаца“ и „гигантског
владиног апарата“ у који су током Рузвелтове владавине нахрлили левичари, социјалисти и
квир интелектуалци, „нелојални балетани“. Град „фемократије“ која је угрозила природни
поредак. Овај крајње конзервативан текст привукао је велику пажњу америчке јавности и
учврстио је наратив о „девијатном бирократи“. Многи американци средње класе су рад за
владу видели као одрицање од своје независности, самим тим и мушкости. У то време то је
249 C. Wright Mills, White Collar: The American Middle Classes, Oxford University Press, Oxford, 1951, стр. 200.
250 George L Mosse, The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, Oxford University Press, New York,
1996,
73
крајње непопуларан, мање вредан посао. Бирократа је послушни робот, не размишља, лењ је
и поткупљив. Посебно су били нападнути нови типови њудиловског бирократе;
професионалац и интелектуалац. Како је Хофштатер рекао „мали бизнисмен и мали
политичар били су фрустрирани образованим професионалцем Рузвелтове ере који им је узео
моћ одлучивања“. Многи законодавци су били застрашени бирократом који колико год
образован је у својој суштини антидемократска сила, противник „изабраних представника
народа“. Мишљење да су бирократе хомоген и јединствен блок који може да донесе превагу
на изборима гласајући за оног „који их храни“ је постао највећи страх америчких
законодаваца. Републиканци су то видели као једино објашњење Труманове победе 1948. 251
Неповерење према држави и влади, њеном мешању у живот и посао одувек је саставни део
америчког етоса и Њу Дил и Фер Дил су сматрани антитезом америчког сна.252 Претња
америчком индивидуализму и самопомоћи, ослањање на државу у решавању проблема био је
комунистички менталитет несвојствен америчком предузетничком духу. Ова антидржавна
реакција јесте један од основних узрока антигеј и антикомунистичких чистки. Ово доба
мекартизма било је доба вулгаризације и антиинтелектуализма; коначна победа бизниса над
државом. Њудиловци су постали жртвени јарци и узрок сваког проблема, стога је „њудиловац
замењен дилером аутомобила“, време јајоглавих је прошло.253 Током председничке кампање
1952. републиканци ће оштро напасти демократског кандидата Адлаја Стивенсона као
јајоглавог интелектуалца, „воћкицу“, тип човека који су они спремни да уклоне из
Вашингтона. Током кампање појавила се гласина да је Стивенсон једном ухапшен због
хомосексуалног преступа, а сумње је додатно подгрејала Стивенсонова бивша супруга која је
потврдила гласине.254 На следећим изборима појавиће се слоган „глас за Стивенсона је глас за
Кристин Јоргенсен“.255 Тако је председничко надметање - Ајзенхауера војника, ратног хероја,
Тексашанина, протестанта, архетип „истинског американца“ и Стивенсона образованог на
колеџу Ајви лиге из богате породице са чврстим политичким везама, Њудиловца – укључено у
оквире дискурса о сексуалности и полу (роду). Један од најконтроверзнијих примера
употребе хомофобије у политичке сврхе јесте притисак Мекартија и његовог табора у ком је
најгласнији био сенатор Бриџис на сенатора Лестера Ханта, једног од најжешћих
Мекартијевих противника који се залагао за ограничење сенаторског имунитета, да се не
Government, The University of Chicago Press, Chicago, 2004,стр. 97.
252 Fraser M. Ottanelli, The Comunist Party of the United States From the Depression to the World War II, Rutgers
University Press, London, 1991.
253 Richard Hofstadter, Anti – Intellectualism in American Life, Alfred A. Knopf, New York, 1963.
254 љубоморна и шизофрена; њено сведочење морамо узети са великом резервом.
255 први амерички трансексуалац
74
кандидује за реизбор, јер ће у том случају у јавност пустити информацију о хапшењу његовог
сина због завођења полицајца. Хант је дуго одбијао да се повуче, али без помоћи колега и
председника, лошег здравља, на крају је пристао да повуче своју кандидатуру како би
заштитио породицу од негативног медијског утицаја. Неколико дана после тога извршио је
самоубиство у својој канцеларији у Сенату.
***
У јеку републиканске борбе са хомосексуализмом појавиће се истраживање, до тада
мало ознатог професора из Индијане, др. Алфреда Кинзија под називом Сексуално понашање
мушкараца (Sexual Behavior in the Human Male) која ће постати једна од најчитанијих књига у
послератној деценији и притом изазвати дубоку забринутост нације за моралне стандарде у
њој значајно доприносећи хладноратовској хомофобији. Кинзи је један од првих који је
тврдио да хомосексуалност није никаква реткост, никакво абнормално и неприродно стање и
да у САД постоји око 4% искључивих хомосексуалаца, али да је број оних који су имали неко
хомосексуално искуство много већи, чак 37%. Објављивање ове књиге изазвало је велику
дебату међу научницима, социолозима, политичарима, али и обичним грађанима. Сви су чули
понешто о књизи, многи су је и прочитали, и сви су расправљали о њој. Хомосексуалци су
први пут у америчкој историји заузели централно место у националном дискурсу. То најбоље
показује „геј литература“ која у ово време пролази кроз својеврсно златно доба. Књиге
Трумана Капотеа, Тенеси Вилијамса и Гора Видала у многоме су допринеле „рушењу
вековног табуа“ и помериле границе прихватљивог у књижевности. 256 Једна од лоших страна
ове популаризације хомосексуалаца јесте што је дошло до моралне панике изазване страхом
да ће хомосексуалци наудити америчкој омладини. Новинари су често истицали сексуалне
преступе, а поново је актуелизована и прича о Леополду и Лоебу 257 која је употпунила слику
опасног, перверзног хомосексуалног злочинца. Реторика ове панике је слична оној црвеног
страха. Ваше дете нигде није безбедно. Преступник може бити свако и може да „нападне“
било где. Преступник хомосексуалац је попут комунисте „болестан“, неспособан да се
контролише и увек спреман да „регрутује“ нове чланове у своју клику. Закони Дистрикта
Колумбија, тврдили су законодавци, нису довољно добри и морају се променити. Све ово је
довело до Милеровог закона о сексуалним психопатама који је увео појам содомије у
америчко право и пооштрио казне за сексуалне преступнике предвиђајући затварање
хомосексуалаца у менталне установе где би им била пружена стручна помоћ. Сматрало се да
256 The City of Pillar, Gore Vidal; Other Voices, Other Rooms, Truman Capote;
257 Нејтан Леополд Млађи и Ричард Лоеб су младићи са Универзитета у Чикагу који су киднаповали и убили
четрнаестогодишњег дечека Роберта Френкса из чисте забаве. Разлози овог убиства су крајње комплексни,
али су медији често истичући перверзност и менталну оболелост починилаца истицали и њихову
хомосексуалност.
75
су сексуални преступници склонији рецидиву од осталих криминалаца и да њихово право на
слободу, и што је најбитније рехабилитацију, треба максимално ограничити. После доношења
закона у Дистрикту је започела „кампања елиминације перверзњака“ приликом које је
ухапшено стотине људи без подизања иједне оптужнице. Полиција је хапсила сваког ко им се
учинио сумњив, испитивала је људе без икаквог основа дубоко задирући у њихову
приватност и нарушавајући њихова права.258
Најжешћи напади, као и приликом антикомунистичке хистерије, били су на Стејт
Дипартмент у ком се десио и један од првих хомосексуалних скандала у влади у који је био
умешан подсекретар Самнер Велс.259 Када је педесетих избио Страх лаванде сви су се сетили
Велса и окривили га за контаминацију секретеријата хомосексуалцима. Најстарији и
најпрестижнији секретеријат америчке администрације постао је педесетих предмет
подсмеха и главна мета чистки. У центру тих напада налазио се Дин Ачесон, Труманов
државни секретар, и један од најчешће нападаних људи у време црвеног страха. Ачесон је
постао мета оног тренутка када је стао у одбрану Алџира Хиса. Даљи развој догађаја (пад
Кине и комунистичка шпијунажа) само су распламсали мржњу коју су конзервативни
републиканци осећали према њему и свему што он представља. Обојица су због својих
манира били неосновано оптуживани за хомосексуалност што их је додатно дискредитовало,
а Ачесон је постао симбол свега лошег у америчкој администрацији и републиканци су
тражили његову смену.260 Оптужбе против њега потицале су из дубоког уверења америчког
народа да је дипломатско занимање нечасно. Да су главне особине дипломате способност да
лаже, одуговлачи, сплеткари, што су све женскасте особине. Дипломате избегавају рат и
сукоб, плашљиви су и слаби, енглесчићи како су их називали прави амерички мушкарци.261
Због тога се сматрало да немужевни посао дипломате посебно одговара хомосексуалцима и
да је неактивна и штетна америчка послератна политика израз слабости и неспособности
ових људи. Да би се одбранио од ових оптужби Стејт Дипартмент је значајно пооштрио свој
сигурносни програм посебно обраћајући пажњу на сексуалност својих запослених. Овај
сигурносни програм је довео до отпуштања најмање хиљаду људи из Стејт Дипартмента, а
259 У овај скандал, који је остао сакривен од јавности, али о коме се „шушкало“ у Вашингтону био је умешан
Државни подсекретар Самнер Велс, један од најутицајнијих људи у администрацији Френклина Д.
Рузвелта.Скандал је избио за време Рузвалтове кампање за трећи мандат, када је у возу, видно пијан,
затражио помоћ члана особља да га отпрати до собе, а затим покушао сексуално да га напаствује.
260 Robert L. Beisner, Dean Acheson: A Life in the Cold War, Oxford University Press, Oxford, 2006, стр. 300.
261 Monika L. McDermott, Masculinity, Femininity, and American Political Behavior, Oxford University Press,
Oxford, 2016, стр. 84.
76
број којима је одбијен захтев за посао остаје непознат и једино је сигурно да је вишеструко
већи.
После истраге Стејт Дипартманта потрага за хомосексуалним субверзивцима, под
вођством сенатора Верија, проширена је на целу администрацију и све њене агенције. Он је
током своје истраге дошао до неоснованог закључка да је хомосексуализам велика претња за
националну безбедност, јер су Руси саставили листу познатих хомосексуалаца у влади и
уцењујући их долазе до поверљивих података. Указујући на праксу хомосексуалаца да кад
буду откривени и отпуштени у једној агенцији они „само пређу улицу“ и нађу запослење у
некој другој. Да би се влада у потпуности заштитила од хомосексуалаца захтевали су од
ЦСЦ-а262 да повеже све унутрашње истраге разних агенција и секретеријата и да појача
периодичне инспекције и провере персонала.263 У ово време се усталила пракса која ће
трајати све до средине шездесетих коју је један савременик упоредио са астечким
жртвовањима да се умилостиве богови. Ради се о редовним рапортима пред Комитетом за
Апропријацију којим је преседавао сенатор Џон Руни који су ритуализовани и пратили су
устаљени протокол који се састојао од набрајања отпуштених хомосексуалаца из одређене
агенције зарад одобрења средстава. Они који „нису жртвовали довољан број сигурносних
ризика“ наишли би на оштру критику преседавајућег и смањење буџета. Ово је натерало све
владине агенције да појачају своје сигурносне протоколе, а Конгрес им је олакшао посао
додајући Мекаранов додатак264 у статуте свих секретеријата. После истраге Конгрес је
одлучио да образује комитет, под представништвом сенатора Клајда Хјуиа како би проверио
ове тврдње. Већи део истраге председавајући је поверио свом саветнику Френсису
Фланегану, блиском Мекартијевом пријатељу и искусном истражитељу који је асистирао
неколицини комитета.
Један од најснажнијих аргумената у овој дебати о геј људима као „сигурносним
ризицима“ била је њихова рањивост на уцену. Доказ ове тврдње Фланеган је нашао у случају
пуковника Редла, шефа аустријске обавештајне службе у Првом светском рату, који је био
двоструки агент у служби Русије. Роско Хиленкотер, шеф ЦИА-е, је приликом свог
сведочења пред комитетом упознао исти са овим случајем том приликом значајно мењајући
чињенице и претерујући у неким тврдњама. Комитет је озбиљно схватио овај случај и узео га
262 Комисија Цивилне службе – била je задужена за запошљавање у федералној влади; створена у време
председника Гранта да би се прекинуло са праксом запошљавања „преко везе“ и да се пређе на
запошљавање по заслузи и тако подигне квалитет федералне администрације.
264 дозвола секретару да отпушта „сигурносне ризике“ по убрзаном поступку без икаквог објашњења и права на
жалбу.
77
као чврст доказ непоузданости хомосексуалаца иако је био читава два светска рата и океан
далеко, притом је био случај војне, не цивилне шпијунаже, и што је најважније
хомосексуалност није била једини мотив за одавање тајни, већ и похлепа. Ово сведочење је
био једини доказ умешаности хомосексуалаца у шпијунажу, остали службеници из Војске,
Морнарице и Ваздухопловства иако су се сложили да хомосексуалци представљају ризик они
немају доказа да је иједан геј икада починио шпијунажу на штету америчке државе. Комитет
је открио само један случај уцене хомосексуалног службеника, који је био у вези новца не
дељења националних тајни, и сматрао је то довољним, иако је он пропао јер је службеник
пријавио уцену полицији.265 Парадоксално у овоме је што је управо чврст став америчке
владе о неподобности хомосексуалаца за рад у њој и друштвена стигма која је пратила
отпуштеног био и највећи узрок њихове рањивости на уцену. Ово је било довољно да се
одбаце медицинска сведочења која су тврдила да хомосексуалци нису толико различити од
хетеросексуалаца. Да нису ништа неразумнивији, неуротичнији, емоционалнији, то су све
ствари које не зависе од сексуалности. Ове компликоване, научне ствари о природи
хомосексуализма и геј индивидуи, нису превише интересовале сенаторе, они су се једино
питали „има ли лаког и брзог начина да идентификујемо те сигурносне ризике“. Сви
учесници су „желећи да ставе проблем у праву перспективу“ инсистирали да акценат буде на
„медицинском аспекту проблема“. Хомосексуалци су психијатријски проблем, не опасност за
националну безбедност.266 Фланеган је међутим, у духу времена и владајућег
антиинтелектуализма, одбацио ауторитет медицинских радника, поготово Кинзија „који
немају појма“, и захтевао је практичнији приступ. Коначни извештај Хјуиевог комитета, иако
је откривен само један случај откривања тајни од стране геј особе услед уцене, био је крајње
негативан. Тврдио је да Руси мотре на хомосексуалце, праве листе и вребају повољан
тренутак за уцену, стога треба „очистити“ администрацију од ове „опасне претње“, чак и од
оних хомосексуалаца који не раде са осетљивим материјалом. Овај извештај био је прихваћен
као чињеница и постао је основа за антигеј политику у наредном периоду која ће бити
обележена отпуштањем хиљаде хомосексуалаца из федералне владе.267
Политика отпуштања хомосексуалаца ће врхунац достићи после доласка Двајта
Ајзенхауера у Овални кабинет. Он је у кампањи обећао „чишћење куће“ и значајно је појачао
притисак на хомосексуалце у влади. У време његове владе долази до „атомизације федералне
Government, The University of Chicago Press, Chicago, 2004, стр 111
266 David P. McWhirter, Stephanie A. Sanders, June Machover Reinisch, Homosexuality/Heterosexuality: Concepts of
Sexual Orientation, Oxford Univeristy Press, Oxford, 1990,
78
владе“268, таласа потказивања и врхунца стално присутне параноје и страха за посао и
друштвени углед. То не важи само за хомосексуалце, већ и за хетеросексуалце који су такође
могли на основу једне анонимне дојаве да упадну у „машину националне безбедности“ која
би у својим проверама на крају, ако би то желела, увек открила нешто компромитујуће.
Својом Директивом 10450 Ајзенхауер је дао широка овлашћења ФБИ-ју за истрагу не само
федералне владе, већ и приватних фирми које имају или су имале уговор са владом, која ће
они искористити за отпуштање око 5.000 хомосексуалаца и око 1.000 „наводних
хомосексуалаца“. Много већи број је оних којима није ни пружена прилика да раде за владу.
До краја педесетих око 12 милиона радника ће проћи кроз неку врсту сигурносне провере. 269
Директива 10450 је показивала да је нагласак националне безбедности са политичке
лојалности проширен на широк и нејасан концепт „моралне погодности“. Службеник више
није морао да почини издају да би био означен као неподобан, требало је само да има
потенцијал за то и могао је бити отпуштен. Како је мекартизам попуштао, тако се питање са
лојалности све више тицало неморалности, борба против комуниста, постала је борба за
америчку душу.270 У свом обраћању нацији 1954. године председник Ајзенхауер је са поносом
изјавио да „програм чишћења куће“ даје задовољавајуће резултате и да је захваљујући напору
његове администрације већ 2.200 сигурносних ризика остало без посла. 271 Велики број ових
ризика је отпуштен на моралном основу, а велики проценат њих су били хомосексуалци.
Хомосексуалци ће остати непожељни запосленици све до почетка седамдесетих, и тек
ће Бил Клинтон 1998. године укинути све препреке за запослење геј особа. Иако су
хомосексуалци у овом периоду трпели можда и највећу репресију у америчкој историји, он је
значајан јер је кључно раздобље за стварање покрета геј солидарности који ће кроз Маташин
друштво и побуну шездесетих створити услове за прихватање ЛГБТ популације у америчком
друштву које ће бити довршено 2015. године када је Уставни Суд Сједињених Америчких
Држава својом пресудом у случају Обергефел – Хоџ створио преседан и легализовао
доношење закона о истополном браку у САД који до данас неће бити спроведен у свега
петнаест савезних држава. Период страха Лаванде се тако може сматрати формативним
периодом у ком је владина репресија изазвала буђење геј свести; владина политика неправде
и неједнакости на крају ће створити услове за стварање праведнијег друштва.
268 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998, стр 331 – атомизација је изолација
појединца, окретање породице и пријатеља против њега кривицом по асоцијацији, изазивање таласа
потказивања у ком свако криви сваког, оптужени наводе имена јер се то од њих тражи како би избегли казну;
доводи до отуђивања људи, неповерења међу њима.
269 The Legacy of Discriminatory State Laws, Policies, and Practices, 1945 – Present,The William Institute, стр. 8.
271 Ibid. Стр. 140.
79
3.2. Црвено/црна америчка дилема: (де)сегрегација и/или (анти)комунизам
„Ја сам невидљив, разумите, зато што људи одбијају да ме виде…

