Gijom Apoliner
Most Mirabo
Ispod mosta Mirabo tee Sena
I ljubav naa
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radou bee ispraena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i no krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se drei
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazei
Val tee umoran od pogleda venih
Nek sat izbija i no krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O ivote spori
A naa se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i no krene
Sve nose dani osim mene
Protiu dani protiu vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoivljena
Ispod mosta Mirabo tee Sena
Nek sat izbija i no krene
Sve nose dani osim mene
Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Et nos amours
Faut-il qu'il m'en souvienne
La joie venait toujours aprs la peine
Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure
Les mains dans les mains restons face face
Tandis que sous
Le pont de nos bras passe
Des ternels regards l'onde si lasse
Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure
L'amour s'en va comme cette eau courante
L'amour s'en va
Comme la vie est lente
Et comme l'Esprance est violente
Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure
Passent les jours et passent les semaines
Ni temps pass
Ni les amours reviennent
Sous le pont Mirabeau coule la Seine
Vienne la nuit sonne l'heure
Les jours s'en vont je demeure
Fransoa Vijon
Balada obeenih

ujte me brao, vi sutranji ljudi,

Milostivo srce imajte za nas,
Jer prataju nama ovaj ivot hudi,
Bog i dui vaoj podarie spas.
Gledajte, visimo estorica nas:
Nae gojno meso, avaj, sada gde je?
Trulo i prodrano odavno ve sve je,
A prah i pepeo bie nae kosti.
Stoga nek zlu naem niko se ne smeje,
Ve molite Boga da nam duu prosti!

Ako vas zovemo, vi se ne gnuajte,

to nas pravda smae radi dela zlih,
Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
I gee jer pamet luda je u njih:
Zato molite se u ovaj as tih
Skrueno svi sinu Marijinom sjajnom
Da nas titi svojom milou beskrajnom,
A da nas sauva od paklenih zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte naem telu vajnom
I molite Boga da nam grehe prosti!

Ispirala kia nas je mnoge dane,

I sprio sunca estokoga plam:
Oi su nam kljunom iskljuvale vrane
Iupale bradu i obrva pram.
Nikad, nikad vetar mira ne da nam,
Ve nas po svom efu ljulja na sve strane,
as tamo as amo, kao suve grane,
A ko naprstak ptice e nas izbosti.
Nek se svako naeg ivota okane
I molite Boga da nam grehe prosti!

Hriste, ija milost celim svetom vlada,

Sauvaj nas grene od ognjenog ada:
Nit smo mu dunici niti radi gosti.
Ne smejte se, brao, radi naih jada
Ve molite Boga da nam grehe prosti!
Fransoa Vijon (1431-1463?) (prepev. V Kouti)

Pol Verlen
MOJ INTIMNI SAN MON REVE FAMILIER
O eni nepoznatoj san mi se udan vraa,
O eni to me voli i to je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukija, i voli me i shvaa.
I jer me shvaa, ona jedina moe ui
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno elo tamno
jedina ona zna mi osvjeit plaui.
Ne znam je l' crna, plava, ria ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz ivota.
Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, tekom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.
Pol Verlen
Zaboravljeni napjevi II
Sve jae srce plae,
Ko kia povrh grada;
to bol i sjeta znae
to mue me sve jae?
O blagi ume kie
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je vie,
O tiha pjesmo kie!
Razlog plau nema,
U srcu to se trza!
Zar izdaja se sprema?...
Toj tuzi razlog nema.
To najvie me boli
Da ne znam, emu srce
Nit mrzi niti voli,
A teke pati boli!
Je fais souvent ce rve trange et pntrant
D'une femme inconnue, et que j'aime, et qui
m'aime,
Et qui n'est, chaque fois, ni tout fait la
mme
Ni tout fait une autre, et m'aime et me
comprend.
Car elle me comprend, et mon cur
transparent
Pour elle seule, hlas ! cesse d'tre un
problme
Pour elle seule, et les moiteurs de mon front
blme,
Elle seule les sait rafrachir, en pleurant.
Est-elle brune, blonde ou rousse ? - Je
l'ignore.
Son nom ? Je me souviens qu'il est doux et
sonore
Comme ceux des aims que la Vie exila.
Son regard est pareil au regard des statues,
Et, pour sa voix lointaine, et calme, et grave,
elle a
L'inflexion des voix chres qui se sont tues.
ARIETTES OUBLIEES II
Il pleure dans mon coeur
Comme il pleut sur la ville;
Quelle est cette langueur
Qui pntre mon coeur?
bruit doux de la pluie
Par terre et sur les toits!
Pour un couer qui s'ennuie
le chant de la pluie!
Il pleure sans raison
Dans ce coeur qui s'coeure
Quoi! nulle trahison?...
Ce deuil est sans raison.
C'est bien la pire peine
De ne savoir pourquoi
Sans amour et sans haine
Mon coeur a tant de peine!
Pol Elijar
Na moru
Gledam te a sunce raste
I brzo e nam prekriti dan
Probudi srce i poetnu boju
Da bi raznijela sva zla nona
Gledam te i sve je golo
Vani barke nemaju vode
Treba sve rei u malo rijei
More je hladno bez ljubavi
To je eto poetak svijeta
Vali e uljuljati nebo
Ti se uljuljkuje u plahtama
I san vue prema sebi
Probudi se da ti slijedim trag
Imam tijelo da te ekam i pratim
Od vrata zore do vrata sjene
Tijelo da te ljubim dok ivim
Imam srce da snim izvan tvoga sna.

