Džordž Orvel

SVEŠTENIKOVA
KĆI
Preveo
Ivan Branković

Naslov originala
George Orwell
CLERGYMAN'S
DOUGHTER
1935.

OTVORENA KNJIGA
Beograd 2012

MMXVIII
DEO PRVI
 Prvo poglavlje

Kada je budilnik na ormariću eksplodirao, nalik na malu bombu

načinjenu od zvonastog metala, Doroti se, istrgnuta iz dubokog,
kompleksnog i uznemirujućeg sna, probudila i posmatrala tamu, ležeći na
leđima, iscrpljena. Budilnik je nastavio sa svojim zvrndanjem, nalik ženama,
a to je moglo trajati i pet minuta, ili duže ako ga ne bi zaustavili. Doroti je
bila u bolovima od glave do pete, a podmuklo prezreno samosažaljenje koje
ju je obično hvatalo kad bi trebalo da ustane ujutru činilo je da zabije glavu
pod ćebad i da pokuša da pobedi odvratni zvuk koji joj je parao uši. Borila se
protiv umora i kao po običaju javljao se glas koji ju je opominjao persirajući:
„Hajde, Doroti, vreme je da ustajete! Bez dremanja, molim!“ Tada joj je palo
na pamet da će buka, ukoliko se buka nastavi, probuditi oca. Brzim skokom
izvuče se iz, kreveta, uze budilnik sa ormarića i isključi alarm. Inače ga je
držala na mestu koje je bilo tačno odabrano tako da mora da ustane da bi ga
ugasila. Još uvek u mraku, klekla je pored kreveta i pomolila se, mada
prilično odsutno, jer joj je na stopalima bilo hladno.
Bilo je pola šest, i veoma hladno za avgustovsko jutro. Doroti (zvala se
Doroti Her i bila je jedinica velečasnog Čarlsa Hera, rektora Svetog Estlina u
Knajp Hilu, u Safolku) obukla je staru flanelsku kućnu haljinu i sišla niz
stepenište. Bilo je to hladno jutro, osećala se prašina, vlažan malter i list, riba
pržena za sinoćnu večeru. Niz ceo hodnik drugog sprata moglo se čuti
hrkanje njenog oca i Elene, kućne pomoćnice. Oprezno (jer je kuhinjski sto
imao gadan trik da te zakači u mraku ne bi li ti polomio kuk) Doroti je išla
kroz kuhinju, upalila sveću na kaminu i, i dalje umorna i u bolovima, klekla
kraj peći i očistila pepeo.
Kuhinjska vatra bila je „zver“ od svetlosti. Dimnjak je bio kriv i samim tim
konstantno poluzapušen, a vatra, pre nego što bi se upalila, očekivala je da
bude zalivena šoljom kerozina, kao što i pijanac ujutru očekuje još jednu
turu džina. Stavivši ocu vodu za brijanje da se greje, Doroti je krenula gore,
do kupatila. Elen je i dalje teško i jako hrkala. Bila je dobra i vredna
pomoćnica, dok je bila budna, ali je bila jedna od onih devojaka koje ni đavo
ni svi božji anđeli nisu mogli naterati da ustane pre sedam ujutru.
Doroti je punila kadu što je sporije mogla (pljuskanje vode je uvek budilo
oca) i stala je za trenutak gledajući bledu, neprivlačnu vodu. Telo joj se celo
naježilo. Prezirala je hladne kupke. Međutim, sebi je zacrtala pravilo da se od
aprila do novembra kupa hladnom vodom. Proverila je rukom temperaturu
vode (koja je, naravno, bila užasno hladna) i trgla je unazad, kao i obično.
„Hajde, Doroti! Hajde, polako! Bez straha, molim“! Tada odlučno stade u
kadu, sede i dopusti da pojas ledene vode polako krene uz telo, i potopi se
cela, sem kose, koju je umotala u punđu.
U sledećem trenutku pojavi se na površini, dahćući i pljujući. Čim je došla
do daha, setila se svog „podsetnika“, koji je ponela u džepu kućne haljine i
koji je planirala da pročita dok bude u kadi.
Protegla se da ga uzme i, naginjući se preko kade, do struka samo u
ledenoj vodi, čitala je „podsetnik“ na svetlu sveće. On je izgledao ovako:
Sedam ujutru, HC
Beba gospođe T? Moram je posetiti.
DORUČAK. Slanina. MORAM da tražim novac od oca.
Pitaj Elen za stvari njenog oca u kuhinji. Pitaj za onaj deterdžent za
zavese od Solepajpa.
Pozvati na oglas gospođe P u vezi Dejli M, anđelika, čaj za reumatizam,
flasteri za žuljeve za gospođu L. Podne. Proba Čarls 1. NB. Poručiti pola
kilograma lepka. Jedna kofa boje.
VEČERA (precrtano) RUČAK...?
Idi do Periš Meg NB. Gospođa F duguje tri i po penija.
Pola pet. Čaj kod mama U, ne zaboravi pola metra platna za zavese. Cveće
iz crkve NB. Jedna konzerva brasa.
UŽINA. Pržena jaja.
Pridikuj ocu u vezi sa novom trakom za pisaću mašinu? NB. Okopati
grašak, ladolež je izrastao preterano. Doroti izađe iz kade i obrisa se peškirom
jedva većim od salvete (nikada nisu mogli da priušte velike peškire u
parohijskom domu) odveza kosu i pusti je preko lopatica u dva smera. Imala
je gustu, lepu, veoma svetlu kosu, a uz to, otac joj nije dozvoljavao da se
farba. Ona je svoju kosu smatrala jedinom lepom stvari na sebi. Što se ostalog
tiče, bila je devojka srednje visine, pomalo mršava, ali jaka i stabilna, a lice je
bilo slaba tačka. Bilo je mršavo, plavo, neprimetno lice, bledih očiju i malo
većeg nosa; ako bi je neko gledao pažljivije mogao bi da vidi tanke bore oko
očiju i usta nalik na svračije tragove. Nije to još bilo lice usedelice, ali je, za
nekoliko godina, to moglo postati. Pored toga, ljudi koji je nisu poznavali
davali su joj manje godina (imala je skoro dvadeset osam) zbog nevinog,
skoro dečijeg pogleda. Na podlaktici je primetila nekoliko crvenih tačaka,
nalik ujedima insekta.
Doroti ponovo obuče pidžamu i opra zube — naravno hladnom vodom,
bolje da ne koristi pastu pre HC, na kraju krajeva — ili si u žurbi ili nisi. RC-
jevi su veoma dobro, i dok je o tome razmišljala odjednom se ukoči. Spustila
je četkicu. Jak, probadajući bol, prošao joj je kroz utrobu.
Setila se računa kod mesara Kargila, mesara kome duguje već sedam
meseci, a taj bol bio je neprijatni osećaj koji se javlja kada se setiš nečega
ružnog odmah ujutru. Taj grozni dug bio je oko devetnaest funti, možda čak i
dvadeset, i nije bilo ni daleke nade da će uskoro biti plaćen — to je bilo nešto
što ju je najviše izjedalo. Non-stop, i danju i noću, čekao ju je, tačno iza ugla
njene savesti, spreman da se pojavi i da je progoni; onda se prisetila i manjih
računa, koji su se toliko gomilali da o tome nije smela ni da razmišlja.
Polusvesno poče da se moli. „Molim te bože, ne daj da Kargil danas pošalje
račun!“ U sledećem trenutku shvati da joj je molitva besmislena i bogohulna,
i potraži oprost. Tad obuče kućnu haljinu i pojuri u kuhinju da bi izbacila
dug iz glave.
Vatra se, kao i uobičajeno, ugasila. Doroti je potpali, uprljavši ruke
ugljenom prašinom, poli je malo kerozinom i sa nestrpljenjem sačeka da
voda provri. Otac je želeo da mu voda za brijanje bude spremna do petnaest
do sedam. Sedam minuta kasnije, Doroti se pope i pokuca na očeva vrata.
— Uđi! Uđi! — reče potmuo iritirajući glas.
Soba sa teškim zavesama bila je zagušljiva i osećala se na muškarca.
Sveštenik je upalio sveću na noćnom stočiću i ležao na boku, gledajući u
zlatan sat, koji je držao ispod jastuka. Kosa mu je bila bela i gusta kao čičkova
vunica. Tamnim, jasnim očima pogleda je iritantno preko ramena.
— Dobro jutro, oče.
— I tebi, Doroti — reče sveštenik nerazgovetno; glas mu je uvek zvučao
potmulo i izgubljeno pre nego što bi stavio veštačku vilicu — mogla si se
potruditi da isteraš Elen iz kreveta ujutru. Ili nećeš moći sve da uradiš. — Žao
mi je, oče. Vatra u kuhinji se ponovo ugasila.
— Dobro onda! Stavi vodu na stočić. Stavi i razmakni zavese.
Već je svanulo, bilo je to sumorno hladno jutro. Doroti pojuri u svoju
sobu i obuče se brzinom svetlosti, što je inače radila šest od sedam dana u
nedelji. U sobi je imala malo ogledalce, ali ni njega nije koristila. Brzo okači
zlatni krst oko vrata —jednostavan krst; „bez raspeća, molim!“ — uveza kosu
u rep, dodatno je namestivši šnalama, nabaci odelo (sivu bluzu, otrcani irski
sako od tvida i suknju, čarape koje se baš nisu uklapale sa sakoom i suknjom,
i iznošene cipele) za tri minuta. Morala je još da „odradi“ trpezariju i očevu
radnu sobu pre crkve, pored molitvi koje je morala da nauči za Svetu tajnu,
što joj je oduzelo još dvadesetak minuta.
Kada se biciklom izvezla na ulicu, jutro još nije skroz svanulo i trava je još
uvek bila prekrivena rosom. Kroz maglu se Crkva Svetog Estlina nazirala
nalik na olovnu sfingu, a njeno usamljeno zvono je zlokobno odjekivalo.
Bum, bum! Samo je jedno zvono sad bilo ispravno; ostala su bila zaglavljena
već tri godine i polako su svojom težinom krivila nosače. Iz daljine, ispod
magle, moglo se čuti zvono očeve crkve — ružno, jeftino, malecko zvono, koje
je paroh Svetog Estlina poredio sa klepetušom za ovce.
Doroti zalete bicikl uzbrdo. Vrh nosa joj je bio ružičast na jutarnjoj
hladnoći. Crvenonogi sprudnik[1] joj prelete preko glave, skoro nevidljiv na
sivom nebu. „U rano jutro će se moja pesma Njemu obratiti. Doroti nasloni
bicikl na kapiju i, videvši da su joj ruke još sive od ugljene prašine, obrisa ih
o vlažnu travu. Zvono je prestalo, i ona pojuri ka crkvi, kao i Prodžet,
crkvenjak u pohabanoj mantiji i prevelikim radničkim čizmama, koji pojuri
iz sve snage da zauzme svoje mesto pored oltara.
U crkvi je bilo veoma hladno, osećale su se sveće i drevna prašina. Bila je
to velika crkva, sigurno prevelika za ovu parohiju, unutra već poluruinirana.
Tri uska reda klupa su stizala jedva do pola, a iza njih se pružala velika
površina golog kamenog poda sa nekoliko izbledelih natpisa, koji su
označavali drevne grobove. Krov iznad oltara se vidljivo krivio; pored svih
troškova crkve dva zraka svetla su pokazivala ovaj smrtni status božje kuće,
kao podsetnik da svakoga čeka propast. Svetlo se anemično probijalo kroz
prozore od mutnog stakla. Kroz otvorena južna vrata video se oronuli
čempres i limunovo drvo, posivelo od manjka svetlosti i hladnoće.
Kao i obično, samo jedan vernik je došao—stara gospođica Mejfil, iz
Grandža. Posećenost jutrenja bila je toliko mala da svešteniku nisu bili
potrebni pomoćnici, osim nedeljom kada su lokalni dečaci voleli da se motaju
tuda ne bi li se pravili važni. Doroti sede u red iza gospođice Mejfil. Kajući se
za neki greh od juče, pomeri malo klupu i kleknu na goli kamen. Služba je
počela. Sveštenik u mantiji, ispred male, platnom pokrivene govornice,
govorio je molitve brzim uvežbanim ritmom, razgovetno, jer je sad imao
zube, i zvučao je zanimljivo. Na njegovom probirljivom, starom licu, bledom
kao srebrni novčić, bio je neki izraz rezervisanosti, čak i prezira. „Ovo je
pravo pričešće“ kao da je govorio, „i moja je dužnost da ti ga pružim. Ali
zapamti da sam ja tvoj sveštenik, a ne tvoj prijatelj. Kao ljudsko biće ne
sviđaš mi se i prezirem te“.
 Prodžet, crkvenjak, čovek u četrdesetim, kovrdžave sede kose i crvenog,
izmučenog lica, stajao je strpljivo, ne razumejući ništa, ali poštujući službu.
Zvonio je malim crkvenim zvonom, koje se jedva videlo u njegovoj ogromnoj
šaci.
Doroti pokri oči prstima. Nije se još uvek dobro skoncentrisala — još uvek
su je mučile misli o dugu prema Kargilu. Molitve koje je napamet znala
proletale su joj beznačajno kroz glavu. Podigla je pogled za trenutak, i
zagledala se u prazno; pravo gore, na gole krovne grede, na kojima se i dalje
mogu videti tragovi testera puritanskih. Onda spusti pogled na crni veliki
šešir gospođice Mejfil, i njene velike minduše. Gospođica Mejfil je nosila
dugački ustajali crni kaput, sa malim masnim šalom od astrahana koji nije
skidala od kako je Doroti zna. Bio je to zanimljiv materijal, nalik na svilu, ali
grublji, sa crnim linijama izvezenim bez nekakvog reda. Mogao je to biti i
onaj legendarni materijal, crni bombazin. Gospođica Mejfil je bila veoma
stara, toliko da je se niko ne seća mlade. Blagi miris je visio oko nje stalni
miris iste kolonjske vode pomešane sa džinom.
Doroti izvuče dugačku iglu staklene glave iz revera kaputa, i krišom se,
iza leđa gospođice Mejfil, ubode u podlakticu. To joj je bila navika, kad god bi
sama sebe uhvatila da je odlutala u mislima sa molitve. Ubola se dovoljno
jako da krene krv. To je bio njen izbor samodisciplinovanja, njena zaštita od
nebitnih i bezbožnih misli.
Sa iglom na gotovs uspela je da se nekoliko minuta moli koncentrisano.
Otac sa negodovanjem pogleda u gospođicu Mejfil, koja se krstila s vremena
na vreme, što ga je nerviralo. Spolja se čuo čvorak. Doroti uz šok otkri da
slavodobitno gleda na ispeglani prekrivač govornice, koji je sama sašila pre
dve godine. Stegla je zube i ponovo se ubola veoma jako.
Ponovo su klečali. Na redu je bila ispoved. Doroti sabra pogled. „Ponovo
je odlutala, avaj!“ Ovaj put na prašnjavi prozor sa desne strane, napravljen od
strane Ser Vord Tuka 1851. i predstavljao je doček Svetog Estlina pred
vratima raja, sa arhanđelom Gavrilom i legijom anđela, koji su svi ličili jedan
na drugoga, zajedno sa princem — i ponovo je igla ušla duboko u ruku.
Pokušala je da duboko razmišlja o svakoj reči molitve i tako se dovela u neko
zadovoljavajuće stanje.
Ali i ovako je morala da koristi iglu kad god je Prodžet zazvonio usred „i
tako anđeli i arhanđeli“, jer je uvek izazivao prikriveni smeh. Svaki put bi se
setila priče koju joj je otac jednom ispričao: kada je bio dečak i pomagao
svešteniku za oltarom, a na zvonu je bilo rasklimano klatno. I tada je
sveštenik govorio: „... i lako anđeli i arhanđeli, sa svom svitom, mi slavimo
ime Tvoje; molimo Ti se, i govorimo, zvoni mali glavonjo, zvoni!“
Pošto je sveštenik završio, gospođica Mejfil se podiže na noge sporo i
teško, nalik na neku rasklimanu figuru koja pokušava da se uspravi deo po
deo, a skuplja snagu za svaki naredni korak. Neverovatan zvuk krckanja
kostiju dopirao je iz njenog tela, iz njenih kukova pretpostavila je, a zvučalo
je kao da se kosti lome jedna o drugu. Moglo se pomisliti da je samo skelet
bio ispod tog crnog kaputa.
Doroti ostade da kleči još nekoliko momenata. Gospođica Mejfil se kretala
prema oltaru sporim, teškim koracima. Jedva je mogla da hoda, ali se vređala
ako bi joj neko ponudio pomoć. Na njenom antičkom, beskrvnom licu, usta
su bila neverovatno velika, opuštena i balava. Donja usna, otromboljena od
godina, ispadala je unapred, otkrivajući desni i red veštačkih zuba žutih kao
dirke starog klavira. Gornja usna je bila pokrivena crnim brkom. Nisu to bila
lepa usta sigurno ne usta koja bi voleo da vidiš kako jedu supu pre tebe.
Odjednom, spontano, kao da joj se sam đavo javio, molitva slete sa
Dorotinih usana: „O Bože, učini da ne pijem vino posle gospođice Mejfil!“
Sledećeg trenutka, u samoužasu, shvatila je šta je rekla i poželela da je
pregrizla jezik na pola pre nego što je promrmljala tu bogohulnu rečenicu
pred oltarom. Uzela je iglu i zabila je u ruku toliko jako da je bila na ivici
jauka. Tad dođe do oltara i kleknu levo od gospođice Mejfil, da bi bila sigurna
da će piti vino posle nje. Klečeći pognute glave i ruku položenih na krilo,
molila se za oproštaj pre nego što dođe njen red da uzme hostiju. Ali nit misli
joj se prekidala. Odjednom je shvatila da se uzalud moli; usne su joj se
pomerale, ali nije ništa ni osećala ni razumela od molitvi. Čula je
crkvenjakove čizme kako se vuku i oca kako tiho izgovara molitvu,
polumrmljajući, „uzmite ovo pričešće“, a posmatrala je stari crveni tepih
ispod kolena, osećala je miris prašine, kolonjske vode i osveživača usta; ali
telo i krv Hristova, razlog zašto je došla, bili su nedostižni u mislima.
Izgledalo joj je kao da joj je oduzeta mogućnost molitve. Trudila se, sabirala
misli, pokušavala da mehanički izgovara molitve; ali bile su uzaludne,
bespredmetne, samo gomila mrtvih reči. Otac je držao hostiju pred njom u
svojoj staroj, naboranoj ruci. Držao je posudu između kažiprsta i palca,
pažljivo, možda i previše pažljivo, kao da je bio skup lek. Gledao je gospođicu
Mejfil, koja se pomerala kao mašina, sa mnogo škripanja, i toliko se krstila
kao da skida neke nevidljive žabe sa kaputa. Nekoliko sekundi Doroti se
premišljala i nije uzimala hostiju. Usudila se da je ne uzme. Bolje je bilo da
ode od oltara nego da prihvati pričešće tako uzrujana. Odjednom je pogledala
unazad, prema otvorenim vratima. Zrak sunca se probijao kroz oblake.
Prolazio je kroz limunovo lišće, a odsjaj lišća se igrao po podu praveći
zelenkaste senke, zelenije od smaragda ili talasa Atlantika. Pomislila je da je
tamo neki dragulj koji se pojavio i nestao. Bujica sreće ispuni Dorotino srce.
Boja joj se vratila u lice, i iz razloga dubljeg od razuma, njeno stanje misli,
njena ljubav prema bogu, njena volja za molitvu.
Nekako je, zahvaljujući zelenom lišću, opet mogla da se moli. „Sve zelene
stvari na zemlji, bože, blagoslovi!“ Počela je da se moli, strasno, radosno,
zahvalno. Hostija joj se topila pod jezikom. Od oca je uzela pehar sa vinom, i
popila ga sa zadovoljstvom, kao da joj je dodatno zadovoljstvo davala
činjenica da je sebe blago kaznila time što je pila iz posude na kojoj su se
ocrtavale bale gospođice Mejfil.
 Drugo poglavlje

Crkva Svetog Estlina nalazila se na najvišem delu Knajp Hila, i sa tornja

se pružao pogled desetak milja unaokolo. Nije baš bilo nečega vrednog
gledanja u tih desetak milja — samo ravan, jedva talasast predeo istočne
Anglije, nepodnošljivo dosadan leti, ali podnošljiviji zimi, zbog visokih
brestova, koji su pravili kontrast olovnom nebu. Odmah ispod, ležalo je
naselje, sa glavnom ulicom koja je išla pravcem istokzapad i bila nepravilno
ispresecana. U južnom delu gradića nalazio se stari, poljoprivrrdni, ugledni
deo. Sa severne strane uzdizala se Bifin-Gordonova šećerana, a oko nje su se
prostirale kućice od žute cigle, poređane bez nekog reda; većinom su tamo
živeli radnici fabrike. Zaposleni u fabrici, skoro polovina stanovnika gradića
od dve hiljade ljudi, bili su novopridošlice, starosedeoci i bezbožnici. Dva
stožera društvenog života u gradu su se premestila u „Knajp Hil
konzervativni klub“ (licenciran), u čijem si polukružnom izlogu mogao da
vidiš, kad god je bar bio otvoren, velike porumenele glave gradske elite, koje
zure negde neodređeno, nalik na ribice u akvarijumu; i u „Staru dobru
čajdžinicu“ malo niz ulicu, mesto sastajanja žena iz Knajp Hila. Ne doći u
„Staru dobru čajdžinicu“ između deset i jedanaest svakog jutra na „jutarnju
kafu“ i ne provesti pola sata ili više u srednjeklasnom ogovaranju („Draga
moja, imao je DEVET pik i kraljicu tref i nije dobio, ako mi veruješ. Oh,
draga, nećeš valjda PONOVO ti da platiš kafu? Draga moja, to je lako lepo od
tebe! AH sutra, INSISTIRAM da ja platim. A samo POGLEDAJ kako nas mali
Toto gleda, kao PAMETNl mali čovek sa svojim slatkim nosićem, i on kao da
hoće, ili neće, ali daće njemu mamica njegova kocku šećera. Da, hoće,
naravno da hoće. („Evo Toto“) značilo bi da si van društva Knajp Hila.
Sveštenik je na svoj sarkastični način ove žene zvao „kafa-brigada“. Blizu
kolonije kičeraj vila u kojima je živela kafa-brigada nalazio se Grandž, kuća
gospođice Mejfil. Bila je to zanimljiva imitacija srednjovekovnog zamka
napravljena od tamne crvene cigle, sagrađena negde oko 1870. — srećom
dobro skrivena iza gustih puzavica.
Parohijski dom se nalazio na pola puta do brda. Prednja strana je bila
okrenuta ka crkvi, a zadnja ka glavnoj ulici. Bila je to kuća iz pogrešnog doba,
beskorisno velika, i sa večitim problemom žutog fasadnog maltera koji se
krunio. Pre nekog vremena sveštenik je dodao sa jedne strane veliku
staklenu baštu, koju je Doroti koristila kao radnu sobu i kojoj je stalno bila
potrebna popravka. Prednja bašta bila je ispunjena jelkama i njihove
ogromne krošnje su zaklanjale sunce i samim tim onemogućavale uzgajanje
bilo kakvog cveća. Pozadi se nalazila poveća bašta. Prodžet je često kopao po
bašti u proleće i jesen, a Doroti je sejala, okopavala, i sređivala korov kad god
je to mogla. Uprkos svemu tome, bašta je neretko bila neprolazna džungla
korova.
Doroti siđe sa bicikla ispred kapije na koju je neka nametljiva osoba
zalepila plakat „Glasajte za Bilfil-Gordona i veće plate!“ (uskoro su se
održavali izbori, i gospodin Bilfil-Gordon se kandidovao ispred
Konzervativne stranke). Na ulaznim vratima je zatekla dva pisma. Jedno je
bilo od Rural Dina, a drugo je bilo zlo, tanko pismo od Ketkina i Palma,
očevih crkvenih krojača. Bila je sigurna da je to bio dug. Otac je pratio svoju
rutinu da uzima pisma koja ga interesuju, a da ostala ostavi. Doroti se taman
sagnula da pokupi pisma, kada je videla, sa užasom i neverovanjem,
neobeleženo pismo koje se zalepilo za ostala. Bio je to još jedan dug —
sigurno je bio neki dug. Na sve to, čim ga je pogledala„,znala“ je da je to
strašni dug kod mesara Kargila. Poražavajući osećaj se razlio njenim telom. U
trenutku je počela da se moli da to ne bude to da je samo tri i po od Solpajpa,
suknara, ili račun iz Internacionala, ili pekar, ili mlekar sve osim Kargila!
Tada je, obuzdavajući paniku, izvukla pismo iz koverte i polako ga otvorila.
„Za mušteriju broj L21 7S. 9d“
Bilo je napisano urednim rukopisom računovođe gospodina Kargila. Ali
ispod teksta, debelim osuđujućim slovima, bilo je dodato i podvučeno: „Shd.
Molim vas da shvatite da dugujete novac VEOMA DUGO. Molim vas da U
NAJKRAĆEM ROKU izmirite dug, S. Kargil.“
Doroti je još više ubledela, i odlučila je da ne doručkuje. Gurnula je račun
u džep i otišla u trpezariju. Bila je to mala mračna prostorija, koja je vapila za
renoviranjem i, kao i sve prostorije u kući, mirisala je na prastare prodavnice.
Nameštaj je bio „dobar“, ali oštećen do granice nepopravljivosti, stolice su
toliko bile pojedene žižkom da se na njih svaki put sedalo na sopstvenu
odgovornost. Na zidu su se nalazile stare tamne oštećene gravure na limu,
jedna od njih — gravura Van Dajkovog portreta Čarsla I, možda bi i imala
neku vrednost da je nisu upropastile vlaga i prašina.
Sveštenik je stajao pored praznog ognjišta, zagrevajući se na zamišljenoj
vatri i čitajući pismo koje je došlo u duguljastoj plavoj koverti. I dalje je
nosio mantiju, koja mu se savršeno uklapala uz sedu kosu i bledo, ne toliko
drago lice. Kako je Doroti ušla, ostavio je pismo sa strane, izvadio zlatni sat i
značajno ga pogledao.
Bojim se, oče, da sam malo zakasnila.
— Da, Doroti, MALO si zakasnila — reče sveštenik, ponavljajući njene reči
sa blagim, ali primetnim cinizmom. — Dvanaest minuta kasniš, da budem
precizan. Da li misliš, Doroti, da bi bilo bolje da, kada moram da ustanem u
petnaest do šest da odradim jutrenje i kad se vratim kući umoran i gladan,
napraviš doručak bez KAŠNJENJA?
Bilo je jasno kao dan da je sveštenik bio u raspoloženju koje je Doroti
eufemistički zvala njegovo „neprijatno stanje“. Pričao je glasom teškim,
pristojnim, tako da nikada nisi znao da li je ljut ili se šali — to je bio onaj glas
koji kao da je uvek govorio: „Ja stvarno NE MOGU da shvatim u čemu je
problem!“
— Žao mi je, oče! Morala sam da odem da se raspitam u vezi sa gospođom
Touni (gospođa T u podsetniku). Ona se porodila sinoć, a obećala mi je da će
redovno dolaziti u crkvu pošto se porodi. Ali naravno da ne bi ako bi
pomislila da mi ne brinemo o njoj. Znaš kakve su te žene — kao da ne vole da
dolaze u crkvu. Nikada ne bi ni došle da ih ne nagovorim.
Sveštenik nije uzdahnuo, nego je ispustio kratak nezadovoljan zvuk iz
sebe i prišao trpezarijskom stolu. Prvo je pomislio da je dužnost gospođe
Tauni da dolazi u crkvu bez Dorotinog nagovaranja; a drugo da Doroti ne
treba da troši vreme posećujući tamo neke žene, naročito pre doručka.
Gospođa Tauni je bila žena radnika i živela je u partibus infidelum[2], severno
od glavne ulice. Sveštenik nasloni ruku na naslon stolice, i bez reči uputi
Doroti pogled koji je značio: ,.Možemo li SADA da jedemo ili još nešto
čekamo“? — Mislim da je sve ovde, oče — reče Doroti kad bi sad rekao
molitvu...
— Benediktus benediktat — reče sveštenik, podižući srebrni poklopac
tanjira.
Srebrni poklopac, nalik na veliku kašiku, bio je njegovo nasleđe; noževi,
viljuške i većina pokućstva, kupljena je u Vulvortu.
— Slanina ponovo, vidim — dodade, gledajući u propržene režnjeve na
kriškama hleba.
— Bojim se da je to sve što imamo u kući — reče Doroti.
Sveštenik uze viljušku između kažiprsta i palca i veoma opreznim
pokretom, kao da igra pikado, prevrte jedan režanj.
— Znam, naravno — reče — da je slanina za doručak engleska institucija
skoro kao i ustavna monarhija. Ali zar ne misliš da bi PONEKAD mogli nešto
drugo da jedemo, Doroti?
— Slanina je sad baš jeftina — reče utučeno Doroti — bilo je greh ne
kupiti je. Samo pola penija za kilo, a videla sam i malo bolju za oko peni.
— Danska pretpostavljam? Koje sve vrste najezde Danaca ova zemlja mora
da trpi? Prvo sa vatrom i čelikom, a sad sa njihovom prejeftinom slaninom.
Šta je od toga smrtonosnije, da mi je znati?
Osećajući se malo bolje zbog dosetke, sveštenik se namesti u stolici i
pojede veoma dobar doručak, porciju pržene slanine, dok je Doroti (nije
htela da jede slaninu ovog jutra — iz pokore što je juče u sebi rekla
„prokletstvo“ i što se odmarala pola sata duže posle ručka) razmišljala o
razgovoru koji se približavao.
Očekivao ju je veoma grozan posao — da traži novac. U najboljim danima
izvući pare od njenog oca bilo je u granicama nemogućeg, a očigledno je bilo
da će ovog jutra biti „teže“ nego obično. „Teže“ je takođe bio jedan njen
eufemizam. Imao je neke loše vesti, pretpostavljala je, jer je videla plavu
kovertu. Svako ko je ikada razgovarao sa sveštenikom više od desetak minuta
verovatno ga ne smatra „teškim“ čovekom. Tajna njegovog neiscrpnog crnog
humora ležala je u činjenici da je bio zastareo.
Voleo bi da nije rođen u modernom svetu; cela atmosfera modernog sveta
ga je gušila. Nekoliko vekova unazad bio bi srećni pluralista[3], koji bi pisao
pesme ili skupljao fosile, dok bi dobijao četrdeset funti godišnje od
parohijana, i bio bi srećan čovek. Čak i sada, da je i bio bogataš, smirio bi se
samo kada bi mogao da pobegne od dvadesetog veka. Ali živeti u prošlosti
bilo je skupo; ne bi mogao da se skrpi sa manje od dve hiljade godišnje.
Paroh, vezan siromaštvom za doba Lenjina i Dejli mejla, bio je u stanju
neprestanog stresa, koji se praznio na najbližim osobama — u ovom slučaju
na Doroti.
Rođen je 1871, mlađi sin mlađeg sina baroneta. Otišao je na bogosloviju
kao što to inače rade mlađi sinovi. Njegova prva parohija bila je veliki
sirotinjski kraj istočnog Londona — grozno, huligansko mesto, na koje je
gledao sa preziranjem. U to vreme, čak i niže klase (kako je voleo da ih
naziva) bile su nedisciplinovane. Malo mu je bilo bolje kada je bio drugi
sveštenik u nekom zabačenom delu Kenta (Doroti je rođena u Kentu), gde su
pristojni ugnjetavani seljaci skidali kapu pred „popom“. Ali u to vreme se
oženio, a brak je bio dijabolično nesrećan; na sve to, pošto se sveštenici ne
smeju razvoditi, sama nesreća je bila desetostruka. Došao je u Knajp Hil
1908, sa trideset sedam godina i sa karakterom zauvek promenjenim,
karakterom kojim je odbacivao svakog čoveka, ženu ili dete u parohiji. Nije
on bio loš sveštenik, barem ne u crkvi. U svojim dužnostima bio je veoma
dobar, čak i malo previše revnosan za malu istočnoanglijsku parohiju.
Odrađivao je službe sa savršenom preciznošću, imao je zanimljive govore, i
redovno je ustajao za jutarnju službu svakog četvrtka i petka. Ali činjenicu da
sveštenik ima i dužnosti koje izlaze iz okvira četiri zida crkve nikada nije
ozbiljno shvatao. U nemogućnosti da unajmi pomoćnika prepustio je sav
prljav parohijski posao ženi, a posle njene smrti (ona je preminula 1921) to je
preuzela Doroti. Ljudi su zajedljivo govorili da bi on, da može, predao Doroti
i samu službu. „Niže klase“ odmah su shvatile njegov stav prema njima i, da
je on bio bogataš, verovatno bi mu se ulizivali po njihovom običaju; ali pošto
nije bio, onda su ga mrzeli. Nije da je brinuo da li ga mrze ili ne, jedva da ih
je i primećivao. Ali čak i kod viših klasa nije prolazio mnogo bolje. Sa
vlastima u okrugu svađao se pojedinačno. To je bilo šokantno za grad —jedan
unuk baroneta prezirao je plemiće, a to nije ni skrivao. Za dvadeset tri godine
uspeo je da smanji zajednicu Svetog Estlina sa šeststo na negde ispod dvesta.
Nije to bilo samo iz ličnih razloga. To je bilo iz razloga što je staromodni
anglicizam, kome je sveštenik bio privržen, nervirao sve partije u okrugu
jednako. U ovim vremenima, paroh koji bi želeo da zadrži ljude, imao je
samo dva načina. Ili mora biti anglokatolik jednostavno i prosto — ili pre
čisto, a ne prosto; ili da postane moderan i sveštenik širokih pogleda, i da
propoveda da pakao ne postoji i da su sve dobre religije ravnopravne. Paroh
ništa od toga nije radio. Sa jedne strane, duboko je prezirao
anglokatolicizam. Ceo pokret je proleteo pored njega neprimetno; zvao ga je
„rimska groznica“. Sa druge strane, bio je „previsoko“ za stare članove
zajednice. S vremena na vreme plašio ih je do same srži izgovarajući fatalnu
reč „katolik“, i to ne samo za propovedaonicom nego i na ulici. Samim tim,
zajednica se polako godinama osipala, i najbolji ljudi su bili prvi koji su otišli.
Lord Pokthorn od Pokthorn Korta, koji je posedovao petinu okruga. Gospođa
Livis, penzionisana prodavačica kože, ser Edvard Hasn od Kreberti-hola, i svi
dovoljno bogati da imaju automobile polako su napustili Sveti Estlin. Mnogi
su se vozili nedeljom u Milborou, pet milja odatle. Milborou je bio grad od
pet hiljada ljudi, i imao si izbor između dve crkve, Sveti Edmund, i Sveti
Vedekin. Sveti Edmund je bila modernistička opcija...stihovi Blejkovog
„Jerusalima“ sijali su iznad oltara, a vino za pričešće služeno je iz obične čaše.
Sveti Vedekin je bio anglokatolički i u stanju stalne borbe i prepirke sa
biskupom. Ali gospodin Kameron, sekretar konzervativnog kluba Knajp Hila,
prešao je u katolicizam, i njegova deca su bila veoma posvećena katoličkoj
literaturi. Pričalo se da imaju papagaja koji ume da kaže „extra ecelesiam
nulla salus“. Kao posledica svega toga, niko nije redovno dolazio u Sveti
Estlin, sem gospođice Mejfil od Grandža. Većinu svog novca i imanja
prepisala je crkvi — bar je tako ona govorila; u međuvremenu, nikada nije
stavljala više od par šilinga u kutiju za priloge, a izgledalo je kao da će živeti
večno.
Prvih deset minuta doručka prošlo je u tišini. Doroti je pokušavala da
skupi hrabrost da progovori — očigledno je bilo da je morala da započne
NEKAKAV razgovor pre razgovora o novcu — ali njen otac nije bio tip čoveka
koji se upuštao u beznačajne razgovore. U takvim trenucima upao bi u neku
vrstu dubokog polusna te bi jedva i čuo šta mu se priča; u nekom drugom
trenutku bio bi previše posvećen priči i onda bi rekao, prilično ubedljivo, da
to nije bilo vredno priče. Pristojne trivijalnosti — vreme, i tako dalje — sve je
to pretvarao u sarkazam. Pored svega toga, Doroti odluči da krene sa pričom
o vremenu. — Baš je veselo vreme danas, zar ne? — reče svesna, čim je
izgovorila, ništavnosti same rečenice.
— ŠTA je tu veselo? — odgovori paroh.
— Pa, mislim, bilo je tako hladno i maglovito jutros, a sad je sunce
progrejalo i baš je lepo vreme.
— Zar u tome ima nečeg VESELOG?
To nije bilo dobro, očigledno je čuo neke loše vesti, pomislila je. Pokušala
je ponovo.
— Volela bih da pogledaš malo zadnje dvorište, oče. Boranija tako sjajno
napreduje! Mahune će biti dugačke celu stopu. Najbolje ću sačuvati za
Festival žetve, naravno. Mislim da bi bilo tako lepo da ukrasimo govornicu
niskama boranije i sa nekoliko stabljika paradajza između.
Ponovo pogrešna tema. Paroh je pogleda preko tanjira, sa izrazom
prikrivene dosade.
— Draga moja Doroti — reče oštro — da li je neophodno da me sad
opterećuješ Festivalom žetve?
— Izvini, oče! — reče Doroti izgubljeno. — Nisam mislila da te
opterećujem, samo sam pomislila...
— Da li misliš — prekide je paroh — da će mi predstavljati neko
zadovoljstvo da držim govor okružen vencem boranije? Nisam ja prodavac na
pijaci. Smuči mi se doručak od takvih priča. Kada se ta prokleta stvar događa?
— Šesnaestog septembra, oče.
— Ima do tad još mesec dana. Tako ti boga, nemoj me još sa tim
opterećivati! Pretpostavljam da moramo da pravimo tu glupost svake godine
da bismo zadovoljili sujetu svakog amaterskog baštovana u parohiji.
 Ali nemoj to da smatraš ničim više od neophodnosti.
Paroh je oduvek imao, koliko se Doroti sećala, osećaj gađenja prema
Festivalu žetve. Čak je izgubio i dobrog parohijana gospodina Togisa,
penzionisanog baštovana — zbog svog neslaganja sa, kako je rekao,
pretvaranjem crkve u pijačnu tezgu. Gospodin Togis, nekonformista do srži,
ukrašavao je „crkvu“ za Festival žetve, dekorišući stranu oltara da liči na
Stonhendž od velikih povrćki. Prethodnog leta je uspeo da uzgaji pravog
levijatana od bundeve, ogromnu crvenu stvar koju su dva čoveka jedva
podigla. Ova ogromna stvar bila je stavljena odmah pored oltara, na takvo
mesto da se od nje presijavala svetlost sa prozora. Gde god da si stajao,
bundevu nisi mogao da ne primetiš. Gospodin Togis je bio van sebe. Po ceo
dan se motao po crkvi, u nemogućnosti da se odvoji od svoje voljene
bundeve, čak je i zvao prijatelje da im je pokaže. Na osnovu izraza njegovog
lica moglo je da se pretpostavi da je recitovao Vudsvorta naVestininisterskom
mostu:
Zemlja je iznedrila ovo čudo,
I prokleta nek je duša koja pored njega prođe, A ne vidi njenu veličinu.
Doroti je imala neke nade da će ga posle ovoga privoleti da se nekada
pojavi na misi. Ali kada je paroh video bundevu, bio je veoma ljut, i naredio
je da se ta „sramna stvar“ odmah ukloni. Gospodin Togis je odmah „odneo
stvar“ i za njega i njegove crkva je prestala da postoji.
Doroti pokuša da napravi jedan konačni pokušaj razgovora.
Pravimo kostime za Čarlsa Prvog — reče (deca sa veronauke su, u
dobrotvorne svrhe, spremala predstavu Čarls Prvi), ali volela bih da smo uzeli
nešto jednostavnije. Oklop je užasna stvar za pravljenje, a bojim se da će
čizme biti još gore. Mislim da sledeći put treba da uradimo neku grčku ili
rimsku dramu. Nešto gde bi nosili samo toge.
Ovo je izazvalo samo još jedan parohov uzdah. Školske predstave, balovi,
bazari, garažne prodaje i koncerti u humanitarne svrhe nisu bili toliko loši
koliko Festival žetve, ali i dalje ga nisu interesovali. Bila su to nužna zla, kako
je voleo da ih naziva. U tom trenutku Elen, služavka, otvori vrata i uđe
nezgrapno, pridržavajući rukom opušteno kecelju na stomaku. Bila je visoka,
punačka devojka, kose miš-boje, lepog glasa ali loše građe, i hronično je
patila od ekcema. Pogled je uputila parohu, ali se obratila Doroti, jer se toliko
plašila paroha da nije smela direktno da mu se obraća.
— Molim vas, gospođice... — poče. — Da, Elena?
— Molim vas, gospođice — nastavi Eilen — gospodin Porter je u kuhinji i
moli paroha da dođe da mu krsti bebu. Misli da ona neće preživeti ovaj dan, a
nije krštena, gospođice. Doroti ustade.
— Sedi — reče paroh strogo, punih usta.
— Šta je bebi? — upita Doroti.
— Pa, gospođice, pocrnela je. A ima i gadnu dijareju. Paroh jedva proguta
zalogaj.
— Moram li da slušam ove gadosti dok doručkujem? — povika i okrete se
ka Eleni. — Isprati Portera i reci mu da ću do dvanaest doći kod njega.
Stvarno ne mogu da shvatim što niže klase stalno biraju vreme obroka da
dođu da traže nešto dodao je, bacivši još jedan nervozni pogled prema Doroti
kad je sela.
Gospodin Porter je bio fizikalac, preciznije rečeno zidar. Parohovo
viđenje krštenja je bilo krajnje čudno. Ako bi bilo neophodno, pešačio bi
dvadeset milja kroz sneg da bi krstio umiruću bebu. Ali nije voleo da mu
Doroti predlaže da prekine doručak zbog poziva običnog zidara.
Nisu više pričali za doručkom. Dorotino srce je polako silazilo u pete.
Novac se morao zahtevati, a veoma je očigledno bilo da će to biti osuđeno na
propast. Završivši doručak, paroh ustade od stola i napuni lulu duvanom iz
kutije sa stočića pored. Doroti se brzo pomoli za hrabrost i ubode se. „Hajde,
Doroti! Izbaci to već jednom! Bez okolišanja, molim!“ Teško kontrolišući glas
reče: — Oče... — Šta je? — reče paroh, držeći šibicu u ruci.
— Oče, nešto moram da te pitam, nešto važno.
Izraz na parohovom licu se promeni. Odmah je shvatio šta je želela da
kaže; i nekako je sad izgledao manje nervozan nego pre. Kamena hladnoća
mu prekri lice. Izgledao je rezervisano, kao sfinga.
— E sad, moja draga Doroti, znam veoma dobro šta hoćeš da pitaš.
Pretpostavljam da ponovo tražiš novac od mene, zar ne?
— Da, oče, jer...
— Pa mogu te poštedeti truda. Nemam para uopšte, apsolutno nemam
para do sledećeg kvartala. Dobila si svoj džeparac i ne mogu ti dati ni peni
više. Veoma je beskorisno da me nerviraš time.
— Ali, oče...
Dorotino srce se još više steglo. Nije znala šta je gore, da li to što je došla
da traži novac od njega ili njegova odvratna, kamena hladnoća. Nikada nije
bio toliko hladnokrvan kada bi mu pomenula njihove dugove. Kao da nije
shvatao da s vremena na vreme trgovci žele da budu plaćeni, i da nijedna
kuća nije mogla da funkcioniše bez novca. Davao je Doroti osamnaest funti
mesečno za sve kućne izdatke, uključujući i Eleninu platu, a u isto vreme
kritikovao je hranu i primećivao da joj kvalitet sa vremenom opada. Rezultat
je, naravno, bio da je domaćinstvo bilo u stalnim dugovima. Ali paroh se nije
osvrtao na dugove ni najmanje, u stvari, jedva da ih je i primećivao. Kada je
izgubio novac na nekoj investiciji, bio je duboko pogođen, ali dug prema
običnom trgovcu: to je bilo nešto što on nije smatrao vrednim brige.
Opijajući dim podiže se iz parohove lule. Piljio je smireno u gravuru
Čarlsa Prvog i verovatno je zaboravio da mu je Doroti tražila novac. Videvši
ga tako neuzbuđenog, očaj je protrese i vrati joj se hrabrost. Reče mu mnogo
oštrije nego pre.
— Oče, molim te, slušaj me. MORAMO da imamo neki novac uskoro!
Stvarno MORAMO! Ne možemo više ovako da radimo. Dugujemo pare skoro
svakom trgovcu u gradu. Toliko se nakupilo dugova da jedva ujutru uspevam
da skrenem misli sa toga. Da li znaš da samo Kargilu dugujemo skoro
dvadeset dve funte?
— Pa šta — reče paroh između dva dima.
— Dug se gomila već sedam meseci! Stalno ti šalje opomene. MORAMO da
ga platimo! Bilo bi potpuno nepošteno da mu ne platimo.
— Gluposti, dete moje. Ti ljudi i žele da čekaju isplatu. Oni to vole. Na
kraju im se to isplati. Bog sveti zna koliko dugujem Kektinu i Palmu, jedva da
mogu da izračunam. A oni mi dosađuju sa tim svaki dan. Ali ti MENE nećeš
čuti da se žalim, zar ne?
— Ali, oče, ja to ne mogu da gledam na isti način kao ti! Toliko je grozno
biti stalno u dugovima. Čak i da nije pogrešno i dalje je ODVRATNO. Toliko
se stidim toga. Kad god odem kod Kargila u nabavku, on tako šturo priča sa
mnom i ostavlja me da čekam na kraju, sve zbog toga što nam se dug sve više
uvećava.
A opet se ne usuđujem da prestanem da naručujem od njega. Plašim se da
bi nas tužio ako to uradim. Paroh se uzbudi.
— ŠTA? Da li ti to kažeš da je taj momak bio drzak prema tebi?
— Ne kažem da je bio drzak. Ali ne možeš ga kriviti što je ljut kad račun
nije plaćen.
— I te kako mogu! To je stvarno neprihvatljivo; kako se ti ljudi ponašaju
ovih dana, neprihvatljivo! Ali to je to, vidiš. To je stvar koja je postala
uobičajena u ovom divnom veku. To je demokratija — PROGRES, kako vole
da je nazivaju. Nemoj više ići u nabavku kod njega. Reci mu odmah da
prebacuješ račun negde drugde. To je jedini način kako se treba ponašati
prema tim ljudima.
— Ali, oče, to ne rešava ništa. Stvarno i iskreno, zar ne misliš da treba da
mu platimo? Sigurno nekako možemo da dođemo do novca? Zar ne možeš da
prodaš neke akcije ili tako nešto?
— Drago moje dete, ne pričaj mi ti oko prodaje akcija! Dobio sam veoma
loše vesti od brokera. Rekao mi je da su akcije „Sumatra tina“ pale sa sedam i
po na šest funti. To je gubitak od oko šezdeset funti. Rekao sam mu da ih
odmah proda pre nego što još više padnu.
— Pa, ako ih odmah prodaš, imaćeš novca, zar ne? Zar ne misliš da bi bilo
pametno da se onda otarasimo dugova jednom za svagda?
— Gluposti, gluposti — reče paroh malo smirenije, vraćajući lulu u usta —
ništa ti ne znaš o tim stvarima. Moram odmah da ponovo investiram u nešto
bolje — to je jedini način da povratim pare.
Sa palcem na kaišu mantije namrštio se i pogledao zamišljeno. Broker mu
je predložio da uloži u „Junajted kliniz“. To, „Sumatra tin“, „Junajted kliniz“ i
bezbrojne druge udaljene i jedva stvarne kompanije, to je bio glavni razlog
parohovih novčanih problema. Bio je neizlečeni kockar. Naravno, sebe nije
smatrao kockarem; to je bila životna potraga za „dobrom investicijom“. Na
početku veka je nasledio četiri hiljade funti, koje su se polako topile,
zahvaljujući njegovim „investicijama“, i sad je imao oko hiljadu i dvesta. Ono
što je bilo još gore od toga jeste da je svake godine nekako uspevao da
nagrebe, iz svog bednog prihoda, još pedeset funti koje bi nestale istim
putem. Zanimljivo je bilo da je mamac „dobrih investicija“ proganjao
sveštenike više i duže nego bilo koga, nego bilo koju drugu klasu. Možda je to
bio moderni ekvivalent demona u ženskom obliku, koji su proganjali
iskušenike u srednjem veku.
— Kupiću petsto akcija „Junajled kliniza“ — reče na kraju.
Doroti je prestala da se nada. Njen otac je sad razmišljao o svojim
„investicijama“ (nije znala ništa o tim „investicijama“, sem da su veoma često
propadale), i sad su mu misli o dugovima prošle skroz. Pokušala je još
jedanput, poslednji put.
Oče, hajdemo da rešimo ovo, molim te. Da li bi mogao da mi uskoro daš
neki novac? Ne u ovom trenutku, ali za mesec ili dva?
Ne, draga moja, ne. Oko Božića, možda, ali teško i tad. Sad nikako.
Nemam ni peni viška.
— Ali, oče, znaš li koliko je strašno što ne možemo da platimo dugove! To
nas sramoti još više! Poslednji put je gospodin Velvin Foster bio tu (Velvin
Foster je bio crkveni službenik), i gospođa Velvin Foster sad ide po gradu i
raspituje se o nama, raspituje se kako provodimo vreme, koliko novca
imamo, koliko tona uglja koristimo zimi, sve. Pokušava da prodre u naš
privatni život. Verovatno je već saznala da smo u debelim dugovima! — Ali to
su naše stvari. Ne shvatam što je to problem gospođe Velvin Foster ili bilo
koga drugog. — Ali to ona priča svuda, i preuveličava, takođe! Znaš šta je
gospođa Velvin Foster. U svakoj parohiji pokušava da nađe nešto optužujuće
o parohu, i onda sve to priča biskupu. Ne želim da budem zla prema njoj, ali
stvarno, ona je...
Shvativši da je ŽELELA da bude zla prema njoj, Doroti ućuta.
— Ona je jedna grozna žena — reče na kraju paroh. — Pa šta? Ko je još čuo
da službenikova žena nije alapača.
— Ali, oče, ti ne shvataš koliko je ovo ozbiljno. Mi nemamo od čega da
živimo sledećeg meseca. Ne znam ni od čega ću večeras spremiti večeru.
— Mali ručak, Doroti, mali ručak! — reče iritantno paroh. — Što si
prihvatila naviku niže klase da obrok usred dana nazivaš VEČERA!
— Za mali ručak, onda, odakle nam meso? Ja ne smem da pitam Kargila za
još.
— Idi kod drugog mesara kako se beše zove, Solter – i ne primaj više ništa
od Kargila. On zna da ćemo mu platiti pre ili kasnije. Bože sveti, oko čega je
cela ova frka! Zar svako ne duguje svom dobavljaču? Jasno se sećam — paroh
protegnu ramena i, vrativši lulu nazad u usta, pogleda u daljinu. Glas mu je
postao lakši i nežniji — jasno se sećam kad sam bio na Oksfordu, moj otac
nije platio račune od tada celih trideset godina, Tom (Tom je bio parohov
rođak, baronet) dugovao je sedam hiljada funti dok nije zaradio neke pare.
To mi je lično rekao.
I poslednja Dorotina nada se ugasi. Kada otac počne da priča o rođaku
Tomu, i o stvarima koje su se dešavale „kad je bio na Oksfordu“ ništa se više
nije moglo sa njim. To je značilo da je odlutao u neku zlatnu prošlost, u kojoj
takve vulgarne reči kao što je „dug“ ne postoje. Bilo je vremena kada bi
zaboravio da je siromašni paroh i da više nije bio mladić kome je pomagala
porodica. Aristokratsko bogataško ponašanje bilo mu je u krvi. Naravno, dok
je živeo, ne baš komforno, u svetu mašte, Doroti je bila ta koja se morala
prepirati sa trgovcima da ovčiji but ne plati u nedelju, nego u četvrtak. Znala
je da je potpuno besmisleno raspravljati se sa njim. Samo ga je mogla
razljutiti. Ustala je od stola i počistila ostatke od doručka.
— Potpuno si siguran da mi ne možeš dati nikakav novac, oče? — reče
poslednji put, na vratima; sa poslužavnikom u rukama.
Paroh je, gledajući u daljinu, ispuštao zadovoljno kolutove dima i nije je
slušao. Razmišljao je možda o svojim zlatnim oksfordskim danima. Doroti
izađe iz sobe uznemirena i na granici suza. Mizerno pitanje dugova još
jednom je stavljeno na policu, kao što je to rađeno i hiljadama puta pre, bez
ikakve nade da će se rešiti.
 Treće poglavlje