као да сам окружен огледалима. Када гледају у мом правцу они виде
само окружење, себе или делове своје маште, заправо, све сем мене.“
Ралф Елисон, из књиге Невидљиви човек
Једног дана петорица америчких војника који су неколико дана раније ослободили
Париз ушетало је у један локални ресторан. Када је у исти објекат ушетао црнац (француски
држављанин) и сео за сто до њих позвали су конобара и захтевали да се он избаци. Конобар је
то наравно одбио и дошло је до сукоба, а на крају су Американци били ти који су морали да
напусте локал. Овакве епизоде америчког расизма и покушаја „извоза“ Џим Кроуа272 током
Другог светског рата нису биле ретке. У Италији су официри, углавном са Југа, захтевали
другачији пријем црних ослободилаца, а Британци су неколико пута и јавно протестовали
због покушаја сегрегације у њиховој земљи коју су спроводиле америчке војне снаге.
Неколико пута је долазило до веома жестоких и масовних сукоба локалног становништва са
америчким трупама. Највећи је био онај у Бамбер Бриџу, који се дешавао у исто време када и
расни нереди у Детроиту, када су Енглези стали у одбрану два црна војника од војне полиције
која је хтела да их ухапси због мисцегених веза са Британкама. 273 Све ово је довело до
великих тензија између црнаца - који су масовно гинули за Америку, за одбрану света од
најгнуснијег расистичког режима икада - и белаца, посебно јужних сегрегациониста, који
нису желели да одбаце идеологију беле супериорности и прихвате црнце као једнаке грађане
САД. Ово је навело шведског економисту Гунара Мирдала да у својој књизи Америчка
дилема: Проблем црнаца и модерна демократија изјави да је црначко питање највећи неуспех
у америчкој историји, а да је његово решавање главна ставка у послератном времену и да од
тога зависи очување Сједињених Америчких Држава и њихове демократије. 274 Мирдал је
отворено потирао тезу белих супремациониста о биолошкој и културној инфериорности
црног човека, економску предност сегрегације и неједнакости, али и политичку, посебно
272 Jim Crow је име за белог глумца који је у америчким позориштима глумио лик припростог, веселог и
послушног црнца. По њему су названи сегрегационистички закони који су на Југу дуго времена после
укидања ропства и реконструкције одржавали односе расне неједнакости између белаца и црнаца.
273 Thomas Borstelmann, The Cold War and the Color Line: American Race Relations in the Global Arena, Harvard
University Press, Cambridge, 2001, стр. 35.
274 Gunnar Myrdal, An American Dilemma, The Negro Probem and Modern Democracy, Harper & Brothers
Publishers, New York, 1944, стр. 1021.
80
интернационалну срамоту коју овакво стање доноси „вођи слободног света“. 275 У тренутку
док је откривала ужасе које је нацистичка Немачка починила у име расне чистоте Америка је
улазила у период када је и сама морала да се суочи са сопственим демонима расизма. Да би
постала истински предводник слободног света, прво је сама Америка морала да постане
слободна. За разлику од Мирдала овај текст неће америчку дилему третирати у уобичајеној
црно/бело дихотомији већ ће покушати да прошири амерички расизам на бело(ст)/не-бело(ст)
однос како би се обухватиле све „расе“ у америчком друштву. Посебан простор у овом тексту
добила је спрега комунизма и покрета за грађанска права, али и анализа нативизма и
ксенофобије који су једнако појачавали и амерички расизам и антикомунизам, као и анализа
значења Другог, неамеричког субјекта.
***
Расизам је „предрасуда, дискриминација или антагонизам усмерен према другачијој
раси, за коју се сматра да има специфичне карактеристике, способности и квалитете које је
разликују од наше, супериорније расе“.276 Расизам је у својој суштини идеологија, социјални
конструкт који оправдава одређен систем доминације и служи за очување повлашћеног
статуса одређене групе (углавном белог човека) у друштву. 277 Како је то дефинисао Кармајкл
„институционални расизам је процес, намерног или ненамерног, искључивања једне
мањинске, потлачене групе из друштва одржавањем њене неједнаке позиције у истом ради
заштите интереса доминантне групе“. Ове „групе“ одређене су бојом своје коже, па је тако
(институционални) расизам начин тлачења и контроле црног човека од стране белог. 278 Иако
нам тако не узгледа, расизам (у свом данашњем облику) је релативно нова идеологија. Он
настаје тек са појавом просветитељства, и његовог рационализма, у 18. веку, а тек током 19.
века, појавом научног расизма, добија свој коначни, највиши, облик. Стари Грци и Римљани
су имали појам варвара, као и институцију ропства, али у њиховом свету Други никад није
сматран биолошки инфериорнијим, није фиксиран и онемогућен да достигне цивилизацијски
ниво Грка или Римљанина.279 Просветитељски рационализам и жеља да се све класификује,
да се све „стави у природни ред и поредак“ и постдарвинистичка теорија еволуције и борбе
за опстанак биће основа на којој је изникла једна од најперверзнијих идеологија људског
рода, научни расизам. Ова идеологија, чијим оснивачем се може сматрати Жозеф Гобино,
275 Nikhil Pal Singh, Black is a Country, Race and the Unfinished Sruggle for Democracy, Harvard University Press,
Cambridge, 2005, стр. 142 – 150.
276 Oxford Dictionary of English, Oxford University Press, 2009.
277 Richard Delgado, Jean Stefancic, Critical Race Theory, An Introduction, New York University Press, New York,
2001, стр. 5 – 7.
278 Kwame Ture (Stokely Carmichael), Charles V. Hamilton, Black Power: The Politics of Liberation, Vintage, New
York, 1992, стр. 3 – 5.
279 Ali Rattansi, Racism, A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2007, стр. 13 – 15.
81
ставила је белог човека на „врх ланца исхране“, а као његова антитеза црнац је постављен на
само дно, тек мало изнад животиње.280
Може се рећи да ропство не подразумева постојање расизма, али је расизам као
идеологија настао у циљу оправдања ропства и колонијалних освајања, то је „производ
имагинарне димензије који маскира стварну опресију“.281 Црнац није поробљен зато што је
инфериорнији, управо његова поробљеност била је доказ његове инфериорности, самим тим,
био је то природан поредак ствари. Ропство (и колонизација), као коначни израз неједнакости,
одржавано је и легализовано кроз дискурс расизма који је, реториком предодређености
афричке расе за физички рад, за циљ имао „нормализовање“ њеног стања као јефтине радне
снаге.282 Реторика „терета белог човека“ и његове „цивилизацијска мисије“ у којој је ропство,
уместо бруталног система људске експлоатације и деградације, виђено као, едификација и
цивилизирање јадног дивљака, обострано корисно стање, је један од најперверзнијих
производа расизма. Овде је паразитизам приказан као тежак и захтеван рад који доприноси
напретку људског рода. Тако се и манумисија (ослобађање роба од стране господара) може
посматрати у овом контексту као врхунац ове идеологије, начин на који се господар
дефинише као цивилизацијски фактор, као неко ко чини добро. Овим поклоном, он
успоставља хијерархију у којој је он изнад ослобођеног роба који није способан да му врати
реципрочну вредност његовог ослобођења, па самим тим остаје зависан од свог господара. 283
У сржи дискурса расизма стоји дијалектика Другог кроз чије препознавање и спознају
ми спознајемо своју сопственост, своје Ја. Идеја индивидуалног и колективног субјекта –
Себе је теза – и она има смисла само у релацији са још једним субјектом – Другим,
антитезом. Да би људско биће било конструисано, оно не само да мора бити свесно само
себе, већ мора бити и признато од Другог (које је увек радикално, неспознатљиво Друго) као
такво.284 На исти начин кроз сукоб са (колективним) Другим, које дефинишемо као
(колективно) не Ја конструише се и колектвини идентитет једног народа. 285 Тако је, од
Декларације независности, Американац дефинисан као слободни бели англосаксонац, а
његова дијалектичка антитеза био је неслободни неамериканац црни роб. На тај начин је
Друго увек означено као нешто различито, нешто што се не уклапа у владајућу симболику
„западног субјекта“ - рационалног, белог, западног мушкарца. 286 Овај мушки субјект је тако
280 Martin Bulmer, John Solomos, Racism, Oxford University Press, Oxford, 1999, стр. 32 – 37.
281 Claire Colebrook, Gilles Deleuze, Routledge, London, 2002, стр. 92.
282 Robert Miles, Malcolm Brown, Racism, Routledge, London, 2004, стр. 119, 126.
283 Marcel Mauss, The Gift: Forms and Functions of Exchange in Archaic Societies, Martino Fine Books, Eastford,
2011.
284 Sean Homer, Jaques Lacan, Routledge, London, 2005, стр. 22 – 23.
285 Sarah Salih, Judith Batler, Rotledge, London, 2002, стр. 26 – 28.
286 Luce Irigaray, The Question of Other, Another look, Another Woman, Yale University, 1995.
82
често феминизирао црнца – попут жене он је имао мањи мозак, био је емоционалнији,
ирационалнији – оба ова наратива, расизма и антифеминизма, коришћена су да би се жене и
црнци искључили из политичког живота.287
Расизам је углавном скуп предрасуда и антагонизам према обојеном. Овде је белост
узета као норма, а боја се (било да је она црна, црвена или жута) сматра естетским
недостатком који инплицира не само различитост, већ и инфериорност обојеног другог. У
свакој прилици непријатељско Друго је означено неком бојом, црнац, црвени (комуниста),
рози (хомосексуалац) и сл. Сам симболички контраст белог – симбол чистоте, доброте и
невиности – и црног – симбол таме, мрака, непознатог и зла – показује како су белци
дефинисали себе као нешто боље у односу на црнце. Црнац је стереотипизован, њему је
одузета сва конплексност људског идентитета, он је постао једнодимензионални фиксирани
појам чији идентитет не постоји ван знање/моћ система који је успоставио бели човек. 288 Он
је дивљи, насилан, неразуман и нецивилизован. Приказан наг он је означен као „близак
природи“ (native), а циљ белог, рационалног човека је овладавање природом, па самим тим и
обојеним човеком. Често означен и као канибал (иако је то било нетачно) он је потпуно
дехуманизован. Ова стереотипизација је форма колонијалног знања која је служила за
оправдавање ропства и колонијализма. То је знање чији је циљ јачање практичне контроле
над стереотипованим. Због овога се изјава Аимеа Сезара „црно је лепо“ може сматрати
прекретницом у црном покрету. То је тренутак у ком је црнац започео са
саморепрезентацијом, он је одбацио стереотипну слику о себи, кључну за одржавање
расизма, и започео са конструкцијом новог, сопственог наратива.289 Управо ово је период када
потлачено стварајући нови дискурс ван постојећег, уоквиреног, доминантног система знања,
стиче културну и политичку кохерентност и способност да се одупре репресији и да изађе из
круга подређености.290 Управо у овом чину побуне, расистичка идеологија се показује онаква
каква стварно јесне, „болесна фантазија“ која нема упориште у стварности.291
Расизам је, иако можда звучи грубо, један од саставних чинилаца у конструкцији
америчког идентитета. Од Индијанског Другог започело је дефинисање концепта
Американца, који је вековима ексклузијом „страног“ и „неамеричког“ уоквиривао границе
американства и тако дефинисао своју сопственост. Дефинисањем „онога што нисам“ бели
англосаксонски Американац је створио своје „ја“.292 Небитно да ли је Друго Индијанац,
287 Ali Rattansi, Racism, A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2007.
288 David Huddart, Homi K. Bhabha, Routledge, London, 2006, стр. 25.
289 David Caute, Frantz Fanon, The Viking Press, New York, 1970,
290 Stephen Morton, Gayatri Chakravorty Spivak, Routledge, London, 2003, стр. 48 – 50.
291 Tony Myers, Slavoj Žižek, Routledge, London, 2003, стр. 93.
292 Tzvetan Todorov, The Conquest of America: The Question of the Other, Harper Perennial, New York, 1984.
83
Чикано, Кинез, црнац или комуниста дијалектика Ја/Он је увек иста. То је дијалектика
различитости која се дефинише као страна, неправедна и због тога бива угушена, заробљена
или протерана. У таквом конформистичком друштву које искључује различитост и зна само
за једну (своју верзију) Истину и Правду, правда и слобода не могу постојати. То друштво је
тоталитаристичко и неправедно – то је друштво у коме већина (поистовећена са Државом) не
само спроводи насиље над мањином, већ забрањује било какво неслагање са спровођењем
тог насиља и довођењем у питање њихове праведности.293
***
Односи покрета за еманципацију америчких црнаца и комунизма били су веома
амбивалентни и кретали су се од успешне сарадње до потпуног непријатељства. Ипак за
разлику од својих социјалистичких претходника, Комунистичка партија је значајна као прва
већински „бела“ организација која је схватила значај црначког питања и десегрегацију и
еманципацију америчких црнаца ставила високо на листу својих приоритета. 294 Док су
социјалисти видели црнца само као радника, најпотлаченији део пролетеријата, комунисти су
дефинисали проблем црнаца у Америци на значајно широј основи. 295 Комунисти су под
утицајем Лењина и његовог позива на борбу колонијалних субјеката против капиталистичких
угњетавача црначко питање у САД дефинисали у контексту антиимперијалистичке и
антиколонијалне борбе. Овај теоријски оквир је проширен када су црнци у Америци за
комунисте, тада под значајним утицајем радикалнијих струја у црначком друштву, постали
угњетени, посебни национални идентитет.296 Црначко питање више није било само питање
економске потлачености, већ је постало „национално питање“. На овај начин су комунисти
пришли младом националистичком црначком покрету, тада на почецима и под вођством
Маркуса Гарвија, и прокламовали право црнаца на самоопредељење до сецесије. 297 Тако је
Комунистичка партија стала на страну најрадикалнијег дела црначког покрета и током већег
дела свог постојања она ће остати у блиским везама само са овим деловима црначког
покрета, док ће умереније и конзервативније организације одбити сарадњу са њима. Већина
црног покрета је била умереног, буржоаског карактера, оријентисана ка постепеној, мирној
асимилацији црнаца и неспремна на радикализацију својих захтева. Чак је и Гарвијева Унија
за побољшање положаја црнаца, која је била једна од најрадикалнијих националистичких
293 Simon Malpas, Jean – Francois Lyotard, Routledge, London, 2003, стр. 55 – 57.
294 https://jacobinmag.com/2018/04/socialism-marx-race-class-struggle-color-line
295 John H. M. Laslett, Seymour Martin Lipset, Failure of a Dream?, Essays in the History of American Socialism,
University of California Press, Barkeley, 1974, стр. 218 – 219.
296 Ahmed Shawki, Black Liberation and Socialism, Haymarket Books, Chicago, 2006, стр. 128 - 143
297 Cedric J. Robinson, Black Marxism: The Making of the Black Radical Tradition, The University of North Carolina
Press, Chapel Hill, 1983, стр. 218 – 228.
84
организација, била крајње непријатељска према Комунистичкој партији, јер је на основама
свог „црног расизма“ и „црначке религиозности“ сматрала да већински бела организација не
може бити носилац борбе за еманципацију црнца. 298 Црни националисти су генерално били у
праву, јер је Партија и поред свих напора тешко успевала да искорени расизам, и
антагонизам према црнцима, у својим сопственим редовима. Фанатични ритуали као што је
борба против „белог шовинизма“ унутар Партије нису допринели повећању поверења
црнаца у комунисте. Ипак и поред доста недостатака, способни партијски кадар је значајно
допринео стварању неколико радикалних црначких организација као што су Амерички
црначки раднички конгрес који се борио за побољшање услова црних радника и Афричко
крвно братство које је било једно од основних пропагадних средстава црног
национализма.299 Ови напори су дали значајне резултате у периоду Популарног фронта када
је и број црнаца у КПУСА почео да се повећава, а одређен број њих држао је веома високе
позиције у Партији. Најзначајнији догађај било је оснивање Конгреса индустријских
радника који је под великим утицајем комуниста окупио велики број црних радника и тако
показао да је сарадња црначког покрета и комуниста могућа, чак и делотворна. Тада је
започела већа активност Партије на организовању маса, посебно црначких, на Југу који ју је
довео у сукоб са белим супрематистима који су врло рано, већ у периоду Првог црвеног
страха, почели да борбу црнаца за своја права поистовећују са комунистима и иностраном
завером о дестабилизацији Америке, покушавајући тако да је дискредитују у јавности,
посебно на Северу, која је постајала све нерасположенија према јужњачком расизму који није
био способан да схвати жељу за слободом и прихватањем као нешто потекло из црначке
заједнице.300 За јужног супремационисту црнац није могао да буде непослушан, није могао да
сања о слободи – све је то била спољна, комунистичка завера, да би се уништиле вековне
традиције америчког капиталистичког друштва.301
У периоду Популарног фронта КПУСА пролази кроз период велике популарности и
повећања чланства. У овом периоду борбе против антифашизма, и његове расистичке
идеологије, она успева да привуче већи број црнаца и либералних белаца противника
сегрегације и организује борбу за десегрегацију и еманципацију. Један од најзначајнијих
тренутака у овој борби било је суђење деветорици црних младића оптужених за силовање
298 Alphonso Pinkney, Red, Black and green: Black nationalism in the United States, Camridge University Press,
Cambridge, 1976, стр. 55 - 58.
299 William Z. Foster, History of the Communist Party of the United States, International Publishers, New York, 1952,
стр. 266 – 268.
300 George D. G. Lewis, The Uses and Abuses of Anti-Communism by Southern Segregationists as a Weapon of
Massive Resistance 1948 – 1965, Newcastle University Library, Newcastle, 2000, стр. 17 – 24.
301 Kierstin Stewart, The Black Scare: Cold War Anticommunism and the Long Civil Rights Movement in America,
University of Ottawa, Otawa, 2016, стр. 15.
85
младе белкиње у возу. Иако се силовање, по каснијем признању „жртве“ Руби Бејтс никада
није десило, сви су (сем 13-о годишњег Роја Рајта) по кратком поступку у атмосфери линча
осуђени (пред потпуно белом поротом) на смртну казну. Када је Национална организација за
напредак обојених људи (НААЦП) пропустила прилику да интервенише у корист Скотсборо
дечака ову празнину попунила је Комунистичка партија која је све своје снаге усмерила на
њихово ослобађање. Борба неће бити лака и потрајаће све до 1950. године када ће бити
ослобођен последњи од оптужених. 302 Ова бескомпромисна борба за права неколицине црних
младића значајно је подигла углед Комунистичке партије међу америчким црнцима, али све
то није било ни близу да се уздрма вођство НААЦП-а који је и поред овог „неуспеха“
наставио да расте и да кроз стрпљиву јурисдикциону борбу унапређује статус црнаца у САД.
НААЦП је прва масовна организација која се борила за права црнаца. Основана је на
Националном конгресу црнаца који је одржан у јануару 1909. године у Њујорку и на ком су
учествовали углавном бели филантропи и реформисти, уз тек по неког црначког
интелектуалца попут Вилијама Е. Б. Ду Бојса и Вилијама М. Тротера. 303 Организација је
створена као одговор на појачани талас расног насиља и линчовања широм Америке, и њен
циљ је био заустављање овог насиља, побољшање положаја црнаца и поштовања њихових
права гарантованих XIV и XV амандманом америчког устава. Борба за испуњење ових
циљева водиће се постепено и у оквиру институција америчке демократије. Увођењем
годишње чланарине значајно је сужен круг могућих чланова и из организације су
изостављени они најсиромашнији и најпотлаченији делови америчких црнаца. 304
Организација је и поред свих недостатака – дуго ограничена белим вођством, неповерењем и
антагонизмом институција и сл. - наставила стални раст чланства и стално интензивирање
свог деловања. Агресивно је нападнут систем сегрегације на судовима , а једна од највећих
победа НААЦП-а било је постепено укидање „дедовских клаузула“ Џим Кроу-а које су
спречавајући црнце да гласају, пореским цензусима и испитима писмености, одржавале
систем расне неједнакости на Југу. НААЦП је дао и велики допринос описмењавању и
образовању црнаца чиме им је омогућено гласање, али и повећани изгледи за више
образовање и боље запослење. Једна од кључних иницијатива НААЦП-а била је борба за
доношење закона против линчовања. Линчовање је својеврсна пракса „популарне правде“
када један део становништва ван законских установа почне да кажњава престунике (често
302 William Z. Foster, History of the Communist Party of the United States, International Publishers, New York, 1952,
стр. 286 – 287.
303 Manfred Berg, The Ticket to Freedom: The NAACP and the Struggle for Black Political Integration, University
Press of Florida, Gainesville, 2005, стр. 10 – 18.
304 Aldon D. Morris, The Origins of the Civil Rights Movement: Black Communities Organizing for Change, The Free
86
недужне) на своју руку. Ова комунална пракса ритуалног кажњавања била је врло честа и
популарна у Сједињеним Америчким Државама све до средине двадесетог века, и
спроводила се најчешће над црнцима на Југу и Чиканосима на Југо – Западу Америке, али и
друге мањине попут Азијата и Индијанаца су често биле жртве овог организованог и
ритуализованог насиља. И поред иницијативе НААЦП-а, као и мноштва других организација
и политичких радника, антилинч закон у САД није успевао да се донесе због жестоког
противљења сенатора са Југа.305 У периоду од краја деветнаестог до средине двадесетог века
убијено је скоро 5.000 људи, од чега три четвртине црнаца, у линчовањима широм САД. Ово
је једна од највећих мрља у историји Сједињених Држава за коју је одговорност преузео, и
јавно се извинио жртвама и њиховим потомцима, и амерички Конгрес.306
На почетку Другог светског рата Рузвелт је наредио појачану контролу америчких
грађана Јапанског, Немачког и Италијанског порекла плашећи се могућих субверзивних
акција у случају све извеснијег уласка Америке у рат. После напада на Перл Харбор међутим
амерички расизам и нативизам ће експлодирати у хистерији изазваној умишљеном „жутом
претњом“ која ће проузроковати доношење Извршне наредбе 9066 којом је више од 112.000
америчких Јапанаца, претежно Нисеја307 из Калифорније, затворено у својеврсне логоре. 308
Чињеница да затварање белих потомака Немаца и Италијана нико није ни разматрао говори о
дубини расизма коју су Американци осећали за Азијате, не само Јапанце, а о томе говори и
третман ратних заробљеника. Често су Немачки ратни заробљеници који су смештани у исте
логоре са Нисејима имали бољи третман од њих. Иронија је да су ови логори, због
противљења белаца да се налазе у близини њихових градова, често стварани у индијанским
резерватима принудним пресељењем америчких Индијанаца. 309 Исти ти Индијанци су имали
највећу стопу регрутације, од свих америчких нација и раса, у Другом светском рату. Готово
25.000 америчких Индијанаца, укључијући и 800 жена, добровољно се прикључило
америчкој војсци. То је чинило више од тридесет процената војно способне индијанске
популације. Велика већина оних која није отишла у војску напустила је резервате и дала
значајан допринос америчкој војној привреди. Када се рат завршио, они су били први
305 Manfred Berg, Popular Justice: A History of Lynching in America, Ivan R. Dee, Chicago, 2011.
306 http://www.foxnews.com/story/2005/06/13/senate-apologizes-for-not-passing-anti-lynching-laws.html
307 Нисеји су Јапанци рођени у Сједињеним Америчким Државама
308 Eric L. Miller, American Inquisition: The Hunt for Japanese American Disloyality in World War II, The University
of Carolina Press, Chapel Hill, 2007,
87
отпуштени, а жртве које су поднели у Другом светском рату заборављене иза зидина
резервата у којима су живели.310
У исто време на другом крају света милиони Американаца, међу којима готово милион
црнаца, гинуло је у борби против расизма. И поред жртава које су подносили на ратиштима
широм света црнци су и даље сматрани за, у овом случају, војнике другог реда. Одвојени су у
посебне јединице, било им је забрањено мешање са белим трупама, није им било дозвољено
да постају пилоти и маринци, углавном су коришћени као радници и пешаци, тренирани су у
изолованим базама које су биле смештене углавном на Југу и под командом белих официра
јужњака (црних официра готово да није ни било) „који су знали како са њима“. 311
Незадовољни сегрегацијом, и третманом у војсци црнци су као ратни циљ прокламовали
„Дуплу победу“. Победу над расистичким немачким режимом, али и победу над расистичким
јужним сегрегационистима и Џим Кроу системом.312 Једна од најбизарнијих епизода Другог
светског рата била је сегрегација крви, јер многи бели војници нису желели, чак и по цену
сопственог живота, да приме крв црнца. Иронија је да је кључну улогу у омогућавању
чувања, транспорта и трансфузије крви одиграо један црни доктор Чарлс Р. Дру.
Код куће су црнци, масовно мигрирајући са Југа, давали значајан допринос ратној
производњи. И поред тога, и даље су третирани као грађани другог реда. Војници су
сегрегационисани у посебне, искључиво црне јединице, а радници су и даље били
дискриминисани, најслабије плаћени радници, што је навело њиховог вођу А. Филипа
Рендолфа да запрети Рузвелту масовним маршом на Вашингтон уколико се ситуација не
промени. Ово је довело до издавања Извршне наредбе 8802 која је требала да прекине са
праксом дискриминације у војној индустрији, али је, како ће показати крај рата и масовно
отпуштање расних мањина, остала само мртво слово на папиру. 313 Црнци на северу су и даље
у великом броју искључивани из синдиката, боље плаћени послови остали су им ван домета,
а живот у гету једини избор. Незадовољство црнаца постајало је све веће и ескалирало је у
расним немирима у Детроиту 1943. године. 314 По завршетку Другог светског рата
310 Michael Boezi, Created Equal: A Social and Political History of United States, Pearson Education Inc., New York,
2008, стр. 935.
311 Robin D. G. Kelley, Earl Lewis, To Make Our World Anew, Vol 2: A History of African Americans since 1880,
Oxford University Press, Oxford, 2000, стр.160 - 162
312 William T. Martin Riches, The Civil Rights Movement, Struggle and Resistance, Macmillan Press Ltd, London,
1997, стр. 11.
313 Michael Boezi, Created Equal: A Social and Political History of United States, Pearson Education Inc., New York,
2008, стр. 935.
314 Расни нереди избили су после сукоба белих и црних тинејџера у забавном парку. Првобитно туча две мале
групе постепено је расла пошто су се супростављеним странама придруживали остали посетиоци забавног
парка. Када су белим и црним крајевима града почеле да се шире фантастичне приче о убиствима жена и
деце бесне масе су кренуле једна ка другој. Полиција се држала по страни, барем до тренутка када би бели
животи били угрожени, и трудила се да очува две групе раздвојене. У нередима је страдало 34 црнца и
ниједан белац. Чак шеснаесторо су били убијени од стране полиције. Ниједан починилац није био ухапшен.
88
демобилизација и масовна отпуштања поново ће погорштати положај црнаца у САД, али они,
посебно ратни ветерани, више нису желели да се повинују расистичком систему сегрегације
и одмах по повратку са ратишта започеће борбу за своја права.
Одмах по повратку поносних црних ратних ветерана, који нису желели да се повинују
Џим Кроу систему, долази до ескалације расног насиља. Ова група пркосних, поносних и
непослушних „црња“ посебно је нервирала беле јужњаке који су одговорили таласом
насиља.315 Током овог „враћања црнаца на своје место“ више од педесет црних ратних
ветерана, који су преживели један од најстрашнијих ратних сукоба у људској историји, било
је убијено, а за злочине над њима (многе су починили полицајци), иако су починиоци често
били познати, нико није одговарао.316 Тако је Џорџ Дорси, ратни ветеран који је преживео
европско ратиште, немилосрдно убијен у Џорџији само зато што је био црн и нашао се на
погрешном месту у погрешно време. Наиме Дорси је заједно са својом и Малкомовом женом
отишао да положи кауцију за свог пријатеља Роџера Малкома који је дан раније повредио
једног белца у тучи. При повратку из затвора, два брачна пара су окружена, извучена из
аутомобила и стрељана на сред пута. За овај злочин наравно нико није одговарао, јер и поред
знатних напора ФБИ-ја јужњачке заједнице нису хтеле да сарађују и штитиле су починиоце.
Чак и када би ФБИ успео да направи „јак случај“ против оптужених они би на локалним
судовима, пред белом поротом, у врло кратким процесима, били ослобађани кривице. 317
Велике проблеме су ратни ветерани имали и око куповине кућа (која им је олакшана законом
о ратним ветеранима) пошто им бели агенти некретнина, под изговором закона тржишта,
нису дозвољавали да се насељавају у већински белим крајевима. Када би, што се веома ретко
дешавало, црнци успевали да, често по знатно већим ценама, купе кућу у белом предграђу
комшије би често тужиле оне који су им ту кућу продали. Када на тај начин нису успевали да
се реше непожељних комшија белци су често прибегавали насиљу и уништавању имовине.318
Талас насиља и демонстрације и протести против истог који су уследили натерали су
Трумана да реагује. Труман није био убеђени противник расизма, напротив, он је био јужњак
који је одрастао у сегрегационом систему, деда му је био робовласник, а ујак војник
Конфедерације, и његова лична убеђења су била ближа позицији Диксикрата. 319 Вероватније
315 Списак свих линчовања на територији Југа између 1945 – 1951. године
depts.washington.edu/moves/CRC_genocide.shtml
316 Nikhil Pal Singh, Black is a Country: Race and the Unfinished Struggle for Democracy, Harvard University Press,
Cambridge, 2004, стр. 164 - 165
317 Mary L. Dudziak, Cold War Civil Rights: Race and the Image of American Democracy, Princeton University Press,
Princeton, 2000, стр.18 – 20.
318 Rudolph Alexander Jr., Racism, African Americans, and Social Justice, Rowman & Littlefield Publishers Inc., New
York, 2005, стр. 77 – 80.
319 The Transformation of the Racial Views of Harry Truman, The Journal of Blacks in Higher Education, No. 26,
2000, стр. 28 - 30
89
је да је Труман обични грађанин био расиста, ипак, Труман политичар је схватао значај
црначких гласова, али и zeitgeist-а који је захтевао ублажавање сегрегационизма, и његов
сенаторски стаж, током кога је гласао за закон против линча и укидање гласачких пореза,
указивао је на то какву расну политику ће водити Труман председник. 320 Међународни имиџ
Сједињених Држава је такође играо веома значајну улогу у дефинисању Труманове расне
политике. Једна од најзначајнијих Труманових одлука било је креирање председничке
Комисије за грађанска права која је 1947. године издала извештај У одбрану овх права у ком
су понуђени начини на који може да се побољша положај црнаца у земљи. Извештај је
сматрао да је, због заслуга црних ветерана, али и опасности новог војног сукоба и
предстојеће регрутације, сегрегација војске примарни задатак. Труман га је испунио
Извршном наредбом 9981 која је забранила расну дискриминацију у војсци и започела процес
десегрегације који ће бити завршен до 1954. године када ће нестати и последња искључиво
црначка јединица америчке војске.321 Његов говор у Вашингтону, пред Линколновом статуом,
на конференцији НААЦП-а пред око 10.000 људи било је прво обраћање америчког
председника овој организацији. У говору је Труман обећао да ће се залагати за крај
линчовања, пореских такси и неједнакости у образовању и запослењу. Овај говор натерао је
Волтера Вајта да изјави да „је ово најзначајнији председнички говор о грађанским слободама
још од оног Линколновог на гетинзбуршком гробљу“.322 Убрзо затим основан је и Одбор за
праведно запошљавање којим је прекинута пракса дискриминације и сегрегације федералне
владе и омогућен лакши приступ црнцима у федералне агенције. 323 Већина ових Труманових
потеза није била узрокована само жељом за добијањем црначке подршке на следећим
председничким изборима, већ и жељом да се Америка прикаже као демократска земља,
„предводник слободног света“. Спољни притисак, пропаганда СССР-а, и унутрашњи
притисак, кандидовање Хенрија Воласа и његова борба против сегрегације су натерали
Трумана на знатно либералнију расну политику. Ипак, узроци његових потеза и њихова
релативна ограниченост ни мало не умањују његов значај и допринос у борби црнаца за
њихова грађанска права.
Током Другог светског рата миграција црнаца са Југа на нешто слободнији Север је
значајно појачана, посебно у - Калифорнију, Илиноис и Охајо - државе у којима је ратна
Princeton, 2000, стр. 85 – 86.
Press of Florida, Gainesville, 2005, стр. 124.
323 Vivienne Sanders, Civil Rights in the USA 1945 – 68, Hooder Education, London, 2008, стр. 49 – 51.
90
привреда створила много радних места. Током ове Друге велике миграције више од четири
милиона црнаца напустило је „дубоки југ“. Ово не само да је значајно изменило демографију
САД, него је допринело значајном повећању броја црних гласача, дајући им велику моћ,
посебно ако се узме у обзир да су постали битан фактор у традиционално „неодлучнијим“
државама са великим бројем електорских гласова.324 Труман је био свестан ове чињенице и у
светлу предстојећих избора учинио је све да придобије црначку заједницу. Оваквом
политиком нису биле задовољне јужне демократе, традиционално најутицајнији део странке,
који су одбивши Труманову кандидатуру иступили из странке и кандидовали расисту и
поборника беле супериорности Строма Турмонда, гувернера Јужне Каролине. Расцеп у
странци употпунио је Хенри Волас који је окупио десегрегационисте и окореле њудиловце,
тј. лево крило странке. Због свега овога, али и генерално ниске популарности коју је актуелни
председник уживао, очекивала се убедљива победа Томаса Дјуија, али жестока кампања и
гласови радника и црнаца значајно су допринели једном од највећих изненађења на
америчким изборима.
Приликом ових избора антикомунистичка реторика је била веома честа и углавном
повезивана са црнцима, њиховом борбом за грађанска права и председничким кандидатом
Хенријем Воласом. Хенри Волас је због свог помирљивог става према СССР-у и политике
мирне коегзистенције одмах означен као издајник и комуниста. Комунизам је постао
еластичан и прилагодљив концепт, као и његово обуздавање које се могло применити на све
покрете који су желели промену. 325 Његова политика „државе благостања“ посебно усмерена
на расне и националне мањине и агресивна кампања за прекид сегрегације (коју је он одбијао
да практикује током кампање на Југу дубоко увредивши јужњаке) су га означили као
радикала, субверзивца и комунисту. Ово је врло честа логика америчке деснице (познате по
дугој историји антирадикализма), сваки облик радикализма је одмах означаван субверзивним
и издајничким, неамеричким, тако губећи право на постојање. Тако се десило да је
најрадикалнији покрет у САД тог времена, покрет за еманципацију црнаца који је претио да
уздрма темеље јужњачког друштва, повезан са комунистичком завером и издајом америчких
интереса. Црнцима и њиховој борби одузета је легитимност, она је криминализована и тиме
су све институције америчког Југа окренуте против ње. 326 Оличење овог дискурса је чланак
Артура Шлезингера Млађег у магазину Лајф који је експлицитно повезао борбу црнаца и
324 Manning Marable, Elizabeth Kai Hinton, The New Black History: Revisiting the Second Recnstruction, Palgrave
Macmillan, New York, 2011, стр. 53 – 56.
325 Nikhil Pal Singh, Black is a Country: Race and the Unfinished Struggle for Democracy, Harvard University Press,
Cambridge, 2004, стр. 160 – 161.
University of Ottawa, Otawa, 2016, стр. 36 – 37.
91
НААЦП-а са комунистима, без да је пружен икакав доказ за те тврдње. Ова реторика је
удаљиља црначки покрет од јединог човека који се залагао за брзо решавање црначког
питања и усмерила их ка Труману, оличењу хладноратовског антикомунистичког
либерализма. Политички дискурс је био значајно сужен и простора за неслагање је нестало.
Многе црне вође су „навукле беле маске“ 327 и постале „претерани Американци“ који су са
готово религиозним жаром, у жељи да докажу свој патриотизам, пригрлили идеологију
антикомунизма. Међу њима највише се истакао вођа највеће и најмоћније црначке
организације (НААЦП-а) Волтер Вајт. Иако су неки историчари значајно преувеличали ниво
антикомунизма и „лова на вештице“ у НААЦП-у, очигледно је, а са тим се слаже и Берг, да
таквог лова није било, али да је борба црнаца доместификована и лишена сваког радикализма
на неки начин „залеђена“ у времену, одложена за неку повољнију прилику. 328 Истина је да је у
неколико случаја НААЦП толерисала комунисте у својим редовима, али то су углавном били
бели комунисти којима организација није хтела да се замери да се не би стекао лош утисак о
њој. Црни комунисти и социјалисти су претрпели одређене репресалије. Тако је Ду Бојс,
један од најзначајнијих бораца за црначка права у целом свету избачен из организације због
свог антиколонијализма и подршке Воласу.329
Највећи утицај антикомунизам је имао у ограничавању панафричког (и
антиколонијалног) дискурса у САД. Панафриканизам је дуго био интегрални део покрета
црнаца за еманципацију. Од Гарвијеве идеје за стварањем једне државе (попут Либерије) у
Африци за америчке црнце, до Црних пантера сви црни покрети су у Африци видели своју
отаџбину, из ње црпли инспирацију, а њен народ сматрали братским. Борба америчких
црнаца (који ће ускоро постати афроамериканци) за еманципацију и народа Африке за
ослобођење од колонијалне власти увек је била део шире борбе црнаца за слободу и
једнакост. Ова два покрета су увек блиско сарађивала. Од Џорџа О. Маркеа и принца Коџоа
Товалуа – Хоуенуа (Kojo Tovalou – Houenou), до Амилкара Кабрала и Кваме Нкрума, преко
Ду Бојса и Ц. Л. Р. Џејмса, до Стоукли Кармајкла и Малкома Екса црнци са обе стране
Атлантика су одржавали блиске везе и били део истог, јединственог покрета. 330 Сједињене
Америчке Државе су после рата опоравак Европе сматрале кључним, те су се сврстале на
страну колонијалних сила у очувању status quo-a. Реторика америчког антикомунизма је
борбу за деколонизацију Африке сматралa субверзивном, комунистичком пропагандом
327 David Caute, Frantz Fanon, The Viking Press, New York, 1970.
328 Manfred Berg, Black Civil Rights and Liberal Anticommunism: The NAACP in the Early Cold War, стр. 81 – 84.
Press of Florida, Gainesville, 2005, стр. 127.
330 Reiland Rabaka, Africana Critical Theory: Reconstructing the Black Tradition, from W. E. B. Du Bois and C. L. R.
James to Frantz Fanon and Amilcar Cabral, Lexington Books, New York, 2009.
92
захтевајући од својих грађана да од ње одустану, тиме чинећи велику штету панафричком
покрету, али и покрету за еманципацију и десегрегацију. Свако ко је одступао од телеолошког
наратива постепеног и мирног прогреса и напретка црнаца у САД бивао је оптужен да је
комуниста. У међувремену је СССР започео опсежну пропагандну акцију приказивања
црначке стварности у САД, потирући тезу напретка, у којој је напао капиталистички систем и
институционални расизам Америке јукстапозиционирајући га са својом, релативно
напредном стварношћу. Наиме, много црних интелектуалаца и уметника боравило је у СССР-
у и уверило се у његове високе стандарде расне толеранције. 331 Ипак, свако ко би то тврдио у
САД педесетих, одмах би био означен као просовјетски агент, комуниста и издајник. То је на
својој кожи најбоље осетио један од најталентованијих црнаца свог времена, правник,
врхунски спортиста, музичар и певач Пол Робесон, који се после говора у Паризу у ком је
хвалио Совјетски савез, његову расну политику и антиколонијализам, а осудио амерички
систем сегрегације, нашао у немилости америчке владе. Одузет му је пасош и забрањено му
је да напушта земљу. Притом су разне десничарске организације започеле протесте и
опструкцију његових наступа. Медији, чак и они црначки, су га оштро напали. Многи
пријатељи, попут Волтера Вајта и Џекија Робинсона 332, су га напустили и осудили његово
понашање. Један од најзначајнијих бораца за људска права био је стављен на стуб срама само
зато што се није слагао са америчком расном политиком. Робисон јесте био близак
комунистима, али је он пре свега био црнац, и његов говор, у коме није изрекао ништа сем
истине, није имао везе са издајом и рушењем система. 333 Означен је као „лош црнац“, „наивна
будала“ преварена од стране страних агената. Чак и у овом дискурсу доминантна је била
слика Џим Кроу црнца неспособног за своје мишљење.334 Он није био једини, слично је
прошао и Ду Бојс, пионир црначке борбе за еманципацију, социјалиста и пацифиста, био је
оличење „неамеричког“. Он је после избацивања из НААЦП-а наставио са критикама на
рачун америчке владе, али и црначких организација, јер је сматрао да не чине довољно за
црначки циљ. И њему је одузет пасош и забрањено путовање. То америчкој влади није било
довољно, већ је напослетку осуђен као страни агент и претило му је служење затворске казне.
Цео свет се ујединио у протесту због оваквог третирања осамдесетрогодишњег
331 https://www.theguardian.com/artanddesign/shortcuts/2016/jan/24/racial-harmony-in-a-marxist-utopia-how-the-
soviet-union-capitalised-on-us-discrimination-in-pictures
332 Први црни бејзбол играч у Америчкој Мејџор Лиги који је сведочио против Робесона и комуниста пред
Комитетом за неамеричке активности. Управо је комунистичка партија дала највећи допринос разбијању
система сегрегације у америчком спорту.
333 Gerald Horne, Paul Robeson: The Artist as Revolutionary, Pluto Press, London, 2016, стр. 99 – 143.
University of Ottawa, Otawa, 2016, стр.
93
интелектуалца и на крају је помилован. 335 Слично је прошла и чувена певачица Џозефин
Бејкер која је због једног говора у ком је осудила расну политику Сједињених Држава
угрозила читаву каријеру. Влада САД и ФБИ дали су све од себе да јој онемогуће наступе у
свим државама где су имали моћ да то учине. Тако је цела њена јужноамеричка турнеја
пропала, јер су организатори отказали све њене концерте. На Куби је чак провела неко време
и у затвору, а на територију Хаитија није успела ни да крочи.У исто време Америка је
трошила огроман новац и снаге на активирање многих црнаца ради ширења пропаганде
сопственог наратива о раси. Ленс Амстронг је тако говорио широм света о стварности црнаца
која је „ружичаста наспрам робовласничке прошлости“. Дисидентски гласови у црначком
покрету су у периоду мекартизма потпуно угушени, а његове вође потпуно пацификоване.
Управо због овога организације попут НААЦП-а које су антикомунистичком политиком
успеле да се сачувају ће почети да губе чланство, које је у периоду пре избијања мекартизма
достигло највеће бројке, а црнци ће почети да се окрећу другим организацијама, попут
Лутерове ненасилне, али активније, Хришћанске конференције или радикалније Нације
ислама Елајџе Мухамеда.
Најзначајнији догађај у црначком покрету и последњи израз антиколонијалне борбе
биле су петиције америчких црнаца пред Уједињеним Нацијама којима је захтевано
побољшање положаја црнаца. Прву петицију поднео је Национални црначки конгрес у јуну
1946. позивајући се на повељу Уједињених нација о људским правима захтевајући
„ослобођење од репресије“.336 Уједињене нације нису расправљале о овој петицији, али је она
изазвала велику пажњу широм света и интернационализовала црначко питање. У октобру
1947. године НААЦП је поднео Апел свету у ком је захтевао да се престане са „варварском
праксом дискриминације и сегрегације у САД“. Апел је одбацивао антикомунистичку
реторику као испразно оружје у рукама сегрегациониста и тврдио да су „Билбо и Ранкин, а не
Стаљин, највећи противници слободе у Америци“. Тадашњи председавајући америчке
делегације у УН, Еленор Рузвелт, одбила је да представи Апел пред Скупштином УН-а, јер је
сматрала да је то само политичка игра Совјетског савеза (који се јесте највише залагао за
истрагу) ради дискредитовања Америке.337 Када се 1951. на конвенцији УН о геноциду
појавио Ми проглашавамо геноцид - документ који је прецизно документовао сва линчовања
и случајеве дискриминације, обесправљења и полицијске бруталности над црнцима
оптужујући владу САД за чињење геноцида – изазвао је велику пажњу медија. Документ је
335 Gerald Horne, W. E. B. Du Bois, A Biography, ABC Clio, Santa Barbara, 2010, стр.163 - 177
Press of Florida, Gainesville, 2005, стр. 119 – 123.
Princeton, 2000, стр. 43 – 45.
94
поднео Конгрес за грађанска права који је подржала и Комунистичка Партија САД. Ово је
искоришћено да се читав документ одбаци као комунистичка пропаганда, лаж и издаја
америчких интереса. Антикомунизам је поново искоришћен да би се ућуткали гласови
незадовољства међу црнцима. После овога питање сегрегације постало је искључиво
америчко унутрашње питање, а проблем деколонизације остаће „табу“ тема за црначки
покрет све до појаве Црних пантера.
После Труманове победе 1948. године појачава се антикомунистичка реторика, а црначки
покрет улази у својеврсно стање „хибернације“. У периоду 1948 – 1950 врло мало је догађаја
вредних помена, на врхунцу мекартизма 1950 – 1954 црнци су потпуно нестали из америчког
јавног дискурса, постали су попут Елисоновог главног лика, небитни и невидљиви. Осим ако
се није радило о црним комунистима, они су и даље били занимљиви властима. Тако
приликом суђења врху Комунистичке партије када су осуђена и два црна лидера Хенри
Вотсон и Бенџамин Џ. Дејвис Млађи ни један једини црначки глас протеста се није чуо. 338
Исто се десило и када су, пред потпуно белом поротом, осуђени црни комунисти Петис Пери
и Клаудија Џоунс, чија осуда је значајно деградирала црни феминистички покрет. 339 Каснији
напади на црну лезбејку Лорен Ханзбери, чувену драматуршкињу, и Брајана Рустина, борца
за људска права и црног хомосексуалца, повезаће реторику антикомунизма, сексуалне
девијатности и америчког расизма у једно гушећи и изопштавајући сваку радикалнију и
другачију мисао из америчког јавног дискурса показујући колико је тешко било мањинама
(посебно оној интерсекционалној мултирепресованој „мањини унутар мањине“) у Америци
педесетих.340 Црни покрет је у хистеричној атмосфери мекартизма потпуно пацификован, а
његов најрадикалнији део склоњен са јавне сцене, чак је и једини носилац промене у периоду
превласти Диксикрата на Капитол Хилу, Врховни Суд Сједињених Држава, подлегао
мекартистичкој атмосфери што показује недостатак било каквих одлука у корист црначког
покрета на врхунцу мекартизма. После одлуке Хендерсон против Сједињених Држава (1949)
којом је забрањена сегрегација у железничким вагонима дошло је до затишја пред Врховним
судом које је трајало баш до 1954., године Мекартијеве цензуре. Тада је суд у случају Браун
против Одбора за образовање праксу сегрегације у школама прогласио неуставном. Иако је
339 Erik S. McDuffie, Sojourning for Freedom: Black Women, American Communism, and the Making of Black Left
Feminism, Duke University Press, Durham, 2011, стр. 167 – 171. Једна од најзначајнијих црних феминисткиња.
У свом чланку Крај запостављања проблема црне жене прва је изнела тезу о „трострукој репресији“ и
суперексплоатацији црне жене. Њена осуда и напади на драматуршкињу, црну лезбејку, Лорен Ханзбери
значајно су сузили феминистички, али и квир дискурс.
340 Jerald Podair, Bayard Rustin, American Dreamer, Rowman & Littlefield Publishers, Inc., Lanham, 2009. – он је
био сарадник Мартина Лутера Кинга Млађег. Често је био нападан због свог социјализма и
хомосексуализма.
95
ова одлука хваљена од стране многих и сматра се почетком покрета за грађанска права, она је
имала мноштво ограничења.341 Каснији догађаји у Литл Року у Аризони показаће да је југ
Сједињених Држава још далеко од потпуне десегрегације, а период после Мекартијеве
цензуре на површину ће избацити дуго потискиван и обуздаван бес црнаца због стања у ком
се налазе. Убиство Емета Тила, бојкот у Монтгомерију и одбијање Оутерин Луси на упису на
факултет у Алабами биће увод у други талас борбе црнаца за своја права која ће кулминирати
(1957) „побуном“ у Литл Року и доношењем Закона о грађанским правима из 1957 који је
први такав законски акт изгласан пред Конгресом још од времена Прве реконструкције.
Антикомунистичка реторика више није могла да задржи и ограничава црначки покрет
(приказујући га као субверзивни) који је поново живнуо и интензивирао борбу за
еманципацију која ће у наредним годинама, иако често повезивана са комунизмом, доживети
врхунац и започети промену која траје до данас.
341Много успешнија била је одлука Бојлинг против против Шарпа која је прекинула са праксом десегрегације
у дистрикту Колумбија.
96
II ДЕО (КУЛТУРА)
97
1.1. Паљење америчке културе: Фаренхајт 451 и дистопија мекартизма
„...ово и ништа друго је корен из ког се рађа тиранин;

