Professional Documents
Culture Documents
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских
студија
(Историја)
Семинарски рад
Студент: Ментор:
Момчило Манојловић Александра Смирнов Бркић
(240021/2018)
Увод.................................................................................4
Рођење Хераклово..........................................................6
Хераклова младост.........................................................7
Теспијеве кћери...............................................................9
Ергин...............................................................................11
Хераклово лудило..........................................................13
Дванаест
задатака............... ...........................................16
1. Немејски
лав........................ ...............................16
2. Хидра из
Лерне....................................................18
3. Керинска
кошута.................................................20
4. Еримантски вепар...............................................21
5. Аугејеве штале....................................................23
6. Стимфалске птичурине......................................25
7. Критски
бик.........................................................27
2
8. Диомедове
кобиле...............................................28
9. Хиполитин појас.................................................29
10. Герионово
стадо................................................31
11. Хесперидине јабуке..........................................34
12. Хватање
Кербера...............................................36
Хераклов култ................................................................39
Представе Херакла у
уметности...................................42
Закључак.........................................................................44
Литература.....................................................................47
3
УВОД
Када вас неко пита на шта вас асоцира реч херој, већина одмах помисли на
Херакла, Тезеја или Ахила. Херој у старој Грчкој означава покојника који је уздигнут у
ранг полубожанства. Као хероји, штовали су се припадници „херојског поколења“
(легендарни јунаци микенског доба који су се борили око Тебе и под Тројом, затим и
истакнути појединци из познијег времена (оснивачи колонија и градова, или погинули од
грома итд.). Разликују се локални и општи (панхеленски) херојски култови. Веровало се да
Херој штити заједницу која га поштује и да јој доноси разне благодети као што су здравље
и добробит. 1
Херакле прави један изузетак код хероја. Рађа се као смртник, има способности
које се могу мерити са боговима, његов култ се поштује још за време његовог живота и
после смрти стиче статус бога и његов култ се заокружује. Он даје пример смртника који
постаје бесмртан и стаје раме уз раме са највећима. Може се рећи слободно да је Херакле
био највећи херој грчког света. Митови о њему су бројни и разноврсни, што је разумљиво
у односу на његову популарност и значај у грчкој култури. За њега има много више
материјала него за било ког грчког хероја или бога.
1
Александар Лома. Мали илустровани речник појмова из историје религија – Део други М-Ш, Филозофски
факултет, Београд, 2010: 17.
2
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991:199.
4
Хероји се са боговима сукобљавају као да су им једнаки, али Олимпљани увек, и
то сурово, кажњавају их. Једино Херакле некажњено пролази (када оружјем прети Хелију
и Океану). Херакле је савршен херој, „херојбог“ како га назива Пиндар 3. Све ове
амбивалентне и чудовишне особине, неприродна понашања, подсећају на флуидност
„првобитног“ времена када „свет људи“ још није био створен. После херојских творевина,
институција, закона, техника, умећа настаје „свет људи“, стваралачко време митова,
коначно је завршено. Ликови који се могу упоредити са Грчким херојима подједнако се
сусрећу и у другим религијама. Али само је у грчкој религиозна структура хероја добила
тако савршен израз, једино су у Грчкој хероји уживали значајан религиозни углед,
хранили машту и размишљање и подстицали књижевно и уметничко стваралаштво. 4
Као што сам напоменуо, за митове о Хераклу има много више материјала него за
било ког другог грчког хероја или бога, па због таквих околности морам ограничити овај
семинарски рад на анализу која покрива његових дванаест задатака. Зашто баш дванест
задатака? Пре свега, они представљају скуп митова, који су га одредили; без њих не би
био популаран колико и јесте, а може се слободно рећи да га је мит о дванаест задатака
уздигао од смртника до бога. Поред дванест задатака, приказаћу и анализирати митове
који се везују за његово рођење, његову младост и све оно што га је довело на пут који
води до тих задатака.
3
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991: 199.
4
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991: 199-200.
5
РОЂЕЊЕ ВЕЛИКОГ ХЕРАКЛА
Амфитрион како би добио руку Алкмене, ћерке краља Микене Електриона, морао
је да победи Телебонце и Тафијане који су убили деветорицу њене браће. Он подиже
војску и одлази у бој у коме изојева велику победу. Пред повратак Амфитриона, Зевс
преузима његов облик, и проводи целу ноћ са Алкменом. Ту ноћ је учинио три пута дужом
од обичне ноћи, јер је желео да са Алкменом зачне великог јунака, а за то је требало
времена. Следећег дана када се Амфитрион вратио, усхићен што ће провести ноћ са
Алкменом, она га у браћној постељи није бач дочекала одушевљено, нити онако како је он
очекивао. Не знајући о чему је реч, упитао је за савет пророка, који му је рекао да га је
Зевс надмудрио. 5
После девет месеци Зевс поче да се хвали да ће ускоро постати отац и да ће дете
владати „племенитим домом Персејевим“. На то му Хера измами обећање да ће сваки
краљевић који се роди у дому Персеја пре него што падне ноћ постати велики краљ.
Затим Хера убрза порођајне болове Накипи, жени краља Стенела, док Алкмени одложи
порођај и тиме се први роди Еуристеј са 7 месеци, док се Херакле родио сат времена
касније са братом Ификлом, који је рођен дан касније. Хераклово првобитно име било је
Алкај или Палајмон.6
Анализа:
„Алкмена („јака у љутњи“) је првобитно морао бити микенски назив за Херу, чију
божанску власт Херакле („Слава Херина“) штити од њеног архајског непријатеља Персеја
(„уништитеља“)“. Међутим, Ахајци на крају побеђују и њихови наследници сматрају да је
5
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 256.