Pol Elijar
Stari zakon
Silan je to zakon ljudi
Od groa da prave vino
Od uglja da pale vatru
Od poljubaca da prave ljude
Teak je to zakon ljudi
Sauvati sebe mimo
Svih ratova i svih beda
I u prkos opasnosti od smrti
Divan je to zakon ljudi
Praviti od vode svetlost
Pretvarati sne u stvarnost
A od neprijatelja brau
Zakon star a uvek nov
I da se usavrava stalno
Iz dubine srca deteta
Do najviega uma

Pol Elijar - Seanje na etnju sa Andre Bretonom

Video sam najboljeg prijatelja

kako dubi ulicama grada
Svim ulicama i gradom jedne veceri
Dugacak tunel svoje tuge

On je nudio
Zenama
Ruzu jednu odabranu
Ruzu nad ruzama
Slicnu pijanstvu zedj nezasicena

Molio ih je smerno
Da prime
taj mali nezaboravak
Ruzu blistavu i smesnu
U ruci koja misli
Ruci rascvetanoj

Prevod: Dimitrije Dedinac, 1985.godine

Artur Rembo

Moje boemstvo
Ja kretah, s rukama u dva depa uplja;
Imao sam ak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatoenik to u snu cvijet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlae mi jedine.
- Bijah Pali-sanjar to slikove ite.
Velika mi Kola bjehu konaite,
A moja sazvjeda utahu iz tmine,
Te, uz put sjedei u jesenje vee,
Ja ih oslukivah, pustivi da tee
Mojim elom rosa sok to snagom vrca,
Pa, slaui rime sred arobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, ice
Ranjenih mi cipela stopu pored srca!

Rembo

Njoj
U ruiasti vagon sa plavim jastucima
Seemo, zimi, pa na put!
Bie nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivae svaki dremljiv kut.
Sklopie tada oi, da ne vidi kroz prozor
Sav udovini onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad e ti iznenada pecnuti obraz neto.
I siuni poljubac vratom e tvojim veto
Potrati, ko pauk lud
Rekavi: Trai, ti e prignuti glavu k meni;
I traiemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona e da skita svud

Viktor Igo
MRTVOJ KERKI

Sutra, kad se polje zabijeli od zore,

Na put u poi. Znam, ti me eka tamo.
Ii u kroz umu, ii preko gore,
Jer ne mogu dugo da ti nisi sa mnom.

Zadubljen u misli, hodat u u muku,

Nit u to vidjeti niti uti moi,
Sam, neznan, pogrbljen, prekrtenih ruku,
Tuan, a dan e mi biti slian noi.
Neu pred Harfleurom gledat u sumraku
Jedra u daljini, zlato to se ljeska.
Kad stignem, na tvoju poloit u raku
Buket od boike i procvala vrijeska.

Pjer Ronsar
Oda
Slatka moja mladost je prola,
Za njom snaga sva mi je pola,
Zubi su crni, a glava bijela,
ivaca nemam, elo mi bruji,
A mjesto krvi vodica struji
ilama moga ledenog tijela.
Liro, sad zbogom, i djevice mile,
Ljubavi neko radost ste bile,
Zbogom, svog ica ja pristiem kraju
Od sveg veselja mladosti moje
Za stare dane osta tek troje:
Pe, krevet, vino radost mi daju.
Glava mi umi od mnogih jada,
Starost i bolest to mi ih zada,
Sa sviju strana briga me mori;
Bilo da idem, stajem il sjedam,
Zabrinut uvijek za sobom gledam,
Hoe li otkud smrt da se stvori.
Jer ona treba svakoga asa
Odvest me tamo, gdjeno se glasa
Nekaki Pluton, koji nam sprema
Otvoren ulaz u svojoj kui,
Kuda je lako svakome ui,
Al otkud nikad povratka nema.

