THEORIA 4 https://doi.org/10.

2298/THEO1704157B
BIBLID 0369–2485 : (2017) : 60: str. 157-182 Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

Drago Đurić

TALESOVA VODA

APSTRAKT: U ovom radu ću predstaviti nekoliko mogućih teorijskih intepretacija

svedočanstava o Talesovoj tezi da je voda ἀρχὴ. Pokušaću da pokažem da ni jedna od tih
intepretacija ne može integrisati čak ni sva Aristotelova svedočanstva. Pokušaću takođe
da poakažem da ta svedočanstva vode u protivrečnost, i da iz te činjenice sledi nepomirl-
jivost tih intepratcija.

KLJUČNE REČI: Tales, voda, intepretacija, svedočanstva, Aristotel.

1. Uvod

To šta znamo o tezi prvog jonskog mislioca Talesa o vodi kao izuzetnoj supstanci, da
to tako za početak kažemo, zavisi od toga kako se odnosimo prema načinu na koji to zna-
mo. Iako ni jedan spis predsokratovskih grčkih mislilaca, po svemu sudeći, nije sačuvan,
Talesov spis o vodi nije ni mogao biti sačuvan, pošto ga on, prema svedočanstvima, nije ni
napisao. Zbog toga o njegovom učenju o vodi nemamo sačuvanu ni jednu jedinu njegovu
rečenicu. Jedino što nam se nudi kao informacije o tom učenju jeste jedan broj svedočan-
stava, koja se mogu tretirati u najboljem slučaju kao parafraze, kao i jedan broj spekulacija
o tome kako je moglo izgledati to učenje, kao i o tome šta su mogli biti njegovi motivi da
istakne vodu kao posebno važnu supstancu.1
Takvo stanje informacija o tom učenju bilo je osnova nekim istoričarima filozofije
da iz svojih prikaza razvoja flozofske misli Talesa sasvim izostave.2 Već antički doksograf
Diogen Laertije u svom delu Život i mišljenje istaknutih filozofa Talesu odriče slavu začet-
nika filozofije time što na početku svog dela piše da „filozofija ima dvostruko poreklo; ona
je počela od Anaksimandra, a s druge strane od Pitagore (φιλοσοφίας δὲ δύο γεγόνασιν
1 Najrelevantnija, i najčešće korišćena, svedočanstva o Talesovoj i predsokratskoj filozofiji uopšte
sakupljena su u: Diels, H./Kranz, W., 1985, Die Fragmente der Vorsokratiker, Zurich/Hildesheim: Weid-
mann (nadalje, DK) i u: Kirk, S. G./Raven, E. J./Schofield, M., 2009, The Presocratic Philosophers,
Cambridge: Cambridge University Press (nadalje, KRS). Obimniji pregled izvora vidi u: Classen, C.
J., 1965, Thales, in: Pauly, A., Wissowa, G. and Kroll, W. (Hg.), Realencyclopädie der Altertumswis-
senschaft, Supp. Bd. 10, Stuttgart: Alfred Drucken Müller Verlag, pp. 930-947. Skoro sva svedočanstva
sakupljena su u: Wöhrle, G. (Hg.), 2009, Die Milesier: Thales, Berlin: W. De Gruyter.
2 Mnogi naučnici smatraju Talesa začetnikom njihovih nauka. Fizičari ga smatraju začetnikom fizike,
matematičari matematike, astronomi astronomije itd. Oni ređe od filozofa dovode u pitanje taj njegov status
zbog toga što su svedočanstva o njegovom doprinosu nastanku tih nauka određenija i, čini se, pouzdanija.
158 Talesova voda

ἀρχαί, ἥ τε ἀπὸ Ἀναξιμάνδρου καὶ ἡ ἀπὸ Πυθαγόρου).“3 Diogen, na žalost, ne nudi

nikakve dodatne razloge za tu tvrdnju, niti neki kriterijume na osnovu kojih bismo za neko
učenje mogli tvrditi da spada u filozofiju. On to kaže i pored činjenice što na istom mestu
tvrdi da je Anaksimandar Talesov učenik, i činjenice da na početaku svoje doksografije
prikazuje upravo Talesov život i njegove misli. Kada je reč o savremenim istoričarima
filozofije, neki od njih svoja izlaganja nastanka filozofije počinju mišlju njegovog mlađeg
sugrađanina Anaksimandra.4 Neki to čine nudeći za izostavljanje Talesa razloge, dok neki
za to ne navode nikakve razloge, nego prosto svoje izlaganje počinju sa Anaksimandrom.
Denijel Grejem (Graham, D.), na primer, u vezi sa tim navodi sledeći razlog: “Iako je prvi
Milećanim bio Anaksimandrov mentor Tales, nemamo dovoljno pouzdanih informacija o
Talesu da bismo znali kako da različite elemente njegove misli i prakse dovedemo u ve-
zu”.5 Možda je, nastavlja Grejem, Anaksimandar neke elemente svog učenja nasledio od
Talesa, ali pošto se u izučavanju prošlosti možemo osloniti samo na svedočanstva, kojih
o tome nemamo, onda ne može ništa pouzdano da se kaže o njegovoj filozofiji.6 Mnogo
veće poverenje u mogućnost rekonstrukcije Talesovog učenje pokazuje, na primer, Patriša
O’Grejdi (O’Grady, P.).7 Ona smatra da Aristotel, glavni izvor informacija koje se tiču
naše teme, iznosi neke pouzdane tvrdnje o Talesovoj misli, a da veći stepen opreza po-
kazuje samo onda kada pokušava navesti moguće razloge zbog kojih je Tales zastupao
osnovnu tezu svog fizičkog učenja.8

2. Aristotelovo svedočanstvo i pojmovni okvir prikaza Talesove teze

Većina istoričara filozofije slaže se oko toga da su Aristotelova dela najstariji saču-
vani izvor naših znanja o Talesovom učenju o vodi.9 Prvi njihov sistematskiji prikaz bio
je izložen, po svemu sudeći, u izgubljenom delu Mnjenja fizičara, koje je napisao, sasvim
verovatno ne bez Aristotelovog uticaja, njegov učenik i naslenik na čelu peripatetičke
škole Teofrast. Još od Dilsovog (Diels, H.) monumentalne zbirke Doxographi Graeci10
3 Diogenes Laertius, 2013, Lives of Eminent Philosophers, ed. and introd., Dorandi, T., Cambridge:
Cambridge University Press, 1.13 (nadaljem, DL). Vidi srpski prevod: Diogen Laertije, 1979, Život i
mišljenja istaknutih filozofa, Beograd: BIGZ.
4 Vidi, na primer: Hölscher, U., 1953, Anaximander und die Anfänge der Philosophie, Hermes, Vol.
81. Bd. 3, pp. 257-277 i Anaximander und die Anfänge der Philosophie (II), Hermes, Vol. 81. Bd. 4, pp.
385-418, a od novijih vidi: Graham, D., 2006, Explaining the Cosmos:The Ionian Tradition of Scientific
Philosophy, Princeton and Oxford: Princeton University Press.
5 Graham, D., 2006, p. 4.
6 Svoje mišljenje o tome šta se pouzdano može zaključiti o drugim delovima Talesovog učenja,
Grejem iznosi u: Graham, D., 2003, Philosophy on the Nile: Herodotus and Ionian Research, Apeiron,
Vol. 36 No.4, pp. 291 – 310.
7 O’Grady, P., 2002, Thales of Miletus: The Beginnings of Western Science and Philosophy, Hants: Ashgate.
8 O’Grady, P., 2002, p. 42.
9 Mada se i u Platonovim delima mogu prepoznati opaske o tim učenjima, u njima se nigde poi-
mence ne referira ni na jednog od tri najranija mislica iz Mileta. Platon pominje Talesa samo kao čoveka
koji je, prema priči, proučavajući zvezde gledao u nebo i zbog toga pao u bunar (Plato, Theaet., 174a). To
svedočanstvo, razume se, nije ni u kakvoj vezi sa njegovim učenjem o vodi.
10 Diels, H., 1879, Doxographi Graeci, Berlin: G. Reimer (dalje DG).
Drago Đurić 159

dosta dobro je obrazložena teza da se bezmalo sva pouzdanija kasnija antička svedočan-
stva o ovom učenju, kao i o učenjima drugih najranijih grčkih filozofa, najvećim delom
oslanjaju na ovo Teofrastovo delo. Na osnovu rečenog bi se moglo zaključiti da su skoro
sva naša znanja o Talesovoj tezi o vodi uokvirena Aristotelovim načinom njenog prikaza.
Zbog toga bi prvo trebalo pogledati kako izgleda taj Aristotelov okvir.
Kada je reč o Aristotelu kao izvoru za naša znanja o najranijoj grčkoj filozofiji, pa
onda i o Talesovoj, treba reći da nisu svi saglasni u pogledu stepena verodostojnosti njego-
vog svedočenja. Hegel, na primer, piše da se za sticanje znanja o ranijoj grčkoj filozofiji ne
može postupiti bolje od toga da se “prouči prva knjiga njegove [Aristotelove] Metafizike”.
On do tog zaključka dolazi zbog toga što smatra da je Aristotel “starije filozofe proučavao
namerno i temeljno, i o njima govorio istoričarski po redu”.11 Hernis (Cherniss, H.) smatra
da postoji više razloga zbog kojih se Aristotelov prikaz ne može smatrati pouzdanim.12
Navešću ovde samo neke. Prvo, iako nemamo sačuvane originalne spise presokratovaca,
na osnovu kojih bismo mogli proveriti da li je njegov prikaz njihove misli verodostojan,
imamo sačuvane Platonove spise na osnovu kojih se možemo uveriti u to da njegove inte-
pretacije Platona nisu uvek verodostojne. Ta neverodostojnost bi u slučaju prikaza učenja
predsokratskih filozofa, pošto njihovi spisi nisu sačuvani, mogla biti i veća.13 Naime, i
Aristotel je informacije o nekima od njih, a u Talesovom slučaju sasvim izvesno, imao
iz druge ruke. Drugi razlog tiče se koherentnosti, a sastoji se u tome što on, napominje
Hernis, u istim ili različitim delima nudi različita gledišta ovih filozofa o istom pitanju.14
Kada je reč o koherentnosti Aristotelovog prikaza i drugih svedočanstava, onda, smatra
Hernis, od toga teško da možemo imati neke koristi. Većina tih drugih svedočanstava, kao
što je već rečeno, nastala je pod direktnim ili indirektnim Aristotelovim uticajem, a to se
naročito odnosi na slučaj svedočanstava o Talesovom učenju.
Treći razlog, koji bi se mogao dodati Hernisovim, tiče se konteksta i načina prezenta-
cije. Kada je reč o kontekstu onda se mora imati na umu to da Aristotel učenja ranijih misli-
laca u svojim delima izlaže odmah nakon što postavi problem kojim će se u konkretnom
11 Hegel, G. W. F., 1979, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie I, Werke in 20 Bänden,
Bd. 18, Frankfurt a/M: Suhrkamp, S. 190. U prilog poslednjoj Hegelovoj tvrdnji ide svedočanstvo Dio-
gena Lertijea da je Aristotel napisao veći broj knjiga o učenjma pojedinih filozofa koji mu prethode (DL,
5.25-26). Među njima se ne pominje knjiga o Talesu. Te knjige nisu sačuvane. Neki misle da je Aristotel
te knjige napisao pre svojih velikih dela kao neku vrstu pripreme za skraćene prikaze i klasifikaciju tih
učenja u shemi izlaganja svog učenja u svojim velikim delima (Vidi o tome u: Mansfeld, J., 1999, Sourc-
es, in: The Cambridge Companion to Early Greek Philosophy, ed. Long, A. A., Cambridge: Cambridge
University Press, p. 28).
12 Hegelova tvrdnja o važnosti Aristotela kao izvora ne mora biti u neskladu sa Hernisovim i kas-
nijim osporavanjem pouzdanosti tog izvora. Naime, iz Hegelove tvrdnje da se ne može učiniti ništa bolje
ne sledi da on smatra da je Aristotelov prikaz sasvim verodostojan.
13 Cherniss, H., 1935, Aristotle’s Criticism of Presocratic Philosophy, Baltimore: The John Hopkins
Press, p. X. Aristotel je svakako mogao imati neke od njihovih spisa. Međutim, u slučaju Talesa, pošto se
tvrdi da on svoje fizičko učenje o vodi kao krajnjem uzroku nije ostavio u pisanoj formi, Aristotel njegov
spis nije ni mogao imati. Neki od primera neverodostojnosti Aristotelovih prikaza ranijih filozofa, a koji
se ne odnose na njegove prikaze Platonovog učenja, vidi u: Kahn, Ch., 1960, Anaximander and the Origis
of Greek Cosmology, New York: Columbia University Press, p. 22-24.
14 Cherniss, H., 1935, p. X.
160 Talesova voda

delu baviti. Nakon toga prelazi na kritiku tih gledišta i na svoju argumentaciju. Takav
kontekst svakako može uticati na verododstojnost prikaza nekih od tih učenja. Međutim,
nema uverljivog načina da se takva vrsta uticaja verifikuje. Kada je reč o načinu prezenta-
cije onda se obično misli na sledeće. Pre nego što pređe na kratka izlaganja učenja ranijih
filozofa, Aristotel, nakon uvodnog postavljanja teme, obično nudi neku vrstu sheme mo-
gućih odgovora na osnovno pitanje koje se u okviru te teme razmatra. On u Alfa knjizi Me-
tafizike najpre mavodi četiri vrste uzroka kojima je moguće objašnjavati stanja i događaje
u svetu. Potom prelazi na izlaganje rešenja koja su u pogledu uzroka kojima objašnjavaju
te pojave ponudili stariji mislioci. Razmatranje se dalje odvija na taj način što se u njemu
afirmiše istorijsko razvojni model vezan za četiri vrste uzroka. Izlaganje je zasnovano
na ukrštanju stepena kompleksnosti nekog učenja i vremenskog redosleda života filozofa
kojem se to učenje pripisuje. Učenja najstarijih filozofa su najjednostavnija, dok učenja
kasnijih postaju sve kompleksnija. Najstariji filozofi su, na primer, objašnjavaju pojave u
svetu jednim krajnjim materijalnim uzrokom, dok su kasniji, koji uvode više materijalnih
uzroka prinuđeni da uvedu i druge vrste uzroka.15 Međutim, i pored svih razloga zbog ko-
jima bi se mogla dovesti u pitanje verodostojnost Aristotelov prikaza Talesovog učenja, o

