БОНТОН

ПРАВИЛА ЛЕПОГ ПОНАШАЊА

ПОНАШАЊЕ НА ЈАВНОМ МЕСТУ
Велики је број места где се срећемо са познатим и непознатим људима. Хтели ми или не хтели,
наше понашање други примећују и оцењују, и често од тог нашег понашања зависе и општи
утисци других о нама. Не желећи да указујемо на разне ситне обзире и многобројне детаље који
одређују како се морамо понашати у свакој прилици ван куће, ипак морамо да упозоримо на нека
прихваћена правила понашања која важе на јавним местима, која олакшавају међусобне контакте
с непознатим људима и помажу да без великих неприлика, нервозе и сукоба обавимо своје
послове. Зато ћемо, по једном одређеном реду, предочити све прилике у којима се можемо наћи
када смо на неком јавном месту. Дакле, да почнемо.

ПОНАШАЊЕ НА СТЕПЕНИШТУ
Чим изађемо из стана и нађемо се на степеништу, већ смо на јавном месту, и може нам се десити
да неким својим поступком увредимо оне које смо ту срели. У неким кућама су степеништа веома
уска и стрма и тиме отежавају истовремено кретање више особа. Женама и старијим особама
треба дати првенство при пролазу. Исто то треба учинити према сваком ко носи неки терет или
води са собом малу децу.
На жалост, мало је кућа које имају на степеништу посебне посуде за бацање опушака и других
отпадака. Ипак, то није разлог да их бацамо около.
Чини нам се да је оно писмено упозорење: »не пљуј на под« већ остатак прошлости, али ипак није
сувишно поновити да се пљување на сваком јавном месту, па и на степеништу, сматра крајње
непристојним. Сва наша настојања да нам понашање буде културно безуспешна су ако нисмо
начисто с тим да се никад и ни у којој прилици не може допустити да се пљује на под.
Гласан говор, смех, певање и свађу треба на степеништу избегавати да не бисмо реметили мир
другим станарима. Уосталом, на степеништу се обично мало задржавамо, и неће нам бити тешко
да за то кратко време савладамо своја раположења и прођемо степеништем без буке. Да
споменемо још једну појаву: деца веома често шарају по зидовима исписујући понекад и грубе и
просте речи. Код деце, поред строгог упозорења, треба развити свест о томе да су чисти и уредни
зидови лепши од ишараних.
Ред је да у кући у којој станујемо поздрављамо на степеништу станаре које срећемо, без обзира
на то да ли смо се с њима и лично упознали.
По правилу мушкарац низ степенице иде испред жене, а кад се пење иде упоредо с њом. Овакав
знак поштовања указује се и кад је у питању старија особа, било жена или мушкарац, као,
уосталом, и на сваком другом месту, а не само на степеништу.

ПОНАШАЊЕ У ЛИФТУ
Кад улазите у лифт, немојте толико »журити« да не сачекате особу која је на два-три корака иза
вас а која такође жели да уђе у лифт. Сачекајте је и понудите јој да уђе. Мушкарац пропушта
жену, а млађи старије особе, затим придржи врата и притисне дугме на табли са означеним
спратовима. Ако се у лифту налази са непознатом женом, претходно је пита до ког спрата она
жели. По правилу, у лифту се никада не пуши. Ако сте до лифта дошли са запаљеном цигаретом,
обавезно је морате угасити пре уласка.
Неугодна ситуација може настати ако је лифт оптерећен и не може да прими све путнике. Ако
идемо службено и жури нам се, онда ћемо ући у лифт по реду како смо стигли пред лифт. Ако смо
дошли у друштву са женском особом, њој ћемо дати првенство и причекати повратак лифта. Но то
не треба чинити ако је број људи који чекају лифт већи него што их може да прими (то се најчешће
дешава када ујутро долазимо на посао). У том случају улазите у лифт пре жена ако сте пре
дошли. Пре него што уђете у лифт, сачекајте да најпре изађу они који су били унутра, па тек онда
уђите. У сваком случају, улазећи у лифт не треба се гурати, то је појава коју треба осудити не
само када је у питању лифт него и свако друго јавно место.

ПОНАШАЊЕ У НАСЕЉУ
У насељу се хода стазама које су одређене за пешаке.
Посебно ћемо се пажљиво односити према зеленим површинама. Цвеће служи за украс, а зелена,
неизгажена трава прија нашим очима и одмара нас када је посматрамо. Бацање отпадака на
јавним местима, а посебно на зелене површине, исто је што и пљување, а то је врхунац
неуљудног понашања.

ПОНАШАЊЕ НА УЛИЦИ
За понашање на улици има врло много правила. Но већина тих правила нама је већ позната, јер
се на улици свакодневно задржавамо, те смо их од раније прихватили и усвојили. Истина, има
детаља на које многи не обраћају пажњу или их губе из вида, зато није сувишно да се подсетимо
на ситуације у којима се можемо наћи када се крећемо улицом или се задржавамо на плочнику.
Када мушкарац у друштву жене иде плочником, он треба да иде уз руб плочника, а жена на страни
ближој кућама. Значи, на плочнику не важи правило да жена и старије особе иду с десне стране.
Оне увек треба да иду са оне стране са које им прети мања опасност. Ићи рубом плочника је
опасно због аутомобила који могу понекад и да повреде неопрезног пешака. Међутим, зими, када
пролазницима прети опасност од леденица и падања снега с крова, уступа се жени и старијој
особи место које је удаљеније од куће. То посебно важи за старију особу, без обзира на пол, када
води дете.
Ако плочником идемо сами, а он је тако узак да се не можемо мимоићи с особом која нам иде у
сусрет, мушкарац обавезно силази са плочника пропуштајући жену да прође прва. То ћемо исто
учинити ако је у питању уска пртина или сув пролаз међу локвама после кише.
У данашње доба, када је саобраћај из дана у дан све већи и када је пешака на улицама градова
све више, кретање улицама захтева велику опрезност и спретност. Није нимало чудно што многи
који дођу у град не могу на улици тако лако да се снађу и што треба да прође извесно време док
стекну навике дисциплинованог пешака.
Кретање улицом има свој ритам, и у тај ритам и темпо морамо се укључити ако не желимо да
доживимо непријатности и незгоде. Ако постоји озбиљан разлог да нарочито пожуримо, онда је
најбоље кретати се или рубом плочника или уз саме куће. Тако ћемо најлакше обићи оне који иду
спорије.
Заустављање на плочнику за време живог уличног саобраћаја треба избегавати. Ако већ желимо
да се зауставимо с неким нашим познаником и изменимо неколико речи, учинићемо то тако да се
повучемо у страну да бисмо што мање сметали другим пролазницима. А ако је тај разговор нешто
дужи, предложићемо познанику да се уклонимо са улице у неки пролаз, парк или кафану док
разговор не завршимо.
Често смо сведоци како се два пролазника не могу да мимоиђу, јер по неколико пута и један и
други крену на исту страну. То се неће догодити ако се води рачуна, о томе да се увек уклањамо
на десну страну.
Носимо ли торбу, кофер или кесу са намирницама држимо је оном руком са које стране пролази
мање пролазника, а ако смо у друштву, онда обавезно с оне стране с које нам није саговорник.
Ако пада киша и носимо отворени кишобран, подижемо га изнад пролазниковог у сусрету ако је он
нижи растом. У супротном његова је обавеза да подигне свој кишобран.
У случају поледице или ненаданог пљуска, обавезни сте да жени која је у вашем друштву
понудите да вас ухвати под руку ради сигурнијег хода. У случају да одбије, немојте је више
наговарати.
У свим случајевима кретања улицом мушкарац је онај који даје предност женама, њиховој
сигурности. Изузетак је када је у питању инвалид, стар и немоћан мушкарац. Њима су и жене
дужне да признају предност и пруже своју пажњу. Труднице и мајке с малом децом у свим
приликама и на сваком месту имају предност.
И поздрављање и одздравИјање на улици тражи одређену вештину и одређене навике. Ако
сретнемо доброг познаника кога дуже времена нисмо видели, заустављамо се и рукујемо с њим.
Иначе се на улици поздравља наклоном главе, а мушкарци скидају шешир. Ако мушкарац носи
француску капу или неку другу капу, поздравља као да је гологлав, тј. наклоном главе. Ако смо с
неким веома присни, можемо га поздравити махнувши му руком, али ни у ком случају поздрав се
не довикује.
Окретање на улици за другима веома је ружан обичај. То обично чинимо да бисмо боље видели
особу која нас интресује или да проверимо да ли особу која је прошла познајемо, јер нам се
учинила познатом када је прошла поред нас. Окретање на улици је знак неваспитања, и ако то
чинимо, сигурно је да ће нам други то замерити.
Већ смо раније напоменули да на улици некога заустављамо само у изузетним приликама.
Мушкарац никад први не зауставља жену, а када с њом разговара, шешир треба да држи у руци.
Неучтиво је разговарати држећи упаљену цигарету у руци. Љубљење на улици приликом
поздрављања треба избегавати јер тиме постајемо упадљиви, а често делује и неукусно.
Ако сте у друштву с пријатељем, а сретнете другог пријатеља с којим желите да се зауставите и
поразговарате, од вас зависи да ли ћете их упознати. Ако то не желите, извинићете се пријатељу,
а он ће се дискретно повући на страну и сачекати да завршите разговор. Ако их упознате, онда
ћете заједнички наставити разговор.
Понекад се нађемо у ситуацији да смо приморани да зауставимо непознатог пролазника и
замолимо га за неко обавештење. То се најчешће дешава у граду који довољно не познајемо.
Питање »колико је сати«? треба избегавати. Ако већ немамо сат, потрудићемо се да пронађемо
јавни часовник. Распитати се за најкраћи пут до станице, за неку улицу или установу, потпуно је
оправдано. Особи којој се обраћамо за обавештење извинићемо се и захвалити.
Тражити од пролазника да вам припали цигарету на улици веома је ружан гест. Зато се немојте
изненадити ако вас неко и одбије или вас доведе у незгодну ситуацију поклањајући вам кутију
шибица. Боље је водити рачуна о томе да увек имамо шибицу или упаљач него се наћи у
ситуацији да будемо одбијени. Природно је да од доброг пријатеља или познаника можемо
затражити и на улици да припалимо цигарету, али и у том случају треба избегавати припаљивање
са запаљене цигарете другог. Већина људи то не воли, поготово ако онај који припаљује још и
руком придржава туђу цигарету.
Често сусрећемо групу људи који иду упоредо, заузимају целу ширину и на плочнику закрченом
пролазницима стварају још већу гужву. Упоредо могу ићи највише три особе. Ако је друштво веће,
треба да се раздвоје у више група.
Крајње је неукусно и ружно бацати отпатке на улици, као и на сваком другом јавном месту, када
свугде постоје корпе за отпатке. Изгњечене кутије од цигарета, трамвајске карте, отпаци од воћа,
разни папири и сл. разбацани по улици знак је крајњег примитивизма.
Гласан говор, бучан смех, звиждање и певање сметају другим пролазницима и стога их треба
избегавати. Изузетак су неке посебне прославе или светковине када и сви остали пролазници
гледају на то благонаклоно (народни празник, испраћај регрута, прослава матуре и сл.).
Основни принцип који треба да регулише наше понашање на улици јесте свест о томе да на улици
нисмо сами и да је међусобно правилно опхођење особина цивилизованог човека.
Саобраћајном васпитању и култури родитељи посвећују своју пажњу од најраније доби деце. Оно
се наставља у школи и породици све док наши најмлађи не буду сасвим сигурни у свом кретању и
понашању у средини у којој живе. То тражи свакодневан и упоран рад, више саветима, пажљивим
разговорима и стављањем деце у замишљене саобраћајне ситуације, а избегавајући сувопарна
упозоравања, вику, а поготово кажњавање ако погреше. Што чешћа проверавања њихових знања,
нарочито у игри и питалицама, сигурно ће дати добре резултате.

ПОНАШАЊЕ У ПРОДАВНИЦАМА
У ово наше време, када је у продавницама обично гужва и када се сви журе, у опхођењу купаца с
продавачима и продавача с купцима често се праве грешке. Нестрпљиви и желећи да што мање
времена изгубимо у куповини, већ при улазу у продавницу правимо грешку гурајући се да уђемо
први. Првенство на вратима имају увек они који излазе; то је и разумљиво, јер је у интересу оних
који улазе да у продавници буде што мање купаца да би били боље и брже услужени.
Улазећи у радњу мушкарац скида шешир ако га носл. Уз пут да подсетимо: мушкарац у
затвореним просторијама никад не задржава шешир на глави. У продавницама је забрањено
пушење. Не треба заборавити да запослено особље проводи у затвореном простору по осам
часова дневно.
Ако пред пултом има много купаца, не треба се гурати да бисмо били пре послужени. Али, исто
тако нема потребе дозвољавати да на наш рачун неко преко реда буде послужен. Треба га
упозорити на његов некоректан поступак и спречити га да буде послужен пре нас.
Роба се не би смела дирати рукама, поготово ако су то животне намирнице. Код нас још увек није
ретка појава да се »проба« и бира бољи комад, да се пипа хлеб да бисмо се уверили да ли је
свеж, да се месо узима у руке и мирише. У интересу здравља и хигијене животних намирница
овакве навике треба потпуно елиминисати.
У разговору са продавачким особљем најбоље је бити кратак и јасан. Често се дешава да
незадовољни услугом, избором или ценом гласно изражавамо своје негодовање. Ако продавач
није спреман да услужи купца, да га обавести и да му покаже оно што купац жели, треба га
упозорити на његову дужност. Пристојан човек ће своје незадовољство изразити на начин који
није увредљив и груб. У случају неспоразума купац треба да се обрати пословођи и изрази своје
незадовољство. Свађа и вика неће решити сукоб. Међутим, код нас се још увек веома ретко чују
речи похвале када смо задовољни обављеном куповином и начином услуживања. Када га
похвалимо, продавачко особље ће осетити да му се признаје труд који улаже да добро услужи
муштерију.

ПОНАШАЊЕ У ПОЗОРИШТУ
Одлазећи у позориште морамо се обући свечано, нарочито ако је у питању пријемијера (тамно
одело и свечанија хаљина или костим).
Али и чиста »трапер«, односно »џинс« одећа (фармерке) младих љубитеља позоришта није
непристојна.
Мирис који желимо да употребимо не сме бити пренаглашен и јак, да не би сметао гледаоцима
око нас. Велики шешири нису подесни за позоришну дворану и ако смо већ кренули с њима на
глави, најбоље је да их одложимо у гардероби, јер ћемо иначе сигурно изазвати протесте и
примедбе гледалаца иза нас.
У позориште морамо стићи на време, пре почетка представе. Ако закаснимо, наићи ћемо на
затворена врата, јер, када представа почне, посетиоци се више не пуштају у салу, јер би тиме
гледаоце, а понекад и глумце, узнемирили својим уласком. Ако смо већ закаснили, не смемо
инсистирати да уђемо, морамо сачекати да се заврши први чин и за време паузе ући у
гледалиште и заузети своја места.
У позоришту је, за разлику од биоскопа, обавезно капуте и мантиле оставити у гардероби. Ако је
мушкарац у друштву са женом, он преузима обавезу око гардеробе и проналажења места. Ако
нам је комад који гледамо непознат, корисно је узети програм који разводници продају у фоајеу
позоришта.
Ако имамо места у ложи, жене седе у првом реду, а мушкарци иза њих.
Прилазећи своме месту морамо се извинити онима који већ седе и поред којих морамо проћи. Том
приликом увек морамо бити лицем окренути према њима. Леђа се ни у ком случају не окрећу
онима поред којих пролазимо. Када улазимо у ред у коме је наше седиште, прво улази мушкарац,
а када излазимо из реда, прво излази жена. За време трајања представе у гледалишту треба да
влада потпуна тишина, свако шапутање и сваки разговор треба избегавати. Али ако гледамо неку
комедију, па нас поједине духовите сцене изазивају на смех, не треба се сувише уздржавати. Ако
не познајемо комад или иначе нисмо баш најбољи познаваоци драмске уметности, будимо
опрезни и суздржљиви у гласном испољавању свога одушевљења или негодовања. Ако то
чинимо, без обзира како други гледаоци реагирају, стећи ће се о нама утисак да смо не само
неваспитани него и недовољно образовани.
За време представе не треба коментарисати глуму или сам комад. То ћемо учинити у паузи или
након представе. Глумцима, поготово ако су добро играли, треба за такав уметнички доживљај
одати признање аплаузом.
Глумцима на отвореној сцени аплаудирамо само изузетно ако смо понесени ванредним глумачким
остварењем или ауторовим текстом. У том случају сачекаћемо крај текста или сцене. Ако смо у
аплаудирању усамљени, прекинимо га, јер то је знак да остали гледаоци не прихватају наше
одушевљење.

ПОНАШАЊЕ НА КОНЦЕРТУ
За одлазак на концерт и за наше држање за време извођења концертног програма важе иста
правила као и за позориште. У концертној сали за време извођења програма мора владати
апсолутна тишина - то је основно правило које мора сваки посетилац да поштује и коме је све
наше понашање подређено. Тек на паузи, између појединих тачака, можете разговарати, јавити се
познаницима, почастити своје друштво бомбонама и сл.
Закашњавање на концерт је по правилу незамисливо и улазак у салу, када је већ извођење
почело, недопустиво је. Ако смо ипак закаснили, што је само по себи знак нашег недовољног
осећаја за уживање које пружа добра музика, онда не правимо још већу грешку уласком у салу пре
прве, следеће и дуже паузе у извођењу.
Ако сте прехлађени и кашљете, не идите на концерт. Напори да зауставите кашаљ за вас ће бити
право мучење, а за вашу околину стално узнемиравање које ће им покварити очекивано уживање.
Аплаудирање на концертима захтева добро познавање музичког дела које се изводи. Музичко
дело има своје засебне делове, ставове, као посебне мање целине, и свако прекидање извођача
пљескањем пре завршетка целовите концертне тачке неумесно је и омета извођача у
интерпретирању концертног програма. Ако нисмо довољно упућени и музички образовани, онда
немојмо пљескати док то не учине други који боље познају то музичко дело.
На концертима народне и забавне музике дозвољено је нешто слободније понашање, као и
долазак у мање свечаној одећи.

ПОНАШАЊЕ У БИОСКОПУ
Изузев за свечане пријемијере, одлазак у биоскоп не тражи никакве посебне припреме у
облачењу. Често се изненада одлучимо да одемо у биоскоп и то можемо да учинимо без
предомишљања, јер у биоскоп идемо у истом оделу у коме смо и иначе на улици.
У бисокопску салу у већини случајева улазимо у капутима. Истина, у последње време модерно
грађени биоскопи имају и гардеробе, и у том случају капути се, нарочито зими, остављају у
гардероби.
Ако пођемо на време, нећемо имати потешкоћа да нађемо своје место. Међутим, ако закаснимо и
филм само што није почео, морамо бити брзи, доћи што пре до свога места, што брже скинути
капут да не бисмо гледаоцима иза себе заклањали платно. Ако не можемо сами да нађемо место,
потражићемо разводника који ће нас довести до нашег места. Пошто су у биоскопу седишта доста
стешњена, морамо пазити да не нагазимо оне поред којих пролазимо, и, као што смо већ
поменули, обавезно морамо пролазити окренути лицем према њима. За време трајања филма
треба главу држати мирно, не мичући је час десно, час лево, јер тиме сметамо онима који седе
иза нас. Није упутно гласно изражавати своје мишљење за време трајања филма, а поготово не
звиждуцима или непристојним речима. Грицкање семенки у биоскопској дворани забрањено је,
као и пушење.
Подељена су мишљења о држању младих у биоскопу за време трајања филма. Већина старијих
сматра да је за сваку осуду сувише слободно понашање младих у биоскопу. Међутим, млади
сматрају да у томе нема ништа рђаво; многима од њих је биоскопска дворана једино место где
могу слободнијим понашањем да испоље своја осећања. Наравно, врло мало треба да оно што
можемо оправдати младошћу пређе у непристојно и некултурно понашање. И млади треба да
воде рачуна о другима и да у испоИјавању својих интимних осећања не претерују, не само због
других него и због њих самих. Јер оно што је некоме у одређеним тренуцима драго и лепо за друге
је можда неумесно и ружно.
Седите на тај начин да својим деловима тела не додирујете суседе с леве и десне стране, а део
наслона за руке препустите и посетиоцу, по правилу с десне стране до себе. Но уколико вам је
посетилац с десне стране заузео наслон, сами одлучите да ли ћете га упозорити да треба да вама
уступи наслон или ћете свог десног суседа лишити права на наслон. Постоји и треће, по нашем
мишљењу најбоље решење, да се овај пут лишите наслона.

ПОНАШАЊЕ НА СПОРТСКИМ ТЕРЕНИМА

Спортска такмичења и уопште спортске приредбе све више заокупљају слободно време и
омладине и одраслих. Нарочито су омиљене неке гране спортова, као што су: фудбал, бокс,
кошарка, али и остали спортови, као атлетика, клизање, тенис, одбојка, рукомет имају и имаће и
убудуће све више својих поклоника. Фудбалске утакмице су ипак најпопуларније и оне окупљају
велики број људи разних темперамената и образовања, који често гласно исказују своје симпатије
према одређеним тимовима. Због навијачких страсти, које појединци често не могу да обуздају,
бар колико-толико, долази до немилих сцена, које могу да постану неугодне не само за играче,
судије или гледаоце него могу и да поприме боју која је за јавну осуду.
Навијање, као могућност испољавања својих симпатија, али и као одушак човека модерног доба,
нормална је појава и не би требало бити превише осетљив ако је у питању бучно навијање наших
»противника«, симпатизера другог тима. Иначе, коме таква атмосфера на спортским теренима
смета, боље ће бити да своје недјељно поподне проведе уз телевизор и да у миру ужива
гледајући своје љубимце.
Али има »навијања« које вређа основне норме доброг понашања. Неки навијачи праве неред на
трибинама, добацују грубе и вулгарне речи судији и играчима и чине понекад прекршаје које
морају да сузбију органи јавног реда.
Посебно је непристојно, а и за сваку осуду, вређање националних и верских осећања играча и
њихових навијача. То доводи до неконтролисаних излива шовинистичких нагона, увреда, па и
физичких обрачуна, што сигурно не може бити добро ни за кога који присуствује спортској
приредби, а наноси велике штете самом спорту, као такмичењу које првенствено треба да
оплемењава, а не да подстиче суровост и нетрпељивост.
Тешко је давати савете шта треба радити у случајевима када се навијање изроди у нешто ружно,
па чак и опасно. Ипак сматрамо да је најбоље у тим тренуцима сачувати хладнокрвност и својим
поступцима и евентуалним примедбама не »доливати уље на ватру«.
Посебно ружну слику даје паљење новина на стадиону после утакмице и бацање свих могућих
отпадака: старих новина на којима се седело, омота воћа, кошпица и другог. Изграђују се све
лепши и уређенији стадиони, али и ми можемо да процес културнијег односа према спортским
објектима убрзамо ако сами поклонимо томе више пажње.
У мањим, затвореним дворанама своје понашање морамо још боље прилагодити и простору и
другим присутним. Једна од појава која је важна за гледаоце, а још важнија за играче јесте
пушење у тим затвореним просторијама за време спортског такмичења. Без обзира на навику која
је често потенцирана навијачким узбуђењем, на оваквим приредбама пушачи би морали да се
уздрже од пушења. Ако њима пушење чини задовољство и уживање, другим, непушачима, тај дим
озбиљно може да угрози здравље, а да не говоримо колико дим од дувана шкоди самим играчима.
И још нешто. Код улаза и излаза покушајте да савладате жељу да уђете први и да изађете први.

ПОНАШАЊЕ У РЕСТОРАНУ
Ако мушкарац одлази сам у ресторан, онда се пред њега не поставља много обавеза. Међутим,
ако се налази у друштву жене, онда преузима на себе низ обавеза које мора пажљиво и дискретно
да обави.
У ресторан увек први улази мушкарац, док приликом изласка из ресторана напред иде жена. Ако у
кишно или прохладно време одлазимо у ресторан, мушкарац обавезно у гардероби оставља капут
и шешир. Жена задржава шешир на глави, може и капут да пригрне ако јој је хладно.
У ресторан улазимо и из њега излазимо без поздрављања. Једино ако нема места за посебним
столом, онда ћемо се лако наклонити онима за чији сто желимо да седнемо и које ћемо затим
запитати да ли је слободно да седнемо за њихов сто.
Мушкарац неће сести за сто док претходно не помогне жени да се удобно смести. Ако сами
седимо за столом, онда мушкарац седа преко пута жене или са њене леве стране. Ако столу
приђе нека друга жена, устаје само мушкарац, док је жена поздравља седећи и даље за столом.
Ако је мушкарац жени заказао састанак у ресторану, он обавезно долази први и проналази сто.
Жена не би смела да закасни више од десет минута.
Кад сте већ заузели места за столом, жени припада првенство приликом избора јела, док ће
мушкарац после саветовања са женом изабрати пиће.
Ако сте позвани као гост на ручак у ресторан, онда ви бирате јело. У том случају не бирајте
најскупља јела, али не и најјефтинија.
Правила лепог понашања не дозвољавају да жена седећи за столом у ресторану дотерује
шминку, или чешљем поправља фризуру.
Разговор у ресторану води се тихо, тако да гостима за осталим столовима не смета. При томе
ваља пазити да се не говори с пуним устима.
Келнера позива искључиво мушкарац. Он тражи и рачун. Рачун се плаћа дискретно, без
примедби. Ако смо били задовољни јелом и услугом, саопштићемо то келнеру или шефу сале.
Али, исто тако ако нисмо били задовољни, било јелом, било услугом, пожалићемо се келнеру или
шефу сале, а ако нас ресторан није ни у ком погледу задовољио, не остаје нам ништа друго него
да у њега никад више не дођемо.
У мешовитом друштву, приликом чешћих излазака, сви деле равномерно учињен трошак за храну
и пиће. Позив на пиће или кафу плаћа увек мушкарац. Ни у ком случају немате права да некога
позовете а да допустите да он плати свој део.
Не заборавите да је у случају да вам падне прибор са стола или се деси нека друга незгода
(пролијете пиће и сл.) конобар је дужан да донесе нови прибор или промени столњак. Ваша
интервенција је сасвим сувишна, а добро и пристојно реаговање конобара ви ћете наградити
одговарајућом напојницом. Ако је настала нека мања или већа штета вашом кривицом, затражите
од конобара, без неког узбуђења, да штету унесе у рачун. Када вашем столу приђе позната жена
или старији мушкарац, мушкарац је обавезан да уступи своје место а затим да се побрине за себе.
Ако се друштво повећа, замолите конобара или шефа сале да састави столове.
У случају да вас опседају продавачи цвећа, што је чест случај, најбоље је решење да жена или
жене у друштву одбију њихове понуде. Наравно, уколико се не осећате обавезним да им купите
цвеће, јер оне то не желе.

ПОНАШАЊЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ - У ХОТЕЛУ

Полазећи од куће не смемо заборавити да нам је потребан не само физички него и психички
одмор. Свако узрујавање, нервоза или напетост поквариће одмор и нама и онима који љетују са
нама. Да бисмо избегли многе непријатности и непотребне неспоразуме и да бисмо одмор
провели у пријатном и ведром раположењу, помоћи ће нам ових неколико корисних и неопходних
савета.
За време летње сезоне, када је велика навала домаћих и страних туриста на наше хотеле,
правовремена резервација је прво што морамо да учинимо. Поред јасно назначених услова
приликом резервисања (колико лежаја, соба са купатилом или без купатила, да ли с погледом на
море, на коме спрату да буде соба), добро је замолити да нам се писмено потврди да је
резервација извршена. Може се за одговор приложити и поштанска марка, иако је сада све чешће
обавезно да се приликом резервисања уплати и један део своте као гаранција да се нећемо
предомислити и тако довести хотел у ситуацију да му остане неко време та соба празна.
На жалост, још увек није редак случај да око резервације настану спорови и непријатни
неспоразуми. Наша туристичка и угоститељска служба још није толико усавршена да људи који су
у њој запослени све своје дужности свршавају тачно и на време. Ако се случајно и о нас огреше,
онда треба да знамо да ћемо бучним протестовањем, виком и претњама најмање постићи. То не
значи да не треба инсистирати, али нека то буде одлучно и смирено, да они који су надлежни нађу
за нас прихватљиво решење. Услуга ће понекад можда бити слабија од онога што смо очекивали,
али понуду треба прихватити ако заиста не постоји нешто друго и боље. Уколико смо тиме
оштећени, а у току неколико дана не добијемо оно што смо тражили, захтеваћемо да нас управа
хотела материјално обештети. Све ове спорове расправићемо са директором хотела или са неким
другим надлежним лицем, али ни у ком случају у рецепцији или пред другим гостима. Ако сте
одлучили да дуже времена останете у хотелу, онда настојте да ваши односи са хотелским
особљем буду што бољи. Не заборавите да су то људи који на свом радном месту имају додира
са многим веома разноврсним гостима и да им није лако да свима удовоље.
Распитајте се о правилима хотела у коме одседате, и њих треба да се, по могућности,
придржавате. Не употребљавајте своју путну пеглу, гријач и сличне направе; не стварајте буку у
соби кад касно лежете или рано устајете. Пре изласка из собе одело и рубље спремите у ормар.
Ако желите да вам се рубље опере, оставите га на постељу. У случају да не можете дозвати
собарицу и замолити да да рубље на прање, довољно је оставити цедуљицу с молбом да се
рубље опере. Ако желите да вам се очисте ципеле, ставите их пред врата. У неким хотелима
прање рубља и чишћење ципела је урачунато у цену, у другим те се услуге плаћају посебно. Ако
из ма којих разлога не желите да оставите ципеле пред вратима, онда се побрините да прибор за
чишћење носите са собом. Ако сте га случајно заборавили, још увек имате могућност да вам
обућу очисти чистач ципела. Можда није ни потребно да напоменемо да је чишћење ципела
засторима или теписима знак не само непристојности него и једне врсте дивљаштва. При изласку
из собе проверимо да ли је светло угашено и вода затворена.
Мала деца представљају на љетовању посебан проблем. Пре одласка на пут проверите јесте ли
понели све што вам је за децу потребно да не досађујете сувише послузи хотела, која стоји на
услузи и другим гостима, а не само вама.
Многи уживају у томе да често зову собарицу. Ако већ желите да попијете црну кафу у соби или да
вас собарица послужи пићем или нечим другим, онда будите спремни не само да то скупље
платите него и да собарицу посебно наградите. Ипак, пречесто дозивање собарице или друге
послуге сматра се знаком размажености и лошег одгоја.
Ако имате код себе већу суму новаца или вредан накит који не носите сваки дан, предајте га на
чување управи Хотела. Закључавање своје пртљаге није неопходно и сматра се донекле знаком
неповјерења према хотелском особљу.
Ако сте у хотелу били задовољни, реците то надлежнима. Они ће то више ценити од ма какве
напојнице. Немојте заборавити да особље у хотелу има свакакве госте, и да се и те како труди на
послу.

ПОНАШАЊЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ - У РЕСТОРАНУ

Све проблеме настале у ресторану немојте решавати објашњавајући се са келнером. Обратите се
шефу сале. Њега ћете познати по томе што је обучен у тамно одело и не послужује госте, него се
брине да гости буду добро услужени. Шефу сале ћете се обратити ако желите да промените сто,
да вам се јело и пиће које није добро замијени и слично.
Иако сте на годишњем одмору, у ресторан се долази пристојно обучен, иако се на мору може
слободније облачити. Да ли се може ући у ресторан у кратким панталонама, у шортсу, зависи од
реда који влада у појединим ресторанима. Зато добро размотрите како су други обучени да не
бисте доживели непријатност да вас шеф сале замоли да напустите ресторан уколико ваша одећа
не буде у складу са правилима која код њих владају. А ако вам се већ деси та неугодност, немојте
правити још већу грешку настојећи да по сваку цену останете у ресторану и да будете послужени.
У том случају, извинивши се да нисте знали каква правила у одевању код њих важе, напустићете
ресторан мирно и без журбе. За вечеру је обавезно доћи боље обучен. Жене у једноставним
лаким хаљинама, а мушкарци у летњим лаким оделима.
Ако сте на годишњем одмору са децом, онда сте дужни да своју децу упозорите да се у ресторану
не трчи и не смета другима за време јела.
Не дозволите деци да за време обеда трче по трпезарији и узнемиравају друге госте, а
конобарима ометају рад.
Може се десити да не будете задовољни јелом које сте наручили. Саопштите то конобару
дискретно; не морају сви присутни да чују ваше примедбе.
У ресторан, као и у кафану, мушкарац улази први. При изласку та предност припада жени.
Мушкарац бира сто, али у договору са женом са којом је у друштву.
За сто прво седа жена. Јела и пиће наручује мушкарац, али тек пошто је жени ставио јеловник на
увид и сазнао њене жеИје.
Уколико конобар није насуо пиће, то чини мушкарац.
Конобара не треба дозивати прегласно; најбоље га је позвати дискретно знаком и не треба одмах
протестовати ако конобар не дође одмах.
Плаћање рачуна по правилу врши мушкарац. Раније је то била његова обавеза. Данас није
непристојно ни када свако плаћа свој рачун, или мушкарац плаћа за обоје, а жена касније даје
мушкарцу свој део трошкова. У случају да конобар погреши и донесе погрешно јело, одбијте
одлучно, али без повишеног тона и тражите да се изврши ваша наруџбина. Непристојно је ако
жена за столом поправља шминку, фризуру или се једноставно огледа у огледало. За такве
радње постоји тоалет.

ПОНАШАЊЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ - ПРИВАТНИ СМЕШТАЈ

Сигурно је да се сви ми осећамо угодније у хотелу него када смо приватно смештени. Али често
сте присиљени да се користите приватним смештајем, било због цене, било због тога што су
хотели попуњени. Многи се тако навикну на своје домаћине да годинама код њих проводе свој го-
дишњи одмор. Наравно, та трајна повезаност постиже се само онда када и гости и домаћини
покажу добру вољу да задовоље једни друге. Без обостране пажње и бриге то се не може
постићи. Основно је да као гости не сматрате туђу кућу својом и без имало размишљања
покушавате да своје кућне навике једноставно пренесете у туђу кућу понашајући се »као да сте
код своје куће«. Најбоље је већ приликом преговарања распитати се тачно за ваша права и
обавезе, и онда се тек одлучити да ли ћете се ту сместити.
Ако у кући где сте одсели нешто покварите или разбијете, треба одмах да набавите ново или да
предмет поправите.
Да ли ћете се више или мање зближити са својим домаћинима зависи првенствено од њих, затим
од вас, а највише од тога да ли мислите поново или чешће ту проводити годишњи одмор. Ако
осетите да то домаћини не желе, немојте на томе инсистирати, али, исто тако, ако то вама не
одговара, нисте обавезни да прихватите њихову жељу да с вама успоставе један приснији однос.

ПОНАШАЊЕ НА ПЛАЖИ
Велики део времена на годишњем одмору проводимо на плажи. Плажа је место одмора и забаве,
место на коме излажемо своје тело сунцу и пливамо - што представља најидеалнији начин
одмора. Ту се деца слободно играју. Кратко речено, плажа је место за одмор и забаву. И баш зато
она је место где често долази до неспоразума између младих и старијих и између људи разних
склоности. Бити превише слободан и водити рачуна само о себи није упутно, али исто тако
тражити на плажи неки претеран ред, озбиљност и укрућеност могу само они људи који немају
смисла за добро раположење, весеље, смех и радост. У свему томе треба наћи једну меру.
Обуздаћемо своје поступке који другима сметају, а то ће нам омогућити да се предамо правом
одмору и уживању. То ће бити знак да смо положили испит из лепог понашања.
Ако волите музику и на плажу донесете транзистор, лако можете да се замерите својим суседима.
Транзистор не смета ако сте далеко од других купача. Али, ако сте се одлучили да заузмете место
где има доста других купача, не користите се транзистором. Укуси у музици су веома различити.
Ви можда волите класичну музику, док други воле џез или народну музику.
Млади обично уживају да се на плажи играју лоптом, то је, наравно, забавно и здраво за њих, али
нека то не чине у близини других, нарочито не у близини старијих особа.
И кад постављате сунцобран, обратите пажњу на то да њиме не сметате другима.
Купаћи костим, ма како био оскудан, има на плажи своје оправдање, али није никако упутно
шетати у њему по граду или ући у неки локал.
Обратите пажњу на чистоћу на плажи. Није допуштено по плажи бацати оштре предмете,
конзерве и боце и чинити оно због чега неко други може настрадати. Уопште, ружно је бацати
отпатке ма које врсте по плажи, као, уосталом, и на ма ком другом месту. Обавезно све отпатке
хране сакупите, од њих направите пакет и однесите га на место одређено за отпатке.

ПОНАШАЊЕ НА ГОДИШЊЕМ ОДМОРУ - ПОЗНАНСТВА

Ако сте с неким дошли на годишњи одмор, потреба за новим познанствима је мања него ако сте
дошли сами. Ако сте сами и ако желите да се за време годишњег одмора одморите, али и
разонодите, природно је да ћете покушати да нађете друштво или особу која вам одговара и с
којом ћете пријатно провести часове одмора.
Приликом склапања нових познанстава треба да будете веома обазриви. Првенствено немојте
бити наметљиви и не покушавајте да склопите познанство с неким који од почетка показује да то
не жели.
Ако сте већ склопили ново познанство, не покушавајте да одмах у почетку сазнате све о особи с
којом сте се упознали. Не распитујте се о њеном животу, о њеном послу, о приликама у којима
живи итд., нарочито ако осетите да она не жели о томе да прича.
Но као што други од вас траже много такта и обазривости приликом склапања познанства, и ви
имате право да јасно дате до знања другоме да је наметљив и досадан и да не желите његово
друштво. Немојте упропастити свој годишњи одмор зато што вам је непријатно рећи и показати
некоме својим држањем да вам досађује и да вам његово држање не одговара.
Познанства склопљена за време одмора не обавезују ни једну ни другу страну на даље
одржавање везе, дописивање, међусобно посећивање, али ако је познанство прерасло у право
пријатељство, онда се оно наставља онако како најбоље одговара и једној и другој страни.

ПОНАШАЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ
Форме правилног и доброг понашања су готово у целом свету исте, и стога нећете погрешити ако
се у иностранству понашате као и у својој земљи. Ипак, свака земља има своје специфичне
обичаје и посебности којима се морате прилагодити.
Природно је, па и похвално, да показујете велико интересовање за културне тековине неке земље,
као и за све остало што је за вас у њој занимљиво, али немојте бити сувише радознали и не
покушавајте да се намећете и улазите у приватни живот оних с којима сте се упознали.
Будите опрезни да због неког мањег хотимичног или нехотимичног прекршаја не дођете у незгодну
ситуацију и не изгубите углед исправног и поштеног човека, јер не смете заборавити да ће се у
иностранству често на основу вашег држања донети суд о нашим људима уопште.
Ако путујемо у иностранство колективно, с неком организованом групом, морамо се у потпуности
придржавати програма који је организатор предвидео и морамо се безусловно прилагодити
средини и друштву с којим ћемо провести време заједничког путовања.

ПОНАШАЊЕ У АУТОБУСУ, ТРАМВАЈУ, ТРОЛЕЈБУСУ

Већ сам улазак у аутобус, трамвај или тролејбус за многе представља потешкоћу, нарочито у
јутарњим и поподневним сатима, када су гужве на станицама велике. Жеља да се што пре уђе, да
се стигне на време на посао, често код многих толико превлада да забораве на основна правила
лепог понашања, па чак и на пристојност. Међутим, погрешно би било у таквим, ипак изузетним
ситуацијама очекивати од свих да у потпуности контролишу своје понашање, али човек може бар
толико да влада собом да се, поред све журбе, не гура безобзирно, да не крчи пут лактовима и да
покаже одређено разумијевање за путнике старије доби или жене са децом.
Трудницама, мајкама с малом децом, посебно децу која се сама возе, инвалидима и старијим,
нарочито физички немоћним особама треба обавезно помоћи и пропустити их да први уђу. Врло
често видимо ружну слику да врло млади људи, момци и девојке седе, удобно заваљени у
седиште и читајући новине или врло живо и гласно причајући, а што је још горе »замишљено
гледајући« кроз прозор, сасвим равнодушно, понекад и провокативно, дозвољавају да поред њих
стоји старија особа или мајка с дететом. Да иронија буде већа, известан број тих младих људи
нема ни возне карте, али ипак сматра да је њихово »право« само зато што су »млади« да се возе
удобно и бесплатно.
Ако носите са собом пакете или неки пртљаг, обавезно настојте да њиме не сметате другима.
Нарочито ако носите мокар кишобран са кога се цеди вода. Ако се нађемо са познаником, није
баш неопходно да у возилу развијемо жив разговор с повишеним тоном због буке у возилу.
Остали путници не морају да имају разумијевања за наша ретка виђења. Другим речима,
конверзација у јавним возилима своди се на најнужније. И још нешто: најбоље је не упуштати се у
разговор и препирку са возним особљем ако нам се у вожњи нешто не допада. Сада се сваком
грађанину пружа прилика и могућност да телефоном достави саобраћајном предузећу своје
приговоре или примедбе, и тиме се треба и користити.
Није препоручљиво улазити у трамвај, аутобус или тролејбус с прљавим стварима или у
замашћеној радној одећи, која има неугодан мирис или је толико прљава да оставља траг на
седишту. Ношење разних течности у недовољно заптивеним посудама или живежних намирница
са оштрим и неугодним мирисом (кисели купус) треба избегавати или толико осигурати подесном
амбалажом да другим путницима не причињавају вожњу неугодном.
Пушење је посебан проблем. Пушачи не схватају или тешко схватају да дим њихове цигарете није
само непушачима непријатан, него многим путницима угрожава и њихово здравље. Ако се
суздржимо да у возилима јавног саобраћаја не пушимо, учинили смо сигурно гест пажње и доброг
понашања. Ако то пак не учинимо, немојмо се бранити од примедби осталих путника, него одмах
угасимо запаљену цигарету.
Без обзира што су данашњи аутобуси много комфорнији него ранији, ипак је вожња у њима
прилично неудобна. Путници су стешњени, простора за кретање готово и нема, устајање је
омогућено само на већим станицама. Већ због тога понашање путника у аутобусу мора бити тако
подешено да једни другима што мање сметају.
Код самог улажења, јер су обично само једна улазна врата, морамо избегавати да стварамо
непотребну гужву. Ако аутобусом путујемо ван места становања, места су нумерисана и заиста
нема бојазни да ћемо остати без места.
Ако носимо са собом неке пакете, сместимо их тако да не сметају нашим сапутницима. Бацање
отпадака на под или кроз прозор за сваку је осуду.
Ако путујемо с малим дететом које држимо у крилу, морамо обратити пажњу да оно својим ногама
не смета суседима, а поготово да их не испрља. Ако већ водимо дете на пут, онда смо и
одговорни за његово понашање и не смемо се заваравати да су остали путници обавезни да се
одушевљавају оним што чини и говори ваше дете.
Посебно је питање започињање разговора са непознатим сапутницима. Наш менталитет се у том
погледу битно разликује од менталитета неких других народа, нпр. Енглеза, Француза, Немаца и
др. који сматрају да је веома некоректно ако неко за време путовања започне разговор са
непознатом особом. Код нас се, напротив, у аутобусу воде веома често разговори међу
непознатим људима, они понекад добијају чак веома поверљив и пријатељски карактер. Та се
појава не може строго осудити, јер такав разговор некад ствара пријатнију атмосферу и добро
раположење за време вожње. Али једно је сигурно: не треба водити сувише бучне и гласне
разговоре и треба одмах прекинути сваки започети разговор ако осетимо да наш сапутник није
раположен да га прихвати.

ПОНАШАЊЕ У АУТОМОБИЛУ
У први мах изгледа да смо као возачи аутомобила решени обавеза да мислимо о правилима
лепог понашања када су законски прописи детаљно предвидели све обавезе којих се сваки возач
мора придржавати. Међутим, ако детаљније сагледамо разне ситуације у којима се као возачи
кола можемо наћи, видећемо да законски прописи нису довољни да бисмо правилно и културно
реаговали у свакој прилици.
Врло често нервозним и нестрпљивим трубљењем тражимо да закрчени саобраћај крене, иако
знамо да тиме можемо да изазовемо нервозу код других возача, нарочито код оних који немају још
довољно искуства у вожњи. Трубити би требало искључиво у случајевима када нам је циљ да
упозорењем спречимо несрећу. Наше нестрпљиво, сувише бучно трубљење или паљење јаког
светла неће помоћи да се саобраћај брже одвија. Напротив, може понекад створити још већу
саобраћајну гужву, па чак и незгоду.
Велики број возача-аматера, који још нису довољно савладали вештину вожње, могу да направе
непотребну саобраћајну гужву или чак да изазову несрећу. Искусан возач треба да помогне да се
такве гужве избегну, да прођу без последица.
Веома је честа појава да возачи, изазвани честим застојем у саобраћају или неправилним
поступцима пешака или возача реагирају грубо, употребљавајући понекад и увредљиве изразе. У
таквим случајевима потребно је да се савладамо, па чак ако су пешаци или други возачи
погрешили.
Треба водити рачуна и о распореду седења у колима. Многи сматрају да је почасно место до
возача. Ако је возач власник кола или возач-аматер, онда особа којој желимо да дамо почасно
место треба да седне до возача. Али ако је возач професионални шофер, онда је почасно место
десно на задњем седишту. Ако је ваш сапутник женско лице, обавезни сте да при изласку из кола
изађете први и придржите врата док жена изађе. У случају да у колима има више лица, а ви
желите да отворите прозор или да пушите, треба запитати остале сапутнике да ли им то можда
смета. Исти је случај са коришћењем радија у колима.
Ако то не учините или ако сте склони да другом наметнете своју вољу, онда се немојте
изненадити ако вам се то за време вожње замери, или ако ваши пријатељи другом приликом
одбију да се возе с вама. Ако возач не пуши, суздржите се и ви од пушења.
Ако седите крај возача, чувајте се штетне навике да га упозоравате на сваку опасност при вожњи.
То нервира сваког возача, а да не говоримо о томе што тиме, у ствари, постижете сасвим
супротан ефекат. Ако сте с поверењем сели да се возите с њиме, онда то и докажите током
вожње не узнемиравајући га без потребе.
Возач, без обзира био то професионални возач или власник кола, улази посљедњи у кола, тек
када смести све путнике и њихове ствари. До возача седају они којима је због одређених разлога
то место најпотребније и најудобније. То су старији, жене, болесни и крупније особе. Децу никада
не возимо на предњем седишту.
Неки возачи са висине гледају на пешаке. Док пада киша, па и кад престане, улице су још пуне
локви, а они пројуре великом брзином поред пешака, не обазирући се на њега; понекад изненада
затрубе иза пешака возећи у уској улици; често допуштају да пешаци дуго чекају на прелазу да
пређу улицу — све су то знаци крајње непристојности која понекад граничи и са преступом.

ПОНАШАЊЕ У ВОЗУ
Пажња према сапутницима и ненаметљивост основна су правила понашања у возу.
Када уђемо у воз, прва нам је брига да пронађемо место и сместимо ствари. Ако је воз са
резервисаним седиштима, посао је олакшан. Ако места нису резервисана, ушавши у купе,
поздравимо путнике који су већ заузели места и упитамо да ли има неко слободно место. Врло
често се дешава да путници који се већ налазе у купеу нерадо примају новог путника чак и кад има
места. Зато, ако се и нама деси да нам се неко обрати тражећи слободно место, треба да му
изађемо у сусрет и да му покажемо које је место слободно уколико га има.
Немојте цели купе претрпати својим пртљагом, настојте да све ваше ствари стану изнад вашег
седишта. Немојте носити предмете који би јаким мирисом или на неки други начин могли сметати
другима. Мушкарац треба да помогне жени приликом смештаја ствари, нарочито ако су велике и
тешке.
У возу има бољих и горих места. Бољим се сматрају места до прозора и места у правцу кретања
воза. Кад вас неко замоли да замените места јер не подноси путовање ако седи у супротном
правцу, учините то.
Ако је у купеу топло и загушљиво па желите да отворите прозор, упитајте за дозволу остале
путнике; то исто учините ако желите да пушите или да урадите било шта чиме бисте могли
изазвати негодовање присутних. Ако је неко од сапутника из здравствених разлога против тога да
се отвори прозор или да се пуши, не смемо више инсистирати на томе. У купеу за непушаче не
бисмо смели пушити ни у ком случају, па чак и онда када остали путници нису против тога.
Ни ноћу а камоли дању није дозвољено скидати ципеле. То делује веома неукусно. Ако већ
морате то да учините, онда обавезно треба да обујете папуче. Ни у којој прилици не стављајте
ноге на седиште преко пута вашег.
Ма како пут био дуг, ма како у купеу било топло, немојте претеривати са разодевањем. Довољно
је скинути сако и развезати кравату.
Ако дуго путујете, учтиво је изменити са сапутницима у току путовања по коју реченицу о општим
темама. Ако осетите да ваш сапутник не прихвата разговор, немојте даље инсистирати. Немојте
подлећи жељи да сапутнику испричате цели свој живот, макар вас слушао не знам како пажљиво.
Код нас је прилично распрострањен обичај да се на свако путовање, а посебно ако се путује
возом, припријеми и понесе доста јела. Није ретко видети како се путници већ на полазној
станици, док воз још није ни пошао, лаћају корпе с јелом. На сваком путовању, па и при путовању
возом, има доста разлога да се избегава једење. Пре свега простор је скучен, сам начин културног
једења је отежан, постоје и проблеми са сапутницима којима можда мирис нашег начина
припремања јела не одговара итд. Но, ако већ не можемо да не једемо на путовању, онда бар
покушајмо да све наведене проблеме сведемо на најмању меру. Ако је путовање кратко, два-три
сата, онда заиста немамо оправдања да за то време још и једемо. Ако је путовање дуже, онда
настојмо да не једемо сваки час, или што није редак случај, да једемо непрекидно. Ако ипак
мислимо да је »учтиво« понудити и друге јелом, онда учинимо то само једанпут и без нарочитог
наваљивања, јер остали путници не морају да имају исте навике, а ни да воле иста јела као ви.
Томе додајмо да је брига око чистоће док се једе стално присутна и искључиво ваша. Зато све
остатке јела прикупимо у посебну пластичну кесу и ставимо је у наш пртљаг да би је код куће,
после завршеног путовања бацили са осталим кућним отпацима. Бацање кесе са отпацима кроз
прозор вагона биће круна нашег лошег понашања.
Ако сте на путу с малом децом, настојте да њихово понашање буде такво да што мање
узнемирава остале путнике. Ако им посветите довољно пажње за време путовања, ако сте
спремили пре пута коју сликовницу или подесну играчку и ако не паднете у заблуду верујући да су
ваша деца осталим путницима исто тако занимљива као и вама, онда ћете успети да путовање
прође на задовољство свих путника.
При изласку поздравите се са путницима који настављају путовање.

ПОНАШАЊЕ У СПАВАЋИМ КОЛИМА

Ако путујемо спаваћим колима, треба да се придржавамо неких правила. Пре свега, није обавезно
међусобно представљање, али кратак поздрав је обавезан. Путници се споразумијевају ко ће први
лећи, а ујутро ко ће први устати. Док се један путник облачи и умива, други треба да изађе у
ходник или у вагон-ресторан. Исто се тако споразумно светло пали и гаси. Зими је путнику који
има горњи лежај знатно топлије, зато се треба договорити пре спавања о регулисању грејања и
вентилације. У спаваћим колима не треба водити дуге разговоре, поготово ако нам сапутник и
најмањим знаком да на знање да не жели разговарати.
У вагон-ресторану важе готово иста правила као и у сваком другом ресторану. Ако је вагон
ресторан пун, онда наше задржавање треба да сведемо на онолико времена колико је неопходно
да без журбе ручамо или вечерамо. Држање за столом, понашање према суседима за столом,
однос са конобарима, плаћање и све остало исто је као и у сваком другом ресторану. У сваком
случају, треба да будемо пажљиви и пристојни према суседима за столом, да им, ако је потребно,
додамо сланик, воду и сл., јер је простор у вагон-ресторану веома скучен, те ограничава покрете.
Исто тако пристојност нам налаже да затражимо дозволу ако желимо да припалимо цигарету
особито у случају ако путници за истим столом још једу, а ми смо већ завршили. И још једно важно
упозорење: не треба се уплитати у разговор других.

КАКО ТРЕБА ЈЕСТИ У ВОЗУ

Ако не желе да једу у вагон-ресторану (а понекад га у возу и нема), онда многи путници једу у
самом купеу. Том приликом се најчешће стварају познанства и разговор добија приснији тон, али
исто тако ту се у понашању и највише греши.
Ако приметимо да се наши суседи, припремају да једу, најбоље је да изађемо у ходник и да се
тамо задржимо неко време. То је знак пажње према сапутницима, а они ће се осећати пријатније и
слободније. Међутим, наш народ је познат као гостољубив и често ће вас ваши сапутници
понудити да им се придружите. Ако немате озбиљнијег разлога немојте понуду одбити, и
прихватите је не претерујући у јелу. Уопште, у возу не треба стално понешто јести;
најпрепоручљивије је јести једанпут, и то храну коју смо код куће припремили. На пример,
припремљене сендвиче треба појести дискретно, без размотавања многих папира, мрвљења и
бацања масних отпадака. Посебно упозоравамо да не смемо носити са собом и у возу јести храну
јаког мириса. То је за вас и за вашу околину непријатно и скопчано са евентуалним неприликама.
Обавезно пијте из чаше а не из флаше. Данас не представља никакав проблем понети на пут
пластичне или картонске чаше. После јела скупите све отпатке у један папир и баците их на место
одређено за отпатке. Нипошто их немојте бацати кроз прозор.
Ни у ком случају не претварајте оброк у возу у праву закуску са пићем која траје готово цело
време вожње; тиме ћете сигурно свим својим сапутницима загорчати путовање.

ПОНАШАЊЕ У АВИОНУ
Принцип је исти: непрекидно треба мислити о томе да не сметамо другима. У овом случају све је
једноставније, јер путовање авионом обично траје кратко. Путовање у авиону тражи од путника да
буду смирени и тихи. Свака бука и непотребно кретање за време лета узнемиравају остале
путнике. Без обзира на то што људи све више и радије путују авионом, та путовања изазивају већу
нервну напетост него остала и зато о томе треба посебно водити рачуна. Стјуардесе дају за
време лета сва потребна упутства и савете; ако их се будемо придржавали, нећемо имати већих
неприлика чак и ако први пут летимо, или тешко подносимо авионску вожњу. Ако нисмо сасвим
сигурни да ћемо лет добро поднети, боље је да унапред узмемо таблете које ће нам помоћи да
путовање прође без неприлика.
Осетимо ли за време лета страх и нелагодност, настојмо да се то не примети. Путовање авионом
проћи ће нам угодно и брзо ако будемо уживали у лепој панорами или ако прелиставамо неки
илустровани часопис.

ПОНАШАЊЕ НА БРОДУ
Брод, за разлику од воза, а поготово аутобуса или авиона, својим простором и комфором
омогућава да се путник осећа и понаша као да је у хотелу, а не у превозном средству.
На броду је на првом месту важно ваше понашање према особи с којом делите кабину. Ако је
путовање дуже, неопходно је да се међусобно представите, ако је то само једна ноћ, довољно је
поздравити се при доласку и одласку. Немојте својим стварима закрчити сав простор. Будите
уредни. Договорите се када ћете се користити купатилом, немојте превише пушити и читати до
касно у ноћ. Не мешајте се у животне проблеме свога сапутника. Пристојност и дискреција
учиниће путовање угодним и вама и вашем сапутнику много више него претерана поверљивост и
неумереност било које врсте.
Сваки путник је дужан да се придржава упутстава бродских посада, нарочито у случају невремена.
У току путовања организују се и разне заједничке приредбе. Без великог разлога не одбијајте
своје учешће у њима.
На краћим вожњама, када нисте смештени у кабину, обратите пажњу где сте сместили своје
ствари (да другима не сметају), водите рачуна да ваша деца не буду сувише немирна; ако једете
ван бродске благоваонице, користите се правилима који се односе на понашање при једењу у
возу.
На дужим вожњама уживајте у посматрању пучине, предела поред којих пролазите, одмарајући се
на палуби читајте, слушајте радио, сунчајте се и сл. Немојте избегавати да направите које
познанство ако вам неко од сапутника одговара. То може допринети да вам путовање буде
пријатније и забавније. Познанства склопљена за време путовања не обавезују никог на
продужење веза по завршеном путовању.

ПОНАШАЊЕ НА СТАНИЦИ
Многи људи су преосетљиви па их сваки растанак са својом породицом или добрим пријатељима
узбуди и ражалости. Али има људи који не воле на јавном месту, као што је станица, да
испољавају своја осећања приликом испраћаја или дочека.
Без обзира којој групи припадате, обавеза је домаћина да испрати своје госте. Ако неко од ваших
добрих пријатеља путује или ако сте из неког породичног или пословног разлога обавезни да
некога испратите, ваше држање и раположење подесите према обичајима које је друштво
усвојило за такве случајеве. Пре свега, треба прикрити своје узбуђење, поготово треба избегавати
сузе. Али, исто тако не треба бити укочен и хладан као да човек једва чека да се заврши та
обавеза. Најбоље је ако можемо ведрим раположењем да допринесемо да растанак буде што
мање тужан.
Као знак пажње према онима који путују препоручљиво је припремити им за пут неку ситницу: за
децу слаткише, за одрасле мали букет цвећа, илустроване новине и сл.
Најбоље је ако останете на станици док воз не крене. Само изузетно, када они које испраћате
путују спаваћим колима, или ако је време крајње непријатно, можете отићи са станице и пре
одласка воза, али свакако тек онда када сте их сместили у воз и с њима се опростили.