Na starom biciklu sa radničkom kutijom za hranu okačenom na

Auvernalu, Doroti se spuštala niz brdo, računajući u mislima kako da
raspodeli tri i po funte i nešto malo penija celo njeno bogatstvo do sledećeg
kvartala.
Prolazila je kroz listu stvari koje mora da kupi za kuhinju. U stvari, SVE je
bilo potrebno: čaj, kafa, sapun, šibice, sveće, šećer, sočivo, potpala, soda
bikarbona, ulje za lampu, imalin, margarin, prašak za pecivo, izgledalo je kao
da nema stvari koja im ne fali. Svakog trenutka bi se setila još nečega i to ju
je bacalo u još veću dubiozu. Račun u praonici, na primer, i to da im je
ponestajalo uglja, i da nisu imali ribu za petak. Paroh je bio „težak“ oko ribe.
Prosto rečeno, jeo je samo skuplje vrste: bakalar i haringe, a papaline nije
hteo ni da okusi.
U međuvremenu morala je da snađe za meso za večeru-ručak[4] (Doroti je
pokušavala da se povinuje očevoj želji i da to zove RUČAK, kada bi se setila.
Sa druge strane, ne bi mogao nikako drugačije da zoveš večernji obrok sem
„večera“; samim tim, u parohijskom domu nije postojao obrok koji se tako
zvao). Odlučila je da je bolje da danas napravi omlet za ručak. Nije se
usuđivala da ponovo ide kod Kargila. Verovatno će, ako budu jeli omlet za
ručak i pržena jaja za večeru, otac to sarkastično prokomentarisati. Poslednji
put kada su dva puta u istom danu jeli jaja, hladno joj je rekao: „Da to nisi
otvorila farmu kokošaka, Doroti?“ A sutra će verovatno uspeti da kupi dve
funte kobasica u lnternacionalu, i to će odložiti pitanje mesa za još koji dan.
Još trideset devet dana sa samo te tri i po funte, kako to da premostim,
pitala se Doroti, ploveći kroz faze samosažaljenja. „Oladi malo, Doroti. Bez
kmečanja, molim! Sve će to bog srediti. Gospod će vam dati. Hoće li?“ Doroti
skide desnu ruku sa guvernala i poteže staklenu iglu, ali ju je u
međuvremenu prošla bezbožnička misao. U tom trenutku primetila je crveno
zajapureno lice Prodžeta, koji ju je zvao, glasno ali sa poštovanjem.
Doroti stade i siđe sa bicikla.
Izvinjavam se, mis reče Prodžet, moram da pričam sa vama, mis,
SPECIJALNO.
 Doroti uzdahnu u sebi. Kada Prodžet želi da priča sa tobom SPECIJALNO,
mogao si biti siguran šta sledi; to je bila neka uzbunjujuća vest u vezi sa
stanjem crkve. Prodžet je bio pesimističan, savestan čovek i veoma lojalan
crkvenjak, na svoj način. Manjak intelekta za religijska pitanja nadomestio je
jakom brigom za održavanje crkvenih zgrada. Davno je još u svojoj glavi
zacrtao da Hristovu crkvu čine zidovi, plafon i kula Svetog Estlana u Knajp
Hilu, i po ceo dan bi čeprkao nešto oko nje, u potrazi za nekim rasklimanim
kamenom ili crvljivom gredom. Naravno, na kraju bi dosađivao Doroti
zahtevima za popravke koje su koštale suviše.
— Šta je u pitanju, gospodine Prodžet? — reče Doroti.
Pa, gospođice, ima tu... — čudan, neobičan zvuk, ne bi se to moglo zvati
reč, nego kao duh same reči, koji se čuo iz Prodžetovih usta. Izgledalo je da
počinje na Z. Prodžet je bio jedan od onih ljudi koji su uvek bili na ivici
psovke, ali koji su se uvek u poslednjem momentu prisećali da je ne smeju
izgovoriti.
— U pitanju su ZVONA, gospođice — reče, nekako uspevajući da prevali Z
sa teškoćom. — Zvona u tornju. Rasklimana su toliko da je sreća da postoji
pod na zvoniku; inače bi ih bilo žalosno pogledati. Pašće na nas pre nego što
budemo svesni toga. Bio sam na zvoniku jutros i, kažem vam, sišao sam brže
nego što sam se popeo kad sam video u kakvom su stanju.
Prodžet se žalio na zvona svakih par dana. Tri godine su se već naslanjala
na pod, jer je trošak njihove popravke ili odnošenja procenjen na oko
dvadeset pet funti, što bi joj isto bilo kao da je i dvadeset pet hiljada. Bilo je
skoro opasno koliko je to Prodžet tvrdio.
Sigurno je da ako ne ove godine ili sledeće, u nekom trenutku će se
polomiti grede poda tornja i ona će pasti usred crkve. Ali kako je Prodžet
voleo da dramatizuje, objašnjavao je da će se to dogoditi već u nedelju
ujutru, kad narod dođe u crkvu.
Doroti ponovo uzdahnu. Ta vražja zvona joj nisu davala mira; nekada je
čak imala snove u kojima su ona padala. Uvek je bilo nekih problema oko
crkve. Ako to nije bio zvonik, onda su bili zidovi ili plafon; ili je bila
polomljena klupa za čiju bi popravku stolar tražio deset šilinga; ili je to bilo
sedam knjiga sa himnama, a one su koštale po šiling i po, ili bi se dimnjak
peći zapušio — a čišćenje je koštalo pola krune ili je bio polomljen prozor, ili
su se mantije dečaka iz hora pocepale. Nikada nije bilo dovoljno para. Nove
orgulje dotukle su budžet crkve, koji se od tada nije oporavio. Pre pet godina,
paroh je zahtevao da kupe orgulje jer su stare, kako je on govorio, zvučale
kao krava koja ima astmu.
 — Ne znam šta bismo mogli da uradimo — reče konačno Doroti — stvarno
ne znam. Jednostavno nemamo novca za to. Ako bismo nešto i zaradili od
dečije predstave, to bi otišlo na plaćanje orgulja. Proizvođači orgulja su baš
gadni što se tiče njihovog duga. Jeste li pričali sa mojim ocem?
—Jesam, mis. Ne shvata me ozbiljno. Rekao mi je da taj pod zvonika stoji
tu već petsto godina i da može izdržati još koju godinu.
To je nekako bilo i očekivano. Činjenica da je crkva vidljivo propadala
nije mnogo uzbuđivala paroha; jednostavno je to ignorisao, kao što je
ignorisao i sve što bi ga opterećivalo.
— Pa stvarno ne znam ŠTA bismo mogli da uradimo — reče Doroti —
naravno, tu je i dobrotvorna prodaja sledeće nedelje.
Računam da će nam gospođica Mejfil dati nešto stvarno LEPO za tu
prodaju. Znam da bi to mogla da priušti. Ona ima toliko nameštaja i
pokućstva koje nikada ne koristi. Bila sam u njenoj kući pre neki dan i videla
sam divni Lovsoftov kineski servis za čaj, koji je bio gurnut na policu. Ona mi
je rekla da ga nije koristila barem dvadeset godina. Kad bi samo dala taj
servis za čaj. On bi mogao da se proda za lepe pare. Samo možemo da se
molimo da će ta dobrotvorna prodaja biti uspešna, Prodžete. Pomolite se da
zaradimo barem pet funti. Nadam se da će nam novac stići ako se budemo
usrdno molili.
— Da, mis, reče Prodžet sa poštovanjem, i pogled mu se izgubi negde u
daljini.
U tom trenutku se uz trubljenje pojaviše velika plava kola, koja su polako
išla prema glavnoj ulici. Gospodin Bifil-Gordon, vlasnik šećerane, kroz prozor
je proturio svoju uglađenu crnu glavu, koja je izgledala strašno rđavo u
kombinaciji sa heris odelom od žućkastog tvida. U prolazu, umesto da
ignoriše Doroti, kao što je uvek radio, osmehnuo joj se na način koji je bio
skoro ljubazan. Pored njega je sedeo njegov stariji sin Ralf, ili kako su to on i
ostali u porodici izgovarali Valf. Valf je bio bespolni dvadesetogodišnjak,
posvećen pisanju pseudoeliotovske poezije. Pored njih, bile su tu i dve ćerke
lorda Poktlhorna. Svi su se smešili, čak i Pokthornove ćerke. Doroti je bila
zapanjena, jer je prošlo nekoliko godina od kada su je poslednji put primetili
na ulici.
— Gospodin Bifil-Gordon je baš prijateljski nastrojen ovog jutra — reče.
— Jap, mis. Kladim se da jeste. Izbori su sledeće nedelje, mora da je zbog
toga. Svi su oni umiljati kao mačići kad treba da se glasa za njih; a već
sledećeg dana zaborave i da postojiš. — O da, izbori! — reče Doroti zbunjeno.
 Toliko su te stvari oko lokalnih i parlamentarnih izbora bile daleke od
svakodnevnog rada u parohiji da ih nije ni primećivala, jedva da je, u stvari,
znala razliku između liberala i konzervativaca ili socijalista i komunista.
— Pa, Prodžete — reče, zaboravljajući u trenutku izbore jer se setila nečeg
mnogo važnijeg — pričaću sa ocem i reći ću mu koliko je ozbiljna stvar u vezi
sa zvonima. Mislim da bi najbolje bilo da skupljamo donaciju za zvona. Nikad
se ne zna, možemo čak i pet funti tu da zaradimo, možda čak i deset. Mislite
li da bi za početak mogli da odemo do gospođice Mejfil i da je zamolimo za
donaciju od pet funti?
— Poslušajte me, mis i nemojte da gospođica Mejfil čuje o tome ni reč. To
će je preplašiti. Ako pomisli da zvonik nije bezbedan nikada više neće ući u
crkvu. — O da, verovatno.
— Ne, mis. Ništa od NJE. Ali stari...
Ponovo je zastao, ali ovog puta se mučio oko slova B. Bio je malo smireniji
sada kada je ispričao svoje brige oko zvonika, tako da je samo dodirnuo šešir i
otišao. Doroti se odvezla do glavne ulice, sa dvostrukim problemom u
mislima problemom dugova i crkvenih troškova, koji su joj odzvanjali u glavi
kao refreni loše pesme.
Zubato aprilsko sunce, igrajući se žmurke sa oblacima, bacalo je hladnu
svetlost na glavnu ulicu, osvežavajući prednje fasade kuća. Bila je to jedna od
onih uspavanih, starinskih ulica koje su na prvu ruku davale utisak mirnoće i
idile, a u suštini su bile sve sem toga, naročito ako iza svakog prozora imaš
neprijatelja ili nekoga kome duguješ. Jedine drečavije zgrade bile su „Stara
dobra čajdžinica“ (malterisana prednja strana, sa lažnim gredama, izlog od
zelenog slakla i grozan zakrivljeni krov kao na kineskoj pagodi), i nova pošta
sa dorskim stubovima. Oko dve stotine metara niže, ulica se račvala oko male
pijace i stare trule pumpe za vodu. Sa jedne strane pumpe nalazila se „Pas i
flaša‘‘, glavna mesna krčma, a sa druge Konzervativni klub Knajp Hila. Na
kraju ulice, kao da komanduje svima, nalazila se grozna Kargilova mesara.
I Doroti iza ugla ču strahovitu vrevu i buku pomešanu sa delovima
“Britanija vlada“ [5] sviranim na trombonima. Uobičajeno uspavana ulica
vrvela je od ljudi, i još ljudi je pristizalo iz okolnih ulica.
Očigledno je bilo da je u toku bila neka vrsta parade. Na drugom kraju
ulice, od krova „Psa i flaše“ do krova Konzervativnog kluba visio je
transparent ukrašen bezbrojnim plavim trakama, na kome je pisalo „Bifil-
Gordon i Imperija“. Lagano se prema njemu kretao Bifil-Gordonov
automobil. Dok se automobil provlačio između špalira ljudi, gospodin Bifil-
Gordon se iz njega osmehivao široko, prvo jednoj a onda drugoj strani. Ispred
kola marširao je orkestar vođen uglađenim malim tipom koji je svirao
trombon.
Između sebe su nosili transparente na kojima je pisalo:
Ko će spasiti Britaniju od crvenih?
BIFIL-GORDON
Ko će nam dati piva i zabave?
BIFIL-GORDON
Bifil-Gordon zauvek!
Sa prozora Konzervativnog kluba visila je ogromna britanska zastava,
iznad koje je virilo šest crvenih nasmejanih lica. Doroti je polako biciklom
išla niz ulicu, nervozna jer je morala da prođe pored Kargilove mesare
(morala je da prođe pored nje ako je želela da dođe do Solpajpa), tako da nije
puno obraćala pažnju na paradu. Bifil-Gordonov automobil stade na kratko
pored „Stare dobre čajđinice“. Napred, kafabrigado! Pola grasskih dama je
jurilo, što sa psićima, što sa korpama u rukama, da se što pre približi
automobilu, kao bahanalije bogu vina. Na kraju krajeva, izbori su bili jedini
način razmene osmeha u okrugu. Bile su željne da vrište svojim ženskim
glasovima: „Srećno, gospodine Bifil-Gordone! DRAGI Bifil-Gordone!
NADAMO se da ćete biti izabrani, gospodine Bifil-Gordone!“ Bifil-Gordonov
osmeh je bio tako uvežban da nije prestajao nijednog trenutka. Narodu je
uputio mehanički, opšti osmeh, upućen celoj masi; ali kafa-damama i
šestorici patriota Konzervativnog kluba uputio je pojedinačne osmehe;
najomiljenijem, mladom Valfu, čak je i mahnuo rukom i viknuo: „Zdvavo“!
Dorotino srce se stezalo. Videla je da gospodin Kargil, kao i ostali vlasnici
radnji, stoji ispred svog lokala. On je bio visok čovek zlokobnog izgleda, sa
licem ljubičastim nalik na neko pokvareno parče mesa koje je držao u izlogu.
Na sebi je imao plavu prugastu kecelju. Doroti se toliko zagledala u njega u
nadi da je neće primetiti da nije gledala kuda ide, tako da se sudarila sa
ogromnim, stamenim čovekom na pločniku. Stameni čovek se okrete.
— Blagi bože! To je Doroti! — viknu. — Što tako, gospodine Vartbarton!
Kako čudno, baš sam razmišljala da ću vas danas sresti.
— Tako što ćeš me ćušnuti pretpostavljam? — reče gospodin Varbaton,
smejući se celim ogromnim micavberijskim[6] licem — a kako si mi ti danas?
Tako ti boga — dodade — zar treba to i pitati? Izgledaš bolje nego ikada.
Uštinuo je Doroti za goli lakat — ona se posle doručka presvukla u bluzu
bez rukava. Doroti se otrgnu od njega i ode neki korak unazad, nije volela da
je neko štipa ili da je ikako dodiruje te je pomalo drsko rekla:
 — MOLIM vas da me ne štipate. Ne volim to.
— Moja draga Doroti, ko bi odoleo takvoj ruci kao što je tvoja? To je vrsta
ruke koja mora da se bocne. Kao refleksna reakcija, ako me razumeš.
— Kada ste se vratili u Knajp Hil? reče Doroti, stavivši bicikl između sebe i
gospodina Varbatona — nisam vas videla skoro dva meseca.
— Vratio sam se juče. Ali samo na kratko. Ponovo idem sutra. Vodim decu
do Britni. KOPILAD, znaš već.
Gospođin Vartbarton je izgovorio reč KOPILAD na način koji je naterao
Doroti da pogleda u stranu, sa dozom naivnog ponosa. On i njegova „kopilad“
(imao ih je troje) bili su jedan od glavnih skandala u Knajp Hilu. On je bio
čovek sa dobrim prihodima, sebe je zvao slikarem, slikao je desetine
osrednjih pejzaža godišnje, a došao je u Knajp Hil pre dve godine i kupio
jednu novu vilu blizu parohijskog doma. Tamo je živeo, ili bolje reći
povremeno odsedao, u otvorenoj vezi sa ženom koju je nazivao kućnom
pomoćnicom. Pre četiri meseca ova žena, bila je strankinja, Španjolka,
napravila je skandal odjednom ga napustivši, ostavivši mu troje dece, koja su
sada boravila kod neke dalje rođake u Londonu. Na prvi pogled bio je
prijatan, impozantan čovek, iako potpuno ćelav (veoma se trudio da to
sakrije), i nosio se raskalašno kao da je želeo da stvori utisak da je njegov
veliki stomak samo nastavak grudnog koša. Imao je četrdeset osam godina
iako je govorio da ima četrdeset četiri. Ljudi iz grada su ga nazivali „dobri
stari nevaljalac“; mlade devojke su ga se plašile i to ne bez razloga.
Gospodin Vartbarton zagrli Doroti na pseudoroditeljski način i progura je
kroz masu bez zastajanja. Bifil-Gordonova kola, obišavši oko pumpe, sad su
se vraćala nazad, i dalje u društvu sredovečnih bahanalistkinja. Vartbarton
primeti situaciju i stade da je prokomentariše. — Koji je smisao ove grozne
predstave? upita.
— O, to je... kako to već zovu? Predizborna kampanja. Pokušavaju da nas
nagovore da glasamo za njih, pretpostavljam.
— Da nas nagovore da glasamo za njih! Blagi bože! promrmlja Vartbarton
gledajući paradu. Podiže svoj veliki štap, koji je uvek nosio, i uperi ga prema
paradi.
— Pogledaj ovo! Samo pogledaj! Pogledaj ove vešlice ulizice i ovog
maloumnog tikvana što nam se kezi kao majmun koji vidi kesu lešnika. Da li
si ikada videla ovako odvratnu predstavu? — Budite oprezni! — promrmlja
Doroti. — Neko bi vas mogao čuti.
— I treba! — reče Vartbarton, podižući glas. — Sramno je što ovaj
niskorodni ker stvarno misli da ćemo se oduševiti na njegove veštačke zube!
I odelo koje nosi je uvreda samo za sebe. Da li postoji kandidat socijalista?
Ako ga ima, ja glasam za njega.
Nekoliko ljudi u blizini okrenulo se i pogledalo ga. Doroti ugleda malog
gospodina Tvisa, gvožđara, mršavog, mrzovoljnog starca koji je sa
neskrivenom zlobom gledao iza ugla, na gomilu korpi koje su mu visile sa
vrata. Uhvatio je reč socijalista i odmah je računao da je Vartbarton
socijalista, a da je Doroti simpatizer socijalista.
— Stvarno MORAM da krenem — reče Doroti nervozno, osećajući da je
bolje pobeći pre nego što Vartbarton kaže nešto još gore – imam dosta stvari
da obavim. Doviđenja za sada, onda.
— Ne, ne, bogami, nećeš! — reče Vartbarton veselo. — Nikako. Idem i ja sa
tobom.
Ona je gurala bicikl niz ulicu, a on je šetao pored nje, ne prestajući da
priča, isturenih grudi, noseći štap pod miškom.
Bio je čovek koga si se teško mogao otarasiti, a Doroti ga je smatrala za
prijatelja, mada je nekada želela da izbegne da sa njim priča na javnim
mestima, jer, ipak, ona je bila parohova ćerka, a on glavni mesni skandal. Ali
u ovom trenutku mu je bila zahvalna što ide sa njom. Tako je bilo lakše proći
pored Kargilove mesare. Kargil je i dalje stajao na vratima i posmatrao je
zlokobno.
— Baš sam imao sreće što sam te danas sreo — nastavi Vartbarton — u
stvari, tražio sam te. Šta misliš ko mi danas dolazi na večeru? Bjuli — Ronald
Bjuli. Verujem da si čula za njega. — Ronald Bjuli? Ne, mislim da nisam. Ko je
on?
— O, prokletstvo! Ronald Bjuli, pisac. Autor „Ribnjaka i konkubina“.
Verujem da si čitala roman
„Ribnjaci i konkubine“?
— Ne, mislim da nisam. U stvari, nikada nisam čula za njega.
— Draga moja Doroti! Ti STVARNO ne brineš o sebi. Stvarno moraš da
pročitaš „Ribnjake i konkubine“. To je vruća stvar, veruj mi, pravi pornić
visoke klase. Baš stvar koju bih ja preporučio u ženskom časopisu.
— Volela bih da tako ne pričate! — reče Doroti, pogledavši nervozno u
stranu, ali odmah vrativši pogled, pošto je ugledala Kargila.
— Gde živi taj gospodin Bjuli? — dodade. —Verovatno ne ovde?
— Ne, dolazi iz Ipsviča na večeru i možda će ostati ovde celu noć. Zato
sam te i tražio. Da li bi volela da ga upoznaš? Da li bi došla na večeru kod
mene?
— Ne mogu da dođem — reče Doroti — moram da spremim večeru za oca, i
još sto stvari. Neću biti slobodna pre osam sati.
— Pa nema veze, dođi onda posle večere. Voleo bih da upoznaš Bjulija. On
je interesantan momak, veoma je upućen u bluzberijski skandal i tako to.
Uživaćeš u njegovom društvu. Prijaće ti da pobegneš iz tog crkvenog
pilićarnika na par sati.
— Doroti je oklevala. To ju je privlačilo. Istina je da je uživala u
povremenim odlascima kod Vartbartona. Ali, naravno, to je bilo VEOMA
povremeno, jednom u tri ili četiri meseca najviše; i toliko je bilo očigledno da
se nije baš osećala opuštenom u društvu takvog čoveka. Uvek je htela da
bude sigurna da će biti barem još neko kod njega.
Pre dve godine, kada je Vartbarton tek došao u Knajp Hil (tada se
predstavljao kao udovac sa dvoje dece; malo kasnije, kućna pomoćnica je
rodila treće dete usred noći), Doroti ga je upoznala na čajanci koju je
organizovao. Vartbarton ju je poslužio divnim čajem, onda su dugo pričali o
knjigama, a onda, odmah posle čaja, seo je pored nje na sofu i vodio ljubav sa
njom, agresivno, strasno, na granici brutalnog. To je praktično bilo silovanje.
Doroti se zaledila od straha, tako da nije mogla da reaguje. Pobegla mu je i
sela na drugi kraj sofe, bleda, na ivici suza. Vartbarton, sa druge strane, bio je
potpuno opušten, čak je izgledalo kao da se zabavlja.
— Kako ste mogli, kako ste samo mogli? — promumljala je.
— lzgleda kao da nisam mogao — reče Vartbarton.
— Kako ste mogli da budete tako brutalni?
— A TO? Lako, dete moje. Razumećeš kad dođeš u moje godine.
Uprkos lošem početku, neka vrsta prijateljstva razvila se između njih
dvoje, čak do mere da su počele priče o „vezi“ Doroti sa Vartbartonom. Nije
trebalo puno da upadneš u tračeve Knajp Hila. Viđala ga je samo ponekad, a
tada se trudila da ne bude sama sa njim, ali ipak bi našao način da vodi ljubav
sa njom. Ali to je sada radio na džentlmenski način; prethodni incident se
nije ponovio. Na kraju, kada mu je oprostila, objasnio joj je da on uvek
„pokušava“, sa svakom ženom u svom okruženju. — Da li ste često bili
odbijani? — Doroti nije mogla da izdrži da ne pita.
— Oh, naravno. Ali mnogo češće sam imao uspeha, samo da znaš.
Ljudi su se često pitali kako devojka kao Doroti može da se druži, čak i
ponekad, sa čovekom kao što je Vartbarton. Ali činjenica je da se najveći
bogohulnici najbolje slažu sa pobožnima. To je činjenica, samo treba lepo
pogledati — pobožni ljudi i greh idu zajedno. Najbolje scene iz bordela
napisali su ili pobožni vernici ili nevernici. A naravno da je Doroti, pošto je
rođena u dvadesetom veku mogla da sluša Vartbartonove bogohulne
komentare veoma lako; ekscentricima je prijatno kada vide da si šokiran
njihovim ponašanjem. Pored toga, sviđao joj se. Tešio ju je i smirivao i prema
njemu je gajila, iako toga nije bila ni svesna, neku vrstu privrženosti koju
nije nikada osetila. Zbog svih svojih poroka bio joj je veoma privlačan, i
veštačka uglađenost u razgovoru — kao Oskar Vajld, samo sedam puta
propran — što naravno ona nije primećivala, sve je to nju očaravalo i
privlačilo. Možda je i prilika da upozna slavnog gospodina Bjulija ostavila na
nju utisak, iako joj je „Ribnjaci i konkubine“ zvučalo kao knjiga za koju mora
da smisli nove načine kajanja ako bi je pročitala. U Londonu si, bez sumnje,
prelazeći ulicu mogao da sretneš jedno pedeset pisaca; ali to je bilo potpuno
drugačije u Knajp Hilu. — Da li ste SIGURNI da dolazi gospodin Bjuli? —
reče.
— Apsolutno siguran. I njegova žena dolazi takođe, kako mi je rekao.
Pravi šarpconaž. Neće biti večeras Tarkina i Lukrek.
— U redu — reče najzad Doroti. Hvala puno. Doći ću oko pola osam,
pretpostavljam.
— Odlično. Ako bi mogla da dođeš pre mraka, bilo bi bolje. Znaš da je
moja prva komšinica gospođa Sempril, a ona je na straži čim se smrači.
Gospođa Sempril je bila jedna od gradskih glavnih tračara, ili barem
najpoznatija gradska tračara. Pošto je dobio šta je hteo (nagovorio je Doroti
da dođe kod njega večeras), Vartbarton se pozdravio sa njom i ostavio je da
obavi kupovinu.
U poluosvetljenoj Solpajpovoj prodavnici, taman se odmakla od kase sa
dva i po metra platna, kada je čula tih, promukao glas. To je bila gospođa
Sempril. Bila je mršava četrdesetogodišnja žena, bledog, suvog, neprijatnog
lica, sjajne crne kose i aure jake melanholije, kao da je sišla sa neke Van
Dajkove slike. Ušančena iza gomile platna za zavese, nadgledala je Dorotin
razgovor sa Vartbartonom. Kad god bi radio nešto što ne bi želeo da gospođa
Sempril vidi, ona se uvek nalazila tu negde. Kao da je imala moć da se pojavi
niotkuda, nalik na Arapske džine, da bude svuda gde bi trebalo da bude.
Nijedna indiskrecija, ma koliko bila mala njoj nije mogla promaći. Vartbarton
ju je poredio sa četiri zveri apokalipse „oči su im svuda i ne odmaraju ni
danju ni noću“.
— Doroti DRAGA MOJA — promrmlja gospođa Sempril tužnim, svečanim
glasom nekoga ko pokušava da saopšti loše vesti na najblaži način — čekala
sam te da POPRIČAMO. Imam nešto STRAŠNO da ti saopštim, nešto što će te
UŽASNUTI.
— Šta je u pitanju? reče Doroti rezignirano, znajući veoma dobro šta sledi,
gospođa Sempril je imala samo jednu temu o kojoj je pričala. Izašle su iz
prodavnice i krenule niz ulicu, Doroti je gurala bicikl, a gospođa Sempril je,
trčkarajući pored nje svojim ptičijim koracima, pokušavala da priđe što bliže
Dorotinom uhu, ne bi li sve zvučalo intimnije.
— Da li si primetila — počela je — devojku koja sedi na klupi najbližoj
orguljama u crkvi? Veoma LEPA devojka, crvenokosa. Ne znam ni kako se
zove — reče, mada je znala i imena i prezimena i krštena imena svakog
čoveka, žene ili deteta u Knajp Hilu.
— Moli Frimen — reče Doroti — nećaka Frimena bakalina.
— O, Moli Frimen? TO je njeno ime? Baš sam se pitala pa...
Nakarminisana crvena usta se približiše još više i glas joj ode u glasni
šapat. Gospođa Sempril poče da plete klevete u koje su bili umešani Moli
Frimen i šestorica mladića koji su radili u šećerani. Posle nekoliko momenata
cela ta priča postala je toliko odvratna da je Doroti pocrvenela, i pomerila se
dalje od gospođe Sempril. Zaustavila se.
— Ne želim da slušam te stvari! — reče besno. — ZNAM da nije istina to
što pričate o Moli Frimen. NE MOŽE da bude istina. Ona je jedna divna
devojka. Ona je jedna od mojih najboljih prijateljica, i ona je toliko
posvećena pomaganju crkve i svega što se tu događa. Savršeno sam sigurna
da ona to nikada ne bi učinila.
— Ali, Doroti, NAJDRAŽA! Ja sam to svojim očima videla...
— Ne interesuje me! Nije lepo tako ogovarati ljude. Čak i da je istina, nije
lepo to pričati. Ima već dovoljno loših stvari na svetu da ne moramo još da ih
i tražimo.
— TRAŽIMO! uzviknu gospođa Sempril. — Ali, draga moja Doroti, kao da
sam ja TRAŽILA sve to! Samo nikako ne mogu da pobegnem od svega lošeg
što se dešava u gradu.
Gospođa Sempril se redovno vređala ako bi je optužio da TRAŽl skandale.
Ništa je, kako je sama govorila, ne povređuje više nego ljudska izopačenost;
ali nekako stalno joj je sve to iskakalo pred oči i jedva je uspevala da se
obuzda da ne ispriča. Dorotine reči, ne samo da je nisu ućutkale nego je
otvorila potpuno novu temu oko izopačenosti Knajp Hila, od kojih je Moli
Frimen bila samo primer. Kako je završila sa Moli Frimen i šest mladića,
prešla je na doktora Gejtorna, gradskog lekara, koji je imao dvoje dece sa
dvema medicinskim sestrama u bolnici Kotidž, zatim na gospođu Korn,
gradonačelnikovu ženu, koju su našli kako leži mrtva pijana od kolonjske
vode, i onda o parohu u Svetom Vedekindu u Milborou, koji je meta skandala
sa dečakom iz crkvenog hora; i tako dalje i bliže. Jedva da je bila živa duša u
celom okrugu o kojoj gospođa Sempril nije mogla da ti ispriča neku
pikanteriju, samo ako bi želela.
Očigledno je bilo da njene priče nisu samo prljave i pogrdne, nego je uvek
visila ta doza perverzije. Poredeći je sa običnim tračarama grada, ona je bila
kao Frojd prema Bokaču. Iz njene priče a mogao da zaključiš da Knajp Hil,
ima više greha, zla i poroka od Sodome, Gomore i Buenos Ajresa zajedno.
Stvarno, kada bi čeprkao po životima stanovnika ovog mirnog provincijskog
grada, svačega bi našao. Od menadžera lokalne banke, koji rasipa novac
klijenata na decu iz svog drugog bigamističkog braka, šankerice u Psu i flaši,
koja služi pića u separeima obučena samo u satenske cipele sa visokom
štiklom, od stare mis Kenon, učiteljice muzike, koja je imala sakrivenu bocu
džina i anonimna pisma, do Megi Vajt, pekareve ćerke, koja je rodila troje
dece svom rođenom bratu. Kada bi pogledao sve te ljude, stare i mlade,
bogate i siromašne, potonule u vavilonske grehove, pitao bi se zašto se iz
nebesa ne provali plamen i jednostavno spali grad. Ali ako bi malo duže
slušao te opsecnosti, prvo bi postale monstruozne, a posle dosadne. U gradu
gde je SVAKO ili bigamista, ili peder, ili narkoman, najgori skandal se lako
zaboravi. U stvari, gospođa Sempril je bila nešto gore od klevetnika; bila je
dosadna.
Nivo do kojeg su njene priče bile istinite je varirao. Nekada bi se za nju
pričalo da je samo matora lažljivica i da sve što kaže jesu gluposti; nekada bi
skandal pogodio nekog nesrećnika kome bi bili potrebni meseci, čak i godine,
da se toga otrese. Bila je sigurno uzrok raskida desetina veridbi i beskonačno
mnogo bračnih svađa i prepirki.
Sve to vreme Doroti je uzaludno pokušavala da se otrese gospođe Sempril.
Brzo je koračala ulicom, skoro brzinom kojom je i vozila bicikl; ali gospođa
Sempril ju je pratila, pričajući bez prestanka. Tek kada je stigla do kraja
glavne ulice, Doroti je skupila hrabrosti da pobegne. Stala je i sela na bicikl.
— Stvarno ne smem ni trenutak više da ostanem – reče — imam još
hiljadu stvari da obavim, a već kasnim. — Ali, Doroti, draga moja! Imam
nešto što ti stvarno MORAM ispričati — nešto VEOMA važno!
— Žao mi je, ali sam u žurbi. Neki drugi put možda.
— Ali to je o onom GROZNOM gospodinu Varlbartonu — reče gospođa
Sempril brzo da joj Doroti ne bi pobegla pre nego što čuje — vratio se iz
Londona, i znaš... baš sam TEBI htela da kažem... znaš on, u stvari...
Doroti je shvatila da mora da pobegne po svaku cenu. Nije smela da se
upušta u tako neprijatnu temu kao što je gospodin Vartbarton. Pokrenula je
pedale i kratko rekla:
— Žao mi je... stvarno MORAM da požurim! — i onda je poletela.
— Htela sam da ti kažem... doveo je novu ženu! — gospođa Sempril je
vikala za njom, zaboravivši da treba da joj šapuće, u silnoj želji da joj sve
ispriča.
Ali Doroti brzo zamače za ugao, ne obraćajući pažnju i pravivši se da nije
čula. To baš i nije bila pametna stvar, jer je bilo kobno ne saslušati gospođu
Sempril. Svaku nevoljnost da se čuju skandali, shvatala je kao znak krivice, i
to je samim tim vodilo u nove i još gore skandale, koje je smišljala u hodu.
Vozeći se kući, Doroti su obuzimale zle misli o gospođi Sempril, i zbog
toga se ubola. Takođe, bila je tu još jedna neprijatna misao koja ju je
obuzimala od tog momenta — da će gospođa Sempril da vidi da ona ide kod
Vartbartona večeras, i da će od toga sutra verovatno napraviti novi skandal.
Ta misao probudi zle slutnje u Dorotinoj glavi dok je silazila sa bicikla, ispred
kapije parohijskog doma, gde je stajao Ludi Džek, mesni idiot, trećerazredni
moron trouglastog lica nalik na jagodu, tupo udarajući leskovim štapom po
ogradi.
 Četvrto poglavlje

Tok je prošlo jedanaest. Dan nalik na prezrelu ali još uvek dobrostojeću
udovicu koja misli da joj je i dalje sedamnaest. Ceo dan je ličio na april, ali
kao da se tek sada setio da je ipak avgust i da treba da bude vrelo.
Doroti je išla u seoce Fenelvik, milju od Knajp Hila. Odnela je flaster
gospođi Luin, i svratila je do stare gospođe Piter da joj ostavi isečak iz Dejli
mejla. Sunce joj je peklo leđa kroz bluzu, a prašnjavi put joj je umarao srce.
Vrele, ravne livade, po kojima su, čak i u ovo doba godine, bezbrojne ševe
sletale i crvkutale, bile su toliko zelene da su oči bolele od pogleda na njih.
Bio je to jedan od dana koji su ljudi koji ne rade nazivali „divnim“.
Doroti nasloni bicikl na kapiju dvorišta gospođe Piter, uze maramicu iz
torbe i obrisa ruke, znojave od držanja guvernala. Na jakom suncu njeno lice
je bilo bledo i bezbojno. Tog jutra je razmišljala o svojim godinama i još
ponečem. Ceo dan, a ovo je bio sedamnaestočasovni dan, imala je redovne
periode umora i energije; usred jutra, kada je pravila prve dnevne „posete“
bio je period umora.
,.Posete“ su joj zbog daljine, čak i kada je išla biciklom, uzimale pola dana.
Svakog dana svog života, izuzev nedeljom, imala je desetak, možda i više
poseta po selima u parohiji. Ulazila je u stare kuće, sedela na
polurazvaljenim stolicama trtljajući sa umornim nezadovoljnim kućnim
pomoćnicama; potrošila bi pola sata pomažući im oko peglanja i spremanja,
čitala im delove iz jevanđelja, podešavala zavoje na bolesnim nogama, i lečila
one koji pate od jutarnje mučnine; igrala se trule kobile sa neokupanom
decom, koja su joj prljala haljinu svojim malim prljavim prstima; davala je
savete oko gajenja aspidistre, predlagala imena za bebe, i pila „jednu šolju
čaja“ nebrojeno puta, jer su zaposlene žene sve htele da sa njom popiju
„jednu šolju čaja“, iz čajnika koji je stalno bio pun.
Veliki deo svega toga bio je razočaravajuće uzaludan posao. Baš retko koja
od žena koje su kao imale neku viziju hrišćanskog života se toga i
pridržavala. Neke od njih su bile stidljive i povučene, i stalno su nalazile
razloge za nedolazak na misu; neke su tražile opravdanje u tome da nemaju
da prilože novac za crkvu; druge su volele kad ona dođe, ali su sve priče
okretale na kukanje o svojim muževima i deci, ili na neku beskonačnu priču
o smrti (i tako je morao da prima infuziju itd, itd) i bolestima svojih rođaka.
Više od polovine tih žena, Doroti je bila sigurna u to, bile su ateisti na neki
svoj način. Ceo dan je razmišljala o tome da je nejasno neverovanje bilo
toliko često kod neobrazovanih ljudi da ga nijedan argument nije mogao
poremetiti. Radeći to što je radila, navikla je da se nikada ne upušta ni u šta
više od neophodne priče. Žene su obećavale da će dolaziti u crkvu, ali su to
obećanje držale mesec ili dva, i onda su prestajale. Sa mlađima je bilo još
gore. One se čak nisu ni učlanjivale u lokalne crkvene klubove, čak i kada bi
imale koristi od toga. Doroti je bila počasni sekretar tih klubova, pored toga
što je bila i vođa Lige crkvenih devojaka. „Klub nade“ i „Udruženje udatih“
bili su skoro ugašeni, a „Unija majki“ se održavala zbog tračarenja i veoma
dobrog čaja, koji se kuvao za nedeljna okupljanja. Da, bio je to
obeshrabrujući posao; toliko obeshrabrujući da je nekada sve izgledalo toliko
besmisleno da ona nije mogla da razazna šta je u stvari besmisleno a šta ne, i
mislila je da je besmislenost samo suptilno đavolje oružje.
Doroti pokuca na rasklimana vrata gospođe Piter, iz kojih je dopirao težak
miris kuvanog kupusa i ustajale vode za pranje. Iz duge prakse je zapamtila
mirise svih kuća. Neki mirisi su bili ekstremni.
Na primer, kuća gospodina Tombsa je imala slan, divlji miris, koji kao da
je opsedao celu kuću. On je inače bio penzionisani prodavac knjiga, koji je po
ceo dan ležao u krevetu u zatamnjenoj sobi. Samo nos i naočare su virile iz
nečega što je ličilo na skupoceni krzneni pokrivač. Ali kada bi dodirnuo taj
pokrivač, on bi se odmah raspao, jer to nije ni bio, već samo gomila mačaka —
dvadeset četiri mačke da budemo precizni. Gospodin Tombs je govorio da ga
tako „greju“. U skoro svakoj kući osećao se smrad starih kaputa i vode za
pranje, a taj smrad je pokrivao sve druge smradove; smrad septičke jame,
smrad kupusa, smrad dece, jak smrad nalik na slaninu od somota koji nije
pran decenijama.
Gospođa Piter otvori vrata, koja su se stalno glavila. Kada je uspela da ih
otvori, to je protreslo celu kuću.
Ona je bila krupna stara žena, pramenaste sede kose, uvek u istoj kućnoj
haljini i platnenim papučama.
— Ah, to je gospođica Doroti! — viknu dosadnim beživotnim, ali u neku
ruku ne baš tako neprijatnim glasom.
Zagrlila je Doroti svojim ogromnim čvornovatim rukama, čiji su zglobovi
bili sjajni kao oljušteni luk, od godina neprekidnog pranja, i poljubi je Tada
je uvede u prljavu unutrašnjost kuće.
— Piter je otišao da radi gospođice — reče joj dok su ulazili. — Otišao je
kod doktora Gejthorna, okopava mu cveće.
Gospodin Piter je bio baštovan. On i njegova žena, oboje su imali preko
sedamdeset, bili su jedni od retkih stvarno pobožnih ljudi koje je Doroti
posećivala. Gospođa Piter je vodila dosadan, crvoliki život, vukući se tamo-
amo sa stalnim bolovima u vratu jer su joj vrata bila preniska. Ceo njen život
se sastojao od bunara, sudopere, ognjišta i male bašte iza kuće. Kuhinja joj je
bila prilično pospremljena, ali neprijatno topla, smrdljiva i na nekim mestima
prekrivena antičkom prašinom. Na mestu preko puta ognjišta gospođa Piter
je napravila neku vrstu Prie-dieu-a od masnog starog pocepanog otirača,
ispred malog oštećenog harmonijuma na čijem se vrhu nalazilo raspeće;
„gledaj i moli se“ napravljeno od perlica i fotografija gospodina i gospođe
Piter sa venčanja 1882.
— Jadni Piter! — nastavila je gospođa Piter tužnim glasom — on radi u
njegovim godinama, još ima i reumu, to je TAKO loše! Zar to nije surovo i
teško gospođice? I nešto ga boli između nogu gospođice, ali ne zna šta je u
pitanju, strašno mu je loše poslednjih nekoliko dana. Zar nije težak naš
radnički život? — To je strašno — reče Doroti — ali verujem da ste vi malo
bolje, gospođo Piter?
— Ah, gospođice, ništa me više ne može poboljšati. Ja neću ozdraviti
skroz, barem ne na OVOM svetu. Nikada se ja neću bolje osećati, barem ne na
ovom groznom svetu.
— Ah, ne možete tako pričati, gospođo Piter! Ja smatram da i ćemo se mi
još dugo družiti.
— Ah, gospođice, ne znaš ti koliko mi je bilo loše prošle nedelje! Imala
sam reumu koja je dolazila i prolazila, malo u leđima, malo u nogama, jedno
jutro sam jedva otišla do bašte da izvadim koji luk. Ah, gospođice u kakvom
groznom svetu živimo? Loš, grešan svet.
— Ali naravno, ne smemo da zaboravimo da nas čeka bolji svet, gospođo
Piter. Život je samo prolazna stvar, samo nas uči da budemo jači i strpljiviji
da bismo bili spremni da odemo na nebesa kad nam vreme dođe.
Iznenadna i primetna promena se pojavi kod gospođe Piter. Nju je
izazvalo pominjanje reči „nebesa“. Gospođa Piter imala je samo dve teme o
kojima je pričala; jedna je bila radost obećanog raja, a druga mizerija i jad
sadašnjeg života. Dorotine reči su joj došle kao osveženje. Njene stare sive oči
su izgubile sjaj odavno, ali joj je glas poskočio od radosti.
— Da, u pravu ste, gospođice! To je prava reč, gospođice! To je ono što
Piter i ja svakog dana govorimo jedno drugom. To je jedina stvar koja nas
drži u životu: misao o raju, nebesima i odmoru koji nas čeka tamo. Sve naše
patnje će biti nadoknađene u raju, zar ne, gospođice? Svaki napor, svaka
patnja ti se stostruko i hiljadostruko vraća. To JESTE istina, zar ne,
gospođice? Odmor nas sve čeka u raju, odmor i mir, i nema više reumatizma,
kopanja, kuvanja, pranja i ostalih stvari. Vi VERUJETE u to, zar ne, gospođice
Doroti? — Naravno — reče joj Doroti.
— Ah, gospođice, da znate kako nas to teši — sama pomisao na raj! Kad
dođe kući umoran i kada ga uhvati reuma, Piter meni kaže: „Nemoj da
brineš, draga moja, sve smo bliži raju“, i nekad doda: „Raj je i napravljen za
ljude kao što smo mi, za jadne radne ljude kao što smo mi, koji su ostajali
trezni i redovno išli u crkvu“. To je i najbolji način, zar ne, gospođice Doroti
— siromašan u životu i bogat u raju? Ne kao neki bogataši sa njihovim
automobilima i prelepim kućama, niko se neće izvući od smrti i crva koji ga
jedu, a ni od vatre koja ga čeka. Toliko je to lepa rečenica, zar ne? Da li biste
se pomolili sa mnom, gospođice Doroti? Celo jutro čekam vas za molitvu.
Gospođa Piter ju je uvek čekala da se zajedno pomole. To je bio njen
ekvivalent „jedne šolje čaja“. Klekle su na pocepanu prostirku i pročitale
nekoliko molitvi. Tada je Doroti, na zahtev gospođe Piter, pročitala nekoliko
delova iz jevanđelja, dok ju je gospođa Piter s vremena na vreme prekidala
aminujući. — To je prava reč, gospođice Doroti, zar ne? I nosili su ga anđeli u
Avramovo naručje. Divno! O, zar to nije predivno! Amin, gospođice Doroti,
amin!
Doroti dade gospođi Piter isečak o čaju za reumu, koji je izvadila iz Dejli
mejla, i tada, videvši da je gospođa Piter previše slaba da donese vodu, otišla
je i donela joj tri vedra iz bunara. Bio je to veoma dubok bunar, sa toliko
niskim zidom da je ona pretpostavljala da će gospođa Piter skončati tako što
će pasti u njega. Bunar nije imao ni čekrk, nego je kofa morala da se izvlači
rukama. Tada sedoše na nekoliko minuta i gospođa Piter nastavi sa pričom o
raju. Bilo je neverovatno koliko joj je raj bio na umu; a još neverovatnije bilo
je što je ona tvrdila da ga nekada jasno vidi. Zlatne ulice i kapije od dragog
kamenja kao da su joj bile ispred očiju. Njene vizije su išle do najsitnijih
detalja. Mekoća kreveta tamo! Ukus hrane! Divna svilena odela koja su
svakog jutra bila čista. I stalni i beskonačni odmor od svake vrste rada i
naprezanja. U skoro svakom trenutku života vizije raja su je okruživale i
tešile i povremene pritužbe zbog teškog života „jadnih nas radnih ljudi“ bile
su na neki način olakšane time što su upravo ti jadni radni ljudi bili glavni
stanovnici raja. Na neki način napravila je pogodbu da žrtvuje ovaj život
zarad večnog blagoslova. Njena vera je bila čak i PREJAKA, ako se tako može
reći. To je možda bilo čudno, ali način na koji je gospođa Piter gledala na
nebesa, na neku vrstu kuće za sve jadnike, činio je da se Doroti oseti
neprijatno.
Doroti se spremala za polazak dok joj se gospođa Piter zahvaljivala,
možda i preterano, a naravno, dodavši još koju novu informaciju o svojoj
reumi.
— Od sada ću piti čaj od anđelike — nastavi — i hvala vam puno,
gospođice, na svemu. Ne očekujem doduše da će mi puno pomoći. Samo da
znate, gospođice, koliko me je mučila reuma prošle nedelje. Od leđa do nogu
kao da me neko probadao vrelim žaračem, nisam mogla da se izmasiram.
Gospođice, da li bi bilo previše da od vas tražim da me izmasirate pre nego što
odete? Flaša sa Elmen eliksirom je ispod sudopere.
Da to gospođa Piter ne vidi, Doroti se jako ubola. Očekivala je ovo, jer to
je radila mnogo puta pre toga, ali stvarno NIJE volela da masira gospođu
Piter. Samoprekorevala se: „Hajde, Doroti! Bez cmizdrenja sad! Jevanđelje po
Jovanu XIII, stih 14.“
— Naravno, gospođo, nije mi problem!
Peli su se uz uske, razvaljene stepenice, uz koje si nekoliko puta morao da
se sagneš ne bi li izbegao niski plafon. Spavaća soba je bila osvetljena malim
čevtrtastim prozorom, koji je bio zaglavljen nekih dvadeset godina. Ogroman
bračni krevet, čiji je stari dušek toliko pun neravnina da je ličio na reljef
Švajcarske, večno pokriven vlažnim čaršavima, ispunjavao je sobu. Stenjući
bolno, starica nekako leže u krevet okrenuvši se na stomak. Soba se osećala
na urin i sredstva protiv reume. Doroti uze flašu Elman losiona i pažljivo ga
utrlja u noge gospođe Piter.
Napolju je bilo odvratno vruće. Ona sede na bicikl i pojuri kući. Sunce joj
je peklo lice, ali je vazduh bio svež i prijatan. Bila je srećna.
Uvek je bila srećna kad bi završila jutarnje „vizite“; ali iz nekog razloga
nije znala razlog te radosti. U Borlizu je videla stado krava, koje su lagano
pasle travu visoku do kolena. Miris krava, nalik na destilat vanile i svežeg
sena, strujao joj je kroz nozdrve. Iako je još imala posla pred sobom, nije
mogla da se suzdrži da ne stane pored livade i da gleda u krave od kojih je
jedna češala bradu o kapiju, i gledala je tupo.
Doroti ugleda divlju ružu, bez cveta naravno, kako raste pored živice i
onda preskoči ogradu da pogleda koja je vrsta u pitanju. Klekla je među
visoku travu pored ograde. Bilo je veoma vruće. Zvuk mnogih nevidljivih
insekata odzvanjao joj je u ušima, i vrela isparenja i mirisi trave kao da su je
grlili. Pored nje, rasle su visoke stabljike morača, u bokorima koji su
podsećali na repove konja. Doroti uhvati ceo bokor morača i pomirisa ga
punim plućima. Bogatstvo slatkog mirisa na trenutak ju je opilo. Osetila ga je
po celom telu. Divan, divan miris — miris prolećnih dana, miris dečijih
zadovoljstava, miris dalekih egzotičnih ostrva u istočnim morima.
Srce joj zaigra od radosti. Bila je to neka vrsta čudne radosti i uživanja u
lepoti zemlje i prirode, što je ona, na izvestan način, shvatala kao božiji dar.
Kad je klekla u travu, osećajući njen miris i osluškujući zvukove insekata,
mogla je da zamisli da u tom trenutku čuje i himnu slave prirodi i njenom
velikom tvorcu. Sva vegetacija: lišće, cveće, trava, sjaj, zvuk, sve kao da Ga je
slavilo. Ševe su pevale na svoj horski način, ulepšavajući trenutak. Sve lepote
leta, toplota zemlje, pesma ptica, mukanje krava, zujanje bezbrojnih pčela,
uzdizalo se i padalo kao dim tamjana sa oltara večno upaljenog. Tu su bili i
anđeli i arhanđeli. Počela je da se moli. U momentu se molila strasno,
posvećeno, zaboravivši na sve oko sebe. Onda, nekoliko trenutaka kasnije,
shvati da ljubi bokor morača, koji joj je i dalje bio ispred lica.
Popravi odelo i ustade. Šta ona to radi? Da li se moli bogu ili samo zemlji?
Veselost joj iščeznu iz srca, i zameni je hladni strah da je upravo počinila
pagansku molitvu prirodi. Opomenula se: „To NE, Doroti!
Ne obožavaj prirodu, molim“!
Otac ju je opominjao zbog obožavanja prirode. Nekoliko puta je to i u
govorima za vreme mise pominjao; to je bio krajnji paganizam, a što ga je još
više ljutilo, jeste da je to bila nova moda. Doroti uze trn ruže i ubode se tri
puta da se priseti svetog trojstva, a onda preskoči ogradu i sede na bicikl.
Crni, prašnjavi šešir pojavio se iza ugla živice. Bio je to otac Mek Gir,
katolički sveštenik, takođe na biciklu. Bio je to ogroman, okrugli čovek,
toliko veliki da je bicikl pod njim izgledao sitno. Vozeći ga, bio je kao loptica
za golf koja balansira na točku. Lice mu je bilo ružičasto, veselo i pomalo
prepredeno.
Doroti je izgledala nesrećno. Pocrvenela je i odmah pod haljinom
potražila svoj krstić. Otac Mek Gir vozio je prema njoj, vidno raspoložen.
Nekako mu se nasmejala i promrmljala:
Dobro jutro.
On prođe pored nje ne primetivši je; preleteo je očima preko nje kao da je
ne vidi i nastavio je dalje. To je bila direktna uvreda. Doroti avaj, nikada nije
znala da uzvrati uvredu. Sela je na bicikl i odvezla se, pokušavajući da se
otrgne od zlih misli koje je gajila o ocu Mek Giru, a naročito o njegovom
pretvaranju da je ne vidi. Pet ili šest godina, kada je otac Mek Gir služio
sahranu na groblju Svetog Estlina (nije postojalo katoličko groblje u Knajp
Hilu), povela se rasprava o tome da li otac Mek Gir ima jurisdikciju na toj
teritoriji i da li, ako nema, tako obesvećuje crkvu, da li ne bi trebalo to da
radi. Dva sveštenika su povela svađu nad otvorenim grobom. Od tada nisu
razgovarali. Paroh je stalno govorio da je i bolje tako. Što se tiče sveštenika
drugih vera u Knajp Hilu: gospodina Vorda, kongregacioniste, gospodina
Folija, veslejanskog pastora, i jednog njakavog ćelavog starešine, koji je
svirao orgulje u Ebeznerskoj kapeli — sve njih paroh je nazivao vulgarnim
disidentima i veoma strogo je zabranio Doroti da ikada komunicira sa njima.
 Peto poglavlje

Podne. U velikom trošnom konzervatorijumu, čije su krovne grede od

starosti i prljavštine bile tamnozelene, nalik na staro rimsko staklo, održavala
se ubrzana proba „Čarlsa Prvog“.
Doroti nije direktno učestvovala u probi, ali je pravila kostime. Pravila je
većinu kostima za sve dečije predstave. Režija i organizacija je bila poverena
Viktoru Stounu, direktoru crkvene škole. On je bio sitan razdražljiv
dvadesetsedmogodišnji mladić, obučen u tamnu kvaziklerikalinu odeću, i u
trenucima je nervozno gestikulirao svežnjem papira prema grupi od šestoro
dece. Na dugačkoj klupi pored zida, četvoro dece je vežbalo „scenske
zvukove“ lupajući ognjila jedno od drugo, otimajući se istovremeno za kesicu
peperminta.
Bilo je užasno vruće u konzervatorijumu i jak miris lepka i kiselog dečijeg
znoja visio je u vazduhu. Doroti je klečala na podu, sa punim ustima čioda i
parom makaza u ruci, sekući braon papir u tanke trake. Lonac sa lepkom je
vrio na šporetu pored; iza nje, na klupi i mastilom zamrljanom stočiću stajala
je gomila poluzavršenih kostima, još nekoliko rolni braon papira, mašina za
šivenje, kantica suvog lepka, drveni mačevi i otvorena konzerva farbe. Dok je
gledala i smišljala šta da radi sa dva para čizama iz sedamnaestog veka, koje
su bile spremne za Čarlsa Prvog i Olivera Kromvela, istovremeno je slušala
besnu Viktorovu dreku, koja je polako prelazila u bes, jer proba nije išla kako
je očekivao. On je bio rođeni glumac, i veoma mu je bilo naporno da radi sa
polutalentovanom decom. Šetao se gore-dole, pridikujući deci žestoko, a tu i
tamo bi nekoga ćušnuo drvenim mačem, koji mu je stajao na stolu. — Ubaci
malo živosti, življe malo — vikao je ćuškajući jedanaestogodišnjeg dečaka
volovskog izraza lica. — Nemoj da recituješ! Govori kao da to nešto znači!
Ponašaš se kao leš koji je sahranjen pa iskopan. Koji je smisao da sve mrmljaš
sebi u bradu? Isprsi se i glasno govori. Namesti besno lice zločinca!
— Dođi, Persi, brzo! — viknu Doroti usta punih čioda.
Pravila je oklop od braon papira i lepka, najgori posao posle pravljenja
čizama. Dugom praksom Doroti je naučila da pravi bilo šta od papira i lepka;
uspela je da napravi i solidnu periku, sa sve kapom, i sad je bojila vlasi. Cele
godine je provodila enormno mnogo vremena u borbi sa papirom, lepkom,
muslinom i ostalim improvizacijama amaterske kostimografije. Toliko je bilo
potrebno novca za crkvu da je skoro svakog meseca bila ili predstava ili neka
priredba ili izložba ručnih radova, tu se ne računaju dobrotvorne prodaje i
sakupljanje priloga. Persi, Persi Jovet, kovačev sin, sitan kovrdžavi dečak,
siđe sa klupe i stade ispred nje nervozno se vrpoljeći. Doroti uze parče papira
i prema njemu stade da meri i obeležava mesta za otvore, za ruke i glavu.
Glasovi svih prisutnih pravili su kakofoniju.
VIKTOR: Hajde sad, hajde sad, Oliver Kromvel ulazi, da, to si ti! NE, ne
tako! Zar misliš da bi Kromvel ulazio kao prebijeno pseto? Ispravi se. Isturi
grudi. Prokletstvo! Dobro, tako je bolje, sad hajde, Kromvele: „Stoj, imam
pištolj u ruci!“ Hajde!
DEVOJČICA: Molim vas, mis, moja mama mi je rekla da vam kažem mis...
DOROTl: Budi miran Persi! Tako ti boga, BUDI MIRAN!
KROMVEL: Stoj! Imam pištolj u ruki i ja ću...
MALA DEVOJČICA NA KLUPI: Gospodine, ispustila sam slatkiš (jecajući)
ispustila sam slaaaatkiiiiššš!
VIKTOR: Ne, ne, NE, Tomi! Ne, ne i NE!
DEVOJČICA: Molim vas, mis, mama mi je rekla da vam kažem da nije
uspela da mi napravi pantalone kao što je obećala, nije mogla jer...
DOROTl: Ako nastaviš tako, progutaću čiodu.
KROMVEL: Stoj! Imam pištolj...
MALA DEVOJČICA (u suzama): Moj slaaatkiiiiššš!
Doroti uze četku za lepak i brzo ga razmaza po trakama papira zakačenim
oko Persijivog torzoa, gore-dole, levo-desno, jedan preko drugog, praveći
pauzu samo kad bi joj se ulepili prsti. Za pet minuta od papira je napravila
oklop za grudi dovoljno jak da bi, možda, mogao da odbije i udarac čeličnog
mača. Persi „zarobljen u čeliku“ sa oštrom ivicom koja mu je grebala bradu,
posmatrao je sebe stavom psa koga su upravo okupali. Doroti uze makaze,
obreza oklop i ostavi ga da se suši, i odmah pređe na sledeće dete. Prolomi se
jak zvuk „scenskih efekata“ — zvuk pištolja i konjskog galopa. Dorotini prsti
su bili sve lepljiviji i lepljiviji, ali ih je s vremena na vreme prala u kofi tople
vode, koju je držala blizu sebe. Kasnije, kad oni odu, sve će prefarbati sivom
bojom i srediće ivice; a kad završi sa ovim poslom, preći će na ostale delove i
na najteži, a to je pravljenje šlemova. Viktor je gestikulirajući mačem i vičući
da nadjača efekat konja u galopu, pokušavao da obuzda Olivera Kromvela,
Čarlsa Prvog, vitezove, konjanike, seljake i dvorske dame. Deca su postajala
sve nervoznija i počela su da zevaju, prenemažu se, i da se gurkaju i udaraju.
Oklopi su bili gotovi za sad, i Doroti očisti sto da bi stavila na njega šivaću
mašinu te poče da radi na zelenom plaštu za konjanike; to je, u stvari, bio
obojeni muslin, ali je dobro izgledao iz daljine.
Prošlo je još deset minuta u grozničavom poslu. Doroti se prekide konac i
ona mahinalno reče „prokletstvo“, a onda se maši za iglu u džepu. Trkala se
sa vremenom. Predstava je za nepunih nedelju dana, a bila je još gomila
stvari koje je morala da napravi: šlemove, plaštove, mačeve, čizme (te
proklete čizme su je proganjale kao noćna mora), lažne brade, perike,
scenografiju. Izgubila je volju kada se setila šta sve ima da radi. Roditelji dece
joj nikada nisu pomagali oko kostima; tačnije, uvek su joj obećavali da će
pomoći, a onda bi to prekršili. Doroti je osećala jaku glavobolju, delom zbog
vrućine u konzervatorijumu, delom zbog uzaludnih napora da napravi što
bolje papirne čizme. Za trenutak je zaboravila na dug od dvadeset jedne
funte i sedam penija kod Kargila. Nije mogla da razmišlja ni o čemu, sem o
planini nezavršenih kostima koje je morala da odradi. Takav joj je bio ceo
dan. Jedna stvar se lepila za drugu bilo da su u pitanju kostimi za školsku
predstavu ili pod zvonika, koji je propadao, ili dugovi prodavcima ili korov u
boraniji, a svaka od tih stvari zahtevala je trenutnu pažnju i iscrpljivala ju je
potpuno.
Viktor baci drveni mač na patos, izvadi sat i pogleda.
— To je to za danas — reče jakim, zapovedničkim glasom koji je koristio
kada je radio sa decom. Nastavljamo u petak. Gubite se svi! Muka mi je od
vas.
Posmatrao je decu kako izlaze napolje i onda, zaboravivši da ona postoje,
čim su otišla, izvadi notnu stranicu iz džepa i poče da se šetka gore-dole,
krajičkom oka posmatrajući dve uvele biljke u uglu, čiji su braon listovi
tužno visili preko saksije. Doroti je i dalje bila za mašinom, prišivajući delove
zelenog ogrtača.
Viktor je bio nemirno, inteligentno malo biće, i jedino je bio potpuno
srećan kada se sa nekim raspravljao. Njegovo bledo lice lepih crta nosilo je
izraz nemira i prave dečačke želje. Ljudi koji su ga poznavali obično bi
govorili da je on traćio svoj talenat na loš posao seoskog učitelja; ali istina je
bila da Viktor nije imao nekih talenata, osim nešto malo za muziku. Jedini
pravi njegov talenat bio je u saradnji sa decom. Neuspešan u drugim
oblastima, bio je savršen sa decom; imao je pravi autoritativni stav prema
njima. Ali, naravno, kao i svi ostali, mrzeo je svoj talenat. Njegova
interesovanja su bila čisto crkvena. On je bio mlad čovek okrenut crkvi. Uvek
je imao ambiciju da postane sveštenik i možda bi u tome i uspeo da je imao
kapacitet da nauči grčki i hebrejski. U nemogućnosti da postane sveštenik,
prirodno se okrenuo tome da postane upravnik crkvene škole i orguljaš. To
ga je na neki način držalo u crkvenim tokovima.
Suvišno je naglašavati da je bio anglokatolik najzagriženije vrste — veći
klerik od svih klerika, potpuno upoznat sa istorijom crkve, ekspert za odore, i
u svakom trenutku spreman da se obruši na moderniste, protestante,
naučnike, boljševike i ateiste.
— Razmišljala sam — reče Doroti dok je završavala posao za mašinom i
kidala konce — možemo da napravimo šlemove od starih cilindara, ako bismo
ih našli. Odsečeš obode, prekriješ papirom i obojiš. — Tako ti boga, što se
opterećuješ takvim stvarima? — reče Viktor, koji je izgubio interes za
predstavu čim je završio sa probom.
— Te proklete čizme me najviše brinu — reče Doroti, stavljajući na krilo
deo plašta.
— E, zaboravi na čizme! Zaboravi na predstavu na trenutak. Pazi — reče
Viktor odmotavajući notni papir — želeo bih da pričaš sa ocom u moje ime.
Želeo bih da ga pitaš da li bismo mogli da imamo procesiju sledećeg meseca.
— Još jednu procesiju? Zašto?
— Nemam pojma. Uvek možeš da nađeš razlog za procesiju. Mala
Gospojina je osmog — to je dovoljan razlog za procesiju, bar ja tako mislim.
To bi trebalo da uradimo u velikom stilu. Imam ovde sjajnu himnu koju
možemo da pevamo, a možda bismo iz Svetog Vedekinda u Milborou mogli
da pozajmimo plavu zastavu sa devicom Marijom. Ako kaže da, odmah ću
početi probe sa horom.
— Znaš dobro da će on reći ne — reče Doroti, ušivajući dugmiće — on ne
voli procesije. Bolje je da ga ne pitaš jer ćeš ga samo razljutiti.
— A nek ide sve u đavola! — reče Viktor. — Prošli su meseci od poslednje
procesije. Nikada nisam video tako mrtvu crkvu kao što je ova ovde. Da
nisam odavde, pomislio bih da je baptistička.
Viktor je neprekidno protestovao zbog dosadne parohove službe. Njegov
ideal je bio, kako je on to nazivao, „pravo katoličko obožavanje“ — misleći na
beskonačno mnogo tamjana, pozlaćene ikone, i više rimskih odora. Sa svog
položaja orguljaša insistirao je stalno za više procesija, više duhovne muzike,
za strasnije pevanje za vreme misa, tako da je između njega i paroha vladao
neki hladni rat. A što se toga tiče, Doroti se slagala sa ocem. Pošto je odrasla
u jednoj benignoj verziji anglikanizma, prirodno je da je imala averziju
prema svemu „ritualnom“.
 — Ah, nek ide sve — nastavi Viktor — procesalije su tako zabavna stvar!
Kroz krilo crkve, pa do zapadnih vrata, pa onda nazad do južnih vrata, sa
horom koji peva i nosi sveće, i mladim izviđačima koji ispred drže zastavu. To
bi bilo divno — zapevao je svojim tankim, ali preciznim tenorom:
— Nek je sveti dan ovaj, blagoslovi sve naše svete dane!
— A ako bi bilo na MOJ način — dodade — ja bih doveo i nekoliko dečaka
koji bi išli unaokolo držeći kadionice u rukama.
— Da, ali znaš koliko moj otac ne voli takve stvari. Naročito ako išta od
toga ima veze sa Bogorodicom. On to sve naziva rimskom groznicom, koja
tera ljude da se krste non-stop, i ko zna šta još da rade. Sećaš se šta se
dogodilo za Bogojavljenje.
Prošle godine, na svoju odgovornost, Viktor je izabrao jednu himnu za
Bogojavljenje, broj 642, čiji je refren „blagoslovena nek je Bogorodica,
blagoslovena nek je i molimo se za nju“. Ova količina papizma je veoma
iznervirala paroha. Na kraju prve strofe je vidno spustio note himne,
okrenuo se i stao gledajući u ljude tako hladno da su neki dečaci iz hora
umalo prestali da pevaju. Kasnije je rekao da mu je to „Blagoslovena nek je
bogorodica“ i „Slava, Marijo“ zvučalo kao pijana pesma iz „Psa i flaše“.
— Gluposti! — reče Viktor malo mirnije. — Tvoj otac me uvek sputava kad
pokušam da unesem malo živosti u službu. Ne dozvoljava nam tamjan, ni
pristojnu muziku, ni prave odore....ništa. I koji je rezultat toga? Ne možemo
da napunimo crkvu ni do četvrtine nedeljom, a i ti što dođu su izviđači,
crkveni devojački klubovi i nekoliko starica.
— Znam, to je grozno — prizna Doroti ušivajući dugme — kao da nema
smisla da bilo šta radimo. Mi jednostavno NE MOŽEMO da navučemo ljude
da dolaze u crkvu. Ali ipak dolaze na venčanja i sahrane. A mislim da se nije
smanjio broj ljudi koji dolazi u crkvu ove godine. Cela zajednica ima oko
dvesta članova.
— Dvesta! Trebalo bi da imamo dve hiljade koliko ima ljudi u gradu.
Činjenica je da tri četvrtine ljudi koji žive u ovde nikada ne idu u crkvu.
Crkva ih je ispustila iz vida. Oni ne znaju ni da tako nešto postoji. A zašto? Na
to ciljam. Zašto?
— Pretpostavljam da su u pitanju nauka i slobodne misli i tako dalje —
reče Doroti iz navike, citirajući oca.
Ovo je skrenulo Viktoru misli sa onoga šta je hteo da kaže. Hteo je da
kaže da je zajednica Svetog Estlina propala zbog loše službe; ali toliko je
mrzeo nauku i slobodne misli da ga je to prebacilo u potpuno drugu sferu.
 — Naravno da je ta takozvana slobodna misao! — viknuo je, i uzvrpoljio
se. — Te ateističke svinje Bernard Rasel i Džulijan Haksli, i svi njihovi
sledbenici. A šta je upropastilo crkvu, to što umesto da im odgovorimo i
dokažemo da su lažovi i prevaranti, samo sedimo i puštamo ih da propagiraju
ateizam kad god mogu. Sve je to greška biskupa, naravno. (Kao i svaki
anglokatolik i Viktor nije mnogo voleo biskupe) Svi su oni neki modernisti.
Tako ti boga — onda dodade malo mirnijim tonom — da li si videla moje
pismo u crkvenom nedeljniku prošle nedelje?
— Ne, bojim se da nisam....reče Doroti, držeći dugme u ruci. O čemu je?
— O, modernisti, biskupi i tako to. Dobro sam ih iskritikovao.
Retko da je bila nedelja u kojoj Viktor nije pisao za crkveni nedeljnik. Bio
je u toku sa svakom kontroverzom i aferom, a sve je to iskorišćavao kao
oružje za napad na moderniste i ateiste. Dva puta je bio u sukobu sa doktor
Mejdžorom, pisao je pisma puna ironije o dekanu Ingeu i biskupu od
Birmingema, a nije oklevao da napadne lično Rasela. Ali ga naravno Rasel
nije udostojio odgovora. Doroti je inače veoma retko čitala crkveni nedeljnik,
a paroh se nervirao što mu se nakupilo dosta starih brojeva u kući. Nedeljne
novine koje su donosili u crkvu bile su Crkvena gazeta — dobri stari
torijevski anahronizam sa malom i probranom publikom.
— Ta svinja Rasel! — nastavi nervozno Viktor sa rukama u džepovima.
Koliko me on nervira!
— Zar on nije onaj poznati, genijalni matematičar ili tako nešto? — reče
Doroti spuštajući ogrtač.
— Mogu da kažem da je za svoju struku pametan, naravno — prizna
nevoljno Viktor — ali šta ima od toga? Samo zato što je pametan ima pravo
da priča svašta, ali nema veze! Da se vratimo na ono što sam pričao. Što ne
možemo da nateramo ljude da češće dolaze u crkvu? Zato što su nam službe
spore i bezbožne, zato je to. Ljudi žele da se mole onome čemu se dive —
hoće pravu katoličku službu u pravoj katoličkoj crkvi. Ali to od nas ne
dobijaju. Dobijaju neko matoro protestantsko ćiribu-ćiriba, i protestantizam
je mrtav i to svako zna.
— To nije istina! — reče malo glasnije Doroti ušivajući treće dugme. —
Znaš ti dobro da mi nismo protestanti. Otac uvek govori da je engleska crkva
katolička, a on ni sam ne zna koliko je puta držao govore o apostolskim
dostignućima. To je razlog što lord Pokthorn i ostali neće da dođu u crkvu.
On ne želi da se priključi anglokatolicizmu jer smatra da tu ima previše
rituala i raskoši za njegov ukus. A to i ja mislim.
— Ne govorim ja da tvoj otac nije posvećen doktrini, stvarno jeste. Ali ako
misli da smo mi katolička crkva koja ne drži službu na katolički način,
sramota je što barem PONEKAD nemamo procesije. I njegova ideja oko novih
odora, molim te nemoj da mu to preneseš, odvratna je. Za Uskrs nosi gotsku
mantiju i moderni italijanski ogrtač. Prokletstvo, to je kao da nosi cilindar i
braon cipele.
— Pa ja ne mislim da su odore toliko važne koliko ih ti smatraš — reče
Doroti. — Mislim da je sam duh sveštenika bitan, a ne odelo koje on nosi.
— To je nešto što bi rekli oni primitivni metodisti! — reče gadljivo Viktor.
— Naravno da su odore bitne! Koji je smisao molitve ako to ne uradimo kako
treba? Ako bi htela da vidiš kako stvarno treba da izgleda katolička služba,
pogledaj kako to rade u Svetom Vedekindu u Milborou! Tako ti boga, koliko
oni imaju stila, ikone Bogorodice, stalna pričešća, sve. Imaju i molidbene tri
puta godišnje, prkose i samom biskupu.
— Mrzim način na koji se odvijaju službe u Svetom Vedekindu! — reče
Doroti. — Sve je mnogo zategnuto. Od silnog dima tamjana jedva može da se
vidi oltar. Mislim da je sad u modi da ljudi prelaze u katoličanstvo i mislim da
će ili to proći.
— Moja draga Doroti, pričaš kao nekomformista. Ti bi stvarno trebalo da
pređeš. Plimutsko bratstvo, ili sestrinstvo, nemam pojma kako se zove. Tvoja
omiljena himna je broj 567„,o moj bože, ja se plašim slave tvoje i moći tvoje“.
— Tvoja je 231 „noću korake brojim da bih sutra do Rima stigao!“ —
izrecitova mu Doroti zašivajući poslednje dugme.
Rasprava je potrajala nekoliko minuta dok je Doroti ukrašavala
konjanički šešir od dabrovine (to je, u stvari, bio njen stari crni šešir) sa
trakama i šljokicama. Ona i Viktor su večito upadali u rasprave i prepirke oko
pitanja „ritualizma“. Doroti je smatrala da bi Viktor „išao do Rima“ da nije
sprečen u tome i, manje-više, bila je u pravu. Ali Viktor još nije bio svestan
svoje moguće sudbine. Trenutno je groznica oko anglo-katoličkog pokreta,
koja je tresla neprekidno na tri fronta protestanti sa desne strane, modernisti
levo i, nažalost, rimokatolici otpozadi, uvek spremni da te šutnu u zadnjicu,
okupirala sve njegove misli. Prozivanje dr Mejdžora u „Crkvenom
nedeljniku“ značilo mu je više nego bilo koji stvarni posao u životu.
Fanatizam koji je gajio prema crkvi ubio mu je i poslednji atom pobožnosti u
duši. Sve crkvene kontroverze su mu izgledale kao igra, najprivlačnija igra
ikada izmišljena, jer je trajala večno i nije bilo dozvoljeno varanje.
— Hvala bogu te je gotovo — reče Doroti razgledajući kapu. — Bože,
koliko još stvari imam da uradim! Kad bih samo otkačila te proklete čizme.
Koliko je sati, Viktore?
 — Skoro je pet do jedan.
— O, blagi bože! Moram da idem. Treba da napravim tri omleta. Ne smem
da se usudim da to dam Eleni. I da, Viktore! Imaš li nešto što bi mogao da
priložiš za dobrotvornu prodaju? Ako imaš stari par pantalona, bilo bi super,
jer uvek uspemo da prodamo pantalone.
— Pantalone? Nemam, ali reći ću ti šta imam. Imam primerak
„Hodočasnikovog dnevnika“ i još jednu Foksovu „Knjigu o Martirima“, koje
želim da se otarasim već godinama. Prokleto protestantsko đubre! Tetka
jeretik mi je dala to. Zar ti nije muka od sveg tog skupljanja novčića? Sad,
kada bismo imali pravu katoličku službu, i pravo pričešće, onda ne bismo
morali...
— To je divno — reče Doroti. — Uvek dobro prođemo sa knjigama —
prodajemo ih za peni po komadu i skoro sve odu. Jednostavno MORAMO da
napravimo dobru prodaju, Viktore! Računam da će nam gospođica Mejfil dati
nešto stvarno LEPO. Nadam se da će nam dati divan Lovsoftov kineski servis
za čaj, koji bismo mogli da prodamo za minimalno pet funti. Celo jutro se
molim da nam ga da.
— O? — reče Viktor, manje oduševljen nego pre. Kao i Prodžet jutros, i on
se stideo od reči „molitva“. Mogao je po ceo dan da priča o ritualima; ali kada
bi se pomenule lične molitve, tu bi se osećao nedostojnim.
— Nemoj da zaboraviš da podsetiš oca za procesiju — reče joj vraćajući se
na iste teme.
— U redu, pitaću ga. Ali znaš šta će se desiti. Samo će se iznervirati i
nazvati to rimskom groznicom. — O, nek je prokleta ta rimska groznica! —
reče Viktor, koji se, za razliku od Doroti, nije uzdržavao od psovki.
Doroti pojuri u kuhinju i, otkrivši da ima samo pet jaja od kojih treba da
spremi omlet za troje ljudi, odluči da spremi jedan veliki omlet i da ga
pomeša sa hladnim kuvanim krompirom koji joj je ostao od juče. Kratko se
pomolivši da joj omlet uspe (jer omleti tako imaju običaj da se raspadnu dok
se vade iz tiganja), razbi jaja i poče su spremanjem. Viktor ode niz put
mrmljajući poluglasno „nek je sveti naš praznični dan“, i prođe pored ružnog
i neurednog sluge, koji je nosio dva bokala polomljenih drški, prilog gospođe
Mejfil dobrotvornoj prodaji.
 Šesto poglavlje