15 Aristotle, Metaph. 984a 29-31 i 984b 15-22. Aristotel je slično postupio i u Fizici, gde prvo izlaže
neku vrstu algoritma mogućih odgovara na pitanje krajnjih uzroka, pišući: “Nužno je da krajnji uzrok
(ἀρχὴ) bude jedan ili da ih bude više; a ako je jedan, da bude nepokretan ili … pokretan … Ako je krajnjih
uzroka više, onda su ograničeni ili neograničeni …” (Aristotle, Phys., 184b 15-18), da bi mu ta shema
poslužila za klasifikaciju ranijih učenja. Prethodnica ovoj vrsti klasifikacije može se naći u Platonovom
dijalogu Sofist, u kojem on, preko stance iz Eleje, u šaljivom tonu klasifikuje učenja ranijih filozofa (Plato,
Soph., 242 c-d). Nije neosnovana ni hipoteza da se Arisotel, ne samo za model klasifikacije ranijih učenja,
nego i za svedočanstva o njima, posebno kada je reč o Talesu, poslužio izgubljenom doksografijom koju
je, prema nekim svedočenjima, bio sačinio sofist Hipija. Svedočanstvo o ovoj monografiji, kao i o kla-
sifikaciji, sačuvano je kod Klimenta Aleksandrijskog koji, tvrdeći da navodi njegove izvorene reči, piše
da Hipija u svom delu kaže sledeće: “O ovim stvarima nešto je rečeno od strane Orfeja, a nešto ukratko
od strane Muzeja; nešto je [rečeno] na jednom, a nešto na drugom mestu, nešto je rekao Hesiod, a nešto
Homer, nešto je rečeno od strane ostalih pesnika, a neke [stvari] rečene su u formi proze, neke od strane
Grka, neke od strane varvara. I ja ću od svega toga, stavljajući zajedno stvari koje imaju najveći značaj
i koje su srodne, sačini ovo izlaganje tako da ono bude novo i raznovrsno (ἐγὼ δὲ ἐκ πάντων τούτων
τὰ μέγιστα καὶ ὁμόφυλα συνθεὶς τοῦτονκαινὸν καὶ πολυειδῆ τὸν λόγονποιήσομαι) (Clement, Stromata,
6.2). Gornji navod, koji počinje rečima “O ovim stvarima ...”, sugeriše zaključak da je Hipija takođe pre
prelaska na klasifikaciju učenja ranijih filozofa, u najmanju ruku, izložio temu i osnovna pitanja kojima
će se njegova doksografija baviti, što shematski odgovara Aristotelovom postupku.
Sugestiju da se Aristotel služio Hipijinim delom, kao i u njemu izloženim prikazom Talesove filozofije,
daje nam Diogel Laertije, koji svoje izlaganje o Talesovom ἀρχὴ počinje rečima: “Aristotel i Hipija tvrde
...” (DL, 1.24). Više o Hipiji kao doksografu vidi, na primer, u: Snell, B., 1944, Die Nachrichten über die
Lehren des Thales und die Anfänge der griechischen Philosophie- und Literaturgeschichte, Philologus,
Vol. 92, No. 1-2, i detaljno u: Patzer, A., 1986, Der Sophist Hippias als Philosophiehistoriker, Freiburg
(Breisgau)/München: Alber. Istoriju razmatranja Aristotelovog pristupa istoriji filozofije vidi u: Collbert,
C., 2002, Aristotle’s Review of the Presocratics: Is Aristotle Finally a Historian of Philosophy?, Journal
of the History of Philosophy, Vol. 40, No. 3, pp. 281-295.
Drago Đurić 161

tom učenju se, kada je reč o našoj temi, ne može reći skoro ništa ako se ne pretpostavi da
je taj prikaz manje-više pouzdan.
Vratimo se, stoga, najvažnijem mestu za razmatranje naše teme. U Alfa knjizi Meta-
fizike Aristotel najpre pokušava da utvrdi vrste znanja i njihovu hijerarhiju. Mudracem, fi-
lozofom, odnosno najvišim znalcem smatra se onaj koji pokušava da dođe do onog znanja
koje je najviše u hijerarhiji znanja. Mada od naše čulnosti, kaže on, potiču naša najobim-
nija znanja o pojedinostima, ona ne odgovaraju na pitanje zbog čega nešto jeste tako kako
jeste, nego samo evidentiraju činjenicu da tako jeste. Aristotel, na primer, kaže da nam
čulnost ne odgovara na pitanje zbog čega je vatra topla nego samo da je topla.16 Na pitanje
zbog čega odgovara se navođenjem uzroka ili razloga (αἰτίων). Ali, najvišu mudrost ne
može se dostići otkrićem neposrednog ili nekih od uzroka u uzročnom lancu. Naime, mu-
drost se sastoji od znanja o tome šta je krajnji, osnovni uzrok, šta je ono na osnovu čega
nešto uopšte postoji tako kako postoji ili se događa tako kako se događa. Prema tome,
mi uistinu i potpuno znamo neku pojedinost ne tako što znamo da ona jeste, niti time što
bismo znali neposredni uzrok ili više sukcesivnih uzroka odgovornih za njeno sadašnje
stanje, nego tako što znamo njen osnovni ili krajnji uzrok.
U Delta knjizi Metafizike Aristotel kaže da se ne može svaki uzrok (αἰτίων) smatrati
principom ili načelom (ἀρχὴ), pošto su načela samo oni uzroci koji su „ono prvo na os-
novu čega nešto ili jeste ili nastaje ili se saznaje“.17 Iako višeznačnost, koju rečima αἰτίων
i ἀρχὴ Aristotel pripisuje u svojim spisima može voditi različitim tumačenjima, on ovde
ima u vidu značenje koje nam je sugerisano gornjim navodom. Rečju ἀρχὴ u kontekstu
ovog izlaganja označava se osnovni ili krajnji uzrok (αἰτίων). Aristotel, kao što je poznato,
razlikuje četiri vrste uzroka, a to su materijalni, eficijentni, formalni i finalni.
Nakon ovih početnih razmatranja Aristotel prelazi na razmatranje učenja onih misli-
laca koji su se pre njega bavili mudrošću. On najpre kaže da je većina tih „prvih filozofa“
samo tvarne ili materijalne uzroke smatrala onim što čini ἀρχὴ ili krajnji uzrok svih stvari.
Evo kako su oni, prema Aristotelu, odredili ono što on označava rečju ἀρχὴ:

„Jer ono od čega jesu [od čega se sastoje] sva bića, od čega kao prvog nastaju i
u šta na kraju propadaju, dok suština (οὐσία) ostaje, a samo se stanja [svojstva,
πάθεσι] menjaju – za to oni kažu da je i osnovni sastojak (στοιχεῖον) i krajnji
uzrok (ἀρχὴ) bića, i zbog toga niti smatraju da nešto nastaje niti da nestaje, da se
takva priroda večno održava [ostaje očuvana] … Jer večno postoji jedna ili više
priroda od kojih sve drugo nastaje, dok ona istrajava. Međutim, o broju i vrsti
tih krajnjih uzroka ne govore svi isto (ἐξ οὗ γὰρ ἔστιν ἅπαντα τὰ ὄντα καὶ ἐξ οὗ
γίγνεται πρώτου καὶ εἰς ὃ φθείρεται τελευταῖον, τῆς μὲν οὐσίας ὑπομενούσης
τοῖς δὲ πάθεσι μεταβαλλούσης, τοῦτο στοιχεῖον καὶ ταύτην ἀρχήν φασιν εἶναι
τῶν ὄντων, καὶ διὰ τοῦτο οὔτε γίγνεσθαι οὐθὲν οἴονται οὔτε ἀπόλλυσθαι, ὡς τῆς
16 Aristotle, Metaph., 981b 13–14.
17 Aristotle, Metaph., 1013a 18–19.
162 Talesova voda

τοιαύτης φύσεως ἀεὶ σωζομένης … ἀεὶ γὰρ εἶναί τινα φύσιν ἢ μίαν ἢ πλείους
μιᾶς ἐξ ὧν γίγνεται τἆλλα σωζομένης ἐκείνης. τὸ μέντοι πλῆθος καὶ τὸ εἶδος τῆς
τοιαύτης ἀρχῆς οὐ τὸ αὐτὸ πάντες λέγουσιν)“.18

Krajnji uzrok (ἀρχὴ) je najpre određen kao: (1) ono od čega se sva bića sastoje,
(2) ono od čega kao prvog nastaju i (3) u šta na kraju propadaju. Taj krajnji materijalni
uzrok je osnovni materijalni sastojak ili, kako ga Aristotel zove, στοιχεῖον. Aristotel dalje
kaže da je prema ovim filozofima taj krajnji uzrok nekakva suština koja se održava kroz
sve promene, odnosno koja se ne menja. Ono što mi vidimo i doživljavamo kao pro-
menu, nije promena stanja ili svojstava (πάθεσι) krajnjeg materijalnog uzroka, pošto je
on nepromenjiv, nego je to promena svojstava svega drugog što od njega nastaje (ἐξ ὧν
γίγνεται τἆλλα) i što se od njega sastoji.
Ovako određen ἀρχὴ vodi zaključku da nema niti nastajanja niti nestajanja u apso-
lutnom smislu. Aristotelova formulacija ove tvrdnje je takva da nam se njome ne kaže da
su prvi filozofi eksplicitno formulisali i razmatrali princip da ništa ne nastaje ex nihilo i da
ništa ne nestaje in nihilo, nego da oni ne smatraju (οὐθὲν οἴονται) da se to događa, što bi
moglo značiti da je taj princip njihova neeksplicirana, samorazumljiva pretpostavka. To
bi se, prema sačuvanim svedočanstvima, moglo odnositi na najranije predsokratovce, dok
oni kasniji jasno afirmišu i eksplicitno tematizuju ovaj princip.19 Bilo kako bilo, iz tvrdnje
da je krajnji uzrok, od kojeg su sačinjene sve stvari sveta, a čije nastajanje i nestajanje u
formi transformacija jednih u druge možemo registrovati našim čulima, večan, sledi da
nije moguće ni nastajanje ex nihilo niti nestajanje in nihilo.

3. Talesov ἀρχὴ

Na navedenim mestima Aristotel ne pominje Talesa. Međutim, ono što on kaže treba-
lo bi da se odnosi na sve najranije filozofe. Svoje gledište da među fizičare koji zastupaju
gore izloženo opšte stanovište o tome šta je krajnji uzrok ili ἀρχὴ spada i Tales, i, štaviše,
da je on začetnik takve filozofije Arisototel izlaže na sledeći način:

„Tales, začetnik takve filozofije, tvrdi da je to [ἀρχὴ] voda (ὕδωρ), (zbog toga
izjavljuje da Zemlja leži na vodi),20 prihvatajući takvo gledište verovatno (ἴσως)
zbog toga što je video da je hrana svih [bića] vlažna, kao i da od toga nastaje i
zbog toga postoji sama toplota, (a ono od čega [sve] nastaje, to je i krajnji uzrok
[ἀρχὴ] svega). I tu pretpostavku je prihvatio baš zbog toga što semena svih stvari
18 Aristotle, Metaph., 983b 6–19.
19 Reč je o principu ex nihilo nihil fit. Vidi o tome u: Mourelatos, A., 1981, Pre-Socratic Origins of
the Principle that There are No Origins from Nothing, The Journal of Philosophy, Vol. 78, No. 11; i u:
Stannard, J., 1965, The Presocratic Origin of Explanatory Method, The Philosophical Quarterly, Vol. 15,
No. 60, pp. 193-206.
20 Vidi i u: Aristotle, De caelo, 294a 28; Simplicius, In De caelo, 522.14.
Drago Đurić 163

imaju vlažnu prirodu, a voda je [materijalni] uzrok [ἀρχὴ] vlažnih stvari (Θαλῆς
μὲν ὁ τῆς τοιαύτης ἀρχηγὸς φιλοσοφίας ὕδωρ εἶναί φησιν (διὸ καὶ τὴν γῆν ἐφ᾿
ὕδατος ἀπεφαίνετο εἶναι), λαβὼν ἴσως τὴν ὑπόληψιν ταύτην ἐκ τοῦ πάντων
ὁρᾶν τὴν τροφὴν ὑγρὰν οὖσαν καὶ αὐτὸ τὸ θερμὸν ἐκ τούτου γιγνόμενον καὶ
τούτωι ζῶν (τὸ δ᾿ ἐξ οὗ γίγνεται, τοῦτ᾿ ἐστὶν ἀρχὴ πάντων), διά τε δὴ τοῦτο τὴν
ὑπόληψιν λαβὼν ταύτην καὶ διὰ τὸ πάντων τὰ σπέρματα τὴν φύσιν ὑγρὰν ἔχειν·
τὸ δ᾿ ὕδωρ ἀρχὴ τῆς φύσεώς ἐστι τοῖς ὑγροῖς).“21