ПОНАШАЊЕ НА ВИКЕНДУ И ОДМОРУ

Припреме за одлазак на викенд, па и на одмор, стављају већину људи у доста искушења у
погледу поштивања правила лепог понашања. Пре свега, нестрпљење је општа појава, а тиме и
почетак опште гужве, коју често многи повећавају својим »упадањем« преко реда, настојањем да и
у тим приликама користе познанства, па и свој положај, да би све што треба пре одласка на
викенд или одмор свршили што пре. Посебно нервоза долази до изражаја код возача коме су сви
криви што је »упао у колону« и мора да вози много спорије него што је научио или планирао.
Често долази до сукоба, добацивања ружних, непристојних речи, а у оваквим случајевима код
људи који не могу да се савладају и до физичког разрачунавања. Укратко, да се бар смање
тешкоће и неспоразуми, а и избегну тежи сукоби, основно је покушати да се припреме за викенд
или одмор учине на време, а не у задњи час; да се стечено искуство у том погледу из ранијих
путовања заиста користи у избегавању понављања ранијих грешака. Добро и на време
припремљен одлазак и боравак за викенд или одмор јесте пола учињеног да то буде заиста
угодан краћи или дужи одмор.
Кад се викенд проводи у сопственој викендици, код пријатеља или у неком угоститељском објекту,
те су и припреме као и сам боравак једноставнији, мање сложени и траже само познавање
свакодневних правила понашања у животу, дотле је одлазак на одмор нешто сложенији и по својој
дужини и по мноштву прилика и неприлика, нарочито у пуној туристичкој сезони.
Ако боравите у приватном смештају, добро је одмор проводити код истог домаћина више година
(наравно, ако сте прве године били изузетно задовољни) јер тиме себи смањујете бриге и напор
који је неизбежан када боравите у нечијој кући, која, свакако, има и посебне навике, обичаје,
исхрану и много тога, на што се треба навикавати. Приликом првог боравка за време годишњег
одмора прво морате упознати »кућни ред«, који треба поштивати, а затим упознати домаћина или
домаћицу са својим посебним жељама или захтевима.
У хотелу је боравак и начин вашег понашања много једноставнији. По правилу сви хотели свога
госта дочекују на рецепцији и одмах га упознавају са општим нормама понашања, сатницом
обеда, њиховим правима и слично. Вама остаје да се свега тога придржавате и да максимално
користите погодности које вам туристички објекат пружа и обезбеђује. Остаје вам још да подесите
свој лични однос према особљу запосленом у хотелу, посебно према собарици и конобарима.
Пажљив, не сувише присан, али ипак близак и добронамеран однос према њима сигурно
доприноси да неке ваше ситније захтеве успјешно решите. Од категорије хотела зависи да ли
ћете моћи користити електрични решо за спремање црне кафе, фен за сушење косе и балкон за
сушење рубља, купаћих костима и слично.
Што је категорија хотела виша, такве услуге се теже дозвољавају, јер за све те услуге постоје у
хотелу стручни салони, сервиси и службе и због тога и ваше понашање мора бити у складу са
правилима одговарајућег угоститељског објекта.
У погледу одевања пракса је врло неуједначена и ваш начин одијевања за време боравка у
хотелским просторијама морате прилагодити одевању већине гостију. Да ли је то у топлесу, или
без одеће, купаћем костиму или у строго протоколарној одећи, зависи колико од правила које
прописује кућни ред хотела, толико и од састава самих гостију који понекад успеју да се изборе за
другачији, слободнији начин одијевања и понашања од предвиђеног. У данашњим приликама и
ситуацији све чешћих и већих личних слобода у погледу одевања и све чешћих попуштања од
стране хотелског особља у том погледу и у инсистирању на поштивању правила хотела, вама не
преостаје друго него да проверите да ли сличне жеље и навике имају и да ли их спроводе и други
гости. Опште је правило, ако не желите да имате неприлика, да ви једини не инсистирате да
доручкујете у пиџами, ручате у купаћем костиму. За вечеру је неписано правило у иоле бољем
хотелу да се долази у одећи која је предвиђена за излазак. За младе то може бити и спортска
одећа.

КУЛТУРА СТАНОВАЊА
Међу станарима који станују у истој згради треба да владају добросуседски односл. Станари
треба да се придржавају кућног реда, који је у свакој згради истакнут на видном месту.
Нови станар се представља првом суседу (или суседима) најбоље уочи усељења, а ако то не
успе, онда непосредно након усељења. Исто тако потражиће и председника кућног савета ради
добијања информација о својим обавезама које има као станар.
Не допуштајте деци да се играју и галаме на степеништу, нарочито у време када се људи
одмарају. Исто тако звук радија и телевизора треба подесити тако да не смета суседима.
Родитељи одговарају за понашање и поступке своје деце, па их упорно и устрајно треба да
упућују на потребу лепог понашања у стану, кући и око ње, нарочито када су у питању велика
галама и трка по стану и степеништу.
Ако се станари користе заједничком праоницом и сушионицом, треба да се договоре којим ће се
редом мењати. После употребе просторије се морају оставити у потпуном реду. Приликом
изношења смећа на улицу треба се придржавати одређених дана и сати за изношење смећа да не
би дуго остајало пред кућом и ширило непријатан задах. Ако станујете на спрату, крпу за прашину,
столњаке са мрвицама или мале ћилиме не истресајте кроз прозоре. Они који држе домаће
животиње, мачку или пса, одговорни су за њих. Треба их, колико је могуће, навикнути на неки ред,
у противном ће изазивати у кући многе непријатности.
У самом стану, као и у целој згради у којој станујете, треба чувати и брижљиво одржавати све
уређаје. Свака непажња и оштећење ствара неприлике вама као и осталим станарима.
Корисници стана уредиће свој стан према свом укусу и могућностима. Стан је увек верна слика
његових станара. Основно је правило да стан не треба претрпавати намештајем. Стил намештаја,
његов избор, као и избор ћилима, лустера, завеса и осталог, зависи од намене одређене
просторије. У сваком случају, треба избегавати украсе сумњиве вредности, разне безвредне
сувенире, вештачко цвеће и сл.
Чистоћи и уредности стана треба поклањати велику пажњу, али не тако да уређивање и чишћење
стана пређе у манију, да се стану робује, него да се у њему удобно живи и пријатно осећа.
Пред станом се обавезно ставља отирач, који се повремено чисти од накупљене прашине.
Уколико степениште и ходник не чисти плаћена чистачица, станари на једном спрату се
договарају како да чисте заједнички ходник и степениште (најбоље је то уредити тако да се чисти
наизменично у одређеним временским раздобљима). На улазна врата ставите плочицу са својим
именом и презименом. Уколико у стану има више станара или подстанара крај њиховог имена и
презимена означите колико пута треба позвонити да се дотични јави.
Скидање ципела у стану је по правилу обавезно за све укућане. У неким становима је обичај да и
гости скидају ципеле и у том случају домаћини код врата имају неколико припријемљених пари
папуча разне величине. У другим становима није обичај да гост скида ципеле, али ако он на томе
инсистира, онда му треба одмах понудити папуче. Ово и зато што многим људима се ноге зноје и
они ће се осећати неугодно да остану само у чарапама.

ПОСЕЋИВАЊЕ
Службене посете су се углавном у данашње доба задржале у дипломатским круговима и у неким
изузетним случајевима (кад треба некоме честитати поводом одликовања или посебног признања,
кад млади брачани пар посећује старије породичне пријатеље да им се захвали на поклону и
слично). За такву куртоазну посету облачи се свечаније одело. Најповољније време посете је
недјељом од 11 до 13 часова или после подне између 17 и 18 часова. У посети се задржавамо
кратко време, обично петнаест минута.
Остале посете приватне природе обављају се углавном с циљем да се боље упознамо и
зближимо с људима који су нам драги и с којима желимо да склопимо што чвршће пријатељство.
Али и такве посете имају своју одређену форму и обзире. Треба увек имати на уму да ће свака
посета, чак када се ради и о најбољим пријатељима, пореметити устаљени животни ритам онога
кога посећујемо.
Планирану посету би требало, кад год је то могуће, најавити. Најлакше је то учинити телефонски
или писменом најавом. И у оваквим случајевима најпогодније време за посете је између 10,30 и
12,30 ујутро и између 17 и 19 часова после подне. Добри пријатељи могу се, наравно, посећивати
и у друго време.
Ако смо позвани у посету, обавезно треба одговорити да ли ћемо се одазвати позиву. Без обзира
да ли ћемо прихватити позив или не, мора се одговорити, ако се ради о блиским пријатељима,
можемо то учинити телефоном, а ако не, учинићемо то писменим путем. Ако смо изјавили да ћемо
доћи, онда то заиста морамо и учинити. Отказати посету у последњем часу или уопште не доћи
без неког важног и оправданог разлога, веома је необазриво према особама које нас позивају.
Ако први пут идемо код неког у посету, обично се унапред утврди дан и време посете. Време
уговорено за посету обавезује посетиоца. То не значи да посетилац мора доћи тачно у минуту,
али не би смио дозволити да домаћини чекају на њега више од 10 до 15 минута.
Облачимо се нешто свечаније: мушкарац тамније одело, белу кошуљу, кравату једнобојну, а жени
најбоље одговара тамнији костим или хаљина. Ако је хладније, узима се мантил или капут који је у
складу са осталом гардеробом. Мушкарац оставља у предсобљу капут, шешир, кишобран и
рукавице; док жена може оставити шешир на глави, а рукавице може понети уз торбицу. Накит и
шминка не смеју бити сувише упадљиви.
Деца се у оваквој прилици не воде.
Ако одлазимо у прву посету, обавезно је да понесемо цвеће (саксије са цвећем доносе се само
врло добрим пријатељима). Ако вам домаћица сама отвори врата, предаћете јој цвеће пре него
што се почнете скидати. Цвеће се претходно одмота и преда без папира. Ако вас дочека неко
други, онда ћете се прво скинути, а цвеће предати домаћици у соби. Домаћица ставља цвеће
одмах у вазну, коју ставља на видљиво место.
Мушкарац не сме да седне док то не учини домаћица; жена може да седне и пре домаћице.
Иницијатву за одлазак дају гости, и то жена треба прва да саопшти да је време да се посета
заврши.
При одласку гости се захваљују домаћинима. Веома је леп гест када се сутрадан гости захвале
домаћинима, било писмено било преко телефона, на пријатно проведеним часовима.
Свака посета треба да буде враћена. Обично се то чини у року од петнаест дана. Посету брачног
пара враћа брачни пар.
Ако смо уживали у гостопримству других, треба и ми да то вратимо истом мером. Позивање
гостију не диктира нам само осећај такта него и жеља да гостима причинимо задовољство, да се и
они код нас осете пријатно као што смо се ми код њих осећали.
Ако посећујемо добре пријатеље и познанике и ако смо већ више пута одлазили код њих, онда
наши поступци и наше држање могу бити слободнији. Прво, за посету се можемо договорити
телефоном или усмено приликом сусрета. Ако породица коју посећујемо има деце, можемо и ми
повести своју децу. Тада домаћин одређује где ће се деца забављати, а да не узнемиравају
одрасле. Ако је дете мало или несташно, мајка је обавезна да води бригу да дете не направи
какву штету или да не досађује другима; несташно и непослушно дете може за друштво да буде
права напаст!
Ако је посета везана за неки посебан догађај, онда се и наше понашање томе прилагођава. Ако је
то рођендан или неки други радостан догађај, доноси се одговарајући поклон (цвеће, бомбонијера,
књига и сл.)
Ако желимо да посетимо болесника, морамо се прво распитати да ли је Иекар дозволио посете и
шта се болеснику може донети. У посети код болесника не смемо се дуго задржавати.
Ако је наше пријатеље или познанике задесила најтежа несрећа у породици, смртни случај,
посетићемо их или одмах чим смо сазнали за смртни случај (ако смо врло блиски са
ожалошћенима) или након сахране. Том приликом изјавићемо им саучешће. Посета треба да буде
кратка, а наше понашање у складу са тужном атмосфером која влада у кући.
Ево још неколико правила којих би требало да се придржава сваки посетилац:
У посету се не иде ако сте прехлађени или грипозни.
У кућу се не улази са припаљеном цигаретом. За време посете запалићете цигарету тек кад
претходно затражите дозволу од домаћице.
Лула се у посети никад не пуши.
Ако сте затекли више гостију, прво се поздрављајте са домаћицом, затим са домаћином, а онда са
гостима које познајете дајући предност старијима; са непознатим особама упознаје вас домаћица
или домаћин.
Не доводите са собом у посету свога пријатеља а да нисте претходно питали домаћине.
Ако у тренутку када сте намеравали да одете дође неки нови посетилац, причекајте тада који час,
јер би нови гост могао помислити да због њега одлазите.
При одласку довољно је да се поздравите само са домаћицом и домаћином. Ако има више гостију,
довољно је да се мало поклоните и да се тако поздравите од осталих.

ПОСЕТНИЦЕ
За људе који учествују у јавном животу, за оне који се крећу у пословним круговима и долазе
често у контакт са страним људима, посетница је веома корисно и неопходно средство
комуницирања. Пословни људи требало би да имају две врсте посетница. Прва би се могла
назвати и пословном картом; она треба да садржи, поред имена и презимена власника, и његов
положај у предузећу или установи, затим адресу и број телефона предузећа или установе.
Приватна посетница, међутим, треба да садржи име и презиме, властиту адресу и број телефона.
Може се уз име ставити и титула и функција, на пример: др, мр, пх., књижевник, професор и
слично, али то није обавезно. Приватна посетница треба да буде што једноставнија; неукусно је
такву посетницу претрпавати подацима и титулама.
Употреба посетница је веома разноврсна. Посетницом се може некоме нешто честитати, послати
неко кратко обавештење, изјавити саучешће; посетница се готово редовно шаље уз неки поклон;
њоме се захваљујемо за учињену услугу и слично.
Ако желимо да нас неко службено прими, предајемо посетницу, најчешће преко помоћних лица
која нас најављују. У току пословног разговора или при одласку, по завршетку разговора,
остављамо посетницу пословним партнерима, уколико то нисмо учинили приликом најаве посете.

ПРИЈЕМИ
У наше време, а нарочито у нашој средини, губи се све више обичај приређивања богатих
свечаних према и великих гозби. Овај облик друштвености добио је у садашњем, модерном
друштву сасвим други тон и искључује гошћење у некадашњим размерама. Данас се предност
даје мањим и интимнијим састанцима.
Сваки пријем, било да се ради о свечаном састанку са великим бројем званица (венчање,
прослава неког јубилеја и слично), било да се ради о малом скупу блиских пријатеља, мора да
буде приређен онако како то карактер и врста према захтевају.

СВЕЧАНИ ПРИЈЕМИ
Свечани пријеми ангажују домаћицу у великој мери, и права је вештина све припреме добро
организовати и обавити их добро и на време. Основно је да се изврши добар избор гостију. Колико
је год важно да наши гости одговарају једни другима по свом образовању, по свом укусу и својим
афинитетима, толико исто је важно да су њихови односи добри и да међу њима нема
неспоразума. Ако о томе не водимо рачуна може нам се десити да нам неко од гостију откаже
позив или да на самом пријему дође до затегнутих односа и непријатних ситуација, и да тиме већ
унапред наш пријем буде осуђен на неуспех.
За свечане пријеме шаљу се обавезно писмене позивнице, а телефоном се позивају само добри
пријатељи. Позивница се шаље најмање осам дана раније, како би се позвани могли припремити
за пријем, резервисати предвиђено време или евентуално отказати позив ако су спречени да га
прихвате.
Ако се одазовемо позиву, онда о томе обавештавамо домаћине овако: »Са задовољством
прихватам ваш Ијубазни позив« или »Необично ми је пријатно што сте ме позвали да
присуствујем вашем пријему«, »Моја супруга и ја најлепше се захваљујемо на позиву који са
задовољством прихватамо«, »Мојој супрузи и мени биће велико задовољство да присуствујемо
пријему који приређујете поводом...«
У случајевима када не можемо да прихватимо позив: »Веома жалим што не могу да прихватим
ваш позив јер ћу у то време бити на путу«, или »На нашу велику жалост, моја супруга и ја не
можемо прихватити ваш позив, јер смо се већ обавезали на другом месту за исти дан.«
Време доласка гостију је веома важно. Домаћин и домаћица дочекују госте у одређено време и
гости би требало да воде рачуна о томе с обзиром на остале обавезе домаћина. Ако је пријем
заказан за 18 часова, не треба доћи иза 18.30, али ни пре 18 часова, јер домаћини обично у тим
последњим тренуцима још једном проверавају је ли све у реду.
Свечани пријеми се обично заказују после подне и за њих се често везују свечане вечере.
Свечани ручак се приређује обично за пословне партнере и ретке госте.
Ако је пријем нарочито свечан, онда се у позивницама наводи какво је одело предвиђено. О томе
треба водити рачуна, јер је сигурно да се нећемо добро осећати ако одударамо од осталих
гостију.
Домаћини дочекују госте и упућују их у просторије предвиђене за пријем. Ако је уз свечани пријем
предвиђен ручак или вечера, у трпезарију се не улази док домаћица не позове госте. Пре ручка
или вечере гости се нуде аперитивом. У трпезарију прво улази домаћица са најугледнијим гостом,
а за њима домаћин са најугледнијом гошћом.
Уколико посебним картицама нису означена места за столом, домаћица заузима своје место за
столом, преко пута ње ће сести домаћин, а она затим руком упућује сваког госта на своје место.

ИНТИМНИ ПРИЈЕМ ПОСЛЕПОДНЕ

Позив на чај или на кафу после подне, обично између 16 и 19 часова, код нас је најчешћи и
најомиљенији облик примања. Позиви се обично врше преко телефона или усмено приликом
сусрета. Није редак случај да неке породице које се добро познају, уведу обичај да се један
одређени дан у седмици редовно састају.
Послужење је веома различито и зависи од састава друштва и његових навика. Уз кафу се обично
послужује торта или колачи, а уз чај сендвичи и суви колачи. Мушкарцима се може понудити и
чашица ракије, вињака или вискија. После подне се никада не служи вино, пиво и воче.
На послеподневне пријатељске пријеме могу се позвати и деца, али у том случају треба
обезбедити просторију за игру. Деца се обично послуже воћним соковима и колачима.

ПОЗИВ НА ПОСЛЕПОДНЕВНИ ЧАЈ ИЛИ КАФУ У КАФАНИ

Ако неко нема могућности да позове госте у свој стан, позваће их у кафану. У том случају треба на
време резервисати сто да нам се не би десило да тражимо слободан сто у препуној кафани, а да
гости за то време чекају. Да нас не би нешто непредвиђено изненадило и да бисмо имали
довољно времена да отклонимо евентуалне непредвиђене сметње, домаћин треба да дође нешто
раније и да провери да ли је све у реду.

КОКТЕЛ - ПАРТИЈА
Коктел-партија постаје све чешћи облик друштвеног састајања. У данашње време, када људи
немају много слободног времена ни стрпљења да приређују ручкове или вечере за већи број
гостију, коктел-партија је идеално решење да се истовремено позове већи број најразличитијих
гостију. Коктел-партија треба да буде потпуно неусиљена, она не обавезује неким посебним
чврстим формама опхођења ни домаћине ни госте. Обично се организује између 18 и 20 часова.
Гости нису чак ни обавезни да дођу тачно у одређено време, нити да остану цело време према.
Гости седе или стоје, разговарају с ким хоће, послужују се кад хоће и како хоће. Обавезно при
доласку и одласку поздрављају се са домаћинима и захваљују им се.
Када приређујемо коктел-партију у кући, намештај у просторијама у којима примамо треба тако
разместити да се гости слободно крећу. Уза зид се постави сто на коме ће бити бифе са
разноврсним хладним јелима. То су најчешће мали сендвичи, слани бадеми, пржени листићи
кромпири, слани штапићи, маслинке и слично. Гости се најчешће сами служе, а могу који пут и
домаћица или помоћно особље да послужују.
Пића се мешају у миксерима према жељи гостију, а ако немамо миксера, служи се коњак, вињак,
ракија, мартини, виски, вермут и воћни сокови. Наравно, увек не морају бити сва та пића. Топла
јела никада се не служе. Цигарета мора бити довољно. Када домаћица оцени да су гости за-
вршили с јелом, износи се црна кафа.
На коктел-партије долази се у обичном тамном оделу, а жене у костиму или поподневној хаљини.
Позиви за коктел-партије су писмени, врло једноставни, могу бити и на посетници:
Н. Н. са супругом позива вас на
КОКТЕЛ
у среду 15. априла, од 18 до 20 часова
Улица и број Одело обично
Ако ваш стан није подесан за пријеме, можете коктел приредити у неком угоститељском објекту.
Тада је све једноставније, јер ће бригу око послуживања преузети стручни угоститељи. Домаћини
и тада дочекују госте и брину се да се нико од гостију не осети усамљен или запостављен.

КАКО СЕ ПОЗИВАЈУ И ПРИМАЈУ ГОСТИ

Ако имате мали стан и само једну собу у којој проводите сав живот у кући, не треба због тога да се
одрекнете могућности да позовете оне које желите да видите у својој кући као своје госте. И таква
соба се може са мало труда и укуса преуредити по дану у веома пријатну собу у којој можете
примити госте.
Кад се решите да позовете госте, морате прво одлучити кога ћете позвати и када: да ли на ручак,
вечеру, послеподневни чај или вечерњу седељку. Када одлучујете кога ћете позвати, морате
водити рачуна да су сви позвани у добрим међусобним односима. Некад и најмања међусобна
неподношљивост може да поквари раположење целог друштва. Гости се обично позивају усменим
путем, осим ако се ради о изузетно свечаном примању гостију. Обавезно је госте позвати
неколико дана раније како би и гости и домаћини имали времена да се припреме.
Да би гости пријатно провели време, да би међу њима владало добро раположење, домаћица и
домаћин морају уложити доста вештине и труда и држати се извесног реда.
Када гости које очекујемо позвоне на врата, не смемо дозволити да чекају ни најкраће време пред
вратима. Уводимо их у предсобље и домаћица и домаћин помажу им да одложе капуте, шешире и
кишобране. Гости се уводе у собу, и ако има још гостију, домаћица их упознаје.
Ако домаћин уводи госте, а домаћица је у соби са другим гостима, она устаје када уђе нови гост и
полази му у сусрет; она треба тако да поступи и када је у питању мушкарац.
Ако се гости међусобно слабо познају или ако су им интересовања различита, домаћини треба да
усмеравају разговор тако да свим гостима буде пријатно.
У току посете треба госте нечим понудити. Ако је посета кратка, довољно је послужити црну кафу
или сок. Ако знате да ће гости дуже остати, приредићете малу закуску са пићем или чајем.
Ако гост жели да припали цигарету, домаћица му је никад не припаљује, она му само може додати
упаљач или шибицу. Ако жена жели да припали цигарету, припаљује јој је најближи мушкарац, али
никад својом запаљеном цигаретом.
Ако нас посета изненади, ни у ком случају не смемо показати да нам није добро дошла. Али ако у
то време имамо неку обавезу коју не можемо одгодити, извинићемо се госту и објаснити му своју
ситуацију, коју ће он сигурно без увреде схватити.
Ако гледате телевизијски програм или слушате радио или грамофонске плоче, прекинућете ту
своју забаву. Али ако гост изрази жељу да вам се придружи, наставићете са гледањем, односно
слушањем програма.
Када гост одлази, домаћица и домаћин га испраћају до врата. Ако један део гостију остаје и даље,
домаћица испраћа оне госте који одлазе, а домаћин остаје са осталим гостима. Ако је домаћица
сама, она ипак испраћа госте, а извињава се онима који остају што их за тренутак оставља саме.

ЗА СТОЛОМ КОД КУЋЕ И У ГОСТИМА

Начин како се човек понаша за време јела сматра се као основно мерило његовог понашања.
Да почнемо од свакодневних оброка у породичном кругу. Данас готово нико нема времена да за
породични ручак или вечеру поставља сто свечарски. Ако такви заједнички оброци у породици
треба да буду тренутак када је сва породица на окупу, и то је мала породична свечаност за
родитеље и децу. Сто треба да буде уредно и укусно постављен са свим неопходним прибором.
Деца која у пријатној породичној атмосфери науче како ће се понашати за столом, задржаће ту
навику у каснијем животу.
Основно је да се држимо природно и лежерно, да не журимо. У случају да не знамо како да
одређено јело једемо, треба да сачекамо да почну с јелом наши суседи за столом или, ако се једе
стојећи, они крај нас.

ДРЖАЊЕ ЗА СТОЛОМ
Код куће сваки члан породице обично има своје место где седи за време јела. Ако сте у гостима
код родбине или пријатеља, онда ће домаћица позвати све да седну за сто и, у најчешћем случају
одредити свакоме његово место. У свечаним приликама домаћини куће сачекаће све госте и
представити их онима који су већ раније стигли. Затим се гости позивају да заузму своја места за
већ постављеним столом. Да би се избегли неспоразуми око тога где ће ко сести, најбоље је
унапред направити распоред места за столом. Домаћица, обично пре него што седне за сто,
покаже гостима њихова места, или се на картицама испису имена гостију и ставе се испред чаша
обележавајући на тај начин место сваког госта за столом.
Домаћица прва седа за сто. Домаћини куће седају на два супротна краја стола, једно наспрам
другог. С десне стране домаћице место је одређено за најважнијег госта (било по положају или по
његовим годинама), а са леве стране други гост по истом редоследу. С десне стране домаћина
сешће најважнија званица међу женама, а с леве стране она која је следи. Остали гости биће
размештени око стола, редом, наизменично жена - мушкарац. После завршеног јела домаћица
устаје прва. Једино код куће, у кругу породице, може се понекад од свих правила одступити,
нарочито када се домаћица мора да брине о мањој деци. Али и овде она даје знак када се може
почети и завршити са јелом. Ако неко раније заврши с јелом, нема права да устане од стола све
док не добије дозволу домаћице.
За време јела држите се неусиљено, али добро пазите да су вам руке само шакама и
подлактицом наслоњене на сто. Чувајте се да непотребним покретима руку не сметате својим
суседима.
Салвета се полуотворена држи на колену и њоме се користимо изузетно и само за овлашно
брисање уста и врхова прстију. Неукусно је салвету везати око врата или је једним крајем угурати
за појас, кошуљу, блузу или хаљину.
Када узимате јело у тањир, служите се прибором који је уз јело. Ни код своје куће немојте узимати
јело својим прибором. Када вас служи конобар у ресторану или домаћица ако сте у гостима, а
нисте сигурни да ћете успешно пренети јело у тањир, замолите их да вам они ставе јело.

ПРИБОР ЗА ЈЕЛО
Основни прибор за јело су кашика, виљушка и нож. Код куће се обично служимо једним прибором
за јело, изузев што за колаче или воће узимамо посебан прибор. У гостима и на свечаном ручку
или вечери за свако јело, а њих је по правилу више, има посебан прибор. Прибор је сложен с обе
стране тањира, а понекад се кашика ставља и попречно изнад тањира. Уколико се одлучимо да и
кашику стављамо са стране, онда се кашике и ножеви слажу десно, и то оним редом како ће се
употребљавати, а виљушке лево од тањира. Значи да ћемо се прибором за јело користити оним
редом којим се доносе и послужују јела. Рецимо, ако је риба предјело, онда је посебан широки
нож за рибу први по реду, чак и пре кашике. Али ако је риба главно јело, које се служи после супе,
онда је широки нож за рибу по реду иза ножа за предело и кашике за супу.
Прибор за јело се држи доста чврсто, али не прекруто. Нож се држи у десној, а виљушка у левој
руци. Ако се једе само виљушком, онда се она држи у десној руци.
Има више начина држања прибора за јело. Основно је правило да се и кашика, и виљушка, и нож
држе прстима, да се прсти не обавијају око њих чврсто у стегнуту песницу. Један од најчешћих
начина држања прибора за јело је следећи:
- кашика се држи тако да палац стоји на горњој, кажипрст и средњак на доњој страни дршка
кашике;
- нож и виљушка се држе тако да се њихов држак обухвати кажипрстом и палцем, а ослања
се на остала три прста која су савијена. Да бисмо лакше резали кажипрстом притискамо
нож, али не прејако и не преблизу оштрици.
Кашика се приноси устима широм страном. Када завршимо с јелом које једемо кашиком, она се
оставља у тањиру. Нож и виљушка остављају се у тањиру паралелно, а ако желимо да нас још
послуже, укрстимо виљушку и нож тако да виљушка прелази преко ножа са зупцима окренутим
доље.
Осим овог основног прибора, за специјална јела постоје и посебне врсте прибора. Ако вам се деси
да не знате како се такав прибор употребљава, не журите, него се користите општим правилом:
сачекајте да видите како се други служи њиме.
Тањири се постављају тако да се на плитки ставља дубоки, десно се ставља мали тањир за
салату, а лево опет мали за хлеб.