6
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 54
6
Херакле члан њиховог, Персејевог дома. Сматра се да је тек касније измишљено да Хера
не подноси Херакла, пошто су њега поштовали Дорани, који су преплавили Елиду и
поткопали Херину власт.7
Начин на који је Хера одлагала Хераклово рођење још увек употребљавају вештице
у Нигерији. Оне сакривају катанац у одећи како би одложиле рађање. 9
ХЕРАКЛОВА МЛАДОСТ
Бојећи се Херине љубоморе, Алкмена остави Херакла на пољу изван зидина, а Зевс
пошаље Атину да поведе Херу у шетњу. Њих две наиђоше на Херакла, и Атина правећи се
изненађена, подиже га, и запита се каква мајка може оставити дете, па га даде Хери да га
подоји јер је дете било гладно. „Херакле повуче тако снажно да га она с болом одвоји од
дојке, а млечни ток потече небом и постаде Млечни Пут. Херакле тиме постаде бесмртан,
па га Атина врати мајци.“ 10
Постоји још једна верзија ове приче када је Хермес понео Херакла на Олимп где је
Зевс лично ставио Херакла на Херине груди док је спавала. Из те верзије приче постоје
две варијанте како је настао Млечни пут: „када га је одгурнула када се пробудила; када је
7
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 258.
8
Исти: 258.
9
Исти: 259
10
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 460.
7
он повукао похлепно више млека него што је могао прогутати па се загрцнуо и искашљао
га“. У сваком случају, Хера се сматра Херакловом помајком, макар и за кратко време и
због тога га Тебанци сматрају као Хериног сина, који је добио име Херакле тек када га је
Хера подојила. 11
Једне вечери када је Хераклу било до годину дана, Хера је послала две велике змије
да га убију на спавању. Близанци када су се пробудили и угледали змије, Ификле поче
плакати, док Херакле зграби обе змије и удави их сопственим рукама. Постоји такође и
верзија ове приче да је Амфитрион намерно убацио две безопасне змије код деце како би
проверио који је од њих двојице његов син. 12
11
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 259.
12
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 56
13
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 260
8
За Херакла се сматра да је био висок четири лакта и једну стопу, али постоје други извори
који тврде да његов раст није премашио просечни људски раст. 14
Анализа:
Код Грка и Римљана стрелци су затезали лук ка грудима и зато стрела није летела
далеко, па је џилит остао главно бацачко оружје у римској војсци, чак до шестог века нове
ере. Тек је Велизар променио тактику повлачења лука када је наоружао своје оклопнике
тешким луковима па их је научио да повлаче тетиву уназад ка уху, као што су то радили
Скити. Хераклова прецизна вештина у гађању стрелом, према томе, приписивала се
легенди која је тврдила да му је учитељ био Теутар Скитски. Сматра се да су због изузетне
вештине у руковању луком и стрелом Скити због тога описани као Хераклови потомци,
док се за њега каже да је завештао лук Скиту, свом сину који је једини могао да затегне
лук на исти начин као и он сам. 16
9
потрази за лавом, док је преко ноћи спавао код краља. Краљ је Хераклу понудио
најстарију ћерку да му буде дружбеница у постељи, као награду што на себе преузима да
се реши опаке звери, али је тајно сваке ноћи доводио другу ћерку што Херакле није ни
схватио, док се за педесет ноћи нису изређале све ћерке. Постоји прича да је само
најмлађа одбила да буде Хераклу дружбеница, и она је остала девица до краја живота,
служећи као свештеница у светилишту у Теспији. Херакле са краљевим ћеркама изроди
педесет и једног сина; „најстарија Прокрида, роди му близанце, а и најмлађа сестра доби
пар близанаца.“ 17
Анализа:
Хигин помиње број од само дванаест Теспијада, вероватно због тога што је
дванаест Весталки чувало фалистички Паладијум, а могуђе је да су оне у доба римске
монархије, сваке године „прослављале оргије на Албанској гори.“ 18
Херакле је направио своју батину са дивље маслине, која је, по предању, „дрво
првог месеца, које има моћ да растерује зле духове.“ 20
17
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 262
18
Исти: 263.
19
Исти: 263.
20
Исти: 263.
10
СПОР ТЕБАНАЦА И МИНИЈАЦА (ЕРГИН)
Ергин који није очекивао отпор Тебанаца јер су ови били тотално разоружани, па
затражи да му се предају виновници овог злочина над његовим гласницима. Тебанци су
били спремни да послушају док није наишао Херакле који почео да наговара своје младе
другове да се боре за слободу. Он је обишао све храмове по Теби где је покупио све
штитове, шлемове, кациге, мачеве и копља који су се ту нашли, а „Атина дивећи се
његовој одлучности подеси им сву опрему да им одговара.“ На тај начин Херакле наоружа
Тебанце и постаде њихов вођа.23
21
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 263.
22
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 57
23
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 263-264.
11
ћерке Андроклеја и Алкида добровољно јаве да га замене и оне су тада поштоване као
хероине у Артемидином храму. 24
Херакле је тада затрпао два велика канала која су стари Минијци били саградили,
„да би река Кефис на путу до мора наводњавала плодна житна поља Копајске равнице.“
На тај чин се одлучио само како би онемогућио минијску коњицу да делује, и да би тиме
пренео рат на брдовитији терен који је више одговарао Тебанцима. Како људи не би
патили због његових дела, он је те канале касније обновио. 26
Анализа:
24
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 264.
25
Исти: 264.
26
Исти: 264.
27
Исти: 264.
28
Исти: 264.
29
Исти: 264.
12
Страбон наводи (IX, 2, 18) да су природни канали којима је вода из реке Кефис
отицала у море, понекад били затрпани, а понекад опет у функцији, услед земљотреса: али
да је ипак читава Копајска равница постала мочвара и поред тога што су постојала два
велика канала која су у бронзано доба прокопали „минијски Пелазги“ да би помогли у
функционисању природних канала. Сер Џејмс Фрејзер је открио да су „три канала
затрпана блоковима стена у древно време, и то намерно; вероватно су то учинили
Тебанци, који су 368. године пре нове ере разорили Орхомен.“ 30
ХЕРАКЛОВО ЛУДИЛО
Хераклу је победа над Минијцима донела велику славу код Тебанаца. Због
величанствене победе, Креонт је Хераклу понудио руку своје ћерке Мегаре, са којом се и
он оженио, док се Ификле, његов брат, оженио најмлађом Креонтовом ћерком. Херакле је
са Мегаром имао два, три, четири, па чак по некима и шест или осам синова. Они су
познати као Алкаиди. 32
30
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 264.
31
Исти: 264.
32
Исти: 265.