када се први пут појави, он је заштитник.“
Реј Бредбери
Роман Фаренхајт 451 написан је у Мекартијевој ери, у самом јеку „лова на вештице“
без преседана у америчкој историји (сем можда оног у Салему, о ком је писао један други
амерички писац), у запаљивој атмосфери несигурности и сумње због сталне „нејасне и
магловите“ претње светског комунизма по амерички начин живота. У време када је свако, из
било ког разлога, могао да се нађе на оптуженичкој клупи Комитета, тако орвеловски
названог Комитет за неамеричке активности, и бивао приморан да пред очима јавности
брани своје „американство“ које је било конструкт управо оних људи који су га оптужили. 342
Реј Бредбери је, у време када је Црвени страх могао готово уништити живот било ког
неконформисте, у тешком периоду заклетви лојалности ирационалног страха од комунизма и
хладноратовске етике, написао Фаренхајт 451 у ком је кроз дистопијску научну фантастику
желео да прикаже америчко друштво и штетне тенденције у њему. Овде ћу покушати да
понудим једну интерпретацију књижевног дела као историјског извора чије читање нам
омогућава бољи увид у надоградњу једног друштва, открива његове структуре и системе
значења, односе моћи, и самим тим помаже нам да схватимо дубље узроке који су довели до
појаве одређеног феномена.343 Ова књига је „историјски рудник злата“ јер у њој је Бредбери
успео да оголи америчко друштво и прикаже идеје које су га обликовале и мењале
омогућивши до тада незапамћен период страха и репресије. Значај ове књиге је и у томе што
је започела период „озбиљне научне фантастике“ у САД, књижевног правца до тад мало
поштованог. Сматрало се да овај жанр нема шта да понуди, да је то забава за масе, лагани
начин да се убије досада. Међутим Бредбери је показао, у маниру Орвела, Хакслија и
Замјатина, да је научна фантастика, посебно дистопијска, идеалан медијум за социјалну
критику.
Бредбери је био либералан мислилац, велики присталица демократске странке.
Волонтирао је у Стивенсоновој кампањи и радио је за Јуџина Мекартија, председничког
кандидата током 60-их. Познат је по свом говору „ниједан човек није острво“ у ком се залагао
за слободу говора и поштовање писане речи, и очигледно је да је либерална идеологија
342 Harold Bloom, Blooms Guides: Ray Bradburys Fahrenheit 451, Chelsea House Publishing, New York, 2007.
343 David Fox, Fahrenheit 451: The Burning of American Culture, 2011.
98
извршила значајан утицај на његово писање у ком се често дотицао тема расне неједнакости,
нуклеарног наоружања, екологије, цензуре и заштите грађанских слобода. Већина ових тема
присутна је и додатно разрађена у Фаренхајту 451, његовом једином „правом“ роману. У
овом делу посебно је изражена тензија кроз коју је Бредбери либерал пролазио у једном
крајње конзервативном добу америчке историје. Нешто пре објављивања ове књиге (у време
када ниједан озбиљнији издавач није желео да је објави због превише „запаљивог“ садржаја)
Бредбери је написао „писмо републиканској партији“ у ком је тврдио да „је превише страха у
овој држави која нема право да буде уплашена“ и захтевао да се републиканци „оставе наших
индивидуалних права“ и „престану са извртањем и злоупотребом Устава“. Период
мекартизма, у ком ствара може се посматрати као зачетак контракултуре 60-их, јер у овом
периоду су се многи либерални уметници побунили против социјалних и културних норми и
створена је сумња у амерички сан и његову надмоћност и непогрешивост. 344 Он је
проницљиво приметио да су конформистичке, антиинтелектуалне и сличне тендеције
америчког друштва идеална подлога за стварање „фашистичких режима“. Иако је
инспирацију црпео из Орвелове слике „друштва затворског типа где је индивидуа под
сталном присмотром“ његова дистопија је много сличнија оној Хакслијевој у којој су људи
контролисани не толико страхом (који је без обзира итекако присутан) већ ситним
задовољствима, луксузом и повлађивањем; „симулакрумом среће“ требало је заменити
„реалну патњу“.345 Ова сатира америчког сна посебно долази до изражаја у слици хомогеног,
једноличног аутоматизованог предграђа у ком су сви зависни од аутомобила, насиља и
телевизије.
Формат научне фантастике је помогао Бредберију да не буде мета превише жестоких
напада због писања очигледно антимекартијевске књиге. То није значило да је његово дело
промакла будном оку Државе. Данас је познато да је био предмет истраге америчке владе и да
је био под присмотром ФБИ-аја. Он је био свестан ове опасности и није се плашио, напротив,
инсистирао је да књига буде што пре објављена, док је мекартизам у пуном јеку, али никако
није успевао да нађе издавача. Све док, тада млади Хју Хефнер, није објавио његову књигу у
прва три броја листа који ће тада шокирати Америку. Иронија судбине је да је књига која се
бавила цензуром књига и сама претрпела својеврсну цензуру, али је некако и праведно да
књигу која је тако оштра сатира америчког друштва, објави часопис који ће из темеља
уздрмати традиционалне вредности конзервативне Америке. 346 Када је роман издат наишао је
на релативно топао пријем код публике и критике. Многи критичари су се дивили начину на
344 David Fox, Fahrenheit 451: The Burning of American Culture, 2011.
345 Harold Bloom, Blooms Guides: Ray Bradburys Fahrenheit 451, Chelsea House Publishing, New York, 2007.
346 Ibid. Стр. 16.
99
који је прича испричана и упозоравали да америчка стварност није далеко од Бредберијеве.
Како је рекао колумниста Лос Анђелес Тајмса „Бредберијев луди свет има превише сличности
са нашим, и то је застрашујуће“. У контексту мекартизма, његове цензуре и „лова на
вештице“ америчкој јавности је ова књига била врло блиска, и далеко од немогућег
сценарија, како нама данас можда делује. Сва њена популарност и почива на времену, на
посебности тренутка у ком је издата. Њено значење тада има много јачу снагу, много
страшнији призвук. Фаренхајт тако много дугује мекартизму који није био само
инспирација, него и контекст у ком је књига и њена идеја постала примамљива читаоцима.
Негативне критике углавном долазе од људи који су били бесни што се Бредбери усудио да у
времену Хладног рата тако критикује своју земљу. Многи негативни прикази књиге тврдили
су да је она увреда за све Американце и нису нападали толико његову интерпретацију
друштва, колико његову смелост да га изложи критици. Сва непријатност књиге потиче из
њене истинитости, из њене врхунске карикатуре фундаменталних делова америчке културе
(технологије, аутомобила, телевизије). Ово је уобичајан хладноратовски став. Ми смо у рату,
противникова пропаганда нас већ довољно оцрњује, није потребно да се то дешава и на
„домаћем фронту“. Праве патриоте ћуте, подржавају ратне напоре САД, а сви који говоре
против ње, исмевају је и омаловажавају на било који начин су издајници, противници те
државе. Оваква дихотомна логика је значајно сузила простор за критику и самокритику што
је један од основних разлога за дуготрајност црвеног страха.347
Дистопије су углавном карикатура друштва у ком писац ствара. Са радњом у
будућности где су лоше тенденције данашњег друштва изражене и доведене до свог
максимума труде се да репрезентују могуће друштво у случају да се у њему нешто не
промени. Радња ове новеле постављена је у 24. век у САД које су постале деспотска држава,
у којој су књиге забрањене и уништаване. Најбитнији симбол ове књиге, и оса око које се
ствара њен наратив, је ватра. Ватра овде симболише неколико контрадикторних ствари, она
слично нашем главном јунаку пролази кроз својеврсну еволуцију од симбола зла (државе,
њене контроле, атомског наоружања и рата) у позитивну силу која, кроз уништење, доноси
нови почетак. Ово се може сматрати својеврсним упозорењем да ватра, сила која служи за
репресију, може да се измакне контроли и постане сила која ће донети ослобођење.
Први део књиге назива се Огњиште и даждевњак348 на његовом почетку упознајемо
Гаја Монтага, ватрогасца, срећног и „заљубљеног“ у свој посао и ватру, у уништавање књига.
Видимо један продукт своје цивилизације који све дате вредности узима здраво за готово без
347 Ibid.
348 Rej Bredberi, Farenhajt 451, Laguna, Beograd, 2015.
100
икакве сумње и преиспитивања. Томе долази крај када среће Кларис, младу девојку, чије су
„очи чврсто уперене на свет“ која „има 17 година и луда је“ а воли „да проводи ноћи
шетајући и воли свашта да гледа и свашта да мирише“, она представља „фактор
нестабилности“, „субверзивни елемент“ друштва који преиспитује све и сваког око себе.
Критична је према друштву и не прихвата његове истине као догме. При једном сусрету она
почиње да буди Монтагову радозналост и тера га да промисли о свету у ком се налази.
Кларис, чије име значи „јасноћа“, својим нетипичним, неконформистичним понашањем
представља својеврсну аномалију, она није заробљена у тродимензионални затвор реклама,
ријалити програма и ситкома попут осталих становника Бредберијеве дистопије. Она је
слободна, посвећена себи, она размишља и поставља питања. Симболично, она ће
„разјаснити“ неке ствари главном протагонисти и пробудити га, натерати га да схвати да је
оно што он ради погрешно, да је држава којој служи тиранска, и што је најважније она ће
понудити алтернативу.349 Са овим сусретом почиње Гајов преображај и еволуција у
„субверзивца“ и „највећег противника државе и успостављеног поретка“. Као да Бредбери
покушава да укаже на идеју америчких политичких вођа да је „субверзивност“ заразна, попут
болести, и да зато такви људи, неконформисти, они који излазе из оквира „нормалног“ 350,
морају бити обуздани, затворени у карантин да би се спречила пандемија. Убрзо после овог
сусрета Монтаг се при повратку кући сусреће са још једном истином. Срећа у овом свету није
оно што је нама представљено као срећа. Ову епифанију доживљава када затиче своју жену
Милдред предозирану својим „лековима за срећу“. Милдред је најтрагичнији лик ове књиге,
лик који стално покушава да побегне од реалности, што је готово претвара у продужени
механизам државе. Она је увек физички или ментално повезана на неку машину која је
контролише „исисавајући живот из ње и замењујући га безначајном симулацијом“. Милдред,
иако несрећна, одбија то да призна, јер би то била својеврсна издаја државе, која је „идеална
држава“ креатор „идеалне среће“. Неспособна да призна, чак и самој себи, ову дубоку
унесрећеност Милдред се повлачи у имагинарни свет, у илузију среће, фантазију државних
монолитних и свеприсутних медија. Она је, потпуна супротност Кларис, представник
просечног, идеалног грађанина ове дистопије. Потпуно уроњена у симулакрум среће,
потпуно посвећена својој виртуелној стварности, увек пажњом усмереном на неки медиј,
радио или телевизију, мисли отупљених разним „коктелима среће“ и пилулама за спавање.
349Harold Bloom, Blooms Guides: Ray Bradburys Fahrenheit 451, Chelsea House Publishing, New York, 2007.
350 (занимљиво је како инверзијом нормалних и ненормалних ствари у књизи Бредбери указује на релевантност
оваквих судова; јер за нас је шетња, размишљања, мирисање цвећа нормално, у Бредберијевом друштву то је
недопустиво)
101
Очигледно је да је овде Бредбери карикирао просечну домаћицу предграђа свог доба, али што
је још битније, једног просечног конзумента масовних медија чији је идентитет креиран
маркетингом и поистовећивањем са ликовима из виртуалне стварности које Милдред у
једном тренутку назива породицом. Она је свакако персонификација онога што се Бредбери
плашио да ће постати жена у новом америчком предграђу истоветних аутоматизованих кућа,
симулакрум жене351 која већину свог времена проводи испред телевизора или читајући савете
за „бољи живот“ у мору „женских магазина“.
По неким критичарима управо је то, масовна култура и њен утицај на друштво,
кључна тема књиге, а не цензура како то делује на први поглед. Масовна култура, преко
телевизије, постаје приступачна свима и отварају јој се нове могућности утицаја. Преко
маркетинга долази до креирања лајфстајла и естетике једнакости која доводи до, до тада
незапамћене, хомогенизације друштва.352 Колико је нагли пробој остварила телевизија и какав
је њен утицај на америчко друштво најбоље говори податак да је 1945. у САД телевизоре
поседовало око 10.000 породица а већ 1950. било је у САД продато преко 5.500.000
телевизијских уређаја. У годинама мекартизма тај број је, као и утицај телевизије, био још
већи. Како је рекао Џизер „ниједна друга сила није имала такав ефекат на социјализацију
америчких људи, на обликовање њиховог укуса и навика притом бришући све регионалне,
националне и класне разлике као што је то учинила телевизија“. Слично мишљење делио је и
Жил Липовецки који је тврдио да обликовањем свести појединца, његове естетике, жеља и
снова телевизија уствари креира идентитет људи. 353 Рекламе су продавале конформизам и
унификовале су жеље и друштво. Стварао се безлични потрошач који је желео да поседује
оно што сви имају. Бити различит више није било кул. Монтаг се у једном тренутку осећа
нападнутим од реклама, гигантских билборда који му на сваком кораку, у сваком тренутку
говоре шта да ради, како да се понаша, шта да купи и шта да буде. Бредбери је увек тврдио да
је кроз књигу желео да упозори да нова ефикасна и поједностављена естетика масовних
медија и културе може довести до „идиотизације“ друштва и да унификација и
хомогенизација друштва могу довести до нестанка различитости, индивидуализма људи,
остракизма и стигматизације различитих. Спиритуалне и интелектуалне вредности су у
„турбо потрошачком друштву“ осуђене на пропаст. Могућности америчких радника да
јефтино произведу готово неограничену количину производа претила је да ускрати људима
свако стварно задовољавајуће искуство, а Бредбери је мајсторски показао колика је претња
351 Harold Bloom, Blooms Guides: Ray Bradburys Fahrenheit 451, Chelsea House Publishing, New York, 2007, стр.
22.
352 Lipovetsky Gilles, Paradoksalna sreća, Ogled o hiperpotrošačkom društvu, antibarbarus, Zagreb, 2008.
353 Ibid.
102
такво друштво за индивидуалца и његову слободу. Посебно је упозорио на пораст насиља
међу адолесцентима (слике када јурцају аутомобилима, газе људе, туку се) и алијенацији коју
стварају америчка предграђа у којима свако гледа своја посла и опседнут је самим собом. Ово
„не забадање носа у туђи тањир“ је утицало на трајање црвеног страха јер узрокује мањак
емпатије, па Американци нису могли да саосећају са невиним жртвама мекартизма,
одбијајући да прихвате да се тако нешто може десити и њима. Масовна култура је у то време
довела до незапамћене хомогенизације и створила јак притисак да се „припада друштву“
чиме је значајно олакшана хистерија мекартизма.
Прекретница у књизи, када Монтаг коначно раскрсти са репресивним режимом, деси
се приликом акције ватрогасаца када једна старија жена одбије да напусти кућу и одлучи да
се спали заједно са својим књигама. Оно што овде толико запрепашћујуће Монтага није сама
смрт, већ свест о томе да обичан човек може узети ствари у своје руке. Грађанском
непослушношћу одбити да се буде жртва државе и тако одузети истој њену моћ над својим
животом. Одузети јој перверзно задовољство надмоћи. Оно што је још запрепастило Монтага
јесте снага идеала у који верују љубитељи књига толико да су спремни и да погину у њихову
одбрану. Овде можемо повући паралелу са Мекартијем и његовом реториком о безумним
комунистима као злом рушилачком елементу. Како то да је толико људи, широм света,
спремно да погине зарад одбране комунизма и марксистичких идеала? Да ли је цела теорија и
идеја комунистичког друштва лоша, зла, створена са циљем поробљавања Американаца? Да
ли су стварно сви комунисти „зомбији испраног мозга“, „луди маргиналци“ или су они ипак
индивидуе, људи који размишљају о алтернативама „америчком начину живота“, о нечему
бољем, праведнијем? У овом тренутку у књизи, државна слика „субверзивног љубитеља
књига“ је у Монтаговим очима компромитована, распада се и Монтаг схвата да је та
једнодимензионална слика нетачна, поједностављена, ништа више до обичне пропаганде.
Негде на овим страницама сазнајемо да је Кларис вероватно мртва. Ту се критичари не слажу
и постоје различите интерпретације њене смрти. Једни мисле да ју је Бредбери склонио јер је
она исцрпила своје наративне могућности, други сматрају да ју је убио да би додатно убрзао
и продубио Монтагову промену, мада постоје и они који сматрају да она уопште није мртва. 354
Многи ову нејасност Кларисине судбине разумеју као страх од свемоћи државе која може
нечујно да уклони сваког грађанина тако да ни они најближи нису сигурни где је он и шта му
се десило. После Кларисине „смрти“ улогу ментора за Монтага преузима Фабер, некада
професор енглеског, а сада завереник са подмуклим планом да подрије институцију
354 У Труфоовом филму Фаренхајт Кларис се појављује на крају, Бредберију се овај крај толико свидео да је
направио сличан за своју представу Фаренхајт 451
103
ватрогасца изнутра; постављањем књига у домове ватрогасаца и затим их пријављујући
властима. Ово може представљати својеврсну алузију америчког схватања „субверзивца“ и
њихово уверење да су они слабашне кукавице које користе најгнусније и најподлије тактике
да би оцрнили „државне безбедносне структуре“ и „чуваре реда, поретка и америчког сна“.
Овом реториком сваки напад на државу и њене институције, чак и оне репресивне које
прелазе своја овлашћења, може се схватити као издаја. Када државне службе и њен персонал
постану персонификација државе престаје могућност напада на личност и сваки напад на
њих постаје напад на државу, што никако не доприноси развитку демократичнијег друштва.
Све ово је „разболело“ Монтага. Он се налази у дубокој депресији изазваном
престанком веровања у свој посао и друштво које га окружује. Он је изгубио своју „срећу“,
смисао живота и свој идентитет. Њему је његова жена непозната, сам себи је непознат...он
више није сигуран ко је он нити која је његова сврха! Да би разрешио ову дилему, и повратио
му идентитет и стабилност која му је „клизила из руку“ капетан Бити, персонификација
државе, њеног репресивног апарата који без размишљања и преиспитивања обавља
постављене задатке, долази код Монтага и покушава да му једном кратком лекцијом из
историје службе укаже на неопходност њиховог постојања, на племенити циљ који бране и
величанственост њиховог посла. Бити овде, у тако америчком маниру, сву кривицу за ово што
им се сад дешава сваљује на људе, иде чак дотле да каже да су мањине и њихова борба за
„ова права – она права и тако у недоглед“ главни узрок за ограничавање слободе. Људи су у
тој борби за слободу успели исту да ограниче. Још један кривац за забрану књига била је
брзина 20. века. Књиге су превише обимне, превише споре за човека 20-ог века који „жели
све и жели одмах“. Овај нови концепт времена, „скраћено време“ и убрзан ритам живота
захтева нову културу, ефикаснију, практичнију, „прерађену и прежвакану“ ону која не захтева
ментални напор који би спречио човека у обављању свог посла. Нису књиге постале
забрањене јер је влада хтела да своје становнике направи глупљим, већ зато што је њима
сметала софистицираност литературе и тражили су „бржа и простија узбуђења“. Овде се
може приметити утицај Франкфуртске школе и њиховог културног елитизма на Бредберија
који се плашио „безумља масе“ и масовног друштва које по принципу слободног тржишта и
зарад профита претвара уметност и културу у производ. Друштво које је кроз претерану
конторлу државе над појединцем уз помоћ технологије и масовних медија претрпело потпуну
дехуманизацију појединца и уништење различитости и оригиналности. 355 Сличне закључке
можемо извести и о друштву које је дозволило бујање мекартизма. То друштво консензуса и
355 Bloom Modern Critical Interpretations, Arthur Miller‘s The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2008. стр.
10.
104
статуса кво није било спремно да стане у заштиту једне мањине која је трпела репресију
само зато што се разликовала од остатка тог друштва по својим политичким или религиозним
ставовима. Бредбери је слично Хани Арент приметио једно непријатно својство сваке
демократије да ће „високо организовано и механизовано човечанство једног дана сасвим
демократски закључити, по одлуци већине, да би за човечанство, као целину, најбоље било да
ликвидира извесне своје делове“356. Исто се десило са љубитељима књиге у Бредберијевој
Америци, а истовремено се то дешавало и у реалном времену и простору где је једна мала
група људи, другачијих људи, постала непожељна и бивала стигматизована и остракизована
из друштва америчког сна. Ово је друштво у ком нема места за различитост, јер различитост
води конфликту. „Сви морамо бити исти“ изјављује Бити јер то је једини пут ка срећи. Овде
Бити прича једну историјску анегдоту која је потпуно фантастична, али се може читати као
одраз пропаганде тог времена о „заштитнику обичних људи“ од субверзивне пропаганде.
Наиме Бити у жељи да пробуди у Монтагу изгубљени жар за послом ватрогасца објашњава
да је тај позив настао давно, на самом почетку америчке државности, у време рата за
независност са циљем да ослободи колоније ројалистичке пропаганде. Оснивач ових
ватрогасних одреда био је нико други до Бенџамин Френклин који их је основао са „жељом
да се боре за малог човека и да га заштите од лажи спољног, непрецизираног,
једнодимензионалног непријатеља“. Истих онаквих против каквих се САД бори и у
Бредберијевом времену. Злих, безумних и деструктивних људи, који немају никаквих
моралних вредности и који уништавају човечност својих чланова. Битијева реторика је веома
слична званичној хладноратовској реторици америчке владе о „комунистичкој завери“ и
„теоријама друштвених игара“357. Још једна персонификација државе дата нам је у лику
механичког пса, монструозног робота, који више личи на паука (метафора мреже, шпијунске,
надзорне мреже државе), него пса, који мирисом открива и прати преступнике са једним
циљем, њиховим потпуним уништењем. Кроз ова два лика Бредбери је желео да покаже како
неограничена вера у технолошки напредак, безумно узбуђење масовних медија и политичка
анемија већине стварају у америчком друштву услове за дегенерацију културних и
интелектуалних вредности због чега долази до пропадања и декаденције демократских
институција.358 Као и да укаже на то да „знање јесте моћ“ а најопаснија моћ долази са
„лажним знањем“. Ширењем дезинформација о комунистичкој претњи, мекартизам је
357 Домино теорија
358 Harold Bloom, Blooms Modern Critical Interpretations, Ray Bradburys Fahrenheit 451, Infobase Publishing, New
York, 2008, стр. 29.
105
створио атмосферу страха која је његовим актерима служила за остваривање личне
користи.359
Овај Битијев наступ има посве супротан ефекат на Монтага и он доноси одлуку да
неће више бити „зупчаник репресивне машине“ већ ће се побунити против ње. Монтаг је
постао свестан да је тиранија могућа само због потчињености становништва, схватио је да је
свако ко се не буни део система и да је једнако одговоран за оно што се дешава у америчком
друштву. Израз Монтагове побуне је његов почетак читања књига са чиме започиње други
део књиге Сито и песак. На почетку овог дела Монтаг покушава да „зарази“ своју жену
субверзивношћу, жели да јој читајући поезију отвори очи и спаси је из несрећне егзистенције
њене свакодневнице. Међутим, Милдред је потпуно неспособна да осети и схвати
литературу, да је обухвати својим телевизијско-конструисаним опсегом пажње. Милдред је у
потпуности заробљена и преплављена „собом“, сопственошћу коју она не може да разуме па
бежи од ње и остатка реалности. 360 Овако она достиже највиши идеал Бредберијеве среће,
тотални комфорт, без емоција, без мисли које могу изазвати нелагоду, па самим тим и
несрећу.
Исто је и са њеним пријатељицама које се затичу ту и чија прича о рату, и лагодност са
којом о њему причају, разбесни Монтага и изазове га да открије да поседује и чита књиге.
Један од најјачих мотива ове књиге јесте далеко и магловито присуство перманетног ратног
сукоба. Он је стално присутан, тако да је постао саставни део живота и свакодневнице. Људи
су потпуно навикнути на њега и жртве које он изазива не дотичу никог. Монтагово друштво
је стално бомбардовано насилном ратном пропагандом, мушкарци стално одлазе у „кратке
ратове“ из којих се често не враћају, бомбардери надлећу град, а кад се један рат заврши
одмах почиње други. У Бредберијевом свету САД је започела и победила у два атомска рата и
Монтаг се у једном тренутку запитао „како смо постали тако агресивни и пуни мржње“.
Монтага љути што нико не прича о рату, о жртвама, што не схватају да то није нормално
људско стање. Кроз ову слику рата, који је увек далек ( рата који нигде није приказан, али је
суптилно наговештен; нигде, сем на крају ми не видимо рат, само посредно сазнајемо понеки
детаљ), у ком гину неки други, непознати људи, он је потпуно дехуманизован, као и његови
учесници. Рату који је увек у вестима, али ми не знамо много о њему. Не знамо тачан разлог
зашто се рат води, нити имамо јасну слику о томе ко је противник и који су њихови, па ни
наши ратни циљеви. Ратна атмосфера најразрађенија је приликом Монтаговог разговора са
359 Harold Bloom, Blooms Modern Critical Interpretations, Ray Bradburys Fahrenheit 451, Infobase Publishing, New
York, 2008, стр. 33.
360 Ibid. стр. 31.
106
Милдредовим пријатељицама361 које уопште нису забринуте због својих мужева који су
позвани у рат. Оне су убеђене да ће се они убрзо вратити јер „увек туђи мужеви гину“. Ове
жене су потпуно огољене од било каквих емоција. Рат је толико нормализован, постао је
саставни део живота тако да људи уопште немају свест о насилности рата и његовог безумља.
Монтаг овде коначно губи смиреност, обузима га бес јер нико не схвата колико је рат
страшан, непотребан и боли га то што нико не жели да прича о томе. Овом приликом је
Бредбери хтео да развије рационални дијалог о рату и оправдавању употребе насиља које је
било саставни део америчке политике. Желео је да покаже да је критика рата потребна, да она
није никаква издаја америчких интереса како је влада то желела да прикаже. Људи не треба
да се плаше да критикују рат, и не треба да затварају очи и праве се да не примећују
бесмисленост жртвовања младих америчких живота на далеком и непознатом континенту
зарад некаквог нејасног идеала „националне безбедности“. Оваква слика рата је алузија на
стање око Бредберија. Слика анксиозности која је услед перманетности хладног рата
разједала америчко друштво. Као и код Орвела и Хакслија стални рат доводи до појачане
државне контроле, милитаризације државе и ограничења слободе зарад националне
безбедности што све води ка тиранији. Не може постојати демократски војни режим, а током
педесетих, деловало је да Америка незаустављиво клизи ка, ако не војној диктатури, онда
некој врсти милитаристичке империјалне либералне демократије. Негативан однос према
рату америчко друштво ће испољити тек шесдесетих година када ће постати јасно да идеали
због којих Америка ратује нису ништа друго до испразна реторика неоимперијализма. 362
Током педесетих већина Американаца је веровала својој влади, подржавала ратне напоре
САД, или бар није јавно испољавала своје незадовољство. Ова књига је показала колико је
опасно учествовање у таквом „квази рату“ без јасног циља, који је довео до ограничења
слобода у друштву, напада на активисте свих врста (противнике нуклеарног оружја,
афроамеричке активисте и друге) и навикао Американце на ужасе рата.
У последњем поглављу Сјај пламена Држава је приметила Монтагово
неконформистичко понашање. Када долази у станицу Монтаг схвата да се огласио аларм,
брзо се облачи у опрему и улази у камион. Када долазе на место злочина Монтаг схвата да је
то његова кућа и постаје му јасно да је Милдред, његова жена, та која га је пријавила
властима. Овде видимо пример онога што је Хана Арент називала „атомизација друштва“. То
је поступак тоталитарних влада да када неког окриве за неки злочин, они оптуже и његове
најближе пријатеље и родбину што као последицу има да се управо они најбрже окрећу
361 Rej Bredberi, Farenhajt 451, Laguna, Beograd, 2015, стр. 110 – 118.
362 Michael Hardt, Antonio Negri, Empire, Harvard University Press, Cambridge, 2000, стр. 160.
107
против оптуженог и постају његови непријатељи зарад доказивања сопствене исправности и
спасавања своје коже. Како је Томаш рекао „гулаг је глобални сустав, сви суделују,/једни га
оснују, други проказују, трећи робијају/“363 Ово доводи до сталног страха, неповерења међу
људима и њихове алијенације и издвајања појединца чиме се спречава стварање незадовољне
већине и масовније организације која би имала снагу да се супростави режиму. 364 Сада је
Бити понудио Монтагу могућност да покаже своју верност и спали своју кућу, чиме би
доказао да је „прочишћен“ од „субверзивне болести“. У овом одељку ватру Бредбери користи
као симбол прочишћења, стерилизације ране, каутеризације Монтага, његово уништење као
симбол уништења нечистоће и инфекције коју он представља за друштво, јер, овде је
присутна логика слична оној мекартизма, свако ко је несрећан у овој држави, свако ко нађе
повод за критику није здрав, он је вероватно ментално болестан. Због тога му се мора
помоћи, он мора бити „излечен“, што често значи да мора бити огољен од своје персоне,
лишен своје индивидуалности, преваспитан. Држава мора да одреагује и избори се против
„вируса“ који прети да контаминира њен „савршени организам“. 365 Монтаг је пристао да се
потчини и спалио је сопствену кућу, али је том приликом у наступу беса спалио и Битија и
једног механичког пса који је послат да га ухвати и постаје бегунац. Држава активира све
своје ресорсе у покушају да га нађе и шаље на њега још једног пса, том приликом преносећи
уживо ову потеру на телевизији, симулакрум карневала сличан средњовековним јавним
погубљењима, са јасним циљем да свима прикаже омнипотентност државе, узалудност
отпора и немогућност измицања пред „руком правде“.
Једна од ствари на којима је почивао мекартизам био је спектакл. Исто је и у
Бредберијевој књизи чији главни јунак примећује „аларм се оглашава увек ноћу. Никада
дању!“ Циљ овога је наравно да се изазове већа паника „Што више спектакла, бољи шоу!“.
Људи се буде и „сва врата се отварају“ да би се посведочило изрицању казне за непослушног
грађанина. Чак се и потера механичког пса преноси уживо на телевизији, а када Монтаг
успева да побегне они налазе и убијају невиног човека да би одржали привид свемоћи државе
да казни злочинца. Симулакрум реалности је овде потпун. Није важно шта је истина и
стварност, јер држава сама креира своју реалност. Све ово неодољиво подсећа на спектакл
какав су била саслушања Комитета за неамеричке активности и Мекартијеви јавни
наступи, који су личили на телевизијске емисије тог времена, у којима је често да би
„доказао“ своје оптужбе нападао и уништавао живот недужних људи извртањем чињеница и
363 Marko Tomaš, Varanje smrti, Izabrane pesme, Lom, Beograd, 2014, стр. 111. (Pismo Venjički)
41.
108
манипулишући доказима.366 Још једна ствар која је бринула Бредберија била је тајновитост
државе и сакривање података у којој су често учествовали и медији. 367 Једна од највећих
трагедија мекартизма била је оштра поларизација друштва на „нас и њих“. На оне који су
лојални Америци, који подржавају њен хладноратовски напор и они који то нису, издајници и
субверзивци. Све је то довело до раста неповерења према мањинским групама које су биле
различите од идела савршеног Американца, које су биле окарактерисане као „опасност по
амерички начин живота“. Овакав, конзервативни начин мишљења значајно је наштетио
покретима за еманципацију афроамериканаца, радничким синдикатима и сличним
маргиналним групама. Притом изазивајући толику анксиозност да су у САД, баш као и у
Бредберијевој дистопији, комшије шпијунирали и пријављивали једни друге, често због
најбаналнијих разлога. Сцена када Монтаг одлази ван града и у дивљини среће групу
љубитеља књига који су били приморани да се повуку из друштва алузија је на мноштво
људи који су у време мекартизма били стигматизовани и протерани на маргине друштва
(мноштво професора, глумаца и писаца). Фаренхајт 451 је помогао да се одбаци овај концепт
„дехуманизованог комунизма“ који треба да се искорени из „нашег друштва“ и указао да
масовни спектакл и „ми и они“ поларитет - према ком смо „ми“ увек добри и у праву а „они“
зли - који се стварају у друштву могу довести до озбиљних и штетних последица. Стога
америчко друштво мора да се промени и да створи цивилизованији дискурс у ком ће бити
простора за супротна мишљења како се овај период репресије никада не би поновио. Књига
се завршава апокалиптичном нуклеарном експлозијом у којој читав град бива уништен. Ипак,
ова катастрофа подиже Монтагов оптимизам, јер се он нада да ће, попут Финикса, америчко
друштво ово схватити као упозорење, прочишћење и да ће сада кренути из почетка
стварајући праведније и боље друштво.
Бредбери је у својој суптилној научнофантастичној критици успео да обухвати све
најзначајније теме свог доба. То су теме повезане са Хладним ратом као што су ; перманентни
рат, могућност нуклеарне катастрофе, тоталитаризам и тиранија као могућност у
демократском друштву, цензура књига и слободе говора, масовног надгледања грађана.
Остале теме се тичу новог доба потрошачког друштва и његових недостатака. Најзначајније
су утицај масовне културе на друштво, хомогенизација и атомизација друштва, конформизам
и анти-интелектуализам, реификација и алијенација појединца, утицај масовних медија на
43.
367 Током рата у Кореји Труман је замолио медије да се уздрже од критика и објављивања одређених
ифнормација да не би дошло панике у друштву. Ово је имало супротни ефекат јер је омогућило
републиканцима да убеде становништво да су подаци које они износе истинити и прави, иако често то нису
били
109
креирање мишљења и јавног мњења. Значај овог дела, као и литературе генерално, је у томе
што нам приказује које су то вредности, страхови и жеље владајуће класе једног друштва које
има хегемонију над културом, или као што је то случај са Фаренхајтом које су то тежње и
страхови маргинализованих и шта је то што они „презиру“ и против чега се боре. Ово дело
нам даје један дубок увид у психу америчког друштва, у страхове и друштвене структуре које
су обликовале цео овај турбулентни период америчке историје које често остају неистражене
приликом писања конвенцијалнијих историја овог периода.
110
1.2. Вештице из Салема: Артур Милер и стварање једне алузије
„У Америци већина је поставила јасне границе слободе мишљења;