КАКО ТРЕБА ЈЕСТИ

Сркање и мљацкање док једемо крајње је неучтиво, а нарочито ако такав начин једења правдамо
како нам иначе јело није »слатко«. Далеко ћемо боље учинити ако се тога што пре одвикнемо.
Јело се приноси устима, а глава се при јелу врло мало сагиње. Наклопити се над тањир стварно је
неукусно, као и када сваки пут загриземо комад хлеба уместо да га прво откинемо прстима, и то
сваки пут мањи комад. Набадање хлеба на виљушку, а то многи чине, да би се тањир обрисао или
хлеб умочио у неко јело такође није дозвољено. То се може урадити само код своје куће, у
породичном кругу. Ножем се никада ништа не ставља у уста, и то не само зато да се не бисмо
порезали или зато што на њему јело несигурно стоји, него јер је виљушци искључиво поверен
задатак да приноси јело устима, а ножу да јој у томе само помаже. У супу се никад не дроби хлеб.
Компот се једе средњом кашиком - кремови десертном кашиком.
Сендвичи се узимају руком. Ако су велики, пресеку се ножем и комади узимају руком.
Рижа се једе виљушком.
Колачи се једу малом виљушком, а суви колачи се узимају руком.
Торте - малом виљушком или десертном кашиком.
Чипс листићи прженог кромпира узимају се прстима.
КАКО ТРЕБА ЈЕСТИ НЕКА ЈЕЛА
Месо се реже увек ножем. Са костију се скида помоћу ножа и виљушке, а само у интимном кругу
дозвољено је, и то изузетно и уз претходно извињење, комаде меса руком приносити устима да би
се зубима месо скинуло са костију.
Риба се једе виљушком и посебним широким ножем, а ако таквог нема, онда виљушком уз помоћ
комадића хлеба у другој руци.
Остриге се држе у левој руци, а отварају се виљушком.
Мекано кухано јаје сервира се у посебној чашици и једе се малом кашиком. Претходно се кашиком
разбије љуска на широј страни јајета и та љуска скине толико да кашица може да »дуби« јаје.
Пржена јаја само виљушком. Тврдо кухано очишћено јаје руком. Јаја на око виљушком, као и
кајгана.
Артичоке се једу прстима тако да се одваја листић по листић. Ако су листићи већ одвојени раније,
средина артичока се једе виљушком.
Спаргле се једу виљушком тако да се пресијече зелени крај.
Спагете не покушавајте јести на талијански начин наматањем на виљушку, ако томе нисте заиста
вешти. Радије их једите као остала јела.
Кромпир се не реже ножем, него се увек једе виљушком.
Сир се реже ножем, ставља се на комадић хлеба и одмах прстима приноси устима.
Ракови се једу прстима.
Кавијар се ставља ножем на хлеб намазан маслацем и једе се из руке. Укуснији је ако се на њега
нациједи која кап лимуна.
Сосове никада не треба јести кашиком или умакати у њих хлеб. Најбоље је оставити један
кромпир, изгњечити га и тако појести сос.

КАКО ТРЕБА ЈЕСТИ - ВОЋЕ

Готово све врсте воћа једемо служећи се ножем и виљушком. Врло мало има изузетака. Међутим,
када смо код куће, дозвољено је да воће једемо и на једноставнији начин: можемо га загристи у
сласт. Ако смо у гостима, онда ћемо само трешње јести рукама, а кошпице уз помоћ кашичице
спуштати у тањирић.
Бресква се набоде на виљушку, огули ножем, а затим се режу мали комади и једу.
Јабука и крушка се разрезу ножем и виљушком на четири дијела. Свака четвртина се опет ножем
и виљушком огуле и режу на комадиће.
Наранџа се гули ножем, а њене кришке се једу ножем и виљушком. Наранџа се може огулити и
руком ако се претходно нареже кора.
Банане се режу ножем, ах се пре тога огуле. Једу са виљушком.

ПИЋА
Пре јела се служи пиће које изазива апетит (аперитив). У свечаним приликама пије се бело вино
уз бело месо, црно вино уз тамно месо, а шампањац после јела. Чаше се поставе у редоследу
како ће се пити. Уз јело је боље пити премало него превише, нарочито на званичним или
свечаним пријемима.
Ако сте позвани, нећете почети пити пре него што домаћин куће (или у његовом одсуству
домаћица) не да знак за почетак, тиме што подизањем чаше наздрави гостима редом. Онда се
може пити по властитој жељи. Наздрављати може старији млађем или, нарочито у свечаним
приликама, посебно значајна особа осталима. У приватним круговима правила нису тако строга.
Жене наздрављају само онда када су домаћице на кућним пријемима.
И на крају једно опште правило које ће допринијети да се за столом осећамо пријатније: сто треба
да буде постављен с укусом, у пријатној и чистој просторији, атмосфера нека буде ведра, а таква
ће бити ако се једе без журбе, ако се за време јела не воде сувише тешки разговори и ако се не
мисли на пословне ствари и свакодневне бриге.

ДЕТЕ ЗА СТОЛОМ
Стицање навика почиње од најранијег дјетињства. Између друге и треће године дете већ треба да
седи за столом и обедује са одраслим особама. На тај ће начин научити без већих тешкоћа да се
понаша за столом.
Познато је да дете воли да опонаша старије. Гледајући их врло брзо ће прихватити њихове
навике.
Родитељи показују својим примером више него упозорењима и опомињањем. Узалуд је говорити
»не срчи супу« ако је сами гласно срчемо, или објашњавати да се нож не ставља у уста јер би се
могло посећи, а у исто време сами то чинимо.
Нарочито за време обеда не треба држати придике. Ако се родитељи пристојно понашају за
столом, а дете прави мале испаде својствене његовој доби, не треба одмах реаговати укором или
саветом, него касније у разговору оца или мајке с њим. Проспе ли воду, супу или јело немојте га
изгрдити одмах. Касније му објасните да је то учинило зато што се превише вртело на столици и
да следећи пут о томе више води рачуна.
Ако дете прстима узима храну, иако сте му ставили његов прибор за јело - није никаква трагедија.
Има времена да се то постепено исправљај стекну правилне навике.
Када је обед прошао без неке веће дечије грешке у понашању, обавезно похвалите своје
малишане да су се понашали »као велики«.

У ГОСТИМА КОД ПРИЈАТЕЉА

Обичај позивања гостију, који пружа велико задовољство и онима који позивају и онима који су
позвани, постаје све ређи. Из већ познатих разлога, стешњени у мањим становима, многи људи
заиста немају могућности да без већих проблема и одрицања угосте пријатеље или рођаке на
више дана. Ипак, будући да ћемо понекад бити у прилици да некога позовемо у госте или да нас
неко позове, потребно је да запамтимо извјесна правила која ће нам помоћи да учинимо госту
боравак пријатним и удобним, или да као гости подесимо наше држање према домаћинима тако
да им наш боравак причињава задовољство, да га не осете као терет.

У УЛОЗИ ДОМАЋИНА
Позвати госте је заиста право задовољство, али то је и прилика да положимо испит из лепог
понашања, макар и гости били наши најближи рођаци и пријатељи.
Без обзира на то како велик стан или викендицу имате, немојте ни на дан-два позивати особе које
добро не познајете. Није препоручљиво одједном позвати људе различитих година, занимања и
интересовања, као ни људе који се међусобно не подносе.
Позвати госте можете усмено договором, телефоном или писмено, но обавезно је назначити када
очекујете њихов долазак и када је пожељно да гости по прилици оду. То треба извести на
неупадљив начин. Рецимо, приликом позива треба споменути да ће нам бити драго да код нас
проведу седмицу дана или да би за нас било задовољство да с нама проведу годишњи одмор,
или да о Првом мају буду наши гости и сл.
Ако очекујете госте из другог места, дочекујте их на станици. Домаћица не треба да иде сама пред
мушког госта, осим ако је то старија особа. Ако гости долазе аутомобилом, дочекајте их на кућним
вратима. Ако гостима можемо да одвојимо посебну собу, онда је потребно направити места за
њихове ствари и у ормару и у ладицама. Ако не можемо да одвојимо посебну собу, осигурајте им у
купатилу или у некој другој просторији место где ће држати своју гардеробу и кофере. У сваком
случају, осигурајте гостима довољно места за ствари које донесу са собом. Лепа је пажња ставити
мало цвећа у њихову собу. Кад их поведете у собу, покажите им где је купатило у коме ћете
припремити чисте пешкире, сапун и остало.
Распитајте се о навикама својих гостију, немојте тражити од њих да се дижу врло рано као ви или
да једу у оно време које вама најбоље одговара. И гостима и домаћинима биће лакше ако се већ
од првог дана договоре о времену кад се једе и о доласку увече. Ту често долази до неспоразума
и не треба допустити да се раположење поквари, било госту, било домаћину. Ако желимо да се
гост осећа угодно, довољно је да ручак обавезно буде заједнички, док доручак и вечера могу да се
сервирају одвојено. То је нарочито подесно за време летовања, кад гост проводи годишњи одмор.
Свакако је најподесније госту дати кључеве од стана, да би се осећао слободнијим и
безбрижнијим при вечерњим изласцима. Посебно се треба договорити о заједничким изласцима и
посетама. Организирајте неки излет ако он то жели. Ако гост не воли веће друштво, не треба на
томе инсистирати. Треба му омогућити да проведе време онако како он то воли и жели.
И у исхрани гостију треба бити пажљив. Распитаћемо се која јела гост воли а која не воли, и да ли
можда држи дијету. То ће нам омогућити да госта заиста добро угостимо и да избегнемо оне
неугодне ситуације у којима гост из учтивости настоји да »једе усласт« јела која уопште не воли.
Госте можете, ако они то желе, повести са собом у куповину, али ни у ком случају не смете
дозволити да они нешто плате. С друге стране, можете прихватити њихову понуду да вам помогну
у лакшим кућним пословима, на пример при постављању стола и слично, али немојте то од њих
очекивати нити захтевати.
Немојте госте присиљавати да слушају радио или гледају телевизију ако они желе раније да иду
спавати.
Када гости одлазе, испратите их на станицу и сачекајте док воз не крене. Ако је пут дужи,
припремите им храну за пут, најбоље сендвиче, воће и суве колаче. На растанку им се захвалите
на посети.
Разумљиво је да свако примање гостију има своје посебности, али ако се будете придржавали
наведених правила и ако госту дате потпуну слободу, не намећући му непрестано своје присуство
и своје навике, сигурно је да ћете се у улози домаћина снаћи у свакој прилици.

У УЛОЗИ ГОСТА
Чим прихватите позив, ред је да својим домаћинима јавите када ћете стићи. Ако идемо својим
колима, настојаћемо да то не буде ни сувише касно ни сувише рано. Најбоље је подесити да
стигнемо после подне. Ако се нешто на путу деси па смо присиљени да одгодимо јављени час
доласка, требало би да домаћине о томе обавестимо телефоном, како нас не би сувише дуго
ишчекивали и бринули се. Ако путујемо возом или аутобусом, довољно је да само јавимо којим
возом или аутобусом стижемо.
Неколико дана пре путовања набавите одговарајуће поклоне за своје домаћине.
Ако домаћини имају деце, деци треба поклонити играчке, бомбоне, књиге, а одраслима неку
књигу, мирис, шал, цигарете и слично.
У гостима се понашајте природно, немојте претеривати у обазривости, али ни у слободном
понашању. Ту је мера веома важна. Немојте очекивати да вас домаћин непрекидно служи и да им
тако будете на терету. Ваша присутност је сама по себи терет за домаћине којима, хтели или не
хтели, мењате навике. Зато настојте да будете што дискретнији и ненаметљивији.
Угодан гост је онај који се понаша тако да га његови домаћини не осете као терет, као некога који
много захтева и држи се некако укочено и затворено. Он је скроман у жељама и настоји да не
поремети устаљен начин живота својих домаћина.
Пре свега морате уредности поклонити пуну пажњу. Ако сте ову навику стекли код своје куће, онда
вам неће бити тешко да пазите да не остављате за собом неред, да спремите постељу када
устанете, да у купатилу оставите у реду ваш прибор за умивање итд.
У гостима су обично најкритичнији тренуци приликом устајања и одласка на спавање. Ако вам
домаћини, када дођете, не саопште какав ред влада у њиховој кући у том погледу, добро је већ
први дан једноставно упитати: када се обично устаје, доручкује, руча, вечера, као и када се иде на
спавање.
Чим устанете и умијете се, обуците се потпуно. У кухињу не улазите уколико вас не позову.
У осталим, ситнијим детаљима кућног живота настојте да се прилагодите навикама и обичајима
који владају у кући. Има много малих пажњи које сваки гост може показати према домаћину, а да
при томе не остави утисак наметљиве особе: таква је пажња, на пример, кад донесете букет
цвећа домаћици или слаткише деци када се враћате из шетње по граду и сл.
Ако вам домаћини приликом позива нису саопштили на колико вас времена зову у госте, већ први,
а најкасније други дан треба да им саопштите колико дуго намјеравате остати у гостима.
Добар гост не прави проблеме око јела. Ако живи на дијети, замолиће домаћине да због његовог
здравља и дејете која му је прописана настоје, наравно колико им то не ствара посебне тешкоће,
воде о томе рачуна. Посебно их моли да не замере ако које јело не једе или га једе само мало.
Ако седе у соби у којој се гледа телевизија не треба да поставља захтјев да се гледа програм који
он посебно воли и жели (спортски, џез или народну музику) ако домаћини немају за ту врсту
програма интересовања. То не значи да добри домаћини неће сами настојати да у том погледу
угоде госту.
Када сте у гостима код родбине или код врло блиских пријатеља, а немате услове да им
гостопримство вратите истом мером, у том случају је добро да се реше још нека питања. Ако сте
на одмору, било сами или са својом породицом, не остављајте нерешено питање вашег учешћа у
трошковима око исхране. То нарочито важи ако је тај ваш одмор код рођака или пријатеља чешћи
и ако је везан за њихово место боравка (на мору, на селу, у планини).
И на крају, немојте заборавити да се на растанку захвалите на гостопримству, а чим дођете кући
то учините и писмено.
Није на одмет и напомена да, ако нешто по вашем мишљењу није било у реду када сте били у
гостима, то препричавате заједничким пријатељима. Такав ваш гест код већине ваших познаника
наићи ће на осуду.

ПОНАШАЊЕ У ПОРОДИЦИ - МУЖ И ЖЕНА

Пријатна атмосфера у породици и хармонија међу њеним члановима зависи највише од
међусобног односа мужа и жене. Слога и склад меду родитељима биће пример за децу, која ће то
касније пренети и у своје породице. Иако је неоспорно да су разумевање и љубав темељ
породичног живота и брачне среће, ипак има у животу и приличан број свакодневних поступака
који на први поглед изгледају ситни и безначајни, а у ствари они то нису. И зато не смемо преко
њих олако прелазити.
Свакодневне обостране мале пажње чине живот пријатнијим и лакшим. Тако, на пример, муж ће
причинити посебну радост жени ако донесе цвеће или неки други мањи поклон, и то не само када
је празник или када жена нешто слави. Не треба да дозволи да она носи нешто тешко, да јој у
свакој прилици придржи капут, да је пропусти прву, да јој помаже у свему, и то не само када то
други гледају. И жена са своје стране пажњом и обзирима треба да његује међусобне односе. То
ће најбоље учинити када покаже разумијевање за неке мање мушке »слабости«, као што је
одлазак на фудбалску утакмицу, састанци са својим друштвом у кафани и сл.
Не смеју се заборавити важни датуми као што су рођендани, годишњице брака, 8. март, Нова
година. Брачни другови не требају бити претерано штедљиви када су у питању међусобни знакови
пажње.
Новац је често узрок неспоразума између мужа и жене. Зато је потребно да се већ у почетку
заједничког живота договоре како ће распоредити и трошити своје приходе и ко ће водити
евиденцију о кућним трошковима и бринути се да основни породични расходи буду подмирени.
Ако мушкарац код куће не пази на то да буде пристојно обучен, да буде обријан, да не
употребљава грубе и просте изразе, или ако жена себи допусти да буде неуредна, неочешљана,
мрзовољна, и сл., сигурно је да ће изгубити много од свог угледиа у очима осталих укућана. Ови
обзири не искључују ни у ком случају лежерност и слободније понашање у кући.
Ретко је да у породици никад не дође до неспоразума, сукоба, па чак и свађе. Потребно је мало
више самосавлађивања и уздржаности, па ће се многе свађе избећи. Али када и дође до таквих
ситуација, основно је објаснити се насамо без уплитања других, поготово не треба тражити од
других да они пресуде ко је у праву. Неспоразуме треба решавати људски, са што мање
узбуђења, жучности и увредљивих речи.
Ако имате децу, онда су ваше обавезе у погледу пристојног и лепог понашања у кући много веће.
Деца се васпитавају боље и сретнија су када расту у хармоничној и пријатној средини. Из њиховог
понашања може се лако примијетити да ли им родитељи живе сложно.

ПОНАШАЊЕ У ПОРОДИЦИ - РОДИТЕЉИ И ДЕЦА

Од првих година дечијег живота почиње обавеза родитеља, да поред осталог, уче своју децу како
да се понашају у разним приликама. Већ се тада обично чине прве грешке, било из незнања, било
из превелике љубави и родитељске заслепљености.
Деци је потребан ред и прихватиће га под условом да се и родитељи правилно понашају, да
остану доследни и одлучни у свим ситуацијама. Такав родитељ представља за дете ауторитет,
али и сигурну заштиту у коју оно има повјерења.
Да би дете усвојило одређена правила лепог понашања, с њим треба бити упоран и одлучан, али
ни у једној ситуацији груб.
Беба често плаче јер плачем изражава сва своја стања, узбуђења и незадовољства. Не
заборавимо беба још не зна да говори. Плач је њен говор и мајка га одлично разумије. Беба, на
пример почиње да плаче чим је мајка из наручја спусти на креветић или у колица. Мајка опет не
може цели дан да носа бебу у наручју. И тако почиње прво навикавање бебе да не може бити увек
онако како она жели. Једини је начин да мајка у прво време држи бебу у близини и док плаче или
не заспи да јој прича мирним гласом или пева, али да је упорно оставља у колицима или
креветићу. Постепено ће беба све мање и ређе плакати и навикнути се да не може увек бити у
мамином наручју.
Нови проблеми настају када дете прохода. Тај мали »штеточина« дохвата све што му је надохват
руке. То је природна радозналост, али и једна врста самообразовања испитивањем предмета и
околине. Пошто не може да разлучи шта може дирати а шта не, одмах га треба одлучно и упорно
одучавати да дира вредне ствари: сат, транзистор, телевизор, али и опасне предмете: пећ,
утикач, оштре предмете и слично. У тим настојањима и подукама морамо бити свакодневно на
опрезу док дете не стекне навике да му дирање и играње тим предметима доноси неприлике, бол
и опасност.
Добре навике, стечене у раном детињству, увек остају.
Данас има довољно могућности да се деца правилно васпитавају. Често су оба родитеља
запослена, али зато постоје дечији вртићи и обданишта, изванредне васпитне установе, које уз
основно правилно васпитање уче децу животу у заједници.
Рђаво васпитано дете ретко ко воли. Оно је обично усамљено, друга га деца избегавају, због тога
је често несрећно, али и немоћно да само савлада рђаве навике које је понекад и грешком својих
родитеља стекло.
Честа појава код мале деце је да пљусну оца или мајку, јер им се нешто не свиђа или су »љути«.
Такве поступке треба одмах осудити, али не физичким кажњавањем или узвраћањем, него
разговором и по потреби на одређен начин показати да их такво дечије понашање јако вређа.
Дете мора да осети када је претерало у свом лошем понашању, да научи правила и границе које
мора поштовати а да ипак увек зна да га ми волимо и да су наше примедбе и замерке баш зато
што желимо да буде добар, а не лош.
Непридржавање правила лепог понашања одраслих негативно утиче на стицање добрих навика
код деце и то их врло често збуњује и чини несигурним.
Поред тате и маме с дететом често живе још и бака и деда. Сви се труде да му угоде колико год је
то могуће. Али њихово опхођење с дететом није увек сложно, са истим мерилима, иако им је циљ
сигурно исти. Врло често тата забрани нешто, а када тата оде мама или бака или деда то дозволе.
Или обратно. Захтеви одраслих морају бити уједначени, а ако дође до разлика у мишљењу, онда
то треба расправити без присуства детета и закључити шта је исправно и најбоље за дете. До тог
разговора треба поштивати правило да једном изречену обавезу или забрану детету од једног
одраслог члана породице други не треба да мења док се о том сви не договоре.
Развити код деце навике и осећај одговорности, учинити да их друштво прихвати због њиховог
доброг понашања, то су основне обавезе родитеља према деци. А да би то постигли, родитељи
треба да им послуже својим примером.
Не може се очекивати да нам деца буду учтива и васпитана ако то ми сами нисмо. Понекад се
љутимо када из дјечијих уста чујемо ружну реч, а сами се не трудимо да их не употребљавамо.
Неки родитељи уживају да своју децу хвале пред другима, а неки се опет жале непрестано на
поступке своје деце. И једни и други греше. Похваљена деца се осећају при томе непријатно, а
она на коју су се родитељи жалили неће се сигурно због тога поправити. Ако већ говоримо о деци
у њиховом присуству, онда је најбоље истовремено говорити о ономе што је добро и о ономе што
је рђаво код њих. Међутим, најбоље је о свим њиховим грешкама и успесима говорити са њима
самима.
Родитељи греше када децу присиљавају да пред другим показују оно што знају, да рецитују,
пјевају, играју и сл. Сама деца то ретко воле, а и друге то најчешће не занима.
Свако упоређивање своје деце с другом децом треба избегавати.

ГОВОРНЕ НАВИКЕ КОД ДЕЦЕ

Деца обично говоре онако како говоре њихови родитељи. Ако родитељи употребљавају грубе и
просте изразе, и деца ће их сигурно употребљавати.
Ако родитељи посвете пажњу говору своје деце, од њихових најранијих година сигурно је да ће се
таква деца добро изражавати и да ће им речник бити богат. Јер и најмлађе дете у игри и причи
може да научи да се лепо изражава.
Старијим особама деца треба да се обраћају са ви. Најближим члановима породице дете говори
ти. Обичај да се деца обраћају својим родитељима са ви код нас је веома редак.
Посебно је ружно чути малу децу како у разговору користе такозване ружне речи које се не
користе ни у разговору одраслих. То не морају бити само псовке, него и изрази који су груби и
увредљиви. Да деца почну да говоре грубе, увредљиве и ружне речи, нарочито псовке, често су
криви одрасли: од родитеља до родбине и кућних познаника и пријатеља, јер, нарочито мушка
страна, често сматра да су такве речи израз мушкости и снаге будућег »мушкарчине«. Пред
другима, у случајевима да дете употријеби ружну реч треба само констатовати и рећи »та је реч
ружна«, али не заборавити насамо с дететом још исти дан опширније поразговарати зашто су неке
речи ружне и зашто их треба избегавати у разговору.

ДЕТЕ ЗА СТОЛОМ
Док је дете сасвим мало, оно обично једе одвојено. Исто тако у породици где има више деце, деца
често једу за посебним столом или пре одраслих. Ако дете једе заједно са одраслим, треба га
научити да се за столом понаша као и одрасли. Погреши ли у нечему треба га стрпљиво и без
оштрих примедби исправити.
Да не би јело када му се то неће или му јело није по вољи, дете често одгурне тањир и намерно
проспе или пролије јело. Имају проверени поступци како треба поступати у таквим случајевима и
уз стрпљење постижу се добри резултати. Али треба се ослободити страха да ће дете слабо
расти и постати здравствено осетљивије ако сваки пут не поједе пун оброк. Стварање одређених
навика највише помаже. Пре свега дете треба да једе са одраслима главне оброке. Ако дете
изјави да није гладно или да би појело само оно што му се допада (најчешће колач), не треба га
силити, али колач неће добити одмах него када и сви други. Није лоше да му се непоједен оброк
да за јело као идући оброк. Наравно, ако непоједено јело може да се подгрије и стајањем не губи
на својој вредности.
Дете треба научити да се понуђено јело никада не одбија са: »нећу« или »ја то не волим«. Треба
да каже само: »хвала«, »не могу«.
Деца треба од најранијих година да се науче служити прибором за јело. Наравно, ако су деца
мала, па не могу још да се служе ножем, старији треба да им изрежу јело које они онда једу
виљушком. Прстима не смеју јести ни деца.
Дете чека да буде послужено. Оно само не узима никад јело и не тражи да му се да, али одрасли
треба с времена на време да понуде децу оним што знају да она нарочито воле. Деца не почињу
прва да једу и не устају од стола док им се то не дозволи.

ДЕТЕ И ЊЕГОВЕ ИГРАЧКЕ

Децу треба упозоравати да своје играчке морају чувати. Она их често кваре из пуке немарности
или непажње, а најчешће то чине намерно, радознала да виде шта се налази у играчки.
У детету треба врло рано разбијати егоизам, који се испољава најчешће у томе да другој деци не
да да се играју његовим играчкама.
Децу треба навикнути да уредно држе своје играчке. Бучним играчкама, као што су бубањ, труба,
пиштаљка и сл. дете се не сме играти у стану, па ни у дворишту ако станује у граду.
ДЕТЕ НА ЈАВНИМ МЕСТИМА
Ако је дете довољно одрасло да може само да се креће на улици и на другим јавним местима,
онда га треба научити да поштује одређена правила лепог понашања на тим местима.
Свако бучно понашање, као што су довикивање, звиждање, свађа или туча, треба да избјегава.
Улазећи или излазећи из радње дете треба да пропусти старије испред себе.
Међутим, и одрасли имају своје обавезе према деци. Ако дете прелази улицу или улази у неко
превозно средство, треба да му помогнемо. У радњама обавезни смо да поштујемо његово место
у реду.

САОБРАЋАЈНО ВАСПИТАЊЕ НАЈМЛАЂИХ

Дете од најраније младости усваја саобраћајну културу у склопу породичног и предшколског
васпитања у предшколским установама. Али родитељи у томе имају највећу одговорност.
Упутства и знање из саобраћајних прописа родитељи дају деци у свакој прилици: када их шаљу да
нешто купе, када с њима заједно излазе у шетњу, када се возе аутом или средствима јавног
саобраћаја. Али и посебним разговорима у кући и подесним играма којима малишани најлакше
науче правила кретања и понашања на улици, као и саобраћајне знаке.

ДЕЧЈА ЛЕКТИРА
Прва литература за децу су сликовнице. Данас имамо већ велики избор сликовница од
најјефтинијих до врло скупих. У избору сликовница треба бити опрезан - то је прва дечја
литература. Поред сликовница, има и низ дјечијих новина и листова, врло подесних за децу
предшколског и школског узраста.
Када деца пођу у школу, онда су обавезна да читају школску лектиру. Ако у то рано доба успемо
да код деце развијемо вољу за читањем, избећи ћемо многе проблеме касније. Поред школске
лектире, која бројчано није мала, деца која су заволела књигу, наћи ће времена да прочитају и
више. Ако нисмо способни да сами помогнемо деци да одаберу подесне књиге, ослонимо се на
савет наставника или библиотекара. Ако нам деца почну читати такозвану шунд-литературу,
забранићемо им да је читају, али не можемо очекивати да ћемо у томе потпуно успети. Такве
књиге штете детету, превише га узбуђују и често га усмеравају погрешним путем. Не потцењујући,
али и не претерујући опасност од шунда, родитељ ће најбоље утицати на дете да не чита
шундлитературу ако и он прочита оно што је дете читало и разговором укажу на све оно што је у
таквим књигама лоше и неукусно, а врло често глупо и немогуће. Таквим начином једино можемо
мало-помало дете одвући од шунда и привући га читању вредне и добре литературе.

ДЕТЕ - РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА

Телевизија пружа деци доста почетних добрих емисија, и то подешених за различит дечији узраст.
Такве емисије не треба забрањивати деци, него, напротив, настојати да их она редовно гледају.
Вечерње и касне емисије нису за децу. По правилу, емисије не би смеле бити разлог да дете
поремети свој режим и да због емисија касније леже. Исто тако дуготрајно гледање емисија
сигурно шкоди и не треба стварати навике да сваки дан гледају телевизију.

ДЕТЕ И ЊЕГОВ ЏЕПАРАЦ

Иако о дечијем џепарцу има подијељених мишљења, ипак преовладава мишљење да је џепарац
деци потребан и користан, јер их од најранијих година учи да економишу новцем. Џепарац треба
да буде одмерен и он је већи што су деца већа. У почетку је боље давати џепарац сваке недјеље,
касније се може прећи на месечни џепарац. Џепарац може да постане саставни део васпитне
методе у одгоју деце. Тако његов износ може зависити од владања дјетета; он се може
повећавати за учињене услуге и смањивати због неких грешака. Наравно, ако се већ одлучимо за
дечији џепарац и условимо га понашањем детета, онда морамо и поштовати своја обећања и
мерила и доследно се тога придржавати.

ДЕТЕ И ЊЕГОВИ НАСТАВНИЦИ

Наши најмлађи у већини случајева много воле своје наставнике. Нарочито у прва четири разреда
основне школе. Често та љубав бива чак и претерана, и деца у том добу су склона да више
слушају своју учитељицу или учитеља него чак и своје родитеље. Такав однос деце према својим
наставницима треба искористити и успоставити с наставницима чврсту везу настојећи да
заједнички развијемо код деце радне навике и лепо понашање. Када деца мало одрасту, она
заузимају и критичније ставове према својим наставницима. Без обзира што њихов став највише
зависи од самих наставника, морамо настојати да пред децом не критикујемо наставнике. Уколико
дође до сукоба између наставника и ученика, родитељи треба прво да се обрате наставнику, да с
њим поразговарају и да се посаветују.
ДЕТЕ И ЊЕГОВИ ДРУГОВИ
За понашање наше деце врло често је пресудно њихово друштво. Другови могу некада да врше
већи утицај него и сами родитељи. Ако родитељи попуштају и не спречавају своју децу да се
друже са лошим друговима или другарицама, ако не воде бригу о томе ко су другови њиховог
дјетета, то може да им се грдно освети. Зато настојте да упознате другове своје деце. Позовите их
понекад да се забаве код вас, почастите их али и поразговарајте с њима. Ако ваше дете има
доброг друга или више њих, потрудите се да то другарство траје што дуже. Допринесите на разне
начине да се оно учврсти, јер ћете умногоме и себи олакшати труд око васпитања свога детета.