13
одано волео своје синове да их није он убио, и веровало се да су их убили гости; можда
Лик или како Сократ каже Аугеј.33
Када се освестио и увидео шта је учинио, Херакле је дуго самовао. Краљ Теспије га
је очистио од греха, и он тада оде у Делфе да упита Питију за савет шта треба да ради.
Питија му се тада први пут обратила са именом Херакле (Херина слава), и посаветова га
да оде у Тиринт и да служи Еуристеја дванаест година. Ако одради све што му Еуристеј
заповеди, добиће као награду бесмртност. Херакле је тај савет доживео веома лоше, јер
није желео да служи некога ко је био толико испод њега, али опет се бојао да се
супростави свом оцу, Зевсу. После дугог размишљања шта да ради, одлучио је ипак да
послуша Питију.34
Постоје приче да је Херакле полудео тек када се вратио из Тартара и тек да је тада
побио своје синове, затим да је убио Мегару, а да му је Питија рекла да се више неће звати
Палајмон већ Херакле, јер ће захваљујући Хери заслужити бесмртну славу међу људима.
По другим изворима Херакле је био Еуристејев љубавник и он је извршио његових
дванаест задатака из захвалности, док неки кажу да је извршио задатке под условом да
Еуристеј поништи пресуду за прогнонство које је изрекао Амфитриону. 35
Када је кренуо у службу Еуристеја сматра се да му је Хермес дао мач, Аполон лук и
глатке стреле са орловим перима; Хефест златан штит, а Атина одећу. По другима, Атина
му је дала златан штит, а Хефест бронзане оклопе за бедра и непробојан шлем. Херакле је
у ствари презирао оружје, па је после првог дела, ретко носио чак и мач, ослањајући се
највише на своју дрвену батину и лук и стрелу. Батину је одсекао од дивље маслине прво
у Хеликону а потом у Немеји. Касније је другу батину заменио трећом коју је такође
одсекао с дивље маслине на обали Сардонског мора. 36
33
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 265.
34
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 461-462.
35
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 265.
36
Исти: 266.
14
Анализа:
37
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 266.
38
Исти: 266-267.
15
ДВАНАЕСТ ЗАДАТАКА
Еуристеј је Хераклу као први задатак заповедио да убије и одере „Немејског или
Клеонајског лава“, велику звер са непробојном кожом. Када је стигао у Клеону (Између
Коринта и Арга), Херакле преноћи код једног пастира, чијег сина је тај лав убио. Пастир је
кренуо да жртвује овна Хери, када га је Херакле зауставио, тражећи од њега да сачека
тридесет дана, па ако се врати са подухвата, да принесе жртву Зевсу, а ако погине да
принесе жртву њему самом као хероју. Херакле је имао проблем да пронађе лава, с тим
што је лав десетковао становништво па није имао икога да га усмери где да потражи
звер.39
После дуге и мучне потраге за лавом, Херакле наиђе на њега у тренутку када се
овај враћао у своју јазбину. Херој навали на њега са стрелама, затим мачем али све
безуспешно јер ништа није могло да пробије лављу кожу. Чак ни тољага од дивље
маслине није могла да га савлада јер када је треснуо лава са њом, она се поломила.
Међутим лав од болова побеже у јазбину а Херакле крене за њим. Пошто је пећина имала
два улаза, Херакле један отвор загради а на други он сам уђе, и поче са лавом да се рве.
Током борбе са лавом, овај му одгризе прст, али га Херакле на крају ипак задави.40
39
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 267.
40
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 59.
41
Исти: 59.
16
На почетку Херакле није знао како да одере лава, јер све са чим је покушао да га
одере, није могло пробити лављу кожу, али се убрзо досетио да употреби лавље канџе и
тако направи себи непробојан оклоп док је лављу главу употребио као шлем. Еуристеј је
тада направио бронзану урну, коју је сакрио у земљи, и од тада, кад год би било објављено
да је Херакле на видику, он би бежао у урну и одатле слао заповести по гласнику. 42
Анализа:
По Фотију, Херакле није изгубио прст у борби са лавом већ се затровао од кости
рибе дрхтуље како пише Птолемај Хефајстионов (Нова историја II). Постоји и могућност
да га је сам одгризао како би умирио духове своје деце, како је и Орест учинио када су га
гониле Ериније.44
Још једна пећина која има два отвора помиње се у Одисеји XIII, 103. „То је пећина
на улазу у Фокидски залив, у чијој близини је Одисеј преноћио у повратку на Итаку.
Северни улаз служио је људима, а јужни боговима. Ако је Порфирије (О пећини Нимфи) у
праву када тврди да је то била пећина у којој су се обављали обреди смрти и божанског
поновног рођења, камени судови су онда служили за сакупљање крви, а ћупови су, као
кошнице, биле урне изнад којих су се душе виле као пчеле.“ Пећина од Немејског лава
42
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 462.
43
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 268.
44
Исти: 268.
17
има два отвора, јер је прво дело које је имао да изврши Херакле представљало
преживљавање ритуалне смрти, после чега он постаје бесмртан и жени се богињом Хебом.
45
Херакле је пошао са Јолајом у Лерну, док је са Атином скројио план како да победи
Хидру. По том плану он је морао Хидру измамити ватреним стрелама, затим задржати дах
док је се не дочепа, што је све урадио, али му се план покварио када се чудовиште обавило
око његових ногу како би га савладало. Херакле јој је почео батином разбијати главе, али
са сваком смрсканом главом никуше две – три нове. Затим се из баруштине појави један
огроман рак у помоћ Хидри, кога је послала Хера и он Херакла уштину за ногу, али га на
крају Херакле ипак успео смрвити. Он потом позва Јолаја у помоћ. Јолај запали један крај
гаја и поче буктињама да пали Хидрине вратове које је Херакле прво одрубљивао, па тако
нису могле ницати нове. На крају Херакле одруби и последњу бесмртну главу и закопа је
испод једне стене. Распори Хидру и стреле умочи у њену жуч. Од тада је и мала
огреботина од тих стрела била смртоносна. 47
45
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 268-269.
46
Исти: 269;
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 59.
47
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 59-60.