Tek je prošlo deset sati. Mnogo se stvari dogodilo, ali ništa nije bilo toliko
važno; samo uobičajeni poslovi oko crkve, koji su popunjavali Dorotino
popodne i veče. Sada je bila u Vartbartonovoj kući, kao što mu je i obećala, i
pokušavala da se uklopi u jednu od onih zamršenih besmislenih prepirki koje
su je inače veoma zabavljale. Pričali su, ali Vartbarton je, u stvari, uvek
uspevao da skrene priču na svoju omiljenu temu, pitanje vere i verovanja.
— Draga moja Doroti — govorio je argumentovano šetkajući se po
prostoriji sa jednom rukom u džepu i brazilskom cigarom u drugoj — draga
moja Doroti, da li stvarno misliš da ćeš se, u tvojim godinama, a imaš ih
dvadeset sedam, koliko znam, i sa tvojom inteligencijom, celog života
pridržavati svojih religijskih ubeđenja?
— Naravno da hoću. Znate da hoću.
— Hajde, molim te! Svi ti jeftini trikovi, te gluposti koje si naučila na
majčinom kolenu — sigurno me nećeš lagati da i dalje veruješ u to? Naravno
da ne. Ne možeš! Plašiš se da ne pogrešiš, to je to. Ovde ne moraš da se brineš
oko toga, znaš. Zla komšinica te ovde ne može čuti, a ja to nikome neću
ispričati.
— Ne razumem šta mislite pod tim GLUPOSTI — reče Doroti, malo se
uspravivši u stolici, kao da se uvredila.
— Evo, hajde da uzmemo neki primer. Nešto što ćeš baš teško progutati —
pakao, na primer. Da li veruješ u pakao? Pod VERUJEŠ ne mislim da li
veruješ u neko mleko i voda metaforično stanje o kome sad mladi
modernistički nastrojeni biskupi i mladi Viktor Stoun pričaju. Mislim da li
veruješ u to bukvalno? Da li veruješ u pakao kao što veruješ da postoji
Australija?
— Naravno da da — reče Doroti i poče da mu objašnjava da je postojanje
pakla mnogo trajnije i stvarnije od postojanja Australije.
— Hm — reče Vartbarton, neimpresioniran — mnogi dele tvoje mišljenje,
naravno. Ali ono što mi je sumnjivo kod vas verujućih ljudi jeste što ste
toliko bespogovorno zadrti u tome. To pokazuje, ako ništa drugo, da imate
veoma slabu maštu. Ne možeš znati da se ja, nevernik i bogohulnik do grla
zaglibljen u barem šest od sedam smrtnih grehova, očigledno osuđen na
večne patnje — na primer, za sat vremena neću peći u najtoplijem delu pakla.
A opet, evo sediš i pričaš sa mnom, opušteno kao i uvek. No, kada bih imao
rak ili lepru ili neku jaču bolest, to bi te uznemirilo, ili samo ja volim da
laskam sebi. A kada sam sebe svesno osuđujem na večne muke, tebe to kao
da i ne dotiče.
— Nikada nisam rekla da ćete VI ići u pakao — reče Doroti pomalo
smeteno jer je želela da razgovor ode u drugom pravcu. Istina je bila, iako to
ni sama sebi nije htela da prizna da je Vartbartonovo pitanje bilo ono na koje
nije imala odgovor. Stvarno je verovala u pakao, ali nikada nije imala osećaj
da je neko VEĆ tamo. Verovala je da pakao postoji, ali da je prazan.
Nesigurna u čvrstinu svojih verovanja, odlučila je da sve to zadrži za sebe.
— Nije sigurno da IKO ide u pakao — reče mnogo smirenije, osećajući da
je sad na čvrstom tlu.
— Šta? reče Vartbarton zaprepašćeno. — Sigurno ne misliš da za mene i
dalje ima nade?
— Naravno da ima. Samo oni grozni predestrijanci[7] smatraju da ideš u
pakao pokajao se ili ne. Ne smatraš valjda englesku crkvu kalvinističkom, zar
ne?
— Pretpostavljam da uvek možeš da se pokaješ po sistemu oprostivog
neznanja — reče Vartbarton refleksno; a onda doda sigurnije — znaš Doroti,
da i sad, kada se znamo skoro dve godine, ti i dalje veruješ da možeš da me
pridobiješ za svoje ideje. Sistem izgubljene ovce, spasene od vatre i tako
dalje. Ja mislim da ti i dalje veruješ da ću ja jednog dana otvoriti oči, i da ćeš
me zateći na jutarnjoj službi u sedam, nekog prokleto hladnog zimskog jutra,
zar ne?
— Pa.. — reče Doroti, ponovo nelagodno, istina je da je polagala nade u
Vartbartona, iako on nije baš bio neka sjajna prilika za preobraćenje. Nije
bilo u njenoj prirodi da, ako vidi nekoga ko ne veruje, da se ne potrudi da ga
preobrati. Koliko je samo sati provela u beskorisnim prepirkama sa seoskim
ateistima, koji nisu mogli da nadu nijedan razuman razlog za neverovanje! —
Da — prizna na kraju, ne želeći baš da izgovori to priznanje, ali ne želeći ni da
izvrdava. Vartbarton se slatko nasmeja.
— Ti si toliko optimistično stvorenje – reče — ali zar se ne plašiš da ja,
možda, mogu da obratim TEBE? „Pas je taj koji je umro“, možda se sećaš.
Doroti se jedva nasmeja. „Nemoj da dozvoliš da vidi da si uznemirena“
bila je njena aksioma razgovora sa Vartbartonom. Prepirali su se tako bez
kraja i zaključka već sat vremena, a mogli su tako da nastave i celu noć da je
Doroti htela. Vartbarton je uživao da kinji njena religijska osećanja. Imao je
tu fatalnu inteligenciju koja je često išla sa neverništvom, i u razmeni
argumenata, iako je Doroti UVEK bila u pravu, nije uvek bila i pobednik.
Sedeli su, ili bolje reći, Doroti je sedela a Vartbarton je stajao, u velikoj
prijatnoj sobi. prekrivenoj skupim tepisima, koju je Vartbarton zvao
„studio“— iako nikada ništa tu nije stvarano. Na Dorotino veliko
iznenađenje, slavni gospodin Bjuli se nije pojavio (u stvari, ni Bjuli, ni
njegova žena, ni roman „Ribnjaci i konkubine“ nisu ni postojali. Vartbarton
je izmislio sve to ne bi li namamio Doroti u svoju kuću, znajući da ona ne bi
došla sama). Doroti se osetila veoma neprijatno shvativši da je sama sa
Vartbartonom. Palo joj je na pamet, u stvari, bila je sigurna u to da bi joj bilo
mnogo pametnije ako odmah ode kući; ali je ostala, delom što je bila
preumorna, a kožna fotelja koju joj je ponudio Vartbarton je bila tako
udobna. Ali sad ju je savest grizla.
NIJE SMELA da ostane do kasno kod njega, ljudi će odmah početi da
tračare. Pored toga, imala je još dosta poslova koje je zapostavila dolazeći
ovde. Toliko je bila nenaviknuta na nerad da je čak i sat proveden na odmoru
smatrala za greh. Sa teškoćom ustade iz preudobne fotelje.
— Nadam se da se ne ljutite, ali ja sad moram da krenem kući – reče mu.
— Na temu oprostivog neznanja — .nastavi Vartbarton, pravivši se da ne
primećuje šta mu Doroti govori — ne znam da li sam ti pričao kada sam stajao
ispred paba „Kraj sveta“ u Čelsiju, čekajući taksi, prišlo mi je jedno prokleto
malo ružno devojče iz vojske spasa[8] i pitala me, bez ikakvog uvoda ili
predstavljanja, šta ću reći na strašnom sudu. Ja sam joj odgovorio: „Braniću
se ćutanjem“. Krasno, zar ne?
Doroti mu nije odgovorila. Savest ju je stezala sve jače i jače. Setila se tih
prokletih nezavršenih čizama i toga da je barem jedne morala da završi
večeras. Bila je, sve u svemu, veoma umorna. Imala je iscrpljujuće jutro,
počevši od deset milja na biciklu po jakom suncu, raznoseći parohijski
magazin, onda čajanka sa Unijom majki u vreloj maloj drvenoj sobi iza
parohijskog doma. „Majke“ su se nalazile svakog četvrtka na čaju da bi
pravile neke ručne radove u humanitarne svrhe, a Doroti im je čitala naglas
(trenutno joj je na repertoaru bila „Limberolška devojka“ od Džin Streton
Porter). Skoro sav posao je padao na Doroti jer je falanga posvećenih žena
(crkvena živina su ih zvali) koje su radile prljave i teške poslove za parohiju u
Knajp Hilu spala na četiri ili pet njih. Jedina žena na koju Doroti mogla da
računa bila je mis Fut, visoka, zecolika, uzrujana tridesetpetogodišnja device,
koja je imala dobre namere, ali je uvek pravila haos i nered, i bila je u
stalnom stanju užurbanosti. Vartbarton ju je često poredio sa kometom:
„smešno prćavo stvorenje koje se kretalo po nekoj ekscentričnoj orbiti i
nekako je uvek uspevala da zakasni“. Mogla je poveriti mis Fut da pravi
crkvene dekoracije, ali ne sa „Majkama“ u nedeljnoj školi, jer iako je bila
redovna u crkvi, njena vera je bila sumnjiva. Priznala je Doroti da je najbolje
mogla da se moli bogu pod vedrim nebom. Posle čaja, Doroti je odjurila do
crkve da stavi sveže cveće na oltar, a onda je otkucala očev govor — pisaća
mašina na kojoj je radila bila je iz vremena pre Burskog rata; klimava
šklopocija na kojoj si jedva mogao da otkucaš osamsto reči za sat vremena.
Posle večere je otišla da oplevi grašak, a leđa su je vraški bolela. Sve to je
učinilo da se oseća umornije nego inače.
— MORAM kući — ponovi pristojnije — mislim da sam već zakasnila. —
Kući? — reče Vartbarton. — Gluposti! Veče je tek počelo.
Šetkao se po sobi sa obe ruke u džepovima jer je cigaru ugasio. Slika
nezavršenih čizama se usadila u Dorotin um. Ipak će večeras da napravi
dvoje čizama umesto jedne, palo joj je na pamet; kao neka vrsta pokajanja
zbog sat vremena koje je protraćila. Taman je počela ti glavi da pravi plan
kako će iseći papir, kad je primetila da je Vartbarton stao iza fotelje. — Znate
li koliko je sati? — reče ona.
— Usuđujem se da kažem da je prošlo pola jedanaest. Ali ljudi kao što smo
ti i ja ne pričaju o tako vulgarnim stvarima kao što je vreme.
— Ako je pola jedanaest, onda stvarno moram da krenem — reče Doroti.
Imam još puno toga da uradim pre nego što odem da spavam.
— Posao? U ovo doba noći? Nemoguće.
— Da, moram da napravim par čizama.
— Da napraviš par ČEGA? — reče Vartbarton.
— Čizama. Za predstavu koju će deca igrati. Pravimo ih od lepka i papira.
— Lepak i papir! Blagi bože! — promrmlja Vartbarton. Prikriveno se
približavao Dorotinoj stolici. — Kakav ti život vodiš! Zezaš se sa papirom i
lepkom usred noći! Moram da ti kažem, ali s vremena na vreme mi je drago
što nisam sveštenikova ćerka.
— Mislim... — poče Doroti.
Ali u isto vreme Vartbarton, nevidljivo se prikravši iza fotelje, uhvati je
nežno za ramena. Doroti odmah pokuša da se izmigolji, ali joj Vartbarton ne
dade.
— Smiri se — reče joj mirno.
 — Pusti me! — vrisnu Doroti.
Vartbarton je nežno pomazi po nadlaktici. Bilo je nečeg smirujućeg,
specifičnog u načinu na koji je to uradio; bio je to dodir čoveka koji je u
ženskom telu uživao na isti način na koji uživa u dobroj hrani. — Imaš
neverovatno lepe ruke — reče — kako si samo uspela da ostaneš neudata sve
ove godine?
— Pusti me odmah! — ponovi Doroti, opirući se.
— Ali ja ne želim da te pustim — reče joj Vartbarton.
— Molim te, nemoj da mi stežeš ruku tako! Ne volim to!
— Kako si ti zanimljivo dete. Zašto ne voliš? — Rekla sam ti da ne volim!
— Sad se ne okreći — Vartbarton blago. — Mislim da ne shvataš koliko je
taktički dobra bila moja ideja da ti priđem sa leđa. Ako se okreneš, videćeš da
sam star dovoljno da ti budem otac, a i užasno sam ćelav. Ali ako bi ostala
mirna i ako me ne bi gledala, mogla bi da zamisliš da sam Ajvor Novelo [9].
Doroti je uhvatila pogledom ruku koja ju je dodirivala: velika, ružičasta,
mišićava ruka, debelih dlakavih prstiju. Ubledela je; izraz lica joj se promenio
sa iznerviranog na uplašeni. Skupila je snagu, oslobodila se i ustala, gledajući
ga u oči.
— Volela bih da to ne radiš! — rekla je polubesno i uznemireno.
— Šta je problem? — reče Vartbarton.
Stao je uspravno, u svom standardnom stavu, gledajući je sa dozom
radoznalosti. Njeno lice se promenilo. Nije samo da je pobledela; imala je taj
odbrambeni uplašeni odsjaj u očima, kao da ga je na trenutak posmatrala kao
stranca. Shvatio je da ju je povredio, na neki način koji nije razumeo, i na
način koji ona nije ni želela da on razume.
— Šta je problem? — ponovio je.
— ZAŠTO to uvek radiš kad se sretnemo?
— „Svaki put kad se sretnemo“ malo je preterano — reče Vartbarton. — U
stvari, veoma retko imam takvu priliku. Ali ako stvarno i iskreno to ne voliš...
— Naravno da ne volim! Znaš dobro da ne volim!
— Dobro, dobro! Hajde da ne pričamo više o tome — reče Vartbarton
velikodušno. — Sedi, promenićemo temu.
On je bio potpuno lišen srama. To je možda bila njegova glavna osobina.
To što nije uspeo u pokušaju da je zavede nije ga sprečilo da nastavi razgovor
kao da se ništa nije desilo. — Idem kući odmah — reče Doroti. — Ne mogu da
ostanem ovde više ni trenutak.
— Daj, gluposti! Sedi i zaboravi na sve. Pričaćemo o moralu u teologiji, ili
o arhitekturi katedrala, ili o časovima kuvanja za devojke, ili o čemu god ti
želiš. Zamisli koliko će mi biti dosadno u kući u ovo vreme ako ostanem sam.
Ali Doroti je bila uporna i tu nije moglo da bude rasprave. Čak i da nije
bilo njegove namere da vode ljubav; šta god da je obećavao, verovatno bi to
ponovo krenulo za par minuta. Vartbarton ju je ubeđivao da ostane, jer, kao i
svi samci, užasavao se od idenja u krevet, bez koncepta o vrednosti svog
vremena. Da je mogao, pričao bi sa Doroti do tri sata ujutru. Čak i kada je
Doroti uspela da se otrgne od njega, i dalje se šetkao pored nje i pričao toliko
sjajne i duhovite stvari da je Doroti shvatila da ne može da se naljuti na
njega.
— Idem ujutru — rekao joj je kada su došli do kapije — idem kolima do
grada da pokupim decu — KOPILAD, znaš — i idemo u Francusku prekosutra.
Ne znam gde ćemo ići posle toga; istočna Evropa, Prag, Beč, Budimpešta.
— Baš lepo — reče Doroti.
Vartbarton je spretnošću neočekivanom od tolikog čoveka manevrisao
između Doroti i kapije.
— Neće me biti šest meseci ili više — reče — naravno, ne moram ni da
pitam, ali da li bi htela da me poljubiš za rastanak, jer se dugo nećemo videti?
Pre nego što je bila svesna šta se dešava, zagrlio ju je i privukao k sebi.
Pokušala je da se pomeri, ali je bilo kasno; poljubio ju je u obraz, poljubio bi
je i u usta da nije okrenula glavu. Opirala se u njegovom naručju, besno i na
momente bespomoćno. — Pusti me! — vikala je, — PUSTI me!
— Mislim da sam već naglasio — reče Vartbarton, držeći je bez nekog
napora da ne želim da te pustim.
— Ali stojimo tačno ispod prozora gospođe Sempril! Videće nas sigurno!
— O blagi bože, i hoće! — reče Vartbarton. — Zaboravio sam.
Zadivljen njenim odgovorom više nego ostalima koje je davala, pustio ju
je. Odmah je stala sa druge strane kapije u odnosu na njega. On je u
međuvremenu pomno posmatrao prozor gospođe Sempril. — Ne vidim svetlo
— reče na kraju — ako imamo sreće, prokleta veštica nas nije videla.
— Doviđenja — reče šturo Doroti — sad MORAM da krenem. Pozdravi
decu.
Rekavši ovo okrete se i pođe što je brže mogla, skoro da je potrčala, samo
da pobegne od njega pre nego što ponovo pokuša da je poljubi.
 Tada je čula zvuk koji ju je zaustavio — nepogrešivo je znala da je čula
zatvaranje prozora na kući gospođe Sempril. Da li ih je gospođa Sempril
videla? Ali (pomisli Doroti) NARAVNO da ih je videla! Šta je mogla drugo da
očekuje? Teško da je mogla da pomisli da bi gospođa Sempril propustila
takvu priliku. Pošto ih je GLEDALA, sutra će sigurno raširiti priču po gradu, i
verovatno će je malo začiniti. Ali ova misao, iako grešna, trenutno joj je
prošla kroz glavu dok je trčala niz put.
Kada se udaljila dovoljno od Vartbartonove kuće, zastala je, izvadila
maramicu i obrisala mesto na obrazu gde ju je poljubio. Trljala je toliko jako
da se umalo izgrebala. Stala je tek kada je pomislila da je izbrisala zamišljenu
fleku koju je ostavio njegov poljubac i onda je nastavila dalje.
Ono što joj je uradio, uznemirilo ju je. Čak i sad joj je srce brzo i jako
kucalo. Nije mogla da PODNOSI te stvari! Sama sebi je to ponavljala
nekoliko puta. Ali, nažalost, ovo nije bilo ništa više od proste istine; stvarno
nije mogla to da podnese. Da bude poljubljena ili pomažena od strane
muškarca — da oseti teške muške ruke i debele usne na sebi, to ju je
užasavalo i odbijalo. Čak ju je i sećanje na sve to nateralo da uzdrhti. To je
bila njena posebna tajna, specijalni neizlečivi hendikep koji ju je pratio kroz
život.
Samo kad bi je ostavili na MIRU, mislila je dok je hodala. Tako je sebi to
definisala „kad bi me samo pustili na MIRU“. Jer, u stvari, nije mrzela
muškarce. Naprotiv, volela ih je više od žena. Deo privrženosti Vartbartonu
ležao je u činjenici da je on bio muškarac i da je imao intelektualnu širinu i
odličan smisao za humor, koji nije specifičan za žene. Ali zašto je nisu
ostavljali na MIRU? Zašto uvek pokušavaju da je poljube ili maze? Odvratni
su bili kad su je ljubili — odvratni i pomalo zastrašujući, ličili su na velika
dlakava čudovišta koja se trljaju o tebe, dobroćudna, ali ipak ponekad
opasna. I iza tog ljubljenja i maženja uvek postoje neke prikrivene
monstruozne namere („ONE STVARI“ tako ih je zvala) o kojima je teško
mogla i da misli.
Naravno, imala je ona svoje momente. Dovoljno je bila lepa, i taman
dovoljno obična, da bude tip devojke koju muškarci obično saleću. Jer ako
muškarac želi devojku sa kojom bi se malo opušteno zabavio, obično je to
devojka koja nije PREVIŠE lepa. Lepe devojke su (tako oni shvataju)
razmažene i samim tim previše jogunaste; ali obične devojke su laka igra. Čak
i ako si sveštenikova ćerka, čak i ako živiš u gradiću kao što je Knajp Hil i
većinu vremena provodiš radeći posla za parohiju, ne možeš da se otkačiš
navale. Doroti se dobro navikla na to, navikla se na debeljuškaste mladiće,
ribljih obećavajućih očiju, koji su usporavali kola kada su prolazili pored nje
na putu ili koji bi započeli razgovor i posle deset minuta počeli da je miluju
po rukama. Čak je i sveštenik jednom prilikom — biskupov kapelan bio...
Ali problem je bio što on nije bio bolji, ne nikako! Gora je stvar je bila
kada su oni prava vrsta muškaraca i kada ti laska njihova pažnja. Misli su joj
odlutale pet godina unazad, ka Frensisu Munu, u to vreme parohu Svetog
Vedekinda u Midlborou. Dragi Frensis! Kako bi rade volje udala za njega da
njemu nisu bile bitne samo ONE STVARI! Iznova i iznova ju je prosio i onda
mu je svaki put rekla ne; jer on nije znao šta je njen razlog. Nije ni smela da
mu kaže. I tada je on otišao, a godinu dana kasnije umro je iznenada od
pneumonije.
U sebi se molila za njegovu dušu, trenutno zaboravivši da njen otac nije
odobravao molitve za mrtve, i tad uz napor skrete misli na drugu stranu.
Bolje da ne misli ponovo o njemu! Bolela ju je svaka pomisao o tome.
Nikada se neće udati, to je odlučila pre mnogo vremena. Čak i kao dete je
to znala. Nikada neće uspeti da savlada užas od ONIH STVARI —i sama
pomisao na to ledila joj je krv. Ali na neki način nije ni želela da to prevaziđe.
Jer, kao i svi nenormalni ljudi, nije ni bila svesna da je nenormalna.
A opet, iako je smatrala seksualnu nezainteresovanost za nešto prirodno,
znala je tačno kako je sve to počelo. Mogla je da se seti, jasno kao da je bilo
juče, određenih užasnih scena između majke i oca — scena kojima je
prisustvovala kada je imala samo devet godina. To je ostavilo duboku, tajnu
ranu u njenim mislima. A malo kasnije, plašila se starih bakroreza koji su
prikazivali nimfe koje progone satiri. Za njen dečiji mozak to je bilo nešto
nepojmljivo, užasno grešno, ta mala rogata, poluljudska stvorenja koja se
skrivaju u grmlju i iza drveća, spremni za zasedu i neočekivanu poteru. Cele
te godine bila je u strahu da ide sama kroz šumu, plašeći se satira. Prerasla je
strah, naravno, ali nikada njegov uzrok. Satir joj je ostao u glavi kao simbol.
Možda nikada neće prerasti taj specifični osećaj užasa, i beznadežne borbe
protiv nečega više nego stvarno užasnog, zvuka kopita u mračnoj šumi, i zlih
krznenih satira. Ništa tu nije moglo da se izmeni. Takav osećaj
nezainteresovanosti bio je veoma uobičajena stvar među obrazovanim
ženama, da je retko kad bio iznenađenje.
Većina Dorotine uzrujanosti nestala je kada je stigla do parohijskog doma.
Misli o satirima, Vartbartonu i Frensisu Munu, i njenoj željenoj sterilnosti,
koje su joj se do tada premetale po glavi, izbledele su i njih je zamenila
optužujuća slika čizama. Setila sa da najveći deo dvočasovnog posla mora
uraditi pre nego što ode u krevet. Kuća je bila u mraku. Otišla je na zadnja
vrata i na prstima se uvukla u kuću, plašeći se da ne probudi oca koji je već
verovatno spavao.
Prolazeći kroz mračan hodnik prema konzervatorijumu, pade joj na
pamet da je bila pogrešna odluka da ode kod Vartbartona. Nikada više,
odlučila je, neće ići tamo, sem ako ne bude sigurna da će još neko biti sa
njom. Pored toga, uradiće neko pokajanje sutra zbog odlaska. Upalivši
lampu, prvo je potražila svoju beležnicu, i na listu za sutrašnji dan napisala je
veliko P pored doručka. P je značilo pokajanje — nema slanine za ručak
sutra. Tada upali gasnu ringlu ispod kante sa lepkom. Gasna lampa bacala je
žutu svetlost na šivaću mašinu i gomilu nezavršene odeće na stolu,
podsećajući je na još veću gomilu koju još nije ni počela da pravi; podsećajući
je takođe da je bila i zverski umorna. Zaboravila je na umor od trenutka kad
joj je Vartbarton spustio ruke na ramena, ali sad joj se sve vraćalo duplo. Na
sve to, večeras ju je obuzimao neki prilično neobičan i jak umor. Osećala se,
isprano, ako bi tako mogla to da nazove. Stajala je pored stola i odjednom je
kroz nju prostrujao čudan osećaj da joj je celo sećanje ispražnjeno, i nekoliko
sekundi nije mogla da se seti zašto je uopšte došla u konzervatorijum i šta
treba da uradi.
Tada se setila — čizme, naravno! Neki prezreni demon joj je šaputao na
uvo; „Zašto ne odeš odmah u krevet i ne ostaviš sve to za sutra?“ Pomolila se
za snagu i ubola se. „Hajde, Doroti! Bez zabušavanja, molim! Jevanđelje po
Luki IX,62.“ Tada, rasklonivši smeće sa stola, uze makaze, olovku, i četiri
tabaka papira, sede i poče da seče delove za čizme, dok se lepak kuvao.
Kada je dedin sat u očevoj radnoj sobi odzvonio ponoć, ona je i dalje
radila. Već je uobličila čizme i sad ih je ojačavala uskim trakama papira —
dugačak i prljav posao. Svaka kost u telu ju je bolela, a oči su joj se sklapale
od umora. Istina je da nije bila svesna toga što radi. Ali nastavila je
mehanički lepeći traku za trakom na mesto, i bodući se svaka dva minuta da
bi se trgnula i razbudila, jer ju je uspavljivao ritmički zvuk lepka koji je
ključao na ringli.
DEO DRUGI
 Prvo poglavlje

Iz mračnog sna, koji i nije bio toliko dubok jer kao da se nalazila u
polusnu, sa osećajem da je neko izvlači iz crnog ambisa i da sve zbog toga
postaje svetlije, Doroti se zapravo delimično probudila.
Oči su joj i dalje bile zatvorene. Postepeno, njeni kapci su postajali
osetljiviji na svetlost, i sami su se u trzajima podizali. Posmatrala je ulicu,
traljavu, živu ulicu malih prodavnica i uskih kuća, kroz koju je tekla reka
ljudi, tramvaja i automobila.
Ali još uvek nije mogla da shvati ŠTA je posmatrala. Stvari koje je videla
nije mogla da nazove ljudima, tramvajima, kolima jer nije mogla da se seti
reči; nije mogla da nađe reč čak ni za kretanje; nije mogla da nađe reč čak ni
za STVARI. POSMATRALA je kao što životinja posmatra, bez razmišljanja i
bez svesti. Zvuci ulice, kakofonija glasova, automobilskih sirena i drndanja
tramvaja po šinama prolazili su kroz njenu glavu kao čisti fizički nadražaji.
Nije znala nijednu reč, čak ni koncept ili smisao tako nekog pojma kao što je
reč. Nije znala ni gde je, ni koje je vreme, a nije bila svesna ni svoga tela, niti
svoga postojanja.
Ipak, polako joj se izoštravala percepcija. Kretanje stvari je lagano počelo
da ide dalje od njenih očiju i da u mozgu dobija oblike neke vrste misli.
Počela je, iako i dalje bez reči, da primećuje različite oblike. Dugačka stvar je
prošla pored, u pratnji još četiri malo uže stvari, a posle toga prošla je
četvrtasta stvar koja je balansirala na dva kruga. Doroti ih je posmatrala kako
prolaze; odjednom joj se pojavi reč u glavi. Reč je bila „konj“. Potom je reč
malo izbledela, pa se vratila u malo kompleksnijoj formi: „To je konj“.
Sledeće reči su pratile jedna drugu: „konj“, „ulica“, „tramvaj“, „automobil“,
„bicikl“ — za nekoliko minuta se setila naziva svih stvari koje su joj bile u
vidokrugu. Otkrila je reči ,.čovek“ i „žena“, i razmišljajući o njima otkrila je
da je znala razliku između živih i neživih stvari, između ljudi i konja, između
muškaraca i žena.
Tek je tada, kada je postala svesna skoro svih stvari oko sebe, postajala
svesna i SEBE. Do tada je bila kao par očiju koje su počivale naperceptivnom,
ali potpuno neaktivnom mozgu. Ali potom, uz blagi zanimljivi šok, otkrila je
svoje postojanje; mogla je da OSETI kako postoji; kao da je nešto u njoj htelo
da uzvikne: „ Ja sam ja!“. Takođe, na neki način je znala da je to „Ja“
postojalo negde u prošlosti, ali nije imala nijedno sećanje na tu prošlost.
To otkriće „ja“ okupiralo ju je samo nekoliko trenutaka. Od prvog
momenta otkrića imala je neodređen osećaj nekompletnosti u svemu tome,
nešto nije bilo u redu u vezi sa tim „ja“. A to je bilo ovo: „ja sam ja“, koje je
zvučalo kao odgovor, pretvorilo se u pitanje. Nije više bilo „ja sam ja“, nego
„Ko sam ja“?
KO JE BILA ONA? Nekoliko puta je u mislima ponavljala to pitanje i
shvatila da uopšte nije imala pojma ko je; osim što je, posmatrajući ljude i
konje kako prolaze, shvatala da nije konj, nego čovek. Pitanje koje je sledilo
bilo je: „Jesam li ja muško ili žensko?“. Ponovo nije imala ni najmanji trag
koji bi joj ukazao na odgovor. Ali u tom trenutku, slučajno verovatno,
prstima je prešla preko tela. Mnogo jasnije nego pre shvatila je da njeno telo
postoji, i da je njeno — u stvari, da je ona ONA. Rukama je počela da istražuje
svoje telo, i ruke su naišle na grudi. Bila je žena onda. Samo žene imaju
dojke. Na neki način je znala, mada nije znala kako zna, da su sve te žene
koje su prolazile imale dojke ispod odeće, iako ih nije mogla videti. Onda je
shvatila da, ako želi da se identifikuje, mora da istraži svoje telo, počevši od
lica; i nekoliko minuta je pokušavala da pogleda u svoje lice pre nego što je
shvatila da je to nemoguće. Pogledala je dole i videla izgužvanu crnu
satensku haljinu, prilično dugačku, čarape od veštačke svile boje kože,
pocepane i prljave, i par veoma otrcanih satenskih cipela sa visokom štiklom.
Ništa od toga joj nije bilo poznato. Istraživala je svoje ruke, ali su one bile
strane, i ne toliko strane. Bile su to male ruke, jakih šaka, i veoma prljave.
Posle nekoliko trenutaka shvatila je da je ta prljavština ono što joj je strano.
Ruke su same po sebi izgledale prirodno i normalno, iako ih nije
prepoznavala. Posle nekoliko trenutaka predomišljanja, okrenula se ulevo i
polako krenula da hoda po trotoaru. Delić sećanja joj se vratio, misteriozno,
iz neke dubine uma: postojanje ogledala, njihova svrha, i činjenica da često
ima ogledala u izlozima radnji. Ubrzo je stigla do male juvelirske radnje u
čijem izlogu se nalazilo ogledalo namešteno tako da hvata odraz ljudi koji
prolaze. Doroti je uhvatila svoj odraz između nekoliko drugih i odmah je
shvatila da je to ona, ipak, ne može se reći da se prepoznala; nije joj bilo
poznato da je ikada videla svoj odraz do ovog trenutka. Odraz joj je
prikazivao ženu mladalačkog lica, mršavu, plave kose, sa borama oko očiju,
celu prekrivenu prašinom i prljavštinom. Ružan crni šeširić bio joj je
nemarno natučen na glavu, ali ipak joj je bio poznat. Do ovog trenutka nije
znala kakvo lice da očekuje, ali nekako je sada bila sigurna da je to lice koje
je trebalo da vidi. Bilo je pogodno. Na izvestan način je bilo povezano sa
njom.
Kako se okrenula od juvelirnice, u izlogu preko puta ugledala je tablu sa
natpisom „Frajeve čokolade“, i otkrila je da shvata smisao pisanja, i takođe,
posle nekoliko trenutaka naprezanja, da može i da čita. Pogled joj je leteo po
ulici, dešifrujući čudne natpise i nazive; imena prodavnica, reklame,
novinske postere. Čitala je slova na dva crveno-bela postera ispred radnje za
prodaju duvana. Na jednom od njih je pisalo: „Sveži tragovi o parohovoj
ćerki“ a na drugom: „Za parohovu ćerku se veruje da je sad u Parizu.
Pogledala je uvis i videla tablu na kući: „Nju kent roud“. Reči su je
uznemirile. Shvatila je da stoji na Nju kent roudu, i da — još jedan fragment
sećanja se misteriozno pojavi — da je Nju kent roud negde u Londonu.
Dakle, bila je u Londonu. To otkriće joj je izazvalo drhtavicu. Sad joj je
um bio potpuno budan; shvatila je, kako to nije shvatala ranije, čudnovatost
njene situacije, i to ju je zbunilo i uplašilo. Šta je to moglo da ZNAČI? Šta je
tražila ovde? Kako je dospela tu? Šta joj se desilo?
Odgovor joj nije toliko brzo dolazio. Mislila je — a izgledalo je kao da
savršeno razume reči koje su joj se u tom trenutku formirale u glavi:
„Naravno! Izgubila sam pamćenje!“
U tom trenutku, dvojica mladića i devojka prolazili su pored nje. Mladi, sa
nemarno nameštenim svežnjevima na leđima, stali su i zainteresovano
pogledali u Doroti. Oklevali su nekoliko sekundi, onda su nastavili, ali su
ponovo stali kod bandere, par metara odatle. Doroti je videla da se okreću
prema njoj i da razgovaraju. Jedan od mladića je imao oko dvadeset godina,
bio je mršav, crnokos, rumenih obraza, zgodan na neki način, i obučen u lepo
ali propalo plavo odelo. Drugi je imao oko dvadeset šest, zdepast, okretan i
jak, prćastog nosa, ružičaste kože i debelih usana nalik na kobasice koje su,
kad bi se razmakle, otkrivale požutele zube. Bio je prilično neuredan, riđe
kose i brade, zbog čega je podsećao na orangutana. Devojka je bila glupo,
debelo stvorenje, obučena u slično odelo kao Doroti. Doroti je mogla da
načuje šta su pričali. — Ona kurva izgleda bolesno — reče devojka.
Riđokosi je pevušio „Soni boj“ lepim baritonom i prestade da peva da bi
joj odgovorio.
— Nije bolesna — reče — ona je na plaži, znaš. Kao i mi. — Bila bi dobra za
Nobija, a? — reče crnokosi.
— Oh TI! — viknu devojka, šatro šokirana, pretvarajući se da će ga udariti.
Spustili su svežnjeve pored bandere. Sve troje brzo krenuše ka Doroti,
riđokosi, koji se izgleda zvao Nobi, išao je prvi. Kretao se skakutavo,
majmunoliko, razvukavši takav osmeh da je bilo nemoguće ne uzvratiti mu.
Obratio se Doroti prijateljskim tonom.
— Ćao, mala!
— Ćao!
— Si na plaži mala?
— Na plaži?
— Mislim na skitnji? — Na skitnji?
O, Hriste! Ona je ćaknuta promumlja devojka, uhvativši crnokosog za
ruku kao da hoće da ga skloni. — Pa, mala, mislio sam da kažem, imaš neke
pare? — Ne znam.
Svo troje se pogledaše sa izrazom zbunjenosti. Za trenutak su pomisli je
Doroti stvarno bila ćaknuta. Ali Doroti u istom trenutku, jer je ranije otkrila
mali džep sa strane haljine, zavuče ruku u njega i napipa veliki novčić.
— Mislim da imam peni — reče.
— Peni — reče sa gađenjem crnokosi — i to nam je dosta!
Doroti izvuče novčić. Bilo je to pola krune. Zadivljujuća promena nastade
na licu ovih troje. Nobijeva usta se otvoriše u oduševljenju, on odskakuta
nekoliko koraka kao majmun koji se raduje, onda stade i poverljivo je uhvati
za ruku.
— Ovo je fantastično! — reče on. — Uboli smo srećku, a i ti si, mala, veruj
mi. Blagosiljaćeš dan kada si nas srela. Napravićemo mi tebi bogatstvo,
videćeš. Sad vidi ovako, mala, hoćeš sa nama u ortakluk? — Šta? — reče
Doroti.
— Mislio sam — ’oćeš da se uortačiš sa mnom, sa Flo i sa Čarlijem?
Partneri, znaš? Drugari i sve to, rame uz rame. Ujedinjeni stojimo, odvojeni
padamo. Mi ćemo da uložimo pamet, a ti uloži pare. Šta misliš o tome, mala?
Jesi li sa nama ili ne?
— Ućuti, Nobi! — prekide ga devojka. — Ne razume ni reč od toga što si
rekao. Pričaj normalno sa njom.
— Ja govorim, Flo — reče Nobi lagano — zaveži i pusti me da ja vodim
pregovore. Znam sa kurvama, ne brini. Sada, ako me slušaš, mala, kako ti je
ime?
Doroti je bila na ivici toga da kaže „ne znam“, ali se nevoljno zaustavila.
Birajući žensko ime od mnogih koja su joj padala na pamet, odgovori:
— Elen.
— Elen. To je sjajno! Nema prezimena kad si u poslu. Pa onda, Elen, draga
moja, slušaj me. Nas troje idemo dole da cupkamo, vidiš...
— Cupkamo?
— Cupkamo! — reče nestrpljivo crnokosi, kao da je imao utisak da ih
Doroti zeza. Njegov glas i stav bili su prilično zlovoljni, a naglasak mu je bio
prostiji od Nobijevog. — Beremo hmelj — dole u Kentu! Moš’ to da razumeš,
a? — A hmelj! Za pivo?
— To je sjajno! Vidiš kako je fina. Vidiš, mala, ko što sam ti pričao, nas
troje idemo da beremo hmelj, posao su nam obećali Blesington farma, Donji
Molsvort. Samo smo malo u frci, vidiš? Jer nemamo ni kinte, i morali bi da
tabanamo, a ima do tamo trideset pet milja, a onda bi morali da imamo i za
neku klopu i spavanje. To je malo zeznuto ako si sa nekom ženom u ekipi. Ali
sad pretpostavi da ideš sa nama, vidiš? Išli bi za pola penija tramvajem do
Bromlija, to je već petnaest milja, i ne bi morali da noćimo više od jednom. A
možeš i da se ubaciš sa nama u berbu — četvoro je najbolja kombinacija — i
ako Blesington plaća dva šilinga za bušel, možeš i desetak kinti da nakupiš za
nedelju dana, lagano. Šta kažeš, mala? Sa tom kintom što imaš nećeš se
mnogo ovajditi ovde u prestonici. Ali ako uđeš u partnerstvo sa nama,
vratićeš uloženo za nekih mesec dana i još ćeš da imaš i neku kintu pride — a
mi ćemo da u’vatimo prevoz do Bromlija, neki has, tako da svako dobija.
Četvrtina njegove priče bila je potpuno nerazumljiva za Doroti. Upitala ga je
zbunjeno:
— Šta je to HAS?
— Has? Hrana. Vidim da nisi odavno ovde, na ulici, zar ne, mala? — Pa...
vi hoćete da ja krenem sa vama u berbu hmelja, zar ne?

— Jeste, Elen, draga moja. Ideš ili ne ideš?

— U redu — veče Doroti mirno — idem sa vama.
Ona je tu odluku donela bez ikakvog razmišljanja. Da je imala vremena da
razmisli o svom stanju, verovatno bi drugačije reagovala; verovatno bi otišla
u policijsku stanicu i zamolila za pomoć. To bi bio lakši način. Ali Nobi i
ostali su se pojavili u kritičnom trenutku, i osoba bespomoćna kao ona,
prirodno je prihvatila razgovor sa prvim ljudskim bićem koje joj se obratilo.
Pored toga, iz razloga koji nije razumela, prijalo joj je kad je čula da idu za
Kent. Kent, tako joj je izgledalo, bilo je mesto gde je želela da ode. Oni više
nisu bili radoznali i prestali su da joj postavljaju neprijatna pitanja. Nobi je
samo jednostavno rekao: „Okej, to je sjajno“, i onda nežno uzeo pola krune iz
njene ruke, stavio u džep, za svaki slučaj, da ga ne izgubi; kako joj je rekao.
Crnokosi mladić, izgleda da je njegovo ime bilo Čarli, reče na svoj mrzovoljni
način:
— ‘Ajmo, polaz’te! Prošlo je dva. Nećemo da zakasnimo na tramvaj.
Odakle kreće, Nobi?
— Slon — reče Nobi — i moramo ga uhvatiti pre četiri, jer ne možeš da se
voziš džabe posle četiri.
— Hajdemo onda, da ne gubimo vreme. Bilo bi lepo da stignemo do
Bromlija pre mraka i da onda pronađemo mesto za spavanje. ‘Ajmo, Flo.
— Napred marš! — reče Nobi, nabacujući svežanj na leđa. Krenuli su u
tišini. Doroti, i dalje zbunjena ali osećajući se mnogo bolje nego pre pola
sata, hodala je pored Flo i Čarlija, koji su pričali između sebe i nisu je
primećivali. Od prvog trenutka činilo se da pomalo izbegavaju Doroti, bili su
spremni da podele njenih pola krune, ali nisu imali prijateljska osećanja
prema njoj. Nobi je hodao ispred, skakutajući uprkos opterećenju na leđima,
i pevao je, imitirajući vojnu muziku, veoma poznatu vojničku pesmu od koje
si mogao razumeti samo neke reči:
— ... i orkestar je mogao svirati... i tako i tebi!...
 Drugo poglavlje

Bio je dvadeset deveti avgust. U noći dvadeset prvog, Doroti je zaspala u

konzervatorijumu; tako da je u njenom životu postojala rupa dugačka osam
dana.
Stvar koja joj se dogodila nije bila toliko neobična, skoro svake nedelje
novine su pisale o sličnim slučajevima. Čovek nestaje iz kuće, gubi mu se trag
danima i nedeljama, i na kraju se pojavi u policiji ili u bolnici, bez ikakvog
sećanja ko je i šta mu se desilo. Po pravilu ne može da se seti ni šta je radio u
međuvremenu; lutao je, verovatno, u nekom hipnotičkom stanju, ili je
mesečario, a onda bi se opet nekako neobično vratio u normalu. U
Dorotinom slučaju jedna stvar je sigurna: u nekom trenutku je bila
opljačkana. Odeća na njoj nije bila njena, a nedostajao joj je i zlatni krstić.
Kada ju je Nobi sreo, već je bila na putu izlečenja; a da je sa njom
postupano kako treba, verovatno bi joj se sva sećanja vratila za nekoliko
dana ili čak sati. Veoma mala stvar je bila potrebna za to; susret sa
prijateljem, fotografija njene kuće, nekoliko vešto postavljenih pitanja. Ali
kako se ispostavilo, taj mali mentalni stimulans nije joj bio pružen. Ostala je
u tom čudnom stanju u kom se i probudila; u stanju da joj je um bio
delimično povraćen, ali ne toliko da bi sklopila kockice svog identiteta.
Naravno, kada se pridružila Nobiju i njegovoj družini, šanse za tako nešto
su nestale. Nije bilo vremena da se sedne i razmisli, nije bilo vremena da se
uhvati u koštac sa problemom i dođe do rešenja. U čudnom, prljavom
polusvetu, u koji je bačena, čak i pet minuta dubokog razmišljanja bilo je
nemoguće. Dani su prolazili u besmislenoj noćnoj mori. Ličilo je to na noćnu
moru; noćnu moru u kojoj si stalno u strahu, ali od gladi, bede, umora i
čestih promena toplo-hladno. Kasnije, kada je razmišljala o tom vremenu,
dani i noći su se pretvarali u jedno, tako da se nikada nije mogla tačno
prisetiti koliko je to dana bilo. Znala je samo da su je u jednom periodu
stalno bolele noge i da je skoro uvek bila gladna. Glad i bol u stopalima bila
su najjača sećanja na taj period; takođe i hladne noći, i čudan, vetrovit osećaj
bezumlja, koji je dolazio od nespavanja i stalnog rada na otvorenom.
Stigavši u Bromli, „upali su“ u odvratnu deponiju punu papira, koju je
ispunjavao smrad mesarskih ostataka. Tamo su proveli noć, pokriveni samo
vrećama, u visokoj vlažnoj travi na obodu. Ujutro su peške nastavili do polja
hmelja. Već tad Doroti je shvatila da je priča o obećanom poslu koju joj je
Nobi ispričao laž. Izmislio ju je, veoma lako je to priznao, da bi je nagovorio
da krene sa njima. Jedina nada da dobiju posao bila je da idu od farmo do
farme i da vide da li nekome treba radnik.
Imali su da pređu peške skoro trideset pet milja, a na kraju trećeg dana su
jedva stigli do oboda hmeljnih polja. Potreba za hranom usporavala je
njihovo napredovanje. Mogli su da pređu ceo put za dva dana, da nisu morali
da jedu. Kao posledica svega toga bilo je nerazmišljanje da li uopšte idu u
pravom smeru ili ne; hrana je diktirala pravac kretanja. Dorotinih pola krune
istopilo se za nekoliko sati, i posle toga im je preostalo samo da prose. Tu je i
bio problem. Jedna osoba, onako usput, lako može da isprosi za hranu, dvoje
malo teže, ali to je skoro nemoguće za četvoro. U takvim okolnostima, jedini
način da se preživi bio je da neko od njih neprekidno traži hranu —
neprekidno i bez odmora, kao divlja zver. Hrana — samo hrana i beskonačna
potraga za istom — bila je jedina preokupacija tokom ta tri dana. Prosili su od
jutra do mraka.
Lutali su ogromnim područjima, išli cik-cak preko zemlje, putovali od sela
do sela, „žickali“ od svakog mesara i svakog pekara i svake bar malo pristojne
kuće, čekali željno pored mesta za piknike, mahali — ali uvek uzalud —
automobilima u prolazu i, nabacujući žalosne poglede i izmišljajući
srceparajuće priče, ubeđivali staru gospodu da im pomognu. Često su i po pet
milja skretali sa puta da bi našli koru hleba ili ostatke slanine. Svi su prosili,
Doroti zajedno sa ostalima; nije se sećala prošlosti, a samim tim ni moralnih
blokada koje bi joj onemogućile da to radi. Ali, i pored sveg truda, većinom
su ostajali praznih stomaka. Pre su uspevali da se nahrane ako bi ukrali, nego
ako bi isprosili. U sumrak i rano jutro krali su po voćnjacima i poljima:
jabuke, šljive, kruške, lešnike, jesenje maline i najviše krompir. Nobi je
smatrao za greh da prođe pored polja krompira, a da ne napuni džepove.
Nobi je bio taj koji je najviše krao, dok su ostali čuvali stražu. Bio je rođeni
lopov; ta čudna vrsta ljudi koji bi ukrali bilo šta što nije dobro obezbeđeno; a
sve ostale bi oterao u zatvor, samo da ga nisu kontrolisali. Jednom je čak
pošao da ukrade gusku, ali je guska počela da se dere, i Čarli i Doroti su
odvukli Nobija pre nego što je vlasnik izašao da vidi o čemu se radi.
Svakog od tih prvih dana pešačili su između dvadeset i dvadeset pet milja.
Lutali su kroz polja i seoca sa neverovatnim imenima, gubili se na putevima
koji nisu nikuda vodili, ležali u jarkovima koji su smrdeli na fekalije i trulu
vegetaciju, šunjali se po privatnim šumama i „upadali“ u šupe u kojima je
skladišteno drvo za ogrev. Kuvali su čudna, bedna jela u lončićima od pola
litra, koji su im bili jedino posuđe. Nekada, kada bi ih poterala sreća, pravili
su sjajne paprikaše od ostataka slanine i ukradenih karfiola, nekada bi to bio
bljutavi krompir pečen u pepelu, nekada džem napravljen od ukradenih
malina, koji bi kuvali u lončićima i jeli dok je još vruć. Čaj je bila jedina stvar
koja im nikada nije nedostajala. Čak i kada ne bi bilo hrane, uvek je bilo čaja,
lošeg, smeđeg, ali okrepljujućeg. To je bila stvar koju si mogao najlakše da
isprosiš. „Gospoja, je l bi mogli da mi date malo čaja?“, bila je rečenica koja je
uvek palila, naročito kod ostarelih kentskih domaćica. Dani su bili vreli, a
prašina koju su sa puteva dizali automobili ulazila im je u sve pore na koži.
Često su cele porodice berača hmelja prolazile, veseleći se u kamionima
prepunim nameštaja, dece, pasa i kaveza za ptice. Noći su uvek bile hladne.
Teško da se ikada u Engleskoj desila situacija da su večeri bile tople. Dve
velike vreće bile su jedino što ih je štitilo od hladnoće. Flo i Čarli su delili
jednu vreću, Doroti je koristila drugu, a Nobi je spavao na zemlji.
Neudobnost je bila neprijatna skoro kao i hladnoća. Ako ležiš na stomaku,
glava ti, pošto nemaš jastuk, pada unazad i vrat te boli; ako legneš na stranu,
nažuljaš kuk. Čak i kada bi nekako uspeo nakratko da zaspiš, hladnoća bi ti
ulazila u najdublje snove. Nobi je bio jedini koji je to mogao stvarno da
izdrži. Mogao je mirno da spava na ležaju od trave, a njegovo majmunsko
lice, sa bradom nalik na opruge, nikada nije izgubilo svežinu. On je bio jedan
od onih riđih ljudi koji kao da su bili mnogo otporniji na hladnoću od
ostalih. Kao da je unutar sebe imao peć koja ga je grejala. U ovom čudnom
životu, Doroti je teškoće posmatrala kao normalnu stvar — samo je pomalo
bila svesna da je u nekom drugom životu, kojeg se nije sećala, bilo drugačije.
Posle samo nekoliko dana, prestala je da razmišlja o svemu. Prihvatila je sve
— prihvatila je priljavštinu, umor i glad, beskonačna lutanja, vrućinu,
prašnjave dane i besane, hladne noći. Bila je na neki način isuviše umorna da
bi razmišljala. Do popodneva drugog dana bili su očajnički umorni, svi sem
Nobija, koga ništa nije moglo da umori. Čak i činjenica da mu se klin na
cipeli razmrdao i počeo da ga žulja, jedva da ga je doticala. Bili su periodi od
po nekoliko sati kada je Doroti mislila da će zaspati u hodu. Sada je i ona
nosila zavežljaj na leđima, jer su oba muškarca već bila natovarena, a Flo je
uporno odbijala da bilo šta nosi. Doroti je dobila zaduženje da nosi džak sa
ukradenim krompirom. Uvek su imali oko deset funti krompira u rezervi.
Doroti je nosila džak na način na koji su Nobi i Čarli nosili svoje, ali joj je
džak sekao ramena i udarao u leđa toliko da je na kraju prokrvarila. Njene
pohabane cipele su se odmah raspale. Drugog dana otpala je štikla sa leve
cipele i ona je morala da hramlje; ali Nobi, stručnjak za takve stvari,
preporučio joj je da odvali i drugu štiklu da bi lakše hodala. Rezultat je bio
ogroman bol koji je osećala u petama dok su hodali uzbrdo i utisak da joj
neko čeličnom šipkom lupa po stopalima.
Ali Flo i Čarli su bili u gorem stanju od nje. Nisu bili toliko iscrpljeni
koliko iznenađeni i ljuti zbog razdaljine koju su morali da prelaze. Nikada
nisu ni mogli da zamisle da će pešice prelaziti po dvadeset milja na dan. Bili
su razmaženi kao deca, a pošto su tek nekoliko meseci sirotinjski živeli u
Londonu, nikada nisu daleko pešačili. Čarli je sve do skoro imao dobar posao,
a i Flo je, takođe, imala dobru situaciju, sve dok nije bila zavedena i isterana
na ulicu. Naleteli su na Nobija na Trafalgar skveru i dogovorili se da idu da
beru hmelj sa njim, misleći da će to biti lagan posao. Naravno, pošto su bili
„na plaži“ relativno kratko vreme, pratili su Nobija i Doroti. Cenili su
Nobijevo znanje o putevima i pljački, ali po socijalnoj klasi on je bio ispod
njih, to je bio njihov stav. A što se tiče Doroti, jedva da su joj se i obratili
pošto su potrošili njenih pola krune.
Već drugog dana hrabrost ih je napustila. Zaostajali su, neprekidno
zvocajući, tražeći veće porcije hrane. Trećeg dana je bilo skoro nemoguće da
ih poteraš na put. Želeli su da se vrate u London, i već im odavno nije bilo
bitno da li će naići na polja hmelja ili ne; sve što su želeli bilo je da se dovuku
do nekog mesta gde bi mogli da se odmore i, ako bi ostalo nešto hrane, da
jedu. Posle svakog odmora nastajala je beskonačna svađa oko toga da li treba
da nastave ili ne.
— Ajmo, ljudi! — Nobi bi rekao. — Pakuj prnje Čarli, vreme je da se kreće.
— O, jeb’o kretanje! — Čarli bi rekao besno.
— Pa ne možemo da blejimo ovde, zar ne? Moramo da pešačimo do
Sevenouksa pre mraka, zar ne?
— E, jeb’o Sevenouks! Sevenouks ili bilo koje od tih jebenih mesta —
meni je jebeno svejedno gde bi stigli. — Ali, moramo! Hoćemo da nađemo
posao do sutra, zar ne? A moramo da stignemo do farmi da bi mogli da
tražimo, zar ne?
— Ma, jeb’o farme! Kajem se što sam ikada krenuo da berem jebeni
hmelj! Da se nisam vama priključio u ovoj jebenoj potrazi za poslom; dosta
mi je, stvarno mi je jebeno dosta.
— Ako je ovo jebeno branje hmelja — dodala bi Flo — onda mi se već
smučilo.
Nobi je u poverenju rekao Doroti da će Flo i Čarli verovatno da „odmagle“
čim im se pruži prilika da se vrate za London. Ali Nobiju ništa nije moglo da
pomuti njegovo dobro raspoloženje, čak ni klin u čizmi koji je već odavno
probio i načinio da ostaci njegovih čarapa budu tamni od krvi. Trećeg dana
klin je izdubio stalnu ranu u stopalu i Nobi je morao ponovo da zastane da bi
ga izbacio.
— Izvn’ me mala — rekao je — moram da se pobrinem za prokletu čizmu
ponovo. Taj ekser je jebeno dosadan. Uzeo je okrugli kamen, ubacio ga u
čizmu i pažljivo vratio klin nazad.
— Eto — rekao bi optimistički, osećajući da je sad sve na svom mestu. Sad
sam ga sa’ranio!
Ta rečenica je trebalo da bude resurgam[10]. Posle petnaest minuta klin se
vratio u staru u poziciju. Nobi je pokušao da vodi ljubav sa Doroti, naravno, i
kad ga je ona jednom odbila, više joj nije dosađivao. Imao je tu veselu narav
koju nisi mogao shvatiti loše. Uvek je bio raspoložen, uvek je pevušio svojim
strasnim baritonom tri omiljene pesme su mu bile: „Soni Boj“, „Dvadeset
božićnih dana na poslu“ ( što je prepevana verzija crkvene pesme) i „Sranje je
bilo jedino što je muzika mogla da svira“, uz koju je imitirao vojne orkestre.
Imao je dvadeset šest godina i bio je udovac, a u životu je bio dobar prodavac
novina, sitan lopov, bio u popravnom domu, vojnik, provalnik i propalica.
Ove činjenice čovek je ipak morao da sklapa sam jer je često pričao oprečne
priče o sebi. Njegove priče su bile začinjene raznim dogodovštinama — šest
meseci je služio u graničnoj službi pre nego što je oteran u penziju zbog lošeg
vida, prezira vredna supa u Holoveju, detinjstvo u Depfordškim slivnicima,
smrt žene prilikom porođaja, ona je imala osamnaest a on dvadeset,
neprilagodljivost dečaka iz popravnog doma, tupa eksplozija nitroglicerina
oduvala je blindirana vrata sa Vudvortove fabrike cipela, odakle je Nobi
ukrao sto dvadeset pet funti i sve potrošio za tri nedelje.
Trećeg dana, u toku poslepodneva, stigli su do oboda hmeljnih polja, i
počeli da sreću razočarane ljude, većinom lutalice, kako se vraćaju za London
sa vestima da nema posla — hmelj je loše rodio i cena je bila niska. Kada su
ovo čuli, Flo i Čarli odustaše, ali na neki čudan i vešt način Nobi ih nagovori
da nastave još nekoliko milja. U malom selu po imenu Vejl naleteli su na
staru Irkinju — Gospođu Mek Hligot, koja je upravo dobila posao na
obližnjem polju, i trampiše ukradene jabuke za parče mesa koje je ona
„maznula“ ranije tog dana. Dala im je nekoliko korisnih saveta oko branja
hmelja i na kojim farmama da pokušaju. Svi su se izležavali na livadi,
premoreni, preko puta male radnje sa novinama ispred.
— Najbolje je da idete da probate kod Čalmersa — reće im gospođa Mek
Hligot svojim dablinskim akcentom. To ti je mal’ više od pet milja odavle.
Čula sam da Čalmersu treba par berača. Ak’ stigneš na vreme mo’š i da
dobiješ pos’o.
 — Pet milja, pobogu! I ništa pre toga? — gunđao je Čarli. — Pa tu ti je i
Norman. Ja sam našla pos’o kod Normana, počinjem sutra ujutru. Al’ džaba
probaš kod njega. Neće taj hteti više berača rek’o mi je tako, jer će da pusti da
mu lokalci poberu pola.
— Misliš na lokalne radnike?
— Pa da, jerbo imaju svoje kuće. Il’ kući spavaš il’ gazda mora da ti nađe
’de ćeš. To ti je sad neki zakon. U stare dane do’š da bereš i spavaš u štali, i ne
pitaš. Al’ sad ti je taj jebeni zakon laburista da ne mo’š da unajmiš berače ako
im ne obezbediš smeštaj. Zato Norman samo prima one koji su odavle. — Ali
ti nisi odavde, zar ne?
— Pa naravno da nisam. Ali on misli da jesam. Lagala sam ga da sam
smeštena u nekoj kolibi na obodu sela. A među nama rečeno, spavam u štali
sa kravama. To nij’ toliko loše sem smrada od balege, i što moraš pre pet da
pobegneš dok ne đođe neko da pomuze krave.
— Mi nemamo iskustva u branju hmelja — reče Nobi — ne bi znao da
prepoznam jebeni hmelj ni kad bi me pogodio njim. Najbolje bi bilo da neko
stariji krene sa nama da nam objasni.
— Ma jeb’o to. Ko da je hmelj nešto strašno. Ubereš ga, turiš u korpu i to
ti je to. Nema tu puno filozofije oko hmelja.
Doroti je bila u polusnu. Čula je da pričaju o branju hmelja, a posle je
načula da neko priča o članku u novinama, koji govori o devojci koja je
nestala. Flo i Čarli su kroz izlog prodavnice čitali naslove u novinama; i na
neki način ovi članci su ih podsetili na London i na sva njegova zadovoljstva.
Nestala devojka, čija sudbina ih je jedva interesovala, bila je poznata kao
„Parohova ćerka“.
— Jesi videla ovo, Flo? — reče Čarli, čitajući poster naglas: „Tajna ljubav
parohove kćeri, nove informacije“, jea, — što nemam peni da kupim novine i
pročitam ceo članak! — A o čemu se radi?
— Pa zar nisi čitala? Novine su pune toga. Parohova ćerka ovo, parohova
ćerka ono, danima se o tome priča. Mora da je dobro parče ta parohova ćerka
— reće Nobi ležeći — voleo bih da je sad tu. Znao bih ja šta da radim sa njom,
o da.
— Pa to ti je dete pobeglo od kuće — dodade gospođa Mek Eligot — nosila
je na leđima ćaleta udovca dva’jes’ godina starijeg, a sad je nestala, pa je traže
uzduž i popreko.
— Kidnapovana usred noći, kolima, bez ikakve odeće osim spavaćice —
reče Čarli veselo. Celo selo ju je videlo. Neki misle da je oterana preko grane
u neki kupleraj tamo u Parizu. — dodade Mek Eligotova. — Bez odeće sem
spavaćice? To mora da je bilo lepo za gledanje!
Razgovor je možda mogao da potraje još, da se Doroti nije ubacila. Priča
ju je malo zainteresovala. Shvatila je da ne razume značenje reči „paroh“?
Pridigla se i pitala Nobija: — Šta je to paroh?
— Paroh? Šef među sveštenicima. Sveštenik koji peva i drži govore u
crkvi. Juče smo prošli pored jednog od njih, vozio je zeleni bicikl i imao je
beli okovratnik. Sveštenik — pastor. ZNAŠ ko. — O da, verovatno.
— Popovi! Ma sve su ti to uobraženi šatro plemići, kažem ti ja — reče
besno Mek Eligotova.
Ova priča nije mnogo značila Doroti. Ono što joj je Nobi ispričao malo joj
je bilo jasno, samo malo. Cela bujica misli povezanih sa „crkva“ i „sveštenik“
bile su joj navirale bez nekog reda i smisla. To je bila jedna od rupa, a bilo ih
je više, koje su polako navirale iz dubina uma.
To je bila njihova treća noć na putu. Kada se smračilo, „zaboli“ su se u
žbunje da prespavaju, i malo posle ponoći počela je kiša. Proveli su
uzaludnih sat vremena lutajući gore-dole po mraku i pokušavajući da
pronađu neki zaklon, i na kraju su pronašli plast sena, u koji su se uvukli i
tamo ostali dok nije svanula zora. Flo je jako gunđala celu noć, i ujutru je
bila na ivici nervnog sloma. Njeno glupo debelo lice, oprano kišom i suzama,
ličilo je na mešinu punu sala, ako si mogao da zamisliš mešinu punu sala koja
je pokušavala da izazove samosažaljenje. Nobi je kopao ispod žbunja dok nije
uspeo da pronađe šaku suvog granja, i nekako je uspeo da zapali vatru i da
skuva čaj, kao i obično. Vreme nije moglo da bude toliko loše da ga spreči da
napravi čaj. Među ostalim stvarima nosio je deliće stare gume, koji su mogli
da pomognu da se drvo lakše zapali, a posedovao je veštinu tako značajnu i
dragocenu među skitnicama, da prokuva vodu i na sveći.
Svima su udovi bili ukočeni zbog odvratne noći i Flo je rekla da ne može
više da pešači. Čarli ju je podržao. Samim tim, pošto je dvoje odbijalo da
krene, Doroti i Nobi su otišli do Čalmersove farme, prethodno se dogovorivši
gde će se naći kad okušaju sreću. Otišli su do Čalmersa, pet milja odatle,
uspeli da pronađu put kroz plantaže hmelja, i kada su stigli, rečeno im je da
će poslodavac „uskoro biti tu“. Tako su čekali četiri sata na ivici plantaže, na
suncu koje im je sušilo odeću, i posmatrali berače na poslu. Cela scena bila je
nekako smirujuća i ohrabrujuća. Biljke hmelja, visoke puzavice nalik na
veoma uvećanu boraniju, rasle su u zelenim redovima, sa plodom koji je visio
u svetlozelenim grozdovima nalik na veliko grožđe. Kada bi vetar duvao,
donosio je svež, gorak miris sumpora i hladnog piva. U svakom redu grupa
ljudi je brala i slagala hmelj u ogromne korpe, pevajući za vreme posla; u
trenutku se čula sirena i stali su da naprave pauzu za čaj, kuvajući ga na vatri
koju su ložili od suvog lišća i grančica hmelja. Doroti im je veoma zavidela.
Koliko su srećno izgledali, sedeći oko vatre sa lončićima čaja i zavežljajima
hleba i slanine, uz miris hmelja i dima. Želela je ovakav posao — ali trenutno
nije bilo posla. Nadzornik je došao oko jedan sat i rekao im da nema posla za
njih, tako da su se vratili na put, ojadivši Čalmersovu farmu za desetak
jabuka.
Kada su stigli do mesta susreta, Flo i Čarli su nestali. Naravno da su ih
tražili, ali naravno i da su znali šta se dogodilo. Stvarno, bilo je više nego
očigledno. Flo je šarmirala nekog vozača kamiona, i on je pristao da ih
odveze do Londona, nadajući se nekoj vatačini ili seksu usput. Najgore od
svega bilo je što su ukrali obe vreće. Doroti i Nobi nisu imali ništa od hrane,
čak ni poneki krompir ili parče hleba, sad nisu imali ni čime da se pokriju, a
odneli su im čak i lončiće u kojima su mogli da skuvaju nešto što bi ukrali
nisu imali ništa sem odeće na sebi.
Sledećih trideset šest sati je bilo gadno, veoma gadno. Kako da nađeš
posao kada si iscrpljen i gladan. A i šanse za poslom su se smanjivale kako su
išli dublje u oblast hmeljnih polja. Hodali su bez stajanja, od farme do farme,
i svuda su dobijali isti odgovor — nemamo potrebe za beračima — a toliko su
vremena trošili u pešačenju da nisu imali vremena da prose, tako da nisu
mogli da jedu ništa sem neke jabuke ili šljive, koje bi ih činile još gladnijima.
Te noći nije padala kiša, ali je bilo mnogo hladnije.
Doroti nije ni pokušala da spava, nego je provela noć skupljena pored
vatre, podlagajući je. Krili su se u bukovoj šumi, ispod krošnje prastarog
drveta, koje ih je štitilo od vetra, ali, takođe, s vremena na vreme bi ih
poprskalo zaostalom kišom sa lišća. Nobi je, ležeći na leđima, otvorenih usta,
jedne strane lica osvetljene vatrom, spavao kao beba. Celu noć su različite
misli, rođene od nesanice i gladi, obuzimale Doroti. Da li je ovo život na koji
je navikla — ovaj život lutanja praznog stomaka i hladnih noći pod nekim
drvetom? Da li je ovako bilo u toj prošlosti koje se ne seća? Odakle je došla’?
Ko je bila ona? Nijedan odgovor joj nije padao na pamet, a ujutru su ponovo
već bili na putu. Do večeri su obišli ukupno jedanaest farmi, i Doroti su noge
izdavale, i toliko joj je bilo loše od umora da je jedva išla uspravno.
Ali kasno uveče, neočekivano im se osmehnula sreća. Pokušali su na
farmi koja se zvala Mizerna, u selu Klintoku, i odmah su bili primljeni, bez
pitanja. Nadzornik ih je kratko pogledao i rekao:
— U redu, primljeni ste. Počinjete ujutru; polje broj sedam, red
devetnaest.
Čak se nije ni potrudio da ih pita za imena. Branje hmelja izgleda nije
tražilo ni ličnost ni iskustvo.
Našli su nekako put do livade gde se nalazio berački kamp. U stanju
polusna, između iscrpljenosti i radosti zbog pronađenog posla, Doroti se
zatekla kako luta kroz lavirint koliba pokrivenih limom i ciganskih karavana
po kojima je bila okačena raznobojna roba. Horde dece su jurcale po uskim
prolazima između baraka, i odrpani ljudi, prijatnih izraza lica kuvali su
obroke iznad bezbrojnih vatri. Na kraju livade bio je red limenih baraka,
mnogo manjih od ostalih, za neoženjene. Starac koji je pržio sir na tiganju
uputi Doroti u jednu od ženskih baraka.
Doroti otvori vrata barake. Bila je dugačka oko tri i po metra, na
prozorima su bile daske umesto stakala i nije imala nikakav nameštaj.
Izgledalo je kao da ničega nema unutra, osim ogromne gomile slame, koja je
stizala do krova, u stvari, koliba je bila skoro skroz ispunjena slamom. Za
Dorotine umorne oči, slama je izgledala kao rajska postelja. Krenula je po
slami kako bi se namestila kada je čula vrisak ispod sebe.
— Ej! Šta to radiš, jebote? Silazi! Ko ti je rekao da mi hodaš preko
stomaka, glupačo?
Izgledalo je kao da ima žena u slami. Doroti pažljivo nastavi dalje, onda se
spotače o nešto i pade u slamu i skoro odmah zaspa. Žena surovog izgleda,
skoro gola ispade kao sirena iz mora slame.
— Ej, mala! — reče — Jesi dobro, je li, mala? — Da, samo sam umorna,
veoma umorna.
— Pa jebeno ćeš da se skočanjiš tako bez ćebeta. Imaš ćebe?
— Ne.
— Evo ti moje, imam ja drugo.
Zaronila je u slamu i izvukla vreću od vlakana hmelja dugačku dva metra.
Doroti je već spavala. Dozvolila je da je probudi, nekako se uvukla u vreću,
koja je bila toliko velika da je mogla i glavu da uvuče unutra; i tako je polako
tonula dole, duboko dole, u slameno gnezdo, suvlje i toplije od onoga što je
ovih dana imala. Slama joj je golicala nozdrve i ulazila joj je u kosu, čak ju je
i bola kroz vreću, ali u ovom trenutku nijedna postelja na svetu — ni
Kleopatrin krevet od labudovog perja ni Harun Al Rašidov plutajući krevet —
ne bi joj toliko prijali.
 Treće poglavlje

Čudno je koliko je lako da, kad jednom dobiješ posao, upadneš u rutinu
branja hmelja. Posle samo nedelju dana postaneš ekspert u branju, i imaš
utisak da si ga brao celog života.
Bio je to veoma lagan posao. Fizički je bio iscrpljujući, bez sumnje — na
nogama si deset ili dvanaest sati dnevno, i padaš u san već u šest popodne —
ali nije ti bila potrebna nikakva veština. Skoro za trećinu berača u kampu to
je bio prvi put da tako nešto rade. Neki su došli iz Londona, bez i najmanje
ideje kako uopšte izgleda hmelj, a kamoli kako se bere. Jedan čovek je, priča
se, prvog jutra na putu do polja upitao gde mu je ašov. Mislio je da se hmelj
kopa iz zemlje.
Sem nedelje, svaki dan u beračkom kampu bio je isti. U pola pet, neko bi
ti pokucao na vrata barake, i ti bi se izvlačio iz svog gnezda tražeći cipele uz
pospane psovke ostalih žena (bilo ih je šest, ili možda čak osam) koje su tu i
tamo bile zakopane u slami. U toj ogromnoj gomili slame svaki deo odeće
koji bi bio toliko glup da skineš gubio bi se nepovratno. Uzmeš šaku slame i
nešto suvih stabljika hmelja, pokupiš potpalu sa gomile koja stoji napolju i
eto ti vatre da napraviš doručak. Doroti je uvek spremala doručak i sebi i
Nobiju, i kucnula bi mu na baraku kad bi hrana bila gotova. Bilo je veoma
hladno tih septembarskih jutara, istočno nebo je prelazilo iz crne u boju
kobalta, a trava je bila srebrnasta od rose. Doručak je uvek bio isti: slanina,
čaj i hleb prepečen na masti od slanine. Dok bi jeo taj obrok spremio bi još
jedan identičan, koji bi bio večera, i onda, noseći korpu sa večerom, krenuo
bi na polja, milju i po hoda zorom, kada je toliko hladno da ti nos curi do te
mere da moraš da staješ nekoliko puta da bi ga obrisao o džak.
Hmelj je bio podeljen u plantaže od po hektar, i svaka grupa, oko
četrdeset berača sa nadzornikom koji je često bio ciganin, brala je jednu
plantažu. Plodovi su rasli do tri metra visine, a grane su često bile popreko
zavezane žicom, preko razdela koji je bio širok metar ili dva; u svakom redu
bila je velika korpa okačena na drveni ram nalik na ogromnu praćku. Kad bi
stigao, berač bi prevukao svoju korpu do mesta, otkačio žice sa biljke i počeo
da bere — veliko lišće i granje bi padalo na njega polivajući ga zaostalom
rosom. Navukao bi granu do korpe, a onda bi kidao velike grozdove hmelja.
U to jutarnje vreme svi su brali polako i polunespretno. Ruke bi im i dalje
bile ukočene od hladnoće i rose, a hmelj je bio mokar i klizav. Velika veština
bila je brati hmelj bez kidanja lišća i grančica; jer je merač mogao da odbije
hmelj ako bi našao puno lišća u njemu.
Grane su bile pokrivene nevidljivim trnovima, koji bi ti za nekoliko dana
isekli kožu šaka u delove. Ujutru je mučenje bilo najgore jer su ti prsti bili
ukočeni, a krvarili su na hiljadu mesta; ali je bol polako slabio sa ponovnim
otvaranjem istih rana. Ako bi hmelj bio dobar, mogao si obrati biljku za
desetak minuta, a od najboljih biljaka si dobijao pola bušela hmelja. Ali
hmelj je varirao od plantaže do plantaže. Nekada su bili veliki kao lešnici u
ogromnim grozdovima, koje si mogao da otkineš u jednom potezu; u drugom
slučaju su bili mizerno mali, ne veći od graška i morao si da ih bereš jedan po
jedan. Rad je sporo išao ujutru, pre nego što bi se hmelj osušio dovoljno da se
lakše bere. Tada bi sunce ogrejalo i divni gorki miris bi lebdeo niz vrste, i
ljudi, koje bi tad malo pustila jutarnja sporost, navalili bi punom parom. Od
osam do podneva bi brao, i brao, i brao, u nekoj vrsti zanosa; zanosa rada,
koji bi napredovao kako je dan odmicao, ne bi li što pre odradio biljku i
krenuo dalje niz put. Na početku svake plantaže svi bi krenuli zajedno, ali se
dešavalo često da bolji berači završe svoj red dok su drugi tek na polovini; to
je imalo posledicu da bi, ako bi ranije završili, mogli da počnu da beru i tvoj
red što su zvali „krađom hmelja“. Doroti i Nobi su uvek bili među
poslednjima, mada su često preticali neke. Nobi je bio nespretan berač, zbog
svojih ogromnih ruku; generalno žene su bili bolji berači od muškaraca.
Uvek je bila mrtva trka sa obe strane redova u kojima su bili Doroti i
Nobi, između reda broj šest i broj osam. U redu broj šest radila je porodica
cigana — kovrdžavi otac sa velikim minđušama, stara suvonjava majka i dva
odrpana sina — u broju osam bila je stara žena sa Ist Hinda koja je nosila
široki šešir i dugački ogrtač i s vremena na vreme bi ušmrknula burmut iz
papirne kutijice, koja je sa strane imala nacrtan parobrod. Stalno su joj
pomagale ćerke i unuka, koje su dolazile iz Londona na po dva dana. Masa
dece je pomagala, pomerajući korpe i skupljajući hmelj koji je poispadao
odraslima. Staričina mršava, bleda unuka Rouzi i mala ciganka crna kao
Indijka često su odlazile da kradu jesenje maline i pravile su vence od
plodova hmelja; ;i njihovu stalnu pesmu prekidalo je vikanje starice: „Hajde,
Rouzi, mačko jedna lenja! Beri taj hmelj, isprašiću ti guzicu“ itd, itd.
Skoro polovina berača bili su cigani — nije ih bilo manje od dve stotine u
kampu. Ganferi, kako su ih ostali zvali, nisu bili loša vrsta ljudi. Bili su veoma
društveni i veoma su laskali kada su želeli da nešto dobiju; ipak, bili su lukavi
do srži, što im je bilo u krvi. Njihova glupava orijentalna lica ličila su na neku
vrstu divlje ali spore životinje — kao da su glupim licem sakrivali
prepredenost. Priča im se sastojala od desetak rečenica koje su ponavljali i
ponavljali, kao da im nikada nisu bile dosadne. Dva mlada ciganina iz reda
broj šest svakog dana su po desetak puta Nobiju i Doroti postavljali isto
pitanje:
— Šta ne može da uradi ni najpametniji čovek u Engleskoj? — Ne znam.
Šta?
— Da telegrafskim stubom čačka dupe komarca.
I onda bi upali u beskonačni smeh. Bili su takođe i katastrofalno
neobrazovani; ponosno bi ti rekli da niko od njih ne zna da pročita ni slovce.
Stari kovrdžavi otac, koji je na neki način prokljuvio da je Doroti „školovana“
jednom ju je pitao kojim putem može da stigne čergom do Nju Jorka. U
podne bi sirena na farmi signalizirala da berači mogu da naprave pauzu od
jedan sat, a generalno malo pre toga merač bi prolazio da pokupi hmelj. Na
povik upozorenja od nadzornika: „Hmelj da bude spreman kod broja
devetnaest“, svi bi pojurili da pokupe opali hmelj, završe biljke koje nisu do
kraja obrali i očiste lišće iz korpi. To je bila veština. Niko te nije dodatno
plaćao da bereš isuviše „čisto“, jer i hmelj i lišće su na kraju zajedno išli u
pivaru. Iskusni berači, kao što su cigani, znali su tačno koliko „prljavo“ sme
da se bere da ne bi provalili.
Merač bi prošao okolo, noseći korpu koja je bila etalon za bušel, u
društvu „popisivača“, koji je zapisivao vrednosti svake korpe. Popisivači su
bili mlađi ljudi, službenici i računovođe, koji su ovaj posao uzimali za vreme
godišnjih odmora. Merač bi vadio po bušel hmelja i to glasno objavljivao:
„Jedan, dva, tri, četiri“ — a berači bi to upisivali u beležnice. Svaki bušel im je
donosio dva penija i, naravno, uz to su išle i beskonačne svađe i optužbe oko
toga ko je zakinuo na meri. Hmelj je sunđerasta stvar možeš da spakuješ
bušel hmelja u kantu od litar, ako bi hteo; tako bi se, posle svakog uzimanja
mere, berač nagao iznad korpe i rastresao hmelj da bi ga merač lakše pokupio
i izmerio. Nekada bi ujutru dobili naređenje da ga „pakuju tesno“ i onda bi
morali da sabijaju tako da je svaka doza bila ne jedan nego nekoliko bušela,
što je naravno izazivalo besne povike kao što je: „Pogledaj kako ih jebeno
sabijaju! Što lepo ne sednete na njih, a?“ itd. Iskusniji bi govorili da će se
pobrinuti da merači poslednjeg dana završe u gomili kravlje balege. Iz korpi
bi hmelj bio pretovaran u kante koje su teoretski hvatale pedeset kilograma:
ali po dvojica je trebalo da podižu punu kantu, kada bi ih „pakovali tesno“.
Berači su imali sat vremena za večeru; pravili su vatru od lišća i grančica
hmelja — to je bilo zabranjeno, ali su to svi radili — podgrevali su čaj i jeli
sendviče sa slaninom. Posle večere su ponovo brali do pet ili šest, kada bi
merač ponovo dolazio da uzme hmelj i tada su mogli da se vrate u kamp.
Kada se posle prisećala, popodneva su bila ono čega se Doroti najviše
sećala. Ti dugački sati tada po jakom suncu, zvuci pesme stotine glasova,
miris hmelja i dima urezali su joj se trajno u sećanje. Popodne si već bio
preumoran i da stojiš, bubice iz hmelja bi ti ušle u kosu i odeću i nervirale te,
a ruke od sumpornog soka bile su crne kao u crnca i krvarile su. Ipak bio si
srećan, iz nekog nepoznatog razloga. Rad te je obuzimao i kontrolisao. Bio je
to glup posao, mehanički, iscrpljujući, i svaki dan sve bolniji za ruke, a ipak
nije ti bio dosadan; kad je vreme bilo lepo i hmelj bio dobar, imao si osećaj da
možeš da bereš bez prekida. Davalo ti je neko psihičko zadovoljstvo, topli
zadovoljni osećaj u duši, stajao si tu satima, kidajući velike grozdove i
gledajući kako se gomila u tvojoj korpi povećava, svaki bušel je bio novih
pola penija u tvom džepu. Sunce te je pržilo, koža ti je crnela, i gorki,
sveprisutni miris, kao okean hladnog piva, bio je svuda oko tebe i osvežavao
te. Kada je sunce sijalo, svi su pevali dok rade; plantaže su odzvanjale od
pesme. Iz nekog razloga, te jeseni, sve pesme su bile tužne — pesme o
promašenim ljubavima i nezasluženoj vernosti, kao sirova verzija Karmen i
Manon Leskot. Neke od pesama su glasile ovako:

Odoše oni, u svoju sreću,

Lepa devojka i srećni momak
Ali ja ostah slomljena srca,
Slomljena srcaaaaaa...