ДЕТЕ НА УЛИЦИ
Ако сте са својим дететом на улици, настојте да његово понашање не скреће пажњу осталих
пролазника.
Ако је дете мањег узраста па вам на улици прави сцене или је непослушно, пре свега не губите
стрпљење, него сачувајте хладнокрвност и покушајте да га полако смирите. Све такозване
педагошке мере које нису применљиве на улици оставите за касније, за кућу. Гласна грдња и
претња најмање помажу у оваквим непријатним ситуацијама. Малом детету не дозвољавајте да
виче и да се окреће за пролазницима.
Данас се велики број деце игра на улици. Најмање су они криви ако им ми старији нисмо
обезбедили друга, погоднија игралишта. Ипак, добро промислите да ли свом детету треба да
дозволите да се игра на улици фудбала или да се вози на котураљкама по плочницима. Поготово
ако је на улици жив саобраћај.

ДЕТЕ У БИОСКОПУ
Многи родитељи дозвољавају да им деца још од раног дјетињства посећују биоскопске представе.
На жалост, велики број филмова није за децу. Не прецењујући ту опасност, морамо признати да
одређен број филмова делује штетно на младе и да родитељи морају строго водити рачуна о
томе шта им деца гледају у биоскопу. Најбоље је да деца, док су још мала, иду са родитељима у
биоскоп. У том случају бирамо оне филмове који ће васпитно деловати и помоћи деци да касније
са више разумијевања и са мање опасности и сами гледају филмове. Наравно да без посебног
разговора о филму који смо гледали нема ни успешног увођења детета у област филма. Ако дете
само иде у биоскоп, онда га треба пуштати искључиво на преподневне и послеподневне
представе. Вечерње представе нису за децу.
Децу треба упознати да се у биоскопу не говори гласно за време гледања филма, да не запиткују
јер свако добацивање или гласан коментар смета другима. То важи и за одрасле, али деца су
склона да баш на представама које нису за њих ометају остале.

ДЕТЕ И ВАШИ ПРИЈАТЕЉИ

Ако на улици сретнете некога од својих познаника или пријатеља а с вама је и ваше дете, оно
треба учтиво да поздрави старијег и да се рукује са њим ако му је он пружио руку. Дете не треба
да се меша у разговор, осим ако му се изричито постави одређено питање.
У друштву старијих дете се обично држи повучено, или нестрпљиво, и стога треба скратити
разговор у његовом присуству.
Ако примате госте, ваше дете треба да их поздрави. После поздрава најбоље је да се дете повуче
у другу просторију и да што мање смета одраслим.
Ако ви идете у посету, препоручује се да са собом не водите децу, наравно, изузетак је ако и онај
коме идете има децу, а ви желите да се деца међусобно посећују. Деца се тада играју било у врту,
било у кући у посебној просторији. Ако поведете дете, јер немате где да га оставите, онда ваша
посета мора бити кратка. У том случају дете седи уз вас, и то мирно. Не дира ништа и не уплиће
се у разговор. То деци није нимало пријатно и није чудно што деца не воле ићи у такве посете. Од
детета треба тражити да пре уласка у кућу добро обрише обућу.
Ако ваше дете жели да позове свога друга или своје другове у госте, омогућите му то, а, исто тако,
ако њега позове његов добар друг, немојте му то бранити.
У оба случаја проверите јесу ли са тим посетама сагласни и родитељи другова вашег детета.
Када мали гости дођу, поздравите се с њима. Будите свом детету при руци у његовој улози
домаћина, али се много не мешате у њихов разговор, у њихову забаву и игру. Најбоље је да их
оставите саме. Наравно, ваша је обавеза да припремите нешто чиме ће ваше дете почастити
своје госте.
Навикните дете да се у гостима држи природно. Ако је почашћено, нека једе и пије умерено, а при
одласку учтиво ће се поздравити и са старијима. Приликом посете водите рачуна да вам је дете
уредно обучено, очешљано, да су му нокти подрезани и ципеле добро очишћене.
Ако желите да приредите мали пријем за пријатеље свога детета онда се тај пријем организује као
и за одрасле. Наравно, уместо пића ту су воћни сокови, а уместо јела више је сендвича, колача и
других слаткиша.
Не заборавимо на воће и на какао или белу кафу уместо црне каве. Овакви пријеми приређују се
обично поводом рођендана, завршетка школске године и сл. Просторија у којој деца једу и сто за
којим их послужујемо могу бити украшени разним ведрим декорацијама од папира. Ако су деца
старија, онда она могу и сама да послужују и да организују забаву за своје госте. Ако су млада,
онда то преузима на себе неко од старијих укућана, обично мајка или старија сестра.
Пријем за младе траје обично од 16 до 19 сати.

ДЕЦА И ДОПИСИВАЊЕ
Навикните своју децу да се већ у раном дјетињству дописују са својим друговима, да пишу деду и
баки, тетки и стрицу и сл.
Тиме ће стећи навику, толико драгоцену у њиховом каснијем животу. Велики број људи не воли
дописивање, измишља стотине разлога само да не мора писати другима и тиме се често огреши о
пристојност.

СТАРИЈИ И МЛАДИ
Један посебан свет, свијет младих, свет оних који више нису деца, али нису још ни одрасли у
пуном значењу те речи, тражи, и то с правом, да се о њему води рачуна. Тражи да се признају
његове особености и посебности: да му се прилази равноправно и с поштовањем. И ти мади људи
стварају нека своја правила понашања, бар за њихове међусобне односе.
Млади су увек доносили нешто ново, рушили застареле односе и доприносили да се друштво
креће напред. И зато и старији, и они, млади, морају у односима стари - млади, када је реч о
правилима лепог понашања, да имају много међусобног разумевања.
Млади људи, који тек улазе у свет одраслих често се осећају несигурни, скучени и устручавају се
јер не знају увек како да се понашају у одређеним приликама. Врло често, баш зато, они чине
супротно од онога што би требало да чине. Отуда и настају бројни неспоразуми између младих и
старијих. Једни приговарају да им се намећу овештали оквири, пуни лажног стида, лицемерја и
неискрености, док други приговарају младима због превлике слободе коју себи допуштају и због
непоштовања старијих.
Старији морају схватити да млади улазе у живот жељни да живот обележе нечим новим, својим,
пуни наде и вере у будућност. Они нису разочарани ни уморни, и зато су често нестрпљиви, а
понекад и груби.
У општем отпору према старијим они су и против правила понашања којих се држе старији.
Њихово облачење, чешљање, њихов начин разговора, врста забаве, погледи и схватања о
љубави, често су неумерени. Али то представља и начин протеста што старији нису озбиљно
схватили њихове проблеме.
Без обзира како се поставити у овом сукобу старији и млади, када је реч о понашању, морамо
одмах прихватити да нема решења која би тај сукоб докрајчила. Решења треба тражити у већој
толеранцији старијих према младим и већем поштовању које треба да указују млади старијима. У
тим оквирима треба да усклађују своје односе и једни и други. Јер, иако млади у свему доносе
нова, прогресивна схватања, старији својом критиком указују на многе ствари које су већ раније
добро решене, и млади не треба да губе време у поновном решавању истих ствари.

МЛАДИ И ЊИХОВ ИЗГЛЕД

Да ли ће млади пустити дугу косу, браду или бркове, то је ствар тренутка и моде једног времена
које долази. Приговор старијих је неоправдан, јер је углавном заснован на захтеву да млади
морају бити као они. Али, да та коса, брада и бркови морају бити уредни, чисти, то је захтев о коме
не треба дискутовати. Нико нема право да у име слободе и протеста не поштује основна правила
хигијене и чувања здравља уопште. Јер то више није ствар појединца него целог друштва. Исто
тако, у име неке имагинарне слободе не смеју се нарушавати прописи као што је забрана пушења
на неким јавним местима: у аутобусима и трамвајима, у биоскопу и сл.
Облачењу млади поклањају посебну пажњу. Оно је, природно, у складу са модом, и младост је
обично носилац тог новог. Било да се сукња скраћује или продужава, да се мења облик обуће,
накита или ма ког другог дела одеће, млади људи то први и практично примењују.
Јасно је да нас то не лишава обавезе да будемо уредни и чисти. Да ли ћемо у томе показати
извјесна претеривања, зависи од тога да ли желимо да будемо у центру пажње или не. Ако смо
већ томе склони, онда се морамо помирити и са чињеницом да многи, нарочито старији, наше
претеривање у облачењу критикују и чак могу да га схвате као знак непристојности.
За младе девојке проблем шминкања је увек од посебног значења. Младе девојке ретко су свесне
тога да је њихова младост сама по себи толико лепа да јој тих средстава улепшавања заиста
треба врло мало, и то дискретно употребљених. Оне то обично сазнају и прихвате када прође
извесно време. Није случајно да шминку највише употребљавају сасвим младе девојке и већ
старије жене. Огроман број жена младе и средње доби употребљава шминку онако како њиховој
личности најбоље одговара. Ту вештину треба савладати, и зато младе, сасвим младе девојке не
треба да журе са претераним шминкањем. Дискретно нашминкане очи и намазана уста још више
че истаци њихову младост и лепоту, а претерано мазање чини их старијим и њихова лепота
постаје неприродна.

КОНВЕРЗАЦИЈА МЛАДИХ
Конверзација и начин изражавања младих често је изван свих правила доброг понашања. Желећи
да се истакну и да буду упадљиви, они се понекад понашају грубо, и употребљавају непристојне
изразе. Понекад млади приговарају да нема непристојних речи него смо их ми таквим направили;
да је тај став старијих лицемеран, да и они сами често такве речи употребљавају у свом друштву
и да су их и они могли научити само од старијих. У таквом резоновању младих има много истине,
али се у једном морамо сложити: непрестана и свакодневна употреба тих речи квари лепоту
језика. Ако ни због чега другог а оно што се те речи употребљавају често без икакве потребе.
Рецимо, псовке многи говоре и кад нису љути. Но ако поштено приђемо том проблему, онда
морамо признати да ни старији нису имуни од употребе тих, да их назовемо, непристојних израза.
Сигурно је да они делују непристојно када се изговарају на јавним местима у друштву, где сви
нису много познати и блиски. Али прихватимо и то да те речи и ти изрази постоје и да се чују у
одређеним приликама и ситуацијама. У једном друштву у коме се сви добро познају, добро
испричан виц помало »папрен« и са понеким изразом, како се обично каже »у оригиналу«, не
значи увек помањкање укуса и непристојности. Онај који жели да у свом говору употреби такве
изразе, а да не испадне непристојан, мора бити врло духовит и истанчаног осећања, јер оно што
се може рећи у једној прилици, врло незгодно делује ако се каже у некој другој. Зато млади не
треба да журе и да се кочопере, »слободом изражавања«. Најчешће то испада и ружно и грубо, а
понекад и смешно. Ако нисмо сигурни да ли неки израз одговара прилици и околини, боље га је
избећи него пружити прилику да нас неко сматра примитивним или неваспитаним.
Основно правило у односу младих према старијим, да га поновимо, јесте поштовање.
Уколико дође до различитих ставова у неким питањима, а до њих мора доћи, млади треба да без
устручавања изнесу своја мишљења и да слободно дискутују одмереним тоном. Такве расправе
претварати у свађу, прекидати старије у њиховом објашњавању и тврдоглаво доказивати да су
једино млади у праву — знак је помањкања сваког такта и пристојног понашања.

УПОЗНАВАЊЕ
Ако се упознајете с неким, као млађа особа, треба да сачекате да се вама пружи рука. Никако
немојте први пружати руку. Иначе, упознавање се може обавити и без руковања. У том случају се
само мало поклоните и кажете своје име. Млађе девојке прве пружају руку приликом
поздрављања ако је та особа младић или млађи човек. У одређеним срединама можете доћи у
прилику да пољубите руку. Ако је то патријархална средина у којој још влада обичај љубљења
руке, немојте се устручавати да пољубите руку сасвим старој жени. При томе влада правило да се
ви што више приклоните руци и да руку коју ћете пољубити што мање подижете увис. Такав
пољубац је обично израз дубоког поштовања и велике љубави коју обично осећају млађи према
много старијим женама. Рецимо унук према баки и сл.
У друштву старијих млађи чекају да прво седну старији, а они ће сачекати да буду понуђени да
седну.
Ако је девојка у посети, она ће се понудити домаћици да јој помогне у послуживању гостију. То ће
учинити обавезно ако је у посети код добрих пријатеља својих родитеља.

МЕЂУСОБНО ОПХОЂЕЊЕ
Не треба сматрати застарелим ако младић ословљава девојку са ви у почетку њиховог
познанства. Девојка прва предлаже да пређу на ти.
Девојка не устаје да би се поздравила са младићем, што опет овај обавезно чини. Али зато
девојка прва пружа руку ако сматра да треба да се рукује с младићем, што он први никада не
чини. Јасно је да младићи треба да буду пажљиви и предусретљиви према девојкама. Немојте
оклевати да девојци понудите своју столицу, да јој помогнете скинути или обући капут, да је
пропустите прву. Увек је младић снажнији и јачи од девојке и према томе треба да јој и помогне и
да је заштити од свега што би јој могло нашкодити.

ПОНАШАЊЕ НА ЈАВНИМ МЕСТИМА

Морамо нешто рећи и о све чешћем обичају такозваног »слободног понашања« младих на улици и
јавним местима. Мислим на одређене интимности које млади, за разлику од схватања старијих,
желе да наметну као нешто природно и нормално.
Млади морају да схвате зашто понекад старији тако оштро реагирају на овакве појаве, спремни да
то прогласе и оним што сигурно није - неморалом. Без обзира како ће се даље друштво у том
погледу развијати, чини нам се да претеране интимности на јавним местима нису знак доброг
укуса и да увек нису прихватљиве. То не значи да изразе пажње и љубави у овлашном пољупцу,
нежном покрету или додиру треба, одмах прогласити неморалом, иако је то чешће слобода јавног
изражавања врло искрених осећања.
Младе девојке се често жале на понашање младића, оптужујући их да су непажљиви,
преслободни и често дрски. Сигурно је да тога има, али став младића зависи и од понашања
самих девојака. Ако су девојке сувише слободне у своме понашању, држању, у речнику, нека се
онда не чуде што и младићи поступају према њима на исти начин. Девојке треба да буду
слободне и природне у друштву младића, али увек са једном малом резервом у ставу који ће
сигурно и младићи знати да цене.
Не треба посебно истицати да младићи не смеју добацивати девојкама које пролазе, а исто тако,
да се девојка никада не сме окретати за младићем. Још један савет девојкама: »не обраћајте се
непознатим особама, и немојте се упуштати у разговор ако они то покушавају«; то је колико
неучтиво, толико и опасно. Ни под каквим изговором девојка не улази у кола непознатог
мушкарца.

ПОКЛОНИ МЕЂУ МЛАДИМА

За младе важе иста правила за даривање, само што млади међусобно никада не поклањају
вредније, скупоцене поклоне. Ти поклони су такви да девојка или младић могу без устручавања да
их приме. Ти поклони не смеју да обавезују. Младић обично поклања девојци цвеће, бомбоне или
неку ситницу. Девојка младићу књигу, плочу и сл. Девојка младићу никада не поклања цвеће.
Поклони се дају обично неким поводом, али ако се двоје младих воле онда мали поклони могу да
се и чешће дарују.

ИЗЛАСЦИ
Сматра се сасвим уобичајено да младић и девојка излазе заједно у биоскоп, у позориште, на
игранке, на спортске терене и сл. Али када је у питању викенд или камповање, боље је ићи у
већем друштву.
Трошкови око изласка сносе се заједнички, нарочито ако су нешто већи. Још увек је обичај да
младић чешће сноси трошкове излазака него девојка. Ако је младић запослен а девојка није, онда
је и природно да младић плати карте за позориште, колаче у посластичарници и сл.
Напојницу увек даје само мушкарац. О трошковима треба разговарати слободно и наћи најбоља
решења, да се не би једно или обоје касније нашли у неугодној ситуацији. Девојка никада не плаћа
за мушкарца. Ако је већ такав договор да једном приликом карте купују једно а други пут друго,
девојка их купује сама и раније.
Плаћања у локалима, посластичарницама врши по правилу младић. Девојка учествује у томе тако
да касније или пре, док су сами, преда младићу свој део. Ако младић инсистира да девојка буде
његов гост на ручку, вечери или приликом неког другог изласка, она ће на то пристати, али ће
водити рачуна да га својим захтевима не изложи сувише великом трошку.
Ако је излазак увече, младић је обавезан да девојку допрати на повратку до куће. То може да се
уради и дању, чак је пожељно, али није обавезно.

САСТАНЦИ МЛАДИХ - ЗАЈЕДНИЧКЕ ЗАБАВЕ

Колико радости могу пружити младим људима заједничке забаве, излети, спортске приредбе и
слично! Иако млади уживају одређене привилегије и слободу у понашању, ипак, организујући своје
састанке, они треба да ускладе своје односе у друштву, да имају обзира једни према другима, да
хармоничним међусобним понашањем допринесу да такав састанак буде заиста право
задовољство и уживање.
Када неки младић или девојка хоће да позову своје другове или другарице да проведу заједно
једно послеподне или једно вече, позив се обично упућује усмено. Ако се ради о свечаном пријему
са већим бројем званица, могу се послати и писмене позивнице. Ако позвани не може да дође или
га у међувремену нешто спречи, обавезан је да се на време извини и обавести домаћина да неће
доћи. Ако је позив био усмен, онда и извињење може бити усмено, обично преко телефона, а ако
је био писмен, обавезно је писмено извињење.
Мајка младића или девојке који позивају своје друштво припремиће малу закуску, обично
сендвиче и напитке за освежење. Алкохол би требало избегавати а ако се ипак буде морао
служити, то треба да буде у одређеним дозвољеним границама, јер неумерена употреба алкохола
смањује самоконтролу и може да изазове непријатне ситуације и незгодне реакције.
Ако састанак није раније договорен, ако се друштво младих изненада одлучи да се мало проведе
у кући једног од њих, онда сваки од њих треба понешто да донесе: младић обично пиће, а девојка
нешто за јело.
На оваквим састанцима млади домаћини се брину да буде задовољена не само спољашња
форма понашања него и да раположење буде спонтано, искрено и ведро. Они нуде госте јелом и
пићем а гости треба да воде рачуна да ни у чему не претерују. И за једне и за друге овакви
састанци су ванредна прилика да у забави стекну одређену сигурност у понашању, у вођењу
разговора, у плесу и уопште у друштвеном опхођењу; то искуство ће им касније сигурно добро
доћи.

ИГРА
Већи део свог слободног времена, нарочито деца и млади, проводе у игри. Поред тога што се у
игри најбоље одмарамо, игра, поготово у природи, уз задовољство повољно утиче и на наше
здравље. Заједничко дружење остварено у играма развија пријатељства, али и тражи од нас да
допринесемо да у игри уживају сви учесници и да наше понашање ускладимо како својим
поступцима не бисмо покварили опште раположење. То се нарочито односи на оне игре у којима
се побеђује, али и губи, било појединачно или групно. У игри није битно и добро схватање »ко
губи, има право да се љути«, него, напротив, »игра је да се у њој ужива
без обзира да ли губимо или добијамо«. То тим више јер у доста игара (карте, домине, човече не
љути се) срећа често више одлучује ко ће бити победник него знање или способност.

ПЛЕС
Плес је доживео и још увек доживљава разне фазе развоја и промена. Почев од кадрила и
валцера, који су имали одређена правила игре којих се сваки плесач морао строго придржавати,
па до данашњих плесова код којих се индивидуални стил плесача снажно пробио. Али и модерни
плесови, поред велике слободе у покретима, захтевају одређени плесни стил, грациозност и укус.
Треба искључити плесове ексцентричних покрета, дивљих замаха, који некад граниче и са
акробатиком. Ритмички покрети плеса треба да причињавају младим људима задовољство, да
подстичу њихово добро раположење тако да уживају у њима. При томе се треба ослободити неких
лоших навика и нужно је придржавати се већ одавно утврђених плесних правила.
Младић увек позива девојку на плес. Данас се то ради много једноставније него раније. Младић се
обраћа девојци питањем: »Желите ли да плешете?« а девојка одговара само »да« или »врло
радо«. Позивајући девојку на плес младић не сме да држи руке у џеповима, ни цигарету у зубима
или у руци. Девојка полази испред плесача на место одређено за плес. На јавној плесној приредби
девојка може и одбити младића за плес ако с њим не жели да плеше; у том случају не сме се
одазвати другом младићу за исти плес. Ако је за столом веће друштво, мушкарци су дужни да
прво плешу са женама или девојкама које седе за њиховим столом, па тек онда смеју плесати са
плесачицама ван њиховог друштва. Исто тако плесачица нема права да плеше само са једним
партнером. Ако је плес организован у приватном друштву, гост је дужан да бар једном заплеше са
домаћицом.
Држање за време плеса зависи од врсте плеса. За време плеса обично се мало разговара. Код
данашњих модерних плесова, који су пуни динамике, ритма и живих покрета, готово је немогуће
водити икакав разговор. Код плесова где је то могуће треба ипак повести неки пријатан разговор,
јер упорно ћутање ствара хладну атмосферу међу плесачима. Плесачи могу и после плеса
наставити разговор, без обзира да ли су се раније познавали. Иначе, партнер треба да отпрати
плесачицу до њеног места и да јој се, наклонивши се мало, захвали за плес. Ако плесач није
раније седео за истим столом са плесачицом, сме након плеса сести само ако му то остало
друштво за столом понуди.
Ако је плес приређен у кући ваших пријатеља, настојте да се не направи велики неред и да не
будете сувише бучни. Позивајући друштво увек је боље позвати више младића него дјевојака.
Већа је невоља ако нека од дјевојака буде осуђена да не плеше него ако има више партнера за
плес.
Ако сте позвани само ви, а желите да поведете и своју девојку, можете то учинити, али само уз
пристанак домаћина. То важи и за девојку која жели да доведе свог младића. Али у једном и у
другом случају треба се при забављању и плесу укључити у цело друштво, а не одвајати се и
ограничавати се само на једну особу. Иначе, није ни требало да прихватимо позив који су нам
пријатељи упутили.
На крају још једном истичемо да плесне забаве треба да буду задовољство и пријатност за младе,
али да је при томе неопходно водити рачуна о томе да и плес, као и остале друштвене
манифестације, има своју етику и естетику које сведоче о културном понашању плесача.
Узрок многим непријатностима, па и сукобима, јесте алкохол, који, превише конзумиран, редовно
доводи до неприлика, али и до потпуног неуспеха лепо замишљене и добро организоване забаве.
Позвани гости, склони претераном уживању алкохола често су у припитом стању агресивни и
самим тим излажу друге и себе непријатном ризику. У тим случајевима најбоље је не прихватити
позив уз извињење, поготово ако је већ у том или сличном друштву и раније правио непријатности
под утицајем алкохола.

СПОРТ
Свака врста спорта има своја правила, која мора сваки учесник да поштује. Али поред тих
специфичних правила за сваки спорт постоје и општа правила која обезбедују да се такмичења
одвијају у атмосфери која доприноси развијању правог спортског такмичарског духа и другарства.
У спорту је познат израз »фер плеј«, који означава врхунац достигнућа правог спортисте, што
значи да ће и у најкритичнијим ситуацијама за себе или за своју екипу бити непристрасан и
правичан и да ће поштовати правила игре макар ишла и на његову штету. Пораженог неће
потцењивати, одлуке судије примаће без протестовања и нервирања. Понекад овакав однос и
овакво понашање захтевају много самодисциплине и савлађивања, али тиме се и одликује прави,
свесни и дисциплиновани спортиста.
Младићи и девојке су у спорту потпуно равноправни. Обично су спортске игре одвојене, једне су
за жене а друге за мушкарце. Ређи су спортови у којима жене и мушкарци играју заједно. То су, на
пример, игра парова у тенису, у стоном тенису или кад се иде на заједничко јахање. У овим
спортовима мушкарац је дужан да буде обазрив према жени само толико колико дозвољавају
правила игре (у јахању да помогне жени да се попне у седло, у тенису или стоном тенису да он
сакупља лопте и слично).
Спортско одело треба да буде једноставно и уредно, без икаквих екстравагантности. У томе се и
састоји елеганција спортског облачења. Док се бави спортом, девојка не треба да се шминка, да
лакира нокте и сл. а фризура треба да буде таква да коса не смета при покретима које захтева
одређена спортска дисциплина.
Ако сте се тек почели бавити неким спортом, једини начин да што пре пребродите почетничку
неспретност јесте да се не устручавате. Слободно покушајте да савладате основне покрете и
вештине, па ћете тако најлакше постићи прве резултате.
Нису само спортски терени огледало правилног и културног понашања љубитеља спорта, то могу
бити и трибине, где се манифестује занос и одушевљење појединаца према одређеном спорту.
Природно је да омладина навија и бучније и страственије од осталих гледалаца. Често је
симпатично посматрати младиће и девојке организоване у групу како с одушевљењем навијају за
један тим или једног спортисту. Али мало треба па да се то навијање претвори у дивљачко
дерање, звиждање, добацивање увредљивих речи и слично. Тиме навијање губи своју основну
намјену: да бодри и подстиче играче на још бољу игру.

КАМПОВАЊЕ
Камповање, било у планини или на мору, намеће много строжија правила понашања него кад
станујемо у хотелу, као и много веће обзире према својој околини. Треба се прилагодити средини
у којој смо се нашли. Није препоручљива превелика фамилијарност са суседнима, али
солидарност и помоћ у свакој прилици неписани су закони за сваког оног ко кампује.
Камповати треба на местима која су за то одређена. Уколико се нађемо у ситуацији да кампујемо
на другом месту, на пример на имању приватног власника, не постављајте шатор док претходно
не добијете одобрење од власника. Без обзира где и како кампујете, терен на коме сте боравили
мора иза вас да остане беспрекорно чист. Ватру не треба ложити, јер увек прети опасност од
изненадног пожара.
Ако кампујемо у близини неког насеља, водимо рачуна да наша одећа не изазове негодовање
мештана. Певање и свирање у природи могу бити веома пријатни, али могу бити и право мучење
за друге људе, нарочито када грамофони својом градском музиком унесу немир у тиху атмосферу
амбијента у природи.
И на крају да поново подсетимо да млади треба своје другарске односе да негују, да увек буду
спремни једни другима да помогну, нарочито када примете да њихов друг или другарица, који су
лабилнији или поводљивији од њих, пођу кривим путем (посебна је опасност алкохолизам или, по
последицама страшна, употреба дрога!). Другарство никада не треба да искључи признавање
ауторитета оних који су способнији, снажнији и талентованији од осталих.
Младост има право да буде слободна, али она треба да буде храбра, а не обесна, поносна, а не
уображена.

У ПАРКУ
Парк, зелена оаза у често суморној градској атмосфери, обично уређен, одржаван и његован,
место је за одмор, каткад и забаву свих генерација: од најмлађих до најстаријих. Свака од њих
налази у парку нешто за себе: од игре малишана до заслуженог и спокојног одмарања пензионера
и других старијих особа. А млади врло често одабиру паркове и њихове клупе за прве састанке с
дјевојком или младићем, за поверљива шапутања и по који пољубац.
Поред пристојног понашања, без буке, псовке и трке у парку је и обавеза сваког детета, младе и
старије особе да чува парковске насаде, клупе и водоскоке и да не дозволи другима да их из
обести или незнања уништавају.

У ЗООЛОШКОМ ВРТУ
Зоолошки вртови су обично у великим градовима. Ту и тамо, неки велики пријатељи животиња
организују уз свој дом мањи зоолошки врт који настаје најчешће од примерака којима је била
потреба помоћ да преживе, а затим се развило међусобно пријатељство домаћина и животиње.
Ови мали зоолошки вртови касније служе и за посете путника, туриста, намерника и деце,
првенствено ученика, да у њима уживају и упознају одређене врсте дивљих животиња. Зоолошки
вртови су, по правилу, смештени у лепо уређеним парковским зеленим површинама и служе за
разоноду, образовање и угодан одмор. Основно правило кога се сваки посетилац ма којег, великог
или малог зоолошког врта, обавезно придржава је: »Не хранити, не дирати и поготово не дражити
животиње«. Изузетно ако је то посебно и објављено у самом зоолошком врту, неке врсте
животиња посетиоци смеју и могу хранити. То је у том случају и пожељно, јер на тај начин помажу
управи или власнику зоолошког врта да смањи своје издатке, који нису мали, за исхрану
животиња.