18
Да би се одужила раку за услугу, Хера му је поставила лик међу дванаест знакова
зодијака. Еуристеј је међутим одбио да призна Хераклу овај задатак јер га није сам урадио,
већ му је помогао Јолај. 48
Анализа:
Јасон је имао да изврши сличне задатке, а помоћ коју је Јасону пружила Медеја,
Хераклу је пружила Атина, као Хераклова будућа невеста. Псеће тело Хидре подсећа на
морско чудовиште Скилу, док се седмоглаво чудовиште појављује и у еповима о
48
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 270.
49
Исти: 270.
50
Исти: 270.
19
Гилгамешу које овај јунак такође убија. Рак је вероватно убачен у причу како би
Астролози приказали да дванаест Хераклових задатака одговара знацима зодијака. 51
Пошто кошуту није смео да убије или рани, Херакле је ово дело морао да изврши
уз најмање могућу примену силе, што је условило дугорочним трагањем и смишљањем
стратегије на који начин да то изврши. После годину дана трагања, кошута, већ
исцрпљена, од потере одлази на Гору Артемисију, а потом одатле силази на реку Ладон,
када ју је Херакле коначно сустигао, он одапе стрелу и погоди је у ногу, између костију и
мишића, тако да није просуо ни кап крви. Кошуту је натоварио на себе и пожурио у
Микену.53
51
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 270.
52
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 462-463.
53
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 60.
54
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 60.
20
Анализа:
Историјски гледано, ово треће дело бележи ахајско освајање светилишта у коме се
Артемида славила као Елафија („слична кошути“); „њене четворопрежне кочије са
упрегнутим јеленима представљају године између Олимпијада“. На крају сваке
Олимпијаде, приређиван је лов на жртву одевену у кожу јелена. 55
Митски гледано, ово дело је, изгледа, „дело Херакла Дактила, кога Гали
поистовећују са Огмијем (Лукијан: Херакле I), који је изумео огамско писмо и сву поезију
барда.“ Лов на кошуту или срну симболише потрагу за мудрошћу, а кошуту су, према
ирској митологији, нашли под дивљом јабуком. Овим се може објаснити зашто Херакле
није учинио кошути ништа нажао. „Према Полуксу, Хераклово име је Мелон („од
јабука“), јер су му на жртву приносили јабуке, због препознавања његове мудрости: али је
та иста мудрост долазила само у смрти и његова потрага за срном, као и долазак у врт
Хесперида, био је у ствари, путовање у келтски рај.“ 56
По опису Керинске кошуте, једино би јој одговарао ирвас, који има велике рогове и
може да се упрегне за разлику од јелена. Вероватно су приче о ирвасима дошле су са
Балтика ћилибарским путем.
Четврто дело које је морао да учини, било је да ухвати живог Еримантског вепра,
„огромну бесну звер, која је харала обронцима планине Еримант, као и шикарама
аркадијске Горе Лампеје и пустошила земљу око Псофиде.“ Пролазећи Фолојом ка
Ериманту, Херакле је свратио до Кентаура Фола, његовог старог пријатеља. Фол је
угостио Херакла, али када је Херакле угледао посуду са вином која је међутим припадала
55
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 271.
56
Исти: 271-272.
21
свим Кентаурима, пробао је да наговори Фола да је отвори за њега. После дужег
убеђивања он је то и урадио. Остали Кентаури када су осетили мирис вина, разгневише се,
и нападоше Фолову пећину. Херакле је у самоодбрани неколико их побио, док су остали
са својим краљем Хејроном почели бежати. Како је гађао кентауре једног за другим,
стрела која је погодила једног кентаура у руку пролетела је и погодила Хејрона у колено.
Како је стрела била отровна, он се нашао у великим боловима, али није могао умрети од
ње јер је био бесмртан. Богови су се касније присетили да Прометеј преузме Хејронову
бесмртност, како би овај могао умрети. Постоје и тврдње да је Хејрон добровољно умро
јер се уморио од живота. Док је Фол сахрањивао своје рођаке, извукао је једну Хераклову
стрелу чудећи се како тако мала ствар може да убије грдосију као што је Кентаур. У самом
чуђењу стрела му испаде из руку и заби се у ногу и он погине на месту. 57
Херакле када је сахранио кентауре наставио је потрагу за вепром, али тај задатак
није био нимало лак. На крају се досетио да виском истера вепра из шикаре и намами га у
дубок снег, па му на крају скочи на леђа и савлада га. Када је однео вепра Еуристеју,
сазнао је да се окупљају Аргонаути, спремајући се у Колхиду. Он спусти вепра испред
тржнице, и не сачека Еуристеја већ пође са њима.58
Постоји прича да је Зевс после девет дана поставио Хејронов лик међу звезде као
Кентаура. Међутим по другој верзији Зевс је на тај начин указао част кентауру Фолу, јер
се он издвајао од осталих људи по уметности прорицања из изнутрица. 59
Анализа:
57
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 272-273.
58
Исти: 273
59
Исти: 273
60
Исти: 273.
22
„Вероватно да је Хераклова борба са Кентаурима, као и битка на Пејритојевој
свадби првобитно била обредна борба новоизабраног краља са противнииима
прерушеним у дивље звери. Његово уобичајено оружје беху стреле, и он је слао по једну
на четири стране света одапињујући их увис, а пету би уперио право себи изнад главе, да
би утврдио свој суверенитет. Можда су овим митом забележени чести ратови на
границама између Хелена и прехеленских брђана, староседелаца северне Грчке.“ 61
Сличну Херјонову судбину доживљава и Ахил коме стрела у стопало доноси смрт,
а он је Хејронов ученик.
Следеће дело које је Херакле морао да учини јесте да очисти Аугејеве штале за
један дан. Аугеја је био краљ Елиде, син Хелија или Елеја. Неки га називају и
Посејдоновим сином. Он је имао најбројнија крда и стада на свету јер је имао заштиту
богова па је његова стока била имуна на сваку болест и такође необично плодна. И поред
тога што су му се непрестано телиле краве, он је имао и „три стотине белоногих црних
бикова и две стотине приплодних бикова; а поред тога је имао и дванаест сребрно-белих
бикова који бејаху посвећени његовом оцу Хелију.“ Ових дванаест бикова чувало је и
бранило његова стада од напада дивљих звери. 62
61
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 273.