Ili druga:

Ali ja plešem sa suzama u očima

Jer devojka u mom naručju nisi tiiiii...

ili:

Zvona zvone za Sali,

Ali ne za mene i Saliiiii...

Mala ciganka je pevala stalno istu pesmu:

 Mi smo tako mizerni i bedni,
Na našoj Mizernovoj farmi.

I iako su joj svi govorili da je ime farme Mizerna farma, ona ju je uvek
zvala Mizernova farma. Starica i njena unuka Rouzi, pevali su pesmu o
hmelju koja je išla nešto ovako:

Naš bedni hmelj!

Naš bedni hmelj!
Doći će merač da ga meri,
Naš bedni hmelj,
Kad dođe da ga premeri,
Neće znati gde da stane.
Hej, hej, upadaj u korpu
I prokleto se isplati...

„Oni odoše u svoju sreću“ i „Zvona zvone za Sali“ bile su omiljene pesme.
Berači se nikada nisu umarali od pevanja te dve; do kraja se one su ih
otpevali stotinama puta. Veliki deo cele atmosfere hmeljnih polja, pored
gorkog mirisa i jakog sunca, bile su i ove dve pesme koje su po ceo dan
odzvanjale među redovima.
Kada bi se vratio u kamp, negde oko pola šest, probijao bi se kroz masu
koja je milila između baraka i oprao bi lice, verovatno prvi put toga dana.
Trebalo bi ti oko dvadeset minuta da skineš crnu boju sa ruku. Voda i sapun
su tu bili bespomoćni; dve stvari su mogle da ti pomognu. Jedna je bila blato,
a druga, što je zanimljivo, sok od hmelja. Tada bi kuvao obrok, koji je obično
bio hleb i slanina, ponovo, sem ako Nobi ne bi otišao do sela i od nekog
mesara dobio neki komadić mesa. Uvek je Nobi išao u nabavke. On je znao
kako da od mesara za četvrt penija dobije parče koje košta pola, i pored toga,
bio je ekspert za mini-ekonomiju. Na primer, uvek bi uzimao meso oblika
vekne, jer, kako je to uvek naglašavao, vekna izgleda kao dve vekne kada se
preseče na pola.
Za vreme tog večernjeg obroka polako si tonuo u san, ali su ogromne
vatre koje su ljudi palili između baraka bile previše privlačne da bi otišao.
Farma je davala dve kamare potpale svakoga dana, ali sa berači uzimali
koliko su hteli, a takođe uzimali su komade korenja bresta, koje bi tinjalo do
jutra. Nekih večeri vatre su bile tolike da je dvadeset ljudi moglo da sedi oko
njih bez problema, i pevalo se do duboko u noć, pričale su se priče i pekle
ukradene jabuke. Mladići i devojke su se odvajali i nestajali u polju, a
nekoliko hrabrijih poput Nobija hvatali bi vreće i krali bi po susednim
voćnjacima. Deca su igrala žmurke u sumrak i nervirali legnjeve, koji su se
gnezdili blizu kampa, a za koje su oni, kao gradska deca mislili da su fazani.
Nedeljom bi se pedesetak do šezdeset berača napilo u kafani i onda bi išli po
selu pevajući lascivne pesme, da bi nervirali lokalce, koji su gledali na sezonu
branja hmelja kao što su verovatno Gali pod rimskom upravom gledali na
godišnje upade gotskih plemena.
Kada bi konačno uspela da se odvuče u svoje gnezdo u slami, nije bilo ni
toplo ni udobno. Posle prve noći koju je provela u dubokom snu, Doroti je
otkrila da je slama gadna stvar za spavanje. Ne samo što je oštra nego, za
razliku od sena, propušta hladnoću sa svih strana. Ipak, mogla je da uzme sa
polja neograničeno mnogo listova hmelja i da napravi neku vrstu čaure od
toga, ređajući ih jedan preko drugog, uspela bi da se namesti i ugreje
dovoljno da uhvati barem pet sati nekakvog sna.
 Četvrto poglavlje

A to što bi zaradio na branju hmelja bilo bi ti dovoljno samo da se održiš u

životu i ništu više. Cena bušela kod Kairna bila je dva penija za bušel, a ako
bi hmelj bio dobar i ako bi berač bio vešt, mogao je da nabere oko tri bušela
za sat. Teoretski onda, moguće je bilo zaraditi trideset šilinga za nedelju
dana. Istina je bila da niko nije bio ni blizu toga. Najbolji berači mogli bi da
zarade trinaest do četrnaest šilinga nedeljno, a najlošiji jedva šest. Nobi i
Doroti, ispomažući se međusobno, uspevali su nekako da zarade po deset
šilinga nedeljno. Postojali su razni razlozi za to. Kao prvo, na dosta polja
hmelj je bio loš. Drugo, na čekanjima se gubilo sat ili dva svakoga dana. Kada
bi završio sa jednom plantažom, nosio bi korpu do sledeće, koja je znala biti i
milju daleko; a onda bi se ispostavilo da je neko pogrešio oko rasporeda pa bi
radnici teglili korpe (u kojima je znalo da bude po pedesetak kilograma
hmelja) još sat ili dva, ne znajući gde treba da idu. Najgore od svega bila je
kiša. Te godine bio je loš septembar, svaki treći dan je padala kiša. Nekada bi
se celo jutro, ili popodne skrivao pod zaklonom od praznih korpi, što je
pružalo malu zaštitu od kiše. Nemoguće je bilo brati dok je padala kiša.
Hmelj je bio isuviše klizav da bi se kidao, a ako bi i uspeo da ga ubereš, bilo je
više štete nego koristi, jer kad bi se natopio vodom, raspao bi se u njoj. Nekih
loših dana zarađivao bi manje od šilinga dnevno.
To nije bio problem za većinu berača, jer više od polovine bili su cigani,
koji su navikli na loše dnevnice, a većina ostalih bili su poštovani Ist Enderi,
prodavci na pijacama, i radnici u prodavnicama, koji bi koristili odmore ne bi
li zaradili dovoljno za povratnu kartu i možda za neki subotnji izlazak.
Farmeri su to znali i igrali su na tu kartu. Istina je, da se branje hmelja nije
padalo u vreme godišnjih odmora, cela bi se industrija urušila, jer je cena
hmelja bila toliko niska da farmeri nisu mogli da unajmljuju radnike koji bi
primali pristojne plate.
Dvaput nedeljno mogao si da dobiješ pola zarade. Ako bi otišao pre kraja
berbe (stvar koju farmeri nisu voleli) morali bi da ti plate peni po bušelu,
umesto dva penija — to bi nekako pokrivalo pola od onoga što si zaradio.
Takođe, često se dešavalo da pred kraj sezone, kada su svim beračima
dugovali lepe pare — tako tada ne bi odustajali, farmeri bi im smanjili
dnevnice sa pola penija na četvrt penija. Štrajkovi su bili faktički nemogući.
Berači nisu imali sindikat, a nadzornici kampa su, umesto da su bili plaćeni
kao i ostali, dobijali fiksnu nedeljnu platu, što bi zaustavilo svaki pokušaj
štrajka; a u praksi bi podigli i raj i pakao samo da zaustave tako nešto. Sve u
svemu, farmeri su držali berače na kratkom lancu; ali nisu farmeri bili ti koje
je trebalo okriviti — niska cena hmelja bila je srž problema. Kako je Doroti
primetila ranije, retko koji berač je imao i najmanju ideju koliko će zaraditi.
Sistem zarade po učinku maskirao je niske plate. Prvih nekoliko dana pre
nego što su mogli da dobiju neki novac, Doroti i Nobi su gladovali skoro
stalno, i ne bi ništa ni jeli da ih nisu ispomagali ostali berači. A svi su bili
veoma prijatni. Bila je grupa ljudi koja je delila veće barake na kraju kampa,
cvećar Džim Barous i Džim Tarl, koji je radio deratizaciju po londonskim
restoranima. Njih dvojica su oženili dve sestre, te su svi bili veoma bliski, i
sviđala im se Doroti. Potrudili su se da ona i Nobi ne gladuju. Svako veče
tokom prvih nekoliko dana petnaestogodišnjakinja Mej Tarl došla bi sa
šerpom punom paprikaša, koji bi im davala sa takvom dozom običnosti kao
da je to normalna stvar, a ne milosrđe. Rečenica je uvek bila ista: — Molim te,
Elen, mama kaže da je ovaj paprikaš višak, pa da se ne baci, hoćete vi da
jedete? Bilo bi joj drago da probate paprikaš koji je napravila.
Bilo je različitih jela koje bi Tarlovi i Barousi „bacili jer je višak“ tokom
tih prvih nekoliko dana. Jednom prilikom su im dali pola svinjske glave, tek
pečene; a pored hrane su im davali i šerpe i pleh koji je mogao da služi kao
tiganj. Najbolje od svega bilo je što nisu postavljati suvišna pitanja. Znali su
da postoji nešto misteriozno u Dorotinom životu „mogao si da vidiš“, govorili
su, „da je Elen malo kao PALA S MARSA“ ali su imali taj kod časti da je nisu
zapitkivali o prošlosti. To je tako teklo sve dok jedne večeri u kampu Doroti
nije bila prinuđena da izmisli svoje prezime.
Čim su Doroti i Nobi dobili neke pare, problemi su nestali. Sa čudnom
lakoćom njih dvoje su gurali dan sa samo jednim šilingom i šest penija. Četiri
penija su išla Nobiju za duvan, četiri i po penija za hleb; a dnevno bi trošili
oko sedam penija na čaj, mleko i šećer na selu si kupovao pintu mleka za
pola penija), i margarin i „komad“ slanine. Ali naravno, nije prošao dan da im
se nije izvukao još neki peni. Bili su stalno gladni i stalno u preračunavanju
da li mogu sebi da priušte ribu, krofnu ili nešto čipsa, a koliko god da su
zarade berača bile male, polovina populacije Kenta gledala je da se na njima
obogati. Lokalni bakalini, kojima je četiri stotine berača svakodnevno
prolazilo kroz radnju, zarađivali su više tokom sezone branja nego tokom
ostatka godine, što ih nije sprečavalo da gledaju na berače kao na đubre.
Svakog popodneva pojavljivali bi se na farmama prodajući jabuke i kruške po
sedam komada za peni, a londonski piljari bi dolazili sa korpama krofni, leda
ili „pola penija lizalicama“. Uveče je kamp bio ispunjen piljarima koji su se
dovozili iz Londona, kombijima punim jeftine robe. Bilo je tu ribe, čipsa,
jegulja, škampa, kolača i torti, i mršavih zečeva staklastih očiju, koji su
sigurno po dve godine stajali u ledu pre nego što su ih prodali za devet penija
po komadu.
Većinom je loša ishrana pratila život berača hmelja — to je bilo neizbežno
je i, čak i ako bi imao dovoljno novca da kupiš normalnu hranu, nisi imao
kad da kuvaš, osim nedeljom. Verovatno su samo ukradene jabuke sprečavale
da ceo kamp oboli od skorbuta. Jabuke su se krale stalno i sistematski;
praktično svi u kampu su ili krali ili delili jabuke. Čak su bile i družine
mladića (navodno zaposlenih kod londonskih distributera voća), koji bi išli
biciklom od Londona svake nedelje i orobljavali voćnjake. Što se Nobija tiče,
on je od krađe napravio celu nauku. U roku od nedelju dana, sakupio je
bandu mladića koji su u njega gledali kao u boga, jer je on bio pravi
provalnik, četiri puta je bio u zatvoru, i svako veče bi uzimali vreće i vraćali
se u pola noći, nekada i sa sto kilograma voća. Pored hmeljnih polja nalazili
su se ogromni voćnjaci, i jabuke, posebno divni zlatni delišesi, bili su
nabacani u gomilama pored drveća i trulili su, jer ih farmeri nisu mogli
prodati. Nobi je imao običaj da kaže da je greh ne pokupiti ih. Jednom ili dva
puta, ova banda je ukrala kokošku. Kako su to uspevali, a da ne probude ceo
komšiluk, nikome nije bilo jasno; ali pričalo se da Nobi zna neki sistem kako
da prebaci džak kokoški preko glave, tako da bi je „zdomčao da niki ne vidi“
— ili barem da niko ne čuje.
U ovoj rutini prošla je jedna nedelja, i neki dan posle, a Doroti nije bila ni
blizu rešenja svog problema. Istina je bila da je bila dalje nego ikada, sem u
ponekim trenucima, kada bi se nekada prisetila, ali bi joj to brzo nestalo iz
sećanja. Sve više je bila ubeđena da mora da prihvatiti svoju situaciju zdravo
za gotovo, da odbaci sve misli o juče i o sutra. To je bio prirodni efekat života
na poljima hmelja; sužavao bi ti rasuđivanje na samo jedan trenutak. Nisi
mogao da se koncentrišeš na nebulozne mentalne probleme kada si bio
stalno gladan i stalno neispavan ili stalno zaposlen nečim — jer, ako ne bi
radio u poljima, ili si kuvao, ili si nabavljao hranu iz sela, ili si pokušavao da
zapališ vatru od mokrih grančica, ili si se šetkao donoseći vodu (postojala je
samo jedna česma u kampu, bila je oko dvesta metara od Dorotine barake, a
na istoj razdaljini bio je poljski ve-ce).
To je bio život koji te je jeo, koristio svaki tračak energije i činio da budeš
stalno i besmisleno srećan. Bukvalno rečeno, taj posao te je zaglupljivao.
Dugi dani na poljima, loša hrana i nedovoljno sna, miris hmelja i vatre,
ulazio ti je u sve pore bića. Um ti je otvrdnjavao, kao i koža od stalnih kiša,
vrućina i svežeg vazduha. Nedeljom se naravno nije radilo na poljima; ali
nedeljno jutro je bilo puna posla jer si tada kuvao jedini normalan obrok
tokom sedmice, i prao si stvari i kupao bi se. Dok su se čula crkvena zvona iz
sela, mešajući se sa horskim pevanjem pesme „Spasi nas, bože“, sa mise na
otvorenom, koju je držala Nečija misija za berače hmelja, ogromne vatre su
gorele po celom kampu, i voda se kuvala u kantama, šerpama, lončima i
lončićima, i u svemu ostalom što bi ljudi mogli da nađu, a prljava voda se
slivala sa svih baraka. Prve nedelje, Doroti je pozajmila lavor od Turlovih i
prvo oprala kosu, onda veš i Nobijevu košulju. Njeno donje rublje bilo je u
groznom stanju. Koliko ga je dugo nosila, nije znala, ali sigurno ne manje od
deset dana, a u njemu je i spavala. Čarape su imale više rupa nego materijala,
a cipele su se držale zajedno samo od blata u koje su bile umazane.
Pošto je oprala sve i slavila da se suši, skuvala je ručak koji se sastojao od
kuvane piletine (ukradene) kuvanog krompira (ukradenog), pečenih jabuka
(ukradenih), i čaja iz pravih šolja sa sve drškom koje je pozajmila od gospođe
Bamus. I posle ručka, celo popodne, Doroti je sedela na sunčanoj strani
barake, sa viticom hmelja vezanom oko struka kako bi joj držala haljinu,
sunčajući se i odmarajući. Dve trećine ljudi u kampu radilo je istu stvar; samo
su gledali ti sunce, ili nisu gledali ni u ništa, kao krave. Posle naporne radne
nedelje bio si sposoban samo za to.
Oko tri sata, taman kada je bila na granici da zaspi, Nobi se pojavi pored
nje, go do pojasa, košulja mu se sušila — sa nedeljnim novinama koje je
nekako uspeo da ugrabi. Bio je to Pipinški nedeljnik, najgora vrsta žute
štampe koja je postojala. U prolazu ih je bacio na Dorotino krilo. — Pročitaj
ovo mala — reče velikodušno.
Doroti uze novine i prostre ih preko kolena, iako je osećala da je previše
pospana da bi čitala. Ogroman naslov joj je privukao pažnju:
„STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM DOMU“. Pored
toga bilo je još nekih manjih naslova, nekih podebljanih, i u prilogu je bila
fotografija neke devojke. Barem pet sekundi ili tako nešto, Doroti je piljila u
crnu, nejasnu ali dovoljno prepoznatljivu fotografiju.
Kolumna ili dve bila je napisana ispod fotografije. U stvari, većina novina
je odustala od misterije „parohovo ćerke“ do sad, jer se ta vest pre nekoliko
nedelja pojavila. Ali Pipinški nedeljnik se držao te vesti jer joj je stalno
dodavao neke sočne detalje, a i zato što je ovonedeljni broj silovanja i
ubistava bio mali. Davali su „parohovoj ćerki“ poslednji pokušaj — u stvari,
imala je neku vrstu časnog mesta u gornjem levom uglu prve strane.
 Doroti je piljila u fotografiju. Devojčino lice, koje ju je gledalo sa crne
pozadine — nije joj probudilo nikakve misli. Mehanički je ponovo pročitala
reči „STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM
DOMU“, bez ikakve ideje da se to moglo ticati nje. Shvatila je da nije
sposobna da čita; čak i trud da gleda u fotografiju bio je pretežak za nju.
Teški san joj je dolazio na oči. Oči su joj u trenutku padanja u san preletele
preko stranice do fotografije lorda Snoudena ili čoveka koji nije hteo da nosi
utege, i onda je, nekako nesvesno, zaspala sa „Pipinškim nedeljnikom“ na
kolenima.
Nije joj bilo toliko neudobno uz limeni zid barake, tako da je spavala sve
do šest sati, kada ju je Nobi probudio da joj kaže da je čaj spreman; novine je
ostavila pored (mogu poslužiti za paljenje vatre) i nije ih više pogledala. Tako
da je još jedna šansa da reši svoj problem propala. A taj problem bi možda i
ostao nerešen, ko zna koliko dugo, da se, nedelju dana kasnije, nije desio
jedan incident, koji ju je prestravio i trgnuo iz stanja nerazmišljanja i
nesvesnosti u kojoj je živela.
 Peto poglavlje

U nedelju uveče, dva policajca su se odjednom pojavila u kampu i

uhapsila Nobija i još dvojicu zbog krađe. Sve se to dogodilo toliko brzo da
Nobi ne bi uspeo da pobegne čak i da je bio prethodno obavešten, jer su polja
bila prepuna specijalne policije. Bilo je dosta različitih vrsta specijalne
policije u Kentu. Bujali su svake jeseni — vrsta milicije koja se obračunavala
sa lopovskim bandama berača hmelja. Farmerima je dojadilo da trpe
pljačkanje voćnjaka, i odlučili su da naprave primer, in terrorem[11].
Naravno, napravila se velika zbrka i dreka u kampu. Doroti je izašla iz
barake da vidi o čemu se radi, i ugledela je krug ljudi sa bakljama, prema
kojima su svi trčali. I ona je potrčala prema njima, dok ju je prožimao ledeni
talas, jer kao da je znala šta će se dogoditi. Uspela je nekako da se provuče do
čela mase i videla je ono čega se najviše plašila.
Tu je stajao Nobi, u zahvatu ogromnog policajca, a drugi policajac je
držao dva uplašena mladića. Jedan od njih, dronjavo dete od jedva šesnaest
godina, gorko je plakao. Gospodin Kerns, jak čovek sedih brkova, i dvojica
njegovih pomoćnika na farmi, čuvali su ukradenu robu koja je iskopana iz
slame u Nobijevoj baraci. Prilog A, gomila jabuka; prilog B, krvavo kokošije
perje. Nobi primeti Doroti u masi, i osmehnu joj se široko, i namignu joj.
Kakofonija glasova ispunjavala je noć:
— Pogledaj jadno malo kopile! Pusti ga! Nemoj da se jebeno sramotiš,
pusti ga! Kazni malo kopile kad nas uvaljuje u nevolje! Pustite ih! Uvek
krivite nas, jebene berače hmelja! Ne može da ti nestane prokleta jabuka a da
nas ne optužiš. Pusti ih! Umukni, hoćeš li? Pretpostavljam da su to TVOJE
jabuke? Jok, ti ćeš da mi kažeš... — Onda je neko viknuo: „Hej, sklanjaj se,
evo majke ovog klinca“!
Ogromna žena, monstruoznih grudi i raspuštene kose, probijala se kroz
masu i počela da reži prvo na policajca, onda na Kernsa, pa onda na Nobija,
koji ga je i poveo u pljačku. Na kraju su pomoćnici uspeli nekako da je
odvuku. Kroz ženinu viku Doroti je čula Kernsa kako grubo ispituje Nobija:
— Hajde sad, mladiću, budi dobar i reci nam sa kim si delio jabuke! Ima
sad da stanemo na put toj lopovskoj igri, jednom za svagda. Priznaj sve i
možda ću to uzeti u razmatranje za ubuduće. Nobi mu odgovori kiselije nego
ikada: — Razmotri malo svoje dupe!
— Obuzdaj malo reči, mladiću! Ili ćeš se pred sudijom uvaliti u mnogo
vruću kašu.
— Uvalim ti ga u vruću kašu!
Nobi se cerio. Njegova vrcavost ga je radovala. Uhvatio je Dorotin pogled i
namignuo joj je još jednom pre nego što su ga odveli. To je bilo poslednji put
da ga je videla.
Vika nije prestajala, a kada su zatvorenici odvođeni, nekoliko desetina
ljudi je krenulo za njima dobacujući im uvrede, ali niko se nije usuđivao da
interveniše. Doroti je u međuvremenu drhtala; nije čak ni pokušala da se
oprosti sa Nobijem — bila je preplašena, previše uplašena da bi pobegla.
Kolena su joj nekontrolisano klecala. Kada se vratila u baraku, ostale žene su
sedele i pričale o Nobijevom hapšenju. Doroti se zakopala duboko u slamu,
pokušavajući da se tako sakrije od njihovih glasova. One su pričale do kasno
u noć i naravno, pošto su verovale da je Doroti Nobijeva „kurva“, nisu
prestajale da je teše i da joj postavljaju pitanja. Nije im odgovarala — pravila
se da spava. Ali dobro je znala da ove noći neće imati sna.
Cela stvar ju je uplašila i uznemirila ali uplašila se iznad nivoa koji joj je
bio normalan ili razumljiv. Ona nije bila ni u kakvoj opasnosti. Pomoćnici na
farmi nisu znali da je ona delila ukradene jabuke — u stvari, skoro svi u
kampu su ih delili — a i Nobi je nikada ne bi izdao. Čak nije ni bila puno
zabrinuta za Nobija, koji će verovatno provesti mesec dana u zatvoru. Bilo je
to nešto što se događalo u njoj — neka promena koja se događala unutar
njene glave.
Izgledalo joj je kao da više nije ista osoba koja je bila pre sat vremena.
Unutar nje i oko nje, sve to promenilo. Bilo je to kao da joj je u glavi pukao
balon oslobađajući slobodne misli, osećanja i strahove za koje je zaboravila
da postoje. Sva polubudna apatija u kojoj je živela proteklih nedelja, nestala
je. Stvarno je osećala kao da je bila u snu — to je ono specijalno stanje svesti
u kome osoba prihvata sve i ne postavlja pitanja. Prljavština, propalice,
krade, prošenje sve joj je to bilo normalno. Čak joj je i gubitak pamćenja bio
normalan; u stvari, do sada se nije ozbiljnije pozabavila time. Pitanje „KO
SAM JA?“ izbledelo je potpuno iz njenih misli sve do sad. A sada, kada se
vratilo, zahtevalo je od nje što skoriji odgovor. Skoro cele te mizerne noći to
pitanje se ponavljalo beskonačno mnogo puta. Ali pitanje kao pitanje nije je
toliko uznemiravalo koliko blizina odgovora na njega. Sećanje joj se vraćalo,
bila je sigurna u to, i neki ružan šok je sledio sa njim. Nešto sa čim nije htela
da se suoči, čekalo ju je tačno ispod površine svesti.
 Ustala je oko pola šest i prekopavala slamu pokušavajući da nađe cipele,
kao i obično. Izašla je napolje, založila vatru i stavila šerpu sa vodom među
vrelo ugljevlje. Kako je to uradila, sećanje je u vidu munje proletelo kroz
njen um. Stalo je na scenu zelenog polja pored sela u Vejlu, par nedelja
ranije — u trenutak kada su sreli staru Irkinju gospođu Mek Eligot. Veoma se
jasno sećala scene. Ona leži iscrpljena na travi, pokrivajući lice rukom; Nobi i
gospođa Mek Eligot pričaju preko nje; a Čarli sa sočnim uživanjem čita naslov
„Tajni ljubavni život parohove ćerke“; i ona, zbunjena, ali ne toliko
zainteresovana pita „šta je to paroh?“. U tom trenutku ledena ruka joj steže
srce. Ustala je i poletela nazad u baraku, počela da premeće po mestu gde su
stajale vreće preko slame. U tom ogromnom moru slame lako si gubio stvari,
jer su one vremenom tonule na dno. Ali tražeći nekoliko minuta, uz prateće
psovke polupospanih žena, Doroti nađe ono što je tražila. Bio je to primerak
Pipinškog nedeljnika, koji joj je Nobi dao prošle nedelje, iznela ga je napolje,
klekla je i raširila ga na svetlost vatre.
Bila je na prvoj strani — fotografija i tri velika naslova. Da, bila je tu:

STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM DOMU

SVEŠTENIKOVA KĆER I MATORI ZAVODNIK
SEDOKOSI OTAC OPHRVAN TUGOM
(specijal Pipinškog nedeljnika)

— Više bih voleo da sam je video u grobu! — bio je srceparajući vapaj

časnog Čarlsa Hera, paroha Knajp Hila u Safolku, po saznanju da mu jedva
dvadesetosmogodišnja ćerka u bekstvu sa starim gospodinom Vartbartonom,
po zanimanju umetnikom. Mis Her, koja je napustila grad u noći dvadeset
prvog avgusta, i dalje se vodi kao nestala, a svi pokušaji da bude pronađena
propali su. (Masnim slovima) Glasine, mada još nisu potvrđene, kažu da je
skoro viđena u društvu muškarca u hotelu u lošem delu Beča.
Čitaoci Pipinškog nedeljnika se mogu prisetiti da je bekstvo proteklo u
dramatičnom tonu. Malo pre ponoći dvadeset prvog avgusta, gospođa Evdin
Sempril, udovica koja živi dve kuće od gospodina Vartbartona, slučajno je
pogledala kroz prozor spavaće sobe i videla gospodina Vartbartona kako stoji
na kapiji i razgovara sa mladom damom. Kako je bila vedra noć puna
mesečine, gospođa Sempril je uspela da prepozna da je dama mis Her,
parohova ćerka. Par je ostao kod kapije nekoliko minuta, pre nego što su se
rastali razmenili su zagrljaje, koje je gospođa Sempril opisala kao „zagrljaje
strasne prirode“. Posle nekih pola sata, ponovo su se pojavili u
Vartbartonovim kolima, koja su izvezli kroz glavnu kapiju i odvezli se u
pravcu Ipsvič Rouda. Mis Her je bila obučena u skupo odelo i izgledala je kao
da je bila pod dejstvom alkohola. Sada se znalo da je već neko vreme mis Her
imala običaj da dolazi u tajne posete Vartbartonu. Gospođa Sempril, koju su
uz velike muke nagovorili da priča o ovako teškoj temi, dalje je otkrila...
Doroti zgužva Pipinški nedeljnik besno i baci ga u vatru, pomerivši pri tom
šerpu sa vodom. Oblak pepela je poleteo i u tom trenutku Doroti uspe da
izvuče papir iz vatre, pre nego što se zapalio. Nema smisla skrivati — bolje da
se pripremi za najgore. Čitala je dalje, užasnuta i fascinirana u isto vreme.
Nije to baš bila lepa stvar koju si mogao da pročitaš o sebi, iako joj je to bilo
čudno, više nije ni sumnjala da je baš ona devojka o kojoj se govorilo u
tekstu. Ispitala je fotografiju. Bila je mutna i loša, ali nije mogla da se prevari.
Pored toga, nije joj bila potrebna fotografija da bi se prepoznala. Mogla se
setiti svega — svake sitnice iz svog života, sve do večeri kada se umorna
vratila od Vartbartona, i kako je mislila, zaspala u konzervatorijumu. Toliko
je to sve bilo jasno u njenoj glavi da joj je delovalo nemoguće da je uspela da
zaboravi.
Tog dana nije doručkovala, i nije spremila ništa za poslepodnevni obrok;
ali kada je bilo vreme, iz neke navike krenula je na polja hmelja sa ostalim
beračima. Teško, pošto je bila sama, vukla je teške korpe na mesto, povukla
dole granu i počela da bere. Ali posle nekoliko minuta, shvatila je da je to
nemoguće; čak i mehanički posao branja bio je iza nje. Ta grozna, lažna priča
u Pipinškom nedeljniku razvezala joj je misli toliko da nije uspevala da se
koncentriše ni na šta drugo. Primamljive fraze su joj se ponavljale u glavi.
„Zagrljaj strasnog tipa“, „u skupoj odeći“, „pod dejstvom alkohola“, svaka se
vraćala sa takvim udarom da je htela da plače od psihičkog bola. Posle nekog
vremena prestala je da se pravi da bere, pustila je granu i sela pored stuba
koji je pridržavao žice. Ostali berači su je posmatrali i sažaljevali. Elen je bila
malo povređena, govorili su. Šta drugo si mogao da očekuješ kad su joj
uhapsili dečka? (Svi u kampu, naravno, uzeli su zdravo za gotovo da je Nobi
Dorotin ljubavnik). Preporučivali su joj da ode do farme i da kaže da je
bolesna. A oko dvanaest sati, pre nego što je došao merač, svi su došli sa po
kapom hmelja i stavili ga u njenu korpu.
Kada je merač došao, Doroti je i dalje sedela na zemlji, ispod prljavštine i
opekotina od sunca bila je veoma bleda; lice joj je izgledalo izmučeno, kao da
je ostarila u trenutku. Korpa joj je bila dvadeset metara od mesta gde je
sedela, a u njoj nije bilo više od tri bušela hmelja.
— Šta je u pitanju? — pitao je. — Jesi li bolesna?
 — Ne.
— Što onda ne bereš, a? Šta misliš da je ovo, zadružni piknik? Ne plaćamo
te da dođeš ovde i sediš na zemlji, znaš.
— Izmeri to i prestani da sereš! — viknu starica odjednom. — Zar ne može
jadna cura da se odmori ako to želi? Zar misliš da za tu šaku bakrenjaka koju
ćeš joj platiti treba da umre? Dečka su joj sinoć ukebali oni kao ti i tvoja
ekipa izrabljivača. Ima ona o čemu danas da se brine, a ne treba da joj se
nakači neki drkadžija iz Kenta kao ti!
Dosta, kevo! — reče mrzovoljno merač, mada je sad zvučao malo
ljubaznije, kada je čuo da je njen ljubavnik uhapšen prošle večeri. Kada je
starica stavila lonac na vatru, zvala je Doroti i dala joj šolju jakog čaja, parče
hleba i sira; posle pauze za ručak, drugi berač je pozvan da bude Dorotin
partner. Bio je to mali, vižljasti starčić koji se zvao Defi. Doroti se posle čaja
osećala nekako bolje. Ohrabrena Defijevim primerom — jer je on bio odličan
berač, uspela je nekako da ubere svoj deo tokom popodneva.
Razmišljala je o svemu, ali je bila manje smetena nego pre. Rečenice iz
Pipinškog nedeljnika i dalje su je terale da crveni od srama, ali je sada bila
spremna da se suoči sa situacijom. Razumela je veoma dobro šta joj se
dogodilo, i šta je bio uzrok kleveta gospođe Sempril. Gospođa Sempril ih je
videla na kapiji i videla je kako je Vartbarton ljubi; i posle toga, kada su oboje
nestali iz Knajp Hila, sve je bilo očigledno — očigledno, naravno, za gospođu
Sempril: da smisli priču da su njih dvoje otišli zajedno. A što se tiče sočnih
detalja, to je kasnije smislila. Ili DA LI ih je smislila? Oko jedne stvari nikada
nisi mogao da budeš siguran sa gospođom Sempril — da li je laži SMIŠLJALA
i namerno ih plasirala, ili je, u stvari, posle nekog vremena i sama počela da
veruje u njih.
Ipak, bez obzira na sve, šteta je učinjena, nema više svrhe brinuti se oko
toga. U međuvremenu, tu je bilo pitanje povratka u Knajp Hil. Trebalo bi joj
nešto odeće i oko dve funte za voznu kartu. Kući! Ta reč joj je odjeknula kao
pucanj u srcu. Kući posle nedelja gladi i prljavštine! Kako joj je nedostajala
sad kada se setila svega. Ali...
Hladna sumnja se pojavila u glavi. Ovo je bilo nešto o čemu nije do sada
razmišljala. MOŽE li posle svega da se vrati kući? Da li se usuđuje?
Da li može da se suoči sa Knajp Hilom posle svega što se dogodilo? To je
bilo pitanje. Tada je napravi način shvatila tekst iz novina, „u skupoj odeći“,
„pod uticajem alkohola“, ah, ne sme o tome da razmišlja. Ali kada imaš
odvratne, pokvarene tračeve koji su zalepljeni za tebe, da li možeš da se
vratiš u grad od dve hiljade ljudi, gde svako zna svačiji privatni život i priča o
tome po ceo dan? Nije to znala, nije mogla da se odluči. U jednom trenutku
je pomislila da je priča o njenom bekstvu toliko apsurdna da niko neće
poverovati u nju. Vartbarton, na primer, može da posvedoči o tome. Ali u tom
trenutku se setila da je Vartbarlon otišao preko granice, ako afera ne ode u
strane novine, on ne može ni čuti za to; onda je ponovo klonula. Znala je šta
znači živeti u malom gradu kao žrtva skandala. Pogledi i prikriveni
komentari dok prolaziš! Sumnjičave oči koje te prate kroz prozore gde god da
kreneš! Grupe mladih na uglu pored Bifil-Gordonove fabrike, koji živo
razgovaraju o tebi!
— Džorži, hej Džordži! Vidiš onu ribu tamo? Onu sa „dobrom“
reputacijom?
— Misliš onu mršavu? Ooooo, nju!
— To je parohova ćerka. Mis Her. E, a znaš šta je radila pre dve godine?
Pobegla sa nekim matorcem koji je mogao da joj bude ćale. Sasvim
regularno, sa njim je kidnula u Pariz! Nikad ne bi pomislio kad bi je video,
zar ne?
— Hajde ne pričaj!
— Jeste, stvarno! To je uradila! Bilo bre u novinama i tako to. Samo što
mu je dala korpu posle tri nedelje i vrnula se ko da se ništa nije desilo. Ta
ima petlje, zar ne?
Da, za takav život treba imati nerava. Godinama, možda čak i decenijama,
pričaće o njoj na taj način. A najgore od svega bilo je što je priča u novinama
verovatno samo deo onoga što je gospođa Sempril pričala o njoj. Prirodno, to
je bilo isuviše čak i za Pipinški nedeljnik. Ali da li ima nešto što će obuzdati
gospođu Sempril? Samo granica njene mašte — a ona je bila beskonačno
velika.
Jedna stvar je, doduše, tešila Doroti, a to je da bi, u svakom slučaju, njen
otac bio najbolji štit. Naravno, tu su i ostali. Nije to isto kao da uopšte nije
imala prijatelje. Crkvena zajednica, na kraju krajeva, znala ju je i verovala
joj, i Unija majki i Devojački klub, žene koje je posećivala verovatno nikada
ne bi poverovale u takve priče. Ali najvažniji joj je bio otac. Skoro svaka
situacija je podnošljiva ako imaš dom i porodicu koja bi te podržala. Uz
hrabrost i očevu podršku, možda će uspeti da sve preživi. Do večeri je
odlučila da je savršeno ispravno da se vrati u Knajp Hil, iako je znala da to
neće biti nimalo lako. Zato je posle posla uzela šiling i otišla do bakalnice i
kupila pakovanje papira. U kampu je, sedeći pored vatre — jer nije bilo
stolova i stolica u kampu držeći parče olovke, započela da piše:
 „Najdraži oče,
Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što mogu da ti pišem posle svega
što se dogodilo. Nadam se da se nisi preterano sekirao i nervirao zbog mene i
zbog onih odvratnih naslova u novinama. Ne mogu ni da zamislim šta si sve
pomislio kada sam iznenada nestala i što o meni nisi čuo ništa skoro mesec
dana. Ali vidiš...“

Koliko je teško držala olovku izranjavljenim i ukočenim prstima! Mogla

je samo da piše velikim, prostim rukopisom, kao dete. Ali ipak je napisala
dugačko pismo i u njemu objasnila sve, i zamolila ga da joj pošalje nešto
odeće i dve funte da ima za kartu do kuće. Takođe, zamolila ga je da joj piše
na ime kojim se predstavljala — Elen Milborou, po Milborou u Safolku.
Bila je čudna stvar da lako nešto uradi, da koristi lažno ime; nečasno,
skoro kao zločin. Ali nije se usuđivala da se, pošto su je i u selu i u kampu
znali, predstavi kao Doroti Her, ozloglašena parohova ćerka.
 Šesto poglavlje

Jednom kad je donela odluku, Doroti je počela da smišlja plan za bekstvo

iz kampa. Sledećeg dana jedva je naterala sebe da ode na glupi posao, a
nekomfor i loša hrana su bili nepodnošljivi sad kada se sećala boljih
vremena. Pobegla bi odmah da je imala novca da ode kući. Čim stigne pismo
njenog oca i dve funte, pozdraviće se sa Tarlovima i uhvatiti voz za Knajp Hil,
i moći će da odahne, uprkos ružnim skandalima koji je čekaju. Trećeg dana,
pošto je poslala pismo, otišla je do seoske pošte da vidi da li je stigao odgovor.
Službenica u pošti, žena sa licem jazavičara i urođenim prezirom prema
beračima hmelja, hladnokrvno joj je rekla da ništa nije stizalo. Doroti je bila
razočarana. Šteta, mora da su ga zadržali u pošti. Ipak, nema veze; sutra je
blizu samo još jedan dan čekanja.
Sledeće večeri je ponovo došla, potpuno sigurna da je pismo stiglo. Ali i
dalje ga nije bilo. Ovoga puta obuzela ju je neka slutnja; a kada pete večeri i
dalje nije bilo pisma, slutnja se pretvorila u paniku. Kupila je još papira i
napisala ogromno pismo, na četiri strane, objašnjavajući iznova šta joj se
desilo i moleći oca da je ne drži u neizvesnosti. Pošto ga je poslala, odlučila je
da sačeka nedelju dana pre nego što ponovo ode do pošte. Bila je subota. Do
četvrtka se predomislila. Kada je sirena oglasila podnevnu pauzu, ostavila je
korpu i otrčala do pošte — pošta je bila oko milju udaljena i znala je da će
zbog toga da preskoči ručak. Ušla je i prišla šalteru, postiđena, kao da se
plašila da progovori. Jazavičarka je sedela u svom mesinganom kavezu iza
šaltera, zavodeći neke pošiljke u evidenciju. Na kratko je pogledala Doroti, a
onda se vratila na svoj posao, ne obraćajući pažnju na nju.
Doroti je osećala bol koji je dolazio iz dijafragme. Bilo joj je teško da diše.
— Da li ima neko pismo za mene? — nekako je uspela da kaže.
— Ime? — reče jazavičarka, i dalje gledajući u knjigu. Elen Milborou.
Jazavičarka se okrete i baci kratak pogled prema polici na kojoj su bile
pošiljke na slovo M.
— Ne — reče i nastavi da piše.
Doroti nekako izađe napolje i pođe prema poljima, a onda zastade. Loš
osećaj zbog praznine u stomaku, delom zbog gladi, učini je preslabom da bi
hodala.
Tišina njenog oca mogla je da znači samo jedno: da je poverovao u priču
gospođe Sempril; da je poverovao da je ona, Doroti, nečasno pobegla od kuće
i da sad smišlja laži da bi se izvukla. Bio je isuviše besan i osramoćen da bi joj
pisao. Sve što je želeo bilo je da je se otarasi, da prekine svaki kontakt sa
njom; da mu se skloni iz života i iz sećanja, kao veliki skandal koji je trebalo
što pre zataškati.
Nije mogla da ode kući posle ovoga. Nije se usuđivala. Sada kada je videla
kakav je očev stav, otvorile su joj se oči prema stvarima koje je
prenebregavala da shvati. Pa, NARAVNO, da ne može da se vrati kući. Da se
nečasno vrati, da donese sramotu očevoj kući, ah, to je nemoguće,
jednostavno nemoguće. Kako je mogla i da pomisli drugačije?
Šta onda? Ništa joj nije preostalo nego da krene odmah — odmah u neko
mesto dovoljno veliko da se može u njemu sakriti. London, možda. Negde gde
je niko neće poznavati i gde je neće pratiti priče i ogovaranja, i podsećanje na
neke loše dane.
Dok je stajala tu, čula su se zvona sa seoske crkve, koja je bila iza okuke.
Zvonari su se zabavljali zvoneći u melodiji „Povinuj se meni“, birajući tonove
uz klavir. Ali sada je „Povinuj se meni“ prešla u poznatu pesmicu za nedeljno
jutro „O, ne ostavljaj mi samu ženu, pijana je i kući ne zna doći“ — istovetno
kako su zvonila zvona Svetog Estlina pre tri godine, dok nisu propala. Taj
zvuk se pretvorio u koplje nostalgije, koje je probolo Doroti kroz srce,
vraćajući joj odmah gomilu sećanja — miris lepka u konzervatorijumu, dok je
pravila kostime za predstavu, pesmu čvoraka ispod prozora spavaće sobe,
koja je dekoncentriše pre mise, i kukanje gospođe Piter na bolove u leđima i
nogama, i brige oko starog zvonika, duga prema prodavcima i korova u
boraniji svi ti mnogobrojni, hitni detalji života koji se razvlačio između rada i
molitve. Molitva! Veoma kratko, možda minut, obuzela ju je ta misao.
Molitva — u tim danima, bila je osa oko koje se vrteo njen život. U nevolji ili
sreći, molitva je bila ta kojoj se prepuštala. I shvatila je, prvi put joj je to
prošlo kroz glavu, da se nije pomolila od kako je nestala, ili barem od kako su
joj se sećanja vratila. Štaviše, bila je svesna da nema ni najmanju želju da se
moli. Mehanički, počela je da šapuće molitvu, i stala je skoro odmah; reči su
bile prazne i uzaludne. Molitva, stvar koja je bila zvezda vodilja u njenom
životu, više nije imala smisla. Shvatila je ovo hodajući polako po putu, i
shvatila je brzo, kao da je to nešto sasvim nebitno, poput nečega što je videla
uz put — cvet ili pticu — nešto što vidiš i odmah na to zaboraviš. Nije se čak
ni potrudila da razmisli šta bi sve to značilo. Izletelo joj je iz misli na način
na koji je uletelo, kratkotrajno.
 Budućnost je bila ono o čemu je sada razmišljala. Već je pomalo bila
svesna šta mora da uradi. Kada se branje hmelja završi, mora otići u London,
da piše ponovo ocu, moleći ga za novac i odeću — jer koliko god da je ljut na
nju, ne veruje da ju je mogao ostaviti tek tako na cedilu — i da počne da traži
neki posao. Možda su joj zbog neiskustva te reči „tražiti posao“ zvučale toliko
zlo u ušima. Znala je da je jaka i odlučna — da postoji mnogo poslova koje bi
mogla i koje zna da radi. Može biti negovateljica, na primer, ili služavka ili
kućna pomoćnica. Nije bilo mnogo stvari po kući koje ona nije mogla da
uradi i bolje od većine slugu; pored toga, što je više ropski posao, to će joj biti
lakše da sakrije svoju prošlost.
Sve u svemu, vrata očeve kuće bila su zatvorena za nju, to je bilo sigurno.
Od sada je morala da se snalazi kako zna i ume. Razmišljajući o toj odluci,
iako nije imala pojma šta je stvarno čeka, požurila je da se vrati na polja, pre
nego što krene popodnevna smena.
Sezona hmelja se polako završavala. Za nedelju ili dve Kerns će isplatiti
plate i kokniji će hmeljnim vozom u London, a cigani će pohvatati svoje
konje, popakovati čerge i krenuti na sever u Linkonšir, da pokušaju da nađu
posao na plantažama krompira. Što se koknija tiče, njima je bilo dosta branja
hmelja. Željni su bili starog dobrog Londona, sa Vulvolr robnim kućama i
kioscima sa prženom ribom iza ugla. Nema više spavanja u slami i prženja
slanine u limenim tiganjima, dok ti oči suze od dima. Branje hmelja je bio
godišnji odmor, ali vrsta odmora za koji ti je drago da se što pre završi. Dođeš
tu, radujući se, ali se još više raduješ kad kreneš kući i zavetuješ se da nikada
više nećeš ići da bereš hmelj sve do sledećeg avgusta, kada već zaboraviš na
hladne noći, lošu platu i povrede na rukama, i pamtiš samo prijatna
popodneva na suncu i hladno pivo iz glinenih krigli uz vatru u kampu. Jutra
su postala novembarski sumorna; sivo nebo, prvo lišće koje opada, a zebe i
čvorci su već pobegli zbog zime. Doroti je ponovo pisala ocu, moleći za novac
i odeću; pismo je ostalo bez odgovora, a ni od koga drugog nije dobila pismo.
Istina, postojala je jedna osoba koja je pored njenog oca znala gde se ona
trenutno nalazi; ali nekako se nadala da će joj Vartbarton pisati. Hrabrost ju
je sad skoro skroz izdala, naročito u noćima u vlažnoj slami, kada se budila
često razmišljajući o neizvesnoj i zloj budućnosti. Brala je hmelj sa dozom
očaja, dozom pomamne energije, svesnija da svaka šaka hmelja može značiti
razliku između sitosti i gladi. Defi, njen partner u branju, kao i ona, brao je
protiv vremena, jer je to bio jedini novac koji je mogao da zaradi do sledeće
sezone branja hmelja. Cilj im je bio oko pet šilinga dnevno — trideset bušela
— između njih dvoje, ali retko kog dana su to uspevali.
Defi je bio čudan starčić i loše društvo posle Nobija, ali ne loš kao čovek.
Po profesiji, bio je pomoćnik na brodu, ali i dugogodišnja skitnica, gluv kao
top i samim tim i neko koga bi tetka gospodina F. pomenula u priči. Takođe,
bio je i egzibicionista, ali bezopasni. Satima je mogao da pevuši pesmicu „Sa
mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom..“, a iako nije čuo šta
je pevao, to mu je na neki način pružalo zadovoljstvo. Imao je najdlakavije
uši koje je Doroti ikada videla. Kao da su mu dva brka rasla iz ušiju, tako joj
se činilo. Svake godine, Deti je dolazio da bere hmelj kod Kernsa, zaradio bi
funtu, i onda proveo rajsku nedelju u kupleraju u Njuington Batsu pre nego
što bi ponovo krenuo na put. To je bila jedina nedelja u toku godine kada je
spavao u nečemu što se može, barem iz kurtoazije, nazvati krevetom.
Branje se završilo 28. septembra. Još nekoliko polja je ostalo neobrano,
ali tamo je bio mnogo loš hmelj i Kern je odlučio da ga spali. Par 19 završio je
svoj poslednji red negde oko dva popodne, i mali ciganin je prošao da pokupi
opale grozdove, a za njim je došao merač da odnese hmelj. Kako je on nestao,
čuo se iznenadni povik
„stavite ih u korpe“ i Doroti ugleda šestoricu muškaraca kako joj se
približavaju sa požudnim izrazima lica, i žene se razbežaše po polju. Pre nego
što je uspela da pobegne, muškarci je uhvatiše, položiše je u korpu i počeše
da je nosaju levo-desno. Tada ju je izvukao i počeo da ljubi mladi ciganin koji
je zaudarao na luk. Prvo se opirala, ali pošto je videla da se to događa i
drugim ženama na polju, popustila je. lzgledalo je da je stavljanje i nosanje
žena u korpama bio običaj poslednjeg dana berbe. Mnogo se toga to veče
događalo u kampu i nije bilo mnogo sna za bilo koga. Daleko posle ponoći
Doroti je shvatila da se klati u krugu ljudi oko vatre, jedna ruka joj je bila
preko ramena mladog mesarevog sina, a druga preko ramena veoma pijane
žene sa škotskim pocepanim šeširom, uz pesmu „Auld Lang Syne“[12].
Ujutru su otišli do farme po novac, i Doroti je dobila funtu i četiri penija,
i zaradila je još jedan šiling pomažući nepismenim ljudima da popune sveske
sa evidencijama branja. Kokniji su joj plaćali peni za ovu uslugu, a cigani su
plaćali u laskanju. Tad Doroti ode do Vest Ekvort stanice, četiri milje odatle,
zajedno sa Tarlovima. Gospodin Tarl je nosio limeni kofer, gospođa Tarl
bebu, ostala deca su nosila različite stvari, a Doroti je gurala dečija kolica
koja su bila puna lonaca, tanjira i ostalih stvari, a imala su dva okrugla i dva
elipsasta točka.
Otišli su na stanicu oko podneva, voz za berače je trebalo da krene u
jedan, ali je stigao tek u dva i krenuo oko pola tri. Posle neverovatno sporog
putovanja, idući cik-cak po celom Kentu, skupljajući berače po desetak ili
više na svakoj stanici, vraćajući se na pravu prugu i onda čekajući da prođu
ostali vozovi — trebalo im je, u stvari, šest sati za trideset pet milja — stigli su
u London malo posle devet uveče.
 Sedmo poglavlje

Doroti je provela tu noć kod Tarlovih. Oni su nju toliko zavoleli da su bili
spremni da joj ponude smeštaj na nedelju ili dve, naravno, ako bi ona to
želela. Njihove dve sobe (živeli su u oronuloj stambenoj zgradi nedaleko od
Tauer bridž rouda) bile su tesne za sedmoro ljudi, uključujući i decu, ali su
uspeli da za nju na podu naprave krevet od dva stara otirača, starog jastuka i
kaputa.
Ujutru se pozdravila sa Tarlovima, zahvalivši im se na ljubaznosti i svemu
ostalom što su učinili za nju, a onda je otišla pravo u Bermodstejsko javno
kupatilo da opere svu prljavštinu koja se nataložila na njoj tokom pet
nedelja. Posle toga je krenula da traži smeštaj, a celo njeno bogatstvo bilo je
šesnaest šilinga i osam penija, i odeća koju je imala na sebi. Zakrpila je i
oprala odelo najbolje što je mogla, a pošto je sve bilo crno, nije se toliko
primećivala prljavština. Od kolena nadole izgledala je prilično pristojno.
Poslednjeg dana branja
„domaći berač“ iz drugog reda, Kilfraj, poklonio joj je dobar par cipela,
koji je nekada nosila njegova ćerka, i par vunenih čarapa.
Tek uveče je Doroti uspela da pronađe sobu. Desetak sati je lutala gore-
dole, od Bermodsija do Sautvarka, od Sautvarka do Lambeta, kroz lavirint
ulica po kojima su slinava deca igrala školice, a trotoari bili prepuni kora od
banana i trulog kupusa. U svakoj kući je pokušala i svuda je dobila isti
odgovor — gazdarice su je odbijale na prvi pogled. Jedna za drugom,
istovetne neprijateljski raspoložene žene, stojeći na vratima u stavu kao da je
bandit ili, ne daj bože, sanitarni inspektor, pogledale bi je i rekle kratko: „Ne
primamo neudate devojke!“. Onda bi joj zatvorile vrata ispred nosa. Nije
znala, naravno, ali njen izgled je bio dovoljan da izazove sumnju kod svake
dobrostojeće gazdarice. Njena isflekana i pocepana odeća bi nekako mogla i
da prođe; ali činjenica da nema prtljaga bila je ta koja ju je žigosala. Neudata
devojka bez prtljaga u najavi je bila loša kombinacija ovo je bio prvi i najveći
aksiom londonskih stanodavaca.
Oko sedam sati, preumorna da bi još stajala na nogama, doteturala se do
prljavog, oronulog malog kafića blizu pozorišta Old Vik i sela da popije čaj.
Vlasnica joj je, posle kraćeg razgovora, preporučila da proba da nađe smeštaj
kod Meri u Vilings kortu.
Meri izgleda nije bila izbirljiva i izdala bi sobu bilo kome ko je imao da
plati. Za sve ostale bila je gospođa Sojer, ali su je lokalni momci zvali Meri.
Doroti nije imala poteškoća da pronađe Vilings kort. Išla je pravo niz
Lambet kat sve do jevrejske prodavnice odeće, koja se zvala Nokaut
pantalone. Tu je skrenula levo u usku ulicu, a onda ponovo levo u toliko uski
prolaz da si imao utisak da kačiš o gipsane fasade u prolazu. Na fasadi,
lokalni momci su ispisivali parole, neke su više puta duboko urezivali, te se
to nije moglo sakriti ni popraviti. Na kraju prolaza izlazilo se na malu ulicu u
kojoj su četiri visoke uske kuće, sa metalnim stepeništima stajale jedna preko
puta druge.
Doroti se raspitala okolo i pronašla Meri u jednoj od kuća, tačnije u
suterenu, koji je ličio na jazbinu. Ona je bila zbrčkana starica toliko tanke
kose i mršavog lica da je izgledalo kao da joj je koža zategnuta preko lobanje.
Imala je goropadan, promukao glas, neverovatno dosadan. Nije postavljala
pitanja, jedva da je i pogledala Doroti, samo je tražila deset šilinga i kratko
rekla svojim ružnim glasom:
— Dvadeset devet. Treći sprat. Idi zadnjim stepeništem.
U stvari, zadnje stepenište se nalazilo u kući. Doroti dođe do mračnog
spiralnog stepeništa, uglavljenog između vlažnih zidova. Sve se osećalo na
stare kapute, vodu od pranja i pomije. Kada je stigla do drugog sprata,
prolomio se glasan smeh i dve devojke goropadnog izgleda izađoše iz jedne
od soba i gledaše je nekoliko trenutaka. Izgledale su mlado, lica su im bila
sakrivena ispod sloja ružičastog pudera, a usne su im bile crvene od karmina
kao latice germanijuma. Ali ispod ružičastog pudera njihove kinesko plave
oči bile su umorne i stare; na neki način to je bilo užasno jer je podsećalo da
se ispod maske devojaka kriju stare žene. Viša devojka pozdravi Doroti. —
Zdravo draga! — Zdravo!
— Ti si nova ovde? ‘De su te stavili? — U dvadeset devet.
— O bože, to je jebena tamnica, kažem ti! Ideš napolje večeras?
— Ne, mislim da ne — reče Doroti, u sebi malo zapanjena pitanjem —
isuviše sam umorna.
— I mislila sam tako kad sam te videla, nisi se nešto sredila. Ali pazi, draga
moja, jesi u poslu ili ne? Nemoj da zaustavljaš brod ako nemaš uglja. Pazi ako
ti treba karmin il’ tako nešto, samo pitaj. Mi smo sve ovde kao sestre, da znaš.
— O... ne hvala — reče Doroti, polako se povlačeći unazad.
— A, dobro onda vreme je da Doris i ja krenemo. Imamo važnih poslova
koji nas čekaju na Lester skveru.
Tad blago kukom gurnu drugu devojku i obe se nasmešiše u nekom
nemarnom maniru.
— Ali pazi — dodade viša devojka samouvereno — nije ni šteta da nekada
ostaneš sama, s vremena na vreme. Ja bi volela kad bi mogla tako. Sama sa
sobom, bez muškaraca da te smaraju celu noć. Dobro je kad možeš to da
priuštiš, zar ne?
— Da — reče Doroti, osećajući da je to odgovor koji se od nje očekuje, jer
je jedva mogla da razume o čemu ova devojka govori. — Pa onda pa-pa,
draga. Lepo spavaj. E da, pazi na bube, imaćeš posla da ih poloviš sve, da znaš.
Kada se dve devojke spustiše niz stepenice uz još jednu neobjašnjivu
navalu smeha, Doroti pronađe put do svoje sobe broj 29 i otvori vrata.
Hladan, zao miris je dočeka. Soba je bila tri puta tri metra, i veoma mračna.
Nameštaj je bio jednostavan. Na sredini sobe, uski gvozdeni krevet otrcanog
dušeka sa sivkastom posteljinom; na drugoj strani pored zida, stari sanduk za
stvari, limeni lavor i prazna flaša od viskija umesto vode; zakačena iznad
kreveta visila je slika Bejb Denijels iz nekih filmskih novina.
Posteljina ne samo što je bila prljava već i vlažna. Doroti je legla u krevet,
ali se skinula u donje rublje, ili šta je već ostalo od njega, jer joj se veš skoro
skroz pocepao; ipak nije mogla da dozvoli sebi da legne gola među te grozne
čaršave. Kada je legla, iako je osećala bolove od glave do pete, nije mogla da
zaspi. Bila je nervozna i puna briga. Atmosfera ovog prokletog mesta vratila
joj je sećanja na kuću, mnogo jasnije nego ikada, uz to, bila je činjenica da je
bespomoćna, bez prijatelja i sa samo šest šilinga koji je dele od ulice. Na sve
to, kako je padala noć tako je kuća postajala bučnija. Zidovi su bili toliko
tanki da si mogao da čuješ jasno šta se dešavalo na celom spratu. Prolamale
su se navale kretenskog smeha, pijani muški glasovi su pevali, gramofoni su
treštali, čuli su se glasni poljupci, čudni uzdasi nalik smrtnim, i jednom ili
dva puta divlje lupanje i škripa gvozdenog kreveta. Do ponoći su zvukovi
počeli da pune neku vrstu ritma u Dorotinoj glavi i opet zaspa, mada ne
duboko. Imala je utisak da je bila probuđena minut kasnije, kada su dve
velike ženske figure upale, pokupile sve od posteljine sa njenog kreveta, sem
čaršava i onda istrčale napolje. Kod Meri je vladao hronični nedostatak
ćebadi i jedini način da dođeš do ćebeta bio je da ga ukradeš iz nečije sobe.
Za to je postojao čak i izraz „ekipa za upad i mažnjavanje“.
Ujutru, pola sata pre početka radnog vremena, Doroti je otišla do najbliže
javne biblioteke da pogleda oglase u novinama. Već u to doba nekoliko ljudi
neurednog izgleda motalo se tuda, a do vremena otvaranja njihov broj se od
dvojice ili trojice popeo na oko šezdeset. Kada su se vrata biblioteke otvorila,
svi su pohrlili unutra, trkajući se oko table sa druge strane čitaonice, na kojoj
su bili nalepljeni oglasi za posao, isečeni iz novina. A za nezaposlenima
navali i gomila beskućnika, muškaraca i žena, koji su proveli noć na ulici i
sada su dolazili u biblioteku da prespavaju. Išli su lagano za ostalima, uz
uzdah olakšanja sedali su za najbliži sto, i uzimali prvu knjigu koju bi
dohvatili. Mogao je to biti Glasnik slobodne crkve ili Vegetarijanski kuvar —
nije bilo bitno šta je bilo, jer pravilo je da ne možeš da boraviš u biblioteci
ako se barem ne praviš da čitaš nešto. Otvorili bi knjige i u istom trenutku bi
zaspali, sa bradom spuštenom na grudi. A čuvar bi prolazio pored i bockao ili
kao što ložač rasplamsava vatru. Oni bi samo promrmljali nešto i ostajali
budni samo dok je on bio tu, a zaspali bi u trenutku kada bi on otišao. U
međuvremenu, oko table sa oglasima vladala je borba jer su svi pokušavali da
se probiju napred. Dva mladića u plavim radnim odelima probijala su se, a
jedan od njih je sagnuo glavu i njom se gurao napred, kao u ragbi meču. Za
nekoliko trenutaka uspeo je da se probije. Okrenuo se ka svom prijatelju:
— Eve nas Džo — uspeo sam! Mehaničari potrebni — Lokova garaža.
Kamden taun — ’ajdemo odma’ tamo. Na isti način probio se nazad i obojica
izletoše kroz vrata. Išli su u Kamden taun brzo koliko su ih noge nosile. A u
ovom trenutku, u svakoj javnoj biblioteci u Londonu, mehaničari bez posla
čitali su isti oglas i krenuli u trku za poslom, koji je verovatno već dat
nekome ko je imao novca da kupi novine i da vidi taj oglas u šest ujutru.
Doroti je na kraju uspela da se probije do table, i zapisala je adresu nekoga
kome su potrebni kuvari, bilo kakvi. Bilo je tu dosta izbora — istina je da su
Londonske dame kukale u pokušaju da nađu što bolje i pouzdanije sluge. Sa
spiskom od dvadeset adresa u džepu, i pošto je doručkovala hleb, čak i
margarin, što ju je koštalo trećinu penija, Doroti pođe da traži posao, ne bez
nade.
Nije obraćala pažnju na činjenicu da su joj šanse da nađe posao bez ičije
pomoći ili preporuke bile na nuli; ali sledeća četiri dana je pokušavala,
nadajući se. Tokom ta četiri dana prijavila se na osamnaest oglasa, i poslala je
pisane prijave za još četiri. Prepešačila je ogromne razdaljine kroz južna
predgrađa: Klapam, Brikston, Dalvič, Pendž, Sajdenhem, Bekenhem, Norvud
— čak je išla i do Krajdona jednom prilikom. Bila bi uvedena u pristojne
dnevne sobe kuća iz predgrađa, i razgovarala bi sa ženama svih mogućih vrsta
velikim, debelim, drskim, mršavim, neprijatnim, nalickanim, uznemirenim,
frigidnim ženama sa zlatnim naočarima, polusvesnim mršavim ženama koje
su izgledale kao da su vegetarijanike koje posećuju spiritualne seanse. I sve
do jedne, debele ili mršave, raspoložene ili namrgođene, sve su se ponašale
prema njoj na isti način. Pogledale bi je, čule šta ima da kaže, piljile u nju
ispitivački, pitale je desetak ponižavajućih i sramotnih pitanja, i onda je
odbili. Svaka iskusnija osoba mogla je unapred da joj kaže kako će biti. U
njenom slučaju, teško da je iko hteo da preuzme rizik da je zaposli. Pocepana
odeća i manjak preporuka bili su protiv nje, a i njen školovani govor i
provincijski akcenat koji nije uspevala da sakrije uništavali su i ono malo
šansi koje je imali. Lutalice i berači hmelja nisu primećivali njen akcenat, ali
domaćice iz predgrađa bi ga odmah čule, i to bi ih uplašilo na isti način na
koji je manjak prtljaga plašio potencijalne stanodavce. U trenutku kada bi je
čule kako priča i primetile da je obrazovana, igra je bila gotova. Ona je
navikla na ispitivački, sumnjičavi pogled koji bi izbijao iz njihovih očiju čim
bi progovorila ispitivački, ženski pogled od njenog lica do izranjavljenih
ruku, a od njih do flekave haljine. Neke žene su je odmah pitale zašto
devojka njene klase traži posao kao služavka. Nanjušile bi odmah da je „bila
u problemima“ i da, možda, ima vanbračno dete i posle unakrsnog
propitivanja, bez obzira na odgovor, otkačile bi je.
Čim je dobila adresu stanovanja, Doroti je ponovo pisala ocu, i kada
trećeg dana odgovor nije stigao, ponovo je pisala. Već je bila u očaju, ovo bilo
njeno peto pismo, a četiri su ostala bez odgovora. U pismu ga je molila za
novac jer je bila na ivici gladi. Imala je taman dovoljno vremena da joj
odgovor stigne pre nego što bude izbačena iz sobe zbog neplaćene kirije.
U međuvremenu, nastavila je uzaludnu potragu za poslom, dok je trošila
samo po šiling dnevno — jer je to bila suma dovoljna da je održi u životu —
ali je ostajala hronično gladna. Skoro je izgubila nadu da će otac učiniti bilo
šta da joj pomogne. I pomalo čudno panika ju je napustila, ali se glad
povećala, a šansa da nađe posao postala je kao daleka, mizerna i neostvariva
želja. Patila je, ali nije bila uplašena. Svet u koji je padala izgledao joj je
manje strašno što joj je bio bliže.
Jesenje vreme, iako je bilo lepo, postajalo je hladnije. Svakog dana sunce
je, gubivši bitku protiv zime, malo kasnije izbijalo kroz maglu, bojeći fasade
kuća akvarelnim bojama. Doroti je po ceo dan bila na ulici ili u biblioteci, a
kod Meri bi išla samo da prespava. Tada bi iz opreza nagurala krevet do vrata.
Ubrzo je shvatila da je smeštaj kod Meri bio, ne baš bordel, jer takve stvari
nisu postojale u Londonu, ali neka vrsta skloništa za prostitutke. To je bio
razlog što si deset šilinga plaćao štenaru koja nije vredela ni pet. Stara Meri
(ona nije bila vlasnica kuće, samo je vodila posao) svojevremeno je bila
prostitutka, i tako je i izgledala. Život u takvom mestu bi te prokleo čak i u
očima Lambet kata. Žene bi frktale kad bi prolazile pored tebe, a muškarci bi
se besramno nabacivali. Jevrejin sa ugla, vlasnik Nokaut pantalona bio je
najgori od svih. Bio je to stameni tridesetogodišnjak, rumenih obraza i
kovrdžave kose kao astrahan. Dvanaest sati dnevno bi stajao na trotoaru
urlajući jakim glasom da ne možeš naći jeftiniji par pantalona u celom
Londonu, i uznemiravajući prolaznike. Ako bi zastao na samo delić sekunde,
uhvatio bi te pod ruku i gurnuo te u radnju na silu. Tada bi njegovi maniri
postali pomalo zastrašujući. Ako bi neko rekao bilo šta loše oko njegovih
pantalona, bio je spreman na tuču, i ljudi slabe volje kupovali bi kod njega
zbog čistog pritiska. Ali iako je bio zauzet, oči su mu bile širom otvorene za
„ptičice“ kako ih je zvao; a Doroti kao da ga je fascinirala među svim
„ptičicama“. Shvatio je da ona nije bila prostitutka, ali da je živela kod Meri i
da je samim tim bila na tankoj granici da postane jedna od njih. Od tih misli
mu je polazila voda na usta. Kada bi je video kako izlazi iz kuće, stao bi na
ugao, isprsio bi se i svojim ispitivačkim očima bi joj uputio značajan pogled
(kao da je pitao da li je spremna da počne), a kada bi prošla, dobro bi je lupio
po zadnjici. Poslednjeg jutra njene nedelje kod Meri, Doroti je sišla niz
stepenice i pogledala, sa samo malim tračkom nađe, na policu u hodniku, gde
su ostavljana pisma za stanare. Nije bilo pismo za Elen Milborou. To je bilo
to; ništa joj nije preostalo, sem da ode na ulicu. Nije joj padalo na pamet da
može da radi ono što sve ostale žene u kući rade — da se baci u promet i time
za jednu noć da zaradi za kiriju. Samo je izašla iz kuće, i čak nije ni rekla
Meri da odlazi.
Nije imala nikakav plan, apsolutno nikakav plan. U podne, pošto je na
hleb, margarin i čaj potrošila četvrtinu poslednjeg penija, otišla je u
biblioteku da čita nedeljne novine. Ujutru je čitala Berberski nedeljnik, a
popodne Ptice u kavezu. To su bile jedine novine kojih se mogla dočepati, jer
je uvek u biblioteci bilo toliko onih koji su tu ubijali vreme da si teško mogao
da se dočepaš bilo kojih novina. Čitala ih je od korice do korice, čak i
reklame. Satima je čitala o tehnologijama iz naslova kao što su „Kako da
naoštriš francuske žilete“, „Zašto je električna četka za kosu nehigijenska“,
„Da li tigricama prija proso“. To je bila jedina stvar za koju je bila sposobna.
Bila je u nekom čudnom stanju letargije, u kojem joj je bilo bitnije kako da
naoštri francuski brijač nego kako da se bori sa svojim očajnim stanjem. Sav
strah ju je napustio. O budućnosti je bila nesposobna da misli; čak joj se
činilo daleko da razmišlja i o večeras. Čekala ju je noć na ulici, to je bilo sve
što je znala, a i o tome jedva da je brinula. U međuvremenu, tu su bile Ptice u
kavezu i Berberski nedeljnik; oni su joj bili čudno, opijajuće interesantni.
U devet sati pojavio se čuvar, noseći dugačku kuku, i njom je polako gasio
lampe, biblioteka se zatvarala. Doroti pođe levo, niz Vaterlo roud, prema reci.
Na gvozdenom mostu stade na trenutak. Noćni vetar je duvao. Gusta rečna
magla, nalik na peščane dine, dizala se sa vode, i kako je vetar duvao raznosio
ju je po gradu. Kovitlac magle okruži Doroti, probijajući kroz tanak sloj
odeće koji je imala na sebi, i terajući je da se trese od navale hladnoće.
Nastavila je da hoda i stigla na mesto gde su se svi beskućnici skupljali, na
Trafalgar skver.
DEO TREĆI
 Prvo poglavlje