Alfred de Vinji ( 17971863)

Smrt vuka

Oblaje nad lunom raspaljenom ide,

Ko dim brzi to ga nad poarom vide,
I od crnih uma vidokrug se pravi.
Ili smo utei po roljivoj travi,
Kroz gusti vrijesak, kroz iprag ne mali,
Kad pod borjem, onom u Landama nalik,
Velikih noktiju trag smo ugledali
Vukova skitaa koje smo hajkali.
Sluali smo, dah nam suzdran, a spore
Nae noge. Nisu ravnica ni gore
Putale ni uzdah u zrak; u crnini
Vjetrokaz je k svodu kriao jedini.
Jer vjetar, nad zemljom uzdiu se mnogo,
Tek samotne kule dirao je nogom,
A hrastovi dolje, nagnuti k stijeni,
Kao da polegli spiju nalakeni.
Nigdje uma, dakle, i, glave sputene,
Najstariji lovac u potragu krene:
Osmotri pijesak, legnuvi, i javi
Uskoro, on, koji greku ne napravi
Nikad, tihim glasom da svjei trag svaki
Zbori o prolasku i apama jakim
Dva velika vuka i vuadi dvoje,
Mi odmah noeve spremismo, i svoje
Puke skrismo, njino jako svjetlucanje,
Ili smo polako, razmiui granje.
Kad trojica stae, ja, traei ta je
To to vide, spazih dva oka to sjaje
I etiri lake sjenke, s druge strane,
U vrijesku i pod lunom razigrane,
Ko to uz veliku buku ine vazda
Veseli hrtovi kad se vrati gazda.
Slina im je igra, slian oblik, ali
U tiini su se vuii igrali,
Znajui tu blizu da lei u kui
Nin dumanin ovjek, napola spijui.
Otac je stajao, majka kraj drveta
Odmara, ko ona od mramora, sveta
Rimu: bokovima dlakavim su njenim
Polubozi Romul i Rem odgajeni.
Vuk doe i sjede, noge uspravio,
U pijesak nokte kukaste zario.
Izgubljen je, shvati, jer je iznenaen,
Za uzmak il bijeg put mu je pregraen,
Tad zgrabi gubicom, raspaljenom vrlo,
Najsmjelijeg pseta zasopljeno grlo,
I zeljeznu eljust ne rastvori, mada
Naim hicima je bio isprobadan
I noi su nam se, klijetima nalik,
Ronei u njegov stomak, ukrtali,
Do u zadnji as kad pas mu se, bez sape,
Mrtav prije njega, skotrlja pred ape:
Vuk ga pusti, zatim u nas upre zjene,
Kame mu do drke u bok zarivene,
Okupan u krvi, prikucan sred trave,
Puke oko njega kobni mlaak prave,
Pogleda nas jednom jo, potom se prui,
Krv to mu na usta pokulja liui,
I ne mare znati da poginu, svoje
Krupne oi sklopiv, bez krika umro je.
II

Na praznu sam puku naslonio elo,

Zamiljen, goniti nije mi se htjelo
Vuicu sa djecom to su ga, sve troje,
Htjeli saekati, i, mislim, bez svoje
Vuadi udova, mrka i pristala,
Ne bi mu veliki da sam strada dala,
Al dunost joj bjee spasiti ih, pa da
S njom se ue dobrom podnoenju glada
I da s gradom nikad ne uu u savez
to ga ljudi s ropskim zvijerima prave
Koje za njih love, zbog leaja svoga,
uma i stijenja vlasnika prvoga.

III

Vaj, mnih, kako naa bijeda stid budi,

Unato velikom tom Imenu Ljudi!
Kako napustiti ivot sa svim zlima
Treba, to je divnim znano zvijerima.
Kad vidim ta ovdje biva, ta ostaje,
Sve je slabost, samo utnja velika je.
Ah, divlji putnie, ja te dobro shvatam,
Tvoj mi zadnji pogled, to za srce hvata,
Ree: Nek ti dua, moe li, dospije,
A da manje revna i mislena nije,
Do visokog stupnja stoike gordinje,
Gdje dijete ume odmah se uspinje,
Jecaj, pla, molba su jednako mlitavi;
Svojski, dug i teak, zadatak obavi
Na putu koji te sudba pozva prei,
Zatim, ko ja, pati i umri utei.