62
Исти: 274.
63
Исти: 274.
23
Уз Јолајеву помоћ, Херакле је развалио зидове на два места, а затим скренуо ток
оближњих река Алфеја и Пенеја, или по некима Мемија, у двориште. Реке су почеле
спирати сву балегу, па затим исто то изведе са торовима за овце и пашњацима у долини.
На тај начин Херакле је обавио посао за један дан и опоравио земљу. Када је Аугеја сазнао
да је Херакле добио задатак од Еуристеја да то обави, одбио је да исплати награду
Хераклу, дрско поричући да је било погодбе. 65
Херакле је захтевао да се спор изнесе пред суд. На суду Филеј изнесе истину која је
разбеснела Аугеју и он их обоицу прогна из Елиде, тврдећи да га је Херакле преварио, да
није он очистио штале и пашњаке него су то урадили речни богови. На крају када се
вратио Еуристеју, овај му није признао задатак јер се тобоже унајмио код Аугеје. 66 Мада
ако му је Јолај помогао, могуће да је и то био разлог због чега му Еуристеј није признао
дело, као што се догодило и са Хидром.
Анализа:
Овај мит изгледа је био заснован на истој легенди да је Херакле, као и Јасон, добио
наређење да „припитоми два бика, да их упрегне у јарам, рашчисти једно брдо, затим
пооре, посеје и пожње у једном дану.“ У овом случају брдо није требало рашчистити од
дрвећа и камења, као у келтској верзији мита, већ од балеге. 67
64
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 463
65
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 274.
66
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 62.
67
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 274
68
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 274-275.
24
Аугејева стада вероватно нису од великог значаја за причу, осим када је реч о
количини ђубрета које је требало очистити. Сматра се да сточно ђубриво није било на
цени код грчких земљорадника. Вероватно да Грци нису уопште ђубрили своја поља.
Мада се у Одисеји спомиње да је „Одисејев пас, Арг лежао на ђубришту које се
употребљавало за ђубрење имања“, али вероватно Одисеја није написана у Грчкој. 69
Еуристеј је као шести задатак, заповедио Хераклу да отера птице које су населиле
Стимфалске мочваре. Те птице су биле посвећене Аресу. Оне су прождирале људе; имале
су бронзане кљунове, канџе и крила. Живеле су највише поред река и често су излетале (у
јатима) да убијају људе и звери, испуштајући бронзана пера као кишу, „а истовремено и
своју поган“, од које је пропадала сељацима летина. 70
69
Исти: 274-275.
70
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 463.
71
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 275.
72
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 276.
25
Према неким причама, стимфалске птице биле су у ствари жене, кћери Стимфала и
Орните, које је Херакле побио зато што су одбиле да му укажу гостопримство.73
Анализа:
Иако Атина наставља да помаже Хераклу, ово дело не спада у свадбене задатке, већ
слави Херакла као исцелитеља који истерује зле духове поистовећене са барским птицама.
Птице са шлемовима на стимфалским кованицама су чапље, птице сродне ждраловима,
које се јављају и на енглеским средњовековним гравирима, где их приказују како испијају
дах болесницима. Оне су у ствари птицоноге сирене које су оличење врућице, а кастањете
или звечке су се у древно време употребљавале да отерају злодуха врућице. Атина је
имала моћ да излечи или да зарази врућицом преко својих „милостивих стрела“. 74
Код Гревса налазимо да овај мит вероватно није имао ритуално већ и историјско
значење. „Кажу да се заједница аркадијских свештеница, које су обожавале Тројну богињу
као Девицу, Птицу и Старицу, склонила из Вучије јаруге у Стимфал, пошто су их одатле
истерали освајачи који су поштовали Зеуса Вучјег.“ 76
Седми задатак је био да Херакле ухвати Критског бика. Није јасно да ли је то бик
што га је послао Зевс на Крит да јури Европу, или бик кога Миној није хтео да жртвује
73
Исти: 276.
74
Исти: 276.
75
Исти: 276.
76
Исти: 276.
26
Посејдону и са којим је Пасифаја зачела Минотаура. У то време бик је харао Критом,
упропаштавао усеве и рушио ограде на воћњацима. 77
Када је Херакле допутовао на Крит, Миној му је понудио сву помоћ, али је Херакле
желео да то сам учини (или се плашио да му Еуристеј неће признати задатак ако прихвати
помоћ), иако је бик био веома озбиљан противник, који је такође и бљувао пламен. После
дуге борбе, Херакле га савлада и однесе га у Микену, Еуристеју, где га је овај посветио
Хери и пустио га на слободу. Хера, мрзећи поклон који је био доказ Хераклове славе,
отера бика најпре у Спарту, а затим назад, преко Аркадије и Превлаке, на Маратон где га
је Тезеј однео у Атину и принео на жртву Атини. 78
Анализа:
Борба са биком, или са човеком који је прерушен у бика је један од задатака који
се задају кандидату за престо. Борба са биком се такође јавља у причама о Тезеју и
Минотауру и о Јасону и Ајетовом бику који бљује пламен. Сматра се да је додир биковог
рога давао светом краљу моћ да оплоди земљу, у име Богиње Месец, помоћу кише.
Чаробна моћ се састојала у томе што бикова рика подсећа на грмљавину. 80
Осмо дело које је Херакле морао да учини, било је да ухвати четири кобиле трачког
краља Диомеда. Он је владао ратоборним Бистонима и његове су шале, испуњавале
77
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 62-63.
78
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 463.
79
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 277.
80
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 277.
27
ужасом целу Тракију. Диомед је своје кобиле товио месом својих ненаданих гостију. По
другој верзији, то су били пастуви, а не кобиле. 81
По другој причи Абдер је био Диомедов слуга. Неки га зову и Хермесовим сином,
док други говоре да је син Херакловог пријатеља Опијана Менојтија, па према томе, брат
Патрокла, који је пао код Троје. 83
Пошто је основао град Абдеру, Херакле узе Диомедове кочије и у њих упрегне
кобиле. Он их брзо потера преко планина док нису стигли у Микену, где их Еуристеј
посвети Хери и пусти да слободно пасу по планини. Говори се да су њих на крају растргле
дивље звери, али се тврди да им се потомство одржало до тројанског рата, па чак и до
84
времена Александра Великог.