[SCENA: Trafalgar skver. Jedva se vidi išta od magle, dvadesetak ljudi,

Doroti među njima, grupisani su oko lukova blizu severnog parapeta]
ČARLI [peva]: Slava, Marijo, slava. Maaariiijooo [Big Ben otkucava deset
sati]
SNAUTER [čačkajući nos]: Ding, dong, ding, dong! Zaveži bre već
jednom! Treba da izdržim još sedam sati na ovom jebenom skveru pre nego
što budem mogao da pošteno zaspim! Bogalji jedni!
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Non sum qualis cram boni sub regno
Edwardi![13] U vreme moje nevinosti, pre nego što me je đavo odneo na
visoko mesto i posle me bacio na nedeljne novine — to je bilo kada sam bio
paroh u Litl Fouliju kod Dusbrija...
DAFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom...
GOSPOĐA VEJN: Ah, draga, čim sam te videla shvatila sam da si ti dama
po rođenju i odgajanju. Nas dve znamo šta znači propasti u ovakvom svetu,
zar ne, draga? Nije isto za nas kao i za ove ostale ovde. ČARLI [peva]: Slava,
Marijo, slava, Marijo, slava, Marijo, ti puna ljubavi!
GOSPOĐA BENDIGO: I on sebe zove prokletim supružnikom, zar ne?
Četiri funte nedeljno u Kovent gardenu, a njegova žena bleji celu noć na
skveru, i to mi je neki muž!
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Srećni dani, srećni dani! Moja
crkvica obrasla u bršljan ispod divnog brdašca — moj parohijski dom od
crvene cigle između elizabetanskih tisa! Moja biblioteka, moja vinarija, moj
kuvar, kućna pomoćnica i baštovan! Novac u banci, ime na Krokfotrdu! Moje
crno odelo za mene sašiveno, okovratnik beli, svilena mantija za specijalne
prilike...
GOSPOĐA VEJN: Naravno, jedna stvar koju sam USPELA da uradim jeste
da moja jadna majka nije videla ovaj dan. Jer da je bila živa da vidi kako
njena najstarija ćerka kako su je upropastili, i da izvineš na izrazu, pomuzli
me kao kravu...
GOSPOĐA BENDIGO: MUŽ!
 DŽlNDŽER: Ej, ‘ajdemo da popijemo čaj kad imamo priliku za to. To je
poslednje što ćemo da dobijemo večeras, kafići se zatvaraju u pola 10.
JEVREJIN: O, Isuse! Ova jebena hladnoća će da me ubije! Nemam ništa
ispod pantalona, o aaapćiihaa! ČARLI [peva]: Slava, Marijo, slava, Marijo...
SNAUTER: Četvrt penija! Četvrt penija za šest jebenih sati prošenja! A tu
je bio i neki matori peder sa drvenom nogom. Išao je ispred mene i kvario mi
posao od Aldgejta do Majlend rouda, sa njegovom jebenom drvenom nogom i
odlikovanjima iz rata, koje je kupio na buvljaku! Kopile!
DEFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom...
GOSPOĐA BENDIGO: Pa ja sam rekla kopiletu da mi je dosta njega, u
svakom slučaju, „i ti sebe zoveš muškarcem“, rekla sam mu, „ takve kao ti,
videla sam, u bolnici drže u teglama“. Rekla sam mu...
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Srećni dani, srećni dani! Pečena
govedina i dobri seljaci, i mir božiji i ljubav! Nedeljna jutra na mom
hrastovom tremu, miris svežeg cveća i druženje sa komšijama na svežem
vazduhu! Nedeljne večeri kada se zalazeće sunce probija kroz prozore moje
radne sobe — a ja zadubljen u knjige, pijem čaj i čitam Kevendiša, a
začinjavam ga nekom poezijom — pesmama Vilijema Senstona, Persijevom
zbirkom stare engleske poezije, Lempijerom, pa D.D. profesor besmrtne
teologije...
DŽINDŽER: Ajde bre da pijemo taj jebeni čaj. Imamo mleko i čaj, pitanje
je da li imamo šećer?
DOROTl: Hladnoća, hladnoća. Kao da prolazi kroz mene! Valjda neće
ovako biti cele noći?
GOSPOĐA BENDIGO: O prekini! Mrzim te kurve što samo kukaju.
ČARLI: Ti nećeš biti dobar stradalnik kao mi. Pogledaj maglu koja se diže
iz reke i razliva se po trgu. Ima da smrzne i Nelsonov spomenik do jutra.
GOSPOĐA VEJN: Naravno, u vreme o kome ti pričam mi smo i dalje imali
našu malu prodavnicu duvana i prodavali smo slatkiše na uglu, ako me
razumeš...
JEVREJIN: O, prokletstvo! Pozajmi mi kaput, Džindžer. Jebeno se
smrznuh!
SNAUTER: Jebeni prevarant! Ima da mu prospem creva kad ga u’vatim!
ČARLI: Prednosti rata, stari moj, prednosti rata. Svet stradalnika večeras...
ramstek i perje sutra. Šta si drugo mogao da očekuješ stradalničkog četvrtka?
GOSPOĐA BENDIGO: Okani me se stari, okani me se! Misliš da meni
treba tvoja matora glava na ramenu — ja sam bre udata žena.
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Za propovod, ispovesti, pevanje, ma
bio sam nenadmašan. Moja verzija „Uzdignite srca svoja“ pevala se po celoj
eparhiji. Sve stilove sam znao, visokocrkveni, niskocrkveni i necrkveni.
Grlato anglocrkveno natpevanje pa sve do tihih niskocrkvenih himni, čije su
note odzvanjale po kapelama...
DEFI [peva]: Moj đokica, đokica, moj đokica...
DŽINDŽER: Hej, ješo, dalje ruke od mog jebenog kaputa. Nećeš od mene
dobiti odelo na to laskanje.
ČARLI [peva]: Kao kroz letnje pantalone vetar mi duva...
GOSPOĐA MEK ELIGOT [u snu]: Jesi to bio ti, dragi moj Majkle?
GOSPOĐA BENDIGO: Ja mislim da je to kopile imalo neku drugu ženu
kad sam se udala za njega.
GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući sveštenika tokom službe]: Ako neko
ima razlog zašto se ovo dvoje ne trebaju venčati...
JEVREJIN: Drugar! Prokleti drugar! A neće da mi pozajmi kaput!
GOSPOĐA VEJN: Pa ako sam ti već rekla, ja nisam bila ta koja bi odbila
šolju čaja. Znam dok je moja jadna majka bila živa, šolju za šoljom smo...
NOZI VOTSON [sebi u bradu, besno]: Budale!... Samo ga tako rašire na
sve strane... nikada ne urade dobar posao... prokletnici!
DEFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom...
GOSPOĐA MEK ELIGOT [u polusnu]: Dragi Majkle... bio je baš dobar,
Majkl. Nežan i iskren... nikada nije gledao druge ljude, sve do te večeri kad
smo se našli ispred Kronkove klanice i kad mi je dao dve funte kobasica, koje
je maznuo iz marketa...
GOSPOĐA BENDIGO: Pa mislim da ćemo piti taj prokleti čaj negde sutra u
ovo vreme.
GOSPODIN TOLBOJS [peva izgubljeno]: Pored voda Vavilona, sedeli smo i
plakali setivši se tebe Sione!...
DOROTI: Hladno mi je, hladno!
SNAUTER: Neću ja više da blejim noću do Božića. Ima da spavam sutra i
nemo’ da me neko budio.
NOZI VOTSON: Detektiv je, zar ne? Smit iz Letećeg odreda! Leteće Jude,
pre bih rekla! Sve što umeju da urade jeste da hvataju stare prestupnike i da
ih maltretiraju.
 DŽINDŽER: E, ja odo’ da pišam. Oće li još neka budala sa mnom do vode?
GOSPOĐA MEK ELIGOT [probudivši se]: O dragi, o dragi! Leđa mi pucaju!
O Isuse, ova klupa ti ubije bubrege! A sanjala sam da sam u toplom krevetu
sa lepom šoljom čaja i dva dvopeka, koji me čekaju pored kreveta. Eto, to je
što sam spavala, sve dok ne odem do javne biblioteke sutra.
TATICA [glava mu je izvirivala iz kaputa kao kod kornjače]: Ša kažeš,
mali? Da platim za vodu? Kol’ko si bre ti na ulici, đubre jedno? Pare za
jebenu vodu? Isprosi, mali, isprosi. Ne kupuj ono što možeš da isprosiš, a ne
prosi ono što možeš da ukradeš. To je moj recept, a već pedeset godina sam
na ulici. [uvlači se u kaput i odlazi]
GOSPODIN TOLBOJS: A sve to je volja Njegova...
DEFI: Sa mojim đokicom, đokicom...
ČARLI: Šta ti je sad frka, nosati?
JEVREJIN: Aaapćihaaa!
GOSPOĐA BENDIGO: ‘Ajde, pogurajte se malo. Neki ovde misle da imaju
rezervacije na klupama.
GOSPODIN TOLBOJS: Sve je to Njegovo delo, jer on je Gospod naš, i moli
se njemu za vijek vijekova...
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja tvrdim da samo mi, jadni katolici, ti koji uvek
završe u smeću.
NOZI VOTSON: Smiti. Leteći odred — leteća đubrad! Dao nam je plan cele
kuće, a onda nas čekao sa kombijem punim pandura i ćapio nas. Pisala sam
mu pismo u marici:
„Detektiv Smit zna da zajebe,
Ali od mene sad može da odjebe“
SNAUTER: Šta bi za jebeni čaj? Ajde, ješo, znamo da si muzičar; zajebi to
kukanje i vataj se bubnja. Zasviraj nešto, zagrej one matore kurve tamo.
Samo živo i veselo.
GOSPODIN TOLBOJS: O sinovi božiji, molite mu se i klanjajte...
ČARLI: Šta, zar je i Smiti isto varalica?
GOSPOĐA BENDIGO: Reći ću vam, devojke, reći ću vam šta me rastužuje,
to je kad razmišljam o tome da moj jebeni muž hrče ispod četiri ćebeta, a ja
se ovde smrzavam. To ne mogu da svarim. Jebeni kreten!
DŽINDŽER [peva]: Odoše oni, u sreću svoju... ne diraj taj tanjir, tamo sa
hladnom kobasicom, ješo.
 NOZI VOTSON: Varalica? VARALICA? Pa pored njega svi mi izgledamo
kao jebene poštenjačine! Svi bi ti kurvini sinovi iz Letećeg odreda prodali
rođenu babu za dve i po funte, a onda bi joj seli na grob i jeli čips. Raga jedna
od čoveka, eto šta je.
ČARLI: Opako ti je to. Kol’ko imaš krivičnih?
DŽINDŽFR [i dalje peva]: Odoše u sreću svoju, srećna devojka i mladić
lep...
NOZI VOTSON: Četrnaest. Nemaš puno šanse sa tolikim prijavama.
GOSPOĐA VEJN: Pa što te onda nije zadržao?
GOSPOĐA BENDIGO: Ne, ja sam udata za ovoga, ovog prokletnika!
ČARLI: Mene su devet puta hapsili.
GOSPODIN TOLBOJS: O Anija, Azarije i Mihailo, volite boga i molite mu
se za vijek vijekova...
DŽINDŽER: Odoše u sreću svoju, srećna devojka i mladić lep, a ja osta
slomljena SRCAAAA... Bože, nisam se plaknuo ima tri dana. Snautere, kad si
se poslednji put umio?
GOSPOĐA MEK ELIGOT: O draga, o draga! Ako uskoro taj dečko ne dođe
sa čajem, osušiću se kao prokleta haringa na suncu.
ČARLI: NE UMETE da pevate, niko od vas. Trebalo bi da čujete Snautera i
mene kad krenemo za Božić u kafani da pevamo „Dobri kralj Vencelas“. I
himne isto. Cure za šankom zaplaču kad nas čuju. Sećaš se onda kad smo
upali dva puta u istu kuću, Snautere? Stara kurva, kad nas nije gađala nečim.
GOSPODIN TOLBOJS [maršira i svira zamišljeni bubanj]: Sve stvari zle i
dobre, i sva bića velika i mala...
[Big Ben odzvanja za pola jedanaest]
SNAUTER [imitirajući sat]: Ding, dong, ding, dong! Još šest i po jebenih
sati! Živeli!
DŽINDŽER: Ješa i ja smo maznuli šest onih novih žileta iz robne kuće,
danas. Mislim da ću da se plaknem i obrijem sutra u fontani, ako negde
maznem sapun.
DEFI: Kad sam ja služio u mornarici, sretali smo crne Indijance u
ogromnim kanuima koje su zvali katamarani, hvatali su kornjače veličine
trpezarijskih stolova.
GOSPOĐA VEJN: Vi ste gospodine bili sveštenik?
GOSPODIN TOLBOJS [prestajući u tom trenutku]: Po volji svevišnjeg. Ne
postoji tu „bio sam“, madam. Jednom sveštenik, uvek sveštenik. Iako sam
odbačen... otpušten i skinut mi je okovratnik od strane zlog biskupa.
DŽINDŽER: Odoše, u sreću njihovu... o hvala bogu! Evo ga ješa. Sad će
neki savet.
GOSPOĐA BENDIGO: Ne pre nego što je potrebno.
ČARLI: Kako si dobio nogu, matori? Stara priča? Devojčice iz hora sa
kojima si bio previše blizak?
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Momče, iskoristio si svoje vreme, zar ne? Hajde
da popijemo nešto pre nego što mi jezik otpadne.
GOSPOĐA BENDIGO: Pomeri se, Tatice! Sediš na mom prokletom šećeru.
GOSPODIN TOLBOJS: Devojke su samo eufemizam. To su samo nalickani
lovci na neoženjene sveštenike. Crkvene kvočke — čistačice oltara i mesinga,
usedelice koje postaju vremenom besne i očajne. Đavo u njih ulazi kad
napune trideset petu.
JEVREJIN: Matora kučka neće da mi da vruće vode. Traži da joj platim
peni za to.
SNAUTER: Jebeno uobičajena priča! Skoro da sam se navikao na te stvari.
TATICA [vadi iz kaputa]: Šolja čaja, e? Sad bi mi prijala šolja čaja.
[podrignu lagano]
ČARLI: Kada im sise postanu kao tupi žileti? Znam za to.
NOZI VOTSON: Čaj — previše tanak. Mada bolje nego da je neki tanki
kakao. Dodaj mi šolju ortak.
DŽINDŽER: Ček samo da oslobodim ovu konzervu sa mlekom. Daj neko
da nam da neku kintu.
GOSPOĐA BENDIGO: Lakše malo sa tim prokletim šećerom! Platila sam
ga, samo da se zna.
GOSPODIN TOLBOJS: Kada im sise postanu kao tupi žileti. Hvala ti za taj
vic. Pipinški nedeljnik je imao dobar tekst o tome. Sveštenikov pomoćnik
nestao sa devojkom iz hora. Intimna priča. A takođe i u otvorenom pismu
Džona Bula, Tvor u pastirskom odelu. Šteta bio sam spreman za unapređenje.
[okrenu se ka Doroti] Izrod u porodici, ako me razumeš. Možda ne bi mogla
da zamisliš da se ovo nedostojno dupe izležavalo na udobnim jastucima
katedrale.
ČARLI: Evo ga, Flori. Znao sam da će se pojaviti čim stigne čaj. Ima nos
kao lovački ker za čaj, tak’a ti je to cura.
SNAUTER [peva]:
 Uvek sam tamo gde se toči,
Toči, toči vino cele noći...
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Jadno dete nema pameti. Što ne ode do Pikadili
cirkusa, tamo će redovno dobiti pet kinti? Neće se ona nešto ovajditi ovde na
skveru među nama, jadnim klošarima. DOROTI: Da li je to mleko ispravno?
DŽINDŽER: Ispravno? [stavio je usta na jednu rupu na konzervi i dunuo.
Lepljiva sivkasta masa je potekla iz druge rupe]
ČARLI: Eno, otkud ti, Flori? Gde ti je nestao onaj kicoš sa kojim sam te
video malopre?
DOROTI: Piše „nije prikladno za bebe“.
GOSPOĐA BENDIGO: Pa, nisi ni ti prokleta beba, zar ne? Ovde možeš da
zaboraviš na svoje manire Bakingemske palate.
FLORI: Platio mi kafu i pljuge — prokleto kopile! To imaš čaj, a Džindžer?
Uvek si mi bio omiljen i drag, Džindžer.
GOSPOĐA VEJN: Samo nas je trinaest.
GOSPODIN TOLBOJS: Pošto nećemo ništa večerati, ne moraš da se brineš
oko toga. DŽINDŽER: Pa dame i gospodo! Čaj je gotov. Šolje ovamo, molim!
JEVREJIN: Prokletstvo! Nisi mi sipao ni pola šolje!
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa imamo sreće sutra, ja imam gde da spavam.
Ima da odem u jednu od crkava da se sakrijem, samo da me oni kopilani od
čuvara ne uvate. [pije čaj]
GOSPOĐA VEJN: Ne mogu da kažem da je ovo baš način na koji sam
NAVIKLA da pijem čaj, ali dobro.
[pije čaj]
ČARLI: Prokleto dobar čaj.
DEFI: A bila je gomila njih koja se skrivala u zelenim krošnjama
kokosovih palmi.
GOSPODIN TOLBOJS: Koji sam otrov pio od sireninih suza, u samom
paklu prljavo destilovan!
SNAUTER: Nekako ćemo da izdržimo do jebenih pet ujutru.
[Flori izvuče polomljenu motanu cigaretu iz čarape i uze šibicu. Muškarci,
izuzev Tatice, Defija, i gospodina Tolbojsa motali su cigarete od pikavaca koje
su nalazili. Crveni žar je svetleo kroz maglovitu noć, kao loša sazvežđa, a
pušači se namestiše na klupama, po zemlji, i pored parapeta.]
 GOSPOĐA VEJN: Pa dobro sad! Dobra šolja čaja nas je lepo zagrejala, zar
ne? Ali i dalje se nešto ne osećam bolje, jer nemam čist sto i stoljnjak kao što
sam navikla, i prelepi kineski servis za čaj moje majke; i naravno, uvek smo
imali najbolji čaj koji si mogao da pronađeš — pravi Peko points, koji košta
dve funte...
DŽINDŽER [peva]:
I odoše u sreću svoju, u sreću svoju,
Lepa devojka i mladić srećan...
GOSPODIN TOLBOJS [pevajući uz melodiju Dojčland iber ales[14]]: Nek
aspidistre lete...
ČARLI: Kolko ste vi klinci bili u Smouku?
SNAUTER: Ima da pokažem tim šljokarama sutra da neće imati pojma gde
im je dupe a gde im je glava. Ima da dobijem svojih pola dolara i ima da ih za
to istresem iz gaća.
DŽINDŽER: Tri dana. Došli smo iz Jorka, spavali smo gde smo stigli,
usput. Bože, sve je to bilo zbog krvavog devetokaratnog zlata.
FLORI: Ima li još čaja, dragi Džindžere? Pa doviđenja, narode. Vidimo se
ujutru kod Vilkinsa.
GOSPOĐA BENDIGO: Kurva jedna lopovska! Popije čaj i onda odmagli, a
ni hvala ti ne kaže. Ne može ni minut da ostane.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hladnoća? Ah, verujem ti. Spavaš na travi, bez
ćebeta, a rosa te još dodatno smrzne, pa ujutru ne možeš ni prokletu vatru da
zapališ, ne možeš ni malo mleka da isprosiš od farmera da napraviš sebi čaj.
To sam i ja osetila kad smo Majkl i ja tako jednom išli.
GOSPOĐA BENDIGO: Čak bi išla i sa Kinezima i crncima, prljava
kravetina. DOROTI: Koliko dobije svaki put?
SNAUTHR: Šesticu.
DOROTI: ŠESTINU PENIJA?
ČARLI: Možeš se kladiti u to. Radi to za pljuge i neku klopu.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja to nikada nisam radila za manje od šilinga.
DŽINDŽER: Ješa i ja smo kuntali na groblju jednu noć. Probudio sam se
ujutru i shvatio da spavam na nečijem jebenom grobu.
JEVREJIN: I još se na to žali, zamisli.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Majkl i ja smo jednom spavali u svinjcu. Taman
smo upali bili kad Majkl reče:
 „Bože moj, pa ovde ima svinja“. „Ma jebo svinje“, rekoh mu ja, „bar će
nam biti toplo“. Tako smo mi tu upali, a tamo je bila stara krmača koja je
spavala i hrkala kao traktor. Ja sam legla iza nje i zagrlila je i tako sam se
zagrejala tu noć. Mada, bilo je i gorih noći od te.
DEFI: Sa mojim đokicom, đokicom...
ČARLI: Defi, zar ne možeš da prekineš već jednom? Probaj da pevaš u
sebi, da mrmljaš, nemam pojma.
TATICA: Kad sam bio mali, nismo živeli na ovom — hleb i margarin i čaj —
i ne znam kojem sranju. Dobar i pun stomak sam imao tih dana. Pečena
govedina. Crni puding. Slanina. Svinjska glava. Hranio sam se kao petao pred
borbu. A sad, pedeset godina kasnije, kao da sve to mogu ponovo da osetim.
Kopanje krompira, branje graška, čuvanje ovaca, okopavanje repe, sve. A ne
spavanje u mokroj slami i nada da ćeš bar jednom godišnje da napuniš
stomak. Pa... [ogrnu kaput i ode]
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ali je stvarno laf, Majkle, išao bi bilo gde. Često
smo znali da provalimo u prazne kuće i da spavamo na najboljem krevetu. „I
drugi ljudi imaju kuće“, govorio je, „što ne i mi“.
DŽINDŽER [peva]: A ja plešem sa suzama u očima...
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu): Absumet haeres Caecuba dignior[15].
Kad pomislim da sam imao dvadeset jednu bocu Klos Sent Žaka iz 1911, u
svojoj sobi, te noći kad se dete rodilo i kada sam otišao u London u
mlekarskom vozu...
GOSPOĐA VEJN: A kad se samo setim venaca kada je moja majka umrla,
to ne možete ni zamisliti! Ogromni su bili...
GOSPOĐA BENDIGO: Da mi se mladost vrati, udala bi se za jebeni novac.
DŽINDŽER [i dalje peva]: A ja plešem, sa suzama u očima, jer devojka u
mome naručju nisi ti...
NOZI VOTSON: Neki od vas misle da imaju dosta razloga da kukaju i da se
žale. Šta da radim ja, jadno kopile? Vas nisu gurnuli na ulicu da se kurvale
kad ste imali osamnaest, zar ne?
JEVREJIN: O Bože, koliko je hladno!
ČARLI: Džindžer, nemoj više pevati, zvučiš kao ranjena mačka koju boli
grlo. Poslušaj me. Sad ću da ti pokažem. [peva] Ti ljubavi srca mog...
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu[: Sudili mi u Krokfordu... biskupi i
nadbiskupi i cela-crkvena vrhuška...
NOZl VOTSON: A znaš ko me prvi otkucao? Moja jebena sestra — da,
moja rođena sestra! Moja sestra je kravetina jedna. Udala se za nekog
religijskog fanatika — takav je fanatik da sada imaju petnaestoro dece i on ju
je nagovorio da me otkuca. Ali sam im vratila, samo da znaš. Prvo što sam
uradila kad sam izašla iz ćorke, kupila sam čekić, otišla do njihove kuće i
razbila im klavir na deliće. „Eto vam“, rekla sam im. „To dobijate kad MENE
otkucate!“
DOROTI: Hladnoća, hladnoća! Više ne osećam noge.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Prokleti čaj te nije nešto zagrejao? Ja sam se
isto smrzla.
GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Moji sveštenički dani, moji
sveštenički dani! Moji lepi bazari i folklorna društva koja igraju za dobrobit
sela, propovedi Unije majki misionarski posao u zapadnoj Kini sa četrnaest
svilenih mantija. Moj dečački kriket klub sastavljen samo od trezvenjaka,
moji časovi veronauke — predavanja o moralu, jednom mesečno u
parohijskoj sali orgije sa mladim izviđačima! Vučići će doneti veliki apsurd.
Preporuke za domaćinstvo u parohijskom magazinu, „stari patroni za
penkala mogu se iskoristiti kao klistir za kanarince...“
ČARLI [peva]: Ti si ljubav srca mooog...
DŽINDŽER: Evo ga i jebeni pandur! Ustajte sa zemlje, svi redom. [Tatica
se izvuče iz kaputa]
POLICAJAC [drma spavača na drugoj klupi]: Hej, ti, budi se! Ustaj! Idi
kući ako hoćeš da spavaš. Nije ti ovo hotel. Ustaj tamo! [itd, itd]
GOSPOĐA BENDIGO: Ah, to je taj uobraženko mladi koji želi
unapređenje. Ne da ti ni da dišeš ko čovek. ČARLI [peva]: Isuse, primi me na
grudi svoje...
POLICAJAC: Hej, TI! Šta misliš da je ovo? Baptistička molitva? [Jevrejinu]
Ustaj i sredi se malo!
ČARLI: Ne mogu da se obuzdam, naredniče. To je moja vesela priroda. To
iz mene prirodno dolazi.
POLICAJAC [drmajući gospođu Bendigo]: Hej, majko, ustaj, ustaj!
GOSPOĐA BENDIGO: Majko? Rekao si MAJKO? Pa i da sam majka,
molila bih se svevišnjem da nemam takvog sina! A i još jednu tajnu ću da ti
odam, pozorniče. Sledeći put kad budem želela da osetim muške ruke na
sebi, sigurno neću to da tražim od TEBE. Tražiću od nekoga sa više seksipila.
POLICAJAC: ‘Ajde polako! Nema potrebe da budemo agresivni. Ja imam
naređenja koja moram da izvršim.
 [odlazi]
SNAUTER [tihim glasom]: Jebi se, ti kurvin sine!
ČARLI [nastavlja da peva]: Dok se talasi dižu, moje iskušenje raste, pev’o
sam u horu kad sam bio u Dartmoru, stvarno...
GOSPOĐA BENDIGO: Daću mu ja majka! [viče za policajcem] Što ne odeš
da juriš lopove i provalnike, umesto da ovde mučiš poštene udate žene?
DŽINDŽER: Oladite svi malo, sad će da ode.
NOZl VOTSON: Kako je u Dartmoru sad? Da li i dalje dele džem?
GOSPOĐA VEJN: Naravno, ne smeju da dozvole da ljudi spavaju na
ulicama, mislim, nije to lepo, ali opet ne možeš da ih oteraš jer ljudi moraju
da vide kako je to ako nemaš svoju kuću — to je neka vrsta klackalice, ako me
razumete...
GOSPODIN TOLBOJS [za sebe]: Srećni dani, srećni dani! Izleti sa klubom
devojaka u Eping šumu, iznajmljene čeze, a ja na njima u crnom odelu, sa
slamenim šeširom i sakrivenim okovratnikom. Devojčice i sok od đumbira
pod zelenim brestovima. Dvadeset devojaka, pobožne ali i željne, onako
utegnutih grudi u steznike, a ja sam srećni sveštenik među njima, kao
slučajno ih pomazim po zadnjicama...
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa možete vi da mislite šta hoćete, ali ja znam
da za moje stare kosti ovde večeras nešto neće biti sna. Nije to isto kao kada
smo Majkl i ja spavali na otvorenom.
ČARLI: Nije džem. Dobijaš sir, dva puta nedeljno.
JEVREJIN: O, bože! Ne mogu više da izdržim. Idem u MAB.
[Doroti ustade, ali su joj se kolena od hladnoće ukočila, tako da je umalo
pala]
DŽINDŽER: Samo te pošalju u jebeni radni kamp. Šta kažete da odemo
kod Kovent Gardena sutra ujutru? Možemo da maznemo par krušaka ako
budemo imali sreće.
ČARLI: E dosta mi je bilo Dartmora, veruj mi. Četrdesetorica se jedva
borilo sa ženturačama u bašti. Neke od njih su imale po sedamdeset godina —
kopačice krompira. A tek uslovi! Hleb i voda i zavezani za zid — kao da smo
ubili nekoga.
GOSPOĐA BENDIGO: Nemoj da se plašiš. Ne dok je moj muž tu. Jedno
plavo oko nedeljno dovoljno je za mene, veruj mi.
GOSPODIN TOLBOJS [peva izgubljeno]: I naše harfe obesismo, na vrbe
Vavilonske...
 GOSPOĐA MEK ELIGOT: Polako, dete! Trupkaj malo nogama da vratiš
krv u njih. Prošetaću se sa tobom do Pola, za par minuta.
DEFI [i dalje peva svoju jedinu pesmu] [Big Ben odzvanja za jedanaest
sati]
SNAUTER: Još šest prokletih sati!
[Prošao je još jedan sat. Big Ben je odzvonio. Magla se proredila i
hladnoća se pojačala. Crvljivo lice meseca se šunjalo kroz oblake južnog
neba. Desetak jakih starih ljudi ostalo je na klupama, i dalje pokušavajući da
spavaju, umotani u kapute. Povremeno bi neko promrmljao nešto u snu.
Ostali su se raštrkali u svim pravcima, pokušavajući da se zagreju hodanjem,
ali su se skoro svi vratili na skver oko ponoći. Novi policajac je preuzeo
smenu. Šetkao se po skveru na svakih pola sata, zagledao je spavače, ali bi ih
ostavljao na miru kada bi shvatio da spavaju, da nisu mrtvi. Oko klupa se
skupljala grupa ljudi koji bi seli na nekoliko minuta, a onda, pošto bi im bilo
hladno, ustajali bi i šetkali se. Džindžer i Čarli su na fontani napunili dva
burenceta vodom i krenuli u očaju da pokušaju da skuvaju neki čaj na
šljakerskoj vatri u Čendos stritu; ali ih je policajac koji je stao tu da se ogreje,
oterao. Jevrejin nestade odjednom, verovatno da moli za krevet u MAB. Oko
jedan sat pronese se glasina da neka dama ide naokolo i deli vruću kafu,
sendviče sa šunkom i cigarete ispod Čering Kros mosta; odmah je usledila
jurnjava ka tom mestu, ali glasina je bila netačna. Skver se ponovo napunio
ljudima, koji su menjali mesta na klupama tako da je to ličilo na igru
muzičkih stolica. Kada bi seo sa rukama pod pazuhom, mogao bi da upadneš
u neku vrstu sna, ili dremeža na dva ili tri minuta. U tom stanju, izgledalo bi
ti da prolazi mnogo vremena. Padao bi u kompleksan, nemiran san koji bi te
ohladio do kostiju i jedva bi se probudio. Noć je bila sve vedrija i sve svežija.
Hor raznih glasova — mrmljanja, psovki, smeha, bio bi ispresecan zvukovima
cvokotanja zuba]
GOSPODIN TOLBOJS [imitira misu]: Prosut sam poput vode, a kosti me
ne služe više...
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Elen i ja smo lutali po gradu ova dva sata. Mogu
da vam kažem da je svuda kao u grobnici, još uz ulične svetiljke, onako gore
kad svetle i nema žive duše sem nas skitnica i ponekih parova.
SNAUTER: Jedan i pet, a nisam ništa jeo od ručka! Naravno, sve to meni
mora da se desi ovakve jebene noći!
GOSPODIN TOLBOJS: Možemo je nazvati noć pića. [zapeva] „Moja snaga
nestala ko krhotina, i moj jezik sad dodiruje prazne desni...“
ČARLI: Reci mi šta misliš? Nozi i ja smo sad orobili radnju. Nozi je videla
duvandžijin izlog pun skupih kutija Gold Flejka i rekla je: „Ma ima da
probam te cigare ako mi samo padnu šaka“. I onda je zamotala šal oko ruke i
čekali smo dok se nije ulica skroz ispraznila, tako smo prigušili zvuk i
odmaglili! Uzeli smo desetak kutija pljuga, ali kladim se da nas nisu videli. A
kad smo otišli iza ugla i otvorili kutije, nije bilo nijedne pljuge u njima! Samo
prazne jebene kutije. Morao sam da se nasmejem tome.
DOROTI: Kolena me izdaju. Ne mogu više da stojim.
GOSPOĐA BENDIGO: Bednik, bednik! Da istera ženu na ulicu po
ovakvom vremenu! Ček samo da ih u’vatim kad se napiju u subotu pa ne
budu mogli kućama. Ima da im prebrojim sva rebra. Ima da im promenim
lični opis kada ih do’vatim motkom.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hej, napravite malo mesta da dete sedne. E, sabi
se ovde do Tatice, stavi ruku preko njega. Jeste da je dosadan, ali će da te
zagreje.
DŽINDŽER: Trupkaj nogama da bi vratila krv nazad. Meni pomaže da
pevam neku pesmu u tom ritmu.
TATICA [bunovan]: Ša je ovo? [i dalje u polusnu, pušta da mu glava padne
unazad, usta su mu otvorena, a adamova jabučica mu stoji kao sečivo
tomahavka].
GOSPOĐA BENDIGO: E moje žene, da je on prošao šta sam ja prošla, svaki
put bi stavljao kašičicu soli u jebeni čaj.
GOSPODIN TOLBOJS [peva i svira zamišljeni bubanj]: Napred, samo deco
moja...
GOSPOĐA VEJN: Pa stvarno sad. Kad samo pomislim da sam u starim
danima sedela oko sopstvenog kamina, sa kotlićem vruće vode iznad i
prepečenim hlebom na tanjiru... [sopstveno cvokotanje je prekide].
ČARLI: Nema sad ubistvenih zamki crkve, ortače. Sad ću da ti dam neku
bezobraznu pesmicu, nešto uz šta možemo da igramo. Slušaj ti mene sad.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Nemoj da mi pričaš o prepečenom hlebu.
Prokleti stomak mi se skupio do kičme.
[Čarli ustade, iskašlja se, i neverovatno jakim glasom zapeva pesmu
„Mornar Rolikin Bil“. Smeh, pomešan sa drhtanjem razli se među ljudima na
klupi. Pevali su pesmu iznova i iznova, svaki put malo glasnije, trupkajući i
pljeskajući u isto vreme. Oni koji su sedeli, nagurani kao sardine, njihali su
se groteskno levo-desno, lupajući nogama kao da sviraju harmonijum. Čak
im se i gospođa Vejn u jednom trenutku priključila, smejući se po prvi put.
Svi su se smejali istovremeno cvokoćući zubima. Gospodin Tolbojs marširao
je iza ove družine praveći se da nosi transparent ili zastavu. Noć je sada bila
veoma vedra, i ledeni vetar je s vremena na vreme fijukao skverom.
Pljeskanje i trupkanje se pojačavalo kako im je vetar sve više ledio krv u
žilama. Tada su primetili policajca kako prilazi skveru sa istočne strane, i
pevanje se odmah prekide.]
ČARLI: Eto, ne možeš ni da pevaš da bi se zagrejao.
GOSPOĐA BENDIGO: Ovaj prokleti vetar! A gaće su mi se raspale pa me
prokletnik šiba do kostiju.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa nek je slavljen Isus, uskoro će se otvoriti
crkva u Grej ins roudu, zbog zime.
Oni ti dozvoljavaju da uvek spavaš pod njihovim krovom.
POLICAJAC: Slušaj ovamo, slušaj OVAMO! Vi mislite da je pristojno u ovo
doba noći da pevate i da se derete ko da ste u divljini? Ima da vas sve
pošaljem kući ako ne zaćutite.
SNAUTER [tihim glasom]: Kurvin sine!
DZINDŽER: Da, puštaju te da spavaš na golom kamenom podu sa troje
novina umesto ćebadi. Isti mi je đavo kao da sam na skveru. O bože, šta bi
dao da popijem nešto.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ali ipak dobijaš šolju čaja i dva parčeta hleba.
Volela bih da mogu stalno da budem tamo.
GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Bilo mi je drago kada sam te spoznao, svi
ćemo ići u kuću božiju...
DOROTI [ustajući]: O, hladnoća, prokleta hladnoća! Ne znam da li je gore
kada sediš ili kada stojiš. Kako vi svi to izdržavate? Sigurna sam da nije svaka
noć u vašim životima ovakva?
GOSPOĐA VEJN: Ne smeš da zaboraviš da neko od nas nije iz poštovanih
porodica.
ČARLI [peva]: Razveselite se, kopiladi jedna, uskoro ćete biti mrtvi! Brr! I
Isus nas je napustio! Zar nam udice nisu prazne! [cupkao je malo ukrug,
trljajući dlanove]
DOROTI: Pa kako ovo izdržavate? Kako možete da ovako živite iz noći u
noć, godinu za godinom? Nemoguće je da ljudi ovako žive! Apsurdno je da
niko ne veruje u to dok ne proživi. Ovo je neizdrživo!
SNAUTER: Jebeno je izdrživo, ako mene pitaš.
GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući predavanje u crkvi]: Sa bogom u srcu,
sve je moguće. [Doroti se spusti na klupu, i dalje nesigurnih kolena.]
 ČARLI: Hej, tek je pola dva. Ili da nastavimo da se krećemo ili da
napravimo piramidu na toj prokletoj klupi; ako ne želimo da umremo od
smrzavanja. Ko je za malu šetnju do Tauera?
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja, bogami, ove noći neću napraviti više nijedan
korak. Proklete noge su me izdale.
DŽINDŽER: Ja sam pre za piramidu! Ovih poslednjih devet dana mi malo
teže padaju. Hajde da se sabijemo na tu klupu.... izvinte gospođo!
TATICA [bunovan]: O čemu se radi? Zar čovek ne može da dremne malo a
da ga neko ne probudi ili ne drma?
ČARLI: To je to! ‘Ajde, mrdaj! Pomeri se, Tatice, i napravi mesta da i ja
uvalim dupe. ‘Ajde da sednemo svi jedni preko drugih. Da, tako je. Zaboravite
na priču. Hajd’, svi lepo ko sardine da se sabijemo.
GOSPOĐA VEJN: Hej! Nisam ti rekla da mi sedneš u krilo, mladiću!
DŽINDŽER: Onda, majko, sedi ti u moje, isti đavo. Evo, to mi je prvi put
da mi neko sedne u krilo još od Uskrsa.
[Sabili su se u ogromnu nerazgovetnu gomilu, muškarci i žene, svi jedni
preko drugih, nalik na gomilu puževa u letnje vreme. Bilo je malo mrdanja
dok se gomila nije smirila, i dok kiseo zadah prljave odeće nije ispunio
prostor. Samo je gospodin Tolbojs ostao da maršira gore-dole].
GOSPODIN TOLBOJS: O, noći i dani, svetlosti i tamo, munje i oblaci, svi
ste vi u moći gospodnjoj.
[Defi je ispustio neobičan neartikulisan zvuk kad mu je neko seo na
dijafragmu]
GOSPOĐA BENDIGO: Ustaj sa moje bolesne noge! Šta ti misliš šta sam ja!
Jebeni kauč?
ČARLI: Zar Tatica ne bazdi najgore od svih?
DŽINDŽER: Ovo ima da bude piramida za pamćenje.
DOROTI: O bože, o bože!
GOSPODIN TOLBOJS: Zašto zoveš boga kad si na samrtnoj postelji? Drži
se svojih ubeđenja i prizivaj đavola kao što ja to radim. Slava nek ti je,
Lucifere, prinče svetlosti i vazduha. [pevajući na melodiju crkvene himne]
Inkubi i sukubi, svi mu padnite pod noge...
GOSPOĐA BENDIGO: O zaveži već jednom, bogohulna matora svinjo!
Isuviše je debeo da bi osetio hladnoću, eto to je njegov problem.
ČARLI: Lepu mekanu zadnjicu imaš, kevo. Bolja si od ovog suvonjavog
Džindžera.
 GOSPODIN TOLBOJS: Malecidite, omnia opera! Crna misa! Što da ne?
Jednom sveštenik, uvek sveštenik. Daj mi dim hašiša i ima da pravim čuda.
Sumporne sveće, molitva gospodnja unazad, obrnuto raspeće. [okrete se ka
Doroti] Kad bi još imali i crnog jarca i ti bi nam dobrodošla.
[Toplina od tela je već počela da se oseća. Dremež je polako počeo sve da
ih hvata.]
GOSPOĐA VEJN: Nemoj da pomisliš da sam ja NAVIKLA da sedim
muškarcima u krilu, samo da znaš... GOSPOĐA MEK ELIGOT [dremljivo]: Ja
sam išla redovno na pričešća, sve dok mi sveštenik nije zabranio da
pobegnem sa Majklom. Kako došlo tako i otišlo...
GOSPODIN TOLBOJS: Per aquam sacratam quam nune spargo,
signumque crucis quod nune facio...[16]
DŽINDŽER: E, da l’ neko nema duvana? Popušio sam poslednju pljugu.
GOSPODIN TOLBOJS [staje za zamišljeni oltar]: Dragi moji, skupismo se
sada pred bogom da bi svečano obeležili ovu nečasnu blasfemiju. On nam je
dao prljavštinu i hladnoću, glad i samoću, ojede i svrab, vaške na glavi i u
odeći. Naša hrana je bajat hleb i pokvareni ostaci koje nalazimo iza hotela.
Naše zadovoljstvo je čaj i torta od piljevine, u tamnim podrumima, najgora
brlja od piva, zagrljaj bezubih veštica. Naša sudbina je bezimeni grob, u
papirnom kovčegu, bez prijatelja ili porodice. Tako da je naša dužnost i
potreba da ga kunemo i da mu se podsmevamo. Tako uz pomoć demona i
arhidemona [i tako dalje]...
GOSPOĐA MEK ELIGOT [dremljivo]: Au, bre, taman sam nekako
zadremala kada mi je neki kučkin sin legao preko nogu i nažuljao me.
GOSPODIN TOLBOJS: Amin. Zlo iz nas izlazi, i iskušenje će nas voditi...
[Kako je stigao do tog dela molitve, preseče hostiju. Krv jurnu iz nje. Zvuk
podrhtavanja tla ispuni sve i predeo se promeni. Dorotina stopala su veoma
hladna. Ogromne krilate prikaze demona i arhidemona je opkoliše.
Nešto, kandža ili ruka spusti joj se na ramena, i ona ponovo oseti jaku
hladnoću.]
POLICAJAC [drmajući Doroti]: Probudi se, probudi se! Zar nemaš kaput?
Bela si kao smrt. Zar ne znaš da nije pametno da spavaš po ovakvoj hladnoći?
[Doroti shvati da se ukočila od hladnoće. Nebo je sad bilo vedro, sa
zvezdama koje su svetlele kao veoma daleke električne svetiljke. Piramida se
rasturila.]
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Jadno dete, nije ona navikla da boravi na ulici,
kao mi ostali.
DŽINDŽER [skačući okolo]: Brr, hu! Ko krompiri smo se poredali!
GOSPOĐA VEJN: Ona je rođena i odgajana kao dama.
POLICAJAC: Ma nemoj? Pazi ovako, mis, najbolje je da odeš do MAB-a sa
mnom. Daće ti krevet bez problema. Svako bi iz daleka video da si ti dve klase
iznad ove kopiladi.
GOSPOĐA BENDIGO: Hvala vam, pozorniče, HVALA vam! Čujete li to,
devojke? „Klasa iznad nas“, kaže on. Lepo, zar ne? [policajcu] Baš si pravi i
regularni Eskot, zar ne?
DOROTL Ne, ne, ostavite me. Radije bih ostala ovde.
POLICAJAC: Dobro, kako hoćeš. Izgledaš baš loše. Malo kasnije ću da se
vratim da vidim kako si. [udalji se sumnjičavo]
ČARLI: Čekaj da pandur zamakne za ugao, a onda ’ajde da se ponovo
skupimo. Samo piramida nas može zagrejati.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hajde, dete. Sedi ovde da te ja zagrejem.
SNAUTER: Deset minuta do jebenih dva. Ne može trajati večno, valjda je
tako.
GOSPODIN TOLBOJS [recitujući]: Ja sam prosut poput vode, i moje kosti
više me ne služe. Srce moje je propalo i telo mi se topi kao vosak...
[Još jednom se ljudi namestiše na gomilu. Ali sad je bilo dosta hladnije i
vetar je besno fijukao. Ljudima su samo lica virila iz gomile i ličili su na
prasiće koji jure ka majčinoj sisi. Periodi sna su se smanjili na nekoliko
sekundi i snovi su postajali monstruozniji i teži, i sve više nalik na noćne
more. U nekom trenutku devetoro ljudi bi pričalo normalno, u trenucima bi
se smejali, a u trenucima bi se pribijali u gomile i jaukali u bolu. Gospodin
Tolbojs odjednom se umori od svojih predavanja i poče da govori nepovezane
nebuloze. Bacio je svoje ogromno telo preko svih, umalo ih ne pogušivši.
Gomila se ponovo rastavi. Neki ostadoše na klupi, neki padoše na zemlju i
zaspaše pored parapeta. Policajac se vratio na skver i naredio ovima koji su
na zemlji da ustanu. Oni ustadoše i ponovo legoše kako je on otišao. Desetoro
nije ispuštalo nikakve zvukove, sem povremenog hrkanja ili jaukanja. Glave
su im se klimale kao na porculanskim lutkama, dok su se povremeno budili i
padali u san. Odzvoni tri sata. Neki glas se prodera kao truba sa istočnog dela
skvera: „Momci! Ustajte! Novine su stigle!“]
ČARLI [probudivši se naglo]: Jebene novine! ‘Ajmo, Džindžer! Trči ko da
te đavo juri!
 [Otrčali su, ili bolje rečeno odjurili koliko su ih noge nosile do ugla
skvera, gde je troje ljudi delilo suvišne novine, koje su delili kao
humanitarnu pomoć. Pet najvećih ljudi se sad sabilo na klupu, Defi i četiri
žene su im sedeli u krilima; tada, sa dosta poteškoća (jer je sve moralo da se
radi iznutra), obmotali su se u ogromnu čauru od papira debelu nekoliko
slojeva, gmajući slobodne krajeve oko vrata i pokušavajući da se umotaju od
glave do pete. Za glave su pravili posebne omotače. Papir se stalno cepao i
puštao vetar, ali je bilo moguće spavati barem pet minuta neprekidno. U to
vreme između tri i pet ujutru bio je običaj da policija ne uznemirava spavače
na skveru. Doza toplote ih sve obuze tako da su im se čak i noge zagrejale.
Padalo je i neko tajno milovanje ispod papira, ali je Doroti bila isuviše
umorna da bi obraćala pažnju na to. Do petnaest do pet papir se raspao u
komadiće i bilo je isuviše hladno da bi se još uvek sedelo. Ljudi su ustali,
psujući, ali su se nekako barem malo odmorili, i počeli su da se odvajaju u
grupicama, idući na neka druga mesta. Svaki stomak je sad krčao od gladi.
Džindžerova konzerva mleka skroz je otvorena i svi su umakali prste u nju.
Oni koji nemaju pare otići će do skvera u Grin parku, gde ih niko neće dirati
do sedam. Oni koji mogu da nagrebu barem pola penija otići će do
Vilkinsovog kafea, nedaleko od Čering krosa. Kafe se nije otvarao do pet;
ipak, mušterije su znale da čekaju od dvadeset do pet.]
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Imaš li pola penija, draga? Neće dati da više od
četvoro nas sedi sa jednim čajem, kopilad prokleta!
GOSPODIN TOLBOJS [pevaj: Ružičaste nijanse rane zore...
DŽINDŽER: E, prijalo mi je to malo sna što smo uhvatili pod papirima.
[peva]A ja plešem sa suzama u očima...
ČARLI: Momci, momci! Pogledajte kroz onaj izlog, molim vas. Pogledajte
toplotu kako polako magli prozore! Pogledajte čajnike kako se greju, i
ogromne gomile tosta i sendviča i kobasica kako se puše! Zar ti to ne tera
vodu na usta?
DOROTl: Ja imam peni. Za to mogu da dobijem šolju čaja, zar ne?
SNAUTER: Jebeno mnogo kobasica za četvrt penija. Pre bi mogla da
dobiješ pola šolje čaja i jebenu krofnu. To bi ti bio doručak.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ne moraš samo za sebe da poručuješ čaj. Ja
imam pola penija, a ima i Tatica, i sa tvojim penijem ćemo da podelimo čaj
među nama. Jeste da on ima rane oko usta, ali koga briga? Pij oko drške i
neće ti ništa faliti. [otkucava petnaest do pet.
GOSPOĐA BENDIGO: Mogu da se kladim da onaj moj sad lepo doručkuje.
U, dabogda se zadavio na pola! DŽINDŽER [peva]: Ali ja plešem sa suzama u
očima...
GOSPODIN TOLBOJS [peva]: U rano jutro, moja pesma će se uzdići do
tebe!
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Imaš na ovak’om mestu malo mira, to je dobro.
Daju ti da spavaš za stolom do sedam ujutru. Za nas skitnice sa skvera to je
ko dar sa neba.
ČARLI [dahćući kao pas]: Kobasice! Vrele kobasice! Velški zec! Vruć tost!
Ramstek dva inča debeo i pinta hladnog piva! O, Isuse! [nagnuo se napred,
probio se kroz masu i uhvatio za kvaku staklenih vrata. Cela masa ljudi, a
bilo ih je oko četrdesetoro, nagrnu na vrata, koje je čvrsto držao gospodin
Vilkins, vlasnik lokala. Pretio im je kroz staklo. Neki su prislonili grudi i lica
uz izlog ne bi li se zagrejali. Uz glasne povike Flori i još četiri devojke, koje su
bile malo svežije od ostalih jer su provele deo noći u krevetu, ispadoše iz
ulice pored, u pratnji grupice momaka u plavim odelima. Nagurali su se na
kraj mase tako da su se vrata umalo polomila. Gospodin Vilkins ih malo
otvori i gurnu prve u masi. Miris kobasica, lososa, kafe i vrućeg hleba ispuni
hladan vazduh ispred]
GLASOVI MLADIĆA SA KRAJA: Zašto ne može da jebeno otvori pre pet?
Mi željno čekamo jebeni čaj! Provali jebena vrata!
GOSPODIN VILKINS: Napolje! Napolje! Svi vi! Ili, tako mi boga, niko
neće ući ovog jutra!
GLASOVI DEVOJAKA SA KRAJA: Gospodine Vilkinse! Gospodine
Vilkinse! Budite laf i pustite nas unutra! Poljubićemo vas besplatno. Budite
laf...
GOSPODIN VILKINS: Napolje! Ne otvaramo pre pet, i to znate
[zaključava vrata],
GOSPOĐA MEK ELIGOT: O, Isuse, ovo je najdužih pet minuta cele jebene
večeri! Hoću da odmorim svoje stare noge, kako god [čučnula je, što su i
ostali uradili]
DŽINDŽER: Ima li neko pola penija? Da podelimo krofnu? MLADIĆI
[imitirajući vojnu muziku]:
„Sranje je bilo sve što je muzika svirala
Sranje i tebe čeka...“
DOROTI [obraćajući se gospođi Mek Eligot]: Pogledaj nas! Samo nas
pogledaj! Kakva odeća! Kakva lica!
GOSPOĐA BENDIGO: Pa i ti nisi baš Greta Garbo, ako ti ne smeta da ti to
kažem.
GOSPOĐA VEJN: Pa izgleda da vreme STVARNO prolazi sporije kada
čekaš lepu šolju čaja, zar ne?
GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Jer je naša duša pala nisko, na crnu
zemlju; stomaci nam se vuku...
ČARLI: Losos! Proklete gomile lososa! Mogu ih omirisati kroz ovo jebeno
staklo.
DŽINDŽER [peva]:
A ja plešem sa suzama u očima,
jer devojka u naručju mome nisi ti...
[Prošlo je još dosta vremena. Pet je sati. Teško vreme čekanja je prošlo.
Tada se vrata otvoriše i ljudi u stampedu uleteše da sednu za stolove.
Omamljeni toplim vazduhom, polegali su po stolovima, neki su pili vrele
čajeve i mirisali hranu.]
GOSPODIN VILKINS: E sad, verovatno svi znate pravila. Nema
zajebancije ovog jutra. Spavajte do sedam ako želite, ali ako nekoga uhvatim
da posle sedam spava, ima da ga izbacimo napolje. ‘Ajde devojke brže malo sa
tim čajem.
ZAGLUŠUJUĆI HOR GLASOVA: Dva čaja ovde! Veliki čaj i krofna za nas
četvoro! Losos! Gospodine Vilkinse! Koliko su ti kobasice? Dva parčeta!
Gospodine Vilkinse! Imaš li neki papir za motanje? Losos!...
GOSPODIN VILKINS: Tišina, tišina! Prestanite sa drekom ili ima sve da
vas izbacim.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Osećaš li krv kako ti se vraća u prste, draga?
GOSPOĐA VEJN: Malo je grub prema tebi, zar ne? Nije baš neka vrsta
uglađenog gospodina.
SNAUTER: Ovo je jebem ugao gladnih, to je to. Bogalji! Što ja ne mogu da
uradim nešto za kobasice!
KURVE [u horu]: Losos ovde! Požuri sa lososom! Gospodine Vilkinse!
Losos za sve! I krofnu!
ČARLI: Ni pola! Moram da se zadovoljim mirisom svega ujutru. Možda mi
je bolje ovde nego na onom jadnom skveru, ma sve je to isto.
DŽINDŽER: Hej, Defi! Popio si svoju polovinu, daj ’vamo tu šolju.
GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Tada su nam usta bila puna smeha, i
jezik pun radosti...
 GOSPOĐA MEK ELIGOT: Tako ti boga, već sam poluzaspala. Šta čini
toplota prostorije!
GOSPODIN VILKINS: Prestani tamo sa pevanjem! Znate pravila.
KURVE [u horu]: Losos!
SNAUTER: Jebene krofne! Hladne! Pokvariću stomak.
TATICA: Čak ni čaj nije ništa više no voda sa malo prašine. [podriguje]
ČARLI: Najbolja stvar bi bila da zatvorim oči i malo sve zaboravim, da
sanjam o nekoj lepoj klopi na nekom toplom mestu. Hajdemo lepo da
naslonimo glave na stolove i da zaspimo.
GOSPOĐA MEK ELIGOT: Nasloni se na mene, draga. Kod mene ima više
mesa na kostima nego kod tebe.
DŽINDŽER: Dao bi sve za jebenu pljugu, kad bi imao išta.
ČARLI: Hajde se skupi malo. Nasloni glavu uz mene, Snautere. Tako!
Isuse, koliko mi se spava! [tanjir vrelog lososa dođe do stola gde su bile
kurve]
SNAUTER [dremljivo]: Još jebenog lososa. Pitam se koliko je puta širila
noge večeras za to.
GOSPOĐA MEK ELIGOT [u polusnu]: To je šteta, to je prava šteta, kada je
Majkl otišao i ostavio me udovicom, sa bebom i..
GOSPOĐA ENDIGO [besno upirući prstom i prateći tanjir sa lososom]:
Pogledajte ovo, devojke! Pogledajte ovo! Losos! Zar te to ne razbesni? Što mi
nemamo za doručak lososa, a devojke? Jebene kurve jedu lososa ko da ga
nikada nisu videle, a mi delimo šolju čaja na četvoro i srećni smo što i to
imamo. Losos!
GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući predavanje]: Greh je misliti na lososa.
DŽINDŽER: Ne dahći mi u lice, Deti. To već ne mogu da izdržim.
ČARLI [u snu]: Čarls Vizdom, pijan, nesposobno pijan? Da, šest šilinga,
sledeći!
DOROTI [naslonjena na gospođu Mek Eligot]: O radosti, o radosti!
[Svi su zaspali]
 Drugo poglavlje

I tako svakoga dana.

Doroti je izdržala da živi ovakvim životom deset dana — da budemo
precizni — devet dana i deset noći. Nije baš imala puno izbora. Njen otac ju je
izgleda napustio. a iako u Londonu ima prijatelje koji joj mogu pomoći, nije
se usuđivala da ih kontaktira posle onoga što se dogodilo, ili bar što se prema
pričama dogodilo. A nije se usuđivala da se prijavi za humanitarnu pomoć,
jer bi to odmah dovelo do otkrića njenog imena i možda novih priča o
„parohovoj kćeri“.
Ostala je u Londonu i postala je deo tog zanimljivog plemena, malog ali
nikada izumrlog plemena žena koje su bez prebijene pare i bez krova nad
glavom, ali koje čine očajne napore da se prikažu kao neko ko je potekao iz
visoke klase. To su žene koje ujutru brižljivo umivaju lica na fontanama, i
pažljivo nameštaju poluraspadnuto odelo, i imaju taj stav ponosa i časti, a
samo po njihovim licima, koja su bleda ispod bora od sunca, može se
zaključiti da su beskućnice. Ona nije imala u sebi to nešto, kao ostala većina,
što bi je načinilo uspešnim prosjakom. Prvih dvadeset četiri sata na skveru
provela je skoro bez ikakve hrane, sem šolje čaja usred noći i trećine šolje
kod Vilkinsa ujutru. Ali već uveče, očajna od gladi i gledajući ostale, prišla je
nekoj ženi, iskontrolisala glas koliko je to mogla i rekla: „Molim vas, madam,
mogu li da dobijem pola penija? Nisam ništa jela od juče.“ Žena je zastala, a
onda je otvorila tašnicu i dala Doroti peni. Doroti nije znala, ali joj je njen
školovani naglasak, koji joj je odmagao da postane kućna pomoćnica, u
stvari, pomogao da postane prosjak. Posle toga, shvatila je da joj je veoma
lako bilo da isprosi šiling za dan, što bi joj bilo neophodno da preživi. Ali
opet, nikada nije prosila aktivno, izgledalo je kao da ne može to da uradi, sem
kad je glad ne bi naterala ili kada bi morala da nađe neki novac da bi
dremnula u Vilkinsovom kafeu ujutru. Sa Nobijem, na putovanju do polja
hmelja, prosila je bez ustezanja. Ali tada je nekako bilo drugačije; tada nije
znala šta radi. Sada je jedino pritisnuta glađu mogla da se odluči na takav
korak, i da traži koji novčić od žena čija bi joj lica izgledala simpatično. Uvek
je prosila od žena, naravno. Samo jednom je pokušala da prosi od muškarca,
samo jednom. Što se ostalog tiče, navikla se da živi ovakav život navikla se na
beskonačne besane noći, na hladnoću, prljavštinu, dosadu i ogromnu
komunu na skveru. Posle par dana prestala je da oseća i najmanju
nelagodnost zbog svoje situacije. Ona je došla, kao i ostali, i morala je, htela
— ne htela, da se privikne na ovu odvratnu situaciju. Dremljivi osećaj
bezumlja, koji je zaboravila od kada je otišla sa hmeljnih polja, vratio joj se
mnogo jači nego ikada pre. To je bio normalan telesni odgovor na iznurenost
i glad. Živeti pod vedrim nebom, nikada ne provodeći više od sat ili dva u
zatvorenom, otupljuje i zaslepljuje mozak kao što ti jaka svetlost zaslepi oči.
Ponašaš se, i planiraš i patiš, ali i dalje ti je sve nekako daleko, kao da ti je
život izašao iz fokusa, kao da postaje nerealan. Svet, spoljni i unutrašnji, kao
da polako bledi dok ti ne postane nešto poput većega sna. U međuvremenu
policija ju je dobro upoznala. Po skveru ljudi manje-više prolaze i dolaze
neprimetno. Dolaze niotkuda, sa bubnjevima i korpama, kampuju nekoliko
dana i noći, i onda nestaju misteriozno kako se i pojave. Ali ako ostaneš
preko nedelju dana, policija te obeleži kao stalnog prosjaka, i uhapse te pre
ili kasnije. Nemoguće je da u potpunosti primene zakon o zabrani
prosjačenja. ali s vremena na vreme naprave racije i pohapse nekoliko ljudi
koje su neko vreme posmatrali. Tako se dogodilo i sa Doroti. Jedne večeri su
je „pokupili“ sa gospođom Mek Eligot i još jednom ženom koju nije
poznavala. Bile su neoprezne i prosile su od zle starice konjskog lica, koja ih
je otkucala najbližem policajcu.
Doroti nije puno brinula. Sve joj je sada bilo kao san — lice zle starice,
koja ih glasno optužuje, i šetnja do stanice sa mladim policajcem koji ju je
nežno, skoro prijateljski držao za ruku; i ćelija u belim pločicama, i stari
čuvar koji joj je očinski dao šolju čaja i rekao joj da sudija neće biti prestrog
prema njima. Gospođa Mek Eligot je nasrnula na čuvara ćelije i nazvala ga
prljavom svinjom, a posle je do jutra oplakivala svoju sudbinu. Doroti se
osećala srećno jer je konačno bila na toplom i čistom. Odmah se dovukla do
kreveta koji je bio zakačen za zid, isuviše umorna čak i da stavi ćebe preko
sebe. Odspavala je deset sati kao beba. Tek je ujutru shvatila ozbiljnost svoje
situacije, kada ih je marica odvezla do istražnog sudije, gde su, u ćeliji pored,
petorica pijanaca pevali „Adestefideles“.
DEO ČETVRTI
 Prvo poglavlje

Doroti je pogrešila u pretpostavci da je njen otac ostavio da gladuje na

ulici. On je, u stvari, pokušavao da stupi u kontakt sa njom, doduše, na neki
okolišni i ne toliko uspešan način.
Prvo šta je osetio, kada je saznao da je Doroti nestala, bio je bes, čist i
jednostavan. Oko osam ujutru, kada se pitao šta je sa vodom za brijanje, Elen
je ušla u njegovu sobu i paničnim glasom ga obavestila o situaciji: Molim vas,
gospodine, mis Doroti nije kod kuće. Ne mogu nigde da je pronađem.
— Šta! — reče paroh.
— Nije u kući, gospodine! A i njen krevet izgleda kao da niko nije spavao
u njemu. Mislim da je OTIŠLA, gospodine!
— OTIŠLA! — viknu paroh, uspravljajući se u krevetu. – Kako to misliš
OTIŠLA?! — Pa, gospodine, mislim da je pobegla od kuće.
— Da pobegne od kuće! U OVO vreme, ujutru? A šta ću ja za doručak, za
molitvu?
Dok je paroh sišao u prizemlje — neobrijan jer nije imao toplu vodu —
Elen je otišla do grada da se — naravno, uzaludno — raspita o Doroti. Sat
vremena je prošlo, a ona se nije vraćala. Zbog toga se dogodila strašna,
neviđena stvar — stvar koja se ne zaboravlja sa ove strane groba; paroh je
morao sam sebi da napravi doručak — da, stvarno je morao da se bavi crnim
kotlićima i tiganjima i komadom danske slanine — svojim osvećenim rukama.
Posle toga, naravno, otvrdnuo je u osećanjima prema Doroti zauvek.
Ostatak dana je proveo previše zauzet, besneći zbog neskuvanog jela, da bi se
zapitao ZAŠTO je ona nestala i da li joj se nešto desilo. Činjenica je da je
zbunjena devojka (rekao je nekoliko puta „zbunjena devojka“ i bio je na
granici da kaže nešto jače) nestala, i da je uznemirila pola grada zbog toga.
Sledećeg dana to pitanje je postalo bitnije jer je gospođa Sempril objavila
priču o bekstvu, uz uobičajeno preterivanje. Naravno, paroh je sve to oštro
poricao, ali je u dubini njegove duše ipak tinjala sumnja da je sve to možda
istina. To je nešto što bi Doroti BILA U STANJU da uradi. Devojka koja ode iz
kuće, a da ne spremi ocu doručak, bila je sposobna za sve. Posle dva dana,
novine su objavile priču i mladi uobraženi novinar je došao u Knajp Hil da se
raspituje. Paroh je sebi učinio štetu jer je besno odbijao da razgovara sa njim,
pa je onda priča gospođe Sempril stigla u novine. Posle nekih nedelju dana,
novine su se zasitile Dorotinog slučaja i zamenile ga slučajem pleziosaurusa,
koji je viđen na ušću Temze. Paroh je tih nedelju dana proživljavao pakao.
Nije mogao da otvori novine a da prva vest ne bude „Parohova ćerka. Nove
informacije“, ili „Parohova ćerka. Da li je slučajno u Beču? Novinari su je
videli u jeftinom kabareu“. Kao vrhunac bio je članak u Sandej Spajholu.
Počinjao je rečima: „U Safolškom parohijanskom domu, slomljeni starac sedi
i gleda u zid“, i koji je bio toliko neprimeren da se paroh konsultovao sa
advokatom oko tužbe za klevetu. Ipak advokat je bio protiv toga; može to
dovesti do presude, ali će pre izazivati nove skandale. Tako paroh ne učini
ništa, a njegov bes prema Doroti, koja ga je osramotila, očvrsnuo je iznad
granice opraštanja. Posle toga, stiglo mu je tri pisma od Doroti, u kojima je
objašnjavala šta joj se dogodilo. Naravno, paroh nikada nije poverovao da je
Doroti izgubila pamćenje. Bila je to mršava priča. Verovao je da je ona
STVARNO pobegla sa Vartbartonom, ili da je pobegla sa drugim muškarcem, i
da je ostala bez para u Kentu; sve u svemu — to je bila odluka koju je doneo
jednom za svagda i ništa je nije moglo izmeniti šta god da joj se dogodilo, to
je bila samo njena krivica. Prvo pismo koje je napisao nije bilo za Doroti,
nego za njegovog rođaka Toma, baroneta. Jedna od glavnih osobina čoveka
parohovog karaktera bila je da se bogatim rođacima obraća samo ako je
priteran u ćošak. Sa tim rođakom nije razmenio ni reč poslednjih petnaest
godina, od kad su se sporečkali oko pozajmljenih pedeset funti; ipak, napisao
je samouvereno pismo, moleći ser Tomasa da pokuša da stupi u kontakt sa
Doroti i, ako bi to bilo moguće, da joj pronađe posao u Londonu. Naravno,
posle svega što se dogodilo, njen povratak u Knajp Hil bio je nemoguć.
Posle toga, stigla su još dva očajnička pisma od Doroti, u kojima mu je
poručivala da je na ivici gladi i da joj je novac neophodan. Paroh je bio
uznemiren. Shvatio je — po prvi put u životu ozbiljno je razmišljao o toj
stvari da je STVARNO moguće da umreš od gladi ako nemaš para. Tako je,
posle nedelju dana razmišljanja, prodao akcije vredne deset funti i poslao ček
svome rođaku, da ostane za Doroti ako se pojavi. U isto vreme poslao je
Doroti pismo veoma hladnog tona, rekavši joj da se obrati ser Tomasu Heru.
Ali prošlo je još nekoliko dana pre nego što je poslao pismo, jer paroh je imao
problem da adresira pismo na Elen Milborou — smatrao je da je
protivzakonito koristiti tuđa imena i, naravno, to je prouzrokovalo odlaganje,
a za to vreme Doroti je već napustila „Kod Meri“, i bila je na ulici.
Ser Tomas Her bio je udovac, dobroćudni, nasmejani
šezdesetpetogodišnjak tupog crvenog lica i zavijenih brkova. Nosio je
karirane kapute i široke šešire koji su jednom bili lepi, pre četiri decenije. Na
prvi pogled ostavljao je utisak čoveka koji se pažljivo prerušio u konjičkog
oficira iz devedesetih[17], razdrmanih kostiju, zvonca na čezama i uzvika
naredbi, kao da je još u službi. Ali njegova glavna karakteristika bila je
potpuna nezainteresovanost. On je bio jedan od onih ljudi koji su govorili
„nemoj pričati“ i „šta, šta?“, a onda se gubili u pola rečenice. Kada je bio
zbunjen ili u nekoj neprilici, brkovi bi mu se ispravili, što mu je davalo izgled
dobroćudnog, ali glupog škampa.
Zbog svih tih osobina ser Tomas nije bio nešto preterano željan da
pomogne rođacima, jer Doroti nikada nije ni video, a parohovo pismo za
njega je bilo samo najgori pokušaj da se isprave porodične nesuglasice. Ali
istina je bila i da mu je ceo slučaj „parohove ćerke“ bio preko glave. Činjenica
da je Dorotino prezime bilo isto kao i njegovo, mučila ga je dve nedelje i već
je unapred video i veće skandale koji su se mogli pojaviti ako bi se cela priča
nastavila. Tako je, pre nego što je otišao iz Londona u lov na fazane, zvao
batlera, koji je bio pouzdan i koristan savetnik, i sa njim se posavetovao oko
svega.
— Pogledaj ovo, Blite, prokletstvo — reče ser Tomas — verujem da si čitao
ove proklete vesti u novinama, zar ne. Ova „parohova ćerka“, ova glupost oko
moje nećake.
Blit je bio sitan čovek jake građe, čiji glas nikada nije bio glasniji od
šapata. Glas mu je bio tih do nivoa da se može nazvati glasom. Samo čitajući
mu sa usana i slušajući ga pažljivo mogao si da uhvatiš sve šta je pričao. U
ovom trenutku prošaputao je nešto što bi se moglo shvatiti kao objašnjenje
da je Doroti ser Tomasova rođaka, ne nećaka.
— Šta, moja rođaka, zar ne? — reče ser Tomas. — I jeste tako mu boga!
Pogledaj Blite, o ovome ti pričam, vreme je da nekako nađemo tu prokletu
devojku i da je negde strpamo. Vidiš o čemu ti pričam? Da je pronađemo pre
nego što napravi JOŠ nevolja. Ona luta Londonom, verujem. Koji je najbolji
način da joj uđemo u trag?
Policija? Privatni detektivi? Misliš da bi to mogao da izvedeš?
Blitove usne su promrmljale neodobravanje. Bilo bi moguće, izgleda, da je
to rekao: pronaći Doroti bez uplitanja policije, kako se ne bi izazvao neželjeni
publicitet.
— Dobri čoveče! — reče ser Tomas. — Hajde onda. Ne pitam šta košta.
Daću pedeset funti samo da više nemam posla sa tim slučajem „parohove
ćerke“. I molim te, Blite — dodade — kad jednom pronađeš tu prokletu
devojku, ne puštaj je iz vida. Dovedi je kući i drži je pod nadzorom. Znaš o
čemu pričam? Drži je zaključanu dok se ne vratim. Jer bog samo zna šta sve
može da učini.
Ser Tomas, naravno, nikada nije video Doroti, i zato je celo mišljenje koje
je imao o njoj stvorio iz novinskih isečaka.
Blitu je trebalo blizu nedelju dana da pronađe Doroti. Tog jutra kada je
izašla iz pritvora (kaznili su je sa šest šilinga, a pošto nije imala da plati,
zadržali su je dvanaest sati: gospođa Mek Bligot, kao povratnik, dobila je
sedam dana) Blit joj je prišao, pozdravio je skidanjem šešira i upitao je
uglađeno da nije ona slučajno mis Doroti Her. Doroti je shvatila šta je on pita
tek kada je ponovio svoje pitanje, i priznala je da JESTE Doroti Her; tu joj je
Blit objasnio da ga je poslao njen rođak koji želi da joj pomogne, i da mora
odmah da krene sa njim.
Doroti ga je pratila bez reči. Bilo joj je čudno što se njen rođak odjednom
interesuje za nju, ali to joj nije bilo ništa čudnije od stvari koje su joj se
događale proteklih nedelja. Išli su autobusom do Hajd parka, Blit je naravno
platio karte, a onda su se prošetali do velike, skupe kuće zamandaljenih
prozora, na granici između Kingsbridža i Mejtera. Popeli su se uz stepenice i
Blit je izvadio ključ i otvorio vrata. Tako se posle odsustva od nekih šest
nedelja Doroti, na glavna vrata, vratila u poštovanu zajednicu.
Provela je tri dana u praznoj kući pre nego što joj je rođak došao. Bilo je
to čudno, usamljeno vreme. Nekoliko sluga je živelo u kući, ali ona nije
videla nikoga osim Blita, koji joj je donosio obroke i razgovarao sa njom,
tiho, sa mešavinom odbojnosti i neodobravanja.
Nije mogao da se odluči da li je ona devojka iz porodice ili spašena Marija
Magdalena, tako da se prema njoj ponašao sa mešavinom ta dva stava. Kuća
je imala grobljansku atmosferu kuće čiji je vlasnik na putu, tako da si
instinktivno hodao na prstima i držao zatvorene prozore. Doroti se čak nije
usuđivala ni da ode u jednu od glavnih soba. Po ceo dan je provodila u
prašnjavoj, usamljenoj sobi na vrhu kuće, koja je bila neka čudna vrsta
muzeja iz osamdesetih. Pokojna Lejdi Her bila je grozničavi sakupljač
različitih bezvrednih stvari, koje su po njenoj smrti bile ostavljene u ovoj
sobi. Ne zna se koja je stvar u sobi bila čudnija. Prva čudna stvar bila je
požutela fotografija Dorotinog oca kada je imao osamnaest godina. Imao je
zulufe i stajao je ponosno pored „običnog“ bicikla — bilo je to 1888. Druga
čudna stvar bila je mala kutija od sandalovine na kojoj je pisalo „parče hleba
koji je dodirnuo Sesil Rouds u južnoj Africi, juna 1897“. Jedine knjige u sobi
bile su grozne školske nagrade koje su osvojila ser Tomasova deca — imao ih
je troje, a najmlađe je bilo Dorotinih godina. Bilo joj je jasno da joj sluge ne
daju da izlazi napolje. Ipak, ček sa deset funti od oca joj je stigao, i uz malo
poteškoća nagovorila je Blita da ga unovči, a onda je trećeg dana otišla i
kupila sebi neku odeću. Kupila je sebi kaput od tvida, suknju i tuniku koje su
išle uz njega, šešir, i veoma jeftin ogrtač od veštačke svile; takođe je kupila i
par osrednjih cipela, tri para čarapa, ružnu tašnicu i sive rukavice koje su iz
daljine ličile na kožne. To ju je sve koštalo osam i po funti, a nije se usuđivala
da potroši više. Što se tiče donjeg veša, spavaćice i maramica, to su bile stvari
koje su morale da sačekaju. Na kraju krajeva, kupila je ono što se videlo.
Ser Tomas je došao sledećeg dana i nikada se nije oporavio od
iznenađenja koje ga je sačekalo kada ju je prvi put video. Očekivao je da će
videti drsku i nakinđurenu sirenu, koja će pokušati da ga zavede ne bi li
pobegla, što joj je nameravao zabraniti; ali prostodušnu usedelicu nije
očekivao. Imao je neke nejasne ideje da je zaposli kao manikira ili kao
službenicu kod kladioničara, ali ništa od toga nije uradio. S vremena na
vreme, Doroti je primećivala da je proučava svojim iskusnim pogledom,
verovatno se čudeći kako je takva devojka mogla biti sposobna za bekstvo.
Naravno, beskorisna je bila njena priča da ona u stvari NIJE pobegla.
Ispričala mu je njenu verziju priče, a on ju je propratio njegovim
uobičajenim „naravno, draga moja, naravno“, i samim tim je odao činjenicu
da joj ne veruje ni reč.
Tokom nekoliko dana nije se dogodilo ništa značajno. Doroti je nastavila
sa svojim usamljeničkim životom u sobi iznad, a ser Tomas je većinom jeo u
svom omiljenom klubu. Samo uveče bi ponekad razgovarali, ali o nekim
potpuno nebitnim stvarima. Ser Tomas je stvarno želeo da nađe neki posao
za Doroti, ali je obično posle samo nekoliko minuta zaboravljao šta je hteo.
— Pa, draga moja — počeo bi — shvataš, naravno, da mi je želja da ti
pomognem koliko mogu. Pošto sam ti ujak i tako to... šta? Šta kažeš? Nisam
ti ujak? Pa moguće da nisam! Rođak... da, ja sam ti rođak. E sad, draga moja,
pošto sam ti rođak i želim da ti pomognem koliko mogu... šta sam ono hteo
da kažem? Tada, kad bi ga Doroti podsetila šta je hteo da kaže, davao joj je
neke savete kao što su — na primer:
Draga moja, da li bi volela da praviš društvo jednoj staroj gospođi? Jedna
divna stara dama, ali malo bolesna — reumatizam i tako to. Ako umre,
ostavila bi ti deset hiljada funti i papagaja o kome se moraš brinuti. Šta sam
ono rekao?
Tu bi završio sa pričom. Doroti mu je nekoliko puta naglašavala da bi
želela da bude kućna pomoćnica ili sluškinja, ali ser Tomas nije hteo ni da
čuje za to. Sama ideja bi mu probudila instinkt više klase, koji je bio isuviše
usađen u njemu.
— Šta? — rekao bi. — Prokleto ropče? Devojka tvog porekla? Ne, draga
moja, ne, ne! Tako nešto ne može!
Ali, na kraju, sve se sredilo i to neočekivano lako; ne od strane ser
Tomasa, koji je bio nesposoban da bilo šta uradi, nego od strane njegovog
advokata koji je došao jednog dana kod njega na savetovanje. I advokat, ni
ne videvši Doroti, predložio je posao za nju. Mogla je skoro sigurno da dobije
posao kao učiteljica. Od svih poslova, taj je bilo najlakše naći. Ser Tomas je
bio zadovoljan predlogom, jer ga je smatrao potpuno prihvatljivim (u sebi je
mislio da Doroti ima lice učiteljice). Ali Doroti je bila protiv tog predloga.
— Učiteljica — rekla je — ali to je nemoguće. Nijedna škola me neće
zaposliti. Ne postoji predmet koji bih mogla da predajem.
— Šta? Šta? Šta? Ne možeš da predaješ? Ma prokletstvo! Naravno da
možeš! Šta je tu problem?
— Ali ne znam dovoljno! Nikada nisam nikome ništa predavala, sem što
sam devojke u Devojačkom klubu učila kuvanju. Nisam kvalifikovana da
budem učiteljica.
— Ah, gluposti! Predavanje je najlakši posao na svetu. I dobar veliki lenjir
— da možeš da disciplinuješ. Znam ljude kojima bi bilo drago da im dođe
mlada devojka da predaje u njihovoj školi. To je obećani posao za tebe, draga
moja — učiteljice. Na korak si od toga.
I naravno, Doroti je postala učiteljica. Advokat je uspeo da joj sredi posao
za manje od tri dana. Izvesna gospođa Krivi, koja je bila vlasnica ženske škole
u predgrađu Sautbridža, tražila je pomoćnika, i Doroti je bila kao poručena.
Kako se sve to toliko lako sredilo i koja bi škola dala posao neznancu koji još
nema ni kvalifikacije, Doroti o tome nije čak ni razmišljala. Nije znala,
naravno, da je sve to uradilo jedno mito od pet funti.
Tako se deset dana pošto je bila uhapšena zbog prosjačenja, Doroti
zaposlila u Ringvud haus akademiji, u Brout roudu, u Sautbridžu. Sa sobom
je ponela mali kofer pun odela, četiri i po funte — jer joj je ser Tomas
poklonio deset funti. Kada je pomislila na lakoću posla koji ju je sad čekao, i
na sve teškoće i mizerije koje je prošla prethodnih nedelja, bila je zapanjena
kontrastom. Ponovo je osetila, kao nikada do tada, moć novca. U stvari, setila
se omiljene priče gospodina Vartbartona — ako uzmeš Prvu poslanicu
Korinćanima i umesto „milosrđe“ napišeš „novac“, poglavlje postaje deset
puta realnije i primenljivije.
 Drugo poglavlje

Sautbridž je bio odvratno predgrađe desetak milja udaljeno od Londona.