унутар тих граница човек може писати шта год пожели,
али тешко њему ако их пређе.“
Алексис де Токвил
The Crucible је реч која, по Оксфордском речнику енглеског језика, представља

керамичку или металну посуду у којој се метал, или друге супстанце могу топити или
излагати високим температурама.368 Реч Crucible има и друго, симболично значење. Она
значи веома тежак тест који доводи до промене. Вероватно је ово значење Милер имао на
уму када је, у атмосфери „мекартијевског терора који је паралисао целу генерацију“, писао
дело које ће учврстити његову позицију једног од највећих драмских писаца које је Америка
икада имала. „Казан“ како би гласио слободан превод овог дела на српски језик, до данас је
остало најизвођеније Милерово дело чија продукција је „широм света најављивала успон или
пад диктатора“.369 Када је представа премијерно изведена на Бродвеју 1953. године публика и
критика су били збуњени и тихи; уплашени алузијом коју су сви схватили. Ово дело није
било само о суђењима у Салему 1692. год. оно је било јасна осуда америчке „параноидне“
стварности. Како је сваки текст „отворен“ и постоји онолико интерпретација једног дела
колико и читања Милер се у бројним чланцима и интервјуима потрудио да „затвори текст“ не
дозвољавајући бескрајну intention lectoris реинтерпретацију свог дела.370 Аутор је од самог
почетка одбио да „умре“, желео је да свима буде потпуно јасно да је његово дело
антимекартистичко, да је мекартизам његов контекст и подтекст, да је то једини оквир у ком
је могуће у потпуности докучити значење његове драме. Мекартизам, његово гушење
индивидуалних слобода и његове моралне импликације, као и „способност деснице да створи
не само терор, већ и нову субјективну стварност“ су оно што интригира Милера и постаје
главна тема његовог „истраживања“.371 Својом алузијом на Салем Милер покушава да укаже
на универзалност и континуитет овог феномена - који неки сматрају дисконтинуитетом,
маргиналним феноменом и преседаном у америчкој историји – и покаже да постоје
универзалне силе које терају људе на изливе хистерије и параноје које доводе до таквих
трагедија као што су суђење вештицама у Салему, Нирнбершког процеса, чистки у СССР-у,
368 Oxford Dictionary of English, Oxford University Press, 2009.
369 Bloom Modern Critical Interpretations, Arthur Miller‘s The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2008, стр.
108.
370 Umberto Eco, The Open Work, Harvard University Press, Cambridge, 1989.
371 Harold Bloom, Bloom‘s Guides, Arthur Miller The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2010, стр. 14.
111
Кинеске културне револуције и антикомунистичке хистерије у САД. Сматрајући да је Милер
у праву, покушаћу да деконструкцијом главних тема, не повлачећи историјске већ
симболичке паралеле, проникнем у унутрашње логичности овог процеса и његове последице
по друштво и појединца. Пошто ову драму посматрамо из уског историјског угла овај текст
ће пружити „једнодимензионалну“ интерпретацију у којој ће бити занемарени многи мотиви
и теме које нису од значаја за разумевање односа The Crucible-а и мекартизма.
Велики број критичара је замерио Милеру то што је његов свет и ликови који у њему
живе, исти као и онај који критикује, бинаран, манихејски. Црно - бели свет у ком је јасна
граница добра и зла. Овакво читање је уско и нетачно. Кроз цело дело смо свесни
Прокторове кривице и његовог удела у недаћама које су задесиле Салем. Свесни смо и
Коријеве кривице. Иако ненамерно он је тај који је осудио своју жену. Он није зао лик, али
није ни потпуно бео, нити су његови мотиви за храброст идеалистички (он то ради због
материјалне добити своје породице). Милерови ликови и сама фабула драме су много
комплекснији него што одређени критичари желе да признају Када је драма први пут
изведена многи критичари су тврдили да је Милерова алузија непримерна и неодржива, јер
„за разлику од вештица комунисти су стварни“. Он је одговорио „да је свако негирање
постојања вештица у тадашњем Салему доносило оптужбу за заверу, и вешала“ а иста пракса
се спроводила и у САД педесетих. Свако ко је негирао постојање комуниста бивао је оптужен
за саучесништво у завери. Милер је у својој драми истакао ту релативну природу реалности
и произвољан начин на који се стварност дефинише. У Салему је одређен број становника
створио реалност у којој су вештице и Ђаво угрозили постојање заједнице и свако одступање
или негација те стварности сматрано је грехом. Кроз исти процес дефинисања нове
реалности пролазила је и Америка у периоду мекартизма и свако ко је одбио да призна ту
стварност осуђен је за издају америчких идеала и изопштен је из те стварности. 372 Чињеница
је да је теза о непостојању вештица неодржива. Сигурно је, да попут комуниста, оне постоје,
у тадашњој, као и данашњој Америци. 373 Исто тако је чињеница да ни једни ни други нису
представљали озбиљну претњу за амерички начин живота. Основна одлика моралне
хистерије није недостатак претње, њу нико не негира, већ диспропорционалност,
преувеличавање опасности, претеривање, несталност и ирационалност оптужби. 374 Управо
ова клима страха у којој се крше основна људска права, под паролом одбране истих, тај
372 Christopher Bigsby, Arthur Miller a Critical Study, Cambridge University Press, New York, 2005, стр. 152.
373 Вештичарењем се може сматрати гледање у шољу, тарот, разне врсте амајлија, хороскоп; све те праксе су и
данас живе само су оне, у сакралном и плуралном друштву данашњице, схваћене као нормалне и безопасне
374 Stanley Cohen, Folk Devils and Moral Panics the creation of the Mods and Rockers, Routledge, New York, 2002,
стр. 34.
112
„излив примитивног терора“ својствен и једном и другом периоду америчке историје, та
морална паника јесте основна тема Милерове драме.375
Моралну панику можемо дефинисати као колективни страх од претње, стварне или
умишљене, и девијација које друштво сматра опасним по свој „начин живота“. 376 Често за ово
бива оптужена одређена група људи, мањина, која се разликује од већинског становништва
које има стереотипне погледе на ту групу „пригодних жртава“ коју је Коен означио као
народне ђаволе (folk devils) који су често кроз историју сносили кривицу за најразноврснија
недаћа заједнице и послужили као „жртвени јарци“. 377 Ти „ђаволи“ су „несумњиво
неомиљени симбол“, демонизовани, лишени сваке добре карактеристике, агенти чија је
једина сврха уништење друштва и његових моралних начела. Овим процесом дехуманизације
друштво оправдава само себе и лишава се осећаја кривице због неправде и угњетавања која
се спроводи над једним његовим делом.378 Моралне панике су обично производ турбулентног
времена и често избијају у време друштвених или економских криза, приликом којих се
заоштрава класна, национална или расна борба. Оне саме јесу израз те борбе и промена до
којих долази у хијерархи(заци)ји моћи. Морална паника је често у САД била процес кроз који
се конструисао или потврђивао национални идентитет америчког народа и његове вредности.
Од Салема, масонске и антихришћанске до антикомунистичке хистерије, оне су биле израз
борбе за одређивање истинског американства.379 Америчко друштво је, попут сваког
социјалног система, терало индивуде да се повинују „фиксним културним моделима“, који не
дозвољавају простор за неслагање, насилно их апсорбујући у тоталност која разлику види као
претњу успостављеног поретка моћи. Морална хистерија мекартизма (као и она Салемска)
јесу израз тежње опресивног друштва да се ослободи „другости“, да ограничи или у
идеалном случају потпуно избрише „различитост“. 380 Значајан чинилац сваке моралне
хистерије модерног времена су медији који су временом преузели улогу главног арбитра у
дефинисању и обликовању моралних норми и одређивању оквира социјалних проблема и
начин за њихово решавање. Модерно друштво већину информација добија преко медија у
виду вести, а преко њих масовни медији конструишу сет идеја који одређује границе
375 Harold Bloom(eds), Bloom‘s Guides, Arthur Miller The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2010, стр. 71-
72.
376 Erich Goode, Nachman Ben – Yehuda, Moral Panics:The Social Construction of Deviance, Blackwel Publishing
Ltd., Oxford, 2009, стр. 2.
стр. 12.
378 Ibid. стр. 28.
379 Andrew Brut, American Hysteria:The Unthold Story of Mass Political Extremism in the United States, Guilford,
Connecticut, 2015, стр. 30.
380 Ernesto Laclau, Chantal Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy:Thowards a Radical Democratic Politics, Verso,
New York, 2001, стр. 130 и даље
113
нормалног и уобичајног понашања које је друштвено прихватљиво. Масовни медији тако
нису само пасивни извештачи, већ активни учесници друштва, са сопственом агендом, који
имају велики утицај на креирање јавног мњења.381 Чак и ако нису зачетници хистерије,
медији си ти који својим сензационалистичким писањем утичу на стереотипизацију и
поједностављење проблема, доводећи до њеног разбуктавања.
Поред моралне хистерије, други црвени страх и суђење вештицама у Салему имају и
елементе политичке хистерије. Политичка хистерија је појам који је у америчке друштвене
науке ушао шесдесетих година кроз радове Ричарда Хофштатера 382 и Мареја Б. Левина383 који
су дефинисали политичку хистерију као „увек присутну тему у америчком политичком
дискурсу“, правило, а не изузетак којим су се водиле политичке елите при управљању
масама. Левин под овим појмом подразумева „експлоатацију страха“, „националну панику
без разлога“ и иде толико далеко да тврди да је „политичка хистерија“ перманентна, да је она
крајњи израз репресивне, доктринарне и завереничке природе америчког либерализма. 384 На
овом трагу је и Бодрије када уводи појам hysteresisa као перманентног стања конфортације
различитих, повремено компатибилних, елемената друштва. Својеврсни отпор промени
„природног поретка“ и „ремећење везе поља и habitus-a“.385 По Хофштатеру политичка
хистерија је израз политичке борбе за моћ. Међутим његов најзначајнији допринос
политичкој теорији је то што је међу првима увидео да америчка политика није потпуно
рационална, да има своју емоционалну и симболичну страну и да не може бити посматрана
из строго материјалистичког угла „интереса и поседовања моћи“. У њој постоји једна дубока
ирационалност, „сакрална религиозност“ која понекад чини да се актери америчке политике
понашају ирационално, „параноидно“.386 За разлику од моралне хистерије, политичка
хистерија настаје у периоду економског благостања у времену друштвених и културних
превирања. Усред недостатка проблема и стварних противника, долази до измишљања
„народних ђавола“ чиме симболична претња постаје стварна. Хофштатер овде одбија
марксистички поглед базе као изворишта свега и премешта политику, увек сматрану
стр. 10.
382 Један од најпознатијих америчких историчара двадесетог века. Професор на „Колумбији“ познат по својим
либералним ставовима. Врло добар пријатељ Рајта Милса који је извршио велики утицај на његово
стваралаштво. Најпознатија дела су му „“америчка политичка традиција“, „Антиинтелектуализам у
америчком животу“ и „Параноидни стил у америчкој политици“.
383 Професор политичких наука на Бостонском Универзитету. Члан комунистичке партије и у академским
круговима познат као радикални мислилац. Бавио се првенствено изучавањем Марксизма.
384 Murray B. Levin, Political Hysteria in America: The Democratic Capacity for Repression, New York, 1972.
385 Michael Grenfell, Pierre Bordieu:Key Concepts, Acumen, Stockfield, 2008 стр. 131 - 149
386 Richard Hofstadter, The Paranoid Syle in American Politics and Other Essays, Harvard University Press,
Cambridge, Massachusetts, 1996, стр. 10.
114
„базним“ пољем, у поље суперструктуре кроз коју једна „класа“ 387 која је до тада имала
хегемонију у одређеним пољима почиње да је губи. Тако је политичка хистерија схваћена као
отпор „хегемона“, који сада постаје „класa осуђена на пропаст“, носиоцима новог поретка. 388
Ово је уско, елитистичко становиште које поједностављује целу друштвену структуру и
занемарује комплексност читавог проблема „хегемоније“ претварајући широке делове
становништва у „неактивне објекте“. Иако велики удео у започињању и развитку хистерије
сигурно има „класа хегемона“ да би се хистерија развила мора постојати широка база која
осећа страх и неповерење и која ће прихватити језик завере и угрожености нације. 389 Ова
реторика завере произилази из немогућности система да прихвати своје нелогичности и
мане, па у циљу самооправдања производи наратив о „противнику изнутра“ који подрива
систем. Иста логика оправдања неуспеха стоји иза митова о вештицама који је подстицала
папска курија, Dolchstosslegende мита у Немачкој и црвеног страха у Америци. Из овог угла
антикомунистичка хистерија се може посматрати као својеврсни вентил преко ког је
отпуштан вишак притиска и беса јавности због послератних догађаја (губитак Кине,
совјетска нуклеарна бомба, рат у Кореји и победа лабуриста у Британији). Америчко
друштво, чврсто уверено у исправност својих идеала и сопствену савршеност, није било
способно да прихвати одговорност за своје неуспехе, па је нашло једино логично објашњење,
претњу изнутра која подрива његове напоре. 390 Једна од најбитнијих одлика моралне и
политичке хистерије јесте да су њене прве жртве углавном људи из нижих друштвених
слојева. Титуба и Абигејл су прво оптужиле скитницу и самохрану мајку, а антикомунисти су
напали хомосексуалце, синдикате, имигранте и црнце. Што је неко маргинализованији – по
раси, полу и класи – биће рањивији у време социјалног превирања. „Подређени“ су, као
објекти „без гласа“, „простор различитости“ који нема приступ „културном империјализму“,
ти над којима ће се вршити највећа репресија.391 Америчка јавност, као и она пуританска, није
стала у одбрану права ових група из простог разлога што они нису сматрани пуноправним и
равноправним делом америчке нације (или у случају Салема - пуританске заједнице). 392 Тек
када хистерија ухвати маха и њени главни протагонисти се осете довољно моћним долази до
својеврсног „вертикалног напретка“ хистерије на друштвеној пирамиди. Како хистерија све
387 Класа у ширем смислу од оне марксистичке. Класа у смислу моћи које поседује. Културног и друштвеног
капитала.
388 Andrew Brut, American Hysteria:The Unthold Story of Mass Political Extremism in the United States, Guilford,
Connecticut, 2015, стр. 45.
389 Robert E. Bartholomew, Peter Hassall, A Colorful History of Popular Delusions, Prometheus Books, New York,
2015, стр. 547.
391 Gayatri Chakravorty Spivak, Sarah Harasym, The Post-Colonial Critic, Routledge, New York, 1990.
392 I. L. Baker, The Crucible, Macmillan Press Ltd., London, 1992, стр. 21.
115
више продире ка друштвеном врху она наилази на све већи отпор и на крају имплодира
хватајући „превелики залогај“. У Мекартијевом случају то су биле војне елите САД-а, у
Милеровој драми то су најутицајнији грађани заједнице Ребека Нурс и Прокторови.
Тако стижемо до другог кључног питања око ког Милер конструише драмски наратив
а то је питање моћи, жудња за њом, механизми преко којих се она успоставља, одржава и
губи. Извор моћи у друштву, његову концентрацију и начин на који одређени чланови
заједнице манипулишу њом, и како је та моћ изражена. 393 Очигледно нам је да моћ на почетку
драме поседују старији чланови заједнице Путнамови, Парис и Хејл, али како време пролази
хијерархија моћи је обрнута,она прелази на маргине друштва, на његове чланове који је
никада пре тога нису имали, на децу. Желећи да ојачају свој ауторитет Путнамови, Парис и
Хејл нападом на дисидентске елементе друштва који одбијају да прихвате њихово вођство и
њихову визију „правоверности“, оличене у лику Проктора и Ребеке Нурс, пружају прилику
Абигејл и њеној клики да у хаосу који настаје задобијају моћ без преседана. 394 Оне су те које
одлучују о томе ко је крив а ко није. Њихова реч има моћ да одузме или подари живот. Они
изненада постају део заједнице и реизмишљају језик којим се дефинише припадност групи. 395
Слична дифузија моћи се дешавала и у САД у време мекартизма. То је време у ком
маргиналне групе, посебно црнци и радници, појачавају притисак на политичке елите у жељи
да постану равноправни чланови друштва. Кроз ову борбу они преузимају све веће порције
моћи. Мекартизам се са једне стране може сматрати као покушај спречавања дифузије моћи и
децентрализације јавног дискурса, израз жеље за одржавањем статуса кво у друштву. Са
друге стране, посматрамо ли само политичку елиту, мекартизам је одраз промене и
преузимања моћи од стране политичких маргиналаца. У случају Америке с почетка друге
половине двадесетог века ти маргиналци су републиканци који су готово 20 година били у
подређеном положају у односу на владајуће демократе. Посматрамо ли само партијску
структуру и у њој ћемо приметити јачање „политичких аутсајдера“ који су до тада углавном
били ван главних политичких токова.396 Један од упечатљивијих делова драме јесте део када
Мери Ворен говори Елизабет да „ју је она спасила.“, да није било ње она би била мртва. Њен
живот је сада у потпуности у девојчициним рукама, чиме она задобија потпуну моћ над
Елизабет. Она то зна и јасно ставља до знања Проктору да јој дугује и да ће и он сада морати
другачије да се односи према њој. Она више неће трпети његово насиље. Џон је изгубио свој
393 Harold Bloom (eds), Bloom‘s Guides, Arthur Miller The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2010, стр. 90.
394 Bernard F. Dukore, Death of a Salesman and The Crucible, Macmillan Education, London, 1989, стр. 46.
395 Harold Bloom (eds), Bloom‘s Guides, Arthur Miller The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2010, стр.151.
396 C. Wright Mills, The Power Elite, 1956, стр. 228
116
ауторитет и однос моћи у кући Проктор је измењен. 397 Девојчице до краја поседују апсолутну
моћ коју нико, па чак ни судија Данфорт, не сме да доведе у питање. Злокобно звучи
упозорење које је Абигејл дала Данфорту „да буде опрезан, јер ни он није толико моћан да не
постане слуга Ђавола“. Ово је отворена претња да уколико се не буде повиновао и суд може
да постане предмет истраге.398 У Милеровом, и Мекартијевом, свету свако је сумњив, свако је
потенцијални издајник и више нико није сигуран, јер попут револуције и хистерија
„прождире сопствену децу“.
Посебну пажњу у свом делу Милер је поклонио „државном апарату присиле“ и