Drugo, iole obimnije svedočanstvo ostalo nam je od Simplikija, koji se poziva na sve-
dočanstva Aristotelovog učenika Teofrasta, koja je on izložio u već pomenutom izgubljenom
delu Mnjenja fizičara. Stanovište koje tu izlaže ne pripisuje se samo Talesu, nego i Hiponu.
Tales i Hipon, kaže prema Simplikiju Teofrast, „govore da je voda krajnji [materijalni] uzrok
(ἀρχὴ)“, a potom kaže da su oni „navedeni na to [na taj zaključak] čulnim opažanjem pojava
(ἐκ τῶν φαινομένων κατὰ τὴν αἴσθησιν εἰς τοῦτο προαχθέντες)“. Oni to kažu „zbog toga
što toplota živi od vlage, i što se stvari koje odumiru suše, i seme svih stvari je vlažno, i sva
hrana je kao sok“.22 Simplikijevo izlaganje nastavlja se sledećom tvrdnjom:

„Ono od čega je [od čega se sastoji] svaka pojedinačna stvar od toga i nastaje, a voda
je osnova vlažnih priroda i ono što se održava [što istrajava] u svemu (τὸ δὲ ὕδωρ
ἀρχὴ τῆς ὑγρᾶς φύσεώς ἐστι καὶ συνεκτικὸν πάντων). Zbog toga su pretpostavljali
da je voda krajnji uzrok svega i izjavljuju da zemlja leži na vodi (διὸ πάντων ἀρχὴν
ὑπέλαβον εἶναι τὸ ὕδωρ καὶ τὴν γῆν ἐφ᾿ ὕδατος ἀπεφήναντο κεῖσθαι)“.23

Zbog značaja za dalje razmatranje ovde je važno dodati činjenicu da Simplikije kasnije
piše da su neki filozofi, „pretpostvaljajući da postoji jedna suspstanca (στοιχεῖον, krajnji ma-
terjalni uzrok), govorili da je ona veličinom neogranična, kao što je Tales [govorio] za vodu“.24
I u Aristotelovom i u Teofrastovom tekstu iznosi se relacija između supstance od koje
stvari nastaju i supstance od koje se stvari sastoje. Oba sugerišu da je tu reč o jednoj i istoj
supstanci. Stvari nastaju od onoga od čega se sastoje i sastoje se od onoga od čega nas-
taju. Aristotel govori o činjenicama dostupnim našim čulima koje su Talesa mogle navesti
na zaključak da je ἀρχὴ voda, a Teofrast da je Tales naveden na to „čulnim opažanjem
pojava“. I jedan i drugi imaju u vidu i (fizički) poredak (materijalnog) uzrokovanja i (lo-
gički) redosled u zaključivanju.

21 Aristotle, Metaph., 983b 20-27.

22 Simplicius, In Phys., 23.23-26a.
23 Simplicius, In Phys., 23.26b-29a.
24 Simplicius, In Phys., 458. 24-25. Simplikije je osnovu za tu tezu mogao naći i u Aristotelovom
opštem određenju izloženom u Fizici, gde on tvrdi da su svi fizičari ili fiziolozi, a među njih bi trebalo da
spada i Tales, smatrali da je ἀρχὴ bezgraničan (Aristotle, Phys., 203a 17-203b 15).
164 Talesova voda

4. Univerzalni materijalni monizam i teorija generišuće supstance

4.1 Univerzalni materijalni monizam

Istoričari filozofije su, polazeći od gornjih Aristotelovih i Teofrastovih, kao i nekih

drugih, svedočanstava i zapažanja o Talesovoj osnovnoj fizičkoj tezi, formulisali više
teorijskih intepretativnih modela. Tradicionalno najčešće zastupan intepretativni model
je model koji se naziva materijalnim monizmom. Ja ću taj tradicionalni model nazvati
univerzalnim materijalnim monizmom, pošto u daljem izlaganju hoću od njega da razlikujem
intepretativni model partikularnog materijalnog monizma. Pored ovih teorijskih modela ja
ću pokušati da ukažem na još neke moguće interpretativne modele, kao što su: hilozoizam,
koji se može povezati sa oba već navedena modela, teorija generišuće supstance i dulizam.
Osnova za zaključak da je Tales mogao zastupati univerzalni kauzalni materijalni
monizam nalazi se u Aristotelovom opštem određenju toga šta je ἀρχὴ i njegovoj tvrdnji
da je za slavnog milećanina to voda.25 Ako u Arstotelovom opštem određenju reči ἀρχὴ i
στοιχεῖον zamenimo rečju voda onda dobijamo Talesovu teoriju da je voda ono „od čega
jesu [od čega se sastoje] sva bića, od čega kao prvog nastaju i u šta na kraju propadaju,
dok suština [voda] ostaje, a samo se stanja [svojstva, πάθεσι] menjaju.“ Zbog toga, da
nastavimo preslikavanje Talesove teze u Aristotelovo opšte određenje, on kaže da je voda
„i osnovni sastojak (στοιχεῖον) i krajnji uzrok (ἀρχὴ) bića, i zbog toga niti smatra[ju] da
nešto nastaje niti da nestaje, da se takva priroda [voda] večno održava … Jer večno postoji
jedna [u Talesovom slučaju, voda] ili više priroda od koj[e]ih sve drugo nastaje, dok ona
istrajava“. Teofrastovo svedočanstvo je neodređenije, ali bi se u tezu o vodi kao univer-
zalnom materijalnom uzroku mogla uklopiti njegova tvrdnja da je za Talesa voda ἀρχὴ ili
krajnji univerzalni materijalni uzrok. Ovoj tezi ide u prilog i Simplikijevo svedočanstvo
da je Tales smatrao da je voda “veličinom neograničena”. Naime, ukoliko nešto ne bi bilo
od vode, voda bi njime bila ograničena.
Motivi za koje Aristotel i Teofrast tvrde da su mogli Talesa navesti na to da za ἀρχὴ
uzme vodu nisu neposredno u skladu sa modelom univerzalnog materijalnog kauzalnog
monizma. Ali o tome ćemo nešto reći kasnije. Međutim, neki savremeni zastupnici teze da
je Tales univerzalni materijalni monista navode motive koji nisu u neskladu sa tom tezom.
Razmotrimo motive koje izlažu neki od najpoznatijih. Džon Barnet (Burnet, J.), na primer,
piše: „Najraniji kosmolozi nisu mogli da se zadovolje (satisfaction) pogledom na svet koji
predstavlja večnu borbu suprotnosti. Oni su osećali (felt) da one [suprotnosti] moraju ima-
ti zajedničku osnovu iz koje proizlaze i u koju se ponovo vraćaju. Tragali su za nečim što
25 Najveći broj filozofa i istoričara filozofije, najčešće podstaknut Aristotelovim i Teofrastovim gle-
dištima, zastupao je intepretaciju prema kojoj su rani grčki filozofi, pa onda i Tales, materijalni monisti.
Istaćiću ovde samo neke: Burnet, J., 1920, Early Greek Philosophy, 3rd ed. London: A & C Black, p. 6.
(vidi srpski prevod: Barnet, Dž., 2004, Rana grčka filozofija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva); Guthrie, W. T. C., 1962, A History of Greek Philosophy, vol. 1, Cambridge: Cambridge Uni-
versity Press; Lloyd, G. E. R., 1970, Early Greek Science: Thales to Aristotle, New York: W. W. Norton;
Kirk, S. G./Raven, E. J./Schofield, M., 2009; Barnes, J., 1982, The Presocratic Philosophers, London and
New York: Routledge, i mnogi drugi.
Drago Đurić 165

je prvobitnije od suprotosti, za nečim što je postojano u promeni i što prestaje da postoji

u jednom obliku samo da bi se ponovo pojavilo u drugom. Da je to stvarno bio duh (spir-
it) koji ih je u njihovom traganju ispunjavao pokazuje činjenica da su o tokvom nečemu
govorili kao o ‘nestarećem› i ‹besmrtnom›. Da su, kao što se ponekad smatra, stvarno bili
zainteresovani za proces rasta i nastajanja, teško da bi epitete, tako opterećene poetskim
emocijama i asocijacijama, primenili na ono što je u svetu promene i propadanja stalno
[što se ne menja i ne propada]. To je pravo značenje (meaning) jonskog ‹monizma›“.26
Barnet kaže da prvi filozofi nisu bili “zadovoljni (satisfaction)” borbom suprotnosti i da
su “osećali (felt)” da suprotnosti moraju imati zajedniču osnovu. On time kao da sugeriše pre
psihološke, nego naučne ili filozofske razloge zbog kojih bi monisti, pa onda i Tales, tragali
za nečim što je “postojano u promeni i što prestaje da postoji u jednom obliku samo da bi se
ponovo pojavilo u drugom”. Vrlo neobična sugestija teleološkog objašnjenja ugrađena je u
Barnetovu tvrdnju da fundamentalna supstanca prestaje da postoji u jednom obliku „samo
da bi se” ponovo pojavila u drugom. Teško da bi se neko od svedočanstva moglo protumačiti
tako da se u njemu tvrdi da je svrha (uzrok) prestanka postajanja jednog uobličenja funda-
mentalne supstance to da bi se ona mogla pojaviti u drugom uobličenju.
Nije lako shvatiti šta je Barnet hteo da kaže pretposlednjom rečenicom gore navedenog
teksta. On nam njome sugeriše zaključak da jonski mislioci nisu bili “zainteresovani za proces
rasta i nastajanja”, odnosno za proces promene. Takav zaključak obrazlaže time što kaže da
oni onda ne bi epitete “nestareće” i “besmrtno” primenjivali na ono “što je u svetu promene i
propadanja stalno [što se ne menja i ne propada]”. Čini se da bi se lakše mogla braniti suprotna
teza, teza da su najraniji grčki mislioci došli do zaključka da posoji jedna “nestareća”, “besmrt-
na” supstanca, upravo zbog toga što su bili zainteresovani za promene u našim čulima dostup-
nom svetu. Oni su do tog zaključka došli u nastojanju da objasne te promene.
U svom pokušaju izlaganja motivacije za materijalni monizam najranije grčke filo-
zofije Gatri [Guthrie, W. T. C.] se oslanja na Broda [Broad, C. D.], koji, imajući u vidu
razliku između mehanicističkih i emergentističkih teorija u nauci svog vremena, kaže da
bi se prednost prvih sastojala u tome što “one uvode ‘jedinstvo i uređenost’ u naš pogled
na svet”. Kada se to, piše Brod, pogura do krajnjih granica, onda se dolazi do zaključka
da „postoji jedna i samo jedna vrsta materije“.27 Imajući to u vidu Gatri piše da je „prirod-
no da bi prva filozofska pojednostavljivanja trebalo da budu najekstremnija“, te da je u
najranijoj grčkoj filozofiji postojao „impuls za pojednostavljivanjem (impulse to simpli-
fication).“28 Međutim, nije teško primetiti da univerzalni materijalni monizam ne bi imao
nikakvu eksplanatornu funkciju, ukoliko bi on bio posledica tog impulsa, a to, inter alia,
ne odgovara ni samoj Gatrijevoj intepretaciji te filozofije. Pokušaću u daljem izlaganju po-
kazati da je lakše braniti teza da jonski mislioci dolaze do jednostavnosti u pokušavaju da
objasne naš pojavni svet, a ne zbog toga što im je sama jednostavnost bila cilj. Gatri nam,
takođe, ne kaže ništa o tome zbog čega bi “prva filozofska pojednostavljivanja trebalo da
26 Burnet, J., 1920, p. 6. (Srpski prevod: Barnet, Dž., 2004, str. 17-18).
27 Broad, C. D., 1925, The Mind and its Place in Nature, New York: Harcourt, Brace & Company, p. 57.
28 Guthrie, W. T. C., 1962, p. 57.
166 Talesova voda

budu najekstremnija“. Reći prosto da je to “prirodno” liči na pokušaj da se takvo gledište

predstavi kao samorazumljivo, iako ono to, u stvari, nije.
Razmatrajući motiv za univerzalni materijalni monizam, odnosno za tezu da postoji,
kako kaže, „neka jedna tvar (staff) od koje je [od koje se sastoji] sve [drugo što postoji]“,
Barns (Barnes, J.) najpre primećuje da se u sačuvanim svedočanstvima ne nudi razlog za
nju. Nudeći svoje objašnjenje motivacije za tu tezu, on kaže da je „sasvim očigledno (very
obvious)“ da je ta teza prihvaćena zbog toga što je najjednostavnija: „jednost je jednos-
tavnija od pluranosti: postulirana jednost je fundamentalnija od pluralnosti“. On potom
kaže da nauka uvek teži „ekonomičnosti i jednostavnosti u objašnjenju“, navodeći primer
Talesa, koji je, po njemu, prihvatio tu tezu „zbog njene jednostavnosti“.29 Barns dalje, poput
mnogih drugih, navodi razloge zbog kojih je Tales mogao odabrati vodu kao „osnovni
konstituent sveta“, ali, poput mnogih drugih, ne kaže ništa o tome zbog čega bi taj „kon-
stituent“ morao da bude jedan, kao ni o tome zbog čega se uopšte traga za konstituentom.
Čini se da Barnsovo objašnjenje motivacije za monizam nije lako opravdati. Vrlo bi
čudno bilo da filozof ili naučnik za motiv svoje nauke ima to da postigne jednostavnost
i ekonomičnost. Time bi bila sasvim zanemarena već pomenuta i široko prihvaćena pret-
postavka da je motiv Talesove i monističke fizičke teorije to da objasni pojave u svetu
koje su dostupne našim čulima. U tom svetlu, kao što je već rečeno, monističku tezu ne bi
trebalo objašnjavati kao posledicu želje da se postigne “jednostavnost i ekonomičnost u
objašnjenju”. Ako se pođe od rečenog, nije teško zaključiti da Barnsova teza uopšte nije
očigleda, a pogotovo nije, kako on kaže, “sasvim očigledna”.
Fajnberg (Feinberg, G), na primer, smatra da je pitanje na koje Tales svojom tezom o
vodi kao krajnjem univerzalnom materijalnom uzroku odgovara sledeće: “Kako i od čega
je svet sačinjen?” On dalje tvrdi da samo postavljanje ovog pitanja “implicira pretpostavku
o nekoj jednostavnosti koja stoji ispod kompleksnosti”.30 To što Fajnberg kaže implicira
pretpostavku da se Tales, kao i ostali materijalni monisti, bavi pitanjem krajnje materijalne
supstance od koje su sačinjene raznovrsne stvari sveta dostupnog našim čulima. Ali, takvu
motivaciju je teško opravdati. Naime, različit izgled našim čulima dostupnih stvari može
se mnogo bolje objasniti različitošću supstanci od kojih su sačinjene. Međutim, to bi im-
pliciralo njihov pluralizam. U isto vreme, to bi, mogao je misliti Tales, bila nepremostiva
prepreka za objašnjenje promena u svetu. Ako se stvari sastoje od različitih fundamen-
talnih supstanci, onda je vrlo teško objasniti činjenicu da se stvari menjaju na taj način
da jedne nastaju od drugih. Naime, u tom slučaju bi se pretpostavljalo da pored različitih
svojstava stvari dostupnih našim čulima postoje i fundamentalne supstance sa različitim
svojstvima. Ali, ukoliko je fudamentalna supstanca, kao što se tvrdi, nepromenjiva, onda
se ona ne može menjati, pa onda ne bi bile moguće promene čiji smo svedoci. Ali, pošto
vidimo da jedne stvari nastaju od drugih, onda je prihvatljivija pretpostavka da se one
sastoje od iste fundamentalne supstance koja se ne menja, odnosno čija se svojstva ne
menjaju i pored promene svojstava stvari dostupnih našim čulima. Uostalom, supstanca
29 Barnes, J., 1982, p. 11.
30 Feinberg, G., 1966, Physics and the Thales Problem, The Journal of Philosophy, Vol. 63, No. 1, p. 6.
Drago Đurić 167