Brout roud je prolazio negde kroz sredinu, presecajući lavirint jedva
pristojnih ulica, toliko grozno sličnih. Sve su se sastojale od redova kuća
naslonjenih jedne na drugu i dvorišta u kojima su rasli kalina i lovor,
ograđenih istovetnom živom ogradom. U tom lavirintu mogao si se izgubiti
isto tako lako kao u tropskoj kišnoj šumi. Ne samo kuće nego su i imena bila
istovetna. Čitajući imena na kapijama Brout rouda imao si utisak da si upao u
neku nepoznatu pesničku dimenziju; a kada bi bolje pogledao, shvatio bi da
su prve dve rečenice bile iz Licida[18].
Ringvud haus je bila polunaslonjena[19] kuća zlokobnog izgleda,
napravljena od žute cigle. Imala je tri sprata, a prizemne prozore sakrivao je
gusti lovor. Iznad lovora, na prednjoj strani kuće, stajala je tabla sa
izbledelim zlatnim slovima:

RINGVUD HAUS AKADEMIJA ZA DEVOJKE

Uzrast od 5 do 18 godina
Časovi muzike i plesa
Prijava u prospektu

Pored te table, na drugoj polovini kuće, stajala je druga tabla:

RAŠINGTON GRANDŽ MUŠKA SREDNJA ŠKOLA

Uzrast od 6 do 16 godina
Čuvanje knjiga i komercijalna aritmetika
Prijava uz specijalni prospekt

Ceo kraj je vrveo od škola; četiri su samo bile na Brout roudu. Gospođa
Krivi, direktorka Ringvud hausa, i gospodin Bouldžer, direktor Rašington
grandža, bili su u ratnom stanju, iako im se interesne grupe nisu poklapale.
Niko nije znao zbog čega je postojao taj sukob, čak ni gospođa Krivi ni
gospodin Bouldžer; to je bilo nasleđe prethodnih vlasnika dve škole. Ujutru
bi doručkovali u zadnjim dvorištima, a pored veoma niskog zida, koji ih je
odvajao, pravili su se da ne primećuju jedno drugo i samo ponekad bi se
zlobno iskezili. Doroti se srce spustilo u pete kada je videla Ringvud haus.
Nije očekivala ništa toliko divno ili očaravajuće, ali je očekivala nešto više od
ove grozne, mračne kuće, sa čijih prozora nije dopiralo svetlo, iako je već
prošlo osam sati uveče. Pokucala je na vrata, i otvorila ih je žena, visoka i
koščata. Kad ju je ugledala u mračnom hodniku, Doroti je pomislila da je
služavka, ali to je, u svari, bila gospođa Krivi lično. Ona se predstavi Doroti i
bez reči je povede uz tamne stepenice do sumračne dnevne sobe, gde upali
malu gasnu lampu, koja osvetli crni klavir, stolice tapacirane konjskom
dlakom, i par požutelih sablasnih fotografija na zidovima. Gospođa Krivi je
bila žena u četrdesetim, koščata i mršava, naglih i oštrih pogleda, koji su
otkrivali jaku volju i moguć težak karakter. Iako nije ni najmanje bila prljava
ili neuredna, nešto je bilo bezbojno u njenom izgledu, kao da je celoga života
živela pod slabim svetlom; a njene usne, naročito donja, koja je bila potpuno
opuštena, neodoljivo su podsećale na žablje.
Govorila je oštrim zapovedničkim tonom, često koristeći psovke i
nepristojne izraze. Na prvi pogled mogao si da zaključiš da je osoba koja
tačno zna šta želi i koja će beskrupulozno težiti tome; ali ne i da će te
maltretirati; nekako si iz njenog izgleda mogao da zaključiš da se ne bi toliko
zainteresovala za tebe da počne da te muči. Pre bi te iskoristila i onda
odbacila kao stvar koja kad više nije u upotrebi, ide na đubrište.
Gospođa Krivi nije trošila mnogo reči za dobrodošlicu. Pokretom je
pokazala Doroti da sedne, gestom koji je pre bio komanda nego izraz
ljubaznosti, onda je i sama sela ruku prekrštenih preko mršavih nadlaktica.
— Nadam se da ćemo se dobro slagati sa vama, mis Milborou — počela je
jakim glasom punim samopouzdanja (na predlog ser Tomasovog advokata,
Doroti je i dalje koristila ime Elen Milborou) — i nadam se da neću imati
problema kao što sam imala sa prethodnih dvoje pomoćnika. Kažete da
nemate iskustva u predavanju? — Ne u školi — reče Doroti. U njenoj
preporuci postojala je fusnota, u kojoj je stajalo da ima iskustva u „privatnim
časovima“.
Gospođa Krivi pogleda Doroti, pitajući se da li da je upućuje u tajne i
veštine predavanja u školi, a onda odluči da ipak to ne uradi.
— Pa videćemo — reče. — Moram priznati — dodade — da je veoma teško
pronaći vredne pomoćnike ovih dana. Daš im dobru platu i dobre uslove
rada, a ne dobiješ zahvalnost. Poslednja od njih — nje sam se upravo otarasila
— mis Strong, nije bila toliko loša što se tiče samog predavanja; u stvari,
imala je i fakultet, a ne znam šta bi bilo bolje od toga, osim da je bila
magistar. Vi niste završili fakultet ili tako nešto, mis Milborou?
— Ne, nažalost ne — reče Doroti.
— Pa to je šteta. Prospekt mnogo bolje izgleda Prospekt kad ima par slova
ispred svakog imena. Pa! Možda to i nema veze. Mislim da većina naših
roditelja ne zna ni šta je fakultet. Pretpostavljam da govorite francuski.
— Pa... učila sam francuski.
— O, to je dosta onda. To možemo da stavimo u prospekt. E sad da se
vratim na ono što sam pričala, mis Strong je bila dobra kao učiteljica, ali nije
se uklapala u ono što ja zovem MORALNA STRANA. Veoma sam stroga što se
tiče morala u Ringvud hausu. To je nešto što roditelje najviše zanima. A pre
mis Strong bila je mis Bruer — ona je na neki način imala slabu ličnost. Ne
možeš da radiš sa devojkama koje imaju slabu ličnost. Na kraju joj se jednog
jutra učenica prikrala i zapalila joj suknju šibicama. Naravno, nije mogla da
ostane posle toga. U stvari, otpustila sam je istog popodneva — i nisam joj
dala zaostalu zaradu, a ne!
— Hoćete da kažete da ste isterali devojčicu koja je to uradila — reče
Doroti.
— Šta? DEVOJČICU? Ne, nikako! Mislite da bih sama sebi uskraćivala
zaradu? Mislila sam da sam se otarasila mis Bruer, ne DEVOJČICE. Nije dobro
imati učiteljice sa kojima devojčice mogu da se ponašaju kako hoće. Za sada
ih ima dvadeset jedna u razredu i videćete da im treba čvrsta ruka da bi ih
obuzdala. — Vi ne predajete? — upita Doroti.
— Ne, draga moja, ne! — reče gospođa Krivi iznenađeno. — imam ja dosta
drugih stvari o kojima moram da vodim računa da bih trošila vreme na
PREDAVANJE. Kuća je ta o kojoj moram da vodim računa, a i sedmoro dece
ostaje na večeri — kućna pomoćnica je tu samo preko dana. Pored toga,
užasno mnogo vremena mi uzima naplata dugova od roditelja. Na kraju
krajeva to je ono što i održava školu, zar ne? — Da, pretpostavljam da jeste —
reče Doroti.
— E sad, da se dogovorimo oko vaše plate — nastavi gospođa Krivi. — Dok
ste ovde, imaćete stan i hranu i deset šilinga nedeljno; za praznike samo
smeštaj i hrana. Možete da koristite lonce i lavore da biste prali veš, i ja
uključujem bojler svake subote uveče; ili SKORO svake subote. Ne smete da
koristite ovu prostoriju u kojoj smo, jer to mi je soba za prijeme, i ne želim da
trošite gas u svojoj sobi. Ali možete da koristite jutarnju sobu kad želite.
— Hvala vam — reče Doroti.
— Pa mislim da je to to. Pretpostavljam da sad želite da idete u krevet.
Mislim, večerali ste već, zar ne? Očigledno je bilo da je pitanje, u stvari, bila
potvrda da Doroti neće dobiti večeru, tako da ona odgovori neiskreno, i
razgovor se završi. To je bio način na koji je funkcionisala gospođa Krivi —
nikada te nije držala u razgovoru ni sekund duže nego što je bilo neophodno.
Njen razgovor bio je potpuno definisan, tačno o temi, tako da na kraju
krajeva to nije ni bio razgovor. Pre bi se mogao nazvati kosturom razgovora.
Kao dijalog u lošem romanu, gde svi govore tačno ono što se od njih očekuje.
Istina je da u pravom smislu te reči ona nije RAZGOVARALA; samo bi rekla,
na svoj kratak otresit način, ono što je bilo neophodno da se kaže, i onda bi
te se otarasila što je pre moguće. Odvela je Doroti do njene sobe, upalivši
gasnu lampu da samo škilji, ali je to ipak otkrilo memljivu sobu, u kojoj se
nalazio mali krevet, stari ormar, jedna stolica, bokal sa vodom i umivaonik od
jeftinog kineskog porculana. Izgledala je kao soba u bungalovima na moru,
ali joj je nedostajala jedna stvar koja bi je učinila iole pristojnom — natpis
iznad kreveta.
— Ovo je vaša soba — reče gospođa Krivi — nadam se da ćete je čistiti
češće nego što je to radila mis Strong. I nemojte da mi arčite gas do pola noći,
molim vas, jer znam kada gasite lampu, zbog pukotina na podu.
Saopštivši joj sva uputstva ostavi je samu. Soba je bila veoma hladna; u
stvari, cela kuća se osećala na vlagu, kao i sve kuće u kojima se retko kad pali
vatra. Doroti ulete u krevet što je brže mogla, smatrajući da je to najtoplije
mesto. Na vrhu ormara, gde je ostavila odelo, našla je kutiju u kojoj je bilo
devet praznih flaša viskija... relikvije, pretpostavljala je, moralne slabosti mis
Strong.
U osam ujutru Doroti siđe dole i tamo zateče gospođu Krivi kako već
doručkuje u takozvanoj „jutarnjoj sobi“. Bila je to malecka prostorija do
kuhinje, nekada je služila za pranje sudova; ali gospođa Krivi ju je pretvorila
u „jutarnju sobu“ jednostavno sklanjajući lavabo i ostale stvari u kuhinju.
Sto za doručak, pokriven stolnjakom ružne teksture, bio je ogroman i veoma
prazan. Pored gospođe Krivi bio je veoma mali čajnik i dve šolje, tanjir sa dva
pržena jajeta, i činija marmelade; u sredini stola, tamo gde je Doroti mogla da
dohvati, bio je tanjir sa hlebom i margarinom; a pored njenog tanjira — kao
da je to jedina stvar kojom se mogla poslužiti — bio je stalak za sosove, sa
nekakvim gustim tečnostima u flašama.
— Dobro jutro, mis Milborou — reče gospođa Krivi — za danas nema veze,
pošto vam je prvi dan, ali zapamtite da ubuduće želim da mi pomognete oko
doručka. — Izvinjavam se — reče Doroti. — Pretpostavljam da volite pržena
jaja za doručak — nastavi gospođa Krivi.
Doroti je malo oklevala pre nego što joj je rekla da voli pržena jaja za
doručak.
— To je dobro, jer ćete jesti isto ono što ja jedem. Nadam se da niste, kako
bih ja to rekla, TEŠKI oko hrane. Smatram — reče to i uze nož i viljušku — da
pržena jaja imaju mnogo bolji ukus ako ih lepo isečeš pre nego što ih
pojedeš.
Iseče dva jajeta u tanke trake, i onda ih posluži tako da je Doroti dobila
otprilike dve trećine jajeta. Nekako je Doroti uspela da spakuje ta jaja u
desetak zalogaja, a onda pojevši i parče hleba i margarina, pogleda željno ka
činiji sa marmeladom. Ali gospođa Krivi je sedela sa levom rukom, ne baš NA
marmeladi, ali u zaštitničkom položaju sa leve strane, kao da želi da spreči
bilo kakav potencijalni napad. Doroti nije imala snage da pita, tako da je
ostala bez marmelade tog jutra — u stvari, još mnogo jutara posle toga.
Gospođa Krivi nije pričala za vreme doručka, a onda su zvukovi cipela po
stepenicama označili da su devojčice počele da pristižu. Ulazile su kroz
sporedna vrata, koja su za njih ostajala otvorena. Gospođa Krivi ustade od
stola i pobaca sve od doručka na jedan poslužavnik. Ona je bila jedna od onih
žena koje ništa nisu mogle da rade bez buke i lomljave; proizvodila je buku
kao poltergejst. Doroti je uzela poslužavnik i odnela ga u kuhinju, a kada se
vratila, gospođa Krivi je izvadila sveščicu iz fioke i otvorila je.
— Pogledajte ovo — reče — ovo je spisak imena devojčica koji sam vam
spremila. Želim da znate većinu imena do večeras.
Liznu prst i okrenu stranicu.
— Sad, vidite ovaj spisak ovde?
— Da — reče joj Doroti.
— E pa, ova tri spiska morate da naučite napamet, da znate tačno koja je
devojčica na kom spisku. Jer ne želim da se ponašate prema svoj deci isto. Jer
i nisu ista, zar ne? Različito dete, različit tretman — to je moj sistem. Sad
vidite ovo na prvoj strani?
— Da — reče Doroti ponovo.
— Pa, njihovi roditelji su, kako ih ja nazivam, dobre mušterije. Znate šta
mislim pod tim? Pošteni su i uvek u dan plate sve, ne prigovaraju zbog neke
dodatne gvineje tamo i ovamo. Njih ne smete da udarate, NIKAKO. Ovaj ovde
spisak su SREDNJE mušterije. Njihovi roditelji plate, pre ili kasnije, ali
nećete od njih dobiti novac dok ih ne opomenete jedno deset puta. Smete da
ih izudarate ako prave gluposti, ali ne ostavljajte tragove da ih roditelji vide.
Mogu da vas posavetujem da im je najbolje zavrnuti uši. Jeste li to nekada
radili?
— Ne — reče Doroti.
— Pa, ja sam shvatila da je to najbolje što možete da uradite. Ne ostavlja
tragove, a deci smeta. E sad, ove tri su od LOŠIH mušterija. Njihovi očevi mi
već duguju dva meseca i već se premišljam da ih tužim. Nije me briga ŠTA
ćete raditi sa njima naravno, sve dok to ne završi u policiji. Sad ću vas odvesti
na vaš prvi čas. Ponesite bolje tu svesku sa sobom da biste mogli da se
podsećate s vremena na vreme, ne smete grešiti.
Ušle su u učionicu. Bila je to velika prostorija, sa sivim tapetama koje su
zbog nedostatka svetlosti, izgledale još sivije, jer je gusta lovorova krošnja
prekrivala prozor, tako da sunce nikada nije obasjavalo prostoriju. Učiteljski
sto se nalazio pored praznog ognjišta, a u prostoriji je bilo još dvadesetak
školskih klupa, zelena tabla, i na simsu crni sat koji je izgledao kao mali
mauzolej; ali nije bilo ni karti, ni slika, ni, koliko je Doroti mogla da vidi,
nikakvih knjiga. Jedine stvari u učionici koje su mogle da se nazovu učilima
bila su dva crna papira zakačena za zid. Na njima su kredom bili ispisani
natpisi. Jedan natpis bio je; „Govor je srebro, ćutanje je zlato“, a drugi
„Tačnost je osobina princeza“.
Devojčice, njih dvadeset jedna, već su sedele na mestima. Zaćutale su
kada su čule korake kako se približavaju, a kada je gospođa Krivi ušla,
skupile su se kao pilići kad ugledaju kopca. Većinom su to bila zatupasta,
letargična deca lošeg izgleda, a izgleda da je među njima uvećan treći krajnik
bila normalna stvar. Najstarija je imala oko petnaest godina, a najmlađa je
bila skoro beba. Škola nije imala uniforme, i jedno ili dvoje dece je bilo na
granici odrpanosti.
— Ustanite devojke — reče gospođa Krivi, došavši do učiteljskog mesta. —
Sad ćemo obaviti jutarnju molitvu.
Devojčice ustadoše, prekrstiše ruke ispred sebe i zatvoriše oči. Ponavljale
su molitvu tihim, tankim glasovima. Gospođa Krivi ih je vodila, oštrim okom
gledajući da li je svi prate.
— Gospode, što si na nebesima — ponavljali su — molimo ti se da nam daš
snage za učenje i sticanje znanja. Vodi nas ka skromnosti i pokornosti; pazi
na školu i učini da procveta, tako da poraste i bude dobar primer u okolini, a
ne kao neke koje i ti znaš kakve su. Molimo ti se, gospode, da porastemo u
pristojne, tihe i poslušne dame, koje će ići tvojim putem; u ime Hrista, boga
našega, amin.
Molitva je bila lična kreacija gospođe Krivi. Kada su je završili, devojčice
očitaše „Oče naš“ i sedoše.
— Sad, devojke — reče gospođa Krivi — ovo je vaša nova učiteljica, mis
Milborou. Kao što znate, mis Strong je morala da nas napusti tako naglo
pošto joj je veoma pozlilo onda za vreme časa aritmetike; i moram da vam
kažem da sam se prilično namučila prošle nedelje da vam pronađem novu
učiteljicu. Sedamdeset tri ih je došlo na razgovor pre mis Milborou, i sve sam
ih odbila jer nisu bile kvalifikovane. Samo zapamtite to i prenesite
roditeljima — sedamdeset tri prijave! Pa, mis Milborou će vam predavati
latinski, francuski, istoriju, geografiju matematiku, englesku književnost i
poeziju, geografiju, gramatiku, krasnopis i crtanje; a gospodin But će vam
držati časove hemije kao i uvek četvrtkom po podne. Koji je prvi čas za
danas? — Istorija, gospoja — začu se jedan ili dva glasa.
— U redu. Očekujem da vas mis Milborou propita nekoliko pitanja u vezi
sa lekcijama koje ste učili. Tako da dajte sve od sebe kako bi ona videla da se
nisam zbog vas uzalud trudila. Videćete mis Milborou da one mogu da budu
veoma bistre devojke, samo kad to žele. — Sigurna sam da je tako — reče
Doroti.
— Pa, sad vas napuštam. I lepo se ponašajte, devojke. Nemojte da
pokušavate sa mis Milborou ono što ste radili mis Bruer jer, upozoravam vas,
ona to neće trpeti. Ako čujem neku buku odavde, verujte mi, bićete u nevolji.
Bacila je pogled po učionici i značajnije pogledala Doroti, što je značilo da
je ona ta koja će se prva naći u nevolji.
Doroti se suoči sa razredom. Nije ih se plašila previše je bila iskusna u
radu sa decom da bi ih se plašila ali je osetila neku vrstu treme. Osećaj da je
prljava ili raščupana (ono što svaki učitelj oseti s vremena na vreme) snažno
je obuzeo. Sad joj je puklo ispred očiju ono čega je jedva bila svesna pre
ovoga, da je posao učitelja prihvatila sa lažnim preporukama, i da nema
praktično nikakve kvalifikacije. Predmet koji je sad trebalo da predaje bila je
istorija, a ona kao i većina „obrazovanih“ ljudi nije znala ništa o tome. Koliko
bi grozno bilo, pomislila je, kad bi se ispostavilo da devojčice znaju više od
nje! Upita ih lagano:
— Koji ste period obrađivali sa mis Strong?
Niko joj ne odgovori. Doroti primeti da starije devojčice razmenjuju
poglede, kao da pitaju jedna drugu da li je sigurno da bilo šta kažu, i na kraju
se dogovoriše da ipak ćute.
 — Pa dobro, o čemu ste pričali? — upita ih, pomislivši da je možda
„period“ preteška reč za njih. Ponovo nije bilo odgovora.
— Sigurno se sećate NEČEGA, zar ne? Recite mi barem imena ljudi o
kojima ste pričali tokom poslednjeg časa istorije.
Devojčice su opet razmenile nekoliko pogleda, pa veoma bleda sitna
devojčica, iz prvog reda, u braon džemperu i suknji, kose zavezane u dva
repića, reče nepovezano:
— To je bilo nešto o starim Britima.
Posle toga još dve devojke skupiše hrabrost i odgovoriše u isto vreme.
Jedna reče „Kolumbo“, a druga „Napoleon“.
Posle toga, Doroti je malo jasnije videla stvari. Umesto da bude postiđena
svojim neznanjem, shvatila je da ceo razred nema pojma. Ovo otkriće joj je
ubilo tremu. Shvatila je da, pre nego što počne da bilo šta radi sa njima, mora
da proveri koliko, ili da li bilo šta o tome znaju. Umesto da prati raspored
časova, celog jutra je propitivala razred o gradivu iz svakog predmeta; kada je
završila sa istorijom (a trebalo joj je pet minuta da shvati koliko znaju),
počela je da ih propituje geografiju, gramatiku engleskog, francuski,
aritmetiku — sve što bi, u stvari, trebalo da znaju. Do dvanaest sati je
spoznala, doduše, još uvek ne verujući sama sebi, užasno neznanje i
nezainteresovanost koja je vladala kod njih.
One nisu znale ništa, apsolutno ništa — ništa, ništa, dadaistički ništa. Bilo
je zapanjujuće kako deca mogu da budu toliko nezainteresovana. Samo dve
devojčice iz razreda su znale da li se Zemlja okreće oko Sunca ili Sunce oko
Zemlje, a nijedna nije mogla da kaže ko je bio kralj pre Džordža Petog, ili ko
je napisao Hamleta, šta je to prost razlomak, ili koji okean prelaziš da bi
stigao do Amerike, Atlantik ili Pacifik. Starije, petnaestogodišnjakinje, nisu
bile bolje od klinki od osam godina, osim što su čitale tečnije i pisale lepše.
To je bila jedina stvar koju su ova deca znala — pisale su čitko. Gospođa Krivi
se trudila da tako bude. Naravno, u tom okeanu neznanja ponekad bi iskočilo
neko malo, nepovezano ostrvo znanja; na primer, neka strofa iz „odabrane
poezije“, koju su naučile napamet, ili nekoliko rečenica na francuskom kao
što su „Passez-moi le beurre, s’il vous plait“[20] ili „Le fils du jardinier a perdu
son chapeau[21], što je bilo na nivou papagaja koji je naučio da hoće keks. Što
se tiče aritmetike, tu su stvari malo bolje stajale. Većina ih je znala kako da
sabira i oduzima, skoro polovina je imala neke ideje o množenju, a čak tri ili
četiri je moglo da nasluti šta je to deljenje. Ali to je bila gornja granica
njihovog znanja; sve preko toga, u kojem god smeru, bila je neprozirna tama.
Ne samo da nisu znale ništa nego se nisu ni navikle da ih iko išta pita,
tako da je i odgovore dobijala teško. Bilo je više nego očigledno da su sve
naučile čisto mehanički, i da upadaju u neku fazu napada panike kad bi ih
neko nešto pitao ili ih naveo da razmišljaju.
Ipak, nisu bile toliko bezvoljne i pokušavale su da budu „dobra deca“; sva
deca su uvek „dobra“ sa novim učiteljem; a Doroti je bila uporna i polako,
kako su se deca oslobađala, tama je postajala svetlija. Iz odgovora koje je
dobila nekako je sklopila sliku o tome kakav je bio princip mis Strong.
Ispalo je na kraju da su, koliko god da su zvanično imale časove iz svih
predmeta, jedino što su ozbiljno učile bili krasnopis i aritmetika. A pored
toga, provodile su dosta vremena — sat ili dva svakog dana prolazeći kroz
dosadnu rutinu zvanu „kopiranje“. „Kopiranje“ je bilo prepisivanje iz
udžbenika ili sa table. Mis Strong bi napisala nešto, na primer mali „esej“ (u
sveskama starijih devojčica bio je esej koji se zvao „Proleće“, koji je počinjao
sa: „Sada kada nam dolazi zeleni april, ptičice pevaju iz svojih gnezda i prvo
prolećno cveće miriše...“), i devojčice bi lepo to prepisale u svoje sveske; a
roditelji kojima bi pokazali sveske s vremena na vreme, bili bi zadovoljni.
Doroti je shvatila da je sve što su devojčice učile bilo upućeno roditeljima.
Otuda i kopije krasnopisa, i papagajsko ponavljanje rečenica iz francuskog.
Bio je to jeftin i lak način za impresioniranje onih koji plaćaju. U
međuvremenu, mlađe devojčice u poslednjim klupama jedva da su znale da
čitaju i pišu, a jedna od njih — zvala se Mevis Vilijams i imala je neki
zlokoban pogled za jedanaestogodišnje dete — nije znala ni da broji. Ovo dete
izgleda nije radilo ništa osim što bi nekada napisalo neki element slova.
Imala je, u stvari, nekoliko svesaka ispisanih elementima slova — stranica za
stranicom, izgledale su kao korenje mangrova.
Doroti je pokušala da ne povredi dečija osećanja, grdeći ih zbog
nezainteresovanosti, ali je u sebi bila zapanjena i užasnuta. Nije znala da ovaj
tip škole još uvek postoji u civilizovanom svetu. Cela atmosfera mesta bila je
prilično zastarela — kao da je zaostala iz priča o lošim malim privatnim
školama iz viktorijanskog vremena.
A što se tiče nekoliko udžbenika koje je škola posedovala, samim
pogledom u njih imao bi utisak da si vraćen u devetnaesti vek. Postojala su
samo tri udžbenika koja su sva deca imala.
Jedan je bio „Aritmetika Šilinga“, predratni ali dobar, drugi je bio „Sto
strana istorije Britanije“ — grozna mala knjiga braon korica, na kojima je bio
portret Bodičee sa britanskom zastavom na dvokolicama. Doroti otvori knjigu
nasumično na strani 91 i poče da čita:
— Posle Francuske revolucije, samozvani imperator Napoleon Bonaparta
pokušao je da nametne svoj uticaj, ali iako je pobedio nekoliko bitaka sa
kontinentalnim trupama, uskoro je shvatio da je „tanka crvena linija“ bila
nepremostiva. Kraj mu je došao na Vaterlou, gde se 50 000 Britanaca
sukobilo sa 70 000 Francuza — jer su Prusi, naši saveznici, stigli kasno. Uz
pesmu Britanci su krenuli u juriš i neprijatelj je rasturen. Sad dolazimo do
Velike reforme iz 1832, prve od nekoliko reformi koja je potvrdila slobodu
čoveka u Britaniji i uspela nas iznad manje srećnih nacija...
Knjiga je bila iz 1888. i Doroti, koja nikada nije videla ovakav udžbenik
istorije, proučavala ju je užasnuta.
Takođe su imali i veoma malu „Čitanku“ iz 1863. Sastojala se većinom od
odlomaka Fenimor Kupera, Dr. Votsa, i lorda Tenisona, a na kraju su se
nalazile čudne male „stavke o prirodi“ sa ilustracijama. Ispod crteža slona
pisalo bi sitnim slovima: „Slon je mudra životinja. Odmara se u hladu palmi, i
iako je jači od šest konja, dozvoliće da ga malo dete vodi. Hrani se
bananama“. Sličan tekst je bio za kita, zebru, bodljikavo prase i žirafu. U fioci
učiteljskog stola stajali su primerci „Lepog Džoa“, požutela knjiga koja se
zvala „Pogled u daleke krajeve“ i knjiga sa frazama francuskog iz 1891. Zvala
se „Sve što ti je potrebno za put u Pariz“ i prva fraza je bila „zavežite mi
pertle, ali ne prejako“. U celoj školi nije postojalo nešto što bi se moglo
nazvati atlasom ili lenjirom.
U jedanaest je bila pauza od deset minuta, i neke devojčice su se igrale
jednostavnih igara kao što su iks-oks, ili su se svađale oko pernica. Nekoliko
njih je pobedilo stid i prišlo da razgovara sa Doroti. Rekle su joj još neke
informacije o metodama mis Strong, i kako im je zavrtala uši kada bi zabrljali
nešto u sveskama. Izgledalo je da je mis Strong bila veoma stroga učiteljica,
osim kada bi bila „u lošem stanju“, što bi se dešavalo dvaput nedeljno. A kada
bi joj bilo loše, popila bi neki lek iz male braon flaše i posle toga bi se
oraspoložila i pričala im o svom bratu koji živi u Kanadi. Ali poslednjeg dana
— dana kada joj je bilo mnogo loše za vreme časa aritmetike — lek joj je samo
pogoršao stanje, jer, čim ga je popila, sručila se na sto i gospođa Krivi ju je
iznela napolje.
Posle pauze bio je još jedan čas od četrdeset pet minuta i tu bi se
završavala prepodnevna nastava. Doroti se osećala ukočeno i umorno posle
tri sata u hladnoj i zagušljivoj prostoriji, i htela je da izađe napolje na svež
vazduh, ali gospođa Krivi joj je rekla da pre toga mora da joj pomogne da
spremi ručak. Devojčice koje su živele blizu škole većinom su išle kući na
ručak, ali sedmoro ih je ručalo u „jutarnjoj sobi“ i tu su plaćale pola penija.
Ručak je proticao u neprijatnoj atmosferi, u potpunoj tišini, jer su se
devojčice plašile da pričaju pred gospodom Krivi. Za ručak je bilo parčence
jagnjetine i gospođa Krivi je pokazala izvrsnu umešnost u služenju dobrih
delova „dobrim mušterijama“ i masnoće i kože „srednjim mušterijama“. Što
se tiče troje dece „loših mušterija“, one su postiđeno jele ono što su donele u
papirnim kesama, a to su radile u učionici.
Škola se nastavljala u dva sata. Već sad, posle samo jednog prepodneva,
Doroti se užasavala daljeg rada. Shvatila je da će njen život biti takav, dan za
danom i nedelja za nedeljom, u mračnoj učionici, pokušavajući da ulije
osnovno znanje nezainteresovanim glupačama. Ali, kada je skupila devojčice
i prozvala ih, jedna od njih, sitna mršava devojčica po imenu Lora Firt, došla
je do njenog stola i donela joj neuredan buket braonkastožutih hrizantema,
„od svih nas“.
Devojčicama se dopala Doroti i za taj buketić su skupile četvrt penija.
Nešto se skupilo u Dorotinom srcu kada je pogledala to malo ružno cveće.
Gledala je nekim drugim očima na ta anemična lica i lošu odeću, i u užasu se
prisetila da ih je jutros gledala nezainteresovano, skoro sa odbojnošću. Sada
ju je uhvatila griža savesti. Jadna deca, jadna, jadna deca! Koliko su samo
bila maltretirana i neuhranjena! A i uprkos tome su zadržala tu dečiju
pristojnost da izdvoje nekoliko novčića da učiteljici kupe cveće.
Od tog trenutka je počela da oseća posao potpuno drugačije. Osećanje
lojalnosti i ljubavi pojavilo se u njoj. Ta škola bila je NJENA škola; radiće tu i
biće ponosna na nju, i pokušaće da učini sve da bi od tog zlog mesta
napravila mesto koje odiše humanošću i pristojnošću. Verovatno nije mogla
mnogo toga da uradi. Bila je neiskusna i neobrazovana za ovaj posao, tako da
je morala prvo sebe da obrazuje pre nego što to učini drugima. Ipak, uradiće
sve što može; uradiće sve, makar koliko to energije i požrtvovanja tražilo, da
izvede ovu jadnu decu iz mraka u kojem su bila držana tako dugo.
 Treće poglavlje

Tokom sledećih nekoliko nedelja dve stvari su interesovale Doroti iznad

svega. Prva je bila da na neki način uredi razred; druga je da uspostavi neku
vrstu saradnje sa gospođom Krivi.
Ta druga stvar bila je iz više razloga teža. Kuća gospođe Krivi bila je loša
za život, do granica izdržljivosti. Uvek je bilo manje ili više hladno, nije
postojala nijedna udobna stolica, a hrana je bila odvratna. Predavanje je teži
posao nego što se to na prvi pogled primećuje i učitelju je potrebna bolja
hrana da bi bio u formi. Teško je bilo raditi i biti na ishrani koja se sastojala
od bezukusne ovčetine, trulih kuvanih krompira punili malih crnih tačaka,
vodenastog pudinga, hleba i margarina, i tankog čaja nikada ničega nije bilo
dovoljno. Gospođa Krivi bila je tolika škrtica da je i sama na sebi štedela, jela
je isto što i Doroti, samo je sebi uvek uzimala veći deo. Svakog jutra doručak
od dva pržena jajeta bio je iseckan i nepravilno podeljen, a marmeladu je,
kao i uvek, čuvala. Kako je vreme prolazilo, Doroti je postajala sve više i više
gladna. Jedne ili dve večeri nedeljno uspevala je da se nekako iskrade napolje
i kupi čokoladu, koju bi u tajnosti jela jer bi za gospođu Krivi, iako je
izgladnjivala Doroti manje-više namerno, bila smrtna uvreda da ona kupi
neku hranu za sebe.
Najgora stvar za Doroti bila je što nije imala privatnost ili barem malo
vremena koje je mogla da nazove svojim. Kada bi se nastava završila, jedino
mesto gde je mogla da boravi bila je „jutarnja soba“, gde bi bila pod nadzorom
gospođe Krivi. Gospođa Krivi smatrala je da ne sme da ostavi Doroti samu
duže od pet minuta. Utuvila je sebi u glavu, ili se barem pravila da je tako, da
je Doroti bila besposlena osoba koju si morao da maltretiraš. Tako da je
njihov razgovor uvek počinjao sa: „Pa, mis Milborou, vidim da nemate šta da
radite večeras? Zar nemate neke radne listove da ispravljate?“ Ili „Što ne
biste uzeli iglu i šili malo? Ja ne bih mogla da izdržim da samo sedim u toj
stolici i da ne radim ništa, kao vi.“ Uvek je pronalazila kućne poslove za
Doroti, čak ju je terala da čisti pod učionice subotom ujutru, kada devojčice
nisu imale nastavu; ali to ju je terala iz čiste zlobe jer, u stvari, nikada nije
verovala da Doroti može da uradi taj posao kako treba, pa je posle nje ponovo
čistila. Jedne večeri Doroti je bila dovoljno neoprezna da donese knjigu iz
javne biblioteke. Gospođa Krivi je planula čim ju je ugledala.
— Pa, mis Milborou! Mislila sam da nemate kad da ČITATE! — rekla joj je
kiselo. Ona nikada u životu nije pročitala nijednu knjigu i ponosila se time.
Pored toga, čak i kada nije direktno nadzirala šta Doroti radi, trudila se da
ona uvek oseti njeno prisustvo. Uvek se motala negde oko učionice, tako da
Doroti nikada nije mogla da prestane da razmišlja o tome da li je prisluškuje;
a kada bi pomislila da je buka prevelika, iznenada bi udarila drškom od metle
po zidu tako da bi sva deca poskočila, a onda nastavila da rade u tišini. Celog
dana bila je neumorna i stalno u pokretu. Kada nije kuvala obroke, brisala je
nešto metlom ili krpom, ili bi mučila čistačicu, ili bi upadala u učionicu da
„pogleda šta se radi“, u nadi da će uhvatiti Doroti ili decu u nekom prekršaju,
ili bi „baštovanila“, što bi značilo da bi makazama potkresivala jadnu živu
ogradu koja je jedva rasla na neplodnoj zemlji zadnjeg dvorišta. Samo dve
večeri nedeljno Doroti je imala slobodno, jer bi tada gospođa Krivi odlazila
na kako je zvala „jurenje za devojčicama“; a to je značilo da ide da skuplja
novac od roditelja. Te večeri Doroti je obično provodila u javnoj biblioteci,
jer kada gospođa Krivi nije bila kod kuće, očekivala je da i Doroti ne bude, da
bi uštedela na vatri i gasu. Druge večeri gospođa Krivi je provodila pišući
preteča pisma roditeljima ili pisma lokalnim novinama, pokušavajući da se
iscenjka za cenu oglasa. Nekada bi preturala po fiokama u učionici da proveri
da li su devojčice dobro ispisale sve u sveskama, a kao krajnja mera bilo je da
uzme da „šije malo“. Kad god ne bi imala šta da radi na pet minuta, izvadila
bi kutiju sa iglama i „šila malo“ — u stvari, sve se svodilo na porubljivanje
para pantalona od jeftinog belog platna, kojih je imala mnogo. Te pantalone
bile su najhladniji odevni predmet koji bi mogao da zamisliš; bile su toliko
skromne, više nego monaška ili isposnička odeća, odavale su utisak ledene i
smrtonosne čednosti. Sam pogled na njih ubacio bi te u razmišljanje o mrtvoj
gospođi Krivi, za koju bi svi zaboravili i da je ikada postojala.
Gledajući spolja na život gospođe Krivi, mogao si da zaključiš da ona nije
imala nikakva ZADOVOLJSTVA. Nikada nije radila ništa što bi drugi ljudi
radili iz razonode — nikada nije išla u bioskop, nikada nije čitala, nije jela
slatkiše, čak nikada sebi nije spremila neko bolje jelo ili se lepo obukla.
Socijalni život joj nije ništa značio. Nije imala prijatelje, i verovatno nije ni
mogla da zamisli tako neku stvar kao što je prijateljstvo, a retko je
razgovarala o stvarima koje nisu bile vezane za posao. Religijske poglede nije
ni imala. Jedino njeno mišljenje o religiji, iako je svake nedelje išla u
baptističku crkvu da impresionira roditelje, bio je antiklerikanizam stvoren iz
mišljenja da je sveštenstvo tu „samo da ti uzme pare“. Izgledala je kao
stvorenje koje ne zna za zadovoljstva, apsolutno zadovoljna besmislom
sopstvenog života. Ali u stvarnosti nije bilo baš tako. Postojalo je nekoliko
stvari iz kojih je crpela ogromno zadovoljstvo. Na primer, jedno je bila želja
za novcem. Postoje dve vrste pohlepnih ljudi — bezlični, gramzivi ljudi koji
će vas upropastiti ako im se ukaže prilika, ali koji nikada neće dvaput
pogledati na novčić, i drugi, mizerni ljudi koji nemaju ni mrvu talenta da
ZARADE novac, ali koji bi uvek, kako kaže izreka, zubima iz smeća paru
iskopali. Gospođa Krivi je pripadala toj drugoj vrsti. Neprekidnim
agitovanjem i neverovatnim blefovima uspevala je da održi školu sa dvadeset
jednom učenicom, ali nikada nije pokušavala da se proširi, jer nije želela da
troši novac na neophodna učila ili na bolje učitelje. Cena koju su devojčice
plaćale, ili nisu plaćale, bila je pet gvineja mesečno sa nekim dodacima, tako
da je, uz gladovanje i plate pomoćnicima, jedva mogla da nakupi nešto više
od sto pedeset funti čiste zarade godišnje. Ali i sa tim je bila potpuno
zadovoljna. Više joj je značilo da uštedi peni nego da zaradi funtu. Dokle god
je uspevala da zakine Doroti jedan krompir za večeru, ili dok je mogla da
kupi radne sveske za pola penija jeftinije, ili da naplati još pola gvineje preko
„dobrim mušterijama“, bila je potpuno zadovoljna. — A naravno, tu je bila
čista i besmislena zloba — one male zlobne stvari koje ti u stvari ne čine
nikakvo dobro, ali drugome čine zlo — njen omiljen hobi. Ona je bila jedna
od onih osoba koje bi imale neku vrstu duhovnog orgazma kada bi uspele da
napakoste nekome. Njen rat sa gospodinom Boglerom iz kuće pored, na
primer. Bio je to jednostrani rat jer jadni gospodin Bogler nije bio tip čoveka
koji bi se obračunavao sa gospođom Krivi. Ali ona ga je vodila bespoštedno i
bestidno. Toliko je gospođa Krivi želela da napakosti gospodinu Bogleru da se
nije libila ni da potroši novac da to uradi. Pre godinu dana gospodin Bogler
pisao je vlasniku zgrade (i jedno i drugo su neprekidno pisali pisma vlasniku
žaleći se na ponašanje onog drugog), obavestivši ga da dimnjak iz kuhinje
gospođe Krivi ide direktno u njegove zadnje prozore, i da je zamoli da ga
podigne za metar uvis. Istog dana kada je stiglo pismo od vlasnika, gospođa
Krivi je zvala zidare da spuste dimnjak za metar. To ju je koštalo trideset
šilinga, ali je vredelo. Posle toga nastao je dug gerilski rat, koji se sastojao od
bacanja stvari u dvorište tokom noći i na kraju je gospođa Krivi pobedila
prosuvši kantu mokrog pepela na lale gospodina Boglera. Gospođa Krivi je
pobedila u još jednoj nerazumnoj bici, a to se dogodilo malo posle Dorotinog
dolaska. Otkrivši slučajno da korenje Boglerove šljive raste ispod njenog zida,
ubrizgala je u njega celu kantu pesticida i uništila drvo. To joj je bio toliko
značajan događaj da ju je Doroti tada prvi put čula da se smeje. Doroti je u
početku bila isuviše zauzeta da bi obraćala pažnju na gospođu Krivi i njene
zle osobine. Odmah je videla da je gospođa Krivi zla žena, i da njen položaj
kod nje nije bolji nego položaj roba; ali to je nije uznemiravalo. Posao koji je
radila bio je veoma odgovoran i veoma naporan. U poređenju sa tim, njen
sopstveni život i budućnost su je jedva zanimali. Trebalo joj je nekoliko dana
da uspostavi kakav-takav red u razredu. Bilo je zanimljivo da se, iako nije
imala iskustva u predavanju, već prvog dana pronašla u tome, kao po
instinktu, i počela je da menja stvari, da pronalazi nove metode. Toliko toga
je bilo da se uradi da nije znala šta će pre. Prva stvar bila je da se otarasi
grozne rutine „kopiranja“ i posle drugog dana rada više nije bilo „kopiranja“,
uprkos negodovanjima gospođe Krivi. Časovi krasnopisa su takođe bili
proređeni. Da se Doroti pitala, ti časovi bi bili ukinuti jer nije znala koji je
smisao da devojčice od petnaest godina vežbaju krasnopis, ali gospođa Krivi
nije htela ni da porazgovara o tome. Imala je neku vrstu sujeverne
naklonosti prema krasnopisu. Sledeća stvar je naravno bila da se otarasi
grozne „Istorije u sto strana“ i takozvane
„Čitanke“. Bilo bi apsolutno besmisleno pitati gospođu Krivi da kupi nove
knjige za decu, tako da je prve slobodne subote Doroti zamolila da ode do
Londona, i to joj je uz negodovanje odobreno. Tamo je potrošila dve funte i
tri šilinga, od njenih dragocenih deset, na desetak polovnih primeraka
jeftinog školskog izdanja Šekspira, veliki polovni atlas, nekoliko zbirki
Andersenovih bajki za malu decu, set lenjira i šestara, i dve funte plastelina.
Sa tim, i knjigama iz istorije koje je iznajmila iz javne biblioteke mogla je da
počne kako treba.
Odmah je primetila šta je deci bilo neophodno a šta nisu imala. Bio je to
individualni rad. Podelila ih je u tri grupe, i podesila da dve grupe rade nešto
dok bi ona objašnjavala trećoj grupi, nešto što je za njih. Bilo je problema u
početku, naročito sa mlađim devojčicama, čije je pažnja nestajala čim bi ih
ostavila same. Ali nekim čudom i potpuno neočekivano, skoro sve su se
poboljšale tokom prvih nekoliko nedelja! One, u stvari, nisu bile toliko glupe
koliko su bile uvučene u dosadnu, mehaničku kolotečinu. Prve nedelje nisu
ništa učile; posle toga, potpuno neočekivano, njihovi mali umovi kao da su se
odmotali i procvetali nalik belim radama u proleće.
Veoma brzo ih je Doroti navela da razmišljaju svojom glavom. Davala im
je da pišu eseje, a ne da prepisuju glupe tekstove o ptičicama koje pevaju i
cveću koje se budi. Aritmetiku je počela da im predaje od početka, i ubrzo je
naučila mlađe devojčice da množe, dok su starije već prolazile kroz procese
deljenja i razlomaka; čak ju je troje dece pitalo oko decimala. Naučila ih je
osnove francuske gramatike umesto „Passez-moi le beurre s’il vous plait“ i
„Le fils du jardinier a perdu son chapcau“. Shvativši da nijedno dete u
razredu ne zna kako izgleda bilo koja država (iako je nekoliko njih znalo da
je Kito glavni grad Ekvadora), počela je sa njima da pravi veliku kartu Evrope
od plastelina na šper-ploči, uzimajući mere iz atlasa. Deca su obožavala da
prave kartu; uvek su molili da što duže rade tu aktivnost. i sa celim razredom,
izuzev šest najmlađih i Mevis Vilijams, koja je još uvek bila u fazi elemenata
slova, počela je da čita Magbeta. Nijedno dete nije nikada pročitalo ništa
svojevoljno, osim možda „Dečijih novina“; ali su spremno prihvatili Šekspira,
i kao što to sva deca rade kada ih ne uplaše analizama i detaljima. Istorija je
bila najteža stvar za učenje. Doroti nije shvatala do sada koliko je za decu
koja potiču iz siromašnih porodica sam koncept istorije bio nepoznat. Svaka
malo obrazovanija osoba, koliko god slabo se informisala, zna neke stvari u
vezi sa istorijom; može da zamisli rimskog centuriona, srednjovekovnog
viteza, plemića iz osamnaestog veka, čak i sami pojmovi antike, srednjeg
veka, renesanse i industrijske revolucije znače joj makar malo. Ali ova deca
su odrasla u kućama koje nisu imale knjige i uz roditelje kojima je bila
smešna ideja da prošlost ima neke veze sa sadašnjošću. Nikada nisu čuli za
Robina Huda, nikada se nisu igrali vitezova i odmetnika, nikada se nisu pitali
ko je izgradio engleske crkve i šta znači Fid. Def.[22] na peniju. Postojale su
samo dve istorijske ličnosti za koje su sve bez razlike čule, a to su bili
Kolumbo i Napoleon. Niko ne zna zašto — možda su se Kolumbo i Napoleon
pojavljivali u novinama češće nego bilo koja druga istorijska ličnost. Oni su
se usadili u dečije umove kao Tvidldum i Tvidldi[23], dok nisu postali jedini
istorijski likovi. Kada je pitala kada su izmišljeni automobili, jedna
desetogodišnja devojčica je rekla „pre hiljadu godina i to je uradio Kolumbo“.
Neke starije devojčice su pročitale „Istoriju u sto strana“ od Bodičee do
prvog jubileja, ali su praktično sve zaboravile. To i nije toliko bilo bitno jer su
većinom bile u pitanju laži i gluposti. Počela je čas sa objašnjavanjem
Cezarove invazije, ali iako je prvo mislila da će predavati tako što će čitati
tekstove iz istorijskih knjiga koje je pozajmljivala iz biblioteke, shvatila je da
je taj način neuspešan jer su one jedva mogle da razumeju reči koje su bile
višesložne. Nekako je uspela da to sve prebaci u jednostavniji oblik, a pošto
nije ni sama znala puno o tome, pravila je beleške, parafrazirala i tako im
predavala. Pokušavala je na sve načine da im u njihove nezainteresovane
umove usadi neku sliku iz prošlosti, ili da ili barem malo zainteresuje za sve.
Jednog dana joj je brilijantna ideja pala na pamet. Kupila je rolnu jeftinih
tapeta i počela sa decom da pravi istorijsku kartu. Označili su na papiru
godine i vekove, i onda su pored njih lepili sličice koje su sekli iz ilustrovanih
časopisa — sličice vitezova u oklopima, španskih galija, prvih štamparija i
vozova. Zakačen na zidovima učionice, ceo tapet bio je predstava britanske
istorije, koju su iz dana u dan popunjavali. Deci se to svidelo više od
pravljenja karte Evrope od plastelina. Doroti je primetila da su uvek lakše
radili zadatke koji su u sebi sastojali PRAVLJENJE nečega, umesto da su
samo učili činjenice. Čak su imali nameru da prave reljefnu kartu sveta, tri
puta dva metra, od dekupaža, ako bi Doroti to uspela da „provuče“ pored
gospođe Krivi —jer je priprema toga zahtevala dosta vode i pravio se nered.
Gospođa Krivi je gledala na Dorotine inovacije sa ljubomorom, ali se u
početku nije mešala. Nije htela da pokaže otvoreno da je bila zapanjena i
oduševljena činjenicom da je konačno imala učiteljicu koja je želela da radi
nešto. Kada je primetila da je Doroti potrošila sopstvene pare na knjige za
decu, to je izazvalo kod nje zadovoljstvo skoro jednako onom kad učini neku
veliku pakost. Naravno da je i dalje zabadala nos u sve što Doroti radi, i
insistirala da se Doroti posveti „radu na prepisivanju sa devojčicama“. Ali
njen sistem je bio, kao uostalom i u većini škola, upućen samo roditeljima. S
vremena na vreme deca bi odnela sveske kući roditeljima na proveru i
gospođa Krivi nije želela da se u njima nađe ništa što bi bilo potcenjivački.
Ništa nije smelo da bude precrtano, ili označeno kao „loše“ ili podvučeno;
umesto toga, svako veče Doroti je prepravljala sveske, pod nadzorom gospođe
Krivi, dodajući lepše komentare crvenim mastilom. „Veoma dobar rad“, i
„Odlično napreduješ, sjajno. Samo nastavi!“, bili su joj omiljeni. Sva deca u
školi su izgleda „napredovala sjajno“, samo što niko nije rekao u kom smeru
se kretalo to napredovanje. Ali roditelji su izgleda bili u stanju da progutaju
nenormalne količine ovakvih gluposti.
Bilo je naravno i situacija kada je Doroti imala problema sa devojčicama.
Činjenica da su sve bile različitih godina bila je problem sama po sebi, iako su
je volele i bile „dobre“ na času u početku, ali nijedna grupa dece nije zauvek
„dobra“. Nekada su bile lenje, nekada su se prepuštale najgorem poroku koji
devojčice u školi imaju — kikotanje. Prvih nekoliko dana Doroti je
posvećivala dosta pažnje maloj Mevis Vilijams, koja je bila gluplja nego što bi
ikada mogao iko da pretpostavi da jedno dete od jedanaest godina može biti.
Na prvi pokušaj da je natera da radi bilo šta osim pisanja elemenata slova
odgovorila je poluživotinjskom tupošću u očima. Nekada je, opet, upadala u
reč i tada bi znala da postavi neverovatna pitanja za koja nije postojao
odgovor. Na primer, otvorila bi „Čitanku“ i našla bi neku ilustraciju, recimo
slona, i pitala Doroti:
— Izvinte, mis, a šta j’ ovo? (jedva da je uspevala da izgovori sve glasove)
— To je slon, Mevis.
— A š’a j’ slon?
— Slon je vrsta divlje životinje.
— A š’a j’ životnja?
 — Pa na primer, pas je životinja.
— A š’a j’ pas?
I tako je mogla u nedogled. Negde na pola nastave četvrtog dana Mevis je
podigla ruku i progovorila sa nekom vrstom pristojnosti:
— Mol’m, mis, mogu d’ odem u kupat’lo? — Da — rekla joj je Doroti.
Jedna starija devojčica je podigla ruku, pocrvenela, i spustila ruku kao da
je nešto želela da kaže, ali nije smela. Kada ju je Doroti upitala šta je želela
da kaže, progovorila je postiđeno:
— Izvinite, mis, ali mis Strong nije dozvoljavala da Mevis ide sama u
kupatilo. Ona se zaključa unutra i ne želi da izađe, a to razljuti gospođu Krivi,
mis.
Doroti je pohitala ka kupatilu, ali je bilo prekasno. Mevis je ostala u
svojevoljnom pritvoru do dvanaest. Kasnije je gospođa Krivi objasnila Doroti
da je Mevis ozbiljno zaostala u razvoju, ili kako je ona to zvala „nije tačna u
glavu“. Bilo je nemoguće naučiti je bilo čemu. Naravno, gospođa Krivi to nije
rekla Mevisinim roditeljima, koji su verovali da im je dete samo malo
„usporeno“ i plaćali su školu redovno. Sa Mevis je bilo lako raditi. Daš joj
svesku i olovku i kažeš joj da crta i biće mirna ceo dan. Ali Mevis, dete
navike, nije crtala ništa drugo osim elemenata slova — sedela je satima u
tišini, srećna, isplaženog jezika i crtala stranice i stranice linija pravih i
krivih.
Uprkos tim manjim nevoljama, koliko je sve neočekivano lepo išlo!
Štaviše, neverovatno lepo! Negde oko desetog novembra, posle dosta
gunđanja zbog cene uglja, gospođa Krivi je dozvolila da se založi vatra u
učionici. Deca kao da su postala pametnija kada su bila u toplom. Bilo je
srećnih trenutaka kada bi vatra pucketala u ognjištu, a gospođa Krivi bila van
kuće. Tada bi deca radila u tišini i upijala lekcije koje su im bile omiljene.
Najbolje je bilo kada bi dve najstarije devojčice čitale Magbeta, ostali bi bez
daha posmatrali kako one pokušavaju da ožive scene, a Doroti bi ih samo
opominjala da izgovaraju reči pravilno, i ponekad bi im objašnjavala ko je
Belonina deveruša ili kako veštice jašu na metlama. A devojčice su naučile, sa
uzbuđenjem kao da je u pitanju detektivska priča, kako je Birnam Vud uspela
da dođe do Dunsiane i Magbet da bude ubijen od čoveka koga nije rodila
žena. To su bili trenuci u kojima se trud predavanja isplaćivao — trenuci kada
se dečiji entuzijazam rasplamsa, kao suvo drvo, i sretne se sa tvojim, i onda
zajedno otključavaju mora znanja i nauke, koji potiskuju osećaj umora ili
napora. Nijedan posao nije toliko uzbudljiv kao predavanje, ako imaš
potpunu slobodu. Nije ni Doroti znala da to „ako“ jeste jedno od najvećih
„ako“ na svetu.
Posao joj je odgovarao i bila je srećna zbog toga. Već je dobro upoznala
decu do tog trenutka, znala je njihove osobine i načine na koji bi svaku od
njih navela da razmišlja. Postala im je privrženija, zainteresovanija za njihov
napredak, i više zagrižena da im učini najbolje, nego što je to ikada i
zamišljala. Kompleksan, neprekidan posao predavanja ispunio joj je život isto
kao što su je parohijski poslovi ispunjavali kod kuće. Razmišljala je i sanjala
časove; uzimala je knjige iz biblioteke i proučavala teoriju pedagogije. Toliko
joj se sviđalo da je bila spremna da predaje celog života, čak i sa platom od
deset šilinga nedeljno, ako bi imala ovakve uslove. To je bio njen poziv, tako
je barem mislila.
Bilo koji posao koji bi je okupirao potpuno bio je dobra promena u
odnosu na besmislenost vremena koje je provela u amneziji. Ali ovo nije
samo bio običan posao; izgledao je, kao misija, kao smisao života. Pokušaji da
probudi tupe mozgove ove dece, pokušaji da ih izvuče iz žabokrečine u koju
su bili ubačeni starim sistemom, bili su za nju stvar za koju je bila spremna
da žrtvuje i telo i dušu. Zbog toga je, u to vreme, samim interesovanjem za
posao, zaboravila na odvratne uslove života u kući gospođe Krivi, i sasvim
zaboravila na njen poluživotinjski položaj i neizvesnu budućnost.
 Četvrto poglavlje

Ali naravno to nije moglo da potraje. Nije prošlo puno, a roditelji su

počeli da se mešaju u Dorotin program rada. Ta stavka — problemi sa
roditeljima — bila je jedna od rutina svake privatne škole. Svi roditelji su
dosadni iz nastavnikovog ugla, a roditelji dece iz trećerazredne privatne škole
su nemogući. S jedne strane, nisu znali šta uopšte znači obrazovanje; sa
druge strane, gledali su na „.školarinu“ na isti način na koji su gledali na
račun u mesari ili bakalnici i pokušavali su da otkriju da li su prevareni.
Bombardovali su učitelje loše napisanim porukama u kojima su postavljali
nemoguće zahteve, a te poruke su slali po deci koja su ih većinom, učila
napamet na putu do škole. Druge nedelje Mejbl Brigs, jedna od
najpametnijih devojčica u razredu, donela je Doroti poruku sledeće sadržine:

Draga mis, da li biste molim Vas davali Mejbl malo više časova
ARITMETIKE? Mislim da ne obraćate puno pažnje na to. Sve te mape i tako
to... Njoj treba neka realna nauka, ne te skupe stvari. Tako, malo više
ARITMETIKE, molim vas,
Dž. Brigs
P.S. Mejbl mi priča da sad učite nešto što se zove decimali. Ne želim da ona
uči decimale, želim da uči ARTIMETIKU.

Tako je Doroti prestala da ubacuje Mejbl na časove geografije i posvetila

se aritmetici, zbog čega je Mejbl plakala. Još pisama je pristizalo. Jedna
majka je bila uznemirena jer je čula da deca čitaju Šekspira. „Čula sam“,
napisala je u pismu, „da je taj gospodin Šekspir bio pisac dramskih tekstova, i
da li je mis Milborou sigurna da on nije bio NEMORALAN pisac? Nju nikada
nismo vodili u bioskope ili u pozorišta i mislim da je samo čitanje dramskih
tekstova veoma grešno i za nju“, i tako dalje. Pristala je kada je čula da je taj
gospodin Šekspir mrtav. To ju je nekako smirilo. Jedan roditelj je hteo da mu
dete ima bolji rukopis, drugi je mislio da je francuski samo gubljenje
vremena; i tako se nastavilo sve dok se Dorotin pažljivo stvaran sistem nije
raspao. Gospođa Krivi joj je jasno rekla da sve što roditelji traže ona mora da
uradi ili da se barem pravi da radi. U mnogim slučajevima je to bilo skoro
nemoguće, jer bi to poremetilo sve što bi trebalo jedno dete da nauči, na
primer, da radi aritmetiku dok je ostatak razreda radio istoriju ili geografiju.
Ali u privatnim školama reč roditelja je zakon. Takve škole postoje kao
prodavnice, laskajući mušterijama, a ako roditelji žele da im deca nauče samo
ringeraja i štampana slova, učitelj to mora da uradi, inače gubi učenika.
Činjenica je bila da su roditelji bili veoma uznemireni zbog priča o Dorotinim
metodama. Nisu imali razumevanja za te nove ideje, da deca treba da prave
mape od plastelina ili da čitaju poeziju, a stara mehanička rutina, koje se
Doroti grozila, bila im je prilično prihvatljiva. Počeli su da vrše sve veći i veći
pritisak, a pisma su im bila sve ispunjenija rečju „praktično“, što je značilo
više časova prepisivanja i aritmetike. A njihov pojam aritmetike sastojao se
od sabiranja, oduzimanja, množenja i „prakse“, deljenja ogromnih brojeva,
što nije imalo nikakvog smisla. Nekolicina njih je uopšte znala šta su to
decimale, i samim tim su smatrali da ni deca to ne treba da znaju. Ipak, da je
samo to bio problem, nikada ne bi bilo nekih ozbiljnijih sukoba. Roditelji bi
maltretirali Doroti kao što to svi roditelji rade; ali Doroti bi na kraju naučila,
kao što i svi učitelji na kraju nauče, da uz malo taktike može da ih bezbedno
izbegne. Ali postojala je jedna stvar koja je sigurno vodila u nevolju, a to je
bila činjenica da su svi roditelji, osim roditelji troje dece bili nekomformisti,
dok je Doroti bila anglikanac. Činjenica je bila da je Doroti izgubila veru u
sve — prethodna dva meseca, uz sve avanture koja je prošla, čudo bi bilo da je
i dalje verovala. Ali to joj nije puno pomoglo; katolik ili anglikanac, disident,
Jevrejin, musliman ili ateista, svi imaju neke urođene navike kojih se ne
mogu odreći. Doroti, koja je rođena i odgajena u crkvi, nije razumela stavove
nekomfomista. Koliko god da se trudila, nije uspevala da izbegne neke male
stvari koje su vređale roditelje. Odmah na početku nastao je sukob oko
veronauke — dvaput nedeljno deca su čitala određene delove iz Biblije. Stari
zavet i ponekad Novi zavet — nekoliko roditelja je odmah pisalo žaleći se da
mis Milhorou ne odgovara deci na pitanja koja ona postavljaju oko
Bogorodice; tekstovi o Bogorodici se prelaze u tišini, ili po mogućstvu se
preskaču i izbegavaju. Ali je Šekspir, taj nemoralni pisac, bio taj koga su deca
pamtila. Devojčice su čitale Magbeta dolazeći polako do scene kada se
ispunjava veštičije proročanstvo. Birnem Vud je došao do Dunsine — taj deo
je ispunjen; ali šta ćemo sa čovekom koga nije rodila žena? Stigli su do
fatalnog dela:

MAGBIT: Jadnog li posla, koji mi se učini lakim,

Željnog krvi mač sam radovao, i sa njim krvario,
 Pusti nek padne na bedne grbove
Imao sam čaroban život, koji ne sme uzeti onaj što je od majke rođen.
MEKDAF: Uprkos magiji tvojoj, anđeo smrti je po tebe došao,
Reći ću tebi, da sam ja taj Mekdaf, koga su iz majčine materice, na silu
izvadili.