ЕКОЛОГИЈА - ОЧУВАЊЕ ЧОВЕКОВЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Појава угрожавања човекове околине, не само у свету него и код нас, постала је толико значајна
да се у свету, а самим тим и код нас, поставља као један од прворазредних задатака свих
субјеката друштва. Еколошки покрети у циљу заштите човекове средине у многим земљама
прерасли су у самосталне, често и политичке покрете са великим бројем присталица. Основно је
схватити да решење еколошких проблема не зависи само од поштивања законских прописа, него
чак и више од нашег појединачног односа према природи и нашег понашања.
Већ у нашој најближој околини - у кући и око куће - полажемо први, али и не неважан испит. Све
што нам више не треба често бацамо у канту за ђубре (стари папир и новине, празне боце, стару
одећу) а ти отпаци у ствари, представљају драгоцјене сировине за фабрике папира, текстила,
стакла и гуме, као и железаре. Ако се мало потрудимо и ангажујемо наше или суседове најмлађе,
ти отпаци неће завршити на сметлишту него ће се предати предузећима за откуп отпадних
сировина, а наша омладина или њихова организација имаће и материјалну корист од њиховог
сакупљања.
Ни радне акције, које се с времена на време заказују за уређење простора око куће не треба
занемарити. Учествовање у њима не представља неки велики напор и обавезу, без обзира на доб
учесника, а сигурно доприноси љепшем и здравијем изгледу простора око наше куће. Ако само
помислимо колико смо нашим ангажовањем смањили опасност да наши малишани избегну многе
заразне болести играјући се на просторима загађеним свакодневним отпацима, неће нам бити
нимало тешко да с времена на време проведемо два-три сата у чишћењу травњака и најближе
околине око куће. Пример не малог броја људи који воле зеленило и цвеће уредујући балконе и
травњаке новим насадама и бригом за раније посађене, треба да нас подстакне, ако смо се
олењили или препустили бригу само понеким појединцима.
Наше понашање у циљу заштите животне средине ван места становања исто је толико важно.
Свако загађивање средине у којој боравимо - приликом путовања, одмора, излета, викенда -
мерило је наше културе и бриге да ми, наши пријатељи и познаници, наши потомци, али и остали
непознати посетиоци тих места и простора не буду угрожени нашим понашањем.

ПОНАШАЊЕ И ОПХОЂЕЊЕ НА РАДНОМ МЕСТУ

Понашање на радном месту не може се посматрати издвојено, оно је одраз и верна слика нашег
понашања у друштвеном и приватном животу. Човек који реагује правилно у свим животним
ситуацијама, који води рачуна о својим поступцима и уопште се понаша као васпитан човек, биће
такав, сигурно, и на свом радном месту.
Запослени људи највећи део свога времена проводе на радном месту, и зато је необично важно
да својим понашањем допринесу да у средини у којој раде владају хармонични односл. Али при
томе треба да имамо на уму да и понашање на радном месту има своје одређене и чврсте форме.
Ако их се будемо придржавали, бићемо поштеђени многих разочарења и стећи ћемо одређену
сигурност у својим односима према другима, било да се ради о нашим сарадницима, било о
нашим претпостављеним или подређеним, било о странкама или посетиоцима.

СВАКОДНЕВНИ ОДНОСИ
Новог члана колектива упознаће с његовим будућим друговима у раду сам шеф или неко од
старијих службеника. Али ако се нови службеник сретне с неким чланом колектива кога још не
познаје, може се сам с њим упознати, представивши му се. Нашавши се у непознатом колективу,
нови службеник треба пажљиво да посматра и прати рад и држање других службеника како би се
што пре прилагодео новој средини и ушао у посао који му је поверен. Другови из колектива не би
требало да показују одбојност према њему и да испоИјавају своје негодовање и незадовољство
што се ново лице нашло у њиховој средини. Напротив, требало би да подстицањима и упутама
утичу на њега да почне што пре учествовати у службеним и друштвеним акцијама.
Међусобна искреност и поверење су најбоља гаранција за правилан другарски однос међу
колегама на радном месту. Ипак, у међусобном држању требало би увек да постоји једно
одређено одстојање, које се не може окарактерисати као знак неповерења, него, напротив, као
знак поштовања према одређеној особи. Не треба бити сувише поверљив и наметати се другима.
Исто тако не можемо се свакоме обраћати са ти. Млади људи се међусобно ословљавају са ти,
што је потпуно разумљиво. Шефови не би требало да своје службенике ословљавају са ти (осим
ако је много млађи или ако су дугогодишњи блиски сарадници). Обавезно је да подређени своје
претпостављене ословљава са ви.
У свакодневним односима и контактима другова на послу важна је међусобна пажња и љубазност.
При доласку на посао и при одласку са посла обавезно се треба поздравити са друговима с којима
радимо. У разговору се може показати интересовање за породицу саговорника, али детаљније
распитивање о породичним проблемима није упутно. Приватни живот треба да остане одвојен од
живота који водите на радном месту.
Наравно, ако сте са неким од ваших сарадника остварили чвршће пријатељске везе и ван посла, у
приватном животу, не морате се строго придржавати поменутог правила. Тада је нормално да и за
време рада поразговарате о вашим породицама, нарочито ако се у породичном животу десило
нешто значајније, нешто несвакидашње.
У разговору када се сукобите са супротним мишљењем других, немојте жучно расправљати ни
повисивати тон. Посебно се чувајте да не паднете у афекат, јер ћете сигурно касније зажалити.
Сваки неспоразум треба на правом месту разјаснити и настојати да се споразумно реши.
Радна дисциплина је темељ правилног рада на сваком радном месту.
На посао треба долазити увек на време.
Не задржавајте ваше сараднике у послу својим причањем.
Ваш радни сто треба увек да буде уредан, да знате где се шта налази.
Не отварајте прозор а да нисте упитали да ли то другима смета.
Не отварајте туђе ладице и не узимајте ствари са туђег радног стола без дозволе.
На радном састанку не упадајте у речи другима, а своје ставове изражавајте јасно.
Однос између мушкарца и жене на радном месту треба да буде колегијалан.

ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ПРЕТПОСТАВЉЕНИМ

Према претпостављеним треба се понашати коректно, избегавајући сваку фамилијарност и не
прелазећи никад постављену границу у тим односима. Али исто тако не треба својим понашањем
показати спремност да се додворимо свом претпостављеном или да у његовом присуству
одобримо неки његов поступак који бисмо иначе осудили.
Ако тражимо од нашег претпостављеног нека обавештења или ако желимо с њим да се
договоримо о неким пословима, не задржавајмо га сувише опширним, некад и непотребним
питањима. Треба да имамо на уму да он има сигурно више брига и одговорности од нас.
Ако се нађете у соби свог шефа у тренутку када зазвони телефон или када дође нека изненадна
посета, треба да се повучете, осим ако вас ваш претпостављени не задржи и даље у својој
канцеларији.
За време краћег разговора остаћете да стојите, а ако разговор потраје дуже, ваш претпостављени
ће вас понудити да седнете.
Када шеф уде у вашу канцеларију, устаћете. Жена не устаје када претпостављени уде у њену
канцеларију; устаће само ако је ушла жена, и то старија жена.
Ако смо учинили неку грешку или неки пропуст, не треба сматрати да нам је испод части да се
извинимо и грешку признамо.

ПОНАШАЊЕ ПРЕМА СВОЈИМ СЛУЖБЕНИЦИМА

Претпостављени треба својим службеницима да служи као пример и да својим држањем и
залагањем у раду ствара свој ауторитет. Он не може од својих службеника захтевати тачност и
ред ако их се он не придржава. Исто тако претпостављени не би смио да изражава своје
незадовољство и да се жали на рад свог службеника пред другима. Ако сматра да треба нешто да
му замери, то треба да учини у четири ока, смирено, без оштрих речи и повишеног тона.
Претпостављени ће сигурно изгубити од свог угледа непотребном виком, претњама и честим
замерањем.
Директор или шеф неког одјељења треба да се опходи према свима једнако, не би требало да
има својих миљеника.
Исто тако не би требало да се меша у послове оних службеника који могу самостално да раде,
напротив, треба да их подстиче да се још више осамостале.
Ако колектив приређује заједнички другарски састанак, обавезно је да присуствује и
претпостављени, па макар то било и само кратко време.
Ако се деси смртни случај у породици неког члана колектива, одмах треба неко да оде породици
да изјави саучешће и пружи потребну помоћ. По правилу то треба да буде његов претпостављени.
ПОНАШАЊЕ И ОДНОС ПРЕМА СТРАНКАМА
Ако се налазите на таквом радном месту на којем долазите у контакт са странкама, ваше
понашање на том месту постаје изузетно значајно. Оно је чак саставни део вашег посла. Таква
радна места су веома осетљива и траже смирене, сталожене и веште људе који ће се потрудити
да наду најбољи однос према странкама, а странке су по темпераменту, образовању и начину
опхођења веома разноврсне. Предусретљивост и љубазност су две основне особине које треба
да поседује службеник који ради са странкама. Осим тога, потребно је да у свакој прилици сачува
свој мир. То је нарочито важно када се долази у контакт са странкама које се лако узрујавају, које
воле да се свађају. Ваша смиреност ће на такве људе сигурно много боље деловати него да се и
ви почнете нервирати и жучно објашњавати.
Посебно водите рачуна да вас странка сувише дуго не чека.
Преко телефона разговарајте учтиво и једнако са познатим и са непознатим особама; увек будите
спремни да дате потребна обавештења.
На радном месту на коме имате везе са странкама, као, уосталом, и иначе на сваком радном
месту, треба да будете уредно и једноставно обучени.

ПОСЛОВНЕ ПОСЕТЕ
Ако желите да будете примљени, а посета је службеног карактера, најавите се писменим путем
или телефоном. Ако сте уговорили тачан час састанка, обавезни сте да будете тачни. Не
задржавајте се дуго, изложите кратко и јасно шта желите, водите рачуна да је свим пословним
људима време драгоцено. Не инсистирајте да вас увек прими главни руководилац ако ваш посао
можете да обавите успешно и са руководеоцем неког одељења.
Исто тако не би требало да се меша у послове оних службеника који могу самостално да раде,
напротив, треба да их подстиче да се још више осамостале.
Ако колектив приређује заједнички другарски састанак, обавезно је да присуствује и
претпостављени, па макар то било и само кратко време.
Ако се деси смртни случај у породици неког члана колектива, одмах треба неко да оде породици
да изјави саучешће и пружи потребну помоћ. По правилу то треба да буде његов претпостављени.

ПОНАШАЊЕ И ОДНОС ПРЕМА СТРАНКАМА

Ако се налазите на таквом радном месту на којем долазите у контакт са странкама, ваше
понашање на том месту постаје изузетно значајно. Оно је чак саставни део вашег посла. Таква
радна места су веома осетљива и траже смирене, сталожене и веште људе који ће се потрудити
да нађу најбољи однос према странкама, а странке су по темпераменту, образовању и начину
опхођења веома разноврсне. Предусретљивост и љубазност су две основне особине које треба
да поседује службеник који ради са странкама. Осим тога, потребно је да у свакој прилици сачува
свој мир. То је нарочито важно када се долази у контакт са странкама које се лако узрујавају, које
воле да се свађају. Ваша смиреност ће на такве људе сигурно много боље деловати него да се и
ви почнете нервирати и жучно објашњавати.
Посебно водите рачуна да вас странка сувише дуго не чека.
Преко телефона разговарајте учтиво и једнако са познатим и са непознатим особама; увек будите
спремни да дате потребна обавештења.
На радном месту на коме имате везе са странкама, као, уосталом, и иначе на сваком радном
месту, треба да будете уредно и једноставно обучени.

НАШЕ ДРЖАЊЕ - ПРЕМА ПОСЛУЗИ

У нашој земљи права и обавезе кућне послуге регулисани су прописима, и зато без икаквог
двоумљења, ако већ имамо кућну послугу, извршавајмо и своје обавезе према њој у погледу
исплаћивања зараде, права на дневни, недељни и годишњи одмор.
Међутим, законски прописи не могу да регулишу свакодневне људске односе између послодаваца
и послуге. Навешћемо оне најосновније:
Кућну помоћницу је најбоље звати њеним именом. Није препоручљиво с послугом поступати
одмах сувише блиско. Потребно је извесно време да се људи навикну једни на друге. Ако се
временом покаже да је кућна помоћница прави и искрени продични пријатељ, опходићемо се
према њој као према осталим члановима породице.
Викање на послугу, претње без основа, неуредно исплаћивање материјалних обавеза, а нарочито
малтретирање послуге на разне начине не само да није дозвољено него је и кажњиво.
Велика је вештина наћи и одржати меру у свим односима са кућном послугом. То се постиже
дугогодишњим искуством али, пре свега настојањем да се ти односи ускладе на обострано
задовољство. У послузи морамо увек гледати личност коју треба ценити, а од ње тражити да у
потпуности испуњава обавезе за које је плаћена.
Често долазимо у прилике да успоставимо одређене односе према послузи уопште, не у нашој
кући, него на неким другим јавним местима. То су људи чије је занимање да се брину о другима и
да их послужују у разним приликама. Као што то чине келнери, носачи, чистачи ципела, собарице
у хотелима, праље и сл. У овим случајевима, и код нас је то већ уобичајено, овим људима се
поред зараде коју им исплаћује њихово предузеће даје и напојница.
Однос према људима који нас послужују у разним приликама треба да буде пун поштовања. Не
смемо грдњом, псовком или претњом показати да мислимо да су зато што нас послужују мање
вредни.

НАШЕ ДРЖАЊЕ - ПРЕМА БОЛЕСНИКУ

Многе болести су заразне и преносе се на разне начине: додиром, кашљем, крвним додиром,
сексуалним односом и сл. То су најчешће болести дисајних органа (грип, ангина грла итд.),
пробавних органа (тифус, проливи, катари стомака и црева и сл.), полне болести (гонореја,
сифилис, сида).
У случају сексуалног односа са особом када сте ви или ваш партнер заражени неком полном
болести, чим то утврдите или сазнате, дужни сте, а и обавезни, да одмах затражите лекарску
помоћ и дате податке с којом сте особом имали однос. То је све у циљу спречавања даљег
ширења полне болести. До потпуног оздрављења, односно излечења, дужни сте да се уздржавате
сваког даљег полног односа.
Ако на телу имате отворену рану или неки екцем на кожи, недопустиво је да се купате у отвореном
базену, а поготову у затвореном базену.
Ако болесник лежи у кући, треба му дати, ако је икако могуће, засебну собу. Соба треба да буде
уредна и чиста и да у њој влада тишина. У собу се улази само онда ако је то потребно или ако
болесник жели да неко буде с њим. Деца не треба да улазе у болесникову собу.
Не треба сматрати увредом (иако још увек патријархалан однос према болеснику често то замера)
ако одбијете руковање и љубљење са болесником. То треба извести на начин да не повредите
болесника или његову околину. Ако већ то урадите, избегните љубљење у уста и оперите што пре
руке и све делове тела који су дошли у додир с болесником. Уколико вам је познато да болесник
болује од заразне болести и да је средина таква која обичаје ставља изнад свега, па и хигијенских
прописа, онда је боље да болесника не посетите док не оздрави уз правовремено извињење.
Ако сте ви болесник, обавезно настојте да своје посетиоце задржите што краће и сами настојте да
избегнете сваки телесни додир.
Ако је лекар допустио да се болесник посећује, онда његови пријатељи и познаници треба да га
обиђу. Посета треба да буде кратка, а болеснику се доноси мали пригодни поклон: цвеће, воће,
воћни сок и сл. У разговору не смемо бити бучни, а теме разговора не треба да буду везане за
болест, смрт и друге несреће. Ипак не треба ићи у другу крајност, извештачени оптимизам може
више да шкоди него што користи. Из нашег разговора треба да избија пажња и жеља да болесник
што пре оздрави.
Пушење у болесниковој соби је знак вашег непристојног и лошег понашања. У болесничкој соби се
не поздрављају присутни посебно, поготово не руковањем, него једним и општим поздравом.
Ако болесник лежи у болници покушајте добити податке шта болесник сме да једе или пије. Ни у
ком случају немојте насести саветима околине да болесник воли одређена јела, пића и цигарете.
Стога понесите као понуду болеснику оно што његова болест дозвољава да једе и пије. Но, ако не
знате шта се може однети, нећете погрешити ако жени однесете цвеће, а мушкарцу воћни сок или
свеже воће. У разговору с болесником водите ведар, али не намештен разрговор. Клоните се
разговора о болести и настојте да га разговором разонодите причајући о заједничким
пријатељима и догодовштинама. Леп поклон је болеснику и књига или часопис ако вам је познато
да воли да чита. Чим дођу болеснику нови посетиоци, ваша је дужност да се опростите и
удаљите, како у болесничкој соби не би било превише посетилаца.

НАШЕ ДРЖАЊЕ - ПРЕМА ЛЕКАРУ

Ако позовемо лекара у кућну посету, припријемимо све да од ње имамо стварно користи. Наши
одговори на питања лекара треба да буду кратки и тачни. Не треба да задржавамо лекара
говорећи о споредним појавама које су безначајне за правилно успостављање дијагнозе и
прописивање терапије.
Неопходно је припријемити све да лекар после прегледа опере руке и обрише их неупотребљеним
пешкиром. Ако нам нека упутства за употребу лекова нису јасна, боље је одмах тражити од лекара
објашњење, да не бисмо морали то учинити накнадно.
Ако се спремамо да одемо на лекарски преглед у амбуланту или у болницу, онда се облачимо
тако да поједине делове одеће скидамо лако. Наше рубље мора бити беспрекорно чисто.
Неопходно је да се окупамо пре одласка у болницу, ако нам то здравствено стање дозвољава.
Многи људи су понекад незадовољни својим лекаром и падају у грешку да га пред другим
лекарима критикују. То никада не треба чинити јер ћемо код другог лекара створити уверење да
смо претерано осетљиви и нетактични, што нам може само шкодити.
НАШЕ ДРЖАЊЕ - ПРЕМА СТАРИМ ОСОБАМА
Сукоб између старих и младих генерација је стар колико и човечанство. То је нормална појава и
не треба због тога младима замерити, али када су у питању сасвим стари људи, млади морају да
схвате да према њима треба у свакој прилици показивати неопходно поштовање. Ти су људи
стварно завршили свој активни живот, и сада проводе дане у заслуженом миру, па према томе и
заслуженом поштовању. Каже се да се култура једног народа мери по односу према старим
људима.
Животне тегобе најчешће остављају код старих људи дубоке трагове. Често су немоћни, веома
осетљиви, радо замерају другима и сматрају да су она времена када су они били млади била
»златна времена«. Понекад су склони свађи, боје се сиромаштва и постају шкрти. Наравно да има
велики број људи који су у старости задржали сву ону благост и доброту коју су имали и раније. У
сваком случају, према старим особама треба да покажемо довољно разумевања, а посебно много
пажње и обзира.
Врло често стари људи имају предрасуде и схватања који данас изгледају смешни и застарели.
Увредићете их ако покушате да их убедите у супротно. Боље је да покушате да их схватите и да
им у разговору више повлађујете, него да им се супротстављате.
За столом одаберите за њих увек најбоље место; на улици прискочите у помоћ свакој старијој
особи при прелазу преко улице, уласку у трамвај или аутобус.
Када нешто причају, слушајте их са пажњом не љутите се што то можда слушате по ко зна који
пут. Причајући нама у ствари они причају себи о ономе што је било лепо у њиховој младости.

ПОЗИВНИЦЕ
Опет се срећемо са једном друштвеном појавом коју је модерно време потиснуло. Све мање се у
приватном животу приређују велике гозбе, бучни пријеми и богате свадбе. Истина, свечаних
ручкова и вечера, према и коктел-партија има, али њих највише приређују друштвено-политички и
пословни кругови, а мање појединци.
Садржај позивнице, која треба да буде на чврстом белом папиру, треба да буде јасан и кратак.
Прво се наводи због чега се приређује пријем, а затим место и време гдје ће се и када одржати.
Додаје се и напомена какво одело треба обући. Позивница се упућује домаћину, али се наглашава
да позив важи и за супругу, и обавезно се шаље у незатвореној коверти. Рок од слања позивнице
до дана одржавања према мора бити довољно дуг, најмање пет дана.

ПРИМЕР СЛУЖБЕНОГ ПОЗИВА:

Поводом додељивања награде књижевнику Н. Н. Издавачко предузеће »Багдала« приређује у
његову част
КОКТЕЛ
у хотел »Европи« 30. јула 2003. године, на који позива Вас и Вашу супругу.
Коктел ће трајати од 18 до 20 часова. Одело тамно.
Домаћин Н. Н.
или:
Н. Н. и супруга имају част да позову друга Н. Н. и господу на КОКТЕЛ који приређују поводом.... у
суботу 19. априла у 18 часова у свом стану.

МАЊЕ СЛУЖБЕНИ ПОЗИВИ:

Мојој супрузи и мени особита је част да Вас и Вашу супругу позовемо ове недеље 21. априла у 19
часова на вечеру.
Молимо Вас да нас до четвртка обавестите о своме доласку, коме се унапред радујемо.
Примите најсрдачније поздраве
Н. Н.
или:
Имамо част да Вас позовемо да са супругом присуствујете венчању наше кћерке... са
инжењером... у четвртак 16. фебруара.
Венчање ће се обавити у 14 часова у Матичном канцеларији.
Молимо Вас да будете на месту венчања у 13.45 часова.
После венчања биће пријем у малом салону хотел »Европе«.
Молимо да нам одговорите до 12. фебруара.
Н. Н. са супругом

ПОСТАВЉАЊЕ СТОЛА И СЕРВИРАЊЕ

Ево како треба да изгледа постављени сто за један ручак или вечеру.
На првом месту треба, с обзиром на величину стола, водити рачуна о броју гостију које ћемо
позвати. Гости не би смели седити збијени за столом, тј. сувише близу један до другога (треба
предвидети бар 50 цм између сваког госта). Наш савремени стамбени простор је често веома
скучен тако да смо приморани да се послужимо столом за расклапање да бисмо колико-толико
удобно сместили своје госте.
За ручак као и за вечеру обавезно се ставља и бели столњак, за ручак се може, ако су гости
блиски пријатељи или родбина, ставити и столњак у боји. Уместо столњака за ручак се могу
поставити и сетови у боји (подметачи за сваки прибор за јело). Столњак треба да прелази 15-20
цм руб стола на свакој страни.
Салвете се слажу у троугао или се сложе тако да могу да стоје усправно у тањиру (за то треба
посебна вештина); за ручак се стављају обавезно на тањир, а за вечеру поред тањира с десне
стране. Данас се више не употребљавају, као раније, велике салвете. Папирнате салвете се
употребљавају само ако су нам гости изузетно блиски.
Сто ће много лепше изгледати ако га украсимо цвећем, које се обично аранжира у плитким
вазнама дуж стола. За вечеру, нарочито ако је у питању свечанија вечера, могу се на сто ставити
свећњаци са упаљеним свећама, што даје посебну драж и доприноси стварању интимније и
топлије атмосфере за време вечере. Свеће се пале непосредно пре уласка гостију.
Прво се на свако место ставља плитки тањир. На њега дође дубоки ако ће се служити супа или
чорба или мањи тањир ако ће ручак почети неким предјелом. Када се служе бистре супе, оне се
доносе на сто већ усуте у одговарајуће зделице. Оне се стављају на плитки тањир. По правилу
тањири би морали бити хладни за хладна јела а угријани за топла јела. Међутим, код куће је то
доста тешко извести. Мали тањири са десне стране служе за салату, а са леве за хлеб.

УПОТРЕБА ПРИБОР ЗА ЈЕЛО

Са десне стране тањира стављају се ножеви и кашика, а са леве виљушка. Прибор за јело
распоређен је по редоследу јела која ће се сервирати. То нам је уједно и путоказ који ћемо прибор
употребити за које јело. Тако с десне стране, почев од тањира, ставља се: нож, кашика и мањи
нож за предјело, а са леве стране опет по истом редоследу, виљушка за главно јело, а затим
виљушка за предјело.
Изнад тањира стављају се нож и виљушка за колаче. Ножеви се стављају увек тако да је оштрица
окренута према тањиру, а кашика и виљушка са отвором, зупцима према горе.

УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО – КАШИКЕ И ВИЉУШКЕ

Кашика за супу, чорбу држи се на крају тако да палцем десне руке прихватимо горњу страну
дршке, а кажипрст и средњак се налазе на њеној доњој страни. Кашиком се једу супе, а и варива.
Приноси се устима широм или ужом страном (о овоме постоје двострука правила: може и једно и
друго) али, у сваком случају, без сркања, а поготово без шумног сркања. Кашика се никада не
пуни јелом до врха. При јелу глава мирује, док се кашика приноси устима.
Мала кашика (кафена) се употребљава за млеко, кафу, чај, какао, кисело млеко, мекано кувано
јаје, компот, крему, торте с преливом и ситно воће.
Сасвим мала пљосната кашика користи се за сладолед.
Виљушка се држи између палца и кажипрста леве руке и наслања се на средњак. Њоме се убада
онај комад меса, кромпира и слично који ћемо принети устима. Ножем се на виљушку наноси
умак, вариво и слично. Виљушком се једе месо, риба, кромпир, густа варива, јаја, тестенина, пите.
Малом виљушком се једу предјела и колачи.
Нож служи искључиво за резање већих комада хране и за наношење на виљушку. Држи се на исти
начин као и виљушка, само десном руком.
Ако смо у гостима или у ресторану, положај прибора за јело »прекрижено« у тањиру је знак да са
јелом још нисмо завршили, а упоредо од десна према средини тањира да смо завршили с јелом и
да се тањир може однети. У току јела прибор за јело не стављамо поред тањира на столњак, него
искључиво у прекидима а и по завршетку јела ставља се у тањир.

УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО – ЧАШЕ

Ако желимо да нам сто буде заиста комплетно постављен, онда свако пиће треба да има своју
чашу. Према томе, на свако место треба поставити четири чаше. Оне се ре|ају с лева на десно, и
то: чаша за воду, чаша за црно вино, чаша за бело вино и на крају најмања за аперитив. Чаша за
пиво, ако је пиво предвиђено, ставља се на подлогу. Чаше узимамо здесна на лево. Значи, прво
за аперитив а затим за бело, па црно вино и на крају за воду. Ако се служи шампањац, онда се
чаша за шампањац ставља крај чаше за воду. Кратко речено: чаше се стављају десно изнад
тањира и то по редоследу којим ће се служити пиће - здесна налево.

УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО – ФЛАШЕ И БОКАЛИ

Минерална вода служи се увек из оригиналних флаша. Обична вода из бокала. Вино се служи, ако
је флаширано, из оригиналних флаша, а ако није, онда из бокала као и вода. Флаше и бокали са
вином и водом стављају се на оба краја стола.
УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО – СЛАНИЦИ И ЗДЕЛИЦЕ ЗА ПРАЊЕ ПРСТИЈУ
Сланике са сољу и бибером треба поставити на толико места на столу колико је потребно да би
се сваки гост могао без тешкоћа њима послужити. Ако сланици нису подешени да се из њих сипа
со или бибер, онда је обавезно уз њих ставити малу кашичицу. Свој прибор за јело никада се не
сме употребити за узимање зачина.
Када се поставља сто, морамо проверити да ли су со и бибер довољно суви да би се могу сипати.
Ако смо гостима сервирали остриге, шпаргле или артичоке, обавезно се уз тањир ставља мања
зделица напуњена млаком водом. Она служи да се после јела оперу прсти, који се затим обришу
салветом.

УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО – ТАЊИРИЋИ ЗА КОЛАЧЕ, ДЕСЕРТ, ВОЋЕ И КОМПОТ

Тањирићи за колаче, десерт, воће и компот стављају се на сто кад на њих дође ред и пошто су
претходно са стола покупљени већ употријебљени тањири. За колаче се ставља мала кашика или
нож и виљушка, према врсти колача, за компот мала кашика, за воће и десерт нож и виљушка.

ПОМОЋНИ СТОЧИЋ ЗА ПОСЛУЖИВАЊЕ

Помоћни сточић за послуживање (обично је на точковима) веома је функционалан и од велике
користи за домаћицу како за доношење јела и одношење употријебљеног посуђа, тако и за
остављање резервног прибора за послуживање. Осим тога, он домаћици уштеђује много времена
и напора.

МЕНИ
Веома је корисно и препоручљиво (нарочито на свечаним трпезама) уз сваки прибор за јело
ставити мали картон на коме ће бити руком исписан мени (списак јела која ће се служити на
свечаном ручку или вечери). Тиме ће гости унапред знати колико ће и каквих јела бити, те ће се
при послуживању према томе равнати.

АПЕРИТИВ
Пре ручка или вечере домаћин послужује госте аперитивом. На једном мањем столу или на
послужавнику стоје чаше са разним аперитивима. Гости прилазе сами или их домаћини нуде и
служе оним пићем које гост одабере.
Домаћини бирају аперитиве којима ће госте понудити на основу познавања укуса и навика самих
гостију, као и према својим могућностима. Избор је заиста велик, почевши од ракије, вињака,
вотке, па до вискија, вермута, мартинија, шерија и др. У новије време се и аперитиви служе у
већим високим чашама у које се пиће сипа само два-три прста висине. Уз аперитив служе се
слани бадеми, слани штапићи и сл. После послуживања аперитивом гости прилазе столу. Нећемо
погриешти ако госте послужимо аперитивом и за столом. У том случају гости се питају које пиће
желе и тада домаћин или послуга сипају аперитив у чашу која је на столу за то одређена. Исти је
поступак када се ручак или вечера приређују у ресторану.