koja bi nastale od neke druge supstance ne bi se mogla nazivati fundamentalnom, odnosno

ne bi mogla da bude krajnji materijalni uzrok.
Motivaciju za univerzalni materijalni monizam bi, ukoliko pretpostavimo da je Tales
imao neku potpuniju teoriju, trebalo tražiti u nečem drugom a ne u pokušaju da se objasni
raznovrsnost stvari fenomenalnog sveta. Teza da je za njega voda ἀρχὴ ili στοιχεῖον može
se opravdati samo navođenjem razloga koji su ga mogli navesti na to da traga za nekom
fundamentalnom supstancom, kao i razloga za to da tvrdi da ta fundamentalna supstanca
mora biti jedna. Prema tome, do odgovora na pitanje zbog čega Tales uzme vodu za ἀρχὴ
ili στοιχεῖον može se doći preko prethodnog odgovora na sledeća dva pitanja:

1. Zbog čega Tales uopšte traga za nekom univerzalnom fundamentalnom supstancom?

2. Zbog čega zastupa monističko geledište u pogledu te supstance?

Tek tako bismo mogli doći do odgovora na pitanje zbog čega on smatra da je ta jedna
fundamentalna supstanca upravo voda. Međutim, problem je u tome što mi nemamo ni
jedno sačuvano svedočanstvo u kojem bi nam se jasnije sugerisao mogući Talesov odgo-
vor na gornja dva pitanja. Ali, pošto stvari stoje tako, onda bismo možda do odgovora na
pitanje zbog čega mu je uopšte potrebna fundamentalna supstanca, kao i zbog čega jedna,
mogli doći posredstvom navođenja motiva za to da mu voda bude ta supstanca. Drugači-
je rečeno, ukoliko bismo mogli da odgovorimo na pitanje šta Tales objašnjava vodom,
možda bi nam pošlo za rukom da odgovorimo i na gore postavljena dva pitanja. Trivijalan
odgovor na gornje pitanje glasio bi da iz činjenice da Tales pominje samo jednu supstancu,
odnosno samo vodu, sledi da je tu reč o jednoj supstanci, kao i da iz Aristotelovih tvrdnji
da se voda kao krajnji materijalni uzrok ne menja, da se od nje sastoji i nastaje sve drugo,
sledi da je tu reč o fundamentalnoj supstanci. Ali, to su samo implikacije svedočanstva
koje govore o karakteristikama fundamentalne supstance, ali ne i motivi koji su Talesa
mogli navesti na to da od te supstance zahteva upravo takve karakteristike.
Teza koju ću ovde pokušati da branim jeste da bi Talesov krajnji motiv da navede
vodu kao fundmentalnu supstancu mogao sastojati u pokušaju da objasni, ne sastav raz-
novrsnih stvari našeg fenomenalnog sveta obeleženih različitim svojstvima, nego da ob-
jasni promene u tom svetu. Mig u tom pravcu daje nam Aristotelova tvrdnja da ἀρχὴ ili
στοιχεῖον, u Talesovom slučaju voda, “večno postoji (ἀεὶ … εἶναί)” i da od nje sve “drugo
nastaje (γίγνεται τἆλλα)”. Pošto je voda kao στοιχεῖον večna i nepromenjiva, promena
svojstava može se odnositi samo na te druge stvari (τἆλλα). Teško bi bilo opravdati pret-
postavku prema kojoj bi te druge stvari mogle biti bilo šta sem načina na koji nam se stvari
pojavljuju pred našim čulima.
Jedino nagađanje o motivima koji su Talesa mogli navesti na to da mu voda bude ἀρχὴ
ili στοιχεῖον nalazi se kod alegoričara Heraklita Homerskog koji smatra da je Tales zastupao
tezu o vodi kao fundamentalnoj supstanci zbog toga što je ona „tečna priroda koja se lako
168 Talesova voda

transformiše u svaku pojedinačnu stvar (ὑγρὰ φύσις, εὐμαρῶς εἰς ἕκαστα μεταπλαττομένη)“.31
Problemima koji su vezani sa ovom spekulacijom o Talesovom motivu bavićemo se uskoro.
Za sada nam je važna samo sugestija da je Tales mogao uzeti vodu za fundamentalnu sup-
stancu zbog toga što je ona pogodna za promene. U isto vreme moramo imati u vidu Ar-
istotelovu tvrdnju da su materijalni monisti, pa i Tales, smatrali da je ἀρχὴ ili στοιχεῖον
nepromenjiv. Međutim, u tom slučaju postavlja se sledeće pitanje: kako bi supstanca koja je
nepromenjiva mogla biti pogodna za promene? Po svemu sudeći ovde se pretpostavlja da bi
ona to mogla biti samo ukoliko bi imala minimalna svojstva, a najbolje ukoliko uopšte ne
bi imala svojstava. Mi i danas ono što najčešće nazivamo vodom fenomenološki definišemo
kao tečnost bez boje, bez ukusa i bez mirisa. Mi je, dakle, na taj način negativno definišemo.
Umesto da joj u definiciji navedemo svojstva, mi joj ih, u stvari, odričeno.
Ipak u toj definiciji kaže se i nešto što je pozitivno – kaže se da je to tečnost. Voda bar
utoliko nije sasvim bez svojstava. U gornjoj spekulaciji Heraklita Homerskog navodi se upra-
vo to njeno svojstvo kao nešto što je čini pogodnom za promene. Međutim, bez obzira na to
što takvo rezonovanje deluje na prvi pogled primamljivo, protiv njega se mogu navesti ozbil-
jni prigovori. Naime, kako objasniti to da od tečne materije nastaju, i da se, prema tome, od
nje i sastoje, čvrste stvari. Prvo, one nisu tečne, a ako nemaju to svojstvo, onda svakako nisu
voda, odnosno ne sastoje se u celini od fenomenalne vode. Drugo, ukoliko je svojstvo tečnosti
uslov za mogućnost transformacija stvari jednih u druge, onda se od nje nastale čvrste stvari,
pošto više nemaju to svojstvo, ne bi mogle dalje menjati ili transformisati, a prema intepreta-
tivnom modelu univerzalnog materijalnog monizma, one bi to morale da mogu.
Mnogi intepretatori, spekulišući o tome zbog čega je Tales mogao uzeti vodu kao
ἀρχὴ ili στοιχεῖον, navode činjenicu da voda menja agregatna stanja,32 menjajući pritom
i svoja svojstva. Svako je, pa i Tales, mogao primetiti da tečna voda zagrevanjem prelazi
u gasovito stanje. Na osnovu činjenice da se tokom tog procesa smanjuje količina vode,
i da ona prelazi u paru, moglo se zaključiti da para nastaje od tečne vode. Isto tako, mo-
glo se zaključiti da se tokom hlađenja tečna voda pretvara u čvrsti led, te da je led nastao
očvršćivanjem tečne vode, odnosno da je nastao od tečne vode. Ako se uz to imaju u vidu
Aristotelova i Teofrastova tvrdnja da su materijalni monisti smatrala da se stvari sastoje od
onoga od čega nastaju ili da mogu nastati samo od onoga od čega se sastoje,33 na osnovu
gornjih zapažanja o prirodi vode moglo se nekom generalizacijom doći do zaključka da
je voda jedina supstanca koja ima takvu prirodu, te da je ona zbog toga pogodna za to da
bude od Aristotela opisani ἀρχὴ ili στοιχεῖον.

31 Heraclitus Homericus, Quaestiones Homericae, 22.4-5.

32 Burnet, J., 1920, p. 35; Guthrie, K. W., 1962, p. 61; Barnes, J., 1982, p. 8., i mnogi drugi.
33 Vidi o tome i Stoksovo pozivanje na privatnu korespondenciju sa Vlastosom (Vlastos, G.) u:
Stokes, M., 1971, One and Many in Presocratic Philosophy, Washington: Center for Hellenic Studies,
p. 40). Stoks kaže da mu je Vlastos u pismu ukazao na to da su stari grčki pisci smatrali da reći „svi X
nastaju od Y i Z“, znači isto što i reći „svi X su Y i Z“. Time se sugeriše, piše dalje Stoks, da su stari “Grci
navikli da govore o ‘izvornoj supstanci (originative substance)’ tako kao da je ona tvar od koje su stvari
sačinjene u njihovom finalnom stanju”.
Drago Đurić 169

Međutim, ukoliko se pretpostavi da je Tales za ἀρχὴ ili στοιχεῖον uzeo fenomenalnu

vodu u sva tri opisana i našim čulima dostupna agregatna stanja, onda bi njegova teorija
bila pred ozbiljnim problemom. Naime, u tom slučaju bi voda i u tečnom i u gasovitom i
u čvrstom stanju morala biti ista stvar - voda. Ali, koje je onda pravo svojstvo vode: da li
je ona tečna, da li je čvrsta ili je gasovita? Ta svojstva su nepomirljiva, odnosno ni jedna
supstanca ih ne može imati više od jednog u isto vreme. Isto tako, nije potrebno posebno
dokazivati da ona u tom slučaju ne može biti večno nepromenjivi ἀρχὴ ili στοιχεῖον. Zbog
toga bi se moralo pretpostaviti da bi voda kao ἀρχὴ, kako bi u sva tri slučaja bila voda,
morala biti nešto što nije ni čvrsto ni tečno ni gasovito. Ukoliko hoćemo da zadovoljimo
oba uslova, i uslov da nam voda kao ἀρχὴ bude nepromenjiva, kao i da njome objašnja-
vamo promene svojstava stvari dostupnih našim čulima, onda bismo morali razlikovati
fenomenalnu vodu (sa svim njenim agregatnim stanjima i njihovim različitim svojstvima),
koja ne može zadovoljiti uslove koji se zahtevaju za ἀρχὴ ili στοιχεῖον, od nekakve fun-
damentalne vode koja ne bi imala fenomenalna, našim čulima dostupna svojstva, i koja bi
te uslove mogla zadovoljiti. Međutim, ukoliko fundamentalnom vodom hoćemo objasniti
promene u fenomenalnom svetu, onda se to ne može učiniti a da se ne zamisle nekakve
promene u samoj fundamentalnoj vodi koje bi bile uzrok promena u fenomenalnom svetu.
Jedino rešenje koje nam preostaje jeste da se na fundamentalnom nivou dešavaju promene
koje nisu promene svojstava, a da te promene uzrokuju promene na fenomenalnom nivou
koje se ispoljavaju i kao promene svojstava.34
Ta fundamentalna voda ne bi smela da ima svojstva koja sprečavaju promene, od-
nosno transformacije. Ona bi morala biti nešto poput materije iz Platonovog Timaja, ma-
terije koja je u stanju da prima sva fenomenalna svojstva. Platon kaže da ta matrija mora
da bude „prihvatiteljica i hraniteljica svakog nastajanja“ (εἶναι γενέσεως ὑποδοχὴν αὐτὴν
οἷον τιθήνην).35 Ona mora biti takva kako bi mogla biti „podloga (ἐκμαγεῖον) svakom ob-
likovanju“.36 Ona ne bi smela imati svojstva koja bi ometala tu njenu ulogu. Do zaključka
da materija od koje demijurg oblikuje svet mora biti takva Platon dolazi u nastojanju da ob-
jasni promene, odnosno transformacije stvari jednih u druge u našim čulima dostupnom
svetu: pominjući na tom mestu vodu, vatru, zemlja, vazduh, kamen, vetar, oblak i maglu.37
Pošto ovde nema potreba ulaziti u detaljnije tumačenje,38 poenta Platonovog izlaganja bi,
ukratko rečeno, bila sledeće: zbog toga što se stvari, u obliku koji je dostupan našim čuli-
34 Ovde bi se mogla iskoristiti već navedena Brodova razlika između mehanicističkih i emergen-
tističkih teorija, ali ne tako što bi se jedna vrsta teorija isključila, nego tako što bi se ukazalo na to da
bi događaji u materiji ili fundamentalnoj supstanci imali mehanički karakter, pri čemu se ne bi menjala
njena svojstva, dok bi kao posledica tih mehaničkih promena emergirale promene svojstava stvari u
fenomenalnom svetu.
35 Plato, Tim., 48a. U navodima is Timaja oslanjam se najvećim delom na prevod Marjance Pakiž
(Platon, 1995, Timaj, Vrnjačka Banja: Eidos).
36 Plato, Tim., 50c.
37 Plato, Tim., 49c.
38 Vidi: Cherniss, H., 1954, A Much Misread Passage of the Timaeus (Timaeus 49C7-50B5), The
American Journal of Philology, Vol. 75, No.2, pp. 113-130; Zeyl, D. J., 1975, Plato and Talk of a World
in Flux: Timaeus 49a6-50b5, Harvard Studies in Classical Philology, Vol. 79, pp. 125-148
170 Talesova voda