Devojčice su gledale zbunjeno. Zavladala je trenutna tišina, i tada je hor

glasova odjeknuo učionicom:
— Molim Vas, mis, da nam objasnite šta to znači?
Doroti im objasni. Objasnila im je sa zadrškom, i nepotpuno, praveći neke
fatalne greške — znajući da je, kako god okrene, u nevolji — ali ipak im je
objasnila. Posle toga, počela je zabava.
Polovina dece je otišla kući i pitala roditelje o značenju reči „materica“.
Gungula je nastala odmah, gomila pisama i žalbi koje su pristizale,
prouzrokovane elektrošokom koji je prostrujao kroz petnaest pristojnih
nekomformističkih domova. Te noći su roditelji verovatno imali neku vrstu
konklave, jer se sledeće nedelje, kad se škola završila, delegacija njih pojavila
kod gospođe Krivi. Doroti ih je čula kako pristižu jedno po jedno, i
pretpostavljala je šta će se desiti. Kako je raspustila decu, čula je gospođu
Krivi kako je zove: — Dođite ovde na minut, mis Milborou.
Doroti se pela uz stepenice, jedva kontrolišući klecanje kolena. U mračnoj
sobi za prijeme gospođa Krivi je stajala namrgođena pored klavira, a šestoro
roditelja je sedelo ukrug, nalik na inkviziciju. Tu je bio gospodin Džordž
Brigs, koji je napisao pismo u vezi sa aritmetikom — on je bio bakalin
opreznog pogleda, a pored njega sedela je njegova mršava svadljiva žena. Do
njih sedeo je krupan čovek volovske građe, sa ogromnim brkovima, dok je
pored njega sedela bezbojna, neverovatno RAVNA žena koja je izgledala kao
da je izravnjana nekim teškim objektom — možda svojim mužem. Njihova
imena Doroti nije zapamtila. Tu je takođe bila i gospođa Vilijams, majka
zaostalog deteta, mala, crna, veoma tupa žena, koja se slagala sa svim što bi
bilo ko rekao, i poslednji je bio gospodin Pojnder trgovački putnik. On je bio
mladoliki muškarac srednjih godina, sivog lica, nemirnih usana, i ćelave
glave po kojoj su bili zalepljeni komadi vlažne loše perike. Zbog dolaska
roditelja, vatra je bila upaljena u kaminu.
— Sedite ovde, mis Milborou — reče gospođa Krivi, pokazujući na tvrdu
stolicu koja je stajala kao optuženička klupa nasred kruga roditelja. Doroti
sede.
 — A sad — reče gospođa Krivi — saslušajte šta gospodin Pojnder ima da ti
kaže.
Gospodin Pojnder je imao štošta da kaže. Ostali roditelji su ga očigledno
izabrali za govornika, a dok je govorio gomilice žućkaste pene su mu se
pojavljivale u uglovima usta. A ono što je bilo fantastično jeste da je uspevao
da kaže sve, valjda jer je imao toliki osećaj prema pristojnosti, a da nijednom
ne pomene reč koja je izazvala celu nevolju.
— Ja smatram da govorim u ime svih nas — rekao je glasom nekoga ko se
pretvara da je načitan — da ako mis Milborou zna o kojoj drami se radi,
Mekdaf ili kako se već zove, da ona sadrži reči kao što su... pa reči o kojima
pričamo, a koje deca ne bi trebalo da čuju. Moje je mišljenje da je sramota da
u školskim knjigama postoje takve reči. Siguran sam da je iko od nas znao da
je taj Šekspir takav, odmah bismo to zaustavili. To me iznenađuje, moram da
priznam. Pre neko jutro sam čitao u novinama da je taj Šekspir otac engleske
književnosti; pa ako je to književnost, onda ne želimo da se ta književnost
toliko uči. Mislim da se svi slažu sa mnom. Sa druge strane, ako mis Milborou
ne zna da ta reč, mislim na reč o kojoj se radi, postoji u knjizi morala je na to
da obrati pažnju. Nije bilo potrebe da još i objašnjava šta to znači. Samo je
trebalo da ih ućutka i da im ne dozvoli da postavljaju pitanja, to je pravi
način da se radi sa decom.
— Ali deca tako ne bi razumela dramu! — protestovala je Doroti po treći
ili četvrti put.
— Naravno da ne bi! Mislim da ne vidite poentu moje priče, mis
Milborou! Ne želimo da oni to razumeju. Mislite da mi želimo da ona kupe
prljave ideje iz knjiga? Dosta im je tih prljavih filmova i bednih dečijih
časopisa, sve te prljave, ljubavne pričice sa slikama... pa nećemo sad o tome.
Ne šaljemo mi decu u školu da bi učile takve stvari. Ja govorim ono što svi
roditelji misle. Mi smo pristojni bogobojažljivi ljudi. Neki od nas su baptisti,
neki od nas metodisti, a čak je dvoje ili troje iz crkve Engleske; ali mi svi
zaboravljamo razlike među nama kada je nešto ovakvo u pitanju. Želimo da
decu odgajimo u pristojnom maniru i bez znanja nekih tamo činjenica o
životu. Da je po mome, nijedno dete, naročito ne devojčice, ne bi znale ništa
o životnim činjenicama pre nego što bi napunile dvadeset jednu.
Zvuci odobravanja su se čuli od svih roditelja, a ogromni čovek je dodao:
— Ja, more, u pravu si Pojndere, ja, more, tako je!
Kada su završili sa temom Šekspira, gospodin Pojnder je dodao nekoliko
primedbi na Dorotine novokomponovane metode predavanja, što je pružilo
šansu gospodinu Džordžu Brigsu da se ubaci u priču s vremena na vreme.
 — To ja pričam! Praksa, to je ono što želimo, praksu! Ne te gluposti kao
što je poezija i pravljenje neki’ karata i lepljenje tih govnarija od papira. Daj
im da pišu i da računaju i zajebi ostalo. Praksa! Rekao sam!
To je trajalo nekih dvadeset minuta. U početku je Doroti pokušavala da se
raspravlja, ali je videla kako joj iza leđa ostalih gospođa Krivi pokazuje da
prestane. Kada su roditelji završili sa kritikama, Doroti je bila na ivici suza.
Spremali su se da krenu, ali ih je gospođa Krivi zadržala.
— Samo TRENUTAK, dame i gospodo — rekla je — sad kada sam vas sve
saslušala, nadam se da ćete mi dozvoliti da i ja kažem nešto. Samo želim da
razjasnim neke stvari, ako ste pomislili da sam JA kriva za to. I vi, mis
Milborou, ostanite tu!
Okrenula se ka Doroti i ispred roditelja je iskritikovala dobrih desetak
minuta. Rekla je da je Doroti donela sve te prljave knjige bez njenog znanja;
da je učinila čin izdajstva time i da ako se išta tako dogodi ponovo, da će je
oterati bez razmišljanja. Bespoštedno ju je vređala. Rečenice tipa „devojka
koju sam primila u kuću“, „koja jede moj hleb“ čak i „ona što živi od moje
milostinje“ ponavljane su nekoliko puta. Roditelji su sedeli okolo i gledali, a
njihova tupava lica, lica na kojima nije bilo zla ili pakosti, nego samo
tupavosti izazvane neobrazovanošću i vaspitanjem, odobravala su to kao da
su shvatali da je time okajan neki veliki greh. Doroti je ovo razumela;
razumela je da je neophodno da je gospođa Krivi „iskritikuje“ pred
roditeljima, tako da oni dobiju osećaj da je njihov uloženi novac dobro
isplaćen i da nisu prevareni. Ali i dalje, to je bilo surovo i nepodnošljivo, a
bes je polako rastao u njoj do mere da je bila spremna da uhvati i izudara
gospođu Krivi. Iznova i iznova je razmišljala „ne mogu da ovo izdržim, ne
mogu da izdržim! Ima da joj kažem ono što mislim i da izletim iz kuće“! Ali
nije to učinila. Užasno joj je bila jasna mizerija njenog položaja, šta god da se
desi, kakve god uvrede da istrpi, mora da to učini ako želi da zadrži posao.
Zbog toga je sedela mirno, poniženog izraza lica, okružena roditeljima. Njen
bes je polako postajao očaj, i shvatila je da će se rasplakati ako se ne suzdrži.
Ali takođe je i shvatila, da ako se rasplače, to će biti poslednja kap koja će
preliti čašu i da će roditelji tražiti da je otpusti. Da bi se iskontrolisala, zabila
je nokte toliko duboko u dlanove da je na kraju shvatila da se raskrvarila na
nekoliko mesta. „Kritika“ je bila gotova garancijama gospođe Krivi da se tako
nešto više neće dogoditi i da će bezbožni Šekspir biti odmah spaljen. Roditelji
su time bili zadovoljni. Doroti je dobila kritiku i oni će imati koristi od toga;
nije ih interesovalo što je to bilo pogrešno i što su je time ponizili. Pozdravili
su se sa gospođom Krivi, hladno su odmahnuli glavama prema Doroti, i otišli
su. Doroti je ustala da krene, ali joj je gospođa Krivi pokazala da ostane tu
gde je.
— Sačekajte još momenat — reče zloslutno dok su roditelji odlazili. —
Nisam još završila, nisam ni deo još završila.
Doroti ponovo sede. Kolena su joj klecala, i bila je na ivici suza više nego
ikada. Pošto je ispratila roditelje, gospođa Krivi se vratila sa kofom vode i
prosula je na vatru nema smisla da gori ugalj sad kad su roditelji otišli. Doroti
je pretpostavila da je „razgovor“ tek počinjao. Ipak, bes gospođe Krivi kao da
je prestajao, ili je samo skinula tu masku vrle vernice koju je držala pred
roditeljima.
— Želim da razgovaram sa vama, mis Milborou — reče— sad ćemo da
razjasnimo jednom za svagda kako ova škola funkcioniše i kako će
funkcionisati ubuduće. — Da — reče Doroti.
— Biću otvorena prema vama. Kada ste došli, odmah sam videla da ne
znate prvo pravilo predavanja u školi; ali nisam znala da nemate toliko
razuma i pristojnosti kao što bi jedna devojka trebalo da ima. Radili ste na
svoj način prvih par nedelja, a zaboravili ste da je prvenstveno da u tome
imate podršku roditelja. Pa ja TO neću da trpim više. Od sada ćete da radite
sve na MOJ način, ne na SVOJ. Da li vam je to jasno?! — Da — reče Doroti
ponovo.
— Nemojte da mislite da ja ne mogu bez vas — nastavi gospođa Krivi —
mogu ja da nađem učiteljicu za dva penija nedeljno, sa fakultetom čak. Ali te
fakultetlije većinom piju, ili se, nema veze, to da znate da za vas nema
opijanja i tako nekih stvari. Mogu da vam kažem da ćemo se slagati jedino
ako odbacite te svoje novokomponovane ideje i razumete šta je to praktično
predavanje. Tako da, sedite i slušajte.
Doroti je slušala. Sa oduševljenjem, i cinizmom koji je bio gori zbog toga
što je bio potpuno nesvestan, gospođa Krivi je objašnjavala tehnike grozne
kolotečine koju je ona zvala praktična škola.
— To ima da shvatite jednom za svagda — počela je — da jedina stvar koja
je bitna u ovoj školi jesu školarine. A te gluposti oko „razvijanja dečijeg
uma“, kako ih zovete, za to nema mesta ovde. Pare su ono što me interesuje,
ne RAZVIJANJE DEČIJIH UMOVA. Na kraju krajeva, to je i logično. Zar ne
mislite da bi na neki drugi način uspevala da održim školu da radi i da mi
kuća ovako lepo izgleda da nema novca koji će to platiti. Pare prvo, a sve
ostalo ide posle. Zar vam nisam to rekla prvog dana kada ste došli ovde.
— Jeste — reče Doroti ponizno.
— Pa onda, pošto roditelji plaćaju školarinu, o roditeljima se i brinemo.
Radite ono što oni žele, to je jedino pravilo ovde. Mogu da vam kažem da cela
gungula koju ste napravili sa tim plastelinom i papirom ne čini ništa loše
deci; ali ako to roditelji ne žele, ni ja ne želim. Oni žele da deca nauče samo
dve stvari, a to su lepo pisanje i aritmetika. Naročito krasnopis. To je nešto
što oni vide kao korisnu stvar. Tako da časove pisanja i lepog pisanja treba da
povećate. Hoću da imam gomilu lepih prepisanih tekstova koje devojčice
mogu da ponesu kućama, i koje roditelji mogu da pokažu komšijama, što
nam je neka vrsta besplatne reklame. Hoću da deca pišu dva sata dnevno i
ništa više...
— Dva sata prepisivanja dnevno — ponovi Doroti ponizno.
— Da, i hoću dosta aritmetike. Roditelji baš vole aritmetiku: naročito
vezanu za novac. Obraćajte uvek pažnju na roditelje. Ako ih sretnete na ulici,
zastanite i popričajte sa njima o njihovoj deci. Naglasite da je njihovo dete
najbolje u razredu i da će, ako ostane još tri polugodišta, činiti čuda. Da li me
shvatate? Nemojte slučajno da im govorite da nema mesta za boljitak; jer ako
im kažete TO, odmah će ispisati decu. Samo još tri polugodišta — to je ono što
treba da im kažete. A kada pravite izveštaje na tromesečjima, donesite ih
meni da ih ja još jednom pogledam. Volim da ih ja sama pregledam.
Gospođa Krivi pogleda Doroti u oči. Verovatno je htela da kaže kako se
ona uvek potrudi da svaka devojčica ima dobre ocene i da bude skoro pa
najbolja; ali nije to rekla. Doroti nije mogla ništa da kaže u tom trenutku.
Bila je pokorna i bleda, mada joj je u srcu rastao bes i otpor koji je morala da
iskontroliše pre nego što je progovorila. Nije naravno imala nameru da
protivreči gospođi Krivi. „Razgovor“ joj je slomio duh.
Iskontrolisala je glas i rekla:
— Učiću ih samo krasnopis i aritmetiku je l’ to to?
— Pa nisam ja baš tako to rekla. Ima još nekih stvari kojima bi ih trebalo
učiti. Francuski na primer — francuski se VEOMA sviđa roditeljima. Ali to
nije neka stvar koju bi trebalo puno da radite. Nemojte da im punite glavu
puno gramatikom, sintaksom i tako tim stvarima. To ih ne vodi nigde, koliko
ja to vidim. Naučite ih „Parley vous francey“ i „passey moi le beurre“ i tako
dalje; to im je korisnije od te vaše gramatike. A tu je i latinski, ja uvek
smatram latinski dobrim predmetom. Ali pretpostavljam da ne znate dobro
latinski.
— Ne — priznade Doroti.
— Pa i nema veze. Ne morate da ih učite. Nijedan roditelj ne želi da mu
dete gubi vreme oko latinskog. Ali žele da vide da to postoji na rasporedu
časova. To izgleda otmeno. Naravno ima tu još mnogo predmeta koji postoje
u rasporedu, ali ih mi ne radimo. Bibliotekarstvo, daktilografija, na primer;
takođe i ples i muzičko. To samo lepo izgleda na reklami.
— Aritmetika, krasnopis, francuski —još nešto? — upita Doroti.
— O da, istoriju, geografiju i englesku književnost, naravno. Ali možete to
i da ne predajete, sve vam je to gubljenje vremena. Od geografije ih učite da
znaju glavne gradove. Naučite ih imenima glavnih gradova svih engleskih
pokrajina i kolonija, kao tablicu množenja. Tako mogu da pokažu drugima da
znaju nešto. A što se tiče istorije, držite se one knjige „Istorija u sto strana“.
Ne želim da uče iz onih velikih knjiga što ste ih doneli iz biblioteke. Jednom
sam otvorila tu jednu knjigu i pročitala da su Englezi bili poraženi u ne znam
ti ni ja kakvoj bici. Jeste to možda dobro da deca znaju, ali roditelji to neće da
trpe, samo da znate.
— A književnost? — reče Doroti.
— Pa naravno, treba nešto i da čitaju, i ne znam što ste vi odbacili te divne
male čitanke koje mi imamo. Nastavite sa čitankama. Jesu možda malo
starije, ali su sasvim dobre za tu decu, i to ja znam. A naravno treba da nauče
i neke pesmice napamet. Neki roditelji vole da im deca znaju pesmice. „Dečak
koji je stajao na zapaljenoj palubi“, na primer, ili „Potonuće parobroda“, kako
li se zvao taj brod?, a da „Potonuće parobroda Hespera? Malo poezije im neće
škoditi tu i tamo. Ali molim vas, zaboravite na tog ŠEKSPIRA.
Doroti nije dobila čaj tog dana. Već je odavno prošlo vreme čaja, ali kada
je gospođa Krivi završila sa objašnjavanjem, poslala je Doroti napolje bez
ikakvog pominjanja čaja. Možda je to bila neka vrsta kazne zbog Magbeta.
Doroti nije tražila dozvolu za izlazak, ali je osećala da ne može više da
provede ni trenutka u kući. Zato je stavila šešir na glavu, ogrnula kaput i
uputila se niz ulicu u javnu biblioteku. Bio je kraj novembra. Dani su bili
vlažni, a noću je vetar brijao kroz golo drveće, čineći da gasni lampioni
trepere pored toga što su bili dobro zaštićeni, a lišće se kovitlalo po trotoaru.
Doroti blago zadrhta. Oštar vetar ju je podsetio na Trafalgar skver. Iako nije
razmišljala o tome da bi je gubitak posla vratio u siromaštvo iz koga je
pobegla — nije baš bila u toliko lošoj situaciji — ipak, „razgovor“ sa gospođom
Krivi joj je načinio Trafalgar skver bližim. Usadio joj je u dušu zakon, u
stvari, to je bila jedanaesta zapovest i prva zapovest modernog sveta, koja je
poništavala sve ostale: „Ne gubi posao.“
Ali ono što joj je gospođa Krivi rekla u vezi sa „praktičnim predavanjem“
dodatno joj je pomoglo da realno shvati činjenice. Umalo je glasno rekla ono
što većina ljudi u njenom položaju misli, ali nikada ne govori. Njena fraza,
koju je često izgovarala, „školarina je to što me zanima“, bio je moto, koji bi
bez ikakvih problema mogao da bude napisan na svakoj privatnoj školi u
Engleskoj.
Naravno bio je veliki broj privatnih škola u Engleskoj. Drugorazredne,
trećerazredne, četvrtorazredne (Ringvud haus je bio klasični tip
četvrtorazredne škole), postoje u svakom londonskom predgrađu i skoro
svakom provincijskom gradiću. Otprilike ih je bilo preko deset hiljada, od
kojih je jedva hiljadu posećivala inspekcija. Iako su neke malo bolje od
drugih, veći broj je bio bolji od opštinskih škola sa kojima su se takmičili, isto
zlo je bilo u svima njima; postojale su zbog samo jedne stvari, a to je
pravljenje novca. Često su, sem toga što nisu radili ništa nelegalno, radili po
istom principu kao bordel ili taverna. Neki mali škrti biznismen bi (često su
škole vodili ljudi koji nisu imali nikakve veze sa obrazovanjem) ustao jednog
jutra i rekao ženi: „Ema, pazi ovako! Što ne bismo nas dvoje napravili školu?
Tu mogu da se zarade lepe pare, znaš, a ne moraš toliko da se trudiš kao oko
prodavnice ili paba. Pored toga, ništa ne rizikuješ; nemaš troškova, sem
nekoliko klupa i tablu. A možemo da napravimo sve u stilu. Da nađemo i par
onih momaka sa Oksforda ili Kembridža da rade za male pare, da im
nabavimo i uniforme i tako neke male šešire, znaš? E to će da zadovolji
roditelje. Samo vidi da budemo u nekom dobrom kraju gde nećemo imati
toliko jaku konkurenciju.“ Obično biraju neku od onih predgrađa srednje
klase gde su ljudi bili isuviše siromašni da bi mogli da priušte dobre privatne
škole, a bili su isuviše ponosni da pošalju decu u državne škole. Na neki
način, bira kraj kao mlekadžija ili raznosač novina, i ako bi bio dovoljno
mudar i taktičan, i ako ne bi imao konkurencije, godišnje je mogao da zaradi
i nekoliko stotina.
Naravno, nisu sve škole bile iste. Nije svaki vlasnik škrta mizerna osoba
kao gospođa Krivi, postojale su neke škole u kojima je atmosfera bila
pristojna, a učitelji dobri tako da su mogli da naplate po pet funti mesečno.
Sa druge strane, neke od njih su bile meta skandala. Kasnije, kada je Doroti
upoznala neku učiteljicu koja je radila u drugoj privatnoj školi u Sautbridžu,
čula je priče o školama koje su gore i od Ringvud hausa. Čula je o jeftinoj
provincijskoj školi gde su putujući glumci ostavljali decu kao nepotreban
prtljag, i gde su deca jednostavno vegetirala, ne radeći apsolutno ništa, i često
bi punila šesnaest godina a da nisu znala ni da čitaju; druga škola u kojoj su
dani proticali u stalnoj pobuni, gde je stari učitelj jurio dečake i tukao ih
štapom, a onda bi seo za katedru i plakao od očaja dok mu se celo odeljenje
smejalo. Dokle god ovakve škole budu radile samo zbog novca, takve stvari će
se dešavati. Skupe privatne škole gde su bogataši slali svoju decu bile su,
makar na prvi pogled, bolje od ostalih, jer su mogli da plate dobre
nastavnike, a prosvetna inspekcija bi se trudila da ih često proverava; ali u
dubini su i one imale istu trulu osnovu.
Tek kasnije je, i to postepeno, Doroti otkrila ove stvari o privatnim
školama. U početku je bila u strahu da će se jednog dana prosvetni inspektori
pojaviti u Ringvud hausu, videti šta je to u pitanju i koliko je loše, i da će je
na kraju zatvoriti. Kasnije je naravno shvatila da se tako nešto neće dogoditi.
Ringvud haus nije bio „prepoznat“ i samim tim nije dolazila inspekcija.
Jednog dana je prosvetni inspektor došao u posetu školi, ali sem što je
premerio dimenzije učionice da bi utvrdio da svaka devojčica ima dovoljan
broj kubnih metara vazduha, nije ništa drugo uradio; a i nije imao ovlašćenja
da bilo šta radi. Mali broj „prepoznatih“ škola — manje od jedne desetine —
bile bi kontrolisane oko kvaliteta nastave. Što se ostalih tiče, slobodne su bile
da rade šta god požele. Niko ih nije kontrolisao osim roditelja, slepac je vodio
slepca.
 Peto poglavlje

Sledećeg dana Doroti je počela da menja program u skladu sa naredbama

gospođe Krivi. Prvi čas tog dana bio je krasnopis, a sledeći geografija.
— To bi bilo to devojke — reče Doroti kad je sat otkucao deset — sad
prelazimo na lekcije iz geografije.
Devojčice su uz tresak otvorile fioke na klupama i bacile omražene radne
sveske u njih, uz glasan uzdah olakšanja. Žamor „o, geografija“ proneo se
kroz razred. Bio je to jedan od njihovih omiljenih časova. Dve devojčice koje
su bile redari te nedelje, a čiji je posao bio da obrišu tablu, da skupljaju
sveske i tako dalje (deca će se uvek boriti za privilegiju da rade takve
poslove), skočile su sa mesta da dohvate poluzavršenu mapu koja je stajala na
zidu. Ali ih Doroti zaustavi.
— Samo trenutak. Sedite vas dve. Danas nećemo raditi na karti.
— Ali, mis? Zašto ne možemo, mis? MOLIM VAS da to radimo —
negodovala su deca.
— Ne, plašim se da smo u poslednje vreme trošili mnogo vremena na
mapu. Sad ćemo početi da učimo glavne gradove engleskih pokrajina i
kolonija. Želim da svaka od vas zna većinu do kraja polugodišta.
Na dečijim licima se ocrtavalo negodovanje. Doroti je to videla i pokušala
da ih oraspoloži — bio je to taj besmislen pokušaj nastavnika da predstavi
dosadan predmet kao izuzetno zanimljiv:
— Pomislite kako će samo vaši roditelji biti ponosni na vas kada budete
znali ime svakog većeg grada u Engleskoj.
Deca to nisu progutala. Zavrištala su horski negodujući.
— O, GLAVNI GRADOVI! Učenje GLAVNIH GRADOVA! To je ono što smo
radili sa mis Strong. Molim vas, mis, zašto ne možemo da radimo na mapi?
— Bez rasprave. Uzmite sveske i pišite ono što vam budem govorila. Posle
ćemo zajedno to da čitamo. Bezvoljno deca su uzela sveske 1 dalje gunđajući:
— Molim vas, mis, možemo li barem da radimo na mapi sledeći put?
— Ne znam. Videću.
Tog popodneva karta je bila uklonjena iz učionice, a gospođa Krivi je
sastrugala plastelin sa daske i bacila ga. To se dogodilo i sa ostalim stvarima,
jednom po jednom. Sve promene koje je Doroti unela su nestale. Vratili su se
u rutinu beskonačnih „kopiranja“, besmislene „prakse“ sabiranja i
oduzimanja, papagajskog ponavljanja fraza „Passez-moi le beurre“ i „Le fils
du jardinier a perdu son chapeau“, naravno tu su bile i „Istorija u sto strana“
i odvratna „Čitanka“ (Gospođa Krivi je zaplenila Šekspira, rekavši da će ga
spaliti. Veća je doduše bila verovatnoća da ga je prodala). Dva sata dnevno su
samo prepisivali. Dve depresivne parole na crnom papiru, koje je Doroti
skinula, vraćene su, a tekst je obnovljen tako da je sad bio vidljiviji nego
ikada, što se tiče istorijske karte Engleske gospođa Krivi ju je odnela i spalila.
Kada su deca shvatila da se vraćaju na omražene lekcije, za koje su mislili da
su prošlost, prvo su bili zapanjeni, onda očajni i na kraju su upali u staru
tupavost. Ali Doroti se osećala gore nego deca. Posle samo par dana besmisla,
u koji je bila obavezna da ih vodi, počela je da sumnja u sebe i da se pita
koliko će to uspeti da izdrži. Iznova i iznova ju je progonila ideja da otkaže
poslušnost gospođi Krivi. Zašto da ne, pomislila je, gledajući decu kako se
muče i kako gunđaju pod teretom besmislenih lekcija — zašto to ne prekinuti
i vratiti se na prave lekcije, makar na sat ili dva dnevno?
Zašto ne prestati sa časovima i pustiti decu da se igraju? Mnogo bi im to
bolje bilo nego ovo sad. Pusti ih da crtaju, ili da prave nešto od plastelina ili
da smišljaju svoje bajke — bilo šta REALNO, bilo šta što bi ih zainteresovalo,
umesto ove odvratne besmislene rutine. Ali se nije usuđivala. U svakom
trenutku gospođa Krivi je mogla da upadne, i ako bi videla da se deca „igraju“
umesto da rade ono što je naređeno, ona bi bila u velikoj nevolji. Zbog toga
je Doroti skupila srce, i povinovala se naređenjima gospođe Krivi potpuno, i
stvari su se vratile na onaj nivo koji je bio pre nego što se mis Strong
„pokvarila“.
Lekcije su toliko dotakle dno u svojoj suvoparnosti da je najlepši deo
nedelje bio kada bi gospodin But dolazio četvrtkom da drži čas hemije.
Gospodin But je bio zlovoljni, nervozni pedesetogodišnjak, dugačkih smeđih
brkova. Nekada je bio direktor državne škole, ali je ovih dana uspevao da
zaradi taman dovoljno za život večitog pijanca, dajući povremene časove za
dva i po penija. Njegovi časovi su bili neopisivo baljezganje. Čak i u svojim
treznim danima gospodin But nije bio baš savršen predavač, ali sad kada je
bio na granici delirijum tremensa i kada se svaki dan pitao da li će dočekati
sledeći, sve znanje hemije ga je napustilo. Stao bi nasred učionice klateći se, i
ponavljao je samo jednu rečenicu iznova i iznova.
Zapamtite, devojke počeo bi svojim promuklim glasom, koji je nekada
možda imao očinski prizvuk — broj elemenata je devedeset tri, devedeset tri
elementa postoje, a vi svi znate šta su to elementi, zar ne? Ima ih devedeset
tri, zapamtite taj broj, devedeset tri.
Sve to vreme Doroti je sedela na časovima (nije smela da napušta
učionicu tokom časova hemije, jer je gospođa Krivi smatrala da je
nepristojno da devojčice ostanu same sa starijim muškarcem) i bila je očajna
zbog tuđe sramote. Svi časovi su počinjali sa devedeset tri elementa i nikada
nisu odmakli dalje. Ponekad je pominjao i „veoma interesantan eksperiment
koji ću vam pokazati sledeće nedelje, veoma interesantan, sigurno ćemo ga
imati sledeće nedelje, baš zanimljiv eksperiment“, koji, ne mora se reći,
nikada nije bio izveden. Gospodin But nije imao nikakve hemijske
instrumente, a ruke su mu se toliko tresle da ih nije mogao koristiti ni da ih
je imao. Devojčice su provodile te časove u tihoj dosadi, ali i to im je prijalo
posle odvratnih sati prepisivanja.
Deca nikada više nisu imala isti odnos sa Doroti posle roditeljske posete.
Naravno nije se to promenilo odjednom. Zavoleli su „staru mis“, i očekivali
su da će se posle nekoliko dana mučenja prepisivanjem i „komercijalnom
aritmetikom“ vratiti na interesantne lekcije. Ali pisanje i aritmetika nisu
prestajali, i samim tim popularnost Doroti kao učiteljice čiji časovi nisu bili
dosadni i koja ih nije tukla, zavrtala uši ili slično, polako je nestajala.
Pored toga, prenosila se priča da je sve krenulo od Magbeta. Deca su
shvatila da je njihova omiljena učiteljica učinila nešto pogrešno, ali nisu
znali šta je u pitanju, i da ju je neko „izribao“ zbog toga. To ju je umanjilo u
njihovim očima. Ne možeš da radiš sa decom, čak ni sa decom kojima si drag,
ako nemaš tu dominaciju kao odrastao; ako jednom ta dominacija nestane,
čak i najbolje dete će te prezirati. Tako su i ova deca postala bezobrazna na
svoj stari, provereni način. Pre toga, Doroti je morala da se obračunava samo
sa povremenim napadima lenjosti, eksplozijama smeha ili glupim
kikotanjem; sada su stvari postajale mnogo ozbiljnije. Deca su se na svoj
način bunila protiv odvratne rutine. U nekoliko kratkih nedelja zaboravili su
da im je Doroti bila draga i da im je škola bila zanimljiva. Sada im je škola
bila ono što je i pre bila i ono što su svi očekivali da bude — mesto gde zevaš i
dosađuješ se i s vremena na vreme udariš ili ubodeš onog do sebe, ili pokušaš
da iznerviraš učitelja do kraja, i gde uzdahneš sa olakšanjem kada shvatiš da
je čas završen. Nekada bi upadali u kolektivni plač, nekada bi se svađali i
besneli uporno kako samo mala deca umeju: „ZAŠTO moramo ovo da
radimo? ZAŠTO bilo ko mora da zna da čita i piše?“, iznova i iznova, dok
Doroti ne bi uzviknula da se utišaju i pripretila im batinama. U poslednje
vreme postala je prilično nervozna; to ju je iznenadilo i šokiralo ne neki
način, ali nije mogla da se obuzda. Svakog jutra je govorila sebi da danas
NEĆE izgubiti živce i svakog jutra, sa očajnom tačnošću, JESTE gubila živce,
naročito oko pola dvanaest kada su deca bila najgora. Ništa na svetu nije tako
teško kao rad sa pobunjenom decom. Pre ili kasnije, Doroti je to znala,
izgubiće kontrolu nad sobom i počeće da ih bije. Za nju je to bila neoprostiva
stvar, udariti dete; ali skoro svi učitelji su na kraju primorani na to. Sada je
bilo nemoguće naterati bilo koje dete da radi, osim ako ih nije direktno
gledala. Ako bi samo okrenula pogled i na trenutak, salva loptica od papira bi
poletela po učionici. Pored svega, robovski posao prepisivanja i
„komercijalne aritmetike“ pokazao je nekakve rezultate i roditelji su bili
zadovoljni.
Poslednjih par nedelja polugodišta bili su najgori. Preko dve nedelje
Doroti je bila bez pare u džepu, jer joj je gospođa Krivi rekla da je ne može
isplatiti sve dok „neke pare ne legnu“. Tako je morala da se odrekne tajne
čokolade koja joj je pomagala da preživi, i samim tim neprekidna glad koju je
osećala učinila ju je malaksalom i bezvoljnom. Bilo je olovnih jutara kada su
minuti prolazili kao sati, kada se trudila da skine pogled sa sata, i kada bi
upadala u očaj znajući da posle ovakvog časa dolazi još jedan istovetni, a
posle njega još jedan, i tako sve do beskonačnosti. Gore od toga bilo je kada
su deca bila u svom glasnom raspoloženju i kada je bio potreban stalni i
iscrpljujući napor da ili nekako iskontroliše; a naravno, sa druge strane zida,
gospođa Krivi je prisluškivala, spremna da u svakom trenutku upadne uz
tresak i da vikne glasom koji bi ih sve uplašio: „Molim lepo! Kakva je sad to
buka?“
Doroti je tek sada bila potpuno svesna bednog života kod gospođe Krivi.
Loša hrana, hladnoća, nemogućnost kupanja, sad su joj izgledali mnogo
bitniji nego pre. Pored toga, stvar na koju nije obraćala pažnju dok se
radovala novim idejama u poslu, a to je samoća. Ni otac, ni Vartbarton joj
nisu pisali, a u ta dva meseca nije stekla nijednog prijatelja u Sautbridžu. Za
bilo koga u tom položaju, a naročito za ženu, bilo je nemoguće da nađe
prijatelje. Nije imala novca, nije imala svoju kuću, van škole jedino mesto
bekstva bila je javna biblioteka, barem nekoliko dana u nedelji kada je mogla
da ode tamo, i naravno tu je bila crkva nedeljom ujutru. Išla je stalno u
crkvu, naravno — gospođa Krivi je insistirala na tome. Prvog nedeljnog jutra
postavila je pitanje u vezi sa Dorotinim verskim ubeđenjima.
— Žalim da znam koja religijska mesta posećujete — reče joj —
pretpostavljam da ste kršteni u engleskoj crkvi, zar ne?
— Da — reče Doroti.
— Hm, dobro onda. Ne mogu sad da se setim gde da vas pošaljem. E da, tu
je Sveti Đorđe, to je anglikanska, a tu je i baptistička kapela gde ja odlazim.
Većina naših roditelja su nekonformisti, a oni baš ne odobravaju da učiteljica
bude anglikanka. Nikad ne smete da budete neoprezni sa roditeljima.
Napravili su veliki problem pre nekoliko godina kada se ispostavilo da je
učiteljica katolkinja, zamislite! Naravno, ona je to krila koliko god je mogla,
ali na kraju je troje roditelja ispisalo decu. Ja sam je se otarasila istog dana
kada sam saznala, naravno. Doroti je ćutala.
— Ipak — nastavila je gospođa Krivi — kod nas ima troje anglikanske dece,
a možda se desi da se ta crkvena veza isplati. Tako da je možda bolje da
rizikujete i da idete u Svetog Đorđa. Ali budite oprezni, da znate. Rekli su mi
da je Sveti Đorđe jedna od onih crkava u kojima se mnogo moli i krsti, i tako
to. Dvoje naših roditelja su u „plomutskoj braći“, i oni će nestati ako vas vide
da se krstite. Tako, onda idite radite tako te stvari ili kako god to radite.
— U redu — reče Doroti.
— I držite oči otvorene tokom službe. Dobro pogledajte po crkvi i vidi da li
ima neka devojčica u zajednici koja bi možda mogla da postane naš učenik.
Ako vidite bilo koju da odgovara, raspitajte se posle službe za ime i adresu.
Tako je Doroti otišla u Crkvu Svetog Đorđa. Bila je to crkva za nivo „viša“
od Svetog Estlina; stolice su bile umesto klupa, ali nije bilo tamjana, i vikar
(bio je to gospodin Gor-Vilijams) nosio je jednobojnu mantiju, osim za
praznične dane. Što se tiče službe, bile su istovetne kao i one na koje je
navikla kod kuće, tako da je prolazila kroz njih kao po navici i tačno je znala
šta će se u kom momentu dogoditi.
Nije se dogodio momenat koji bi joj vratio veru. U stvari, ceo koncept
vere joj je trenutno bio besmislen; njena vera je nestala, isparila bez traga. To
je misteriozna stvar, gubitak vere — misteriozna kao i sama vera. Kao i vera,
to nije zasnovano na logici; to je kao promena vremenskih prilika u mozgu.
Ali koliko god joj beznačajne bile službe, nije žalila za vremenom
provedenim u crkvi. Naprotiv, radovala se nedeljnim jutrima kao
blagoslovenom miru; jer je nedeljno jutro značilo bekstvo od gospođe Krivi i
ispitivačkog pogleda i zvocanja. Sa druge strane, sama atmosfera crkve ju je
tešila i smirivala. Koliko je ona shvatala, u svemu što se događa u crkvi,
koliko god apsurdno i kukavički možda bilo, postoji nešto — teško za
definisanje, ali neka vrsta časti, duhovnog oporavka, a to nije lako naći u
spoljašnjem svetu. Smatrala je da se, iako više ne veruje, bolje za nju da ide u
crkvu; bolje da prati neke drevne običaje nego da se upušta u nepoznatu
slobodu. Znala je veoma dobro da nikada više neće moći da se iskreno
pomoli; ali takođe je znala da će do kraja života morati da prati neke
ustaljene norme u kojima je bila odgajena. To ju je podsećalo da je nekada
vera držala ceo njen život, bila praktično kostur njene duše.
Ali i dalje nije preterano duboko razmišljala o gubitku vere niti o tome šta
joj to može doneti u budućnosti. Bila je iscrpljena, neprekidno pokušavajući
da ne gubi živce, i da nekako izdrži do kraja tog groznog polugodišta. Kako se
polugodište približavalo, sve je teže bilo da održava red u razredu. Devojčice
su se ponašale užasno, i sve više su mrzele Doroti, upravo zbog toga što im je
nekada bila draga. One su smatrale da ih je ona izdala. U prvom trenutku
pokušavala je da bude pristojna i dobra prema njima, ali se kasnije pretvorila
u još jednu groznu staru mučiteljku kao što su i prethodne bile. Postala je
grozna zver koja ih je terala da neprekidno samo prepisuju i koja im je
udarala zauške kada bi napravile i najmanju mrlju u svesci. Doroti je
primetila da je nekada gledaju sa onom prostom, dečijom mržnjom. Nekada
su smatrale da je lepa, ali sada im je bila ružna, matora i usukana. Istina je da
je dosta smršala otkad je radila u Ringvud hausu. Sada su je mrzele kao što
su mrzele i sve ostale učiteljice pre nje.
Nekada su je namerno maltretirale. Starije i inteligentnije devojčice su
razumele situaciju veoma dobro — razumele su da je Doroti sad pod šapom
stare veštice i da će je na kraju ona verovatno oterati ako one budu pravile
veliku buku; nekada su se namerno drale iz petnih žila samo da bi gospođa
Krivi uletela i da bi uživale u kritikama koje je Doroti tada trpela. U nekim
trenucima Doroti bi im oprostila za sve što su uradile, jer je shvatala da je to
bio jedini normalan način da se izbori sa monotonijom posla. Ali nekada bi
joj nervi bili na ivici i tada bi posmatrala ta mala okrugla tupava lica kako joj
se keze, sa dozom besa, čak možda i mržnje. Deca su tako slepa, tako surova,
tako egoistična. Ne shvataju kada te maltretiraju preko granice trpljenja, a
ako bi i znali, ne bi ih bilo briga. Možeš da činiš ono što je najbolje za njih,
možeš da budeš smiren u situacijama koje bi i svecima bile izazov, ali ako bi
morao da ih opterećuješ, mrzeće te bez obzira da li si ti kriv za to ili ne.
Koliko su istiniti, kada naravno ti nisi nastavnik ili učitelj, ti često govoreni
stihovi:

Pod surovim okom učitelja,

Mališani dan provode,
U uzdasima i strahu!

Ali kad si sam to surovo učiteljsko oko, shvataš da postoji i druga strana
medalje.
 Poslednja nedelja je stigla, i sa njom glupa farsa koju su zvali „ispiti“.
Sistem je, kako je to objasnila gospođa Krivi, bio sasvim jednostavan. Sa
decom vežbaš, na primer, nekoliko zadataka iz aritmetike toliko puta da oni
sigurno zapamte odgovore. Onda te iste zadatke daš na testu pre nego što im
se ukaže prilika da ih zaborave. Testove, naravno, deca nose roditeljima na
proveru. A Doroti pod budnim okom gospođe Krivi piše izveštaje koje takođe
nose, A reč „izuzetno“ napisana bi bila toliko mnogo puta da joj se događalo,
kao što se nekada dogodi sa rečima koje stalno pišete, da je napišete
nepravilno uopšte ne primećujući to, tako da je ta reč nekada bila napisana
kao „izzuetno“, „izutzetzno“, „izutezno“.
Poslednji dan je protekao u strašnoj gunguli. Čak ni gospođa Krivi nije
mogla da obuzda decu. Do podneva su Dorotini nervi bili u komadima, a
gospođa Krivi je sa njom imala „razgovor“ i to ispred sedmoro dece koja su
bila tu na ručku. Popodne je bilo još gore, tako da se Doroti umalo rasplakala
od svega.
— Devojke — vikala je pokušavajući da nadjača buku. — MOLIM VAS,
prestanite! MOLIM VAS! Ponašate se odvratno prema meni. Mislite li da je to
lepo?
To joj je bila fatalna greška. Nikada, nikada se ne prepuštaj deci na milost
i nemilost! U trenutku je zavladao muk, a onda je jedno dete zavrištalo,
glasno koliko je moglo: „Učiteljiceeee!“ U sledećem trenutku ceo razred je
počeo, čak i imbecilna Mevis da vrišti iz sveg glasa: „Učiteljice! Učiteljiceeee!
Učiteljice!“, u tom momentu nešto se prelomilo kod Doroti. Zastala je na
trenutak, onda je podigla devojčicu koja se najviše drala, i zalepila joj šamar
iz sve snage. Srećom ta devojčica je bila jedna od onih „srednjih mušterija“.
 Šesto poglavlje

Prvog dana raspusta Doroti je dobila pismo od gospodina Vartbartona.

„Draga moja Doroti, ili bi možda trebalo da te oslovim sa Elen, pošto mi je
rečeno da ti je to novo ime. Verovatno si pomislila, plašim se, da sam
bezosećajan pošto ti nisam pisao do sada. Ali istina je da sam tek pre desetak
dana čuo za ceo taj navodni slučaj bekstva. Bio sam u inostranstvu, prvo sam
lutao po Evropi, zatim sam otišao u Beč i Rim. Ti dobro znaš da ja uvek
pokušavam da se na takvim putovanjima klonim svojih vrlih zemljaka. Oni su
dovoljno odvratni i u svojoj domovini, što ih u inostranstvu čini takvima da
me je sramota što sam odavde i predstavljam se kao Amerikanac.
Kada sam se vratio u Knajp Hil, tvoj otac nije želeo da me primi, ali sam
nekako uspeo da nađem Viktora Stouna, koji mi je dao tvoju adresu i novo
ime. To je uradio bez mnogo ubeđivanja, tako da sam ja zaključio da je on,
kao i svi u tom otrovnom gradu, ubeđen da si počinila neki greh. Mislim da je
mojim pojavljivanjem oborena teorija da smo nas dvoje pobegli, ali i dalje svi
oni smatraju da si ti ipak učinila nešto skandalozno. Mlada žena nestaje
odjednom, znači da mora da postoji neki muškarac u celoj priči. To je način
razmišljanja provincijalaca. Ne moram ti naglašavati da sam poricao celu
priču toliko da sam umalo poludeo. Verujem da bi ti bilo drago da čuješ da
sam uspeo da ostanem nasamo sa onom odvratnom vešticom, matorom
Sempri, i da sam joj očitao lekciju; i veruj mi da sam imao utisak da mi je
STVARNO poverovala. Ali ipak, ta žena je neko poluhumanoidno biće. Ništa
mi nije konkretno rekla, sem nekih jadikovki o „jadnoj, JADNOJ Doroti“. Čuo
sam da si nedostajala ocu i da bi te on rado primio kući, samo da nije bilo tog
skandala. Kažu da ovih dana ne jede redovno kao pre. Svima govori da si
„otišla da se oporaviš od blaže bolesti i da sad imaš odličan posao u školi za
devojke“. Iznenadićeš se kad čuješ šta mi se dogodilo. Morao je da plati sve
dugove! Rekli su mi da su se trgovci udružili i da su hteli da šalju tužbe crkvi.
Nešto takvo se nikada nije dogodilo u Plamstedskoj episkopiji, ali avaj, ovo je
demokratsko vreme! Ti si, izgleda, bila jedina koja je mogla da drži trgovce
mirnima. A sad moram da ti saopštim nešto u vezi sa mnom...“
U tom trenutku Doroti pocepa pismo u napadu razočaranja, čak i besa.
Mogao je da pokaže makar malo saosećanja! To je tako ličilo na Vartbartona,
naročito sad kad ju je uvalio u ozbiljne nevolje, jer, na kraju krajeva, to što se
pravio tako hladan i nezainteresovan bila je njegova krivica. Ali kada je o
svemu lepo razmislila, opravdala je to njegovom hladnokrvnošću. Ništa nije
učinio da joj pomogne, a niko ne očekuje da će on da se sažaljeva na njene
probleme koje nije uzrokovao. Pored toga, njegov privatni život je vrveo od
skandala; verovatno je smatrao da takav ženski skandal nije neka bitna stvar.
Na Božić Doroti je dobila pismo od oca, i u njemu dve funte kao poklon.
Iz sadržaja pisma bilo je očigledno da joj je sve oprostio. ŠTA je bilo to što joj
je trebalo oprostiti ona nije bila sigurna, jer nije znala ni šta je tačno uradila;
ali oprostio joj je. Pismo je počelo nemarnim, ali ipak prijateljskim pitanjima.
Raspitivao se da li joj posao odgovara i da li je škola dovoljno prostrana, da li
joj je soba velika. Čuo je kako su sada škole mnogo bolje opremljene, ne kao
u njegovo vreme. Jer u njegovo vreme, itd, itd. Doroti je shvatila da on nema
nikakve informacije o tome gde ona uopšte radi. Na sam pomen škole
mislima je bio u Vinčesteru, u njegovoj staroj školi; za mesto kao što je
Ringvud haus nije bilo mesta u njegovoj glavi.
U ostatku pisma gunđao je zbog stvari koje su se dešavale u parohiji.
Paroh se žalio da je preumoran i da radi po ceo dan. Prokleti crkvenjaci se
samo nešto žale i dosađuju mu, a dojadila su mu Prodžetova kukanja oko
zvonika, koji samo što se nije obrušio. Žena koju je unajmio da pomogne
Eleni bila je samo smetnja, uspela je da drškom od metle razbije prednju
stranu dedinog sata, i tako je nastavio na još četiri strane. Na nekoliko mesta
je izokola pomenuo da bi voleo da se Doroti vrati da mu pomaže; ali nije
otvoreno rekao da se vrati kući. Izgleda da je i dalje bilo potrebno da ona
ostane dalje od očiju i dalje od misli — skelet dobro zatvoren u dalekom i
zaboravljenom ormaru.
Pismo je Dorotino srce ispunilo nostalgijom. Želela je da se vrati u
parohiju i u Devojački klub, razmišljala je o tome kako se otac teško snalazi
bez nje i da li ga te dve žene paze. Volela je svog oca na način koji nikada nije
pokazivala; jer on nije bio osoba koja je volela izlive naklonosti. Iznenadila
ju je i malo šokirala činjenica da je veoma malo razmišljala o njemu u
proteklih nekoliko meseci. Bilo je perioda od po nekoliko nedelja kada bi
potpuno zaboravila da postoji. Istina je bila da ju je užasan posao toliko
okupirao da nije imala vremena za razmišljanje.
Sada je škola bila gotova, imala je slobodnog vremena koliko je želela ili,
u stvari, koliko bi joj gospođa Krivi dozvoljavala. Gospođa Krivi je smišljala
najrazličitije posliće koji bi Doroti držali kod kuće veći deo dana. Veoma joj
je jasno saopštila da je tokom raspusta ona samo nepotrebni trošak, i zbog
toga joj je nadgledala obroke (verovatno besna zbog činjenice da Doroti jede
a ne radi) do te mere da je to postalo nepodnošljivo. Zbog tih stvari Doroti je
sve slobodno vreme provodila van kuće. Osećala se bogato sa platom od četiri
i po funte za devet nedelja i sa dodatne očeve dve funte. Zbog tog osećaja
počela je da kupuje sendviče u lokalnoj mesari, u stvari, da sve češće jede van
kuće. Gospođa Krivi se slagala sa tim, iako možda nezadovoljna jer je volela
da joj prigovara, ali ipak srećna jer je tako štedela na hrani.
Doroti je išla u duge usamljene šetnje, istražujući Sautbridž i njegov još
zabačeniji komšiluk Dorli, Vembridž i zapadni Holton. Zima je stigla, vlažna i
bez vetra, neuporedivo sablasnija u tim bezbojnim lavirintima predgrađa
nego što bi bila u najvećoj divljini. U dva ili tri navrata, iako takva
ekstravagancija znači i moguću glad sledećeg dana, Doroti je kupila jeftinu
povratnu kartu do Ajver hita i Burnham biča. Drveće je bilo golo i mokro,
okruženo beskrajnim tepihom opalog lišća, koje je svetlucalo kao bakar. To
su bili dani kada je bilo dovoljno toplo da si mogao da sediš napolju i da čitaš,
pod uslovom da poneseš rukavice. Na Badnje veče, gospođa Krivi je izvadila
neke grančice božikovine, koje je sačuvala od prethodne godine, očistila ih i
pokačila po kući; ali naravno nije imala nameru da pravi božićni ručak. Nije
podnosila te božićne gluposti, kako je govorila, to je samo razlog da trgovci
uzmu pare, potpuno nepotrebni trošak; a ionako nije volela ćuretinu i
božićni puding. Za Doroti to je bilo olakšanje; božićni ručak u odvratnoj
„jutarnjoj sobi“ (odmah je zamislila gospođu Krivi sa šeširom od ukrasnog
papira) bio je nešto što bi rado preskočila. Sama je sebi napravila božićni
ručak — tvrdo kuvano jaje, dva sendviča sa sirom i čašu limunade — i to
pojela u šumi blizu Burnhama, ispod velikog bresta, čitajući „Čudne žene“
Džordža Gisinga.
Kada bi bilo isuviše kišno i hladno da bi se išlo u šetnje, Doroti je
provodila vreme u javnoj biblioteci. Postala je jedna od stalnih posetilaca
biblioteke, zajedno sa nezaposlenima koji su dremali listajući ilustrovane
časopise koje nisu čitali. Pored njih, redovan je bio i stari neženja koji je
živeo u „sobama“ koje je plaćao dve funte nedeljno, a dolazio je da čita knjige
o jedrenju. Ogromno olakšanje je osetila kada se polugodište završilo, ali je
taj osećaj uskoro izbledeo; nije bilo žive duše sa kojom bi porazgovarala, tako
da su se dani vukli teže nego ikada. Verovatno ne postoji nijedno mesto na
svetu gde bi mogao da budeš usamljeniji od londonskih predgrađa. U velikim
gradovima vreva i haos ti daju iluziju zajedništva, dok u selima i varošima
svako svakoga zna, a to je čak i malo previše zajedništva. Ali u mestima kao
što je Sautbridž, ako nemaš porodicu i stalni dom, pola života možeš provesti
da ne upoznaš nikoga. Na takvim mestima postoje žene, stare, zapuštene,
zaposlene na loše plaćenim poslovima, koje prožive ceo svoj život u skoro
potpunoj samoći. Nije prošlo mnogo, a Doroti se osetila malodušno, uhvatilo
ju je to zlo stanje u kojem je ništa nije moglo zainteresovati. A to je bio taj
omraženi demon modernog doba — zli duh koji čeka u dubini duše svakog
modernog čoveka — i ona je tek u tom trenutku shvatila šta znači izgubiti
veru.
Pokušavala je da se zabavi knjigama, i u tome je uspevala nedelju ili dve.
Ali uskoro su joj sve knjige postale dosadne i teške; jer mozak ne radi ako si
potpuno sam. Na kraju je shvatila da ne može da izdrži da čita ništa teže od
detektivskog romana. Išla je u šetnje od deset, petnaest milja, pokušavajući
da se izmori i da se onda oseti bolje; ali odvratne ulice u predgrađu, i vlažne,
blatnjave staze po šumama, golo drveće, smrznuta mahovina i velike gljive,
samo su je još više ispunjavale melanholijom, trebalo joj je ljudsko društvo, a
izgleda da nije postojao način da ga pronađe. Uveče kada se vraćala u školu i
kada bi pogledala na od toplote zamagljene prozore ostalih kuća, iz kojih se
čuo smeh i muzika sa gramofona, srce joj se stezalo od jeda i tuge. Ah, kada
bi mogla da bude kao ti ljudi unutra, da barem ima dom, porodicu, i nekoliko
prijatelja koje bi posećivala i viđala! Bilo je dana kada je skupljala hrabrost
da priđe i da razgovara sa strancima na ulici. Bilo je dana kada je pokušavala
da posvećenijom molitvom upadne u oko vikaru Svetog Đorđa i njegovoj
porodici ne bi li joj dali da radi nešto za parohiju; bilo je čak toliko
depresivnih dana kada je razmišljala da se priključi YWCA.[24]
Taman pred kraj raspusta, u biblioteci se upoznala i kasnije sprijateljila sa
mis Biver, sitnom ženom koja je radila kao nastavnica geografije u Tutovom
komercijalnom koledžu. To je bila jedna od škola u Sautbridžu. Tutov
komercijalni koledž je bio mnogo veća i finija škola od Ringvud hausa —
imala je sto pedeset đaka oba pola, a čak su se uzdigli na taj nivo da su imali i
desetak nastavnika i da im je rad bio malo blaža kolotečina. To je bila škola
za one roditelje koji stalno brbljaju o „modernom treningu za biznis“, i čija je
glavna reč efikasnost, a to je u stvarnosti bilo neprekidno ukidanje svih
tragova humanosti u nauci. Postojao je katehizam koji su zvali „ritual
efikasnosti“, koji su sva deca u školi znala napamet odmah po dolasku. U
njemu su bila ovakva pitanja i odgovori:
PlTANJE: Šta je tajna uspeha?
ODGOVOR: Tajna uspeha je u efikasnosti.
PITANJE: Koji je test za ispitivanje efikasnosti?
ODGOVOR: Test za ispitivanje efikasnosti je uspeh.
I tako se to nastavljalo u nedogled. Rekla joj je da je glavni događaj u
školi bio kada bi sva deca zajedno govorila napamet ceo ritual, uz
direktorovo nadgledanje. Taj ritual su obavljali dva puta nedeljno, umesto
jutarnje molitve, i to je nešto čime su se ponosili. Mis Biver je bila sitna žena
okruglog tela, mršavog lica i crvenog nosa, i hodala je kao kokoška. Za
dvadeset godina ropskog posla uspela je da nakrpi prihod od četiri funte
nedeljno, i privilegiju da „živi napolju“, umesto da živi u samoj školi. Živela
je u „sobama“ — to jest, u jednokrevetnoj sobi u koju je nekada mogla da
pozove Doroti, uglavnom kada bi obe imale slobodno veče. Doroti je jedva
čekala takve prilike! Te posete su retko bile moguće, jer gazdarica kod koje je
mis Biver živela nije odobravala posete. Kod nje nije imalo šta drugo da se
radi sem da zajedno rešavaju ukrštenicu iz Dejli mejla i razgledaju fotografije
koje je mis Biver donela sa putovanja (to putovanje je smatrala najboljom
stvari u svom životu) u austrijski Tirol 1913. Ali ipak joj je puno značilo da
provodi vreme sa nekim u prijateljskom razgovoru i ispijajući čaj koji nije bio
razvodnjen kao kod gospođe Krivi. Mis Biver je imala špiritusnu lampu, koju
je kupila na tom putovanju u Tirol, i na njoj je kuvala čaj gust kao katran.
Svakog dana je pila ogromnu količinu tog čaja. Rekla joj je da uvek nosi
termos čaja na posao jer voli da na pauzama i posle jela popije vruć čaj.
Doroti je shvatila da postoje dva puta kojim mora da ide svaka učiteljica iz
trećerazrednih škola: put mis Strong, zaliven viskijem, ili put mis Biver,
gomila jakog čaja sve do pristojne smrti u domu za napuštene dame.
Uistinu, Mis Biver je bila bezizražajna ženica. Bila je više memento mori
nego memento senescere za Doroti.[25] Njena duša kao da je izbledela do mere
da je ličila na osušeni komad sapuna zaboravljen na suncu. Stigla je do nivoa
gde joj je život u jednokrevetnoj sobi kod tiranina od gazdarice, „efikasno“
predavanje komercijalne geografije deci, bila jedina sudbina koju je mogla da
zamisli za sebe. Ipak Doroti je veoma prijalo društvo mis Biver, i ti momenti
koje su provodile u jednokrevetnoj sobi rešavajući ukrštene reči uz čaj, bile
su oaze u njenom životu.
Bilo joj je drago kada je počelo novo polugodište, jer joj je zbog
usamljenosti i dosade čak i posao izgledao lepo. Pored toga, devojčice su se
poboljšale posle praznika; nije više imala razloga da nekoga ošamari. Sada je
shvatala da je mnogo lakše da disciplinuješ decu ako odmah kreneš surovo sa
njima. Prethodnog polugodišta devojčice su se ponašale loše, iz razloga što se
od starta ponašala prema njima kao prema ljudskim bićima, a onda kasnije,
kada su ukinuti časovi koji su njih zanimali, pobunili su se kao ljudska bića.
Ako si primoran da deci predaješ gluposti, ne smeš se ponašati prema njima
kao prema ljudskim bićima. Moraš ih tretirati kao životinje. Prva stvar koju
moraju da shvate jeste da im je bolnije da se pobune nego da se pokore.
Verovatno je da takav sistem nije dobar za decu, ali bez sumnje je veoma
uspešan. Naučila je loše veštine privatnih učitelja. Naučila je da se bori sa
beskonačnim i dosadnim satima, da ekonomično troši negativnu energiju, da
bude nemilosrdna prema i najmanjoj neposlušnosti, i da oseti neku vrstu
ponosa kada vidi da zatupljujuća rutina funkcioniše. Odrasla je na neki način
dosta naglo i nevoljno. Oči su joj izgubile onaj dečiji sjaj koji su nekada
imale, a lice joj je omršalo ističući nos. U nekim trenucima stvarno je
izgledala kao stereotip učiteljice. Ali još uvek nije bila cinična. I dalje je bila
svesna da su deca žrtve celog sistema, tako da je i sada pomalo pokušavala da
im pomogne. Ako ih je mučila i učila ih glupostima, to je bilo samo iz jednog
razloga: po svaku cenu je morala da zadrži posao.
U ovom polugodištu veoma malo buke se čulo iz učionice. Gospođa Krivi,
željna kao i uvek da pronađe neku grešku, jedva da je nekada imala razlog da
lupi po zidu drskom od metle. Jednog jutra je za doručkom pogledala Doroti
ozbiljno, kao da nešto odmerava, i onda joj je gurnula teglu sa marmeladom.
— Uzmite marmeladu ako hoćete — reče joj svečano.
To je bilo prvi put da je Doroti okusila marmeladu u Ringvud hausu.
Pocrvenela je. Izgleda da je shvatila da sam učinila ono što je tražila od
mene, zaključila je.
Posle toga, marmelada joj je bila dopuštena svakog jutra. A i što se tiče
ostalih stvari, gospođa Krivi je počela da se ponaša, pa ne baš pristojno, ali
barem manje brutalno. Čak bi joj se na licu ponekad ocrtala grimasa koja je
verovatno predstavljala neku vrstu osmeha. Doroti je mislila da to mora da
joj je bilo užasno naporno. Negde u to vreme, počela je češće da pominje
poslove koji su je čekali „sledeće školske godine“. Rečenice tipa „sledeće
školske godine uradićemo ovo“ ili „sledeće školske godine hoću da uradite
to“, navele su Doroti da pomisli da je gospođa Krivi sad više smatra kolegom
nego robom. Mala, nerazumna nada ukorenila joj se u srcu. Možda je
gospođa Krivi rešila da joj poveća platu! To je bilo veoma neverovatno i
pokušavala je da o tome ne razmišlja, ali nije uspevala. Kad bi joj podigla
platu za samo pola krune nedeljno, koja bi to promena bila.
Stigao je poslednji dan školske godine. Ako bude imala sreće, gospođa
Krivi će joj dati platu sutra, pomislila je. Stvarno joj je očajnički bio potreban
novac; bila je švorc proteklih par nedelja, i ne samo da je bila nepodnošljivo
gladna, nego joj je bio potreban i par novih čarapa jer su se stare iscepale do
neprepoznatljivosti.
Tog jutra je završila sve kućne poslove, i umesto da ode napolje, sačekala
je u „jutarnjoj sobi“ da gospođa Krivi završi sa čišćenjem sprata. Posle nekog
vremena gospođa Krivi se pojavila.
 — Ah, tu ste mis Milborou! — rekla je čudnim glasom. — Razmišljam o
tome da jutros niste nešto u žurbi da izađete napolje. Pa, pošto ste tu, mogu
da vam dam platu. — Hvala — reče Doroti.
— A posle toga, imam nešto o čemu moramo da porazgovaramo.
Dorotino srce se steže. Da li je to „nešto“ značilo da će joj povećati platu?
Gospođa Krivi uze dotrajalu, iscepanu kožnu tašnu iz fioke kredenca, otvori
je i oliza palac.
— Dvanaest nedelja i pet dana — reče — dvanaest nedelja, da zaokružimo.
Ne treba biti precizan u dan. To vam je šest funti.
Izbrojala je pet novčanica od funtu, i dve od deset šilinga; onda je,
primetivši da je jedna od novčanica nova, vratila nju u tašnu i izvukla jednu
koja je bila polupocepana. Sa kredenca je uzela lepljivu traku i pažljivo je
zalepila. Tada ih je ponovo izbrojala i spustila ih na sto.
— Izvolite, mis Milborou — reče — a sad, da li biste ODMAH napustili
kuću. Ne mogu više da čekam. — Mislite...
Doroti prođe jeza. Kao da joj je sva krv sletela u pete. I dalje je imala nadu
da nije dobro protumačila ono što joj je rečeno. I dalje je gajila nadu da
gospođa Krivi misli da ne bude kod kuće do kraja dana. — Više me ne želite
ovde? — upita drhtavim glasom.
— Ne. Dolazi mi nova učiteljica na početku novog polugodišta. A zar
mislite da bih vas preko raspusta držala ovde da ne radite ništa.
— Ali vi ste mi rekli da ODEM, ne da sam otpuštena.
— Pa mislila sam to, šta bi’ drugo mislila. — Ali niste mi dali otkazni rok.
— Otkazni rok! — reče gospođa Krivi besno. — Šta vas interesuje otkazni
rok. Ne radite pod ugovorom, zar ne?
— Ne... mislim da ne.
— Pa onda! Odlazite gore i počnite da se pakujete. Idite što pre jer ionako
nema spremljenog ručka za vas. Doroti se pope gore i sede na krevet.
Nekontrolisano je drhtala, i trebalo joj je nekoliko minuta pre nego što je
sabrala misli i počela da se pakuje. Osećala je mučninu. Katastrofa koja se
obrušila na nju bila je toliko neočekivana i toliko velika da uopšte nije mogla
da shvati šta joj se dogodilo. Na kraju krajeva, sam razlog što ju je gospođa
Krivi otpustila bio je sasvim jednostavan i očekivan.
Nedaleko od Ringvud hausa bila je siromašna mala škola koja se zvala
Gejbls i imala je samo sedam učenika. Učiteljica je bila mis Olkok, nestručna
stara kokoška, koja je u životu promenila trideset osam škola, a nije bila
sposobna ni nacrtanu ovcu da sačuva. Ali mis Olkok je imala jedan
neverovatan talenat; veoma uspešno je ogovarala poslodavce. U
trećerazrednim i četvrtorazrednim školama takva vrsta piraterije je stalna
pojava. Roditelji se „obrađuju“ i deca se prebacuju iz škole u školu. Često su
sami učitelji osnova te izdaje. Učitelj tajno prilazi roditeljima („pošaljite dete
kod mene i izdejstvovaću da školarina bude deset šilinga jeftinija“), a kada ih
dovoljno nakupi, jednostavno da otkaz i povuče „svoju decu“ u drugu školu.
Mis Olkok je uspela da „ukrade“ troje dece od svog prethodnog poslodavca i
sa tom ponudom je došla kod gospođe Krivi. Zauzvrat je tražila Dorotino
mesto i petnaest procenata od školarine dece koje je dovela.
Nekoliko nedelja trajalo je cenjkanje pre nego što je dogovor napravljen.
Mis Olkok je morala da pristane da umesto petnaest dobije dvanaest posto.
Gospođa Krivi je planirala da otpusti mis Olkok čim bude sigurna da su joj
deca stigla. Istovremeno mis Olkok je unapred planirala da „krade“ učenike
od gospođe Krivi čim stupi nogom u školu. Otpuštajući Doroti, veoma je
pazila da ona to ne sazna. Naravno, da je saznala, verovatno bi pokušavala da
ukrade učenike za svoj račun i sigurno se ne bi trudila da radi bilo šta do
kraja polugodišta. Gospođa Krivi se ponosila činjenicom da poznaje ljudsku
prirodu. Zbog toga je marmelada, pokušaj osmeha i sve ostalo samo služilo da
umanji Dorotine sumnje. Neko drugi, ko je bolje poznavao posao, krenuo bi
da traži posao u trenutku kad bi mu bila ponuđena marmelada. Pola sata
pošto je dobila obaveštenje o otkazu, Doroti je sa torbom stajala ispred
kapije. Bio je četvrti april, vetrovit dan, prehladan da bi se stajalo u mestu.
Nebo je bilo plavo kao jaja vrabaca, a vetar je bio jedan od onih suvih i oštrih
koji bi podizao prašinu i onemogućavao ti da gledaš normalno. Doroti zatvori
kapiju za sobom i polako se uputi ka glavnoj stanici.
Rekla je gospođi Krivi da će joj proslediti adresu na koju bi trebalo da joj
pošalje stvari, a gospođa Krivi joj je odmah tražila pet šilinga za poštarinu.
Tako je Doroti ostala sa pet funti i petnaest šilinga, što bi joj bilo dovoljno za
tri nedelje štedljivog života. Šta će da radi, sem da ode do Londona i da
potraži neki smeštaj, nije imala pojma. Ali kada ju je pustila panika, shvatila
je da situacija i nije toliko loša koliko je izgledala na prvi pogled. Nije ni
sumnjala da će joj otac pomoći, a postojala je i mogućnost, koja joj se nije
sviđala, a to je bilo da zamoli rođaka da joj pomogne po drugi put. Pored
toga, imala je bolje šanse da pronađe posao nego ranije. Bila je mlada, imala
je školovani naglasak, a bila je voljna da radi za platu sluge — kvaliteti koje
su tražili vlasnici četvrtorazrednih škola. Verovatno će sve biti u redu. Ali
znala je da je čeka zlo vreme, vreme jurenja posla, nesigurnosti, gladi i
smrzavanja — ipak, bila je spremna za sve to.
DEO PETI
 Prvo poglavlje