Анализа:
81
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 277.
82
Исти: 277-278.
83
Исти: 278.
84
Исти: 278.
28
у намештеном превртању кочија. Диодор тврди да су ове кобиле на Олимпу пуштене на
слободу, што може да значи да се ханибалски култ коња одржао у томе крају до
85
хеленских времена. Канали, тунели и природни подземни ходници, често су се
описивали као Хераклова дела.
29
Херакле је на овом путовању посетио многе земље и извршио разне подухвате. У
тим пустоловинама Херакле је довукао богат плен у Микену. Амазонске богате одежде
поклонио је Аполоновом храму у Делфима, док је Хиполитину секиру дао краљици
Омфали, која ју је додала светим краљевским обележјима лидијских владара. 90
Анализа:
„Ако је Адмета, име принцезе због које је Херакле обављао све задатке као
младожења , изношење њеног појаса из брачне собе морало би да означава завршетак
његових задатака. Адмета је прво водила борбу са њим, као што је то чинила Хиполита, и
као што се Пентесилеја борила са Ахилом, или Тетида са Пелејем.“91
Могуће је да је Адмета друго име за Атину, која мора бити, на икони приказана под
оружјем како посматра Хераклова дела и помаже му када наиђе на тешкоће. „Атина је
била Неит, богиња љубави и битке код Либијаца; њен парњак у Малој Азији била је
велика Месечева Богиња Марјана, или Мирина, Ај-Мари, Маријанина, или Маријена.“ 92
90
Исти: 280.
91
Исти: 282.
92
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 282.
30
Герионову стоку, животиње изванредне лепоте, чували су кравар Еуритион, Аресов син и
двоглави пас чувар Ортро, који је раније припадао Атланту.93
Док је путовао Европом, Херакле је убио многе дивље звери, па када је дошао у
Тартес, подигао је два стуба, један наспрам другог, један у Европи, а други у Африци. 94
Неки говоре да су раније ова два континента била спојена, а да је Херакле просекао канал
између њих, или пак раздвојио стене. По другима он је сузио постојећи мореуз да би
затворио улаз китовима и другим морским неманима. 95
Током пута, Хелиј поче да пече одозго тако јако, да је Херакле узео лук и одапео
стрелу на њега у бесу. Када је видео шта је урадио, одмах се извинио због свог понашања
које је узроковало лоше расположење, па му Хелиј позајми због тога златни пехар у
облику воденог цвета и у њему Херакле одплови за Еритеју. Титан Океан, како би
искушао Херакла поче пехар жестоко ковитлати на таласима али Херакле и на њега исуче
свој лук, што уплаши Океана и он умири море. По другој причи , Херакле је путовао у
Еритеју у бронзаној урни, а уместо једара разапео је крзно.
Када је коначно стигао на одредиште, на Херакла јурну пас Ортро и Еуритион али
Херакле их батином усмрти обоицу. Герион затим изазва Херакла на двобој, али и њега
овај савлада, простреливши сва три његова тела једном стрелом постранце. По другој
причи је опет не мичући се са места, одапео три стреле. Пошто је Хера похитала у помоћ
Гериону, Херакле је стрелом рани у десну дојку, те она побеже. 96
Постоји предање по коме Герионово стадо уопште није пасло на острву, већ на
планинама на западу Шпаније што гледају ка океану. Герион је била титула краља
Хрисаора, који је владао целом Шпанијом. Три његова сина су му помогла да одбрани
краљевство, сваки предводећи по једну војску. Како би их победио, Херакле је намеравао
да се за велики поход припрема на Криту, у месту где му се родио отац - Зевс. Пре него
што је кренуо у поход, становници Крита су му указали велике почасти, а он им заузврат
ослободи острво медведа, вукова, змија и других штеточина. Потом је Херакле отпловио
93
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 283
94
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 464.
95
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 283
96
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 283.
31
за Либију где је убио Антаја; затирао је дивље звери које су врвеле пустињом и подарио је
земљи ненадмашну плодност. Након тога је походио Египат, где је убио Бусирида, па је
кренуо ка западу, преко Северне Африке, уништавајући успут Горгоне и либијске
Амазонке. У Јужној Нумидији основао је град Хекатомпул и избио на океан у близини
Гада. Ту је поставио стубове на обе стране мореуза, па када је прешао са војском у
Шпанију, наишао је на све три војске хрисаорових синова, улогорене недалеко једна од
друге. Он их брзо нападе и победи. На тај начин је дошао у посед стада, оставивши власт у
Шпанији најбољим од преживелих становника. 97
Херакле се са стадом враћао северним путем. После Шпаније упао је у Галију, где
се борио са тамошњим племенима и себи пронашао присталице међу Галима. У Галији је
такође и основао град Алесију. Гали су Алесију поштовали као матични град васколике
своје земље, а покорио га је тек Калигула. Гали себе сматрају потомцима Херкала и
принцезе Галате, која га је изабрала за љубавника и изродила ратнички народ. 99
97
Исти: 284.
98
Исти: 284.
99
Исти: 285.
100
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 285-287.
32
Анализа:
Пут којим се Херакле кретао и народи које је сретао успут говоре о ширењу грчке
културе и грчких насеобина ширем Медитерана. Зна се да су Грци трговали са народима
Шпаније, Галије и Италије још од најранијих времена, па су и самим тим ширили своју
културу; и уз културу ти народи су преузимали одређене верске култове, као што је и култ
Херакла. Самим тим Херакле представља Грке, а његови походи ван Грчке представљају
ширење грчког утицаја путем трговине и колонија.
101
Исти: 288.
102
Исти: 288.
103
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 288.