ma (vatra, voda, zemlja, vazduh, kamen, vetar, oblak i magla), menjaju i prelaze jedne u
druge, menjajući svoja svojstva, treba ih nazivati “takvo (τοιοῦτον)”, dok bi ono od čega
je svako “takvo” nastalo i od čega se sastoji trebalo nazivati “to”. 39 Priznajući da ovo re-
zonovanje nije sasvim jasno, on ga pokušava objasniti jednim primerom. Platonov primer
glasi: “Kada bi neko oblikovao od zlata sve moguće likove, preobličavajući neprestano
svaki od njih u sve, pa kad bi neko drugi pokazao neki od tih likova i upitao šta je to …
daleko najsigurniji odgovor bio bi da je to zlato”. U ovom slučaju zlato bi, pošto je ono
biće, trebalo nazivati “to”, dok bi likove koje zlato zadobija raznim uobličenjima, i koji
nastaju i nestaju, trebalo nazivati “takvo”.40 Prema tome, zlato posmatano kao materijal od
kojeg se oblikuju, recimo, različiti primerci nakita, istrajava u svim tim primercima, a ti
primerci su samo “ovako” ili “onako” oblikovano zlato.
Generalizacijom modela istaknutog u gornjem primeru Platon zaključuje da svet kao
celina mora u osnovi imati neku bezobličnu prirodu koja je u stanju da u sebe primi sve
oblike i koja tu “svoju osnovnu sposobnost nikada ne može izgubiti”.41 Čini se da on time
hoće da kaže da sam ta priroda ne može tokom oblikovanja poprimiti neki od oblika, sa
svojstvima tog uobličenja, pošto bi je to učinilo takvom da više ne bude bezoblična, a onda
više ne bi bila u stanju da primi nova uobličenja, zbog toga što bi ta nova uobličenja imala
različita svojstva, ili bi se neki novi oblik , kako kaže Platon, “loše odslikavao, jer bi [ta
priroda, ἐκμαγεῖον] uzgred odavala i svoje [prethodno] obličje”.42
Ovde je važno napomenuti da Platonov ἐκμαγεῖον nije sasvim besadržajan i neodređen.
Preuzimajući na svoj način empedoklovsku metafiziku, Platon kaže da ἐκμαγεῖον u sebi
već sadrži četiri fundamentalne supstance (vatre, vazduha, vode i zemlje).43 Gore pomin-
jani vatra, vazduh, voda, zemlja, vetar, oblak i magla, koji se menjaju jedan u drugi, nisu
isto što i fundamentalne supstance. Imajući to u vidu moglo bi se reći da Platon razlikuje
vodu, vazduh, vatru i zemlju u fenomenalnom44 i u fundamentalnom45 smislu. To je jasno
i na osnovu činjenice što u prvom slučaju vodi, vazduhu, vatri i zemlji, u procesu trans-
formacije pridružuje kamen, vetar, oblak i maglu, a ovi ni za jednog grčkog mislioca nisu
fundamentalne supstance. Supstance u fenomenalnom smislu dostupne su našim čulima,
dok u fundamentalnom smislu, zbog svoje veličine, nisu dostupne našim čulima. Po svemu
sudeći Platon nam hoće reći da se vidljive, dovoljno velike stvari našeg sveta sastoje i nasta-
ju grupisanjem i kombinacijama sitnih delova fundamentalnih supstanci, koji nisu vidljivi.46
39 Plato, Tim., 49d.
40 Plato, Tim., 40b. Razmatranje Platonove analogije sa zlatom vidi u: Mohr, D. R., 1978, The Gold
Analogy in Plato’s Timaeus (50a4–b5), Phronesis, Vol. 23, No. 3, pp. 243-252.
41 Plato, Tim., 50c.
42 Plato, Tim., 50e. Da bi celo izlaganje dodatno razjasnio Platon potom navodi primer načina na
koji se prave mirisne masti. Ceo proces, kaže on, počinje od osnovne tečnosti, koju, da bi u sebe primila
željeni miris, treba učiniti “što je moguće bezmirisnijom”. Ovome dodaje i primer onih koji u neku tvrdu
podlogu hoće da utisnu neki lik. Oni tu podlogu moraju prvo da poravnaju, kako na njoj postojeći oblici
ne bi ometali jasnoću novoutisnutog oblika (Plato, Tim., 51a.).
43 Plato, Tim., 52e.
44 Plato, Tim., 49c.
45 Plato, Tim., 52e.
46 Nagađajući o motivima ili, možda, nesvesnim pretpostavkama na kojima najraniji monisti zas-
Drago Đurić 171

Onda kada, recimo, proces grupisanja sitnih delova u neku stvar uznapreduje toliko da nam
ta stvar postane vidljiva, nastaju stvari našeg fenomenalnog sveta. Kada, na primer, proces
grupisanja sitnih delova vode dovoljno odmakne nastaja vodena supstanca koja prelazi
prag čulnosti, odnosno nastaje voda kao fenomen koji je dostupan našim čulima.
Postavlja se sledeće pitanje: da li bi Talesova voda mogla biti nešto poput Platonove
vode u fundamentalnom smislu? Ona bi, da bi bila pogodna za promenu, odnosno da ne
bi predstavljala prepreku za promene, morala biti bez fenomenalnih svojstava. Ona, pored
toga što ne bi smela imati ni boju ni ukus ni miris, ne bi smela biti ni tečna, ni čvrsta, ni
gasovita, niti imati bilo koje svojstvo koje bi bilo vidljivo.47 Ali, onda bi se postavilo pi-
tanje zbog čega Tales toj supstanci daje ime voda, a ne neko drugo ime. Da li je Tales bio
svestan tog problema, kao i da li je za njega ponudio neko rešenje, mi o tome, polazeći
od dostupnih svedočanstava, ne možemo saznati ništa. U svakom slučaju, i da ga je on
ponudio, njegovo rešenje ne bi ličilo na Platonovo pošto Platon ima u vidu rešenja koja su
na probleme fundamentalne supstance ponudili predsokratski pluralisti, a oni ih najvero-
vatnije ne bi ni nudili da su već bila izložena u učenjima Talesa i jonskih fizičara. Naime,
Platonove fundamentalne supstance (zemlja, voda, vatra i vazduh) nisu bez svojstava. One
imaju ista svojstva kao i fenomenalna voda, vatra, vazduh i zemlja. Jedina razlika sastoji
se u tome što su te supstance na fundamentalnom nivou nevidljive, dok su stvari našeg
fenomenalnog sveta, koje se od njih i njihovih kombinacija sastoje, dostupne našim čuli-
ma. Takva ontologija ne zahteva razliku u svojstvima fundamentalnih supstanci i svojstvia
fenomena dostupnih našim čulima.

4.2 Teorija generišuće supstance

Već početkom dvadesetog veka jedan broj istoričara filozofije nije smatra ubedljivom
tezu da su najraniji grčki filozofi, uključujući i Talesa, bili materijalni monisti.48 Najrazvi-
jeniji alternativni intepretativni model ponudio je Denije Grejem (Graham, D.), nazivajući
svoj model teorijom generišuće supstance (generating substance theory). On je taj intepre-
tativni teorijski model počeo najpre da razvija kroz kritiku Barnsove materijalno monis-
tičke interpretacije,49 potom kroz pokušaj drugačije intepretacije Anaksimenove misli,50
a u najrazvijenijoj formi izložio ga je kasnije u monografiji pomenutoj na početku našeg
nivaju svoje rezonovanje o tome šta bi mogao da bude krajnji materijalni uzrok, Arisotel kaže da nisu
nerazumni oni koji za taj uzrok uzimaju „vazduh, jer vazduh najmanje od svih ostalih [stvari] poseduje
čulne razlike (διαφορὰς αἰσθητάς), a nakon njega takva je voda“ (Aristotle, Phys., 189b 6-8).
47 Za razliku od Talesa, Empedoklova i Platonova fundamentalna voda ima, po svemu sudeći, ista svojst-
va koja ima i fenomenalna voda, samo što ta svojstva, zbog veličine, na fundamentalnom nivou nisu vidljiva.
48 Heidel, W. A., 1906, Qualitative Change in Presocratic Philosophy, Archiv für Geschichte der
Philosophie, Vol. 19, No. 3, pp. 333-379; Cherniss, H., 1935; McDiarmid, J. B., 1953, Theophrastus and
the Presocratic Causes, Harvard Studies in Classical Philology, Vol. 61., pp. 85-156; Hölscher, U., 1953;
Klowski, J., 1966, Das Entstehen der Begriffe Substanz und Materie, Archiv für Geschichte der Philoso-
phie, Vol. 48, No. 1-3, pp. 2-42; Stokes, M. C., 1971.
49 Graham, D., 1997, Heraclitus’ criticism of Ionian Philosophy, Oxford Studies in Ancient Philos-
ophy, Vol. 15, pp. 1-50.
50 Graham, D., 2003, A New Look at Anaximenes, History of Philosophy Quarterly, Vol. 20, No. 1, pp.
1-20; Graham, D., 2003, A Testimony of Anaximenes in Plato, Classical Quarterly, Vol. 53, No. 2, pp. 327-337.
172 Talesova voda

izlaganja.51 Mada, kao što smo naveli na početku, Grejem, polazeći od nedostatka sve-
dočanstava, u istoriji filozofije ne nalazi mesta za Talesa, to nam ne predstavlja smetnju da
njegov intepretativni model primenimo i na Talesovu teoriju vode.
Grejem smatra da je ontologija intepretativnog modela univerzalnog materijalnog
monizma suviše komleksna da bi je mogli zastupati Tales i drugi najraniji grčki filozofi.
Kada je reč o njegovoj intepretativnoj teoriji, teoriji generišuće supstance, njene karakte-
ristike ukratko bi se mogle opisati na sledeći: postoji skup supstanci od kojih je naš svet
sačinjen, i to su bazične supstance (the basic supstances), ali postoji i jedna supstanca, koja
pripada ovim bazičnim supstancama, a koja je sama postojala pre drugih bazičnih sups-
tanci. To je izvorna ili generišuća supstanca, od koje transformacijom, a prema njemu, u
stvari, njenom zamenom, nastaju ostale bazične supstance.52
Ovde nećemo detaljnije analizirati sve razloge na osnovu kojih Grejem daje prednost
svom intrepretativnom modelu nad modelom materijalnog monizma. Navedimo samo sle-
deće. Kada je, na primer, reč o Talesovoj vodi, on smatra da teza o njenim različitim agre-
gatnim stanjima, kojom se često potkrepljuje intepretativni model materijalnog monizma,
nije mogla biti zastupana sve dok nije bila poznata hemijska formula vode kao H2O.53
Međutim, to je sporno pošto su i neki antički mislioci, da tako kažemo, prepoznavali vodu
i u pari i u ledu.54 Uostalom, ljudi tog doba su se bez poznavanja savremene hemije mogli
uveriti u to da tečna voda zagrevanjem isparava i da se para hlađenjem kondenzuje u tečno
stanje. Isti je slučaj i sa zaleđivanjem i odleđivanjem vode. Nije bilo suviše teško doći do
hipoteza da je u svim tim stanjima reč o istoj supstanci. Ukoliko nekima u slučaju vode,
zbog značajne razlike u svojstvima između tečne vode, leda i vodene pare, nije bilo sasvim
jasno da je u sva tri agregatna stanja reč o istoj supstanci, onda im je to nedvosmisleno
moglo biti jasno, na primer, u slučajevima rastopljenog (tečnog) ili ohlađenog (čvrstog)
srebra. Ne samo srebrnar, nego i drugi koji su videli taj proces nisu mogli izbeći zaključak
da je u oba slučaja reč o srebru. Ljudi u antici sigurno su znali da se sve što je napravlje-
no od neke određene materije i sastoji od te materije, iako je proces pravljenja završavao
njenom transformacijom i promenom nekih svojstava. Imajući sve to u vidu, ne bi trebalo
odbacivati pretpostavku da je Tales mogao generalizovati te procese u hipotezu da je voda,
imajući u vidu i moguću generalizaciju zasnovanu na rasprostranjenosti vode i vlage u
fenomenalnom svetu,55 univerzalna materija od koje se sastoje sve stvari.
51 Graham, D., 2006.
52 Graham, D., 2006, p. 85. Sličnu, mada detaljnije neobrazloženu, intepretaciju, pored ostalih, zastu-
pa MekKirahan (McKirahan, R.) tvrdeći da je Talesova voda odgovor na pitanje: „Šta je poreklo svih stvari
(What is origin of all things)?“ Drugu interpretaciju, koju odbacuje, MekKirahan predstavlja tako kao da
Tales odgovara na pitanje „Od čega su sve stvari sačinjene (What are all things made of)?“ (McKirahan, R.,
2010, Philosophy Before Socrates, Indianapolis-Cambridge: Hackett Publishing Company, p. 29.).
53 Graham, D., 2006, p. 63.
54 Alexander Aphrodisias, In Metaph., 549.2-6. Clement, Protrepticus, 5.64.2. Zapažanja o tome
da voda može da menja agregatna stanja, a da pritom ostaje voda, ponavljaju apoftegmatski mnogi drugi
antički intepretatori (Vidi detaljno u: Wöhrle, G. (Hg.), 2009, S. 90, Th. 94).
55 Tales je mogao zaključiti da je nesrazmerno veliko prisustvo vode u našem svetu posledica čin-
jenice da se fundamentalna voda mnogo lakše transformiše u fenomenalnu vodu, nego u zemlju, drvo,
Drago Đurić 173