Već sledećeg momenta dogodilo se nešto potpuno drugačije. Doroti nije

odmakla ni pet metara od kapije, kada se iz suprotnog pravca pojavio poštar.
Polako je vozio, čitajući nazive sa zgrada i kada je stigao do Ringvud hausa,
zaustavio se, naslonio bicikl na ogradu i upitao Doroti:
— Je l’ mis Mil... brorou živi ovdi? reče pokazujući glavom ka Ringvud
hausu. — Da, ja sam mis Milborou.
— E, onda za tebe imam pismo reče i izvadi žućkasti koverat iz torbe.
Doroti spusti torbu. Ponovo je počela da drhti nekontrolisano. Da li je to
bilo iz straha ili radosti nije znala, jer su se ta dva osećanja preplitala u
njenoj duši. Jedna misao koja joj je prolazila kroz glavu bila je „ovo je dobra
vest“, dok je druga bila „otac mora da je ozbiljno bolestan“. Drhtavim rukama
je otvorila kovertu, i iz nje izvuče telegram koji je bio na dve strane, i koji je
jedva uspevala da razume. On je glasio ovako:
„Slavimo gospoda jer nam je podario divne vesti, a to je da ti je ugled
vraćen. STOP Gospođa Sempril je upala u jamu koju je sama kopala STOP
sprema se optužba za klevetu STOP niko joj više ne veruje STOP otac želi da
se odmah vratiš kući STOP dolazim po tebe odmah STOP javi mi gde da se
nađemo STOP stižem odmah posle ovog telegrama STOP slavi gospoda zbog
ove vesti, sve najbolje STOP“
Nije ni morala da vidi ko je poslao telegram. Bio je to, naravno,
Vartbarton. Doroti oseti da joj klecaju kolena više nego ikada. Jedva da je bila
svesna da joj je poštar nešto govorio.
— Odgovor? — reče joj po treći ili četvrti put.
— Ne danas, hvala — reče Doroti izgubljeno.
Poštar sede na bicikl i odveze se, zviždućući što je glasnije mogao, ne bi li
time pokazao nepoštovanje prema Doroti, pošto mu nije dala bakšiš. Ali
Doroti je potpuno bila nesvesna poštarevog ismevanja. Jedina rečenica u
telegramu koje je potpuno bila svesna bila je „tvoj otac želi da se odmah
vratiš kući“, i samo uzbuđenje zbog toga ostavilo ju je u polusvesnom stanju.
Neko neodređeno vreme stajala je na pločniku. Posle nekog vremena taksi se
pojavio ispred nje, sa Vartbartonom unutra. Video je Doroti, zaustavio je
taksi, iskočio iz njega i poleteo ka njoj u skokovima. Zagrlio ju je jako.
— Zdravo viknuo je, i onda je zagrli jednom rukom pseudoroditeljski i
privuče je k sebi, ne obraćajući pažnju da li ih neko gleda.
— Kako si? Tako ti boga, koliko si omršala! Mogu da ti osetim rebra. Gde
je ta škola u kojoj radiš?
Doroti, koja nije ni pokušavala da se otme iz njegovog zagrljaja, okrete
glavu letimično i pokaza na prozore Ringvud hausa.
— Šta! To mesto! Blagi bože, koja rupetina! Šta si uradila sa prtljagom?
— Unutra je. Ostavila sam im novac da mi ga pošalju. Mislim da je to u
redu. — Gluposti! Zašto bi plaćala? Ponećemo ga sa sobom. Stavićemo ga na
krov taksija.
— Ne, ne! Neka ga oni pošalju. Ne usuđujem se da se vratim. Gospođa
Krivi će biti veoma ljuta.
— Gospođa Krivi? Ko je gospođa Krivi?
— Direktorka, na neki način. Vlasnica škole.
— Šta, ona je neki zmaj? Pusti mene, ja ću se obračunati sa njom. Persej i
Gorgona, a ti si Andromeda, zar ne? Hej! — pozva taksistu.
Njih dvojica se popeše do ulaznih vrata i Vartbarton pokuca. Na neki
način, Doroti nije verovala da će oni uspeti da uzmu njene stvari od gospođe
Krivi. U stvari, pomalo je očekivala da ih vidi kako beže glavom bez obzira od
metle gospođe Krivi. Ipak oni se pojaviše posle nekoliko minuta sa njenom
kutijom, koju je nosio taksista. Vartbarton uvede Doroti u taksi, i kada su
seli, spusti joj pola krune u šaku.
— Kakva žena! Kakva žena! — reče uzdišući, dok ih je taksi odvozio. —
Kako si uspevala da se izboriš sa tim demonom sve ovo vreme?
— Šta je ovo? — reče Doroti gledajući u novčić.
— Tvojih pola krune koje si ostavila za prtljag. Bilo je malo povuci-
potegni da ih uzmem od stare veštice.
— Ali ja sam ostavila pet šilinga! — reče Doroti.
— Šta! Babetina mi je rekla da si ostavila samo pola krune. Bože moj,
kakav bezobrazluk! Ima da se vratim i da joj uzmem tih pola krune. Samo da
bih je pljunuo u lice! — reče to i kucnu taksisti.
— Ne, ne! — reče Doroti, uhvativši ga za ruku. — Nema veze, sad. Hajde
samo da odemo odavde, odmah. Ne mogu da podnesem da se ponovo vratim
u to vražje mesto, IKADA!
 Bila je to istina. Osećala je da bi pre žrtvovala ne samo pola krune nego
sav novac koji je imala, samo da nikada više ne vidi Ringvud haus. Odvezli su
se, ostavivši gospođu Krivi kao pobednika. Bilo bi interesantno saznati da li je
ovo bila jedna od prilika u kojima se ona smejala. Vartbarton je insistirao da
se odvezu skroz do Londona, a usput je pričao toliko mnogo da je Doroti
jedva uspevala da progovori koju reč. Tek negde u širem centru grada uspela
je da sazna od njega celu priču kako joj se sreća promenila.
— Reci mi šta se dogodilo? Ne razumem. Kako se to kod kuće sad sve
odjednom sredilo? Zašto ljudi više ne veruju gospođi Sempril? Sigurno nije
priznala sve.
— Priznala? Naravno da nije! Ali su joj grehovi otkriveni, što je manje-
više isto. Bila je to jedna od stvari koju bi vi religiozni ljudi nazvali božijom
intervencijom. Dajte mi te krčage sa vodom, pretvoriću ili u vino i tako dalje.
Upala je u gadan problem, tužili su je za klevetu. Prethodne dve nedelje
samo se o tome pričalo u Knajp Hilu. Mislio sam da si nešto o tome pročitala
u novinama.
— Nisam čitala novine, ne pamtim. Ko je podneo tužbu za klevetu? Da
nije moj otac?
— Blagi bože, ne! Sveštenici ne mogu da tuže nikoga za klevetu. Bio je to
direktor banke. Sećaš se njene omiljene priče o njemu, kako on ženu
izdržava novcem iz banke i tako dalje?
— Da, mislim da se sećam.
— Pre nekoliko meseci bila je toliko nesmotrena da to objavi u novinama.
Neki direktorov prijatelj, ili pre prijateljica, pokazala mu je članak. On je
odmah stupio u akciju i gospođa Sempril je morala da mu isplati sto pedeset
funti odštete. Mislim da na kraju nije platila ni peni, ali to je značilo kraj
njene karijere skandal-majstora. Ne možeš da ocrnjuješ ljude večito i da
očekuješ da će ti oni verovati, jer čak i onima sličnima tebi bezočne laži
jednom dosade. Jednom kada sud dokaže da si lažov, diskvalifikovan si, ako
tako mogu da kažem. Gospođa Sempril je gotova, barem što se tiče Knajp
Hila. Napustila je grad u roku od nekoliko dana, praktično je pobegla preko
noći. Verujem da pokušava sad da se ubaci u Beri sent Edmunds[26] u ovom
trenutku.
— Ali kakve to veze ima sa onim što je pričala o meni?
— Nikakve, baš nikakve. Ali što se brineš? Poenta je da si rehabilitovana;
jer sve one veštičare koje su te ogovarale proteklih meseci sad imaju drugu
priču. „Jadna Doroti, koliko je STRAŠNO ono što je ona matora kvočka
izmislila za nju!“
 — Zato što je gospođa Sempril lagala oko jedne stvari, oni misle da je
lagala i oko ostalih?
— Bez sumnje bi to rekli kad bi to mogli da rezonuju. U svakom slučaju,
gospođa Sempril se obrukala, tako da su samim tim svi ljudi o kojima je
izmišljala priče rehabilitovani. Čak je i MOJA reputacija sad bez mrlje. —
Stvarno misliš da je to kraj svega? Da li misliš da oni iskreno smatraju da je
sve to bila nesreća, da sam izgubila pamćenje i da nisam pobegla ni sa kim?
— Pa ne bih išao lako daleko. U provinciji uvek postoji doza sumnje, koja
raste. Ne sumnje oko neke pojedinačne stvari, naravno, samo generalna
sumnja. Neka vrsta urođene sklonosti ka pokvarenim mislima. Mogu da
pretpostavim da će se ta priča provlačiti i za deset godina, ako ništa za
šankom „Psa i flaše“, a za to vreme će većina ljudi zaboraviti o čemu se tu
radilo uopšte. Najbitnije je da je tvojim nevoljama došao kraj. Da sam na
tvom mestu, ne bih objašnjavao ništa dok me neko ne bi pitao. Zvanična
teorija je da si imala jak grip i da si bila na oporavku. Trebalo bi da se držiš
toga. Videćeš da će svi to prihvatiti. Zvanično, niko nema ništa protiv tebe.
U tom trenutku su stigli u centar Londona i Vartbarton odvede Doroti na
ručak u restoran na Koventri stritu. Ručali su mladu prženu piletinu, barenu
šparglu i mlad beli krompir, tek iskopan iz majke zemlje. Za dezert su imali
šećerni kolač i sve su to zalili burgundijskim vinom. Ali na Doroti je najveći
utisak ostavila crna kafa na kraju, koja je bila velika promena u odnosu na
razvodnjeni čaj gospođe Krivi. Posle ručka otišli su na Liverpul stanicu i
uhvatili voz u petnaest do tri. Čekalo ih je četiri sata putovanja do Knajp
Hila.
Vartbarton je insistirao da putuju prvom klasom, i nije hteo ni da čuje da
Doroti plati kartu za sebe; takođe je, kada Doroti to nije videla, dao
napojnicu kondukteru da budu sami u kupeu. Bio je to jedan od onih vedrih
hladnih dana kada imaš utisak da je proleće ili zima, zavisi da li si unutra ili
napolju. Iza zatvorenih prozora kupea, veoma plavo nebo izgledalo je toplo i
privlačno, kao i ceo bedni okoliš kroz koji je voz tutnjao — lavirint prljavih
kućeraka, ogromnih haotično poređanih fabrika, blatnjavih kanala,
napuštenih građevina zaraslih u korov kroz koji se nazirao i poneki odbačeni
bojler — sve je to sada dobijalo neku lepu boju na suncu. Doroti jedva da je
progovorila prvih pola sata puta. U trenutku je bila previše srećna da bi
pričala. Nije razmišljala ni o čemu naročito, samo je sedela, uživajući u suncu
koje je prolazilo kroz prozore, u komforu udobnog sedišta, i sa osećajem
slobode, jer je pobegla iz kandži gospođe Krivi. Ali znala je da je to
raspoloženje neće dugo držati. Njeno zadovoljstvo, nalik na toplinu koju je
osećala od vina, polako je bledelo, i misli previše bolne i teške da bi ih
opisala, zauzimale su mesto u njenom umu. Vartbarton ju je posmatrao,
mnogo temeljnije nego što je to imao običaj, kao da je pokušavao da
prokljuvi sve tragove koje su proteklih osam meseci ostavili na njoj.
— Izgledaš starije — reče na kraju. — I jesam starija — reče Doroti.
— Da, ali izgledaš nekako odraslije. Čvršće. Nešto se na tvom licu
promenilo. Izgledaš, izvini što moram to ovako da kažem, kao da je sva ona
dečija dobrota koju si posedovala egzorcirana iz tebe. Nadam se samo da se
umesto toga nije uselilo sedam demona.
Doroti mu nije odgovorila, pa on dodade:
— U stvari, pretpostavljam da si upoznala i pakao tokom ovog vremena.
— Nemaš pojma. To su stvari previše odvratne da bi ih pričala. Znaš li da
sam nekoliko puta...
Stala je. Krenula je da mu priča kako je prosila za hranu, kako je spavala
na ulici, kako je uhapšena zbog prošnje i bila jednu noć u zatvoru, kako ju je
gospođa Krivi maltretirala i izgladnjivala. Ali stala je, jer je odjednom
shvatila da je to nešto o čemu ne želi ni da misli, kamoli da razgovara. Stvari
kao što su te, kako je sad razmišljala, nisu važne; to su samo nesrećni
slučajevi, jednaki dobijanju prehlade ili kašnjenju voza. To su neprijatne
stvari i nisu bitne sada. U stvari, u dubini duše sve ove stvari su je bolele više
nego ikada, i zato je rekla:
— To stvarno nije bitno. Mislim, situacija kad nemaš novca ili nemaš šta
da jedeš. Čak i kada praktično gladuješ, to ne menja NIŠTA u tebi.
— Ne menja? Držim te za reč. Nemam baš neku nameru da to isprobam. —
Naravno da je grozno kad ti se to dešava, ali to ne menja ništa; stvari koje se
u tebi događaju su važne. — Što bi značilo?
— Pa... nešto se menja u tvom umu. Posle toga, ceo svet ti se promeni, jer
na sve gledaš drugim očima.
I dalje je gledala kroz prozor. Voz je prošao kroz istočne sirotinjske delove
grada i sada je prolazio pored potoka oivičenih vrbama i livada ograđenih
živicama na kojima su se pojavljivali prvi zeleni pupoljci. Na jednom od
polja, jednomesečno tele pribijalo se uz svoju majku, a pored kolibe u daljini,
stari seljak je laganim, reumatičnim pokretima rasturao zemlju oko tek
procvetalih voćki. Ašov mu se presijavao na suncu kako je voz prolazio.
Depresivni stih jedne od crkvenih pesama pao je Doroti napamet: „promeni i
uništi sve oko sebe“. Sve što je sad rekla bilo je istina. Nešto se u njoj
promenilo, ceo svet bio je prazniji, siromašniji od tog trenutka. Po ovakvom
danu, prošlog proleća i, u stvari, svih proteklih godina, zahvaljivala bi se
bogu toliko radosno i besmisleno na prvom plavom nebu i prvom prolećnom
cveću. A sada izgleda da nije bilo tog boga kome bi se zahvalila, i ništa, ni
cveće, ni drveće, ni ljudi, ništa u celom univerzumu više neće biti isto.
— Stvari su se promenile u mojoj glavi — reče — izgubila sam veru.
To je rekla pomalo nevoljno, jer je u trenutku shvatila da se stidi toga.
— Izgubila si ŠTA? — reče Vartbarton, nenaviknut da čuje ovakve stvari
od nje.
— Veru. Znaš na šta mislim. Pre nekoliko meseci, odjednom se sve
promenilo. Sve u šta sam verovala do tada, sve, postalo je besmisleno, čak i
glupo. Bog, šta sa bogom, večni život, raj i pakao, sve. Sve je nestalo. A to
nisam namerno uradila, to se samo desilo. To je kao kad si dete, i onda
jednog dana, iz nepoznatog razloga prestaneš da veruješ u vile. Jednostavno
ne možeš da veruješ dalje. — Ti nikada nisi ni verovala — reče joj Vartbarton.
— Ali jesam, stvarno jesam. Znam da si ti oduvek mislio da nisam. Misliš
da sam samo bila previše stidljiva da bih to priznala. Ali nije to tako bilo
uopšte. Verovala sam kao što sad verujem da sedim u vozu.
— Naravno da nisi, drago moje dete. Kako si i mogla u tvojim godinama?
Previše si inteligentna za to. Ali odgajena si u tim apsurdnim verovanjima, i
na neki način si sama sebe ubedila da možeš da veruješ u sve to i da sve to
progutaš. Napravila si sebi sistem života, izvini što ću koristiti psihološku
terminologiju, koji je moguć samo verniku, i prirodno je da se na njega nisi
navikla. U stvari, od početka mi je bilo jasno šta sa tobom nije bilo u redu.
Čak mogu da kažem da je to i razlog zašto si izgubila pamćenje.
— Kako to misliš? — reče ona pomalo zbunjena.
On je video da ga ona ne razume, i onda joj je objasnio da je gubitak
pamćenja samo sredstvo koje je njena podsvest primenila ne bi li pobegla od
nemoguće situacije. Um, kako je on tvrdio, pravi gadne trikove kada je
priteran u ćošak. Doroti nikada ništa ovakvo nije čula i nije mogla iz prve da
prihvati ovakvo objašnjenje. Razmislila je o svemu nekoliko trenutaka, i
onda je zaključila da, ukoliko je to istina, u osnovi ne menja ništa.
— Ne vidim kako to menja išta — reče mu na kraju. — Zar ne menja? Ja
mislim da menja dosta stvari.
— Ali svejedno, ja sam izgubila veru, i da li je bitno što se to dogodilo
sada, ili se to možda nesvesno dogodilo pre nekoliko godina? Sve u svemu —
to je to, sad moram da počnem život od početka.
— Ja sam siguran da te ne shvatam pogrešno. Ti, u stvari, ŽALIŠ što si
izgubila veru, zar ne? Kao što neko žali što je izgubio glas. Izvini što ja
raspravljam sa tobom o ovome, jer ja sam čovek koji nikada nije ni imao
neku veru koju bi izgubio. I ono malo u šta sam verovao, prestao sam sa
devet godina. Tako da ne mogu da zamislim da bi neko ŽALIO što je tako
nešto izgubio. Zar se ti nisi bila navikla da ustaješ u pet ujutru da bi išla na
misu praznog stomaka? Siguran sam da ti takve stvari nisu nedostajale.
— Ja više ne verujem u sve to, ako si to hteo da kažeš. I sada shvatam da
su neke od stvari koje sam radila bile pomalo sulude. Ali to ne menja ništa.
Poenta je da je sve u šta sam verovala nestalo, i da nema ničega što bi
popunilo rupu.
— Dobri bože, što bi želela da imaš nešto što bi ti popunilo rupu?
Otarasila si se gomile gluposti, i trebalo bi da ti je drago zbog toga. Siguran
sam da si sada srećnija kada nisi u stalnom strahu od vatri pakla. — Ali kako
ne vidiš, kako ne shvataš, kako je sve drugačije sada kada je ceo svet prazan.
— Prazan? Kako misliš prazan? To je veoma loše razmišljanje za devojku
tvojih godina. Nije uopšte, štaviše, prepun je, i to je problem. Mi smo danas
tu, sutra nismo, i nemamo vremena da uživamo u onome što nam je dato.
— Ali KAKO mogu da uživam kada je svaki smisao nestao?
— Blagi bože! Šta će ti smisao? Ja kada jedem, ne radim to da bih uvećao
božiju slavu; ja to radim jer volim. Svet je prepun sjajnih stvari — knjiga,
slika, vina, putovanja, prijatelja – svega. Nikada nisam video nikakav smisao
u tome i ne želim da vidim. Zašto ne prihvatiš život takav kakav jeste?
— Ali...
Prestala je, jer je shvatila da bespotrebno troši reči pokušavajući da mu
objasni. On je bio potpuno nesposoban da razume njene probleme,
nesposoban da shvati koliko mozgu treba vremena da se povrati u svet za koji
je upravo shvatio da nema nikakvog smisla. Verovatno i sama ideja da je život
u osnovi besmislen, ako bi tako shvatio, pre bi ga razonodila nego što bi ga
razočarala. Ali i pored svega, bio je prilično zainteresovan. Mogao je da shvati
teškoću njenog položaja, i posle nekoliko momenata okrenuo se tome.
— Naravno — reče — vidim da će stvari postati malo čudne kada stigneš
kući. Postaćeš, kako da kažem, vuk u jagnjećoj koži. Rad u parohiji — Klub
majki, sastanci, molitve i ostale stvari mislim da će ti u prvom trenutku biti
čudne. Da li se plašiš da nećeš biti sposobna da izdržiš sve? Da li je to glavni
problem?
— Ne, ne. Nisam na to mislila. Nastaviću sa svim tim, kao pre. To je nešto
na šta sam se navikla. Pored toga, ocu treba moja pomoć. Ne može da priušti
da zaposli pomoćnika, a posao se mora obaviti.
— Pa onda, u čemu je problem? Da li te licemerje brine? Da li se plašiš da
će hostija da ti se zaglavi u grlu i tako dalje? Ja se toga ne bih bojao. Polovina
svešteničke dece u Engleskoj ima isti problem. A i devedeset posto samih
sveštenika, u to sam siguran.
— Delimično je to u pitanju. Moraću uvek da se pretvaram, ti ne možeš ni
da zamisliš kako je to. Ali nije to najgore. Možda sama činjenica da nije bitno.
Možda je bolje biti licemer, TAKVA vrsta licemera, nego nešto drugo.
— Zašto kažeš TAKVA vrsta licemera? Nadam se da ne misliš da je
pretvaranje da veruješ druga najbolja stvar pored verovanja?
— Da... mislim da je to to. Moguće da je i bolje, manje sebično, da se čovek
pretvara da veruje čak i ako ne veruje, nego da otvoreno tvrdi da ne veruje i
time povuče druge ljude da i oni postanu nevernici.
— Draga moja Doroti, u tvom umu je sad, izvini na izrazu, ali morbidno
stanje. Ne, prokletstvo! Gore od morbidnog, to je prokleta kanalizacija. Vrsta
mentalne gangrene izbija iz tvog hrišćanskog odgoja. Govoriš mi da si se
otarasila tih glupih verovanja koja su ti usađivali u glavu od kolevke pa do
sada, a opet govoriš o načinu života koji je nemoguć bez istih tih verovanja.
Da li to možeš nazvati razumnim? — Ne znam. Verovatno ne. Ali to je nešto
što mi dođe kao normalno.
— Ono što ti sad radiš, jeste da uzimaš najgore iz oba sveta. Ostaješ pri
hrišćanskim navikama, ali tu izbacuješ raj. I naravno, kada bi se sva istina
znala, shvatila bi da u samoj crkvi ima podosta takvih kao što si ti. Ti si
praktično sekta sama za sebe. Angloateisti. To nije sekta kojoj bih ja
pripadao, moram da ti kažem.
Razgovarali su još neko vreme, bez mnogo smisla. Cela priča oko religije,
verovanja ili neverovanja bila je dosadna i besmislena za Vartbartona. Jedino
što bi ga malo zainteresovalo jeste tračak bogohuljenja. Promenio je temu i
bacio se na komentarisanje Dorotinog oblačenja.
— Pričamo o glupostima — reče — prilično depresivne misli te obuzimaju,
ali mislim da ćeš ih se vremenom otarasiti. Hrišćanstvo nije baš neizlečiva
bolest. Ali, imam nešto potpuno drugačije što želim da ti kažem. Želim da me
saslušaš. Vraćaš se kući posle osam meseci, i znam da si svesna da je to malo
teža situacija. Imaš veoma težak period iza sebe, u najmanju ruku mogu tako
da kažem, a pošto više nisi devojčurak u duši, kao pre, biće ti teško. Sad, da li
smatraš da je potpuno neophodno da se vratiš u staru rutinu?
— Ali ne znam šta bih drugo mogla da radim, osim ako ne nađem neki
drugi posao. Nemam puno izbora. Vartbarton nakrivi glavu malo u stranu, i
pogleda je sa zanimanjem.
— U stvari — reče mnogo ozbiljnijim glasom nego pre — postoji barem
jedna alternativa koju mogu da ti predložim.
— Misliš da ponovo postanem učiteljica? Možda je to ono što bih želela da
radim. Na kraju krajeva uvek se tome mogu vratiti.
— Ne, mislim da to nije ono što sam mislio da ti predložim.
Sve ovo vreme Varlbarton je nosio široki šešir jer nije bio spreman da
pokaže svoju ćelavost. Sada ga je skinuo i pažljivo ga stavio na sedište pored.
Njegova gola lobanja, sa samo nekoliko plavih pramenova oko ušiju,
izgledala je kao ogromni ružičasti biser. Doroti ga je gledala sa dozom
iznenađenja.
— Skidam svoj šešir — reče jer želim da me vidiš u najgorem svetlu. Za
trenutak ćeš razumeti zašto je to tako. Sad želim da ti ponudim nešto drugo
osim vraćanja u Klub devojaka i Uniju majki ili zatvaranja u neku tamnicu
od privatne škole.
— Šta misliš pod tim? — reče Doroti.
— Mislim, razmisli dobro pre odgovora; moraš priznati da sam veoma
očigledan, ali... da li bi se udala za mene?
Doroti otvori usta u čudu. Čak je i malo ubledela. Naglo, skoro nesvesno,
povuče se što je dalje mogla od njega. Ali on joj se približio. Progovorio je
potpuno staloženo.
— Naravno, mislim da znaš da me je Dolores (Dolores je bila njegova bivša
ljubavnica) napustila pre nekih godinu dana.
— Ali ne mogu, ne mogu! — vrisnu Doroti. — Znaš da ne mogu! Ja, nisam
takva. Mislim da si oduvek znao. Ja se nikada neću udati. Vartbarton se
pravio kao da nije čuo.
— Tvrdim — reče istim onim mirnim glasom — da ja baš ne potpadam pod
kategoriju mladića. Malo sam stariji od tebe. Danas oboje stavljamo karte na
sto. Tako da mogu da ti kažem jednu tajnu, a to je da mi je četrdeset devet
godina. I imam troje dece i lošu reputaciju. To je brak koji bi tvoj otac
smatrao, u stvari, pre gledao sa neodobravanjem. A moj prihod je svega
sedamsto funti godišnje. Ali, zar ne misliš da sam barem vredan razmišljanja.
— Ne mogu, i ti dobro znaš zbog čega ne mogu! — ponovi Doroti.
Ona je uzimala zdravo za gotovo da on „zna zbog čega ona ne može“ iako
mu to nikada nije objasnila, ni njemu ni bilo kome drugome. Postojala je
velika verovatnoća da je, i kad bi objasnila, niko ne bi shvatio. On je nastavio
da priča, praveći se da je nije čuo.
— Da ti to predstavim — nastavio je — kao vrstu pogodbe. Naravno, ne
moram ti govoriti da je to mnogo više od toga. Ja nisam tip čoveka koji voli
brak, kako bi se reklo, i ne bih te zaprosio da ti u meni ne izazivaš posebna
osećanja i interesovanja. Ali daj da ti prvo objasnim poslovnu stranu svega
ovoga. Tebi treba dom i život; meni treba žena da me kontroliše. Muka mi je
od tih odvratnih žena sa kojima sam provodio život, ako ti ne smeta da ih
pomenem sad, i želim da se smirim. Možda je to malo kasno, ali bolje ikad
nego nikad. Pored toga, treba mi neko ko bi brinuo o deci; o KOPILADIMA,
znaš već. Ne očekujem da me smatraš veoma privlačnim — reče to, prošavši
refleksno rukom po glavi — ali sa druge strane nisam težak čovek. Nemoralni
ljudi su obično teški. A iz tvog ugla cela stvar bi ti obezbedila neke prednosti.
Da li bi želela da provedeš život raznoseći parohijske novine i masirajući
staračke noge Elimanovom mašću? Bila bi srećnija udata, čak i za ćelavog
muža sumnjive prošlosti. Imala si težak i dosadan život za devojku svojih
godina, a i budućnost ti nije baš ružičasta. Da li si ikada razmišljala kakva će
ti biti budućnost ako se ne udaš?
— Ne znam. Na neki način možda i jesam — reče.
Pošto nije pokušao da je dodirne na neki nepristojan način, odgovorila
mu je na pitanje bez ponavljanja prethodnog odbijanja. Pogledao je kroz
prozor, i nastavio je zamišljenim glasom, dosta tiše nego obično, tako da ga je
u početku jedva čula zbog kloparanja voza; ali posle je podigao glas, i postao
veoma ozbiljan, toliko da ga ona nikada nije videla takvog, čak nije nikada ni
pomislila da takav može biti.
— Razmisli kakva ti može biti budućnost — nastavi on — to je budućnost
koja očekuje svaku ženu tvoje klase bez novca i muža. Hajde da kažemo da će
tvoj otac da živi još nekih desetak godina. Do tog trenutka će sav njegov
novac nestati. Želja da arči taj novac će ga držati u životu taman dok ne
potroši sve, ni minuta duže. Sve to vreme će postajati sve senilniji, sve
naporniji i sve gori za suživot. Maltretiraće te sve više i više, davaće ti sve
manje novca, i praviće ti sve više problema sa komšijama i trgovcima. I ti ćeš
nastaviti tim životom roba, brinući zbog života koji si živela, krpeći kraj sa
krajem, vodeći devojačke i ko zna kakve druge klubove, čitajući priče u
Klubu majki, polirajući mesingani oltar, skupljajući novac za orgulje, praveći
čizme od papira za dečije predstave i pokušavajući da se kloniš skandala i zlih
jezika lokalnih žena. Godinu za godinom, zime i leta, vozaćeš bicikl od jedne
kolibe do druge, skupljaćeš crkavice od priloga, i ponavljaćeš molitve u koje
ni sama nećeš verovati. Pomagaćeš na beskonačno mnogo crkvenih
ceremonija koje će ti se na kraju smučiti zbog monotonije i beskorisnosti.
Svake godine život će ti biti turobniji, svi ti poslovi će ti pokazivati da si samo
jedna usamljena žena. I zapamti da nećeš celog života imati dvadeset osam
godina. Sve to vreme ćeš polako venuti, bledeti, sve dok se jednog jutra ne
probudiš i ne pogledaš se u ogledalo. Tada ćeš shvatiti da više nisi devojka,
već samo jedna uvela usedelica. Borićeš se protiv toga, naravno. Pokušavaćeš
da zadržiš svoju energiju i devojačke manire, ali to je samo odlaganje
neminovnog. Da li ti je poznat onaj tip veselih, preveselih usedelica koje
govore stvari poput „prvoklasno“, „fantazija“ i „ekstra“, i ponose se time što
su u dobroj formi, u toliko dobroj formi da se svi oko njih osećaju pomalo
nelagodno? A ona je toliko srčana kad igra tenis, i toliko sposobna u
amaterskom pozorištu, i celim bićem se trudi oko devojačkih klubova i
parohijskih poseta, ona je srce i duša cele parohije, i naravno iz godine u
godinu misli da je i dalje devojka i nikada ne shvata da joj se svi smeju jer je
vide kakva jeste, razočarana omatorela usedelica. To je ono što ćeš ti postati,
ono što ćeš sigurno postati, koliko god se trudila da se to ne desi. Ne postoji
nijedna druga budućnost za tebe, osim da se udaš. Žene koje se ne udaju
uvenu, uvenu kao aspidistre na zadnjem prozoru. Najgore od svega je što
nisu ni svesne da venu.
Doroti je u tišini slušala sa oduševljenjem koje je prelazilo u užasnutost.
Nije čak ni primetila da je ustao, naslonivši se jednom rukom na vrata ne bi li
održao ravnotežu. Bila je hipnotizovana, što zbog njegovog glasa, što zbog
vizije koju su joj njegove reči izazvale. Opisao je njen život kakav će
neminovno biti, sa toliko surove jasnoće da je imala utisak da ju je odveo
deset godina u budućnost, i osetila se ne više kao devojka puna energije i
mladosti već kao izmorena tridesetosmogodišnja usedelica. Uhvatio ju je za
ruku koja je nemarno stajala na naslonu sedišta i nastavio da priča.
— Posle deset godina, otac će ti umreti, i neće ti ostaviti ni pare, samo
dugove. Imaćeš skoro četrdeset, bez para, bez profesije, bez šanse da se udaš;
bićeš samo napuštena sveštenikova kćer, kao što ih ima još deset hiljada po
Engleskoj. A posle toga, šta će biti sa tobom? Moraćeš da pronađeš posao,
vrstu posla koju dobijaju svešteničke ćerke. Bićeš babica, na primer, ili
negovateljica neke matore veštičare koju će zanimati samo kako da te
maltretira. Ili ćeš se u jednom trenutku vratiti predavanju u školi; bićeš
klasična engleska učiteljica u ženskoj školi, sa prihodom od sedamdeset pet
funti godišnje i dve nedelje u jeftinom odmaralištu na moru svakog avgusta.
A sve to vreme postajaćeš sve uvelija, ispoštenija, sve umornija od života i sve
usamljenija. I zbog toga...
Kako je rekao „zbog toga“, Doroti poskoči. Nije se opirala. Njegov glas ju
je opio. Kako je njen um razmislio o groznoj budućnosti koja je čeka, čiju
prazninu niko nije sem nje mogao da razume, toliki očaj se pojavi kod nje da,
da je mogla da kaže išta, to bi bilo jedino „da, udaću se za tebe“. On je nežno
zagrli i privuče je k sebi, a ona se ni tad nije opirala. Gledala ga je direktno u
oči poluhipnotizovanim pogledom. Kada ju je zagrlio, to je bilo kao da želi da
je zaštiti, da joj da skrovište, da je odvuče daleko od tog sivog, smrtonosnog
siromaštva i da je vrati u svet prijateljskih i lepih stvari. Da joj da sigurnost i
lagodnost, dobru kuću i odeću, knjige i cveće, letnje dane i daleke zemlje.
Tako su nekoliko minuta debeli, razvratni, neženja i mršava, usamljena
devojka stajali lice uz lice, pogled im se sretao, tela su im se dodirivala, dok ih
je voz njihao, a oblaci, telegrafski stubovi, propupele živice i polja zelene
mlade pšenice prolazili su pored njih.
Vartbarton pojača stisak i pribi je uz sebe. To je razbilo čaroliju. Vizije
koje je imala o sebi bespomoćnoj, vizije o siromaštvu i bekstvu iz istog,
odjednom su nestale i ostavile samo šok stvarnosti. Bila je u naručju
muškarca, debelog starog muškarca! Talas odvratnosti i straha prođe kroz
nju, a srce joj siđe u pete. Njegovo veliko muško telo ju je pritiskalo nadole i
pozadi; njegovo veliko, ružičasto lice, u njenim očima staro, približavalo joj
se. Miris muškarca joj prođe kroz nozdrve. Užasnula se. Dlakave satirske
stvari! Počela je da se otima žestoko, iako on nije pokušavao da je zadrži, i u
trenutku je uspela da se oslobodi i pala je nazad na sedište, ubledela, osetivši
drhtavicu. Pogledala ga je pogledom koji je zbog straha i averzije bio pogled
stranca. Vartbarton ostade na nogama, posmatrajući je sa dozom pomirljivog,
očekivanog razočaranja. Nije izgledao uzbuđeno. Kako joj se mirnoća vratila,
shvatila je da je sve što je on pričao bio samo trik kojim se igrao sa njenim
osećanjima, i da je time samo pokušavao da je navede da se uda za njega. I
što je još gore od svega, da je sve to rekao bez nekog posebnog interesovanja
da li će se ona uopšte udati za njega ili ne. Izgledalo je da se samo dobro
zabavljao. Moguće da je cela stvar bila samo jedan od njegovih stalnih
pokušaja da je zavede.
Seo je, ali za razliku od nje, pre toga je namestio odeću da mu se ne
izgužva.
— Ako želiš da prekineš liniju za komunikaciju — reče blago — barem mi
reci da znam da i ja to isto uradim. Posle toga je postao onaj stari, ili barem
koliko je iko mogao da ostane isti posle cele situacije. Nastavio je da priča bez
i najmanjeg osećaja stida i sramote. Njegov osećaj stida, ako ga je ikada imao,
nestao je pre mnogo godina. Moguće da je oguglao na sve to tokom godina
skandala sa različitim ženama.
Oko sat vremena, Doroti je osećala mučninu, ali kada je voz stigao u
Ipsvič, stali su na petnaest minuta, i tada su pohitali u vagon restoran da
popiju čaj. Poslednjih dvadeset milja puta pričali su prilično prijateljski.
Vartbarton nije više pomenuo brak ili veridbu, ali kako se voz približavao
Knajp Hilu, ponovo se, mada manje ozbiljno nego pre, vratio na pitanje
Dorotine budućnosti.
— Dakle, ti stvarno želiš — reče on — da se vratiš svom poslu u parohiji?
Trivijalne i uobičajene stvari, reumatizam gospođe Piter, kukuruzne obloge
gospođe Luin i tako dalje? Budućnost te ne zanima?
— Ne znam, nekada me zanima. Ali verujem da će se sve srediti kad se
vratim na posao. Ja imam svoje navike ako to ne znaš.
— I ti stvarno misliš da si spremna za godine proračunatog licemerja? Jer
to je ono što te čeka, ako nisi znala. Ne plašiš se da izvučeš mačku iz džaka?
Sigurno nećeš biti u situaciji da u nedeljnoj školi učiš decu „Oče naš“ unazad
ili da čitaš Gibonovo petnaesto poglavlje u Uniji majki umesto Džin Straton
Portera?
— Mislim da ne. Jer vidiš, osećam da ta vrsta posla, čak i ako podrazumeva
izgovaranje molitvi u koje čovek ne veruje, i ako podrazumeva učenje dece
stvarima koje nisu istina, nekako čini da se osetim korisnom. — Korisnom? —
reče Vartbarton kiselo — malo si previše vezana za tu depresivnu reč,
„korisno“. Hipertrofija[27] osećaja dužnosti, to je ono što tebe interesuje. Sad,
po mom mišljenju, sasvim je normalno da se čovek zabavlja kad mu ide
dobro. — To je samo hedonizam — reče Doroti.
— Drago moje dete, koja filozofija života nije u osnovi hedonizam? Tvoji
vrli hrišćanski svetitelji su najveći hedonisti od svih. Oni se nadaju večnom
blagostanju, dok mi jadni grešnici možemo da se ponadamo da dobijemo
samo nekoliko godina. Na kraju krajeva, svi mi želimo da se zabavimo u
životu; neki ljudi to doživljavaju pomalo perverzno. Za tebe je osećaj zabave
masiranje nogu gospođe Piter. — To nije to, u stvari, ali nekako ne mogu to
da objasnim!
Ono što je želela da kaže je, da iako ju je otac napustio, ona se nije
promenila, ne može da se promeni, i ne želi da se promeni. Da je njen
univerzum, iako je sad bio prazan i besmislen, ipak i dalje bio hrišćanski
univerzum; da je hrišćanski način života bio jedini koji je mogla da zamisli.
Ali ona to nije mogla da prevede u reči, i osećala je da će je, ako to pokuša, on
će je verovatno ismejati zbog toga. Tako da je nastavila nesigurno:
— Nekako osećam da mi je bolje da nastavim onako kako sam pre radila.
— ISTO kao i pre? Sav taj divni život? Devojački klub, Unija majki,
Društvo nade, Udruženje venčanih, parohijske posete i nedeljna škola,
pričešće dva puta nedeljno i stižemo do mog omiljenog dela — nevernik koji
peva gregorijansku misu. Misliš da ćeš stvarno moći sve to da izdržiš? Doroti
se nevoljno nasmeja:
— Nije gregorijanska, moj otac ih ne voli.
— Da li misliš da će uprkos tvojim unutrašnjim mislima, tvoj život ostati
isti kao što je bio pre nego što si izgubila veru? Da NEĆE biti promena u
tvojim navikama?
Doroti razmisli. Da, BIĆE promena u njenim navikama; ali većina
promena biće tajne. Sećanje na iglu discipline prođe joj kroz glavu. To je
uvek bila tajna za svakoga, osim za nju, i odlučila je da to nikada nikome ne
kaže.
— Pa — reče na kraju — možda ću na pričešću kleknuti sa desne strane
gospođe Mejfil, umesto sa leve.
 Drugo poglavlje

Prošlo je nedelju dana.

Doroti se dovezla do kapije parohijskog doma i tu parkirala bicikl. Bilo je
lepo veče, vedro i hladno, a sunce je, nezaklonjeno oblacima, tonulo niz
zeleni horizont. Doroti primeti da su na jasenu pored kapije izbili pupoljci,
koji su ponegde formirali tamnocrvene cvetiće, koji su skupljeni izgledali kao
krasta na rani. Bila je prilično umorna. Imala je napornu nedelju iza sebe,
morala je da poseti sve žene koje je obično posećivala, i da u isto vreme
pokuša da uprkos svim ogovaranjima stvari dovede u kakav-takav red. Sve je
bilo u haosu otkad je otišla. Crkva je bila prljava do nezamislivih granica — u
stvari, Doroti je provela skoro ceo dan ribajući pod i čisteći metlom uglove.
Iza orgulja je pronašla gomilu mišijeg izmeta, što ju je umalo navelo da
povraća (miševi su se pojavili jer je Džordži Fru, orguljaš, donosio kutije
biskvita u crkvu i jeo ih za vreme mise). Sve crkvene organizacije su bile
zanemarene, što je kao rezultat dalo da su Crkveni orkestar i Zajednica
venčanih praktično prestali da postoje, u Nedeljnoj školi poseta je pala za
polovinu, a u Uniji majki je trajao rat zbog nečega što je mis Fut izjavila.
Zvonik je bio u gorem stanju nego ikada. Parohijski magazin nije redovno
deljen i novac nije sakupljan. Finansijske knjige crkve nisu vođene pravilno,
bilo je nekih devetnaest šilinga nezavedenih, čak su i parohijski registri bili u
haosu. Paroh je dozvolio da sve ode dođavola.
Doroti je bila do guše u poslu od trenutka kada je došla kući. U stvari,
vratila se u svoju staru rutinu začuđujuće brzo. Izgledalo joj je kao da je juče
otišla. Sad kada se skandal raspršio, njen povratak u Knajp Hil izazvao je
malo interesovanja. Neke od žena sa njenog spiska za posete, naročito
gospođa Piter, bile su srećne kada su je ponovo videle, a Viktor Stoun je
izgledao postiđen što je i sam u jednom trenutku poverovao u priču gospođe
Sempril; ali uskoro je na sve to zaboravio i pohvalio se Doroti svojim novim
trijumfom u Crkvenom nedeljniku. Neke od kafa-dama su prilazile Doroti na
ulici i govorile joj stvari poput; „Draga moja, KOLIKO mi je drago što si se
vratila! Nije te bilo BAŠ dugo! I znaš, draga, koliko je SRAMOTNO to što je
ona grozna žena o tebi pričala, samo da znaš. Ali nadam se da razumeš, draga
moja, da šta god da je pričala, ja joj nisam verovala ni reč, ne znam za ostale,
ali ja nisam“ i tako dalje. Ali niko je nije pitao neko nelagodno pitanje kojeg
se plašila. „Predavala sam u jednoj školi pored Londona“, bilo je objašnjenje
koje je svakoga zadovoljavalo; niko se nije interesovao za ime škole. Nikada
je nisu terali da prizna da je spavala na Trafalgar skveru i da je bila uhapšena
zbog prošnje. Činjenica je da su ljudi koji žive po malim mestima jedva svesni
bilo čega što se dešava dalje od desetak milja od njihovih vrata. Spoljni svet
je terru incognita[28], naseljen bez sumnje zmajevima i antropofagima[29], i
nije preterano zanimljiv.
Čak se i otac ponašao prema Doroti kao da je nije bilo par dana. Bio je u
svojoj radnoj sobi kada je došla, pušio je lulu ispred dedinog sata, čije je
staklo, koje je nespretna spremačica razbila, i dalje bilo nenamešteno. Kad je
Doroti ušla, izvadio je lulu iz usta i stavio je u džep, na svoj stari odsutni
način. Izgledao je mnogo starije, pomislila je Doroti.
— Ah, konačno si tu — reče — jesi li dobro putovala?
Doroti ga zagrli i poljubi njegov posiveli obraz. Tada je on dodirnu po
ramenu, što je bio mnogo veći izraz prisnosti nego što je on to ikada pokazao.
— Šta ti je bilo u glavi da pobegneš onako? — reče joj.
— Rekla sam ti, oče, izgubila sam pamćenje.
— Hm — reče paroh; i Doroti vide u njegovim očima da joj nije verovao, i
neće joj nikada poverovati, i u budućnosti, kada bi bio i u boljem
raspoloženju, uvek je bila ta senka bekstva u njegovim očima.
— Pa — dodade — kada odneseš stvari gore i raspakuješ se, molim te,
donesi mi pisaću mašinu, moram da otkucam govor za misu.
Ništa se preterano interesantno nije dogodilo za to vreme u gradu. „Stara
dobra čajdžinica“ je proširila baštu i nadstrešnicu, što je povećalo
neskladnost glavne ulice. Reumatizam gospođe Piter je oslabio (verovatno
zahvaljujući čaju od anđelike), ali je gospodin Piter bio „po doktorima“ jer
mu je pronađen kamen u bešici. Gospodin Bifil-Gordon je sad bio poslanik u
parlamentu, poslušni sluga konzervativne partije.
Stari gospodin Tombs je preminuo negde oko Božića, a mis Fut je usvojila
njegovih sedam mačaka i herojski se potrudila da pronađe dom za ostale. Eva
Tvis, nećaka gospodina Tvisa, gvožđara, dobila je vanbračno dete, ali je ono
ubrzo preminulo. Prodžet je sređivao baštu i uspeo je da zasadi nešto povrća,
tako da su boranija i prvi grašak polako nicali. Dugovi trgovcima su se
ponovo nagomilavali posle pretnje tužbom, i kod Kargila je dug već bio oko
šest funti. Viktor Stoun je upao u kontroverznu raspravu sa profesorom
Koltonom u Crkvenom nedeljniku. Rasprava se ticala inkvizicije i, po
njegovim rečima, potukao ga je do nogu. Elenin ekcem se pogoršao tokom
zime. Ralf Bifil-Gordon napisao je dve pesme, koje je objavio „London
merkjuri“. Doroti je otišla do konzervatorijuma. Tamo ju je čekao veliki
posao. Morala je da pripremi kostime za dečiju priredbu koja je trebalo da se
održi na dan Svetog Đorđa. Ni peni nije plaćen za orgulje tokom prethodnih
osam meseci, a to je bilo iz razloga što paroh nikada nije otvarao pisma koja
mu je slala firma od koje je kupio orgulje, tako da su sad njihova pisma bila u
najmanju ruku neprijateljska. Doroti je lupala glavu pokušavajući da smisli
način da skupi novac za orgulje, i na kraju je odlučila da napravi istorijsku
priredbu, koja bi počinjala od Julija Cezara, a završavala se sa vojvodom od
Velingtona. Pretpostavljala je da bi uspeli da zarade dve funte, a ako bi imali
sreće, možda čak i tri.
Razgledala je konzervatorijum. Jedva da je bila u njemu od kad je stigla
kući, i očigledno je bilo da se ništa nije promenilo od momenta kada je otišla.
Njene stvari su stajale onako kako ih je ostavila; jedino ih je prekrivao debeli
sloj prašine. Šivaća mašina je bila na stolu, okružena ostacima platna,
parčićima braon papira, kalemima konaca i konzervama lepka, i iako je igla
zarđala, konac je i dalje bio uvučen. I da! Tu su i dalje bile čizme koje je
pravila one noći kada je nestala. Uzela je jednu i pogledala. Nešto joj je steglo
srce. Da, može svako da kaže šta hoće, ali to su bile DOBRE čizme! Šteta što
nikada nisu bile korišćene! Ipak, možda budu pronašle svrhu na priredbi. Za
Čarlsa Drugog na primer, ne, bolje ne za Čarsla Drugog; nek ih nosi Oliver
Kromvel; jer za Olivera Kromvela ne mora da pravi periku.
Doroti upali uljani rešo, pronađe makaze i dva tabaka braon papira, i
sede. Čekalo ju je pravljenje gomile odeće. Bolje da počne od oklopa Julija
Cezara, pomisli. Uvek joj je taj prokleti oklop pravio najviše problema. Kako
li je izgledao oklop rimskih vojnika? Doroti se potrudi da se priseti skulpture
bradatog rimskog imperatora, koju je videla u Nacionalnom muzeju. Može da
napravi neku vrstu grubog grudnog oklopa od papira, i onda da na njega
zalepi tanke papirne trake koje bi dočaravale strukturu oklopa, i na kraju da
ih prefarba. Ne mora da pravi šlem, hvala nebesima! Julije Cezar je obično
nosio lovorov venac, verovatno se stideo ćelavosti kao Vartbarton. A šta će za
oklop na rukama i nogama? Da li se to nosilo u vreme Julija Cezara? A
čizme? Da li da napravi kalige[30] ili obične sandale?
Posle nekoliko trenutaka prestala je da radi odloživši makaze na kolena.
Misao koja ju je proganjala cele prethodne nedelje, kao duh koji je neželjeno
oslobođen, sad je dostigla vrhunac. Razmišljala je o onome što joj je
Vartbarton rekao u vozu, o onome šta je čeka u budućnosti, neudatoj i bez
novca.
 Nije imala nikakve sumnje u to šta je čeka u budućnosti. Videla je sve
veoma jasno. Desetak godina neplaćenog rada oko parohije, a posle opet
vraćanje predavanju u školi. Ne baš u školi nalik na gospođa Krive — bez
sumnje da će tražiti za sebe nešto bolje od toga — barem neku manje propalu
školu, koja će malo manje ličiti na zatvor. Možda čak i neku školu u kojoj će
uspeti da radi na svoj, humani način. Šta god da se dogodi, u najboljem
slučaju će se pomiriti sa sudbinom usamljene i siromašne žene; „stare device
stare Engleske“ kako su ih ljudi zvali. Imala je dvadeset osam godina,
dovoljno je bila stara da potpadne pod tu kategoriju.
Ali to nije bilo bitno, nije bilo bitno! To je bila stvar koju nisi mogao
nikada da utuviš u glavu Vartbartona i ljudi nalik njemu, čak ni ako bi im
hiljadu godina pričao. Takve stvari kao što su siromaštvo, usamljenost ili
naporan rad nisu same po sebi toliko strašne. Stvari koje se u tvom srcu
događaju su važne. Za trenutak, za jedan zao trenutak, dok joj je Vartbarton
pričao u vozu, osetila je strah od siromaštva. Ali sada ga je prevazišla; nije to
stvar oko koje bi čovek trebalo da brine. Nije zbog TOGA morala da skupi
hrabrost i da presloži celo shvatanje sveta. Ne, bilo je to nešto mnogo veće od
toga; bila je to smrtna praznina koju je videla u osnovi svih stvari.
Razmišljala je kako je pre godinu dana sedela isto ovako u ovoj istoj stolici,
sa makazama u rukama i radila potpuno isto što radi i sada; ali ona pre
godinu dana i ona sad bile su dve različite osobe. Gde je nestala ta
dobroćudna, naivna devojka koja se posvećeno molila na prolećnim poljima i
koja je zabadala sebi iglu u ruku na svaku bezbožnu pomisao’? A gde smo svi
mi bili pre godinu dana? Jer na kraju krajeva, a tu je i bio problem, ona
JESTE bila ista ta devojka.
Verovanje se promenilo, misli su se promenile, ali u dubini duše ostao je
taj mali deo koji se nije promenio. Vera je isparila, ali je potreba za verom
ostala ista. Ako imaš veru, šta ti još treba? Kako bilo šta može da te
obeshrabre, ako imaš smisao zbog kojeg služiš svetu, i zbog kojeg razumeš
svet kojem služiš? Ceo život je osvetljen svetlom smisla. Sa njim ne osećaš
umor, nema sumnji, nema osećaja beskorisnosti, nema bodlerovske
čamotinje koja te čeka u nekom mračnom uglu misli. Svaki korak ima neko
značenje, svaki trenutak je svet, utkan je verom u životni tepih neprekidne
radosti.
Razmišljala je o prirodi života. Dolaziš iz utrobe, živiš šezdeset ili
sedamdeset godina, i onda umreš i istruliš. I svaki korak u tvom životu, da
nema smisla koji bi te vodio, sveo bi se na gomilu sivila, izolacije i depresije
koju ne bi mogao da opišeš, a koju bi stalno osećao kao oštar bol u srcu.
Život, ako se stvarno završava u grobu, monstruozan je i odvratan. Nema
svrhe pokušavati da ga shvatiš drugačije. Pomisli o životu kakav stvarno
jeste, pomisli o DETALJIMA svog života; a onda pomisli da sve to nema
smisla, nema radosti, nema cilja, sem groba. Jedino budale ili
samoobmanjivači, ili možda oni čiji su životi veoma srećni, mogu da se sa tim
suoče bez ustručavanja.
Promeškoljila se na stolici. Na kraju krajeva, mora da postoji NEKI
smisao, NEKI cilj u svemu tome! Ceo svet ne može samo biti slučajnost. Šta
god da se dogodi mora da ima svoj razlog, ili barem neki daleki cilj. Pošto
postojiš, mora da te je bog načinio, i pošto te je načinio kao svesno biće, mora
da je i on sam svesno biće. Ne dolazi veće iz manjeg. On te je načinio, On ćete
ubiti, zbog Njegovog nekog razloga. Ali baš taj razlog je nedokučiv. U prirodi
svih stvari je da ih nikada ne možeš do kraja otkriti, i ako bi ih čak nekako
otkrio, ne bi bio svestan tog otkrića. Tvoj život i tvoja smrt može biti samo
jedna nota koju svira Njegov orkestar. Ali možda ti se ne sviđa melodija?
Setila se jadnog poludelog sveštenika na Trafalgar skveru. Da li je sanjala
stvari koje je govorio ili je on stvarno to govorio? „Eto ih demoni i
arhidemoni sa celom paklenom svitom“. Ali to je bila budalaština, stvarno.
Jer i sama činjenica da ti se ne sviđa melodija, bila je deo melodije.
Um joj se borio sa problemom, dok je uviđala da nema rešenja. Nije
postojala, videla je to jasno, nikakva zamena za sudbinu; nije to bilo
pagansko prihvatanje da je život dovoljan sam po sebi, nije bilo panteističkog
„osmehni se“, nije to bila ni pseudoreligiozna filozofija „progresa“ sa vizijama
utopija i mravinjaka od čelika i betona. Sve je bilo ništavilo. Ili je
ovozemaljski život bio samo priprema za nešto veće i trajnije, ili je samo bio
besmislen, mračan i odvratan.
Doroti poskoči. Cvrčanje se začulo iz šerpe sa lepkom. Zaboravila je da
doda vodu u šerpu i lepak se zapalio. Skinula je šerpu sa vatre, pojurila do
sudopere da ga ohladi i onda ga ponovo vratila na rešo. Jednostavno MORA
da završi oklop pre ručka, pomisli. Posle Julija Cezara na redu je bio Vilijem
Osvajač, za koga je morala da se pobrine. Još oklopa! A istovremeno je
morala da ode do kuhinje da podseti Elen da skuva krompir koji će ići uz
pečenu govedinu; takođe, morala je da dovrši „podsetnik“ za sutra. Napravila
je dva dela grudnog oklopa, isekla otvore za ruke i glavu, i onda ponovo stala.
Gde su je misli odvele? Zaključila je da je smrt kraj svega, i da nema nade
niti smisla u bilo čemu. Pa šta onda? Čin odlaska do sudopere i ponovnog
vraćanja lepka da se kuva promenio joj je tok misli. Zaključila je da je za
trenutak dozvolila sebi da padne u samosažaljenje i hiperbolu. Mnogo buke
ni oko čega, na kraju krajeva! Na kraju krajeva, bilo je još bezbroj ljudi na
svetu koji su bili u istom problem kao i ona! Na celom svetu, hiljade, milioni
istih; ljudi koji su izgubili veru, ali ne i potreba za verom. „Polovina
svešteničke dece u Engleskoj“, kako joj je rekao Vartbarton. Verovatno je bio
u pravu. A ne samo deca sveštenika; svakojaki ljudi — ljudi bolesni, usamljeni
i neuspešni, ljudi koji su živeli nastrane, depresivne živote ljudi kojima je
bila potrebna vera da ih podrži, ali koji je nisu imali. Verovatno čak i
monahinje u manastirima, dok peru podove pevajući „Slava, Marijo“, tajno
ne veruju.
A koliko je kukavički, na kraju krajeva, da žališ za sujeverjem kog si se
otarasio....da želiš da veruješ u nešto za šta u dubini duše znaš da je laž! Ali
opet.
Doroti spusti makaze. Iz navike možda, jer se vratila kući, iako nije
povratila veru, već samo želju za istom, kleknu pored stolice. Sklopi ruke
ispred lica i poče sa molitvom. „Gospode, ja verujem, pomozi mome
neverništvu. Gospode, ja verujem, ja verujem; pomozi mojoj neveri.
Bilo je beskorisno, potpuno beskorisno. Čak, dok je govorila reči, bila je
svesna njihovog besmisla, i na neki način se stidela zbog svega. Podigla je
glavu. U tom trenutku osetila je miris, topao zao miris, zaboravljen tokom
svih ovih osam meseci, ali veoma poznat, miris lepka. Voda u šerpi je
ključala. Doroti poskoči i uze četku kojom je mešala lepak. Lepak je
omekšavao, biće tečan za pet minuta.
Dedin sat u očevoj radnoj sobi otkuca šest sati. Doroti ustade. Shvatila je
da je protraćila dvadeset minuta, i da je sad savest peče toliko jako da su sva
pitanja koja je sama sebi postavljala jednostavno nestala. Šta je koji đavo
radila sve ovo vreme? U trenutku nije ni shvatila šta je uopšte radila. Ukorila
je samu sebe. „Hajde, Doroti! Bez dangubljenja! Moraš da završiš taj oklop
pre ručka. Sela je, napunila usta iglama i počela da kači dve strane oklopa, ne
bi li ga dovela u neki oblik pre nego što lepak bude spreman. Miris lepka je
bio odgovor na njenu molitvu. Nije ni bila svesna toga. Nije shvatala da je
rešenje njenog problema u tome što ne može da prihvati činjenicu da ne
postoji rešenje; kada čovek krene da radi neki posao, neki duboki smisao tog
posla prestane da postoji; da je verovati ili ne verovati samo proizvod onoga
što neka osoba radi ili ne radi, i nešto što je osnova društvenih odnosa. I dalje
nije mogla ove misli da formuliše, ali je mogla da živi sa tim. Mnogo kasnije
će, možda, moći da ih formuliše na način koji će joj biti prihvatljiv. Morala je
da sačeka još minut ili dva da bi lepak bio spreman. Doroti završi kačenje
oklopa, i u istom trenutku poče da razmišlja o još gomili kostima koji je
čekaju. Posle Vilijama Osvajača — da li je u vreme Vilijama Osvajača
postojala verižnjača[31] — čeka je Robin Hud — za njega samo zeleni ogrtač i
luk i strela — a onda Tomas Beket i njegova biskupska kapa, pa onda nabrani
okovratnik za kraljicu Elizabetu, i na kraju kapa sa perjanicom vojvode od
Veligntona. A za krompir mora da se postara negde oko pola sedam, pomisli.
A tu je i „podsetnik“, koji mora do sutra da završi. Sutra je četvrtak — ne sme
da zaboravi da navije sat na pola šest. Uze parče papira i poče da piše
„podsetnik“:

7 ujutru HC
Beba gospođe J. sledećeg meseca, obići
DORUČAK slanina

Zastade da razmisli o novim stvarima. Gospođa J. bila je Jovet, kovačeva

žena; ponekad bi dolazila u crkvu na pričešće posle rođenja deteta, ali samo
ako bi je taktički ubedila. Mora da odnese staroj gospođi Fraj analgetike,
Doroti pomisli, a onda mora da priča sa Džordžijem ne bi li pokušala da ga
ubedi da ne jede biskvite tokom mise. Dodala je gospođu Fraj na listu. A šta
ćemo za ručak i večeru sutra? MORAMO da platimo barem deo Kargilu,
pomisli. A sutra je bila i čajanka u Uniji majki, a one su završile sa pričom
koju im je čitala mis Fut. Pitanje je bilo šta sledeće da im čita? Sve knjige
Džin Straton Porter, njoj omiljene, već im je odnela. Možda Vorvik Diping?
Previše teško, možda? I mora da kaže Prodžetu da zasadi karfiol, pomisli na
kraju.
Lepak se otopio. Doroti uze dva parčeta papira, iseče ih u tanke trake, i sa
dosta muke, jer je teško bilo da oklop ne počne da se krivi, zalepi ih napred i
pozadi. Polako je ceo oklop očvršćavao u njenim rukama. Kada je sve
završila, sela je i pogledala, i nije bio toliko loš! Još jedan sloj papira i biće
kao pravi. Ta priredba MORA da uspe, pomisli. Šteta je što ni od koga ne
može da pozajmi konja i da Bodičea bude u svojim kočijama! Možda bi
zaradili i pet funti da imaju dobre kočije sa oštricama na točkovima. A šta će
za Hengista i Horsu? Odlikovanja i šlemovi sa krilima. Doroti iseče još dva
lista papira u trake, i zalepi ih za grudni oklop. Problem vere i nevere je
ispario iz njenog uma zauvek. Smrkavalo se, ali ona je bila previše zauzeta da
bi upalila lampu, nastavila je da radi, lepeći traku po traku papira, zaneta u
posao do krajnjih granica, radila je, dok je miris lepka ispunjavao prostoriju.

KRAJ
 O autoru

Džordž Orvel, rođen je pod imenom Erik Artur Bler 25. juna 1903. u selu
Motihari blizu indijsko-nepalske granice. Otac mu je bio vojno lice, a majka
ćerka neuspešnog trgovca. Sa godinu dana sa majkom se seli u London i oca
viđa tek 1907. Erik je bio srednje i jedino muško dete u porodici. Sa šest
godina krenuo je u anglikansku parohijsku školu. Kao odličan učenik dobio
je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi
semestar proveo je u Velingtonu, a posle se prebacio na Iton koji je završio
1921. Pošto ga je književnost interesovala mnogo više od nauke, morao je da
prekine dalje obrazovanje jer nije dobio stipendiju za univerzitet. Stupa u
imperijalnu policiju i služi u Burmi pet godina. Svoje razočaranje
imperijalnim sistemom opisuje u romanu „Burmanski dani” i dve priče
„Ubijanje slona” i „Vešanje”. Godine 1927. vraća se u Englesku i posvećuje se
pisanju. U to vreme sebe proglašava anarhistom i levičarem. U proleće 1928.
seli se u Pariz gde pokušava da radi kao honorarni pisac. Međutim, ne uspeva
u tome i izdržava se radeći kao perač sudova u hotelima i restoranima.
Bolestan i bez para, vraća se u London i ta iskustva prikazuje u delu „Niko i
ništa u Parizu i Londonu” i delimično u romanu „Samo nek aspidistre lete”. U
to vreme uzima pseudonim Džordž Orvel, i nikada ne objašnjava razlog ovog
koraka. Tokom 1932. postaje učitelj u privatnoj školi, a 1936. otvara seosku
prodavnicu u Velingtonu i ženi Elion O’Šonesi. Od izdavačke kuće Left book
club dobija zadatak da istraži kako živi engleska sirotinja i on to opisuje u
eseju „Put za dok Vigan”. Krajem 1936. odlazi u Španiju da piše o
građanskom ratu. Pridružio se komunističkoj miliciji, borio se na frontovima
u Aragonu i Teruelu i tamo dobio čin potporučnika. U borbama je ranjen u
grkljan i to je trajno uticalo na njegov glas. Pošto se razočarao u špansku
revoluciju upada u sukob sa režimom i beži iz Španije 1938. u Maroko, gde
oboleva od tuberkuloze. Na početku Drugog svetskog rata Orvel se
dobrovoljno prijavljuje, ali ga odbijaju kao nesposobnog. Umesto toga
postaje novinar, i kasnije šef indijskog servisa BBC-ja. Izveštavao je do kraja
rata sa raznih krajeva sveta. Godine 1944. usvaja sina Ričarda, a u to vreme
završava roman „Životinjska farma” kojim po prvi put u karijeri stiče svetsku
popularnost. Kako je sam izjavio: ,,U Životinjskoj farmi sam po prvi put
spojio literarni i politički cilj”. Godine 1946. umire mu supruga tokom
operacije. Piše nekoliko eseja od kojih je najznačajniji „Politika i engleski
jezik”. Seli se na ostrvo Juru na škotskoj obali i tamo piše roman „1984” koji
mnogi smatraju jednim od najvećih dela antiutopije. Klima na ostrvu šteti
trajno njegovom zdravlju. Ponovo se ženi, ovoga puta Sonjom Bromvel,
međutim ne uživa u braku dovoljno dugo. Džordž Orvel umire 21. januara
1950. Sahranjen je u crkvi Svih svetih u Satou u Oksfordširu. Orvela
smatraju jednim od najvećih engleskih pisaca i esejista dvadesetog veka.

Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933)

Burmanski dani (1934)
Sveštenikova kći (1935)
Samo nek aspidistre lete (1936)
Put za dok Vigan (1937)
Kataloniji u čast (1938)
U borbi za vazduh (1939)
Životinjska farma (1945)
1984 (1949)
 Džordž Orvel
SVEŠTENIKOVA KĆI

Izdavač
OTVORENA KNJIGA

Za izdavača
Petar Nikolić

Prevod
Ivan Branković

Lektura i korektura
Branislav Bugarčić

Likovna obrada korica

Dejan Nikolić

Plasman
060/3298-113

Štampa
OTVORENA KNJIGA
Beograd

Tiraž
1000 primeraka
 CIP Каталогизација у публикацији
Народна Библиотека Србије, Београд
821.111-31
Oрвел, Џорџ, 1903-1950
Sveštenikova kći / Džordž Orvel ; [prevod Ivan Branković].
Beograd : Otvorena knjiga, 2012 (Beograd : Otvorena knjiga). 253 str. ; 21
cm
Prevod dela: A Clergyman's Doughter / George Orwell.
Pravo ime autora: Eric Arthur Blair. Tiraž 1.000. O autoru: str. 249-250.

ISBN 978-86-7674-166-3

COBISS.SR-ID 193031948
 Napomene

[1] Sprudnik — vrsta ptice (prim. prev.)

[2] partibus infidelum — u zemlji nevernika (prim. prev.)
[3] pluralista — osoba koja veruje da ne postoji jedinstveno objašnjenje
pojava u prirodi (prim. prev.)
[4] Autor u originalu pravi razliku između obroka koje Englezi nazivaju
luncheon (lunch), dinner i supper. U prevodu sam nazive dinner i supper
prevodio nazivom večera. (prim. prev.)
[5] Britanija vlada — patriotska pesma iz tog vremena (prim. prev.)
[6] Vilkins Micavber je lik iz romana Dejvid Koperfild, inače u Engleskoj je
simbol čoveka koji veruje da će se nešto dobro dogoditi (prim. prev.)
[7] Pedestrijanci — pokret koji smatra da je sve volja božja i da ne postoji
čovekova slobodna volja.
[8] Vojska spasa — neprofitna i humanitarna organizacija anglikanske
crkve.
[9] Ajvor Novelo — velški kompozitor, jedan od najvećih zabavljača s
početka dvadesetog veka.
[10] resurgam — rečenica ohrabrenja (prim. prev)
[11] in terrorem (lat) — da bi zaplašili (prim. prev.)
[12] Auld Lang Syne — pesma škotskog pesnika Roberta Brnsa iz 1788.
(prim. prev.)
[13] Non sum qualis eram boni sub regno Edwardi — parafraziranje
Horacijeve izreke „nisam toliko dobar koliko sam bio u doba Cinare“, samo
što je Cinara zamenjen Edwardom, a misli se na Edvarda VII, koji je vladao
do 1910. (prim. prev.)
[14] Dojčland iber ales — nemačka himna (prim. prev.)
[15] Absumet haeres Caecuba dignior — ponovo citiranje Horacija (prim.
prev.)
[16] Per aquam sacratam quam nune spargo, signumque crucis quod
nune facio... — svetom vodom kojom te polivam, i znak krsta koji sada
pravim (prim. prev.)
[17] devedesetih — misli se na poslednju deceniju devetnaestog veka
(prim. prev.)
[18] Licida — pesma Džona Miltona (prim. prev.)
[19] polunaslonjena — način građenja kuća u Engleskoj, gde dve kuće
(dva stana) dele isti noseći zid (prim. prev.)
[20] Passez-moi le beurre, s’il vous plait— dodajte mi margarin, molim vas
(prim. prev.)
[21] Le fils du jardinier a perdu son chapeau — vrtlarev sin je izgubio šešir
(prim. prev.)
[22] Fid. Def. — branilac vere, titula koju je Henri VIII dobio od pape
(prim. prev.)
[23] Tvidldum i Tvidldi — likovi iz Alise iz zemlje čuda (prim. prev.)
[24] Organizacija hrišćanskih devojaka, humanitarna organizacija (prim.
prev.)
[25] Seti se smrti i seti se života (latinski) (prim. prev.)
[26] Gradić u blizini Knajp Hila (prim. prev.)
[27] Hipertrofija — uvećanje ćelija u medicini, suprotan pojam od atrofije
(prim. prev.)
[28] Nepoznata zemlja lat. (prim. prev.)
[29] Misteriozna rasa kanibala koju je opisao Herodot (prim. prev.)
[30] Kaliga je vrsta vojnih čizama koje su korišćene u vreme Rima, po
njima je imperator Kaligula dobio ime (prim. prev.)
[31] Oklop načinjen od čeličnog prstenja (prim. prev.)