КАКО СЕ ПРИЛАЗИ СТОЛУ

Ако се ради о ручку или вечери у интимнијем пријатељском кругу, домаћица улази прва у
трпезарију и упућује сваког госта где ће сести.
Ако се ради о свечаном ручку или вечери, домаћица улази у трпезарију у пратњи мушкарца који ће
седити с њене десхе стране. То је увек најстарији или најугледнији гост. Пре уласка у трпезарију,
домаћица одређује парове који ће седити заједно за столом. Она то ради по већ раније утврђеном
плану, а гостима се обраћа ријечима "Молим вас, друже, господине, да поведете за сто другарицу,
госпођу." Домаћица ће, пошто је извршила распоред гостију по паровима, ући у трпезарију у
пратњи најугледнијег госта, а за њом одмах домаћин са најугледнијом гошћом, затим улазе остали
гости.
Мушкарци понуде женама своју леву руку и тако их уводе у трпезарију. Ако је у питању мање
свечан ручак или вечера, домаћица улази сама у трпезарију позивајући госте да уђу; они улазе
сваки за себе или удвоје. У том случају домаћин улази последњи.

РАСПОРЕД ГОСТИЈУ ЗА СТОЛОМ

Распоред гостију за столом треба извршити врло опрезно и са пуно такта. Од тога често зависи да
ли ће нам ручак или вечера успети. Ако госте добро распоредимо, тј. ако се сваки гост осећа
пријатно поред свог суседа, ако с њим има о чему да разговара проналазећи лако заједничке
теме и заједничка интересовања, онда је сигурно да ћемо и ми, а и наши гости, бити
задовољни. Понекад ће атмосфера за столом бити хладна и непријатна (ако не извршимо
добар распоред гостију) а разговор незанимљив и усиљен. Такав пријем можемо сматрати
неуспелим.
Распоред гостију за столом не можемо у потпуности вршити према нашем нахођењу. Постоје
одређена правила за поједина места за столом, и њих се морамо придржавати:
Домаћица и домаћин седе једно насупрот другоме. Домаћица у врху стола а домаћин у дну стола
(енглески начин) или једно насупрот другоме у средини стола (француски начин). У том случају у
врху и у дну стола седе млади људи. На десној страни домаћице седи најугледнији гост, а с леве
стране по значају други гост. То исто важи за гошће у односу на домаћина. Родитељи или дед и
бака не треба никад да седе у зачељу стола. Место мајке, свекрве, таште и баке је са десне
стране домаћина; а место оца, свекра, таста и деда је с десне стране домаћице.
Ако је домаћица удовица или неудата, улогу домаћина преузима најстарији и најугледнији гост.
Брачни парови по правилу не седе заједно. Дужност домаћице ће бити у том погледу олакшана
ако се послужимо малим картонима на којима ће бити исписана имена гостију и које ћемо
прислонити уз чаше (то долази у обзир само ако је у питању велики број гостију). Ако гостима
шаљемо писмене позивнице, можемо на самим позивницама назначити име њиховог суседа за
столом. Понекад (код нас доста ретко) може се израдити план стола са уцртаним местима и
назначеним именима гостију. Такав план стављамо на увид гостима у соби где се служи аперитив.
Значи, од броја гостију и карактера ручка или вечере зависи како ћемо организовати распоред
гостију за столом. То може бити једноставно распоређивање »на лицу места«, које врши
домаћица непосредно пред почетак ручка или вечере или помоћу посебних картона раније
припремљених и постављених на сто.
На крају да резимирамо основне принципе за правилно распоређивање гостију око стола:
Домаћин и домаћица седе једно насупрот другом. Најугледнији гост седи десно од домаћице, а
лево други по значају, затим редом остали гости, по могућности једна жена и један мушкарац.
Старији имају предност пред младима. Брачни парови не седе заједно, младенци се никада не
растављају.

ПОСЛУЖИВАЊЕ ЗА СТОЛОМ
Пошто су гости заузели своја места за већ постављеним столом, обед може да почне. Кад је то
свечани ручак или вечера, послуживање обавља послуга. У ужем, интимнијем кругу послужује
сама домаћица. Прво се послужује најстарија или најуваженија гошћа која седи с десне
домаћинове стране, затим гошћа која седи с леве домаћинове стране, даље остале жене редом и
на крају домаћица. Од мушкараца прво се послужује најстарији или по положају најважнији гост
који седи с десне стране домаћице, затим онај који седи с њене леве стране, даље редом сви
мушкарци и на крају домаћин.
Приликом служења јела госту се увек прилази с његове леве стране, док се пиће сипа у чаше с
десне стране, али при томе се чаша не узима у руку, већ се оставља на столу.
Место на столу пред гостом никада не сме да буде празно. Када се с десне стране уклони већ
употријебљен тањир на његово место се одмах са леве стране ставља нови.
Супа или чорба служи се само једанпут у току обеда и једе се из дубоког тањира који је
постављен на плитки. Бистре супе служе се у специјалним зделицама у којима се и доносе на сто.
Предјелом се може гост послужити и два пута.
Поврће може бити сервирано на истој здели са месом.
Салата се доноси у здели за салату и служи се у малим тањирићима.
После сваког јела са стола се покупи и однесе све што више није потребно за јела која ће се иза
тога служити.
Осим супе, салате и десерта свако јело се може служити два пута. Други пут се јело не служи по
истом реду као први пут. Конобар или особа које вас послужује прилази оном госту који је јело
појео и који можда жели да се још једном послужи.
При послуживању конобар или особа која вас послужује мало ће се приклонити да бисте боље
видели понуђено јело и лакше се послужили. Ако сте несигурни или невешти у узимању јела,
можете замолити конобара да вам он по вашој жељи стави јело у тањир.

РЕДОСЛЕД ЈЕЛА
Постоји један утврђени ред по коме се за ручком или вечером послужују јела. Тај утврђени ред
има у кулинарству већ дугу традицију, јер се децемјама није готово ништа изменило. Једино
одступање у последње време јесте у томе што се на свечаним ручковима може да служи супа или
чорба (што раније није био случај) и да се на свечаној вечери не служи предјело.
Ево неколико менија за разне прилике:
Хладно предјело (сиреви, сардине, шунка, салама и сл.).

КУЋНИ СВЕЧАНИЈИ РУЧАК

Супа (чорба) (пилећа, говеда, телећа)
Месо са поврћем
Разне салате
Међу јело (лагано јело које се служи иза печења, а пре колача и воћа)
Воће
Црна кафа

НАРОЧИТО СВЕЧАНИ РУЧАК И ВЕЧЕРА

Предјело или риба
Супа
Печење са поврћем
Перад
Салате
Разни сиреви
Међујела
Сладолед или крема
Воће
Црна кафа

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ
Када нам конобар, или неко друго лице које нас послужује принесе зделу са јелом да нас послужи,
употребићемо прибор који се налази у здели уз јело. Ни у ком случају не можемо у ту сврху
употријебити свој прибор. Ако је јело изрезано, узимамо комад који је нама најближи; а ако јело
није изрезано, настојаћемо да одвајајући један комад за нас што мање покваримо облик
сервираног јела. Домаћица је обавезна да помогне госту ако се нађе у неприлици при
послуживању. Ако нас послужује конобар, учиниће он то без икаквих потешкоћа.
Уз месо и рибу послужићете се умаком.
Салату треба захватити кашиком и виљушком посебног облика и пренети је у свој тањирић.
Употријебљено посуђе односи се са десне стране.
Ако то врши послуга, немојте јој у томе помагати. Наравно, ако се деси нешто непредвиђено или
настане незгода због неспретности послуге, онда ћете поступити тако да ублажите непријатну
ситуацију.

МЕЊАЊЕ ТАЊИРА И ПРИБОРА

Тањири се мијењају после сваког јела. На свечаним ручковима свако јело има свој прибор. Код
куће, када смо у ужем породичном или пријатељском кругу, од тога можемо одступити. Ако
домаћица спусти свој прибор за јело поред тањира, то значи да ће се идуће јело јести истим
прибором.

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - СИРЕВИ

Сиреви су постали готово саставни део сваког менија. Они се нарочито служе у Француској, али и
у свим оним земљама које су прихватиле француску кухињу. Сиреви се послужују на посебном
великом тањиру и то између хладног међујела и воћа. Ако сиреве служимо као посебно јело, онда
је обавезно имати већи избор разних сирева. Код нас је уобичајено да се сир послужује као
хладно предјело уз шунку, саламу и сл.

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - КОЛАЧИ, СЛАДОЛЕД, КРЕМЕ

Када се на сто изнесе цела торта, домаћица ће је исећи на комаде. Креме или пудинзи могу бити
сервирани у великој здели или разливени у чаше, а једу се малом кашичицом. Штрудле и други
чвршћи колачи једу се посебном малом виљушком, чији је један зубац нешто шири и оштрији. Сви
колачи осим ситних, узимају се са послужаоника помоћу нарочите, мало шире и пљоснате кашике.
Сладолед се служи у посебним плитким зделицама, а једе се пљоснатом кашичицом.

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - ВОЋЕ И ВОЋНЕ САЛАТЕ

Свеже воће се ставља на сто у посуди за воће, али већ опрано. Суво воће (смокве, ораси,
Иешници, бадеми, суве шљиве) служе се на већем тањиру.
Воћне салате се сервирају у мањим зделицама.

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - ЦРНА КАФА

Црна кафа се послужује последња. Њоме се завршава ручак или вечера, а она је знак да ће се
скоро устати од стола. Она се послужује у шољицама за црну кафу, које су већ раније постављене
на сто, а сипа се госту са његове десне стране или се доноси већ усута у шољицама. Код нас је
уобичајено да се црна кафа готово увек пије за истим столом за којим се и јело. Иако је много
пријатније, као што се то чини у неким другим земљама, кафу попити у другој просторији; уз кафу
се обавезно нуде цигарете, а женама које не пуше ликер. Ако имамо за то могућности, поступимо
и ми тако.
КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - ХЛЕБ
Хлеб се послужује из посебне корпице која, ако је ручак приређен код куће, не треба да стоји на
столу (најбоље је да стоји на помоћном столићу). У ресторанима се хлеб, нарочито ако су у
питању свечани ручкови или вечере, сервира поред сваког прибора за јело у посебним омотима
или у корпицама за хлеб које се поређају по столу на одређеним размацима тако да сваки гост
може лако да се послужи. У породичном кругу за време ручка или вечере корпа за хлеб стоји на
столу. Госту за столом не сме никада недостајати хлеба.
И још једно основно правило: нарезани хлеб се никада не сме резати ножем него га треба
откидати руком.

КАКО СЕ ПОСЛУЖУЈЕ - ПИЋА

Сва пића се сипају госту с његове десне стране. Не заборавите, чашу не смете никада препунити!
Како се код нас највише пију и послужују вина, потребно је знати када се и како које вино служи:
Стоно вино се служи у бокалу или у оригиналној флаши, а држи се на столу.
Десертна вина се такође служе у бокалима или у оригиналним флашама, али се не држе на столу
него на помоћном столу за послуживање.
Специјална вина служе се само у оригиналним флашама положеним у корпи од прућа, а
шампањац у посебним посудама са ледом, док је флаша обмотана салветом.
Врсте вина: бела и црна, лака и тешка вина.
Вино се може пити чисто, али и са водом, содом или минералном водом.
Уз супу или чорбу не служе се никаква алкохолна пића.
Уз печење од »белог« меса (перад) пију се бела вина а уз печење »црног« меса (дивљач) пију се
црна вина.
Уз рибу пије се лакше бело вино, и то ако је риба кухана, а уз печену рибу теже бело вино.
Међутим, код нас се врло често уз рибу пије црно вино.
Не смемо заборавити да се црно вино никада не расхлађује.
За коктел се употребљава само сода - никад минерална вода. Вермут се пије пре јела ако је горак,
а слатки вермут после јела.

ПОЈЕДНОСТАВЉЕНО ПОСЛУЖИВАЊЕ
Многе домаћице немају послугу, али се зато не морају одрећи задовољства да позивају и примају
госте. У таквим случајевима успјех према или обеда зависи највише од тога да ли је домаћица све
на време припремила како за ручком или вечером не би губила време у оним ситним пословима
које је могла и раније завршити.
Природно је да ће гости схватити положај домаћице која нема послугу, схватиће њене напоре и
прихватити њено извињење ако не буде све »како треба« и својим понашањем помоћи ће
домаћици да свој задатак обави што лакше и успјешније.
Домаћица се извињава само једном, и то на почетку ручка или вечере.
Избор јела мора бити такав да се избегну компликована јела, а нарочито она која се спремају
непосредно пре почетка обеда.
Препоручљиво је да се на сто стави све што је потребно, тако да се за време јела што мање
доноси и односл. Помоћни столић на точковима и мали стони гријач биће домаћици од велике
користи.
Домаћин послужује вино и друго пиће.
У овом случају када госте послужује сама домаћица и када је друштво за столом међусобно
блиско, тада, обично, здела са јелом кружи од једног до другог госта без обзира на редослед, који
иначе, за време свечаних ручкова и вечера важи.
Са стола се за време јела склања што мање, а чим се са јелом заврши, прелази се у другу
просторију. Тек када гости оду, домаћица ће распремити сто и уредити трпезарију.
Ако имамо само једну просторију у којој можемо примити госте, онда домаћин позива госте у
слободан угао собе, нудећи им цигарете, а домаћица за то време брзо распреми сто и уз помоћ
покретног помоћног столића износи све што је непотребно. Затим гости поново седају за сто.
Ако се млада гошћа понуди домаћици да јој помогне при послуживању, домаћица треба да
прихвати ту помоћ, али да је претерано не искоришћује.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Хлеб, погача и пециво

Једу се руком. Нарезане комаде, хлеба или погаче, односно пециво ставимо обично с леве стране
главног тањира. Узимају се левом руком, да би се од њих откидали комадићи које стављамо у
уста или премазујемо неким од понуђених намаза. Дробљење и умакање хлеба у кафу, млеко,
супу или сос није допуштено, поготово на јавном месту или у гостима. Код кућних обеда то се
понегде толерише укућанима, посебно деци.
Предјело се једе зависно о врсти предјела. Шпагете се једу виљушком и кашиком; француска
салата, пршут, шунка виљушком и ножем. Прибор за предјело је прво с десне, и прво с леве
стране према главном тањиру, пре кашике за супу.
Супа се једе већом кашиком која се руком приноси устима из дубоког тањира. Врућа супа се узима
с краја тањира и никада се не дува у супу која је у кашики. После поједене супе кашика се
оставља у тањиру или зделици.

КАКО СЕ ЈЕДУ – Јаја

Меко кувано јаје послужује се ољуштено у чаши или цело у посебном сталку. У првом случају једе
се малом кашиком, а у другом, претходно се кашичицом разбије шира страна јајета или ножем
пресече његов врх. Јаја сервирана са другим јелима, било пржена »на око« или као кајгана једу се
виљушком или ножем. Ољуштена тврдо кувана јаја једу се руком.

КАКО СЕ ЈЕДУ – Сиреви

Мекани сир с павлаком (кајмаком) једе се малом кашиком. Тврди сир реже се ножем и приноси
устима са комадићем хлеба. Ако се служи нарезан на танке кришке, једе се виљушком и ножем.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Хреновке и друге кобасице

Послужене на тањиру једу се виљушком и ножем. Ако их купимо на улици, тада се у кругу
продајног места једу из руке и придржавају на картонској подлози.
Посебан опрез треба показати ако се кобасице једу из тањира, јер сваки убод виљушком и рез
ножем може нас довести у неприлику. Наиме, кобасице садрже доста течности (воде и
растопљене масти) па приликом убода или реза лако дође до млаза течности која се накупила
испод кожице кобасице. Корисно је приликом убадања или реза принети том месту комадић хлеба
као заштиту од изненађења.

КАКО СЕ ЈЕДУ – Перад

Обавезно се једе ножем и виљушком. Свако додиривање руком, узимање и глодање парчета меса
око кости сматра се крајње непристојним на сваком свечанијем обеду. Изузетак су кућни ручкови и
вечере када се толерише узимање комада меса у руку и једење из руке. Али и ту старији треба да
избегавају такав начин »гурманског« задовољавања, јер ће касније својим младима тешко
објаснити такав двострук начин понашања приликом јела. Када се једанпут савлада »обрада«
парчета пилетине, ћуретине, патке или гуске, онда ћемо и сами код куће редовно применити такав
начин једења перади. Ако се ипак одлучимо да укућанима или гостима омогућимо да једу перад
рукама, онда је обавезно да на сто ставимо неколико зделица с топлом водом и кришком лимуна
за прање прстију.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Месо

Приређено месо на све начине, осим у комадићима, у умаку или фаширано, једе се ножем и
виљушком. Месо у комадићима, у умаку или фаширано једе се само виљушком.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Кромпир

Једемо виљушком онаквог како је послужен.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Шпагети

Једу виљушком и кашиком, с тим да је у овом случају виљушка у десној, а кашика у левој руци.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Макарони и остала тестенина

Једе се само виљушком.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Кувана теста

Без обзира у ком су облику скувана, једу се само виљушком.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Рижа

Једе се виљушком.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Варива, поврће, салата, умак (сос)

Вариво се једе кашиком. Поврће које је прилог главном јелу једе се исто виљушком. Умак се
наноси на тањир посебном кашичицом (не својом) која је у зделици и по жељи прелива преко меса
или се додаје уз месо. Салата се једе с посебног тањирића који је постављен, по правилу, с леве
стране главног тањира. Једе се виљушком, не реже ножем, изузев крајње нужде, ако су комади
сервирани велики, а не могу се пресећи виљушком. Салата се никада не ставља у главни тањир с
осталим јелом.
КАКО СЕ ЈЕДУ – Риба
У ресторану можете замолити конобара да вам разреже и очисти рибу. То за њега није никаква
тешкоћа. Ако морате то сами да учините у гостима, онда прво користите широки нож који је
обавезно постављен с осталим прибором уз главни тањир. Он је с десне стране, док је виљушка
за рибу с леве стране главног тањира. Располутите рибу помоћу виљушке и ножа уздуж кичме и
одвојите је од костију. Ако је риба сервирана с главом, претходно је одвојите, чиме ћете себи
олакшати посао око даљег чишћења рибе. Покушајте кости да одвојите у једном комаду
повлачећи виљушком и ножем кичму да би је заједно са осталим костима одвојили од меса рибе.
Кад то урадите, главу и кости скупите на руб тањира или их ставите у посебан тањирић ако је
такав стављен крај главног тањира. Кости које ипак можда приликом јела осетите у устима
одстраните виљушком. Изузетно ако вам то не успева виљушком, послужите се прстима да не би
дошло до тежих сметњи.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Шкољке

Каменице се послужују искључиво пресне. Виљушком се одстрани мањи црни део, а након тога се
кашичицом захвати садржај, нацеди лимунов сок и без шума сркне.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Сендвич

Једе се руком без откидања. Велики сендвич се може располовити ножем.

КАКО СЕ ЈЕДУ – Колачи

Тврде колаче једемо руком, тако да их откидамо на комадиће на тањим. Ситни колачи једу се
прстима без ломљења на комадиће. Мекши колачи (савијаче, торте, воћни и чоколадни колачи)
једу се виљушком или кашичицом.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Креме, пудинзи и слично

Једу се кашичицом.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Сладолед

Једе се посебном пљоснатом кашичицом. Ако она није сервирана, једе се обичном кашичицом.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Воћна салата

Једе се из чаше или зделице кашичицом.

КАКО СЕ ЈЕДУ - Компот

Једе се кашичицом. Ако се у њему налазе коштице, оне се спуштају на кашичицу и остављају на
рубу тањира или здјелице.

КАКО СЕ ЈЕДУ – Воће

Трешње, вишње, шљиве и грожђе, као и брескве и кајсије (марелице) једемо руком плод по плод,
а коштице и љуску враћамо руком на руб тањира. Кајсију и брескву претходно огулимо и
располовимо, извадимо коштицу и тек тада принесемо устима.
Јабуке и крушке огулимо ножем, разрежемо на кришке и једемо руком.
Наранџа се по кори разреже ножем од врха до дна на кришке, огули и једе руком кришка по
кришка.
Мандарина се Ијушти и једе рукама.
Банана се једе тако да јој се врх одреже ножем, руком се одстрани кора, а затим се једе ножем и
виљушком изрезана на тање колутиће.
Јагоде са петељком једу се руком, а иначе без петељке једу се кашичицом.
Лубеница и диња се сервирају у кришкама и једу ножем и виљушком.

ПУШЕЊЕ
У новије време све више јачају сазнања, нарочито од стране здравствених радника и научника, да
је пушење, и не само пушење, него и боравак у просторијама у којима се пуши, врло штетно за
здравље.
Данас су честе правне, законске забране пушења на састанцима у затвореним просторијама, у
радним просторијама предузећа и установа, као и рекламирање духана и пушења у јавним
гласилима. Ако томе додамо да железница има по правилу одвојене одељке за пушаче и
непушаче, онда је јасно да наш однос према пушењу на јавним местима подлеже одређеним
правилима које смо обавезни да поштујемо.
Пушење је ухватило толико маха да нам ранија правила о томе како треба пушити и где се сме а
где не сме пушити, сада изгледају не само неприхватљива, него понекад и смешна и неумесна.
Али то не значи да за пушаче нема никаквих правила и да не треба поштовати она која су
неопходна ако не желимо да другима својим понашањем сметамо и будемо понекад и непријатни.
Шибице и опушке не бацајте мимо пепељаре, а на улици угашене шибице стављајте натраг у
кутију. Опушак згњечите и баците у канту за отпатке. Неугашен опушак је врло непристојно, али и
опасно бацити у канту за смеће или отпатке. Посебно је опасно неконтролисано бацање
неугашеног опушка у природи, поготово у шумовитом пределу. То нас у случају изазваног пожара
на тај начин може довести и до судске одговорности.
Ако нудите цигарете, онда то прво урадите присутним женама, затим мушкарцима и то прво
старијим а после и млађим.
Мирис духана је врло интензиван, нарочито ако се пуши у затвореном простору. Зато треба
разумети домаћицу што се љути на мушкарце у свом домаћинству што пуше у спаваћој или
гостинској соби.
Ујутро је корисно, ако сте већ окорели пушач, нешто појести пре прве цигарете. Тиме ћете бар
смањити опасност за свој стомак, чија је слузница врло осетљива на утицај дувана.
Дуванско жутило на прстима најлакше се одстрањује лимуновим соком.
Када сте у посети код некога, можете запалити цигарету када вас домаћин или домаћица понуде.
Ако они то не учине, јер се нису тога сетили као непушачи, морате од њих затражити дозволу.
Једино ако присуствујете неком свечаном ручку или вечери, а он траје дуже времена, можете
запалити у паузи између два јела.
У болесничкој соби, у затвореној просторији (чекаоници), аутобусу, авиону и сл. пушење није
дозвољено.
Пепео се не отреса на под.
Цигарета се не пуши до краја.
Не пуши се док се јело припрема или послужује.
Лула се не пуши у друштву, нарочито не без дозволе.
Цигарету припаљује мушкарац жени, и млађа особа старијој.
Цигарета на цигарету се припаљује само у крајњој нужди, и у том случају се туђа цигарета не сме
прихватити руком.
Разговор са цигаретом у устима је знак неучтивости.
Ни мушкарци ни жене не би требало да пуше на улици. Данас се мушкарци тога често не
придржавају, али пристојност налаже да барем не пуше улицом када су у друштву жене.

ВЕШТИНА ГОВОРА
Често је већа вештина добро слушати него добро говорити. Човек који нема стрпљења да другог
саслуша престаје да буде свестан свога нестрпљења. Самим тим прави основну грешку у
разговору. Ретки су људи који су способни да забављају цело друштво, а да не постану досадни и
наметљиви. Ако не спадате у те ретке људе, онда у друштву говорите, али пустите и друге да
кажу шта мисле и желе.
Брбљивост је не само помањкање доброг укуса, већ и мана која вам често може нашкодити,
нарочито код људи који вас нису добро упознали. Често, на основу ове ваше лоше особине, неће
само донети можда погрешан закључак како сте у друштву наметљиви, него неће ни покушати да
упознају ваше друге, несумњиво, добре особине. Ако вас почну избегавати, немојте се чудити,
него покушајте да обуздате своју склоност према сувишном причању. То не значи да је потпуна
шутња излаз.
Ако водите разговор са особама које сте тек упознали, онда је најбоље да одаберете неку општу
тему, а да избегавате разговор личне природе. Изаберите тему која може да интересује вашег
саговорника: спорт, путовање, музику, литературу, сликарство, филм, актуелна збивања и сл.
Многи не могу да се одупру а да се не упусте у разговор и о теми коју слабо познају, па чак и не
разумеју. То их обично доводи у честе неприлике и у очима саговорника делују као незналице,
иако то сигурно нису, али у областима које познају. У таквим случајевима је најбоље слушати
разговор, а ако неко из друштва затражи ваше мишљење, сасвим мирно и отворено признајте да
ту област не познајете толико добро да би могли дати сигуран суд.
Посебно поглавље у разговору су шале и вицеви, нарочито такозвани »масни вицеви«. Права је
вештина наћи једну одређену меру у томе, тј. оценити када се могу причати вицеви и колико
далеко се може ићи у томе. То чете најбоље сами осетити ако водите рачуна о саставу друштва и
његовом расположењу. Разумљиво је да ћете избегавати слободније вицеве ако сте у друштву
које слабије познајете. Ако је расположење у друштву такво да причање вицева није неумесно и
ако сте у друштву интимних пријатеља и ви се придружите томе. Али ако примијетите да шала или
виц који сте испричали није прихваћен и да је смех усиљен, боље је да се оканите причања
вицева, јер вам то не лежи. Оставите то другима који су у томе вештији. Сигурно нећете због тога
бити мање занимљиви и забавни у друштву.
Често на улици или на другим разним местима чујемо слободније изразе па и псовке; они све
више продиру и увлаче се у све врсте разговора, шта-више, неки сматрају да је то обележје једног
модернијег схватања, нарочито у супротстављању малограђанштини и хипокризији. Јасно да се
такви изрази не смију употребљавати у разговору ни у непознатом ни у познатом друштву.
Избјегавајте употребу слободнијих израза и псовки у разговору у својој кући као и у друштву
најближих па вам се онда сигурно неће десити да их употребите у друштву које ће вам то
замерити.
Неукусно је, а и није препоручљиво у разговору било удвоје или у већем друштву износити
детаље из интимног живота — и свог и туђег. Само неувиђавни појединци хвалиће се својим
успесима код супротног пола. Уосталом, таквом причању други обично и не верују, чак ако је и
истинито.
Другоме се никада не каже да лаже него да се можда вара; саговорника не смемо држати за
капут; не упадајмо у реч када други говори; зевање је нешто најнепристојније што се може учинити
када с другим разговарамо.
И као најважније: не истичите у разговору сувише себе и не узбудујте се толико да тон вашег
говора постане повишен и жучан.
Стране речи немојте употребљавати ако нисте потпуно сигурни у њихово значење и у њихов
правилан изговор. Боље је да их избегнете, па макар ваше речи и не казивале тачно оно што сте
желели да кажете.
Ако сте се навикли да неку реч често понављате, што се обично назива да користите у говору
»поштапалицу«, настојте, а зато треба у почетку одвикавања много пажње, да је избаците из свог
говора. Она је не само непотребна и сувишна, него својим честим понављањем замара вашег
саговорника, а ваше причање чини незанимљивим и досадним. Честе поштапалице су: »рецимо«,
»кажем ја«, »чини ми се«, »овај«, »онај« итд.
У свакодневном разговору, било у кући, на јавним местима или у друштву врло често
употребљавамо речи »изволите«, »молим«, »хвала«, »опростите«. Ове речи олакшавају културно
опхођење и разговор и врло често омогућавају да се одређени међусобни послови и односи
лакше и брже успоставе или заврше. Све што желите да добијете од другога или да вам неко
други нешто помогне почните са »молим« или »извините«, завршите са »хвала« или »опростите«.
Ако нешто некоме дајете, нудите или пружате користите риеч »изволите«, као и када некога
пропуштате испред себе или му уступате место. Са »молим« ћете почети сваку своју молбу или
захтев, затим када нисте нешто добро разумели. Речи »извините« и »опростите« (понекад се
користи и страна реч »пардон«) реците када ословљавате некога непознатог да бисте добили
потребну информацију; ако сте нешто погрешили у кретању, уласку или изласку из просторија или
саобраћајних средстава, прекинули некога у разговору или ма шта учинили што није у складу са
лепим понашањем. Оне ће помоћи да вам се не замери толико на вашем погрешном поступку или
учињеној неспретности.
Ево још неколико савјета који ће вам помоћи да у разговору не направите веће грешке: не
упадајте другима у реч; приликом доласка у друштво ваше је да први поздравите; немојте
омаловажавати ваше саговорнике; не истичите ваше школовање, ваше порекло, ваш друштвени
положај, не говорите помоћу руку; другим речима не додирујте ваше саговорнике рукама у току
разговора; не дошаптавајте се у друштву.