33
Дело једанаесто – Хесперидине јабуке
Херакле је извршио десет задатака за осам година и месец дана; али Еуристеј не
хтеде да му призна друго и пето дело и затражи од њега још два да изврши. Једанаести
задатак је био да донесе плод златног јабуковог дрвета које је Мајка Земља поклонила
Хери као венчани дар; Хера је то дрво засадила у свом божанском врту. Тај врт је лежао
на падинама планине Атланта, где коњи који вуку кочије Сунца завршавају свој пут. Када
је Хера сазнала да Атлантове кћери Хеспериде које чувају дрво, кришом поткрадају
јабуке, она је поставила чудовиште Ладона који се склупчао око дрвета. 104
Херакле пошто није знао где да тражи јабуке, крене преко Илирије до реке По, где
је живело пророчко морско божанство Нереј. Када је стигао до реке По, угледа Нереја
како спава и шчепа га, тражећи да му овај каже где се врт налази. Нереј је мењао многа
обличја али није могао побећи Хераклу па му каже истину. По другима Херакле је ту
информацију добио од Прометеја. Нереј посаветова Херакла да не бере јабуке сам, већ да
то учини Атлант, а да га он одмени подупирујућу небески свод. Када је дошао Атланту,
Атлант пристане на то, јер би све учинио само како би одморио сат времена, али се бојао
Ладона, кога Херакле устрели преко баштенског зида. Атлант оде по јабуке, али му
слобода се учини слатком и тако рече Хераклу да ће он однети јабуке ако овај придржи
свод неколико месеци. Херакле се претварао да пристаје, па је послушао Нерејев савет да
не пристаје на сличну понуду, замоли Атланта да придржи свод само док стави подметач
на главу. Атлант, кога је било лако преварити то и учини и преузе терет; на то Херакле узе
јабуке и удаљи се уз подсмешљив поздрав.105
104
Исти: 290.
105
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 290.
106
Исти: 291.
34
У повратку, Херакле је прокрстарио Либијом, где се рвао са краљем Антајем,
сином Посејдона и Мајке Земље. Када год би додирнуо земљу Антај је враћао снагу, која
је и тако била велика. У рвању када га је Херакле бацио на земљу овоме је снага драстично
порасла, па тако схватајући разлог, Херакле га диже увис, поломи му ребра, држајући га
док год овај није издахнуо. 107
Анализа:
Постоји једно тумачење мита: гледиште је да су јабуке у ствари биле лепе овце
(мелон значи „овца“ или „јабука“) или овце са особитим црвенкастим руном које се
пресијавало као злато, а које је чувао пастир по имену Драгон, коме су Хесперове кћери
Херспериде доносиле храну. Херакле је одвео овце и убио или завео пастира. 108
Право објашњење овог дела треба тражити пре у ритуалу него у алегорији.
„Претендент на краљевство морао је да победи змију и да јој отме благо, а то је Херакле
учинио овом приликом борећи се са Хидром. Благо није требало бити представљено у
облику златних јабука, јабуке му је даривала Тројна Богиња на истеку његове владавине
као пропусницу за рај. У погребном контексту змија му није непријатељ већ обличје које
је његов дух требало да узме пошто га буду жртвовали. Врт трију Хесперида , чија се
имена поистовећују са заласком сунца, налазио се на далеком западу, јер је залазак сунца
био симбол смрти светог краља. Херакле је примио јабуке на крају своје владавине, која је
трајала тачно једну Велику годину од стотину месечевих мена. Он је на своја плећа
преузео терет од свог предходника, терет светог краљевства, заједно са титулом „Атлант“,
„онај који дуго трпи“. Вероватно да терет није прво био небески свод већ сунчани диск.“
110
107
Исти 291.
108
Исти: 293.
109
Исти: 293.
110
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 293.
35
Дело дванаесто – Хватање Кербера
Када је од Хада затражио Кербера, овај му рече да мора да га зароби без стреле и
батине па ће моћи да га води. После мукотрпне борбе са троглавим Кербером, Херакле га
ухвати за гушу док овај не клону гушећи се. 113
111
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004:69;
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 465-466.
112
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 466.
113
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 70.
36
Уз помоћ Атине Херакле поново пређе реку Стиг, а затим пола носећи, а пола
вукући, доведе Кербера до понора у близини Тројзена, кроз који је Дионис провео своју
мајку Семелу. 114
Према другој причи, Херакле је вукао Кербера везаног ланцем уз подземну стазу
што води у мрачну пећину Акон, у близини Маријадине на Црном мору. Кербер се
опирао, одвраћајући очи од светлости дана, и бесно лајао на сва своја уста, док су бале
које су падале на зелена поља, рађале отровну биљку акониту (једич), која се зове још и
хекатеија, зато што је Хеката прва почела да је употребљава. 115
Постоји још једна прича по којој се Херакле вратио на горњи свет преко Таинара,
чувеног по пећини сличној храму у којем се налази лик Посејдона; ако је икада пут одатле
водио у подземље, онда је од тада био затворен. Најзад, неки кажу да се он појавио са
земљишта Зеуса Лафистијског на планини Лафистији, где постоји лик светлооког
Херакла.116
Осим једича, Херакле је открио и ово лековито биље; дивљи мажуран; сидерски
дивљи мажуран, танке стабљике и црвеног цвета и лишћа као у коријандера, расте поред
језера и река, и изврстан је лек за све ране настале од гвожђа; затим бунику или
хиосцијам, која изазива вртоглавицу и лудило. Нимфин мажуран има корен као мали
штап, а зове се тако по извесној Нимфи коју је Херакле оставио, а она умрла од љубоморе;
има моћ да учини мушкарце полно немоћним, што траје дванаест дана. 118
Анализа:
114
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 295.
115
Исти: 295.
116
Исти: 295.
117
Исти: 296.
118
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 296.
37
„Овај мит изгледа као да је изведен из једне иконе која је приказивала Херакла
како силази у Тартар. Ту га поздравља Богиња мртвих Хеката у обличју троглавог
чудовишта, а вероватно да три њене главе представљају годишња доба. Она га одводи у
Јелисејска поља пошто му је даривала златне јабуке. Кербер је у ствари водио Херакла, а
не Херакле њега.“ Ова верзија је логичан резултат његовог уздизања до божанства: херој
мора да проживи у подземљу, али чим постане бог, он се враћа и води са собом свог
тамничара. Штавиђе, када се херој претвара у Бога у друштву које је раније обожавало
само Богињу, онда он пркоси древном обичају и одбија да умре у њену част. „Зато је
поседовање златног пса био доказ суверенитета великих краљева и њиховог ослобађања
од потчињености матријархату.“ 119
ХЕРАКЛОВ КУЛТ
Код Грка
119
Исти: 296.