Grejemova argumentacija oslanja se i na tvrdnju da Tales, iako je mogao verovati

da je u slučaju različitih agregatnih stanja reč o istoj materiji, to samim posmatranjem
nije mogao dokazati. On to sažeto kaže na sledeći način: „Ako kažete da je voda u stva-
ri (really) vazduh, i ja se ne slažem, kako mi to možete dokazati ?“56 Grejem je u pravu
kada to tvrdi ako time hoće da kaže da stari Grci za to nisu mogli ponuditi dokaz koji
bi zadovoljavao kriterijume savremene hemijske analize. Međutim, njih je sasvim dobro
moglo zadovoljiti rezonovanje prema kojem se stvari koje su nastale ili su sačinjene od X
i sastoje od X. Uostalom, imajući u vidu svoj model krajnjeg materijalnog uzroka kao ge-
nerativne supstance, Grejem bi se morao složiti sa tim da su, prema Talesovoj teoriji, pošto
je pre postojanja svih stvari postojala samo voda i pošto nije moguće nastajanje ex nihilo,
sve stvari morale nastati od vode. Međutim, da bi prema Grejemu od vode nastao vazduh,
voda se mora promeniti tako da prestane da bude voda. Kako objasniti tu promenu? Tales
bi mogao postaviti prirodno pitanje: šta se u tom slučaju događa sa vodom? Da li je ona
iščezava, a vazduh nekako stupa na njeno mesto?
To nas vodi ka ozbiljnom problemu. Naime, ako pođemo od toga da voda i vazduh ima-
ju različita svojstva i da se zbog toga u vazduhu ne može, da tako kažemo, prepoznati voda,
onda nastaje problem mogućnosti objašnjenja promene uopšte. Ali, ako se uopšte prihvati
navedena promena, odnosno ako se prihvati teza da vazduh nastaje od vode, kao i teza da je
voda fundamentalna supstanca, a Grejem sve to prihvata, onda je prilično prirodno zaključiti
da se vazduh u stvari sastoji od vode. Naime, ako je ono od čega se nešto u krajnjoj instanci
sastoji njegov ἀρχὴ ili στοιχεῖον, onda ono ne iščezava tako da na njegovo mesto stupi nešto
sasvim drugačije, neka druga supstanca. Čini se da Grejem tvrdi upravo to pišući sledeće:
„Ali kad ona [izvorna supstanca, u Talesovom slučaju, voda] podlegne promeni, ona prestaje
da postoji (ceases to exist) i biva zamenjena (replaced) narednom supstancom.“57
Sve u svemu, prema načinu na koji određuje svoj intepretativni teorijski model gene-
rišuće supstance, Grejem ne bi pridavao vodi nikakav ekskluzivni kosmološki, nego samo
kosmogonijski značaj. Voda kao bazična susptanca je u kosmološkim procesima sasvim ra-
vnopravna svim drugim bazičnim supstancama, ona se od njih razlikuje samo utoliko što
je pre nastanka sveta postojala samo ona i što su od nje nastale ostale bazične susptance.58
Prema tome, od intepretacije zasnovane na Aristotelovom opštem određenju, a prema kojoj
je ἀρχὴ i ono od čega stvari nastaju i ono od čega se sastoje, Grejem prihvata samo prvo.
kamen itd. Herodot piše da je egipatski kralj (βασιλέος) Neko (vladao između 610. i 595. godine pre n.
e.) poslao Feničane da oplove Libiju (kako su tada nazivali Afriku), polazeći od Eritrejskom mora (kako
se tada zvalo Crveno more). Tek u trećoj godini plovidbe oni su prošli kroz Heraklove stubove (današnji
Gibraltar) i došli do Egipta. (Vidi srpski prevod: Herodot, 1988, Istorija, Novi Sad: Matica srpska, 4.42).
Tom prilikom se moglo doći do zaključka da je svetsko kopno (da se ono nije smatralo velikim sugeriše
na istom mestu Herodot) okruženo vodom čiji kraj članovi ove ekspediciji nisu mogli sagledati, a Tales
je, kojem u Miletu nije bilo teško doći do izveštaja o tom putovanju, i na osnovu toga mogao zaključiti
da je voda „veličinom bezgranična“.
56 Graham, D., 2006, p. 63.
57 Graham, D., 2006, p. 70.
58 Neobično je to što Grejem ne opisuje samo vodu izrazom “basic substance”, nego i neke druge
supstance koje nastaju od vode. Naime, ukoliko one nastaju od vode, one ne mogu biti “basic substances”.
174 Talesova voda

Međutim, teško da bi se do takvog zaključka o vodi moglo doći tako što bi se u rezo-
novanju pošlo od čulnog opažanja pojava u svetu. Ako su sve bazične supstance u svetu ra-
vnopravne, onda voda nema nikakav poseban značaj, pa ne bi mogla igrati nikakvu posebnu
eksplanatornu ulogu. Niti bi se od nje sastojale sve stvari niti bi se njome objašnjavale prome-
ne u svetu. Mi promene jednih stvari u druge možemo registrovati i našim čulima, pa se onda
prostim navođenjem onoga što opažamo ne bi odmaklo dalje od puke deskripcije. Ne vidi se
način na koji bi Tales imajući u vidu samo ta zapažanja mogao zaključiti da je voda supstanca
koji sama postoji pre nastanka sveta, kao i da su od nje nastale ostale bazične supstance.
Grejemu se čini da je intepretativni model materijalnog monizma anahronističan,
pošto zahteva za to vreme previše kompleksnu ontologiju. Meni, međutim, izgleda da
njegova alternativna ontologija skoro da nema nikakvu eksplanatornu ulogu, njome se
ništa ne objašnjava, tako da bi teško bilo pronaći neki motiv za nju. Sa druge strane, ja
se nadam da sam pokazao da ontologija univerzalnog materijalnog monizma ne mora da
bude suviše kompleksna, odnosno da bi se gornjim spekulacijama o Talesovim motivima
da zaključi da je voda krajnji materijalni uzrok mogle izbeći optužbe za anahronizam. Do
te ontologije moglo se doći prostim posmatranjem događaju u fenomenalnom svetu i nji-
hovim generalizacijama na svet u celini.

5. Uzrok promene i dualizam

Pogodnost fundamentalne supstance za promenu, rezonovali su već antički intepre-

tatori, samo je nužan, ali ne i dovoljan uslov za njeno objašnjenje. Postavlja se pitanje šta
je uzrok promena u svetu koji je dostupan našim čulima?
Ako prihvatimo model univerzalnog materijalnog monizma, onda bi, kao što je već
rečeno, promene na fenomenalnom nivou trebalo da budu posledice (ili epifenomeni)
promena na fundamentalnom nivou. O kakvim promenama na fundamentalnom nivou bi
onda kod Talesa moglo biti reči? Aristotel u Fizici kaže da za fizičare (φυσικοὶ) koji kao
podlogu ili supstancu (ὑποκείμενον) postavljaju jedno telo (σῶμα), sve ostale stvari nas-
taju pomoću zgušnjavanja i razređivanja. To jedno telo je, kako kaže on, “ili jedno od ono
troje ili nešto drugo što je gušće od vatre i ređe od vazduha (ἢ τῶν τριῶν τι ἢ ἄλλο ὅ ἐστι
πυρὸς μὲν πυκνότερον ἀέρος δὲ λεπτότερον)”.59 U jedno od “ono troje” trebalo bi da spa-
da i Talesova voda, dok bi ostalo dvoje bili Anaksimenov vazduh i Heraklitova vatra. Ovde
ćemo ostaviti po strani odgovor na pitanje, šta je to četvrto, koje “je gušće od vatre i ređe
59 Aristotle, Phys., 187a 12-16. Nakon što u Fizici kaže da onaj jedan krajnji materijalni uzrok
ima minimalne “čulne razlike (διαφορὰς αἰσθητάς)”, Aristotel još kaže da svi to “jedno uobličavaju
(σχηματίζουσιν)… gustoćom i retkoćom (πυκνότητι καὶ μανότητι)” (Aristotle, Phys., 189b 9). Aristo-
tel i u Metafizici kaže da je su za one, koji su “uzimali jedno kao osnovno biće (οἱ ἓν ποιοῦντες τὴν
ὑποκειμένην οὐσίαν) … zgusnutost i razređenost krajnji uzroci (τὸ μανὸν καὶ τὸ πυκνὸν ἀρχὰς)” prom-
ena svojstava (Aristotle, Metaph., 985b). Prema LSJ reč μανότης znači “rarity, separateness” (LSJ =
Liddell, G. H.; Scott, R.; Jones, S. H.; McKenzie, R., 1996, A Greek-English lexicon, Oxford: Oxford Un-
oversity Press. Internet edition: http://www.perseus.tufts.edu/hopper/morph?l =mano%2Fthti&la=greek
&can =mano%2Fthti1&prior=pu/knwsin&d=Perseus:text:2008.01.0635:chapter=10&i=2#Per-
seus:text:1999.04.0057:entry=mano/ths-contents).
Drago Đurić 175

od vazduha”.60 Iz gornje opšte kvalifikacije sledi da Aristotel i Talesu pripisuje koncepci-

ju zgušnjavanja i razređivanja. Najveći broj istorijsko-filozofskih prikaza zgušnjavanje i
razređivanje od pomenutih filozofa pripisuje samo Anaksimenu i Heraklitu. Razlog za to
leži u činjenici da se u nekim svedočanstvima ova koncepcija vezuje direktno za njihova
imena. Međutim, Aristotel, kao što smo videli, i svoje gledište na to šta je Talesova voda
uvodi tako što najpre izlaže opšte principe koji važe za sve materijalne moniste, pa tek
potom tvrdi da je Tales začetnik takve filozofije. Na tom mestu pominje se Taleovo ime,
dok se ovde jasno sugeriše da se ono što se tu kaže odnosi i na Talesa. To ne bi trebalo da
predstavlja neku odlučujuću razliku. Prema tome, ako u prvom slučaju prihvatimo da je
za Talesa krajnji materijalni uzrok voda, trebalo bi da prihvatimo i to da su za njega uzroci
promena na fenomenalnom nivou zgušnjavanje i razređivanje fundamentalne suptance;
u Talesovom slučaju vode. Međutim, i ako to prihvatimo nismo rešili problem. Pošto se,
kako neki već u antici sugerišu, zgušnjavanje i razređivanje ne može događati samo od
sebe, onda se prirodno nameće sledeće pitanje: šta je uzrok zgušnjavanja i razređivanja?
Iskustvo, koje su lako mogli imati i miletski mislioci, govori nam da od nekog ma-
terijala, na primer, bronze, neće sama od sebe nastati neka stvar, na primer, statua.61 To i
slična iskustva mogla bi se generalizovati na svet u celini. Ukoliko bi to bilo tako, onda bi
za dostizanje mudrosti, pored krajnjeg materijalnog uzroka, bilo potrebno navesti i neki
drugi, od materijalnog uzroka nezavisni, krajnji uzrok. U tom slučaju bismo Talesu mogli
pripisati materijalni monizam, ali ne i uzročni monizam uopšte. U najvećem broju sve-
dočanstava Talesu se pripisuje univerzalni materijalni monizam, ali se u nekima od njih
sugeriše teza da on nije zastupao i uzročni monizam.
Aristotel kaže da najraniji mislioci, koji su zastupali univerzalni materijalni moni-
zam, nisu povodom gornjeg pitanja videli nikakvu teškoću.62 On potom hvali Anaksagoru
zbog toga što je uveo i drugu vrstu uzroka, što je uveo um kao uzrok poretka, kretanja i
promene.63 To se uklapa u njegovu razvojnu intepretativnu shemu prema kojoj materijalni
monisti nemaju u vidu neku drugu vrstu uzroka, dok materijalne pluraliste njihova teorija
vodi ka uvođenju i druge vrste uzroka. Prema toj Aristotelovoj shemi moglo bi se zakl-
jučiti daTales nije posegao za drugom vrstom uzroka. Međutim, nasuprot tom očekivanju
idu Aristotelove tvrdnje izložene u spisu O duši gde on kaže da je zbog toga što su neki
smatrali da je duša “sa svime pomešana … Tales pomislio da je sve puno bogova (πάντα
πλήρη θεῶν εἶναι)”.64 To nam može sugerisati shvatanje prema kojem pored “svega“, koje
je sačinjeno od materije, odnosno od vode, postoje i bogovi, koji nisu sačinjeni od te mate-
60 Ono što bismo očekivali jeste da to bude ono što Anaksimandar naziva “bezgraničnim (τὸ
ἄπειρον)”. Međutim, protiv toga stoje dve važne stvari: prvo, nigde se ne svedoči da je Anaksimandar na
taj način opisivao svoje “bezgranično (τὸ ἄπειρον)”, i, drugo, Aristotel odmah potom izlaže Anaksima-
drovo stanovište pominjući njegovo ime (Aristotle, Phys., 187a 20-22.). Time se sugeriše da se gornja
kvalifikacija ne odnosi na njega.
61 Aristotel postavlja isto to pitanje u: Aristotle, Metaph. 984a 22-27.
62 Aristotle, Metaph. 984a 29-31.
63 Aristotle, Metaph. 984b 15-22. Vidi o tome u: Mansfeld, J., 1985, Aristotle and Others on Thales,
or the Beginning of Natural Philosophy, Mnemosyne, 4th Series, Vol. 38, No. 1-2, p.112.
64 Aristotle, De anima, 411a 7-8. Pre njega slično svedoči Platon u: Plato, De Leggibus, 899b.
176 Talesova voda

