K’o pobožni Braman što sa stahom čuva

Urnu, što prah dragih pokojnika krije,

Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep’o vetar ne razduva –

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako

Srce sa pepelom pokojnika mili’?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak’o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno

Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade

Biti svijet za se, k’o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,

Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala

K’o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć’ značenje svojih svetih muka,

Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!