његовој кривици у хистерији која захвата друштво. Када Чивер и Херик у другом чину долазе
да ухапсе Елизабет Проктор јасно је да су они свесни њене невиности, али успевају да се
оправдају у својим очима изговором да морају да поштују наређења која долазе одозго „Знаш
и сам да морам урадити како ми је речено“ одговара Чивер на Гилову изјаву да „ће горети у
паклу“.399 Милер овде није имао на уму само Сједињене Државе педесетих већ и догађаје који
су довели до Холокауста и није се слагао са праксом негирања кривице „малих људи“ и њено
потпуно пребацивања на више инстанце. Милер је сматрао да сваки човек, чак и онај у
униформи, има индивидуалну одговорност да се одупре неправди, па је стога обавезан да се
супротстави наређењу, уколико сматра да је непоштено. Извршавање наређења које јасно
штети некоме доприноси репресији и у томе лежи кривица послушника. „Неактивност је
облик масовног уништења“ тврдио је Максвел Фрејзер, грађанска непослушност је
оправдани вид отпора репресивном систему. Слично, само значајно радикалније, мишљење је
имала и Улрике Мајнхоф која је у свом чувеном Schwein говору изнела тезу да оног тренутка
када особа у униформи занемари своју људскост она је губи и престаје да буде особа, губи
своју индивидуалност, човечност, постаје „униформа“ део репресивне машинерије, њен
симбол, и кривац једнако као и они који су наређење издали. 400 Милер је овим верно пренео
пуританску идеју о кривици. Ми смо сви криви. Не постоје недужни. Због овог дубоко
укорењеног осећаја кривице оптужени често пристају да се јавно инкриминишу, јер су они,
попут совјетских оптуженика и Проктора, свесни свог злочина (иако то није онај злочин за
који их оптужују) и спремни су да га признају зарад обнове своје припадности заједници,
повратку у нормално стање.401
398 Ibid. стр. 38.
399 Arthur Miller, The Crucible, Penguin Books, New York, 1995, стр. 158.
400 www.spiegel.de/spiegel/print/d-44931157.html
401 Christopher Bigsby, Arthur Miller a Critical Study, Cambridge University Press, New York, 2005,
117
Када у трећем чину Проктор узвикне „Зашто никад не посумњате у Парисову
невиност, или Абигејл? Да ли је онај који оптужује свет? Да ли су рођени овог јутра чисти
попут Божијих прстију?!“402 он поставља валидно питање које се ретко ко усудио да постави
у седамнаестовековном Салему и Вашингтону педесетих. Зашто се сведочанства сведока,
сведока који су ухваћени у злочину, без икакве истраге и премишљања узимају као истинита,
док се одбрана оптужених сматра преваром Нечастивог? Слично је и у мекартистичкој
америци где људи доказане комунистичке прошлости, као што су Бентли и Чемберс 403, и
уопште сумњивих моралних вредности (у нормалном судском процесу њихово сведочење би
се узело са много резерви) постају тужиоци, судије и порота. Непоузданост сведока,
салемских и оних мекартистичких, је очигледна. Они се „изненада присећају“
дискриминишућих чињеница. Мало је разлике у Чемберсовом изненадном произвођењу
„папира из бундеве“ (чекао је неколико сведочења и два суђења да их преда као доказ) и
изненадног сећања деце на присуствовање сатанским ритуалима.У сцени када долази до
разоткривања постојања и утицаја вештица занимљиво је да именовање имена почиње
директним наговештајем Путнамових, што је јасна алузија на праксу комитета за неамеричке
активности чија испитавања су била препуна наговештаја „исправних одговора“. 404 Слично је
и у Милеровој драми где, преплашена Титуба, којој се прети вешањем уколико не призна,
схвата да је признање и упирање прстом у другог једини начин да се извуче, па на наговештај
Путнамових почиње да наводи имена. Убрзо, видевши могућност за бег од одговорности,
придружују јој се и Абигејл и Бети Парис које, док завеса пада на први чин, започињу
оргазмичну оргију навођења имена оних који су у савезу са Ђаволом. Како Абигејл, Рут
Путнам и Бети које одлазе у шуму, прва да би убила Прокторову жену магијом, а друга да би
разговарала са духовима, постају агенти правде, Божје слуге са светим задатком борбе против
Сотоне?! Бог, Ђаво, доброта, злочин… све те категорије постају амбивалентне,
контрадикторне и нејасне. Изгледа да је Проктор у праву када каже да је у Салему „Рај
изврнут наглавачке, а Бог је мртав!“ Признање и навођење имена у Салему Милер је
поистоветио са оним што се дешавало у граду на реци Потомак. Милер сматра да су оба
процеса, веома ритуализована, нека врста религијског искуства у ком се признањем греха
стиче опрост. Долази до прочишћења индивидуе и губитка кривице. Да би дошло до повратка
402 Arthur Miller, The Crucible, Penguin Books, New York, 1995, стр. 165.
403 Елизабет Бентли и Витакер Чемберс, двоје најпознатијих „пријатељских сведока“ чија сведочења и имена
„познатих комуниста“ која су они доставили су омогућила истрагу ХУАЦ. Обоје су стекли невероватну
популарност и од сведочења направили каријеру и уносан посао. Обоје су написали мемоаре који су
постали бестселери, а њиховим примером кренули су многи „освешћени комунисти“.
404 Често би члан комитета поставио питање „да ли вам је познато да је особа X члан или је икада био члан
комунистичке партије?“ на шта би сведок одговорио потврдно. Често су сведоци, који су углавном темељно
припремани, унапред знали која имена треба да наведу.
118
у заједницу мора се показати прекид са прошлошћу, потпуни раскид са пређашњим собом и
везама које је то „ја“ имало. Ово се постиже кроз одавање сарадника и пријатеља, чиме
оптужени доказује своју невиност и наклоност владајућим идеалима чиме стиче право да се
врати у заједницу правоверних, поштених људи. 405 Таква атмосфера „масовних признања“
омогућила је тужиоцима и истражитељима оправдање, валидан доказ постојања „завере“.
Уплашени колаборатори, који су зарад спасавања сопственог живота признали непостојећи
злочин, само су допринели веродостојности сведока. 406 Готово је комично колико је тешко
убедити Данфорта да су неистине које Абигејл изговара лаж, а колико му је лако да поверује у
лаж коју Елизабет изговара да би спасила живот свог мужа. У истом чину Данфорту треба
дуго да прихвати сведочење Мери Ворен (које је до тада сматрано истином), да се девојке
праве да имају нападе и да је све што су до сада рекли лаж, али када се из страха од Абигејл
окреће против Проктора он одмах прихвата њен суд. 407 Скептичан је и према тврдњама Нурса
и Корија о невиности њихових жена и неспреман је да поверује у изјаве неколицине сведока
који су посведочили о доброти тих жена, правичном животу и њиховој оданости цркви.
Свесност читалаца о томе шта је лаж а шта истина директно је супротстављено незнању, и
упорном одбијању протагониста драме да сазнају. Судије одбијају да поверују у оно што
виде, али верују оном што не виде. Овом иронијом цео судски процес постаје фарса, а
мудрост законодаваца „будалаштина и лудост“. Читав овај процес својеврсни је доказ
максиме очева оснивача о томе да је у „Америци краљ Закон“, али тај „краљ је наг“. Тај
„краљ“ је спреман да у изливу лудила и „правде свога височанства“ обеси два, овде се сви
морамо без поговора сложити, потпуно недужна пса.408
Читав процес суђења, његови системи знакова, метафоре и значење били су потпуно
надреални и Милеру је било невероватно да су људи спремнији да поверују у овај троп
нереалности него у истину. Због тога је посебну пажњу обратио на кривицу и невиност
оптужених; на процес доказивања кривице и уопште опсег сумњивог понашања. Потпуни је
парадокс да признање кривице доноси слободу, а негирање исте вешала. Ако си крив, биће ти
опроштено, бићеш слободан, а ако си невин бићеш кажњен. У разговору тужиоца и
оптуженог нестаје „кооперативног принципа“, захтева се један, јединствени језик, а то је
отворено признање злочина који није почињен. 409 Салем, као и САД педесетих може имати
само један текст, једну реалност, једну истину. Простор у ком се дешавају обе драме потпуно
405 Bloom Modern Critical Interpretations, Arthur Miller‘s The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2008, стр.
65.
406 Neil Carson, Arthur Miller, The Macmillan Press Ltd., London,1982, стр. 63.
407 Arthur Miller, The Crucible, Penguin Books, New York, 1995,
409 Harold Bloom (eds.), Bloom‘s Modern Critical Views: Arthur Miller, New York, 2007, стр. 63.
119
је бинаран, али у нетолератном свету Салема и Америке педесетих није било дебате и борбе
за легитимност идеологија. Вештице и комунисти били су само „другост“, оквир који је
послужио за ограничавање нормалног и дефинисање „сопствености“. 410 Десница је вршила
својеврсну колонизацију једног дела друштва негирајући му право на аутентичност. 411
Занимљив је случај Ребеке Нурс чија је невиност и живот по црквеним правилима управо
доказ њене кривице јер „ђаво нема рачун у завођењу злих људи, најправичније душе су оно
за чиме он жуди“ изгоавара пречасни Хејл. 412 Ова реторика је била присутна и у Америци
педесетих. Шпијуни су били свуда. Свако је могао да буде шпијун; ваш комшија, професор,
чак и родитељ! „Нико није био безбедан“.413 Обрнута логика кривице служи за показивање
апсурдности читавог судског процеса који је такође преокренут унатрашке. Уместо
доказивања кривице овде се тражи од оптуженог да докаже своју невиност и оповргне
оптужбе које се заснивају на фантастичним „спатијалним доказима“ које је немогуће
оповргнути (такође, немогуће их је и доказати). Потпуна, кафкијанска, апсурдност је
приказана у Парисовој изјави „да смо овде да откријемо оно што никад нико није видео“.
Можда управо ова чињеница, магловитост доказа, њихова „езотеричност“ и мистичност чини
целу претњу могућнијом и реалнијом. 414 На суђењу овде нису људи, већ идеја. Идеја која је
била у супротности са владајућом парадигмом американства. Лично и приватно прелази у
јавни простор и постаје предмет државне истраге. Најопасније је, тврди Милер и проналази
паралелу између суђења у САД и СССР-у, када држава политику повеже са моралношћу, и
идеолошку опозицију прогласи за јерес коју зарад свог опстанка мора да искорени. 415 Корен
тоталитаризма је процес у ком читав неполитички део људске личности, оне
„егзистенцијалне потребе“ (естетика, еротика, култура и емоције) губе аутономију и престају
да постоје ван политичког оквира. 416 Ово су и преседани у историји америчког права, јер овде
се није судило због нечега што је неко урадио, већ супротно амандманима америчког устава
због речи, дела, мисли и асоцијације. Овај суд је био превентиван и као и суд комитета
потпуно произвољан. Оно што не одговара њиховом наративу они просто одбацују као лажно
и нерелевантно, док све што им одговара проглашавају „чврстим доказом“ и Истином. 417
Људи почињу да се плаше оваквог суда, јер схватају да процес нема везе са доказивањем
кривице или невиности. Кривци су већ одређени, ово је само ритуал, привид правичности,
411 Stuart Sim, Post – Marxism, An intellectual history, Routledge, London, 2001, стр. 9.
412 Arthur Miller, The Crucible, Penguin Books, New York, 1995,
415 Bernard F. Dukore, Death of a Salesman and The Crucible, Macmillan Education, London, 1989, стр. 42.
416 Andre Gorz, Farewell to the Working Class, Pluto Press, London, 1982, стр. 36.
120
„дим и огледала“ да би се олакшала савест људи који верују у непогрешивост суда и спроводе
„слепу правду“. Театар који је имао своју продукцију, сцену, глумце и сценарио. Његови
чланови сваки страх од таквог суда, који се бори за тако узвишени идеал, сматрају доказом
кривице и доказују тврдњу да је „истина у моћи“. Они који имају моћ поседују монопол на
истину и правду. Јер и правда је социјални конструкт који репресивни апарт може употребити
као оправдање за чињење неправде. На крају није најважније ни признање најважније је
инкриминисати друге, продужити списак неподобних. Када одбије то да уради Прокторово
признање постаје неважно. Ритуал прочишћења је непотпун и он завршава на вешалима.418
121
1.3. Ја сам Спартак: Устанак робова у Холивуду и крај црних листа
„Ако је слобода једног човека у овој земљи угрожена, онда је