rije. Takva intepretacija vodila bi nas ka uzročnom dualizmu. Utisak o takvom stanovištu
dodatno osnažuje Aristotelova spekulacija prema kojoj je Tales došao do takvom zaključka
polazeći od shvatanja prema kojem je duša sa svime “pomešana (μεμῖχθα)“.65 Naime, ako
je duša sa nečim pomešana, ona se i dalje razlikuje od onoga sa čime je pomešana, od-
nosno nije sačinjena od onoga (vode) od čega je sve ostalo sačinjeno. On isto tako tvrdi
da je, prema nekim svedočanstvima, ili, kazano njegovim rečima, “prema onome što neki
pominju”, Tales zastupao tezu da je “duša nešto što izaziva kretanje”, pošto je govorio da
“kamen [hematit, magnet] ima dušu, jer pokreće gvožđe”.66
Na sličan način svedoči i Diogen Laertije koji, pored opšteg mesta da je Tales kao
fundamentalnu supstancu postavio vodu, kaže i da je on smatrao da je “sve produševl-
jeno [oživljeno] i puno božanstava (πᾶν ἔμψυχον ἅμα καὶ δαιμόνων πλῆρες)”.67 Prema
Srobejovom svedočanstvu Tales je govorio „da je bog svetski um (νοῦν τοῦ κόσμου τὸν
θεόν) i ujedno da je sve produševljeno [oživljeno] i puno božanstava (πᾶν ἔμψυχον68 ἅμα
καὶ δαιμόνων πλῆρες)“, i da se „njegova božanska moć, koja izaziva kretanje, širi kroz
supstancijalnu vlagu (στοιχειώδους ὑγροῦ)“.69 Stanovište da je Tales uzročni dualista (pri
čemu, razume se, u pogledu materija od koje je svet sačinjen može ostati monista) sugeriše
nam i Ciceron. On, platonizujući Talesa, kaže da je on „rekao voda je inicijalna stvar, a bog
je onaj um koji sve stvara od vode (aquam dixit esse initium rerum, deum autem eam men-
tem, quae ex aqua cuncta fingeret).70 Tvrdnja da prema Talesu bog sve stvara “od vode (ex
aqua)“, implicira gledište prema kojem je bog uzrok koji je nezavisan od vode. Takvom
gledanju doprinosi i njegova prethodna tvrdnja da je voda, od koje bog sve stvara, “initium
rerum“.71 Izraz “initium rerum“ može se razumeti tako da se njime označava početno ili
inicijalno stanje materije pre sugerisanog kosmogonijskog procesa. Time bi bilo imlicira-
no stanovište prema kojem je pre božijeg započinjanja oblikovanja sveta postojala samo
jedna materija, a onda je bog na neki način od nje stvorio svet raznovrsnih stvari.

65 Aristotle, De anima, 411a7.

66 Aristotle, De anima, 405a 19-21. Slično svedočanstvo o magnetu Diogen Laertije pripisuje i Hip-
iji i Aristotelu (DL, 1.24). Tvrdnjom da kamen ima dušu, zbog toga što pokreće gvožđe, sugeriše nam se
zaključak da neke druge stvari koje ne pokreću ništa nemaju dušu.
67 DL, 1.27. Slično i u: Scholia platonica, in Res publica 600A.7, gde stoji „Τὸν δὲ κόσμον
ἔμψυχον ἔφη καὶ δαιμόνων πλήρη”. (Scholia Platonica, 1938, ed. Greene, Ch. G., Haverford: Philo-
logical Monographs of American Philological Association).
68 Izraz ἔμψυχον, kojim se označava sveopšte prisustvo duše i života u svim stvarima, ponavlja se
kasnije u komentarima Aristotelovog spisa O duši, u parafrazama tog spisa, kao i u doksografskoj liter-
aturi.Vidi, na primer: Philoponus, In de anima, 188.16, kada je reč o komentaru, ili Themestius, In De
anima paraphrasis, 35.28, i Sophonius, In De anima paraphrasis, 14.20, kada je reč o parafrazama.Vidi
još i u: Theodoret, Graecarum affectionum curatione, 4.16, Stobaeus, Anthologium, 1.1. 29 (DG, 301).
69 Stobaeus, Anthologium, 1.1.29 (Aëtius, De placita philosophorum, 1.7.11,) DG 301, DK A23).
70 Cicero, De natura deorum, 1.25. Ako, kako se čini, Kliment Aleksandrijski navodi doslovno tekst
Hipijine doksografije, a on je živeo u drugoj polovini drugog veka nove ere, nije isključeno da je do tog vre-
mena ta doksografija bila sačuvana. U tom slučaju ona je mogla biti na raspolaganju i Ciceron, koji je živeo
ranije od Klimenta. Na takav zaključak navodi nas i način na koji nam on predstavlja Talesovo učenje.
71 Volš (Walsh, G. P.) “initium rerum“ prevodi sa “the first principle“ (Vidi: Cicero, 1997, The nature of
the Gods, Oxford: Clarendon Press). Verle prevodi sa “der Anfang der Dinge “ (Wöhrle, G. (Hg.), 2009, Th 72).
Drago Đurić 177

6. Hilozoizam i partikularni materijalni monizam

6.1 Hilozoizam

U najvećem broju kraćih prikaza Talesovog učenja, njegovo fizičko učenje naziva se
hilozoističkim.72 Pod tom kvalifikacijom ima se u vidu intepretativni model kojim se želi
očuvati uzročni monizam. Takvu interpretaciju zastupa, na primer, Hegel, kada, polazeći od
svog shvatanja ciljeva filozofije i njene istorije, kaže sledeće: “Bolje je [Es ist besser]73 da
magnet ima dušu, nego da ima snagu da privlači; snaga je jedna vrsta svojstva koje se preds-
tavlja kao nešto što se može odvojiti od materije, kao neki predikat74 – nasuprot tome duša
je ono njeno [materije] kretanje, [koje je] sa prirodom materije jedno i isto (Seele hingegen
dies Bewegen seiner, mit der Natur der Materie dasselbe).“75 Celer (Zeller, E.), na primer,
Talesovu teoriju naziva panteističkim hilozoizmom (“pantheistischer Hylozoismus”).76 Sve
u svemu, prema ovom shvatanju duša i kretanje predstavljaju intrisična svojstva same ma-
terije, njenu živost. Imajući ta svojstva, voda je istovremeno i materijalni i eficijentni uzrok.
Od nje su sve stvari sveta sačinjene, a zahvaljujući njoj one se i kreću i menjaju.
Ako se pretpostavi da je Tales posmatrao svet kao prirodu i da je za sve pojave
u svetu tražio objašnjenja u samom svetu, odnosno prirodi, inspiraciju za hilozoističku
intepretaciju Talesove teorije o vodi autori su mogli naći i u Aristotelovim određenjima
značenja reči “priroda” izloženim u Drugoj knjizi njegove Fizike, poput onog gde kaže da
je ona “prva [krajnja] materija koja leži u osnovi svih stvari koje u samim sebi imaju kra-
jnji uzrok [] kretanja i promene (ἡ πρώτη ἑκάστῳ ὑποκειμένη ὕλη τῶν ἐχόντων ἐν αὑτοῖς
ἀρχὴν κινήσεως καὶ μεταβολῆς)”.77
Nasuprot dualizmu i hilozoizmu stoji intepretacija koju je ponudio Hajnrih Gomperc
(Gompertz, H.), koji smatra da najraniji grčki fizičari ne veruju u dualizam, ili, kako on
kaže, u to “da vetrove pokreću bogovi”, ali ne veruju ni u hilozoizam, odnosno u to da su
vetrovi “živa bića”. Oni su, smatra Gomperc, fundamentalne promene mogli posmatrati
kao nešto što se naprosto tako događa (“just happen to take place”).78 Nadovezujući se na
Gompercovo rezonovanje moglo bi se reći da fundamentalni događaji ne trpe uzročna ob-
jašnjenja pošto u tom slučaju više ne bi bili to čime ih smatramo - fundamentalni događaji.
72 Izraz „hilozoizam“ ne koriste antički intepretatori. Taj izraz je, po svemu sudeći, skovao Ralf
Kadvort (Cudworth, R. /1617 – 1688/) u jednom svom delu prvi put obajavljenom 1678. godine (Vidi:
Cudworth, R., 1743, The True Intellectual System of the Universe, London, p. xxxiv). On takvo gledište
smatra ateističkim, pošto u zamisli sveta u kojoj je i eficijentno uzrokovanje pripisano materiji, nema
mesta za uzročnu funkciju boga kao od materije nezavisnog uzroka. On zbog toga na navedenom mestu
takvo stanovište naziva “hilozoičkim ateizmom (Hylozoick atheisms)”. Nije potrebno posebno dokazi-
vati da je kovanica “hilozoizam” sačinjena od grčkih izraza za materiju (ὕλη) i za život (ζωή).
73 Teško je videti na šta bi se drugo tvrdnja „bolje je“ odnosila, sem na Hegelovu zamisao razvoja
u istoriji filozofije, u koju se uklapa takva intepretacija Talesove misli.
74 Hegel nam ovde sugeriše neku neobičnu ontologiju prema kojoj se „predikat“ može „odvijiti od materije“.
75 Hegel, G. W. F., 1979, S. 208. Hegel svoju intepretaciju ne naziva hilozoističkom, ali je očigledno
da ona odgovara hilozoističkoj intepretaciji.
76 Zeller, E.,1869, Die Philosophie der Griechen in ihrer geschichtlichen Entwicklung, Dritte Au-
flage, Lepzig: Fues’s Verlag, S. 176, n. 2.
77 Aristotle, Phys., 193a 29-30.
78 Gomperz, H., 1943, Problems and Methods of early Greek Science, Journal of the History of
Ideas, Vol. 4, No. 2, p. 166-167, n. 12.
178 Talesova voda

6.2 Partikularni materijalni monizam

Nasuprot na gornji način shvaćenom univerzalnom hilozoizmu mogao bi se for-

mulisati intepretativni teorijski model partikularnog hilozoističkog materijalizma. Nije
teško primetiti da Aristotelove spekulacije o mogućim Talesovim motivima da mu voda
bude fundamentalna supstanca nisu koherentene sa opštim određenjem koje prethodi na-
vođenju tih motiva, a prema kojem je Tales univerzalni materijalni monista. Navedimo
samo neke od problema. Reći da zemlja „leži na vodi“79 ne znači isto što i reći da se ona
u celini sastoji od vode. Naprotiv. Ako je Talesova voda ono što Aristotel imenuje rečju
ἀρχὴ u svom opštem određenju, onda posebno nema smisla tvrdnja da je on upravo „zbog
toga izjavljivao da zemlja leži na vodi“. Isto tako, reći da je „hrana svih bića vlažna“ ne
znači isto što i reći da se ta hrana u celini sastoji od vode, a još manje da se bića, koja se
njome hrane, u celini sastoje od vode, a to bi svakako moralo biti tako ukoliko se Talesu
želi pripisati univerzalni materijalni monizam. Sve u svemu, na prvi pogled izgleda da u
prilog tezi da je Talesova voda Aristotelov ἀρχὴ ne ide sasvim to što Aristotel kaže da je
on [Tales] to („verovatno (ἴσως)“) zaključio na osnovu uvida u gore navedene činjenice.
Stvar slično stoji i kada je reč o Teofrastovim spekulacijama o motivima. Setimo se, on
kaže da je Tales uzeo vodu kao ἀρχὴ zbog toga što je „voda osnova vlažnih priroda“,
„zbog toga što toplota živi od vlage“,80 zbog toga što se „stvari koje odumiru suše“,81
zbog toga što je „seme svih stvari vlažno, i sva hrana je kao sok“.82
Imajući u vidu Aristotelova i Teofrastova nagađanja mogli bismo zaključiti da iz
njih ne sledi da je voda univerzalna fundamentalna supstanca, nego samo posebno važna
supstanca. U tom slučaju ne bi sve stvari sveta bile sačinjene od vode, ali bi voda ostala
79 Ako se ἀρχὴ uzme kao fenomenalna voda, onda se postavlja pitanje: na čemu onda leži tečna,
fenomenalna voda na kojoj leži zemlja (kopno)? Moglo bi se tvrditi da voda leži na materiji x, a x na
materiji y itd. U tom slučaju bi nam se pojavio beskonačni regres, a tako nikada ne bismo došli do krajnje
fundirajuće stvari, do onoga na čemu, da tako kažemo, sve „leži“. Ali, ukoliko je pouzdana gore nave-
dena Simplikijeva tvrdnja da je Tales tvrdio da je voda „veličinom neograničena“, onda bi to moglo biti
rešenje pomenutog beskonačnog regresa fundiranja. Problem gore pomenutog regresa pojavljuje se samo
ukoliko se pretpostavi da su fundirajuće materije veličinom ograničene. Ali, ako je voda neograničena,
onda se ona ispod zemlje neograničeno prostire i tako je sama drži.
80 Čini se da je jedini način da se to objasni da se pretpostavi da je Tales mogao imati u vidu ono što je
intrigiralo mnoge antičke mislioce, a to je proces gorenja. Tales je, na primer, mogao lako uočiti da je proces
sagorevanja suvog drveta mnogo kraći od procesa sagorevanja mokrog drveta, dok pepeo koji je suvlji od
najsuvljeg drveta uopšte ne gori. Na osnovu toga on je mogao dalje zaključiti da je toplota koju nam vatra
prilikom sagorevanja pruža moguća je samo ukoliko postoji gorivo, u našem slučaju drvo, koje je manje ili
više vlažno. Kad drvo sasvim sagori, nastaje pepeo u kojem nema dovoljno vlažnosti koja bi mogla podržati
vatru, pa samim tim iščezava i vatra, a onda i toplota čiji je vatra bila uzrok. Pritom se, i pored radikalne
razlike u pogledu čulima dostupnih svojstava, može zaključiti da su pepeo i dim nastali sagorevanjem dr-
veta, te da se stoga sastoje od iste one materije od koje se sastojalo i to drvo. U tom slučaju nam se na feno-
menalnom nivou razlike između vlažnog i suvog drveta, kao i pepela pojavljuju samo kao različiti stepeni
vlažnosti jedne i iste fundamentalne supstance, odnosno vode. Rezonovanje koje počiva na pretpostavci o
manjem ili većem prisustvu vode ili vlage vodi nas zaključku da se sve stvari ne sastoje u celini od vode.
81 U njima se smanjuje stepen prisustva vode, pa se onda u celini ne sastoje od vode.
82 Seme i hrana su uslov za život, pa bi iz toga sledilo da života ima samo tamo gde ima vode. I na
osnovu te tvrdnje bi se moglo zaključiti da se sve stvari ne sastoje od vode.
Drago Đurić 179