120
Исти: 296.
121
Исти: 297.
38
и Тебом али се помиње и као идејски дактил; рано је поистовећен са феничанским богом
Меликартом.122
Атињани су били први који су поштовали Херакла као бога; било је много полиса
који нису желели да признају Хераклу божански статус и славили су га само као хероја.
Постоје докази и о полисима који су имали одвојене храмове за Херакла, у једном су га
поштовали као бога, док у другом су га поштовали као хероја. 123 Атињани су заслужни јер
је цела Хелада следила њихов пример у коjeм је Херакле поштован као бог.124
Код Келта
Према грчком историчару Лукијану из Самосате (II век нове ере), келтско име
Херакла (Херкула) било је Огмиос. Он је видео једну слику овог бога: био је то ћелави
старац, смежуране коже, који је за собом вукао велики број људи и жена, везаних за његов
језик златним и ћилибарским нитима. Иако су били слабо везани, они нису покушавали да
побегну, већ су га пратили весели и радосни, засипајући га хвалама. Један човек из тог
122
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 469.
123
Winiarczyk Marek. The “Sacred History” of Euhemerus of Messene, University of Wroclaw, Poland, 2013: 30.
124
Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012: 176.
125
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 469.
39
краја објаснио му је слику: они Келти, не приписују говорничку вештину Хермесу, као
Грци, већ Хераклу, јер је Херакле много јачи. 126
Код Етрураца
Код Римљана
Још у VI веку пре нове ере, док је Рим био под Етрурском влашћу, били су познати
грчки богови, међутим тек од проглашења републике, долази до брзог асимиловања
грчких божанстава. 129
40
У Риму је Херкулу било посвећено више светилишта. У самом граду је његов култ
званично потврђен 339. године пре нове ере, када је Херкулу, Дијани и Аполону,
приређена гозба. Његово светилиште ван градских зидина, на Авентину, подигли су грчки
трговци вероватно већ у 5. веку пре нове ере. Прво званично Херкулово култно место у
Риму – Велики жртвеник – помиње се тек 312. године пре нове ере у вези са одлуком
Апија Клаудија, који је настојао да приватни култ замени државним. Овде је 12. августа
сваке године Хераклу приношена на жртву јуница или бик. Остала његова светилишта у
Риму кааснијег су датума: кружни Хераклов храм на Марсовом пољу и светилиште
подигнуто у част Херкула и муза. У јужној Италији Херкул је хтонско божанство,
повезано у култу са Деметром и Дионисом, које се стара о пастирима и земљорадницима.
У Етрурији је врло рано поистовећен са Марсом, а у римској религији је често схваћен као
бог рата и заштитник царства. Херкул је и бог игара у циркусу и божанство домаћих
огњишта. 131
41
приказиван је са кратком косом и брадом, обучем у хитон или опремљен као хиполит, са
кожом Немејског лава. Најпре у Јонији, а после персијских ратова и у другим областима
грчког света, појавиле су се и представе младог, голобрадог Херакла. Овај тип је омиљен
почевши од друге половине 5. века пре нове ере, а од тог времена јунак је најчешће
представљен са батином. Лик младог Херакла негован је и у уметности 4. века пре нове
ере и у хеленистичко доба; у овом раздобљу Херакле је добио још два атрибута: рог
изобиља и венац од тополе.133
42
Софокле (Трахињанке, око 416. године пре нове ере.) и Сенека (Помахнитали Херкул).
Античка комедија и сатирска игра оцртале су Хераклов лик на хумористичан начин и
приказале га првенствено као великог пијаницу и прождрљивца. 135
Током 6. века пре нове ере јављају се представе Херакла и Хебе која је била
представљена при култу Херакла. Једина област где се Хеба приказивала независно од
Херакла је у Арголиди.
Код Хомера је Херакле стрелац као и Аполон, али још не бог. Ликовна уметност га
је приказала са кијачом и лавском кожом. Уз њега се као његова жена славила Хеба,
богиња младости и пехарница богова.138
Херакле се први пут нашао у позоришту око 415. године пре нове ере, у Атини. На
дан када је играна представа, посматрало ју је око 15.000 већином Атињана на
Дионисовом театру. Представа је била трагедија или драма.139
135
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 470.
136
Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012: 194-195.
137
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 472-473.
138
Др. Аугуст Мусић. Нацрт Грчких и Римских старина, Загреб, 1942: 80.
139
Thalia Papadopoulou. Heracles and Euripidean Tragedy, Cambridge University Press, New York, 2005: 5.
43
Закључак
140
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 297.
44
Албрик овако ређа дванаест дела објашњавајући их алегорички: пораз Кентаура на
свадби; убиство лава; избављење Алкестиде из Тартара и окивање Кербера; отимање
јабука од Хесперида; уништење Хидре; рвање са Ахелојом; убијање Кака; отмица
Диомедових кобила; пораз Антаја; хватање вепра; крађа Герионовог стада; држање
небеског свода. 141
Постоје озбиљне индикације о сличностима митова који се сређу код разних народа
са митовима о Хераклу. Посебно бих истакао мит о Гилгамешу од кога је вероватно
потекла суштина митова о Хераклу. Доста сличности се може наћи између ова два мита,
али такође много сличности се може пронаћи и у митовима других народа: Келта,
Германа, народа Мале Азије и шире. Тешко је утврдити који тачно митови су ширили
утицај, а који су стварани на темељима других митова, али се може са сигурношћу рећи да
је Херакле био међу првима, првенствено због популарности и географске
распрострањености његовог култа.
Поред анализе митова који су везани за ову тему, осећао сам се дужним да нешто
напишем и о самом култу Херакла и траговима његових митова у култури и уметности
како бих заокружио причу и истакао значај ових митова и самог култа о Хераклу у
античком свету.
Највише сам користио Роберта Гревса као извор у својим анализама митова, јер је
код њега одрађена најкомплексија анализа митова о Хераклу. У анализи користи се
обилато и другим митовима, који по одређеним критеријумима имају повезаност са
митовима о Хераклу, упоређивајући их или извлачећи одређене сличности и разлике.
141
Исти: 297.
45
Литература
46
6. Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012.
47