слобода свих нас угрожена. Ствар која се мени сада дешава, једном започета,
може се сутра десити било коме. Слобода и правда нису ствари
са којима се може играти. Оне нису нешто о чему се може расправљати.
Оне су апсолутне. Оне постоје или не постоје.
Ту нема компромиса.“
из филма „Каријера“ Далтона Трамба
Када је 1961. године пред поноћ завршена пројекција филма Спартак у једном малом
вашингтонском биоскопу публика се окренула ка излазу и угледала америчког председника
Џона Кенедија како полако устаје са свог места на крају сале. Насмејани председник се
наклонио и обратио маси „Ово је један веома фин филм, зар не?“. Док је на одјавној шпици
стајало име сценаристе Далтона Трамба публика је узвратила дугим, громогласним аплаузом.
Дугогодишњи период Црних листа био је ствар прошлости.419 Филм Спартак у режији
Стенлија Кјубрика, али суштински чедо свог продуцента и главног глумца Кирка Дагласа,
био је први филм од 1947. године који је јавно дао заслуге особи са Црних листа чиме је
означио крај једног несрећног периода у историји Холивуда и постао симбол независног
филма који је у зачетку шездесетих година двадесетог века. Симболично, филм о побуни
робова у Старом Риму означио је почетак побуне људи којима је, само на основу политичке
опредељености, ускраћено право да се баве послом који су волели и за који су, супротно
речима режисера Била Вилдера, били надарени. 420 Ускоро ће се појавити неколицина
филмова, од којих најзначајнији Премингеров Егзодус такође по сценарију Далтона Трамба,
на којима ће радити редитељи, глумци и сценаристи са „црних листа“ и који ће за тај рад
бити награђени јавним признањем у виду имена на одјавној шпици.
Далтон Трамбо је рођен 1905. године у америчкој држави Колорадо и врло рано је
заволео писање. Цео свој живот ће посветити писању и никад, чак и када буде једва
састављао крај са крајем радећи у пекари без изгледа да икад испуни свој сан и постане
писац, неће одустати од тог сна. Ова жеља, самодисциплина, способност да увек пише и то
много и брзо, тврдоглавост да и поред свих препрека истраје значајно су допринели
419 Kirk Douglas, I am Spartacus: Makin the Film, Breaking the Blacklist, Opean Road, New York, 2012 стр 270.
420 Robbie Lieberman, History in Dispute; The Red Scare After 1945, New York, 2005. 164
122
„повратку његовог имена“ и завршетку „црних листа“. 421 Каријеру писца Трамбо је започео у
школским новинама где је писао о свему од школских манифестација и спортских догађаја до
црне хронике и свакодневнице малог града у Колораду. Новинарским послом Трамбо ће
наставити да се бави и током универзитетских дана на Универзитетима у Колораду и Јужној
Калифорнији. Да би могао да се издржава запослио се у једној пекари у којој ће провести
више од десет година док се током 1933. године не запосли у Hollywood Spectator-u као
помоћник уредника где ће радити две године пре него што започне своју каријеру у
Холивуду.422 Приликом преласка у Холивуд Трамбо је показао једну карактерну црту коју ће
његови критичари често истицати, а то је похлепа. Трамбо је волео новац и луксуз и за све
што је радио очекивао је да га добро плате. На почетку је радио као читач сценарија, али
после објављивања два романа Eclipse и Washington Jitters у Ворнер Бросу423 су проценили да
им је много кориснији као сценариста. Сам Трамбо је на тај посао гледао као „посао са
стране“ сигуран извор прихода који ће му оставити довољно времена да се бави писањем.
Међутим убрзо ће се потпуно посветити писању сценарија и до краја живота објавио је свега
две књиге од којих се једна Џони одлази у рат сматра ремек делом и једном од најбољих
антиратних књига написаних у Сједињеним Америчким Државама. 424 У наредном периоду
написао је неколико сценарија осредњег квалитета. Тек ће му сценарио за филм Kitty Foyle
донети прву номинацију за Оскара а са њом и углед и славу. Током Другог светског рата
одбацио је свој пацифизам и снимио филмове попут Thirty Seconds over Tokyo и Thender
Comrad који су били крајње сумњивог квалитета и најобичнија проратна пропаганда. То му
неће помоћи да избегне саслушања која ће се одржати пред Комитетом за неамеричке
активности у октобру 1947. године, одлазак у затвор, стављање на „црну листу“ и утапање
његове индивидуе у колективни идентитет, чувених Холивудских десет који су се ради
одбране уметничке слободе и својих грађанских права супротставили Комитету.
Холивудских десет су, уз Трамба, чинили сценаристи Алвах Беси (Alvah Bessie), Лестер Кол
(Lester Cole), Ринг Ларднер Млађи (Ring Lardner Jr.), Џон Хауард Лосон (John Howard
Lawson), Алберт Малц (Albert Maltz) и Семјуел Орниц (Samuel Ornitz), режисери Херберт
Биберман ( Herbert Biberman) и Едвард Дмитрик (Edward Dmytryk), и продуцент Адриан Скот
421 Bernard F. Dick, Radical Innocence: A Critical Study of The Hollywood Ten, Kentucky, 1989. стр. 183.
422 https://www.hollywoodreporter.com/lists/hollywood-ten-men-who-refused-839762/item/dalton-trumbo-1905-1976-
839807
423 Warner Bros. Филмски студио који су основала четири брата, пољски имигранти, почетком двадесетог века у
Лос Анђелесу. Међу првима су прешли на филмове у боји и звучне филмове (Џез певач) што им је донело
велике зараде и сврстало их у највеће америчке филмске студије. Током тридесетих су започели са
снимањем анимираних филмова који ће постати веома популарни, а Ворнер ће бити једини такмац Дизнију
у овој категорији.
123
(Adrian Scott). Заједничко свима њима било је то што нису учествовали у војим операцијама
током Другог светског рата и већина је била јеврејског порекла, сви су били познати
комунисти и као такви погодне жртве за почетак велике чистке неподобних у Холивуду.
***
Да бисмо схватили одакле Комитет за неамеричке активности (ХЦУА) у Холивуду
морамо схватити значај филма у америчкој култури, као и то да је капитализам економско –
културни систем у ком су и култура и уметност роба, производ који се мора продати, а тај
производ настао у капиталистичком систему био је често носилац његових идеја и идеала,
значења која су обликовала свет дајући легитимитет институцијама и веровањима америчког
капитализма.425 У друштву конзумеризма нема места за живу, неукротиву, нејасну и често
субверзивну културу, већ само за културу која је предмет потрошње, културу као носиоца
идеологије.426 Холивуд је био „фабрика снова“, али снови које ће ова фабрика извозити у
иностранство427 могли су бити само амерички, а тај сан о богатству и пет минута славе се
морао приказати у сваком погледу супериорнији од онога што је нудио Совјетски Савез, и
управо овај појам „америчког сна“ ће ХЦУА покушати да дефинише током саслушања. 428
Америка је поред војне и економске надмоћи морала да поседује и културну, симболичну
надмоћност сврхе. Свет је Сједињене Државе углавном упознавао преко филма, а тај Свет
није смео да види слику Америке какву су одређени режисери film noir-a и социјалног филма
желели да прикажу. Америка је морала да буде приказана као место стабилности, слободе и
благостања. Нови хегемон света био је без мане. Проратна пропаганда је настављена у
послератном времену, а та пропаганда је морала да буде јединствена. Тада су амерички
законодавци под паролом чувања уметничког интегритета и очувања „америчке естетике“
одлучили да из Холивуда уклоне дисиденте и критичаре „америчког начина“. Уклањањем
нежељене пропаганде, сужен је филмски дискурс и створен је производ, који је одговарао
америчким политичарима, који је заједно са Маршаловим планом „покорио Европу“ својом
„кока – кола“ и „мекдоналдс“ масовном културом у којој су потрошња и куповина постали
telos око ког је организовано читаво друштво.429 Разни механизми цензуре су довели до
једнообразности америчког филма и смањења различитости. Начини приказивања и теме су
јасно дефинисане без могућности за differance, за приказивање друге, мање срећне Америке.
425 Daniel Bell, The Cultural Contradictions of Capitalism, New York, 1976.
426 Vinej Lal i Ašis Nandi, Budućnost znanja i kulture, Beograd, 2012, стр. 149.
427 Током Велике Депресије америчка филмска индустрија је једина бележила раст производње, профита и
извоза. Управо у овом периоду биће остварена пресудна предност у односу на европске филмске индустрије
коју ће Други светски рат додатно продубити. ( Dejvid Kuk, Istorija filma )
428 Jim Cullen, The American Dream: A Short History of an Idea That Shaped Nation, New York, 2003.
429 John Tomlinson, Cultural Imperialism: A Critical Introduction, New York, 1991, стр. 133.
124
Бели амерички хришћани на платну никада нису могли да пате због некаквих дубоких
нелогичности система и неправди у друштву, увек је то било због сопствене мане или
неспособности, амерички капитализам је био систем у коме су патили само недостојни. 430
У овом периоду Сједињене Америчке Државе одбацују своју дугу историју
изолационизма и прихватају улогу „вође слободног света“. Иако се може рећи да су САД
постале империјална и колонијална сила после завршетка Америчко – шпанског рата тек у
периоду после Другог светског рата оберучке прихватају ту улогу и понашају се као Велика
сила. Ипак, амерички империјализам никад неће бити „сиров“ и освајачки попут европског.
Иако је попут већине империјализама он био упакован у дискурс напретка и цивилизацијске
мисије, амерички империјализам је увек био суптилнији, мање крут и ригидан од европског.
Умотан у вео идеала слободе и моралне исправности амерички империјализам је напредовао
спорије, али „освајао“ потпуније. Кроз економску и културну доминацију он је остваривао
потпуну власт и истинску промену друштва у које је продирао. 431 А највећа светска
индустрија забаве и највећи амерички извозник је послужио као идеално оружје за
остваривање културне, економске и политичке доминације, онога што ће Џозеф Неј назвати
„мека моћ“, која се може дефинисати као способност једне земље да без употребе силе,
својим престижом, утицајем, популарношћу и сликом у друштву натера одређену земљу да се
понаша у жељеним оквирима простим убеђивањем да су њихови циљеви јединствени и
обострано корисни.432 Овакав начин вођења политике показаће се много успешнијим од
совјетске „политике чврсте руке“. Најзначајнији чинилац ове политике био је
најоригиналнији израз америчке културе - Холивудски филм - који у том тренутку продире у
најудаљеније крајеве света вршећи немерљиви утицај на њих. 433 Истрага у Холивуду се стога
може посматрати као заштита жељене слике Сједињених Држава у свету. Слике која је
требало да пропагира америчке идеале и тако учини Америку (и капитализам), њене идеје и
идеале, привлачнијим у Европи и остатку света од „пошасти комунизма“.434
***
Ово није било први пут да одређени комитети законодавног тела америчке државе
врше истрагу у Холивуду. Истраге Холивуда имају много дубљи корен и не можемо их
посматрати само као производ мекартизма. Као и много других пропратних феномена у овом
периоду мекартизам је често само подтекст у ком су на површину избијали дубљи проблеми
430 Bernard F. Dick, The Screen is Red: Hollywood, Communism and the Cold War, Jackson MS, 2016,
431 Edward W. Said, Culture and Imperialism, Vintage Books, New York, 1993, стр. 24
432 Joseph S. Ney Jr., Soft Power:The Means to Success in World Politics, New York, 2004.
433 Ariel Dorfman, Armand Mattelart, How to Read Donald Duck, New York, 1991.
434 Frank Krutnik, Steve Neale, Brian Neve, Peter Stanfield, Un-American Hollywood: Politics and Film in the
Blacklist Era, New Jersey, 2007, стр. 4 – 6.
125
америчког друштва и оквир у ком је долазило до њиховог решавања. Почетак сукоба који ће
проузроковати „Црне листе“ можемо наћи у тридесетим годинама двадесетог века када
Велика економска криза тера америчке раднике у многим гранама привреде на
синдикализацију и пружање отпора Великом бизнису ради одбране својих права. Хијерархија
у филмској индустрији је била веома изражена и њом је доминирало осам студија, такозвана
„велика осморка“, коју су чинили М.Г.М, Р.К.О, Колумбија, Ворнер Брос, Парамонт,
Универзал и Јунајтед Артист у којима су главни деоничари били велике банке са Вол
Стрита. За разлику од већине уметности, филм је колективно стваралаштво због чега је у
Холивудским студијима врло рано дошло до оштре поделе рада која је довела до значајне
контроле студија над самим процесом производње. За разлику од данашњег времена када
режисери и сценаристи имају значајног удела у филму који се ствара, у раним данима филма
они су били сведени на „занатлије“ које су морале да се повинују жељама власника студија и
њиховој контроли.435Сви ови студији су одржавали међусобно блиске односе и „вертикалном
контролом“ целокупног процеса производње и дистрибуције филма створили су олигопол
који је доносио огромне профите и којим је било лако управљати. Због свега овога студији су
дуго времена под паролом „уметничких слобода“ успевали да спрече синдикализацију
филмских радника чиме су дуго успели да одрже веома ниске плате и самим тим високе
профите.436 У најгорем положају били су сценаристи који не само да су добијали мање новца
од осталих филмских радника него су често остајали и без заслуга за настало дело, а самим
тим и без накнаде за ауторска права. Име на одјавној шпици је једино јавно признање које је
сценариста имао и једина могућност за стицање славе, због тога они нису хтели да одустану
од тога чиме су, стварајући један од првих, и касније најрадикалнијих синдиката у Холивуду,
Удружење сценариста (Screen Writters Guild), започели борбу која ће начети свемоћ великих
студија.437 Чланови овог синдиката ће међу првима осетити како је бити искључен из
заједнице филмских радника, јер су студији на почетку њихове борбе за већа права престали
да запошљавају чланове овог синдиката међу којима су били и будући чланови Холивудских
десет Трамбо и председник синдиката Џон Хауард Лосон.
Периоду „црних листа“ и саслушањима Комитета за неамеричке активности
претходила су саслушања његовог предходника Дајсовог комитета због подршке неколицине
филмских радника, међу којима су се нашли и Хемфри Богарт и Џејмс Кегни, штрајковима
435 Paul Monaco, A History of American Movies, New York, 2010 стр. 16 - 19
436 Gerald Horne, Class Struggle in Hollywood 1930 – 1950; Moguls, Mobsters, Stars, Reds and Trade Unionist,
Austin, 2001, 23?
437 Raynold Humphries, Hollywood‘s Blacklists: A Political and Cultural History, Edinburgh Univerity Press,
Edinburgh, 2008 стр 30
126
који су се дешавали широм земље, одбрани Скотборо дечака 438 и подршци лојалистима у
Шпанији. Ово је јасно показивало конзервативне, десничарске вредности које је Комитет,
чији су чланови били познати као про-нацисти, антисемити и поборници беле супремације
(неки чак и чланови Кју Клус Клана), заступао и желео да прикаже као истински америчке. 439
Када после Другог светског рата масовни штрајкови филмских радника, предвођени
Удружењем сценариста и његовим председником Џон Х. Лосоном, кулминирају у насилан
протест испред Ворнер Брадерс студија који ће остати упамћен као „Битка код Бурбанка“
конзервативци у Холивуду су одлучили да искористе везе штрајкача са комунистима и најзад
се реше левог радикализма у Холивуду. Када следеће године дође до насилних штрајкова и
крвавих обрачуна као једини кривци за њихово избијање биће означени радикални комунисти
који су тако почели да губе подршку самих филмских радника. Изоловани и компромитовани
постали су лаке мете за Комитет жељан да се обрачуна са комунистима у Холивуду. 440
Прелеминарна саслушања одржана су, у тајности, у Лос Анђелесу где су сведочили
искључиво „пријатељски“ сведоци које су махом чинили чланови конзервативне Филмске
алијансе за очување америчких идеала (МАП)441 и газде великих студија попут Џека Ворнера
и Луиса Б. Мајера. Најконтроверзније је било сведочење Леле Роџерс мајке глумице Џинџер
Роџерс која је тврдила да је Трамбов филм Tender Comrade најочигледнији пример скривених
порука и комунистичке пропаганде наводећи дијалог њене ћерке када она својим
пријатељицама говори да „деле једнако, јер то је права демократија“ потпуно га извлачећи из
контекста.442 Након тога уследила су јавна саслушавања у Вашингтону где је од раније
одређених деветнаест могућих непријатељских сведока позвано њих једанаест. Међу њима се
нашао и немачки драматург Бертолт Брехт, који је иако Немац, доказао своје американство и
(слагавши) негирао своје чланство у Комунистичкој партији Немачке. Изненада су
антифашизам и подршка легално изабраној Шпанској влади, као и симпатије према ратном
савезнику, постали неамерички.
438 Случај Скотборо дечака (Scottsboro boys) је суђење деветорици младих Афроамериканаца између 13 и 19
година у Алабами због наводног силовања белкиње. Одбрану је помогла и Комунистичка партија САД и
сарађујући са НААЦП-ом. Успели су да оповргну одлуку савезног суда у Алабами на основу тога што
осуђенима није пружена одговарајућа правна заштита као ни одговарајућа порота (сви су били белци).
Одлука Врховног суда да приликом суђења црнцима мора бити и црних поротника значила је значајан
напредак људских права на и даље оштро подељеном југу.
439 Raynold Humphries, Hollywood‘s Blacklists: A Political and Cultural History, Edinburgh Univerity Press,
Edinburgh, 2008 стр. 77 - 79
440 Ronald Radosh, Red Star Over Hollywood:The Film Colonys Long Romance with the Left, San Francisco, 2005.
стр. 127 – 123.
441 Motion Pictures Aliance for Preservation of American Ideals – основана 1944. са циљем да заштити Холивуд и
земљу од штетне комунистичке пропаганде. Њени чланови су били неки од најватренијих конзервативаца и
антикомуниста попут Џона Вејна, Гарија Купера, Волта Дизнија, Хеде Хупер, Сесил ДеМил и будући
амерички председник Роналд Реган.
127
Непријатељство Холивудских десет је било од раније познато и њихова несарадња
очекивана. Холивудских десет су заједно са својим правним тимом одлучили да се
супротставе Комитету и да му негирају право да на такав начин задире у приватност својих
грађана. Холивудских десет је одлучило да се позове на Први амандман и стане у одбрану
легалне Комунистичке партије и њених чланова. Поред ове могућности која је на крају
довела до осуде десеторици постојало је још неколико могућности. Прва је била да негирају
уставност Комитета и одбију да се појаве пред њим, а друга да се позову на Пети амандман
и одбију да одговоре на постављена питања. Прва опција би вероватно такође довела до
пресуде на основу непоштовања Конгреса па је лако одбијена, а исто је било и са другом, јер
позивање на Пети амандман је само по себи указивало да оптужени нешто крије (барем је
америчко правосуђе тако гледало на ово) што је неповратно штетило његовој репутацији и
било довољно да се он сматра кривим, за нешто, било шта, и ова неутврђена кривица би била
довољна да се оптужени нађе на Црним листама. Постојала је могућност одговарања на
питања и признања чланства у Комунистичкој партији, али како ће се опет касније показати
ни ово не би помогло десеторици јер нису били спремни да наводе имена и тако
компромитују друге, а то је био једини начин за доказивање „правоверности“. Очигледно је
да је Комитет имао јасан циљ осуде Десеторице и проширења истраге изнуђивањем имена
њихових „сарадника“.443
У потпуно испуњеној сали, пуној новинара и неколицине чланова Комитета за Први
Амандман444 први се од оптужених на саслушању појавио „вођа“ Холивудских десет,
најрадикалнији и најприврженији Партији, али и Удружењу сценариста, његов председник и
вођа штрајкова Џон Хауард Лосон. Сукоб са преседавајућим Томасом је одмах почео. Лосон
је одбио да одговори на питање да ли је члан Удружења сценариста тврдећи да је то
општепозната ствар, као и његово чланство у Комунистичкој партији. Истакао је да то никада
није крио, као и да то није никакав злочин. Томас се трудио да му не дозволи да прича и
захтевао је да само одговара на питања. Лосон то није желео и захтевао је да прочита раније
припремљену изјаву, као што су то урадили „пријатељски сведоци“. Када му је овај захтев
одбијен почео је да виче, на ово су виком одговорили чланови Комитета, Томас је
покушавао да успостави мир у сали, али није успевао, саслушања су већ првог јутра измакла
контроли и то се неће променити до њиховог краја. Лосон ће бити на силу изведен из
444 Комитет основан да би пружио јавну подршку десеторици у њиховој борби за очување слободе говора,
мисли и удруживања. Најзвучније име Комитета био је глумац Хемфри Богарт који је изјавио да је „Томасов
чекић највећа претња слободи у САД“. Њега су чинили још и Богартова супруга Лорен Бакал, отац филма
ноар Џон Хјустон, глумац Хенри Фонда, глумице Џуди Гарланд и Кетрин Хепбурн и певач Френк Синатра и
још 80 истакнутих особа из „шоу – бизниса“.
128
суднице, а исто ће се поновити са још неколицином оптужених од којих су сви одбили да
сарађују са Комитетом.445 На крају ће Десеторо бити осуђени због непоштовања Конгреса
новчаним казнама од 1.000 долара као и максималном казном затвора од годину дана. Када
Врховни суд одбије жалбе Лосона и Трамба поднете у име свих осуђених они ће започети
служење затворских казни у тренутку када током 1950. Комитет за неамеричке активности
започне са новим истрагама инфилтрације у Холивуд.
Много значајнији догађаји су се десили ван сале за саслушање Холивудских Десет.
Истог дана када су изречене казне Десеторици у Волфорд – Асторија Хотелу у Њујорку
дошло је до састанка студијских продуцената који су на њему донели одлуку да „не
подржавају Десеторо и да исте неће запослити док под заклетвом не изјаве да нису
комунисти“ као и да „неће запослити комунисту или члана неке друге партије и организације
који заговара збацивање америчке владе на нелегалан и неуставан начин“ а један од
присутних је на састанку изјавио да „више нећемо имати филмова који приказују гадну
страну америчког живота“.446 Ова одлука је озваничила почетак периода црних листа на
којима ће се наћи више од двеста филмских радника чије каријере ће пропасти, породице
пропатити и раздвојити, неки ће бити принуђени да се иселе из земље, док ће неки попут Џ.
Едгара Бромберга изгубити живот или га сами себи одузети. Поред ових људи био је много
већи број њих на „сивим листама“ који су због свог либерализма и блискости са комунистима
и левицом врло тешко долазили до посла попут Луиса Мајлстона (Lewis Milestone) и
Винсента Шермана (Vincent Sherman) који су оптужени од стране „злогласног“ Counterattack-
a447 морали посао да потраже у Европи. Током педесетих значајно је проширена дефиниција
субверзивног и комунистичке пропаганде а самим тим све више људи је долазило на
саслушања чија уврнута логика је стварала зачарани круг новооптужених који су стално
наводили нова имена, која би долазила и наводили још имена, било је немогуће затворити
круг, материјал је био неисцрпан. Током педесетих на оптуженичкој клупи ће се наћи и Елија
Казан, Лили Херман, Артур Милер, Пол Џерико, Чарли Чаплин и Едвард Дмитрик. Највише
медијске пажње привукла су сведочења Казана и поновно појављивање Дмитрика.
После осуде Дмитрик се нашао на црној листи и није успевао да нађе посао. Како је
сам рекао цео живот је радио у филмској индустрији и сем тога није знао, а није ни желео, да
ради било шта друго. За разлику од својих колега сценариста који су успевали да зараде
нешто новца радећи под псеудонимима, Дмитрик то као режисер није могао, па је одлучио да
445 Gerald Horn, The Final Victim of the Blacklist: John Howard Lawson: Dean of the Hollywood Ten, Los Angeles,
2006. стр. 12
446 Peter Lev, The Fifties: Transforming the Screen 1950 – 1959, New York, 2003, стр. 67.
447 Часопис основан и уређиван од стране неколицине бивших ФБА агената који је редовно објављивао имена
наводних комуниста у Холивуду без икаквих доказа чиме је оштетио каријере многих филмских радника.
129
прекине своје „изгнанство“ и „очисти своје име“, како би могао да се врати послу и да пре
свега прехрани своју породицу.448 Сличну судбину је доживео и Елија Казан један од
најпознатијих режисера свог времена који је у Холивуд стигао из Њујоршког позоришта са
неколицином аутора левих стремљења од којих су неки, попут Абрахама Полонског,
завршили на Црној листи. Казан је постао „сумњив“ током снимања филма Viva Zapata! којег
одређени људи нису сматрали, због романтичног приказивања револуционарног хероја, баш
најаутентичнијим производом Америке. Казан се нашао на оптуженичкој клупи пре
приказивања филма и иако је одговорио на питања о својим везама са комунизмом одбио је
да прича о другима. Ускоро се међутим поново нашао пред Комитетом овај пут наводећи
осам имена људи за које је знао да су комунисти, међу њима и име свог дугогодишњег
сарадника и блиског пријатеља Артура Милера. Следећи велики филм Елије Казана у
сарадњи са сценаристом Бадом Шулбергом, комунистом који је такође поклекао пред
Комитетом и навео имена, On the Waterfront може се сматрати својеврсним искупљењем
ових аутора који су дубоко пропатили због онога што су урадили. 449 Неколицина историчара,
попут Виктора Наваског, у овом периоду тражи жртве и злочинце, хероје и зликовце,
мученике и мучитеље међу филмским радницима, али такав став није фер и то је сваљивање
кривице на жртве, а то ова двојица, и велики број људи који су били пријатељски сведоци
свакако јесу.
Најсмелији покушај разбијања црних листа био је пројекат аутора са црне листе
Мајкла Вилсона, Пола Џерика, Херберта Бибермана и Адриана Скота Solt of the Earth.
Последња тројица су убрзо после свог појављивања пред Комитетом за неамеричке
активности и стављањем на црну листу оформили Independent Productions Corporation (IPC)
коју су чинили само аутори са црних листа и која је требало истима да омогући да наставе да
се баве филмом. Финансијску подршку овом независном пројекту омогућио је Биберманов
пријатељ Симон Лазарус, власник позоришта и биоскопа у Лос Анђелесу, који се гласно
залагао за очување уметничког интегритета и слободе. Врло брзо је ова организација
заинтересовала ФБИ и од почетка свог постојања је била под будном присмотром ове
агенције.450 Први пројекат ове агенције било је снимање филма о штрајку у рудницима цинка
у Новом Мексику који је избио у јесен 1950. год. Већину штрајкача чинили су
Латиноамериканци, од којих велики број жена, па је овај филм пружио прилику његовим
ствараоцима да приступе одређеним табу темама, као што су положај жена и имиграната,
448 Edward Dmytryk, Odd Man Out: A Memoir of the Hollywood Ten, стр. 132.
450 James J. Lorens, The Suppression of Salt of the Eart: How Hollywood, Big Labor, and Politicians Blacklisted a
Movie in Cold War America, New Mexico, 1999 стр. 55 – 56.
130
мањине и њихова права, као и расизам у САД, на врло провокативан начин. Ово није само
филм о америчким радницима и њиховој побуни, ово је филм о „другој, потлаченој
Америци“. Најзанимљивије од свега јесте што је једини професионалац у филму била
мексичка глумица Росаура Ревуелтас док су све остале улоге тумачили сами радници. Због
свега овога филм је изазвао многе контроверзе и чак довео до жучне расправе и жестоке
осуде истог у Конгресу „као филма који жели да Америку прикаже у лошем светлу, као
непријатеља обојених људи“ и да због тога „може нанети велику штету угледу Америке те га
треба забранити“. Влада, подржана од стране Америчке Легије, успела је да претњама и
притисцима ограничи дистрибуцију филма на свега тринаест биоскопа, али без обзира на
комерцијални неуспех филм ће са својим смелим етичким, етничким, феминистичким и
класним темама остати упамћен као ремек дело и симбол једног времена.451
Други проблем за црне листе се појавио када су сценаристи који су писали под
псеудонимима почели да бивају номиновани за Оскаре. Мајкл Вилсон је препустио свог
Оскара за филм Мост на реци Кваи који је отишао Пијеру Булеу, а остао је и без признања за
Лоренса од Арабије који је написао заједно са Робертом Болтом. Највећу срамоту Холивуду и
Академији је нанео Роберт Рич, један од многобројних псеудонима под којима је радио
Далтон Трамбо, који је 1956. године добио Оскара за сценарио који је написао током свог
„изгнанства“ у Мексику The Brave One причу о пријатељству једног дечака и бика који ће
ускоро бити послат у кориду. Када се на додели Оскара појавио Џеси Ласки Млађи (Jesse
Lasky Jr.) потпредседник Удружења сценариста изјавио је да је Рич постао отац и да зато
није могао да присуствује церемонији доделе Оскара. Сутрадан су новинари дошли до
податка да у Удружењу не постоји никакав Роберт Рич и ускоро је заслуге за филм преузело
једанаест Роберта Ричија. Климакс је фарса доживела када се открило да је те вечери у сали
стварно седео један Роберт Рич, нећак Френка Кинга, продуцента филма The Brave One.
Новинари су наставили са истрагом и почело је да се спекулише да је Рич у ствари Трамбо,
који је не желећи да потврди такве информације, али ни да их демантује (притом је почео
јавно да преузима заслуге за филмове које није написао) допринео још већој конфузији.
Одмах следеће године десило се да је Оскара добио још један псеудоним Нејтан Даглас, који
је уствари био Недрик Јанг, за филм The Defiant Ones.452 Већ дубоко окрњени углед Академије
и сврсисходност црних листа били су потпуно урушени, ипак требало је много храбрости да
би се направио тај један последњи корак који ће коначно прекинути бесмислену праксу, а
131
њега ће направити Усур Данилович Јевреј руског порекла који ће остати упамћен под именом
Кирк Даглас.
Када је писац Хауард Фаст изашао из затвора 29. августа 1950. године после служења
казне због непоштовања Конгреса започео је са писањем књиге која ће обележити његову
каријеру. За писање књиге Спартак било му је потребно девет месеци током којих је
наилазио на многе препреке, попут забрана пута у Италију да би спровео истраживање.
Током целог овог периода Фаст се налазио под присмотром Федералног истражног бироа и
када је покушао да нађе издавача за своју књигу није успео, јер су сви они, на „препоруку“
директора Бироа Џ. Едгара Хувера, одбили да штампају ову књигу. Фаст је одлучио да књигу
објави као самиздат и у року од четири месеца из свог подрума је продао невероватних
четрдесет хиљада копија.453 Неколико година касније са радом започиње Дагласова
продукцијска кућа, коју је по својој мајци назвао Бирна, и тражио је причу по којој би снимио
историјски спектакл који су у то време, посебно они о Риму попут Quo Vadis, Ben Hur, The
Robe, били врло популарни у Америци, и одлучио се за Фастовог Спартака. Спартак се од
осталих филмова овог жанра разликовао јер се радња дешавала пре појаве Исуса и бавила се
ликом ког су марксистички историчари идеализовали као првог социјалног револуционара и
454
лидера потлачених. На почетку је Даглас запослио Фаста да напише сценарио за
Спартака, али је убрзо схватио да овај није способан за то. Пошто му је брзо требао
синопсис одлучио је да се обрати Сему Џексону, који је био познат као врло квалитетан
„поправљач“ сценарија који је радио веома брзо и јефтино. Брзина је била кључна за Дагласа
јер у исто време супарнички студио је започео са екранизацијом Костлеровог Гладијатора.
Даглас је био свестан да је Џексон у ствари Трамбо, али је био спреман да ризикује, у сваком
случају није ни први ни последњи продуцент који ће запослити сценаристу са црних листа.
За режисера је изабран Антони Ман, главне улоге су уз Дагласа добили Лоренс Оливер,
Питер Устинов, Чарлс Лотон и Џин Симонс. Током снимања дошло је до сукоба Мана и
Дагласа па ће режију филма преузети, тада млади и мало познати, Стенли Кјубрик. И ту је
дошло до првих проблема приликом снимања филма. Три врло јаке личност Трамбо, Кјубрик
и Даглас су сваки имали своју верзију Спартака, онога за шта се он борио и шта је
представљао. Трамбо је нагињао левичарскијој визији Спартака као борца за слободу
потлачених, револуционара који је желео да исправи и промени неправедни поредак. Кјубрик
је презирао идеалне хероје и желео је да Спартак и његове присталице имају мане. Изливе
насиља, епизоде похлепе. Кјубрик је сматрао да је Трамбов „велики Спартак“ нереалан и
453 Kirk Douglas, I am Spartacus: Makin the Film, Breaking the Blacklist, Opean Road, New York, 2012 стр. 40.
454 Martin M. Winkler, Spartacus: Film and History, Victoria, 2007, стр. 11.
132
плитак. Даглас се трудио да буде посредник између ове двојице и направи компромисну
верзију. Додатно су Спартака унизили цензори који нису дозволили ниједан приказ битке у
којима је Спартак победио, јер су сматрали то непримерним. Маказе монтажера у студију су,
на ужас њених твораца започеле касапљење траке, које су наставили Catholic Churchs Legion
of Decency и Production Code Administration (PCA). И поред овога Спартак је постао
комерцијални хит, блокбастер који је вратио уложених до тада невероватних дванаест
милиона долара, и један од најбољих филмова свог периода.455
Када је Даглас тачно одлучио да ће приказати Трамбово име на одјавној шпици није
сасвим јасно. У својим мемоарима о Спартаку Даглас тврди да је то било на крају монтаже
када је Еди Луис који је до тада служио као параван Трамбу одбио да у коначној верзији
филма буде наведен као сценариста. Уопште то да Трамбо пише сценарио за Спартака „била
је најгоре чувана тајна у Холивуду“ 456 коју је Ото Премингер искористио да јавно објави да ће
он запослити Трамба да напише сценарио за Егзодус. Како је Кирк приметио, његов филм је
требало да оде у биоскопе, а Премингеров је тек био у претпродукцији, Премингер се коцкао
са Кирковим филмом, јер бес свих неће бити усмерен на филм који не постоји, већ на филм
који је већ у биоскопима. Многи који сматрају Премингера човеком заслужним за разбијање
црних листа често занемарују ову битну чињеницу. Један од пресудних догађаја који је
утицао на Дагласа да се одлучи на овај потез био је позив Френка Синатре који му је пружио
подршку. Наиме Синатра је започињао са радом на филму по књизи The Execution of Private
Slovik, а за писање сценарија је јавно унајмио Алберта Малца. Одмах по објављивању ове
информације десничарска новинарка Хеда Хупер и Америчка Легија су напали Синатру који
је био блиско повезан са породицом Кенеди која је не желећи негативан публицитет у
надолазећој председничкој трци извршили притисак на Синатру, који је био спреман да се
бори, да одустане од свог редитељског дебија. Кирк је тада преломио и одлучио да је било
доста малтретирања и понижавања. Крајње је време да се неко супростави лудилу црних
листа. Трамбово име ће се наћи на одјавној шпици.457
У наредним деценијама свим сценаристима са црних листа биће признате заслуге за
филмове које су написали под псеудонимима или под параванима, биће им уручени Оскари и
извињење Академије. Иако ово није успело да врати изгубљене године, новац, трауме
изгнанства и остракизма, патњу коју су претрпеле многе породице, ипак је значило да су сви
у Холивуду свесни да су црне листе биле једна велика, непотребна неправда. Номинација
Брајан Кранстона на 88. додели Оскара за улогу Далтона Трамба у филму Трамбо показала је
455 Peter Lev, The Fifties: Transforming the Screen 1950 – 1959, New York, 2003
456 Martin M. Winkler, Spartacus: Film and History, Victoria, 2007, стр.
457 Kirk Douglas, I am Spartacus: Makin the Film, Breaking the Blacklist, Opean Road, New York, 2012 стр. 259.
133
да је Холивуд спреман да се суочи са својом црном прошлошћу и одлучан да се тако нешто
више не понови. Спартак је обележио историјски крај црних листа, а филм Трамбо је, као
омаж људима који су те црне листе окончали, означио почетак симболичног прихватања и
самим тим залечења рана изазваних црним листама.
134
1.4. Патриоте у спендексу: Капетан американство и антикомунизам у Марвеловом
мултиверзуму
„Ово није слобода.

Држимо пиштољ уперен у главу сваког грађанина
и називамо то национална безбедност.“
Стив Роџерс (ака.) Капетан Америка
Стрип дуго није био посматран као уметност. Био је то прост и неозбиљан медиј,
дечија разонода без много наративне и ликовне вредности. Временом се међутим стрип
изборио за своје „место под уметничким Сунцем“ и постао је равноправан члан „уметничке
породице“.458 Данас стрип исто тако полако продире у друштвене науке, постајући важан
извор за изучавање времена у ком је настао и друштва у ком је стваран. 459 У америчком
културном простору стрип је још значајнији, јер чак и данас у времену интернета и
телевизије, стрип успева да се одржи као једно од најпопуларнијих комуникационих
средстава са многобројном и веома разноврсном публиком. 460 У времену пре појаве
телевизије, стрип је био свеприсутан међу америчком омладином. Процењује се да је око
деведесет посто младих редовно читало стрипове, а током Другог светског рата стрипови
освајају и остале старосне категорије омогућивши многим стриповима да достигну
вишемилионске тираже. Тако је стрип постао један од најзначајнијих чинилаца америчке
популарне културе. Вероватно, уз џез, јединим њеним аутохтоним производом који ће
извршити огроман утицај како на уметнике (Ворхол и Лихтенштајн) тако и на средства
широке потрошње (шоље, мајице, постељине итд.) широм света. 461 Стрип је, као и свака врста
уметности, огледало људи и друштва које га ствара, стога често рефлектује владајуће
мишљење и ставове тог друштва, а у неким случајевима и служи као пропаганда жељеног
дискурса.462 Можда не може послужити као извор о стварним догађајима који занимају
историчара, јер радња стрипа је већином фиктивна, али његова симболика и језик говоре
много о менталитету и моралу људи који га стварају и њиховом схватању сопственог времена
и окружења. Стрип, попут књига, филма или новина, пружа увид у ставове људи и њихов
поглед на савремене догађаје.
458 Настављајући Хегелово рангирање уметности strip је заузеo последње, девето место. Његову уметничку
вредност потврдио је и Лувр који у својој поставци има и колекцију стрипова, а сам медијум је утицао на
многе модерне уметнике попут Ворхола и Лихтенштајна.
459 Randy Duncan, Matthew J. Smith, The Power of Comics:History, Form and Culture, Continuum, New York, 2009
460 Arthur Berger, Comics and Culture, 1971, Journal of Popular Culture?
461 Jeffrey K. Johnson, Super-History: Comic Book Superheroes and American Society, McFarland and Company,
2012,
462 Casey Brienza, Producing comics culture: a sociological approach to the stud of comics, Journal of Graphic Novels
and Comics, Vol. 1, No. 2, Decembar 2010, стр. 105 - 119
135
У изучавању стрипа постоје три методолошка приступа, тачније фокуса истраживања.
Први је изучавање продукције и дифузије стрипа, други изучавање конструкције поруке и
трећи пријем и схватање те поруке. Овај рад се првенствено бави изучавањем поруке коју
стрип носи, начин на који се она конструише и у каквој је она вези са друштвом. Начин на
који стрип конструише значење је посебно занимљив, и чини га наративом који има више
слојева дубине и интертекстуалнији је од свих масовних медија. Прва посебност стрипа је
што у њему имамо две врсте наратива, текстуални и визуелни. Сам текст подељен је на три
начина, постоји дијалог, монолог и нарација из трећег лица. Ни визуелни наратив није
јединствен, панели се разликују по величини, облику, детаљима, углу гледања, сама њихова
распоређеност носи одређену симболику. Сам двоструки наратив је често неусклађен па чак
и контрадикторан што допушта разне интерпретације и чини стрип узбудљивим и
примамљивим објектом изучавања.463 Веома значајна ствар за оне који се баве изучавањем
стрипа је и ограниченост простора који постоји у стрипу. Од својих скромних почетака у
новинама до данас стрип је остао медиј малог формата, ретко када више од 80 страница,
углавном се дужина стрипа креће од 20 до 40 страница. Због ове ограничености простора
сценаристи често прибегавају генерализацијама и стереотипизацији тема, ликова и заплета,
као што цртачи често шаблонирају и аутоматизују цртеж. Иако је то мањак у уметничком
смислу ти образци имају велику улогу у откривању многих, често дубоко скривених,
значења464. Управо ови стереотипи јесу централна тема овог рада. Стереотипизација
комунисте, њихових особина, метода рада и циљева нам дају слику комунисте каква је била
уобичајна (и пожељна) у Америци педесетих. То је слика „класичног“ једнодимензионалног
зликовца чија једина сврха јесте да створи јукстапозицију нашем главном хероју и својим
манама истакне његове врлине. Главни субјекти овог истраживања су суперхеројски
стрипови који чине и најзначајнији и најпродаванији жанр у америчком стрипу. Склоност
Американаца ка суперхеројима није случајна, шта више суперхеројска митологија потпуно
одговара америчком сензибилитету, и савршено се уклапа у америчку слику сопствености.
Нимало није случајно зашто је суперхеројски стрип до те мере фетишизован у САД, јер у
недостатку развијене митологије, супер хероји су попунили ту празнину. Као што је Еко
приметио „стрипови су одлично место за развијање културне митологије касног
капитализма“465. Са овим мишљењем слагао се и Алан Рејнолдс и отишао корак даље када је
тврдио да „стрипови одређују културне вредности, моралне појмове добра и зла, норме
463 Hillary Chute, Comics as Literature? Reading Graphic Narrative, Publication f the Modern Lenguage Association
of America, Vol. 123, No. 2, 2008, стр 452 - 465
464 Randy Duncan, Matthew J. Smith, The Power of Comics:History, Form and Culture, Continuum, New York, 2009
465 Matthew J. Costello, Secret Identity Crisis: Comic Books and the Unmasking of the Cold War America, Continuum,
New York, 2009,
136
понашања и нормалности те да су у својој суштини конзервативна пропаганда консензуса, да
су амерички суперхероји чувари status-а quo“.466 А највећи амерички супер херој, највећи
чувар статуса кво, персонификација Ујка Сема, обучена у „штрафте и звезде“ Капетан
Америка је главна тема овог рада. Овај супер херој, на свој начин, прича причу о америчком
антикомунизму и стереотипима које су Американци имали према СССР-у и његовом
становништву и владарима, али и домаћим комунистима и путницима – сарадницима,
њиховом начину живота, уверењима, жељама и методама испуњења истих.467
Мој први сусрет са Капетаном Америком десио се неколико година после онога што
Американци називају „најн елевен“ када је Капетан био оличење јавног америчког
политичког дискурса о „подмуклом непријатељу“ и неразумном уништитељу цивилизације и
слободе са Истока. Стереотипизација терористе - његова тотална дехуманизација и
претварање у оруђе зла, потпуни објекат, „не личност“- постигнута је кроз наратив креиран
око новог оружја, бомбе која не може да се детектује, човека бомбе. Терористи су у овом
серијалу приказани као безумна маса бомби, фанатици који су се одрекли своје људскости
зарад уништења. У овој серији под називом Marvel Knights: Captain America Капетан је
постао најобичније пропагандно оружје у новом „крсташком рату Сједињених Држава“
познатијем као „рат против тероризма“. Ово није потрајало и Капетан ће ускоро, у серијалу
„Грађански рат“, довести у питање рат против тероризма и оправданост и праведност
америчке државе националне безбедности. Убрзо ће се појавити многа поређења овог
периода са педесетим годинама када је један други рат са једним другим идеолошким
непријатељем донео слична ограничења и кршења грађанских права попут оних који се
дешавају у савременој Америци. Вратимо ли се шездесет година у назад, у март 1941. године,
видећемо једну од најчувенијих насловница у свету стрипа. То је насловница првог броја
Капетана Америке на којој је он приказан како нокаутира Адолфа Хитлера. Створен од стране
Џоа Сајмона и Џека Кирбија, убеђених антифашиста, он је требао да орасположи америчко
јавно мњење за борбу против фашизма и истом прикаже правичност и узвишеност те
борбе.468 Кад Сједињене Државе уђу у рат против сила Осовине, Капетан ће постати оличење
ратних напора своје земље борећи се са великим успехом против Немаца и Јапанаца широм
света. На таласу овог патриотизма и џингоизма постаће најпопуларнији (и најпродаванији)
суперхерој Америке. Кроз Други светски рат он ће постати аватар америчке идеологије,
466 Richard Reynolds, Super Heroes: A Modern Mytology, University Press of Mississippi, Jackson, 1994.
467 Marc DiPaolo, War, Politics and Superheroes, Ethics and Propaganda in Comics and Film, McFarland and
Company, London, 2011,
468 Jeffrey K. Johnson, Super-History: Comic Book Superheroes and American Society, McFarland and Company,
2012,
137
суперхеројска персонификација САД, носилац идеје америчког сна, бранилац демократије и
слободног света (и тржишта), највећи симбол американства. 469 После завршетка Другог
светског рата, Капетан Америка је, попут ње саме, изгубивши своју антитезу, свог
архинепријатеља, изгубио и свој modus vivendi, своју сврху и био је принуђен да је поново
пронађе, да се „реконструише“. Попут многих хероја тог времена, нашао ју је у Хладном рату
и борби против „пошасти комунизма“.470
По окончању Другог светског рата Капетан Америка није изгубио само сврху већ је
остао и без публике. Рат је био врхунац популарности стрипова и у трци за што већим
профитом дошло је до његове хиперпродукције. Стрип је на овај начин уметнички
деградиран (приче и теме су биле исте, ликови идентични, цртежи урађени на брзину,
дијалози предвидиви), публика је постала незаинтересована, притом су се појавили нови
жанрови (вестерн и хорор) који су преузели примат, продаја је нагло опала и суперхероји су
нестали са културне позорнице. Срозавању квалитета Капетана Америке допринео је и разлаз
између главног уредника Марвела Стена Лија и Џека Кирбија који је био најкреативнији
аутор Марвела и покретачка снага Капетана Америке. Током педесетих година, у жељи да
врате своје најпрофитабилније јунаке, многи издавачи су се надали да ће претварајући их у
„окореле“ антикомунисте профитирати на новом таласу одушевљења и заједништва које је
настало у атмосфери борбе против комунизма.471 Исту реторику је прихватио и Капетан
Америка који је 1954. године постао „разбијач комуниста“ који ће „уништи издајнике“ и
зауставити „комунизам који је пружао своје одвратне пипке свуда у свету“ како је
објављивала насловница 76. броја. Ова серија Капетана Америка трајаће, попут саме
антикомунистичке хистерије, релативно кратко и Капетана антикомунисту можемо видети
само у три броја. Због незаинтересованости публике Капетан Америка је поново повучен из
продаје и неће се вратити у Марвелов „Мултиверзум“ до шездесетих година. 472 Главне теме
којима се антикомунистички Капетан Америка бави јесу комунистичка пропаганда, карактер
комунистичке идеологије и људскост њених поборника. Притом заступа званични курс
америчке владе о Сједињеним Државама као бастиону демократије и „слободног света“ чији
пад би означио крај истог.
469 Matthew J. Costello, Secret Identity Crisis: Comic Books and the Unmasking of the Cold War America, Continuum,
New York, 2009,
470 Cord A. Scott, Comics and Conflict: War and Patriotically Themed Comics in American Cultural History From
World War II Through the Iraq War, Chicago, Illionis, 2011,
471 https://www.theatlantic.com/entertainment/archive/2014/04/captain-america-mccarthyite/360183/
472 Wright W. Bratford, Comic Book Nation: The Transformation of Youth Culture in America, Baltimor, Meryland,
2001, стр 36.
138
Најприсутнија тема у овом стрипу је комунистичка пропаганда. Поквареност
комуниста и њихови стални покушаји да лажима дискредитују поштене Американце и
њихову владу. У једној причи комунистички агенти покушавају да преправком слика
Капетана Америке из Другог светског рата њега прикажу као насилника и злочинца, али он
их открива и предаје их ФБИ - ју. 473 Порука ове приче је веома јасна, комунистима се не може
веровати. Они су толико подли и искусни манипулатори да ће чак кривотворити доказе да би
вас преварили. Свака информација коју представе комунисти је конструкт, лаж. Најобичнија
пропаганда са циљем да збуни и разједини Американце. Капетан нам говори да не верујемо
својим очима, комунисти знају да их преваре, треба да верујемо њему, чак и кад нам изгледа
да није у праву.474 Ништа лоше се не може рећи о Капетану Америци (и Америци), као да
желе да нам поруче креатори стрипа. Сваки напад на њега (и Америку), свака тврдња да су
они учинили нешто неправедно и лоше је неистина, комунистичка пропаганда. Иста је
реторика конзервативне деснице у Америци педесетих где није било простора за критику
Америке и њене спољне и унутрашње политике. Свака критика је бивала схваћена као напад
на Америку, као најобичнија комунистичка пропаганда. Свако ко је причао о еманципацији
црнаца, о већим правима америчких радника, о смањењу тензија и престанку наоружавања,
сваки пацифиста и противник нуклеарног оружја, свако ко се није слагао са десницом и
њеном агресивном спољном политиком био је означен као „окорели комуниста“, путник –
пратилац или симпатизер. На крају прве приче у 76. броју Капетана Америке он објављује да
„се води један нови рат, рат шпијуна“ и да је његова патриотска дужност да допринесе
америчкој победи у Хладном рату који „једни воде шпијунима и издајницима, а други
пријатељством и миром.“475 У том рату све је дозвољено и комунисти не презају ни од чега.
Они су спремни чак и на жртвовање својих људи зарад пропагандних циљева. Као када
корејски комунисти отрују своје војнике, а затим дозволе Американцима да их заробе како би
њихово умирање у америчком логору приказали као грешку САД и искористили то за
негативну пропаганду.476
Овде до изражаја долази још једна особина комуниста, њихова нечовечност. Њихове
вође су спремне да жртвују животе својих поданика зарад виших циљева. Они су тирани без
емоција који своје људе виде као објекте. Они су чисто оличење зла. У шта се можемо
уверити у многим причама. У „Издајницима“ један од вођа шпијунског круга говори
473 Captain America Vol. 1 No. 76, The Betrayers; Marvel Comics, 1954, стр. 1.
474 Много пута сам Капетан Америка користи лажи и превару да би испунио свој циљ, али пошто је његов циљ
правичан оваква средства су оправдана.
475 Captain America Vol. 1 No. 76, Captain America Strikes, стр. 1.
476 Captain America Vol. 1. No. 77, Captain America, стр. 13.
139
Капетану да је његова највећа жеља да види „свет у хаосу трећег светског рата“, а док умире
у пламену девојка коју је Капетан Америка спасио изјављује да је умро „на начин који је он
желео да слободни свет умре...у пламену“. 477 Њихова нечовечност се осликава и у њиховом
непоштењу и превртљивости. Када једном приликом уцене америчког научника да им преда
одређене поверљиве податке о америчком оружју, они му обећају да ако уради оно што се од
њега тражи неће повредити њега ни његову породицу. Креатор стрипа нам одмах у следећем
панелу ставља до знања да је ово најобичнија лаж и да чим се докопају тајног материјала
убиће и оца и дечака. Само интервенцијом Капетана Америке ова два живота бивају спасена.
У овој причи појављује се религиозна симболика Капетана Америке. Прво у сцени када дечак
седи поред кревета, у препознатљивој молитвеној пози, и жели да је Капетан Америка
стваран и да може да му помогне. Изненада Капетан се појављује и обећава дечаку, за ког се у
међувремену испоставља да је слеп, да ће му помоћи. Приликом последњег догађаја, када
Капетан побеђује комунисте који су хтели да му науде, дечаку се изненада враћа вид. 478
Читалац је присуствовао готово библијском чуду. Победа над атеиститичким комунизмом има
подршку и самог Бога. Као што су амерички антикомунисти често истицали религија је
основа американства, зарад ње и Бога сваки побожни Американац мора да се супростави
сатанизованом комунизму који са собом доноси безбожност и разврат. Капетан је овде, и у
другим причама, посебно оној где даје све од себе, жртвујући чак и сопствени живот, да би
помогао противнику који умире, приказан као потпуна антитеза комуниста. Његова
човечност, супротно њиховој нечовечности, нема границе. Поред нечовечности и њихов
кукавичлук служи као јукстапозиција Капетанове храбрости. Комунисти су веома плашљиви,
већи део стрипа ми их видимо како беже од Капетана. Они немају снаге ни храбрости да се
отворено супроставе Капетану Америци. Чим пропадну њихове закулисне радње и сплетке
они се преплаше и дају се у бег. Комунисти су, ако нису приказани унакажени и дефектни,
углавном лишени основних естетских карактеристика „мушкарца“ тог доба. Капетан
Америка је крупан, лепо грађен, плавокоси младић, коцкасте браде и широких рамена
основних симбола мушкости. Комунисти су обично „јајоглави“, погрбљени и без „мушких“
одлика снаге и моћи Капетана Америке оличених у „плочицама“ и бицепсу. Ако не успеју да
побегну и бивају ухваћени на делу комунисти одмах одају све своје планове, своје „другове“
и саборце. Они су без карактера, њихови идеали нису чврсти попут Капетанових и распадају
се пред првом претњом. Чак и када му се неки супроставе Капетан Америка ово не приписује
477 Captain America Vol. 1 No. 76, Captain America Strikes, стр. 6.
478 Captain America Vol. 1 No. 77, You Die at Midnight,
140
храбрости већ лудости, „проклетству фанатика“. 479 Комунисти Марвеловог мултиверзума
неспособни су да покажу и трунку храбрости и човечности.
Једна од најчешћих одлика комунисте, не само у овом стрипу већ у многим текстовима
овог времена, јесте његова неразумност. Он је готово аутоматон. Биће без сопствене воље.
Љуштура испраног мозга. У целом стрипу тек неколицина комуниста има име,основни
атрибут индивидуалности, већином су то „црвени“, „пацови“, „издајници“ и сл. Обичном
Американцу је несхватљиво како неко може бити привучен комунистичкој идеологији „зла“.
Једино логично објашњење је да су њихови мозгови испрани пропагандом и
индоктринацијом. У причи „Дођи код комуниста“ 480 за време одмора у Индокини Стив
Роџерс сазнаје да је много америчких туриста нестало и да су се појавили нешто касније на
радију причајући похвално о комунизму и пропагирајући га међу становништвом Индокине.
Зачуђен (како Американац може да има добро мишљење о комунизму) Капетан Америка је
одмах посумњао у заверу. Бацајући се на посао успева да открије тајни комунистички камп у
ком су невини амерички грађани заробљени, дрогирани и натерани да читају саопштења у
славу комунизма написана од стране комуниста. Ваља приметити да Американци нису ту
држани под претњом оружја (они га се не плаше и сигурно се не би покорили сили) већ су
морали бити дрогирани, потпуно отупљени, да би пристали на ово. Када Капетан уништава
залихе комунистичке дроге заробљеници долазе себи и придружују се Капетану Америци у
борби против комуниста „најзад поново у могућности да говоре слободно“ и поносно
изјављују да „прави Американац не може бити црвен!“. 481 Ово је не баш суптилно поређење
комунизма са дрогом. То је идеологија која отупљује, која човеку одузима његов разум,
његову индивидуалност и чини га послушним „зупчаником у машини“ комунизма.
Идеологија која чини човека зависним и евентуално доводи до његове пропасти. Капетан
Америка је овде приказан као неко ко помаже људима да отворе очи, да прекину са лошим
навикама. Поред овога Капетан Америка је поредио комунизам и са болешћу. То је много
ближе званичној антикомунистичкој реторици која је често сматрала да су амерички
комунисти ментални болесници, да са њима нешто није у реду. У раније поменутој причи
када Капетан Америка носи лек корејским заробљеницима како би их излечио од отрова
њихове владе ми препознајемо јасну алузију на комунизам. Комунизам је нешто чиме је
човек затрован и од чега може бити излечен. Корејски војници се прво боре против Капетана
јер затровани пропагандом мисле да он жели да их отрује, када стање њихових болесних
479 Captain America Vol. 1. No. 77, The Man Without Face,
480 Captain America Vol. 1. No. 76,
481 Ибид. стр. 5.
141
другова почиње да се поправља они схватају да су све време обмањивани, Америка није
бездушни непријатељ, Америка је пуна разумевања и саосећања за њихове патње, она је ту
спремна да пружи помоћ и лек. А поносни Капетан изјављује да „ће их научити и другим
правим истинама – да су њихови господари убице и да једино У.Н. може да излечи њихову
болест; слободом и демократијом“482
Сенатор Мекарти је на политичку сцену изашао са два слогана „претња је свуда“ и