izuzetna supstanca zbog toga što bez nje zemlja ne bi stajala tu gde stoji, pošto leži na
vodi, a bez njenog prisustva na zemlji ne bi bilo nikakvog života, a time ni promena. Uslo-
vi za život i promene postojali bi samo tamo gde ima vode ili vlage.
Pored toga što se u ovaj intepretativni teorijski model ne bi uklapala opšta Aristote-
lova i Teofrastova određenja iz kojih sledi da je Tales univerzalni materijalni monista, u
njega se ne bi uklapala ni svedočanstva koja se tiču njegovih navodnih tvrdnji da magnet
ima dušu. Naime, ako prirodno pretpostavimo da stepen prisustva duše, odnosno života
zavisi od stepena prisustva vode, odnosno vlage, onda bi bilo teško objasniti činjenicu da
dušu, to jest, sposobnost pokretanja nemaju stvari koje su očigledno vlažnije od magneta.
Pod određenim uslovima u ovaj intepretativni model uklapala bi se tvrdnja da je sve puno
bogova. Stobejevo svedočanstvo, prema kojem je Tales smatrao „da je bog svetski um i
ujedno da je sve produševljeno [oživljeno] i puno božanstava”, i da se „njegova božanska
moć, koja izaziva kretanje, širi kroz elementarnu vlagu (στοιχειώδους ὑγροῦ)“, moglo bi
implicirati gledište prema kojem bog može delovati samo tamo gde ima vode ili vlage.83
Voda bi i u tom slučaju bila izuzetna supstanca, ali ne i univerzalna supstanca od koje
se sastoji sve što postoji. Za razliku od modela univerzalnog materijalističkog moniz-
ma, izvesna prednost ovog modela sastojala bi se u tome što se u njegovom slučaju, pri
određenim intepretacijama, ne zahteva uvođenje razlike između vode kao fundamentalne
i vode kao fenomenalne supstance – uslove ovog modela mogla bi zadovoljiti i voda kao
fenomenalna suspstanca.

7. Zaključak

Nije teško naslutiti da bi se na osnovu sačuvanih i nepovezanih svedočanstava i

nagađanja o Talesovoj teoriji mogli formulisati još neki intepretativni teorijski modeli.
Svi oni bi, kao i gore izloženi modeli, patili od arbitrarnosti u pogledu izbora svedočans-
tava. Naime, ukoliko se iz gore navedenih, dosta uverljivih, razloga dovodi u pitanje i
verododstojnost najpouzdanijeg, Aristotelovog svedočanstva, ostaje pitanje da li je uošte
opravdano pretendovati na to da se dođe do jedne ispravne intepretacije Talesove teze o
vodi. Ukoliko se ni sva Aristotelova svedočanstva ne mogu uklopiti u jedan intepretativni
teorijski model, onda je opravdano ponuditi više teorija koje se zasnivaju na izboru jednih,
i na zanemarivanju drugih svedočanstava. Pošto ni u Aristotelovim svedočanstvima nema
ničega na osnovu čega bismo među njima mogli načiniti neku razliku u pogledu stepena
njihove uverljivosti, onda nema ni osnova za zaključak o tome kojem bi se od intepreta-
tivnih teorijskih modela, koji se zasnivaju na različitim i nepomirljivim svedočanstvima,
mogao dati prioritet. Ako je teško videti način na koji bi se u jednu koheretnu teoriju
mogla podvesti sva Aristotelova svedočanstva, onda je još teže videti kako bi se to moglo
učiniti i sa ostalim svedočanstvima.

Drago Đurić
Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet
83 Takav bog nikako nije svemoćno biće karakteristično za avramovski monoteizam.
180 Talesova voda

Literatura:

Alexander Aphrodisias, 1847, Commentarius in libros Metaphysicos Aristotelis, recens.

Bonitz, H., Berlin: G. Reimer.
Aristotle, 1957, On the Soul, Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Aristotle, 1939, On the Heavens, Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Aristotle, 1924, Metaphysics, revis. inrod. and comment. Ross, D., Oxford: Calrendon Press.
Aristotle, 1968, Physics, Cambridge, Ma: Harvard University Press.
Barnet, Dž., 2004, Rana grčka filozofija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Barnes, J., 1982, The Presocratic Philosophers, London and New York: Routledge.
Broad, C. D., 1925, The Mind and its Place in Nature, New York: Harcourt, Brace & Company.
Burnet, J., 1920, Early Greek Philosophy, 3rd ed. London: A & C Black.
Cherniss, H., 1935, Aristotle’s Criticism of Presocratic Philosophy, Baltimore:
The John Hopkins Press.
Cherniss, H., 1954, A Much Misread Passage of the Timaeus (Timaeus 49C7-50B5),
The American Journal of Philology, Vol. 75, No.2, pp. 113-130.
Cicero, 1967, De natura deorum, Cambridge, MA: Harvard University Press.
Cicero, 1997, The nature of the Gods, Oxford: Clarendon Press.
Classen, C. J., 1965, Thales, in: Pauly, A., Wissowa, G. and Kroll, W. (Hg.),
Realencyclopädie der Altertumswissenschaft, Supp. Bd. 10, Stuttgart: Alfred
Drucken Müller Verlag, pp. 930-947.
Clemens Alexandreus, 1869, Protrepticus, recens. Dindorfi, G., in: Clementis Alaxandrii
Opera, Vol. 1; Oxonii: E Thypographeo Clarendoniano.
Clemens Alexandrinus, 1831, Stromata, recog. Klotz, R., in: Clementis Alaxandrii Opera
Omnia Vol. 2, Lipsiae: Suptibus E. B. Schwinckerti.
Collbert, C., 2002, Aristotle’s Review of the Presocratics: Is Aristotle Finally a Historian
of Philosophy?, Journal of the History of Philosophy, Vol. 40, No. 3, pp.281-295.
Cudworth, R., 1743, The True Intellectual System of the Universe, London.
Diels, H., 1879, Doxographi Graeci, Berlin: G. Reimer.
Diels, H./Kranz, W., 1985, Die Fragmente der Vorsokratiker, Zurich/Hildesheim: Weidmann.
Diogen Laertije, 1979, Život i mišljenja istaknutih filozofa, Beograd: BIGZ.
Diogenes Laertius, 2013, Lives of Eminent Philosophers, ed. and introd., Dorandi, T.,
Cambridge University Press.
Feinberg, G., 1966, Physics and the Thales Problem, The Journal of Philosophy, Vol. 63, No. 1.
Gomperz, H., 1943, Problems and Methods of early Greek Science, Journal of the History
of Ideas, Vol. 4, No. 2, p. 166-167.
Graham, D., 1997, Heraclitus’ criticism of Ionian Philosophy, Oxford Studies in Ancient
Philosophy, Vol. 15, pp. 1-50.
Graham, D., 2003, A New Look at Anaximenes, History of Philosophy Quarterly, Vol. 20,
No. 1, pp. 1-20
Drago Đurić 181

Graham, D., 2003, A Testimony of Anaximenes in Plato, Classical Quarterly, Vol. 53, No.
2, pp. 327-337.
Graham, D., 2003, Philosophy on the Nile: Herodotus and Ionian Research, Apeiron,
Vol. 36 No.4, pp. 291 – 310.
Graham, D., 2006, Explaining the Cosmos:The Ionian Tradition of Scientific Philosophy,
Princeton and Oxford: Princeton University Press.
Greene, Ch. G., (ed.) 1938, Scholia Platonica, Haverford: Philological Monographs of
American Philological Association.
Guthrie, W. T. C., 1962, A History of Greek Philosophy, vol. 1, Cambridge: Cambridge
University Press.
Hegel, G. W. F., 1979, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie I, Werke in 20
Bänden, Bd. 18, Frankfurt a/M: Suhrkamp.
Heidel, W. A., 1906, Qualitative Change in Presocratic Philosophy, Archiv für Geschichte
der Philosophie, Vol. 19, No. 3, pp. 333-379.
Heraclitus Homericus, 2005, Homeric Problems (Quaestiones Homericae), ed. and transl.
Russel, A. D. and Konstan, D., Atlanta: Society of Biblical Literature.
Herodot, 1988, Istorija, Novi Sad: Matica srpska.
Hölscher, U., 1953, Anaximander und die Anfänge der Philosophie (II), Hermes, Vol. 81.
Bd. 4, pp. 385-418.
Hölscher, U., 1953, Anaximander und die Anfänge der Philosophie, Hermes, Vol. 81.
Bd. 3, pp. 257-277.
Kahn, Ch., 1960, Anaximander and the Origis of Greek Cosmology, New York: Columbia
University Press.
Kirk, S. G./Raven, E. J./Schofield, M., 2009, The Presocratic Philosophers, Cambridge:
Cambridge University Press.
Klowski, J., 1966, Das Entstehen der Begriffe Substanz und Materie, Archiv für
Geschichte der Philosophie, Vol. 48, No. 1-3, pp. 2-42;
Liddell, G. H.; Scott, R.; Jones, S. H.; McKenzie, R., 1996, A Greek-English lexicon,
Oxford: Oxford Unoversity Press.
Lloyd, G. E. R., 1970, Early Greek Science: Thales to Aristotle, New York: W. W. Norton.
Mansfeld, J., 1985, Aristotle and Others on Thales, or the Beginning of Natural
Philosophy, Mnemosyne, 4th Series, Vol. 38, No. 1-2.
Mansfeld, J., 1999, Sources, in: The Cambridge Companion to Early Greek Philosophy,
ed. Long, A. A., Cambridge: Cambridge University Press.
McDiarmid, J. B., 1953, Theophrastus and the Presocratic Causes, Harvard Studies in
Classical Philology, Vol. 61, pp. 85-156.
McKirahan, R., 2010, Philosophy Before Socrates, Indianapolis-Cambridge: Hackett
Publishing Company.
Mohr, D. R., 1978, The Gold Analogy in Plato’s Timaeus (50a4–b5), Phronesis, Vol. 23,
No. 3, pp. 243-252.
182 Talesova voda

Mourelatos, A., 1981, Pre-Socratic Origins of the Principle that There are No Origins from
Nothing, The Journal of Philosophy, Vol. 78, No. 11.
O’Grady, P., 2002, Thales of Miletus: The Beginnings of Western Science and Philosophy,
Hants: Ashgate.
Patzer, A., 1986, Der Sophist Hippias als Philosophiehistoriker, Freiburg
(Breisgau)/München: Alber.
Philoponus, 1897, In libros Aristotelis De anima commentaria, ed. Hayduck, M., Berlin: G. Reimer.
Plato, 1967/1968, Laws, Cambridge, MA: Harvard University Press.
Plato, 1967, The Sophist, Cambridge, MA: Harvard University Press.
Plato, 2015, Theaetetus, Londnon/New York: Routledge.
Plato, 1888, Timaeus, ed. introd. snd notes Archer-Hind, D. R., London: MacMillan and co.
Platon, 1995, Timaj, prev. Pakiž, M., Vrnjačka Banja: Eidos.
Simplicius, 1894, In Aristotelis De caelo commentaria, ed. Heidberg, L. I., Berlin: Georg Reimer.
Simplicius, 1882, In Aristotelis Physicorum commentaria, ed. Diels, H., Berlin: Reimer.
Simplicius, 1992-2012, On Aristotle Physics, London, Ithaca, NY: Duckworth and Cornell
University Press.
Snell, B., 1944, Die Nachrichten über die Lehren des Thales und die Anfänge der
griechischen Philosophie- und Literaturgeschichte, Philologus, Vol. 92, No. 1-2.
Sophonius, 1883, In libros Aristotelis De anima paraphrasis, Berlin: G. Reimer.
Stannard, J., 1965, The Presocratic Origin of Explanatory Method, The Philosophical
Quarterly, Vol. 15, No. 60, pp. 193-206.
Stobaeus, 1844, Anthologium, Berlin: Apud Weidmannos.
Stokes, M. C., 1971, One and Many in Presocratic Philosophy, Washington: Center for
Hellenic Studies.
Themestius, 1899, In libros Aristotelis De anima paraphrasis, ed. Heinze, R., Berlin: G. Reimer.
Theodoret, 2015, Graecarum affectionum curatione, Leiden: Brill.
Wöhrle, G. (Hg.), 2009, Die Milesier: Thales, Berlin: W. De Gruyter.
Zeller, E.,1869, Die Philosophie der Griechen in ihrer geschichtlichen Entwicklung, Dritte
Auflage, Lepzig: Fues’s Verlag.
Zeyl, D. J., 1975, Plato and Talk of a World in Flux: Timaeus 49a6-50b5, Harvard Studies
in Classical Philology, Vol. 79, pp. 125-148.

Thales’ Water
(Summary)

In this paper I will present several possible theoretical interpretations of the testimo-
nies of Thales’ thesis that water is ἀρχὴ. I will try to show that none of these interpretations
can integrate even all Aristotle’s testimonies. I will try to show that these testimonies lead
to contradiction, and that from this fact follows the irreconcilability of these interpretations.

Keywords: Thales, water, interpretation, testimonies, Aristotle.