„комунисти на високим местима су криви за пад Кине“. Капетан Америка није пропустио
прилику да разради ове популистичке „наративне технике“. „Пад Кине“ и „претња на
високим местима“ је била омиљена тема сенатора из Висконсина и у стрипу Капетан
Америка она је најбоље разрађена у две приче „Зелени змај“ и „Капетан Америка напада“. На
почетку приче „Зелени змај“ сазнајемо да је Кина земља „коју су многи освајали“ а данас је
„окупирана од стране комуниста који су јој донели нове и страшне невоље“. 483 У њој наши
главни јунаци Капетан Америка и његов помоћник Баки у потери за једним кинеским
шпијуном одлазе у Шангај у време празника Зеленог змаја, легендарног и древног чувара
Кине од свих њених непријатеља. Зелени змај је мртав, али у тренутку смртне опасности за
Кину он ће се вратити. Наша два јунака у току своје мисије бивају нападнути од стране
комуниста и повлаче се у механичку реплику Зеленог змаја која им омогућава да се изборе са
многобројнијим непријатељом. После победе Кинески народ ком Капетан објављје „сада
знате ко је ваш непријатељ. Зелени змај је устао да би се решио комуниста! Ваших, и
непријатеља свих поштених људи“ започиње побуну против презрених тирана. 484 У том
тренутку из змаја излази малаксали Баки који када му Капетан честита на сјајно обављеном
послу признаје да је све време борбе он био онесвешћен и да уопште није управљао змајем.
Још једно чудо се десило. Легенда је истинита. Стварни Зелени змај, заштитник Кине, је
дошао да се реши њених непријатеља и спречи њену пропаст. Као и сенатор Мекарти и
Капетан Америка је комунисте видео као издајнике, противнике Кине и њеног народа. Као
освајаче и тиране, не ослободиоце, који су смртна претња хиљадугодишњој кинеској
цивилизацији. Реторику „завере на високим местима“ најбоље нам преноси прича „Капетан
Америка напада“ у којој наш суперхеројски тим одлази у земљу између „гвоздене завесе“ и
„слободног света“ између којих се води хладни рат „Који једни воде шпијунима и
издајницима, а други пријатељством и миром“.485 Овде је болдовано и јасно истакнута
разлика између гвоздене завесе која је прекрила земље Истока, она је попут затвора,
482 Captain America Vol. 1. No. 77, Captain America, 18

483 Captain America Vol. 1., No. 78, The Green Dragon, 7
484 Ibid. стр. 12
485 Captain America Vol. 1. No. 76, Captain America Attacks, 7
142
тамничар слободе и демократије. И америчког света који је слободан, демократски, он не
уништава и не репресује „иако има могућности да на силу успоставља демократију“ он то не
ради. Он није агресор, он је доброћудни, ненасилни „чувар“, гарант мира. 486 Када се наши
хероји затекну у овој земљи, са циљем да је приволе да допусти Сједињеним Америчким
Државама стварање војне базе на њеној територији, откривају да је њен министар одбране,
човек који одлучује о отварању базе, уствари комуниста. Да ли аутори стрипа овде
покушавају да нас убеде да је свако ко се противи отварању америчке „одбрандбене војне
базе“ на својој територији издајник сопствене земље (самим тим и комуниста). Комуниста
просто не може бити патриота у овом суперхеројском наративу. Он увек ради за „страну
велику силу“ чији је једини циљ поробљавање те државе. Овде се показује Америчка
самоувереност и уверење да је сваки њихов потез одбрамбени; „Америка је једина земља која
је дубоко убеђена да никад није водила офанзивни рат.“ 487. Док су ратовали у Кореји,
бомбардовали Вијетнам, интервенисали у Чилеу и Никарагви, окупирали Ирак све је то било
без посебних националних интереса. То је било зарад идеала, у одбрану слободе и њеног
изворишта „благословеног од Бога“. Занимљива је опаска америчког амбасадора када је
откривено да је министар те земље „зли комунистички издајник“. Наиме он говори влади те
мале острвске земље да би сада, пошто су је они спасили поробљавања од стране комуниста,
било љубазно од њих да као израз захвалности дозволе изградњу америчке војне базе.488
Из ове приче произилази још једна тема америчког политичког дискурса педесетих, а
то је тема свеопште присутности комуниста у свим деловима америчког друштва. Свако је
потенцијални издајник без обзира на пол, расу, нацију и класу (свакако, постоје неки који су
сумњивији од других као хомосексуалци, Руси, Јевреји, црнци и сл.). Ова тема је увек
присутна у овом стрипу, али је доминатна у причама „Човек без лица“ 489 и „Час пропасти“490.
У првој причи у којој непознати кинески комуниста познат као „човек без лица“ изнуђује?
Новац од америчких Кинеза под претњом да ако му га не дају настрадаће њихови рођаци у
Кини. Име овог зликовца је веома често у америчкој популарној култури педесетих. Често
комунистички зликовци имају имена као што су „човек без лица“, „човек са хиљаду лица“ 491
која не само да указују на њихову безличност и нељудскост већ и на то да он може да буде
свако или да се представи као свако. На крају је овај зликовац ухваћен у замку и открива се да
је он брат кинеског инспектора који је радио на овом случају заједно са Капетаном
486 Ибид. стр. 11
487 Karin von Hippel, Democracy by Force, Cambridge University Press, 2004,
488 Captain America Vol. 1. No. 76, Captain America Attacks, стр. 12.
489 Captain America Vol, 1. No. 77, „The Man With no Face“
490 Captain America Vol. 1. No. 78, „The Hour of Doom“
491 Man Without Face, Faceless Man, Actor, Shapeshifter. И слично
143
Америком. Пошто се бацио у смрт радије него да заврши као заробљеник Капетан тужно
констатује како је „ово још један пример брутално изврнутог комунистичког мишљења које
може да окрене брата против брата“. Комунисти, и њихова изврнута етика и морал, су смртна
претња за једну од највећих америчких светиња „срећну“ нуклеарну породицу. 492 Не само да
шпијун може бити неко из ваше породице, већ то може бити и позната и поштована јавна
личност која на први поглед изгледа као истински патриота. То је случај са главним
зликовцем из приче „Час пропасти“ Чаком Блејном који је израз правог „бели оковратник
(white colar)“ Американца патриоте, који је својим спортским успехом постао узор младих
којима шаље једну врло америчку поруку да је „свет ваш младићи, ваш посао је да га учините
савршеним.“. Касније сазнајемо да је Чак у ствари совјетски шпијун и да је одлучио да
постави бомбу у зграду у У.Н.-а, тај „симбол светске сарадње“, како би показао да је
„братство међу народима лаж. Да У.Н. не треба да постоје, да ће бити уништене и да свет
треба да препусти најјачој сили (СССР очигледно) да је води“. Ово је стравична издаја,
„највећа још од времена Бенедикта Арнолда 493“ објављује наратор. На срећу свих у згради
У.Н.-а (капетан) Америка је на њиховој страни! Као и увек он се затиче на правом месту у
право време, deus ex machina која са лакоћом решава још једну комунистичку претњу. Ово је
страх Американаца да чак и на први поглед потпуно „исправни“ Американци могу бити само
„глумци“, преваранти са тајном агендом уништења Сједињених Држава. Ако не можемо
веровати чак ни „правим“ Американцима коме можемо? Оном Капетану Америци са почетка
текста који, чак и када се нама тако не чини, брине о нама и нашем добру. Нашу судбину
треба да предамо у руке омнипотентног хероја, свемоћне државе Америке, јер њена процена
је ретко кад погрешна, а њен једини циљ јесте благостање свих њених грађана и њихова
безбедност. На крају ове приче Капетан Америка се изненада сети на кога га је подсетио
Чаков говор са почетка текста о „јаким умовима у јаким телима и игри на победу“ - на
Хитлера. „Американци играју због спортског надметања и фер плеја, нацисти и црвени
не!“.494
Ово поређење није случајно и оно је саставни део хладноратовске реторике америчке
деснице. Када је Америка после другог светског рата заменила „црно - белог“ противника
нацисту са комунистом та два појма су изједначена. Комуниста је просто заменио нацисту као
највећи зликовац и противник човечанства чија је жеља глобална доминација над светом. Ово
у стрипу најбоље рефлектује Капетанов архинепријатељ Црвена Лобања. Зли нацистички
492 Barbara Krasner, The Nuclear Family and Cold War Culture of the 1950s
493 Генерал америчке војске у рату за независност који је пребегао Британцима.
494 Captain America Vol. 1. No. 78, „The Hour of Doom“ стр. 18.
144
генерал који је током четрдесетих година био главни Капетанов непријатељ се у педесетим
појављује иза „гвоздене завесе“ као један од совјетских генерала и после тога у САД као вођа
једне шпијунске групе.495 Американци (који у исто време доводе неке нацистичке научнике у
Америку притом дозвољавајући њихову рехабилитацију у Немачкој) су често оптуживали
Русе да су превише благонаклони према нацистима и да су они изградили руски нуклеарни и
касније свемирски програм. Одмах у првој епизоди новог антикомунистичког Капетана
Америке када у јеку борбе са комунистима Капетан добацује Бакију „као у добра стара
времена, зар не?!“ јасно је изједначен нови противник, комуниста,са старим противником,
нацистом. У причи „Капетан Америка умире данас“ нацизам и комунизам су суптилно
изједначени када један од совјетских генерала говори да је Капетан Америка „највећи борац
против нацизма и интернационалног комунизма“, по ауторима овог стрипа, два највећа
светска зла. 496
495 У новим бројевима Капетана Америке Црвена Лобања ће постати један од вођа Ал Каиде.
496 Captain America Vol. 1. No. 78, „Captain America Dies Today“, стр. 1.
145
КОДА ...
„De mortius nil nisi bonum dicendum est“

латинска изрека
После цензуре Мекарти је остао потпуно сам. Напуштен од партије којој је припадао,
напуштен од медија и пријатеља одао се алкохолизму. Све ређе је посећивао седнице Сената
и није планирао да се кандидује за реизбор. Први пут је у болницу ради детоксикације
примљен 1956. године. После усвајања ћерке чинило се да је Џо коначно одустао од политике
и нашао нови смисао у животу, али на жалост, то није дуго потрајало. Вратио се пићу и
поново је примљен у болницу 28. априла 1957. Прогноза је била лоша, јетра је почела да
отказује и спаса није било. Другог маја 1957. године Џозеф Мекарти је примио последњу
причест из руку католичког свештеника и исте вечери у пет часова је преминуо. Било му је
свега четрдесет и осам година. Сахрањен је 6. маја у Вашингтону, а приликом комеморације
која је, без обзира на његову цензуру, одржана у Сенату говор је одржао Бари Голдвотер,
перјаница нове деснице, који је рекао „не жалимо Џоа Мекартија, будимо захвални зато што
је живео...и учинио Америку сигурнијом.“. Многи се не би сложили са овом изјавом, али
ретко ко је могао да порекне одређену дозу патриотизма и добре намере у Мекаријевим
делима. Он није био зликовац, свакако није био патолошки болесник и садиста, био је
политичар који је желео добро својој земљи (наравно и себи и својој партији), али понекад
добре намере проузрокују не тако добра дела. 497 Последњу пошту у родном месту одало му је
око 30.000 људи, а много већи број људи, који је Мекартија сматрао великим родољубом који
је веома задужио своју земљу, је то учинио широм земље. Што је најбитније многи га и данас
виде као хероја и сматрају да је историографија претерано строга према сенатору из
Висконсина.
После Мекартијеве смрти антикомунизам је изгубио своје „магијско дејство“ и
хистерија је спласнула. Врховни суд је у одлуци Воткинс против Сједињених Држава
ослободио синдикалне лидере оптужби о непоштовању Конгреса због одбијања да одговоре
на његова питања током саслушања Комитета за неамеричке активности. Како је
образложио судија Ворен498 „јер је Конгрес обавезан да испитанику пружи једнака права
497 James Cross Giblin, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009, стр. 503 и даље.
498 Ерл Ворен некадашњи гувернер Калифорније који је постављен за врховног судију врховног суда 1953.
године. Познат као либерал значајно је ојачао позицију суда у односу на друге две гране власти. Донео је
неколико веома битних пресуда као што су Браун против Образвоног савета којим је укинута сегрегација у
школама, Гиgеон против Вејврајта и Миранgа против Аризоне којима је оптуженима омогућено право на
адвоката и полиција је била обавезна да приликом хапшења обавести затвореника о његовим правима.
Преседавао је и Вореновом комисијом која је била задужена за истрагу убиства председника Кенедија.
146
каква има и у судници“. Ова одлука је значајно ограничила истражну моћ Конгреса (који ју је
често злоупотребљавао) и успоставио баланс у америчким гранама власти. Исте године
Врховни суд је у случају Јејтс против Сједињених Држава ослободио комунистичког лидера
Џејмса Џексона његове осуде на основу Смит закона којим је овај закон, углавном
злоупотребљаван зарад депортације комуниста, званично проглашен неуставним.
Иако је мекартизам био завршен, антикомунизам није. Комитет за неамеричке
активности је наставио да постоји до 1975. године и све ово време његова главна мета била
је инфилтрација комуниста. Током саслушања у Сан Франциску када су студенти
протествовали против Комитета умешала се полиција и насилно разбила протест
оптуживши студенте да су „индоктрирани комунистичком идеологијом“. Приликом уласка
Хаваја и Аљаске у Унију 1959. године неколицина сенатора је захтевала да се пријем ових
територија стопира јер су „легла комуниста“. 499 ФБИ је наставио да прислушкује и
инфилтрира своје агенте у разне дисидентске покрете. Будно је пратио борбу црнаца за
еманципацију и прислушкивао Мартина Лутера Кинга Млађег и будно на оку држао Црне
пантере који су претрпели најжешћу репресију током шездесетих. Сукоб са Пантерима
кулминирао је 1969. када је у рацији, у присуству веренице у поодмаклој трудноћи,
хладнокрвно убијен Фред Хемптон један од вођа Црних Пантера са још неколико чланова те
организације. Сличну репресију трпели су и мировни активисти који су због противљења
учешћу америчких трупа у Вијетнамском рату оптужени од стране администрације да су
прокомунистички, издајници и неамериканци. COINTERPLO500 програм је будно пратио и
борбу Чикано покрета за еманципацију Латино Американаца и трудио се, често насилним
средствима, да је сузбије. И овај сукоб је однео многе жртве међу којима је био и Рубен
Салазар истакнути новинар из Лос Анђелеса кога је, док је мирно протествовао, упуцао
полицајац. Полицијску бруталност истрпели су и чланови ЛГБТ заједнице. Сукоб са
полицјом у Грин Вилиџу, Њујорк, који ће остати упамћен као „побуна у Стоунвелу“, избио је
током рације геј барова у овом делу града, то је био један од насилнијих протеста геј
субкултуре и означио је почетак активније борбе за еманципацију хомосексуалаца. Још већи
и погубнији утицај мекартизам и антикомунизам су имали на спољну политику Сједињених
Држава. Одређени број америчких савезника, вођен жељом да се усклади са америчким
дискурсом, значајно је пооштрио своје безбедносне мере и отворено напао комунисте у својој
стр. 486. и даље
500 Широки програм надгледања, инфилтрације и дезинтрграције дисидентских покрета у Сједињеним
Државама који је од средине педесетих спроводио ФБИ. На мети овог програма нашао се широк спектар
најразноврснијих организација: Комунистичке Партије САД, Чикано покрета, Црних Пантера и Покрета за
грађанска права, антиратног покрета и Маташин друштва, феминистичког покрета и Нове Левице.
147
земљи. Најрадикалнији случајеви су Аустралија, у којој се десио „мекартизам“ мањих
размера (отпуштање и надгледање комуниста и покушај укидања Комунистичке партије) и
Немачка у којој је до укидања Партије и дошло 1956. године.
Једна од најзначајнијих последица антикомунизма јесте сврставање Америке на страну
репресивних колонијалних режима Француске и Велике Британије који ће увести Америку у
неколико крвавих и непотребних сукоба и обележити је као бастион реакције и чувара status
quo-a. Први, и најупечатљивији пример, представља америчко учешће у Вијетнаму. Током
1954. године, на врхунцу мекартизма, Америка је у Женеви одбила одржавање избора у
Вијетнаму, а затим својим индиректним и касније директним уплитањем утицала на
разбуктавање сукоба који је однео милионе живота. Одбијање признања Кубанског режима и
инвазија у Заливу свиња је такође једна неславна епизода америчког империјализма која је
можда могла бити избегнута да Американци нису имали такав манихејски поглед на свет и да
нису осећали толики презир према свему социјалистичком и комунистичком. Списак
подршке тиранским режимима је подугачак. Од Тајвана, на ком је вршено насилно
потчињавање абориџинског становништва на које се Америка „самопрокламовани заштитник
слободе“ није ни обазирала, до Сухарта у Индонезији, Маркоса на Филипинима и подршке
систему апартхејда у Јужној Африци.
Најречитији пример су међутим односи САД и Латинске Америке. Пример Гватемале
врло добро осликава спрегу антикомунизма и корпотативног капитала. На изборима 1950.
године убедљиву победу, са чак 63% гласова, однео је Јакобо Арбенц, либерални кандидат
који је подржавао аграрну реформу чија примена би значајно нашкодила пословним
интересима Јунајтед Фрут Компани. Ова велика корпорација имала је везе у веома високим
круговима америчке политике, као што су Ален Далс директор ЦИА и Џон Фостер Далс
државни секретар. Када је Арбенцова влада одузела око 160.000 хектара корпорацијског
земљишта и поделила га сиромашном становништву, у САД је ово дочекано врло
непријатељски, а Арбенцов режим је означен као „комунистичка диктатура“. Ово је било
врло далеко од истине, јер у Гватемали у том тренутку постоји свега стотинак слабо
организованих комуниста. Уз помоћ ЦИА-е једна мала група побуњеника је уз подршку
америчких бомбардера извршила пуч и сменила Арбенцову владу. Успостављен је
диктаторски режим који ће владати Гватемалом наредних педесет година током којих ће више
од 200.000 људи изгубити животе због сукоба са диктатуром. Током осамдесетих ова
диктатура ће протерати милионе Индијанаца из својих домова и запленити њихову
имовину.501 Америка ће наравно остати нема на ове злочине савезничког режима.
501 Robbie Liberman, The Red Scare After 1945, St. James Press, New York, 2005, стр. 140 - 142
148
Догађаји у Чилеу били су још већи напад на демократију и територијални интегритет
једне државе. После победе Аљендеа на демократским изборима у Чилеу, чувени
антикомуниста, сада амерички председник, Ричард Никсон и његов државни секретар Хенри
Кисинџер, у крајње пуританском маниру 502, су упозорили нацију да морају спречити да једна
држава „због неодговорности свог народа пође комунистичким путем“. Сједињене Државе су
после Аљендеове национализације рудника бакра и неколицине америчких компанија, које су
допринели напретку чилеанске економије и побољшању стандарда чиленаског народа,
одлучиле да је време да „непопуларни“ владар нестане. Аљендеов успех, не неуспех, као
демократског лидера је натерао Америку „вођу слободног света“ на акцију. Пошто нису
успели да убеде генерала Рена Шнајдера да изда свог надређеног, САД је подржала једну
одметнуту војну фракцију која је ускоро киднаповала и убила Шнајдера, а затим тенковима и
авионима 11. септембра 1973. ушла у Сантјаго, престоницу Чилеа, убила Аљендеа и
успоставила диктаторску власт генерала Августа Пиночеа. Пиночеова власт, иако обележена
привредним напретком, остаће упамћена по забрани књига, одласку многих интелектуалаца и
новинара у затвор, репресије опозиције и ограничење слобода чилеанског народа.
502 Током 17. века један енглески клерик је изјавио „ми вас зовемо Пуританци не зато што сте ви чистији од
других људи...већ зато што ви мислите о себи као чистијима“. У овом контексту пуритански је сатирични
пејоратив.
149
БИБЛИОГРАФИЈА
Alexander, Rudolph Jr., Racism, African Americans, and Social Justice, Rowman & Littlefield
Publishers Inc., New York, 2005.
Altiser, Luj, Ideologija i državni ideološki aparat, Karpos, 2009.
Alwood, Edward, Dark Days in the Newsroom: McCarthyism Aimed at the Press, Temple
University Press, Philadelphia, 2007.
Aronson, James, The Press and the Cold War, Monthly Review Press, New York, 1990.
Aronson, Marc, Master of Deceit: J. Edgar Hoover and America in the Age of Lies, Candlewick
Press, 2012.
Bacevich, Andrew J., The Long War: A New History of U.S. National Security Policiy Since World
War II, Columbia University Press, New York, 2007.
Baker, I. L., The Crucible, Macmillan Press Ltd., London, 1992.
Bakhtin, Mikhail, Rabelais and His World, Indiana University Press, Bloomington, 1984.
Bartholomew, Robert E., Hassall, Peter, A Colorful History of Popular Delusions, Prometheus
Books, New York, 2015.
Baudrilliard, Jean, Simulacija i zbilja, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.
Baudrilliard, Jean, The Gulf War did not take place, Indiana University Press, Indianapolis, 1995.
Beisner, Robert L., Dean Acheson: A Life in the Cold War, Oxford University Press, Oxford, 2006.
Bela, Robert N., Pogažen zavet: Američka građanska religija u doba iskušenja, Biblioteka XX vek,
Beograd, 2003.
Bell, Daniel, The Cultural Contradictions of Capitalism, New York, 1976.
Berg, Manfred, Popular Justice: A History of Lynching in America, Ivan R. Dee, Chicago, 2011.
Berg, Manfred, The Ticket to Freedom: The NAACP and the Struggle for Black Political
Integration, University Press of Florida, Gainesville, 2005.
Bigsby, Christopher, Arthur Miller a Critical Study, Cambridge University Press, New York, 2005.
Bird, Kai, Sherwin, Martin J., American Prometheus: The Triumph and Tragedy of J. Robert
Oppenheimer, Vintage Books, New York, 2005.
Bloom Modern Critical Interpretations, Arthur Miller‘s The Crucible, Infobase Publishing, New
York, 2008.
Bloom, Harold, Bloom‘s Guides, Arthur Miller The Crucible, Infobase Publishing, New York, 2010.
Bloom, Harold, Blooms Guides: Ray Bradburys Fahrenheit 451, Chelsea House Publishing, New
York, 2007.
150
Bloom, Harold, Blooms Modern Critical Interpretations, Ray Bradburys Fahrenheit 451, Infobase
Publishing, New York, 2008.
Boezi, Michael, Created Equal: A Social and Political History of United States, Pearson Education
Inc., New York, 2008.
Boorstin, Daniel J., The Image: A Guide to Pseudo – Events in America, Vintage Books, New York,
1992.
Borstelmann, Thomas, The Cold War and the Color Line: American Race Relations in the Global
Arena, Harvard University Press, Cambridge, 2001.
Bratford, Wright W., Comic Book Nation: The Transformation of Youth Culture in America,
Baltimor, Meryland, 2001.
Brut, Andrew, American Hysteria:The Unthold Story of Mass Political Extremism in the United
States, Guilford, Connecticut, 2015.
Buhle, Paul, Dave Wagner, Hide in Plain Sight: The Hollywood Blacklistees in Film and Television
1950 – 2002, Palgrave Macmillan, New York, 2003.
Buhle, Paul, Marxism in the United States: A History of the American Left, Verso, New York, 1987.
Bulmer, Martin, Solomos, John, Racism, Oxford University Press, Oxford, 1999.
Burns, Eric, Invasion of the Mind Snatchers: Televisions Conquest of America in the Fifties, Tample
University Press, Philadelphia, 2010.
Carson, Neil, Arthur Miller, The Macmillan Press Ltd., London,1982.
Casey, Steven, Selling the Korean War: Propaganda, Politics, and Public Opinion 1950 – 1953,
Oxford University Press, 2008.
Caute, David, Frantz Fanon, The Viking Press, New York, 1970.
Cherny, Robert W., Issel, William, Taylor, Kieran Walsh, American Labor and the Cold War:
Grassroots Politics and the Postwar Political Culture, Rutgers University Press, London, 2004.
Chomsky, Noam, Herman, Edward S., The Nazi Parallel: The National Security State and the
Churches, South End Press, 1979.
Cohen, Stanley, Folk Devils and Moral Panics the creation of the Mods and Rockers, Routledge,
New York, 2002.
Colebrook, Claire, Gilles Deleuze, Routledge, London, 2002.
Costello, Matthew J., Secret Identity Crisis: Comic Books and the Unmasking of the Cold War
America, Continuum, New York, 2009.
Cullen, Jim, The American Dream: A Short History of an Idea That Shaped Nation, New York,
2003.
151
Davis, Elmer, But We Were Born Free, Andre Deutch, London, 1954.
Davis, Mike, Prisoners of the American Dream: Politics and Economy in the History of the US
Working Class, Verso, London, 1999.
Debord, Guy, The Society of the Spectacle, Zone Books, New York, 1994.
Delgado, Richard, Stefancic, Jean, Critical Race Theory, An Introduction, New York University
Press, New York, 2001.
Dentith, Simon, Bakhtinian Thought: An introductory reader, Routledge, London, 1995.
Dick, Bernard F., Radical Innocence: A Critical Study of The Hollywood Ten, Kentucky, 1989.
Dick, Bernard F., The Screen is Red: Hollywood, Communism and the Cold War, Jackson MS,
2016.
DiPaolo, Marc, War, Politics and Superheroes, Ethics and Propaganda in Comics and Film,
McFarland and Company, London, 2011.
Dmytryk, Edward, Odd Man Out: A Memoir of the Hollywood Ten,Southern Illionis University
Press, Carbondale, 1996.
Doherty, Tomas, Cold War, Cool Medium: Telvision, McCarthyism and American Culture,
Columbia University Press, New York, 2005.
Dorfman, Ariel, Mattelart, Armand, How to Read Donald Duck, New York, 1991.
Douglas, Kirk, I am Spartacus: Makin the Film, Breaking the Blacklist, Opean Road, New York,
2012.
Draper, Theodore, Roots of American Communism, Transaction Publishers, New Brunswick, 2003.
Dubofsky, Malvin, Labor in America, A History, Harlan Davidson, Inc., Wheeling, 2010.
Dubofsky, Malvyn, The State & Labor in Modern America, The University of North Carolina Press,
London, 1994.
Dudziak, Mary L., Cold War Civil Rights: Race and the Image of American Democracy, Princeton
University Press, Princeton, 2000.
Dukore, Bernard F., Death of a Salesman and The Crucible, Macmillan Education, London, 1989.
Duncan, Randy, Smith, Matthew J., The Power of Comics:History, Form and Culture, Continuum,
New York, 2009.
Eco, Umberto, The Open Work
Edwards, Tim, Cultures of Masculinity, Routledge, New York, 2006.
Eltern, Mel van, Labor and the American Left: An Analytical History, McFarland & Company, Inc.,
Publishers, Jefferson, 2011.
Fanon, Frantz, The Wrached of the Earth, Grove Press, New York, 2004.
Faue, Elizabeth, Rethinking the American Labor Movement, Routledge, New York, 2017.
152
Foner, Philip S., History of the Labor Movenment in the United States Vol. II: From the Founding of
the American Federation of Labor to the Emergence of American Imperialism, International
Publishers, New York, 1980.
Fordham, Benjamin O., Building the Cold War Consensus: The Political Economy of U.S. National
Security Policy 1949 – 1951, The University of Michigan Press, 1998.
Foster, William Z., History of the Communist Party of the United States, International Publishers,
New York, 1952.
Foucault, Michael, The History of Sexuality: An Introduction, Pantheon Books, New York, 1978.
Foucault, Michel, Discipline and Punish: The Birth of Prison, Vintage Books, New York, 1993.
Fox, David, Fahrenheit 451: The Burning of American Culture, 2011.
Fried, Richard M., Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective, Oxford University Press,
Oxford, 1990.
Fulcher, James, Capitalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 2004.
Gaddis, John Lewis, Strategies of Contaiment: A Critical Appraisal of American National Security
Policy During the Cold War, Oxford University Press, Oxford, 2005.
Gaddis, John Lewis, We Now Know: Rethinking Cold War History, Oxford University Press,
Oxford, 1997.
Galič, Maša, Timan, Tjerk, Koops, Bert – Jaap, Bentham, Deluze and Beyond: An Overview of
Surveillance Theories from the Panopticon to Participation, Tilburg, 2016.
Giblin, James Cross, The Rise and Fall of Senator Joe McCarthy, Clarion Books, Boston, 2009.
Goode, Erich, Nachman Ben – Yehuda, Moral Panics:The Social Construction of Deviance,
Blackwel Publishing Ltd., Oxford, 2009.
Gorz, Andre, Farewell to the Working Class, Pluto Press, London, 1982.
Graebner, Norman A., The National Security: Its Theory and Practice 1945 – 1960, Oxfor
University Press, New York, 1986.
Gramši, Antonio, Filozofija istorije i politike, Beograd, 1980.
Grenfell, Michael, Pierre Bordieu:Key Concepts, Acumen, Stockfield, 2008.
Griffith, Robert, The Politics of Fear: Joseph McCarthyand the Senate, University of
Massachusetts Press, Amherst, 1987.
Griffiths, Rudyard, Does State Spying Make Us Safer?, Anansi, Toronto, 2014.
Hall, Mitchell K., Opposition to War: An Encyclopedia of U.S. Peace and Antiwar Movements,
ABC – CLIO, Denver, 2018.
Hancock, Ange – Marie, Intersectionality: An Intellectual History, Oxford University Press, New
York, 2016.
153
Haynes, John Earl, Klehr, Harvey, Early Cold War Spies: The Espionage Trials That Shaped
American Politics, Cambridge University Press, 2006.
Herman, Edward S., Chomsky, Noam, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass
Media, Pantheon Books, New York, 1988.
Hiner, Kristi, Bradburys Fahrenheit 451, Hungry Minds, Inc., New York, 2001.
Hippel, Karin von, Democracy by Force, Cambridge University Press, 2004.
Hochschild, Jennifer J., Fasing Up the American Dream: Race, Class, and the Soul of the Nation,
Princeton Univeristz Press, Princeton, 1995.
Hofstadter, Richard, The Paranoid Syle in American Politics and Other Essays, Harvard University
Press, Cambridge, Massachusetts, 1996.
Hogan, Michael J., A Cross of Iron: Harry S. Truman and the Origins of the National Security State
1945 – 1954, Cambridge University Press, New York, 2007.
Hogan, Patrick Colm, The Culture of Conformism: Understanding Social Consent, Duke University
Press, Durham, 2001.
Homer, Sean, Jaques Lacan, Routledge, London, 2005.
Horn, Gerald, The Final Victim of the Blacklist: John Howard Lawson: Dean of the Hollywood Ten,
Los Angeles, 2006.
Horne, Gerald, Class Struggle in Hollywood 1930 – 1950; Moguls, Mobsters, Stars, Reds and
Trade Unionist, Austin, 2001.
Horne, Gerald, Paul Robeson: The Artist as Revolutionary, Pluto Press, London, 2016.
Horne, Gerald, W. E. B. Du Bois, A Biography, ABC Clio, Santa Barbara, 2010.
Huddart, David, Homi K. Bhabha, Routledge, London, 2006.
Humphries, Raynold, Hollywood‘s Blacklists: A Political and Cultural History, Edinburgh
Univerity Press, Edinburgh, 2008.
Johnson, David K., The Lavander Scare: The Cold War Persecution of Gays and Lesbians in the
Federal Government, The University of Chicago Press, Chicago, 2004.
Johnson, Jeffrey K., Super-History: Comic Book Superheroes and American Society, McFarland
and Company, 2012.
Joseph, Paul, United States Presidents: Dwight D. Eisenhower, ABDO Publishing Company, Edina,
1996.
Kelley, Robin D. G., Lewis, Earl, To Make Our World Anew, Vol 2: A History of African Americans
since 1880, Oxford University Press, Oxford, 2000.
154
Klehr, Harvey, Radosh, Ronald, The Amerasia Spy Case: Prelude to McCarthyism, University of
North Carolina Press, Chapel Hill, 1996.
Knight, Peter, Conspiracy theories in American History: An Encyclopedia, Volume 1, ABC Clio,
Santa Barbara, 2003.
Krasner, Barbara, The Nuclear Family and Cold War Culture of the 1950s,
Krutnik, Frank, Neale, Steve, Neve, Brian, Peter Stanfield, Un-American Hollywood: Politics and
Film in the Blacklist Era, New Jersey, 2007.
Laclau, Ernesto, Mouffe, Chantal, Hegemony and Socialist Strategy:Thowards a Radical
Democratic Politics, Verso, New York, 2001.
Lal, Vinej, Nandi, Ašis, Budućnost znanja i kulture, Beograd, 2012.
Lane, Richard J., Jean Baudrillard, Routledge, London, 2000.
Laslett, John H. M., Seymour Martin Lipset, Failure of a Dream?, Essays in the History of
American Socialism, University of California Press, Barkeley, 1974.
Leughey, Dan, Key Themes in Media Theory, Open University Press, Berkshire, 2007.
Lev, Peter, The Fifties: Transforming the Screen 1950 – 1959, New York, 2003.
Levin, Murray B., Political Hysteria in America: The Democratic Capacity for Repression, New
York, 1972.
Lewis, George D. G., The Uses and Abuses of Anti-Communism by Southern Segregationists as a
Weapon of Massive Resistance 1948 – 1965, Newcastle University Library, Newcastle, 2000.
Lieberman, Robbie, History in Dispute; The Red Scare After 1945, New York, 2005.
Lipovetsky, Gilles, Paradoksalna sreća: Ogled o hiperpotrošačkom društvu, Antibarbarus, Zagreb,
2008.
Lorens, Јames J., The Suppression of Salt of the Eart: How Hollywood, Big Labor, and Politicians
Blacklisted a Movie in Cold War America, New Mexico, 1999.
Lynch, Michael, The Chinese Civil War 1945 – 1949, Osprey Publishing, Oxford, 2010.
Malkasian, Carter, The Korean War 1950 – 1953, Osprey Publishing, Oxford, 2001.
Malpas, Simon, Jean – Francois Lyotard, Routledge, London, 2003.
Marable, Manning, Elizabeth Kai Hinton, The New Black History: Revisiting the Second
Recnstruction, Palgrave Macmillan, New York, 2011
Marcuse, Herbert, Čovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog društva,
Veselin Masleša, Sarajevo, 1968.
Matthias, Willard C., Americas Strategic Blunders: Intelligence Analysis and National Security
Policy 1936 – 1991, The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2001.
155
Mauss, Marcel, The Gift: Forms and Functions of Exchange in Archaic Societies, Martino Fine
Books, Eastford, 2011.
May, Elaine Tyler, Homeward Bound: American Families in the Cold War Era, Basic Books, New
York, 2008.
McDermott, Monika L., Masculinity, Femininity, and American Political Behavior, Oxford
University Press, Oxford, 2016.
McDuffie, Erik S., Sojourning for Freedom: Black Women, American Communism, and the Making
of Black Left Feminism, Duke University Press, Durham, 2011.
McEuen, Melissa A., Making War, Making Women: Femininity and Duty on the American Home
Front 1941 – 1945, The University of Georgia Press, Athens Georgia, 2010.
McNeese, Tim, The Labor Movement, Unionizing America, Chelsea House Publishers, New York,
2008.
McWhirter, David P., Sanders, Stephanie A., Reinisch, June Machover,
Homosexuality/Heterosexuality: Concepts of Sexual Orientation, Oxford Univeristy Press, Oxford,
1990.
Meeropol, Michael, The Rosbenberg Letters, 1994.
Michaels, Jonathan, McCarthyism, The Realities, Delusions and Politics Behind the 1950s Red
Scare, Routledge, New York, 2017.
Miles, Robert, Malcolm Brown, Racism, Routledge, London, 2004.
Miller, Eric L., American Inquisition: The Hunt for Japanese American Disloyality in World War II,
The University of Carolina Press, Chapel Hill, 2007.
Mills, C. Wright, The Power Elite, Oxford University Press, Oxford, 2000.
Mills, C. Wright, White Collar: The American Middle Classes, Oxford University Press, Oxford,
1951.
Monaco, Paul, A History of American Movies, New York, 2010.
Morris, Aldon D., The Origins of the Civil Rights Movement: Black Communities Organizing for
Change, The Free Press, New York, 1984.
Morton, Stephen, Gayatri Chakravorty Spivak, Routledge, London, 2003.
Mosse, George L., The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, Oxford University
Press, New York, 1996.
Mugridge, Ian, The View from Xanadu: William Randolph Hearst and the United States Foreign
Policy, McGill – Queens University Press, London, 1995.
Myers, Tony, Slavoj Žižek, Routledge, London, 2003.
156
Myrdal, Gunnar, An American Dilemma, The Negro Probem and Modern Democracy, Harper &
Brothers Publishers, New York, 1944.
Ney, Joseph S. Jr., Soft Power:The Means to Success in World Politics, New York, 2004.
Osgerby, Bill, Playboys in Paradise: Masculinity, Youth and Leisure Style in Modern America,
Berg, Oxford, 2001.
Oxford Dictionary of English, Oxford University Press, 2009.
Pais, Abraham, J. Robert Oppenheimer: A Life, Oxford University Press, Oxford, 2006.
Patterson, James T., Grand Expectations: The United States 1945 – 1974, Oxford University Press,
New York, 1996.
Penner, James, Pinks, Pansies, and Punks: The Rhetoric of Masculinity in American Literary
Culture, Indiana University Press, Bloomington, 2011.
Pinkney, Alphonso, Red, Black and green: Black nationalism in the United States, Camridge
University Press, Cambridge, 1976.
Podair, Jerald, Bayard Rustin, American Dreamer, Rowman & Littlefield Publishers, Inc., Lanham,
2009.
Preis, Art, Twenty Years of the CIO: Labors Giant Step, Pathfinder Press, New York, 1972.
Prindle, David F., The Paradox of Democratic Capitalism: Politics and Economics in American
Thought, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2006.
Proctor, Ben, William Randolph Hearst: The Later Years 1911 – 1951, Oxford University Press,
Oxford, 2007.
Rabaka, Reiland, Africana Critical Theory: Reconstructing the Black Tradition, from W. E. B. Du
Bois and C. L. R. James to Frantz Fanon and Amilcar Cabral, Lexington Books, New York, 2009.
Rabkin, Eric S., No Place Else: Explorations in Utopian and Dystopian Fiction Alternatives,
Southern Illinois University Press, Carbondale, 1983.
Radosh, Ronald, Red Star Over Hollywood:The Film Colonys Long Romance with the Left, San
Francisco, 2005.
Rattansi, Ali, Racism, A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2007.
Raynolds, Richard, Super Heroes: A modern Mythology (Studies in Popular Culture), University
Press of Mississippi, Jackson, 1994.
Renfrew, Alastair, Mikhail Bakhtin, Routledge, London, 2015.
Renshaw, Patrick, American Labour and Consensus Capitalism, 1935 – 1990, Macmillan, London,
1991.
Richard Hofstader, Anti – Intelectualism in American Life, Alfred A. Knopf, New York, 1963.
157
Riches, William T. Martin, The Civil Rights Movement, Struggle and Resistance, Macmillan Press
Ltd, London, 1997.
Riesman, David, The Lonely Crowd, Yale University Press, New Haven, 1989.
Ritzer, George, The McDonaldization of Society: An Investigation into the Changing Character of
Contemporary Social Life, Pine Forge Press, Thousand Oaks, 1993.
Robinson, Cedric J., Black Marxism: The Making of the Black Radical Tradition, The University of
North Carolina Press, Chapel Hill, 1983.
Rucker, Walter, Upton, James N., Encyclopedia of American Race Riots, Vol. 1, Greenwood Press,
London, 2007.
Said, Edward W., Culture and Imperialism, Vintage Books, New York, 1993.
Said, Edward, Orientalism,Penguin Books, London, 1977.
Salih, Sarah, Judith Batler, Rotledge, London, 2002.
Sanders, Vivienne, Civil Rights in the USA 1945 – 68, Hooder Education, London, 2008.
Savran, David, Communists, Cowboys, and Queers: The Politics of Masculinity in the Work of
Arthur Miller and Tennessee Williams, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1992.
Scott, Cord A., Comics and Conflict: War and Patriotically Themed Comics in American Cultural
History From World War II Through the Iraq War, Chicago, Illionis, 2011.
Shaffer, Harry G., American Capitalism and the Changing Role of Government, Praeger, London,
1999.
Shawki, Ahmed, Black Liberation and Socialism, Haymarket Books, Chicago, 2006.
Sim, Stuart, Post – Marxism: An Intelectrual History, Routledge, London, 2000.
Simmel, Georg, The Philosophy of Money, Routledge, London, 1978.
Singh, Nikhil Pal, Black is a Country, Race and the Unfinished Sruggle for Democracy, Harvard
University Press, Cambridge, 2005.
Sombart, Warner, Why There is no Socialism in the United States, The Macmillan Press Ltd, 1976.
Spivak, Gayatri Chakravorty, Harasym, Sarah, The Post-Colonial Critic: Interviews, Strategies,
Dialogues, Routledge, New York, 1990.
Stallybrass, Peter, White, Allon, The Politics and Poetics of Transgresion, Cornell University Press,
New York, 1986.
Stevenson, Nicholas, Understanding Media Cultures: Social Theory and Mass Communication,
SAGE Publications, London, 2002.
Stewart, Kierstin, The Black Scare: Cold War Anticommunism and the Long Civil Rights Movement
in America, University of Ottawa, Otawa, 2016.
158
Stuart, Douglas T, Creating the National Security State: A History of the Law that Transformed
America, Princeton, 2008.
Summers, Anthony, Official and Confidential: The Secret Life of J. Edgar Hoover, Opean Road,
New York, 2011.
Šulce, Hagen, Država i nacija u evropskoj istoriji, Filip Višnjić, Beograd, 2002.
Taylor, Dianna, Michel Foucault:Key Concepts, Acumen, Durham, 2010.
Theoharis, Athan G., Abuse of Power: How Cold War Surveillance and Secrecy Policy Shaped the
Response to 9/11, Tample University Press, Philadelphia, 2011.
Todorov, Tzvetan, The Conquest of America: The Question of the Other, Harper Perennial, New
York, 1984.
Tomlinson, John, Cultural Imperialism: A Critical Introduction, New York, 1991.
Ture, Kwame ( Carmichael, Stokely), Hamilton, Charles V., Black Power: The Politics of
Liberation, Vintage, New York, 1992.
Wacks, Raymond, Privacy a Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford, 2010.
Walker, William O. III, National Security State and Core Values in American History, Cambridge
University Press, New York, 2009.
Wall, Wendy L., Inventing the „American Way“, The Politics of Consensus from the New Deal to
the Civil Rights Movement, Oxford University Press, Oxford, 2008.
Wallace, Patricia Ward, Politics of Conscience: A Biography of Margaret Chase Smith, Praeger,
London, 1995.
Weller, Sam, The Bradbury Chronicles, Harper Perennial, New York, 2005.
Winkler, Martin M., Spartacus: Film and History, Victoria, 2007.
Wittner, Lawrence S., Confronting the Bomb: A Short History of the World Nuclear Disarmament
Movement, Stanford Univeristy Press, Stanford, 2009.
York, Chris, York, Rafiel, Comic Books and the Cold War: Essays on Graphic Treatment of
Communism, the Code and Social Concerns 1946 – 1962, McFarland & Company, London, 2012.
Žižek, Slavoj, O nasilju: Šest pogleda sa strane, Naklada Lijevak, Zagreb, 2008.
159
ИЗВОРИ
Baldwin, David A., The Concept of Security, Review of International Studies, 1997, 23, (5 – 26),
стр. 12 -18.
Bredberi, Rej, Farenhajt 451, Laguna, Beograd, 2015.
Carew, Anthony, The Politics of Productivity and the Politics of Anti – Communism: American and
European Labour in the Cold War, International Labour Studies, University of Manchester, 2010.
Deluze, Gilles, Postscript on the Societies of Control, October, Vol. 59., The MIT Press, 1992, pp. 3
– 7.
Durham, Frank D., Anti – Communism, Race, and Structuration: Newspaper Coverage of the Labor
and Desegregation Movements in the South, 1932 – 40 and 1953 – 61, Universite de Montreal,
2015.
Epstain, Barbara, Anti – Communism, Homophobia, and the Construction of Masculinity in the
Postwar U.S., History of Consciousness Program, University of California, Santa Cruz, 2005.
Executive Sessions of the Senate Permanent Subcommittee on Investigations of the Committee on
Government Operations, Volume 1, 2, 3, 4, 5, U.S. Government Printing Office, Washington, 2003.
Goethem, Diana K. Van, Understanding the Construction of Homophobia as a Social Problem in
Postwar America, JCCC Honors Journal, Vol. 2, 2010
Hearings Before the Committee on Un – American Activities House of Representatives, Hearings
Regarding the Communist Infiltration of the Motion Picture Industry, U. S. Printing Office,
Washington, 1947.
Horwitz, Gerry, Benjamin Davis Jr., and the American Communist Party: A Study in Race and
Politics, UCLA Historical Journal, Vol. 4, 1983.
http://cisupa.proquest.com/ksc_assets/catalog/10837.pdf
https://www.senate.gov/artandhistory/history/minute/The_Famous_Five.htm
https://www.lewrockwell.com/1970/01/murray-n-rothbard/it-was-the-swan-song-of-the-old-right/
http://www.trussel.com/hf/fifth.htm
http://franklinpapers.org/franklin//framedVolumes.jsp
http://franklinpapers.org/franklin//framedVolumes.jsp
http://www.nytimes.com/interactive/2013/03/22/us/politics/women-in-the-senate.html?ref=politics
https://deadline.com/2015/11/kirk-douglas-speaks-out-trumbo-career-threatened-blacklist-
1201629542/
160
https://en.wikisource.org/wiki/The_Sources_of_Soviet_Conduct
https://trumanlibrary.org/whistlestop/study_collections/coldwar/documents/pdf/4-1.pdf
https://trumanlibrary.org/whistlestop/study_collections/coldwar/documents/pdf/4-1.pdfhttps://
www.youtube.com/watch?v=-YOIueFbG4g – сцнимак целе епизоде емисије Едварда Марова
https://jacobinmag.com/2018/04/socialism-marx-race-class-struggle-color-line
https://www.hollywoodreporter.com/lists/hollywood-ten-men-who-refused-839762/item/dalton-
trumbo-1905-1976-839807
https://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=123771194
https://www.theguardian.com/artanddesign/shortcuts/2016/jan/24/racial-harmony-in-a-marxist-
utopia-how-the-soviet-union-capitalised-on-us-discrimination-in-pictures
https://www.youtube.com/watch?v=8wMiPkaofjw – Мекартијева изјава из 13. Априла
https://www.youtube.com/watch?v=o3hDrTAmDH0 – The Crucible, Whiliams Theatre, Dir.
Sangare, Omar, 2013.
https://www.youtube.com/watch?v=vEvEmkMNYHY
Irigaray, Luce, The Question of Other, Yale French Studies 87, Yale University, 1995.
http://static1.squarespace.com/static/55ae7dc3e4b0627b56f10b3e/t/56d5ad5d4d088e0ea4775a94/14
56844125625/Declaration+of+Conscience.pdf – текст Декларације савести
Lasswell, Harold D., The Garrison State, American Journal of Sociology Vol. 59., No. 4., The
Univeristy of Chicago Press, 1941. pp. 455 – 468.
Licata, Salvatore J., The Homosexual Rights Movement in the United States, Journal of
Homosexuality, 6; 1-2, 161 – 189,
Miller, Arthur, The Crucible, Penguin Books, New York, 2003.
Palmer, Bryan D., American Communism in the 1920s: Striving for a Panoramic View, American
Communist History, Vol. 6, No-. 2, 2007.
Pontikes, Elizabeth, Negro Giacomo, Rao Hayagreeva, Stained Red: A Study of Stigma by
Association to Blacklisted Artists during the „Red Scare“ in Hollywood, 1945 to 1960, American
Sociological Review, 75(3), 456 – 478, 2010.
Schrecker, Ellen, McCarthyism: Political Repression and the Fear of Communism, Social Research,
Vol. 71, No. 4, 2004.
Spartakus (1960), Bryna Production, Dir. Stanley Kubrick.
Spivak, Gayatri Chakravorty, Can Subaltern Speak?, Colonial Discourse and Post – Colonial
Theory, A Reader, Columbia University Press, New York
The Legacy of Discriminatory State Laws, Policies, and Practices, 1945 – Present,The William
Institute,
161
Wald, Kenneth D., The Religious Dimension of American Anti – Communism, Journal of Church
and State,
Žižek, Slavoj, From Politics to Biopolitics….and Back, The South Atlantic Quarterly 103: 2/3,
Duke University Press, 2004.
162

Master rad - Антикомунизам у САД 1945-1958

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Master rad - Антикомунизам у САД 1945-1958

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

Нови Сад, 2018.

Студијски програм мастер академских студија

Нови Сад, 2018. Потпис студента/студенткиње

Мекартизам је период изразитог антикомунизма у Сједињеним Америчким Државама током педесетих

„Ја желим уништење државе, која је,

„Неко мора да је оклеветао Јозефа К.,јер

1 Gayatri Chakravorty Spivak, Can Subaltern Speak?,New York

„Ако ме оптуже да сам украо куле Нотр Дама, једино

18 Office of Strategic Service – америчка обавештајна агенција; претходница циа.

48 Ibid. Стр. 106.

61 Ibid. стр. 229.

72 написао је чувени чланак у одбрану 5 амандмана: http://www.trussel.com/hf/fifth.htm

1.1 Метанаратив америчког сна: амерички капитализам и антисиндикализам

Колико год амерички капитализам и његов развој били специфични, развитак

Један од најкарактеристичнијих производа америчког капитализма је амерички сан о

Историја синдикализма у Сједињеним Америчким Државама, нацији у којој је Маркс

Простор настао дезинтеграцијом Витезова попуниће Америчка Федерација Рада

Ратна производња и огромни трошкови федералне владе покренули су посрнулу

Преломни тренутак и може се рећи коначни пораз америчког радничког покрета

Тафт – Хартлијев закон значајно је ограничио права радника. Он је забранио

Синдикати, уместо да се успротиве и нападну Демократе, они су се окупили око њих и

На овај начин демонизовани и ослабљени синдикати нису могли да се значајније

112 Ibid. 507.

„Quis custodiet ipsos custodes?“

После догађаја 11. септембра 2001. године у Њујорку оснивањем Департмана за

163 Ibid. стр. 14.

„Наша слобода зависи од слободе штампе“

213 https://www.youtube.com/watch?v=8wMiPkaofjw – изјава из 13. Априла

3.1. Виле и Страх Лаванде: хомофобија, мужевност и феминизам у времену параноје

„То што волим мушкарце не чини ме ништа мање Американцем

„Ја сам невидљив, разумите, зато што људи одбијају да ме виде…

„...ово и ништа друго је корен из ког се рађа тиранин;

„У Америци већина је поставила јасне границе слободе мишљења;

The Crucible је реч која, по Оксфордском речнику енглеског језика, представља

Посебну пажњу у свом делу Милер је поклонио „државном апарату присиле“ и

„Ако је слобода једног човека у овој земљи угрожена, онда је

„Ово није слобода.

Сенатор Мекарти је на политичку сцену изашао са два слогана „претња је свуда“ и

482 Captain America Vol. 1. No. 77, Captain America, 18

„De mortius nil nisi bonum dicendum est“

You might also like