ТЕЛЕФОНИРАЊЕ
По правилу се никоме не телефонира од 22 увече до 9 часова ујутро и између 14 и 17 часова,
изузев у веома хитним или важним случајевима, или ако нам је онај кога тражимо сам дао
одобрење да га можемо позвати у било које доба (службени разговори могу се обављати и пре
девет сати ујутро). Наравно, интимним пријатељима се може телефонирати и касно увече, под
условом да добро познајемо њихове навике, да их не бисмо узнемиравали.
Ако смо ипак у невреме телефонирали, пристојно је упитати саговорника да ли смо га узнемирили
како бисмо могли да му се извинимо.
Како се телефонира? Сигурно сте и сами безброј пута доживели да, кад зазвони телефон и ви
подигнуте слушалицу, зачујете с друге стране жице: »Хало, ко је тамо«? Овакав начин
телефонирања је веома неучтив. Чим окренемо број и зачујемо »хало« с друге стране, дужни смо
да се одмах представимо па тек онда да тражимо особу са којом желимо да разговарамо.
На пример: »Добар дан, Милош Јовић крај телефона, могу ли разговарати са Илијом
Петровићем«. (Напомена: избјегавајте израз »на телефону«, рецимо »Милош Јовић на
телефону«, или »ко је на телефону?« и слично, јер тај израз није у духу нашег језика).
Ако сте у соби када неко води телефонски разговор, повуците се или се држите тако да је јасно да
вас разговор не занима.
Непристојно је прислушкивати туђи телефонски разговор (наравно не само телефонски него и
сваки други разговор).
Ако већ случајно будете укључени у туђи телефонски разговор погрешном спојем телефонских
линија, одмах се извините и у сваком случају прекините везу спуштањем слушалице.
Иако је понекад пријатно водити дуге разговоре с пријатељима, нарочито ако се с њима не виђамо
често, ипак, телефонски разговор, по правилу, мора бити кратак и сведен на најважније што се
жели рећи.
Није пристојно отезати без потребе разговор, јер нисмо никада сигурни да саговорник у исто
време нема и друге, можда важније послове или разговоре. Ако већ желите да се дуже
разговарате о неким стварима или догађају, телефоном позовите или закажите састанак уз кафу
или пиће код вас или у кафани, ресторану.
Телефон је заиста корисно средство комуницирања, он нам у много чему, олакшава живот, али
ако га злоупотребљавамо, он може да буде и веома непријатан.

ДОПИСИВАЊЕ
Без обзира на то што данас имамо много начина да брзо остваримо потребан међусобни усмени
контакт, дописивање је још увек и потребно и често. Телефоном се можемо споразумијевати о
многим свакодневним стварима, али има доста случајева који захтијевају да писмено изразимо
оно што желимо да кажемо.
Раније је вештина писања била врло компликована, везана за читав низ утврђених шаблона,
израза, уобичајених фраза; она је захтевала често и посебно његован рукопис. Данас се већ на
многе ове ствари гледа много једноставније. Онај ко је савладао основе писмености може са мало
пажње и познавања неколико главних правила да у свакој прилици напише одговарајућу врсту
писма: честитку, позивницу, изјаву саучешћа или да састави телеграм.
Писмо је најчешћи облик дописивања. Оно може бити службено - пословно и приватно -
пријатељско. На свако добијено писмо дужни смо одговорити што пре, али обавезно у року од 15
дана. Једино на увредљива писма не треба одговарати. Писма се пишу руком или писаћом
машином. Још увек важи правило да се писаћом машином пишу службена, пословна писма, а
приватна писма пишу се обавезно руком. Но, све више преовлађује обичај писања писаћом
машином и пријатељских, приватних писама. Ако се већ одлучимо да писмо пријатељу или
познанику напишемо писаћом машином, неопходно је да се у уводним реченицама писма
оправдамо што пишемо машином. Родбини, родитељима, дјевојци или младићу пише се увек
руком. И још нешто: ако шаљемо писмо по неком познанику желећи да буде лично предато
одређеној особи, онда се писмо шаље у незатвореној коверти. То је знак поверења у онога који ће
писмо предати и стога он не сме то поверење злоуоптријебити и писмо прочитати. Ако писмо
добијемо док смо у друштву, писмо не треба одмах отворити и читати га. Треба сачекати тренутак
када останемо сами.
Неписано је правило, и то врло строго, да писмо увек отвара онај на кога је насловљено.
Изузетно, може га отворити неко други, али само онда када га то замоли онај коме је писмо
упућено.

СЛУЖБЕНА ПИСМА
Службена писма се пишу на одређеном папиру, а коверта може да буде обична, у боји и
различитог формата. Међутим, ако службено пишемо значајнијим личностима, онда је неопходно
да пишемо на белом листовном папиру, да коверта буде бела, постављена и довољно велика.
Службена писма се пишу машином, али их потписујемо руком, и то читко и потпуно: прво име па
презиме. Многи у том греше. Дакле: Петар Петровић, а не Петровић Петар. При писању
службених писама обратите пажњу и на наслов и на завршетак. Раније су ословљавања била
врло компликована, титуле су биле одређене према друштвеном рангу личности којој се пише.
Данас се о томе строго води рачуна само у такозваним протоколарним писмима. Иначе, најчешће
личност којој пишемо ословљавамо уобичајеним речима: »Поштовани друже« или »Поштовани
господине«. Да ли ћемо написати »господине« или »друже«, не зависи само од нас, него од тога
како се та личност ословљава у средини у којој живи. На завршетку службеног писма најчешћи су
облици поздрављања: »С поштовањем«, »С изразом поштовања« ако је личност којој пишемо
старија или уваженија, а »Срдачно вас поздравља« или »Другарски вас поздравља« ако сте било
по годинама било по положају слични.
Није потребно посебно наглашавати да писма треба писати јасно и једноставно, а нарочито треба
избегавати отрцане фразе и стране речи ако нису неопходне.
Пословна писма се пишу само с једне стране папира, а од ивице се оставља најмање 2-3 цм
слободног простора. У писмо никада не стављајте марку или новац за одговор.

ПРИВАТНА ПИСМА
Приватна писма су ослобођена строгих прописаних правила, али су зато осетљивија због свог
садржаја и стила којим су писана, јер много више него пословна носе печат личности која их пише.
И она су по свом садржају разноврсна као и пословна. Њима се јављате својој родбини, својим
пријатељима и познаницима. Пишући својој дјевојци или свом младићу у писмима често
поверавате најинтимнија осјећања.
И ословљавања су врло различита и зависе од личности којој пишете, од степена блискости с
њом и садржаја самог писма.
И завршетак писма је различит и много мање конвенционалан него у пословним писмима.
Потписујемо се обично само именом. Основни је захтев да се ова писма пишу искрено и
једноставно. Нека су увек читко написана. Та писма се могу писати с обе стране, увек на белој
хартији, а шаљу се у белој постављеној коверти. Писање на обојеним листовним папирима знак су
лошег укуса и наше склоности кичу.
Писма се не шаљу без одговарајуће поштанске марке. Писма која су поверљиве природе или су
толико лична да би неко туђи могао да их искористи у нечасне сврхе, треба спалити или чувати на
потпуно сигурном месту од »случајних« знатижељника, непозваних или злонамерних људи.

ДОПИСНИЦЕ И РАЗГЛЕДНИЦЕ
Дописницом се треба, по правилу, користити само онда када саопштавамо нешто кратко, и што не
садржи неку поверљиву поруку.
Разгледницама се служимо када се јављамо са пута, са годишњег одмора, али и кад дуже
одсуствујемо, ако не желимо да пишемо писма. Углавном, разгледнице пишемо само родбини и
блиским пријатељима. Садржај је кратак и обично конвенционалан, рецимо: »Са годишњег
одмора радо те се сећам« или »Из Беча вас срдачно поздравља« и сл. Чини нам се да је већа
вештина наћи слику с одговарајућим мотивом него шта ћемо написати. Највише се кича нађе на
разгледницама. Зато, ако нисмо сигурни у свој укус, најбоље је јављати се разгледницом која
представља делове града или неке природне љепоте.

ЧЕСТИТКЕ
Честитке шаљемо о празницима или поводом рођења, венчања или неког радосног догађаја, као
што је завршетак школовања, добијено неко јавно признање, одликовање и сл. Честитати можемо
на пригодним честиткама, нарочито о Новој години и другим празницима или на својој посетници,
коју сте штампали за ову и друге сличне прилике. Честитка може бити кратка, а ако се шаље
неком ко је од вас по положају угледнији, онда је обавезно шаљемо у затвореној коверти.
Честитка мора бити искрена и топла без сувишне стилске кићености. Најчешће се честита Нова
година, рођендан, венчање, рођење деце и сл., а људима који славе верске празнике Божић,
Васкрс и Слава.

ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА
Ако умре неки наш блиски пријатељ или познаник, обавезно је послати родбини писмено
саучешће. Изјава саучешћа у друго место шаље се телеграфски, али је израз пажње много
приснији ако се саучешће изјави писмено, и то искључиво писмом, ни у ком случају дописницом
или телефоном. Изјава саучешћа мора бити написана врло пажљиво и с мало речи, јер у том
тренутку ништа не може озбиљније утешити ожалошћене. Писмена изјава саучешћа има за циљ
да ожалошћени осете да нису усамљени у свом болу, и тако треба и подесити њен садржај.

КУПОВАЊЕ
Куповање може бити велико задовољство. Обилазећи радње, тражећи оно што нам најбоље
одговара и што нам се највише допада може да буде веома занимљиво и забавно. Али исто тако
куповање може да буде узрок многих узбуђивања, нервозе и незадовољства, нарочито када је
купац запослена жена која је готово увек у журби.
Однос купац - продавац врло често изазива доста неспоразума, па и сукоба, а тиме, наравно и
нервирања, најчешће обостраног.
Продавци су спремни да за све неспоразуме окриве купце, који, по њиховом мишљењу, често не
знају шта хоће и безобзирно дуго задржавају продавца.
Међутим, купци мисле о понеким продавцима да су нељубазни, да су лени и нестручни.
Када нешто купујемо, покушајмо да правилно оценимо рад и труд продавца, који је дужан да нас
добро услужи, али који није дужан да задовољава неке наше неоправдане захтеве.
Ако је продавац нељубазан или не посвећује довољно пажње купцу, треба неизоставно да га на
то упозоримо.
Многи купци купују, нарочито у радњама са мешовитом робом, а да претходно нису размислили
шта све треба да купе. Њихова куповина нервира не само продавца него и остале муштерије које
чекају да дођу на ред. Таман када сви помисле да сте са куповином завршили, а ви се присетите
још нечега. Зато, да не бисте изазивали непотребну гужву и нервозу, купујте с пописом потребних
ствари у руци.
Покушавајући да преко реда будете послужени, изазивате негодовање осталих купаца, па и
продавца. Основно правило пристојног понашања јесте да дисциплиновано чекамо да на нас дође
ред; изузети се могу једино стари и болесни људи, инвалиди и мајке с децом.
Ако вам се у продавници нешто не допада, не замерите то продавцу. Он је зато најмање крив. Ако
се већ желите пожалити, онда се обратите пословођи продавнице.
Улазећи и излазећи из продавнице треба да поздравите. Мушкарац није обавезан да скине
шешир. Ако је продавница велика, са више продаваца онда је довољно да поздравимо
продавачко особље које се налази за пултом где смо робу куповали.
Продавац, оспособљавајући се за своје звање, треба да научи све оно што му је потребно за
обављање његовог посла.
Прво, ако му купац направи неку примедбу, не сме да реагује грубо и просто. Друго, све разговоре
и послове личне природе треба да избегавате на радном месту. Треће, усавршавање и
познавање своје струке треба да му буде главна брига. Стрпљење, услужност и одмерен тон, без
непотребних примедби одлике су доброг продавца.

ПОКЛОНИ - ДАРОВИ
Даривање, поклањање има своје границе, како у избору и вредности дара, поклона, тако и особа
којима желимо нешто да поклонимо. Опште је правило да особу коју не познајемо или је познајемо
површно и недовољно не треба да узнемиравамо и доводимо у неприлику нашим поклонима. То
није само у супротности с правилима лепог понашања него се лако може протумачити и као
покушај подмићивања, што често и није далеко од истине. Поклањамо добрим знанцима и
пријатељима, члановима шире и уже породице, а најчешће мајци и оцу, мужу и жени, браћи и
сестрама, унучадима, младићу или дјевојци коју волимо.
Поклони, као израз пажње и искрене жеље да, пре свега, нечим обрађујемо онога кога волимо, а
исто тако, да у извесним случајевима дамо нешто што ће на нас подсећати - јесте врло честа
појава у друштву. А ипак, пронаћи одговарајући предмет за поклон није једноставно. У ствари,
права је вештина наћи поклон који одговара особи којој се даје и прилици у којој се даје. Није
свеједно да ли нешто поклањамо интимном пријатељу или неком познанику; да ли мушкарцу,
жени или детету; старијој или млађој особи; да ли је то уобичајени поклон уз редовне годишње
празнике (рођендан, Нова година и сл.) или поводом изузетних догађаја (рођења, венчања и сл.).
А, посебно, врста поклона највише зависи од склоности које има онај коме желимо нешто да
поклонимо. Ако томе додамо да постоје одређена правила како и када се поклон предаје, у којој
прилици и на који начин, онда видимо да изабрати такав поклон који ће и највише обрадовати није
ни лак ни једноставан посао.
Поклони се дају у одређеним приликама. Уобичајени су поклони за Нову годину уз честитку, затим
приликом рођендана, годишњице брака или у посебним приликама као што су свадба, рођење
детета, када сте сведок или кум и слично. Правило је да особама од којих сте примили поклон
поводом неког догађаја у вашем животу или Нове године учините првом приликом узвратни
поклон. При томе водите рачуна да вредност вашег поклона буде приближна добијеном, како
бисте избегли оговарања (ако је ваш поклон знатно мање вредности) и непотребно утркивање, ако
је ваш поклон знатно веће вредности. Уколико на ваш поклон нисте примили и ви поклон у сличној
прилици у вашем животу, прекините даље слање поклона таквим особама, јер је то знак да су
ваше везе (пријатељске, родбинске) ослабиле.
Одмах да кажемо прво и најважније правило: новац се не поклања. Изузетно, али заиста изузетно
новац се може поклонити само у породици: новом члану породице који је млађи од нас, обично
још ученик или студент, за рођендан поклањамо одређену своту новца да сам себи купи оно што
највише жели. У том случају новац обавезно шаљемо поштом ако је његов боравак ван нашег
места становања или га предајемо у отвореној белој коверти. И у једном и у другом случају уз
новац се прилаже честитка са лепим жељама изреченим у неколико искрених реченица. Значи,
ако новац шаљемо поштом, те ћемо речи исписати на упутници, а ако новац предајемо у коверти,
онда уз новац прилажемо и кратку честитку.
У последње време све више осваја обичај да се и у другим приликама уместо поклона предају
чекови или друге дознаке које омогућавају примаоцу да поклон сам изабере у одређеној радњи.
Ово се највише примењује кад се дају поклони приликом венчања да младенци не би добили
неколико истих предмета.
Поклони могу бити врло разноврсни. Најчешће се поклања цвеће, књига, слаткиши. То су
углавном поклони за обичне прилике, док се читав низ предмета поклања у разним приликама.

ПОКЛОНИ - ЦВЕЋЕ
Цвеће је најчешћи поклон зато што је најприкладнији за сваку прилику. Ако идемо у госте или смо
позвани на ручак, ако желимо да честитамо празник и да учинимо посету, никада нећемо
погрешити ако понесемо цвеће као поклон. Али кад поклањамо цвеће треба знати неке детаље.
Тако боја цвијећа више код нас не игра значајнију улогу, али има земаља гдје се цвеће одређене
боје може предати само одређеним особама и у одређеним приликама.
Али да има врста цвећа које по правилу не треба поклањати, то морамо знати. То је такозвано
цвеће гробља: хортензије, хризантеме, нарочито. Најчешће се поклањају руже и каранфили,
затим гладиоле, тулипани. Ситно цвеће: љубичице, цикламе, зумбули чешће се поклањају
приликом шетње градом или неког изласка. То цвеће поклања пријатељица пријатељици кад јој
дође у посету, али и заљубљени младић девојци кад се састану у ма којој прилици. Упамтимо још
да се букет цвећа треба да састоји увек од непарног броја цветова (наравно, ако се не ради о
китици ситног цвећа гдје број не игра улогу), и по правилу исте боје. Букет састављен од
разнобојног цвећа, ако то није пољско цвеће, не сматра се баш знаком доброг укуса.
Раније се цвеће обавезно предавало неумотано у папир. Односно онај који предаје цвеће био је
обавезан да цвеће раније одмота и букет неувијен у папир преда. Данас се већ допушта да се
цвеће преда умотано у танак бели папир или целофан. Наравно, жена која прима цвеће умотано у
папир одмах га одмотава и ставља у вазу. До овог одступања може доћи само када цвеће
предајете познатој особи; у противном, морате ипак сами да одмотате букет, а да не оштетите
цвеће, да папир сложите и ставите у џеп. Ако нисте сигурни да ћете то све успешно обавити, а да
при том и приликом поздрављања нећете бити неспретни, онда је боље да цвеће одмотате и
папир сложите још пре уласка у стан. Понекад се цвеће шаље а не доносл. То се често ради када
се цвеће шаље уметницима као знак признања и поштовања за њихово одређено уметничко
остварење. У овим приликама цвеће се шаље у посебним кутијама, у посебним кошарицама, или,
а то је већ најскромније, умотано у целофан. Наравно, уз обавезну посетницу онога који шаље
цвеће.

ПОКЛОНИ - КЊИГЕ
Књиге су тако исто уобичајен и практичан поклон. Наравно, књиге ћемо поклањати само онима за
које смо сигурни да воле књигу и да доста читају. Ако су они ученици, онда ће избор бити нешто
лакши, јер знамо која врста књига одређеном узрасту одговара. За малу децу сликовнице за
нешто старије лијепо илустроване књиге бајки, народних приповједака и песама, за оне још мало
старије какав авантуристички, научно-фантастични или историјски роман. За већ одрасле
девојчице и младиће књига треба да буде бирана на основу познавања њихових склоности за
одређену врсту литературе, за одређеног писца или књижевни правац. То исто важи за одрасле
особе.
Ако нисмо сигурни да ли ће наш избор одговарати њиховим склоностима, онда је најбоље да за
поклон одаберемо књигу за коју у том тренутку највише интересовања показује културна јавност и
књижевна критика. То су обично дела која добијају познате награде. Ако знамо да онај коме
желимо да поклонимо књигу не показује сувише велико интересовање за белетристику или ако
већ поседује скоро све књиге из те области, онда нека наш избор падне на какво лепо
енциклопедијско издање или ликовну мапу. Ако знамо за хоби онога коме спремамо поклон, онда
ћемо га највише обрадовати делом из те области, па ма која област то била. Књига се предаје
замотана у бели папир, повезана врпцом.

ПОКЛОНИ - СЛАТКИШИ
Слаткиши јиису само поклон за децу. Жене без обзира на године, радо примају слаткише као
поклон. Док се деци могу слаткиши поклањати у много облика, од обичне кесице с бомбонима до
посебних већих заметака са врло разноврсним слаткишима, женама се слаткиши поклањању
искљичиво као бомбонијере.

ОСТАЛИ ПОКЛОНИ
Пре него што укажемо на неке предмете који се у разним приликама могу поклањати, потребно је
да упозоримо на то шта не треба поклањати, јер обично такви поклони изазову обратан ефекат од
онога који желимо. То нарочито важи за оне који још нису успели да се са сигурношћу поставе
према такозваном кичу, који је нарочито преовладао у разним сувенирима што нам их нуде у
иностранству а и код нас. Рађени управо за поклоне, ови су предмети често толико неукусни баш
тим својим лажним сјајем, а, морамо признати, због њихове ниске цене, купујемо их понекад за
наше пријатеље и познанике. То су разни предмети израђени од дрвета, картона, стакла, кутије од
шкољака, стаклене огрлице и украшене чаше. Не значи да и ови предмети не могу бити укусни и
вредни, али ако су блештави, натрпани и јефтини, будите сигурни да као поклон неће бити
подесни. Ако већ немате средстава да поклоните нешто вредније, онда уместо таквих »сувенира«
купите за поклон неку практичну стварчицу. То ће бити боље и више ће обрадовати као знак
пажње него неукусне кич стварчице.
Навешћемо предмете које чешће поклањамо. Деци се обично поклањају слаткиши, воће, књиге и
играчке. Женама мањи одевни предмета, неки козметички препарати, накит и украсни предмети.
Мушкарцима исто мањи одевни предмети, прибор за пушење, за бријање и предмети везани за
њихово занимањје или њихов хоби. Брачним раровима се поклањају практични и украсни
предмети за кућу.
Навешћемо и низ предмета који долазе у обзир за поклон сврставајући их по вредности.
Скупљи и вреднији поклони: сат, наруквица, ланчић са привеском, прстен, уметничка слика,
грамофон, миксер, порцулански сервиси, уметничке фигурице, светиљке за сто, уметничка
керамика, зидни ћилим итд.
Поклони средње вредности: млин за кафу, ваза, путни несесер, мањи електрични апарати, зидни
и стони сатови, кошуље, пиџаме, торбице, ташне, кућни хаљеци, пуловери.
Поклони мање вриједности, али врло погодни у разним приликама: шалови, рукавице, чарапе,
кравате, марамице, кухињски послужавник, лонци и шерпе, машине за млевење меса, ораха, и
сл., мириси, разне креме, термос-боце, роковници, држачи кључева, појасеви, папуче, дугмад за
манжета, игле за кравату, мапе са листовним рариром, налив-пера.

ПРЕДАВАЊЕ И ПРИМАЊЕ ПОКЛОНА

Предмете који се поклањају треба укусно замотати. Обично се умотавају у посебан бели,
такозвани свилени папир. Но то може бити и папир у боји, а преко њега тада се обично ставља
целофан. Ако тако упакован поклон желимо да повежемо, онда то мора бити посебна врпца,
обично сребрна или златна. Затакнута зимзелена гранчица или један цветић, доприносе да
предаја поклона добије у топлини.
На поклону не смемо оставити цену. Ако се она не може уклонити, то може бити разлог да тај
предмет не одаберемо за поклон.
Поклон се предаје одмах по доласку, и то замотан. Том приликом се и каже неколико пригодних
ријечи, као: »желим вам срећан рођендан«, или »честитам на постигнутом успеху«, или »сретна
Нова година«, или »много среће у идућој години«, или »примите овај мали поклон као израз мог
особитог поштовања«, или »верујем да ће вам овај скромни дар учинити весеље« и сл.
Предавање поклона увек је лакше од примања. Онај који прима дар мора пазити да не разочара
онога који му нешто дарује, без обзира да ли му се поклон свиђа или не. Исто тако је неукусно
претјерано захваљивање и непрестано истицање како је поклон ванредан. Никада не треба
питати колико је поклон коштао.
Онај који прима поклон отвара што пре пакет или замотак и са неколико топлих речи одаје
признање на лепо одабраном поклону. И захвала и похвала избора морају бити искрене али и
одмерене. Предуго задржавање разговора на поклону треба обострано избегавати.
По правилу, дар се не сме одбити. Али свако правило има и свој изузетак. Ако у поклањању има и
нечасних намера (покушај подмићивања, очекивања реванша, незгодних последица у односима
жена - мушкарац), онда одбијање поклона има своје пуно оправдање.
Уколико добијете поклон од непознате особе или познаника који не спада у круг ваших пријатеља,
није погрешно нити непристојно запитати чиме сте заслужили такву пажњу и одбијете поклон ако с
одговором нисте задовољни. Ако такав поклон није вама непосредно уручен него преко неког
вашег пријатеља, поступите на исти начин, а ако је послат по непознатом лицу или поштом,
слободно одбијте пријем.
Један од важнијих савета је да не поклањате старе и вама поклоњене ствари. Може доћи до
ситуације да вам такав ваш поклон после извесног времена буде поклоњен од друге особе.
И на крају још један савет, ништа мање важан од ранијих савета. Немојте пасти у грешку па да
поклањате онима с којима нисте присни интимне делове рубља и предмете за интимну тоалету.
То може да учини само муж жени, и обратно, односно родитељи деци, али не деца родитељима.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ И УПОЗНАВАЊЕ
Један од важних, али и доста сложених облика доброг понашања јесте упознавање и
представљање. С том појавом сусрећемо се свакодневно и у нашем приватном и у друштвеном
животу. Чим изађемо на улицу, прети нам опасност да у томе погрешимо, било својом кривицом,
било кривицом других. То нас исто чека на радном месту, у посети, у продавници, на излету и на
другим јавним местима.
На први поглед изгледа да речи »представљање« и »упознавање« имају исто значење. Међутим,
када мало дубље уђемо у њихов прави смисао, осетићете малу нијансу у значењима ових речи.
»Представљање« има званичнији карактер и најчешће се примењује при службеним сусретима,
док је »упознавање« слободнија форма која чак и мање обавезује у друштвеним контактима.
На улици, као и на сваком другом месту, обичај је да неко треће лице упознаје особе које се
међусобно не познају. На улици је то упознавање кратко. Мушкарац се представља жени, млађа
особа старијој, а особа нижа по положају старијој по положају.
Практично то изгледа овако: треће лице, показујући руком на мушкарца а гледајући у жену, каже и
презиме и име мушкарца, уз то још и додаје: »Допустите да вам представим друга, господина П.
П.« или: »Желим да вас упознам с другарицом, госпођом М. М.«.
Исто тако млађа особа треба да буде представљена старијој, а особа нижа по положају старијој
по положају.
Разговор обавезно прво почиње жена, односно старија особа.
Домаћин или домаћица или организатор друштвеног састанка упознаје госте међусобно. Обично
се представљају они који тек долазе онима који су већ присутни. Када се мушкарац представља
жени, она остаје да седи; а када жена, било сама или у друштву мушкарца, прилази непознатом
мушкарцу, он обавезно устаје. Ако је друштво веће и мешовито, онда ће они који долазе бити прво
представљени женама, па онда мушкарцима. На пример: у друштву су два брачна пара, а трећи
долази. Брачни пар који долази биће прво представљен женама она два пара која су већ
присутна, а затим мушкарцима. Ако гости већ седе за столом и представљање госта који је
накнадно дошао може да поремети распоред и разговор гостију за столом, гост се не мора
појединачно упознавати са сваким чланом друштва. Сешће на место које је за њега одређено,
домаћица ће га упознати са његовим суседима за столом, а затим ће гласно рећи његово име.
Ако удата жена жели да представи свога брата она ће рећи његово и име и презиме, девојка ће
једноставно рећи: Мој брат Бранко«, а мајка ће рећи »моја кћерка Мира«.

ТИТУЛЕ
Титуле и ознаке положаја требало би употребљавати само у пословним контактима. Међутим,
људи су склони да их и у осталим видовима друштвеног живота, па чак и у приватном животу,
употребљавају. Свако сам треба да одлучи када ће у којој прилици и у којој ситуацији употријебити
своју титулу, јер некад њено истицање делује наметљиво и неумесно. Докторска се титула сматра
као саставни део имена па ћемо је употребити кад се обраћамо човеку који је носл.
У пословном свету је ознака положаја саставни део ословљавања: господине председниче,
господине директоре, господине професоре итд.

ПОЗДРАВЉАЊЕ
Поздравом се при сусрету људи на улици, у друштву или друштвеним скуповима изражава
поштовање, блискост, пријатељство, а понекад само и формална учтивост.
У неким земљама људи се поздрављају, по нашем схватању, на необичан начин. Тако се, на
пример, Ескими поздрављају трљањем носа о нос, Тибетанци плажењем језика, Индијци
склапањем руку и дизањем руке до чела, док се Европљани поздрављају руковањем, скидањем
шешира, клањањем, а понекад и загрљајем и пољупцем.
Поздрав може бити веома срдачан и искрен, али исто тако може бити суздржљив, хладан и
формалан. Зависи од тога колико осећања уносимо у тај поздрав, да ли нам је особа коју
поздрављамо блиска или страна.
Децу треба васпитавати и учити поздрављању од најранијег детињства. Поздрави су врло
различити и њихова правилна употреба стиче се у животу постепено. Да набројимо најчешће
поздраве: здраво, добро јутро, добар дан, добра вече, помоз' бог (најчешће у селу), а отпоздрави
су здраво, збогом, лаку ноћ, довиђења. Ранији, често кориштени поздрави: љубим руке, клањам
се, слуга покоран превазиђени су и нису више уобичајени. Здраво је поздрав и отпоздрав у свим
приликама и добу дана, али само међу добрим друговима, пријатељима, добрим познаницима и
родбини. Остали се користе према добу дана.
Обавезно, као и при упознавању, мушкарац први поздравља жену, млађа особа старију, а
подређени претпостављеног.
Мушкарац поздравља жену скидањем шешира и малим наклоном. Шешир се скида два-три корака
пред особом коју поздрављамо и увек на њеној супротној страни, да јој не заклонимо видик.
Француска капа се при поздрављању не скида, онај ко жели да поздрави само ће се мало дубље
поклонити.
Приликом поздрављања са женом, мушкарац скида шешир пре руковања и држи га у руци све док
се не разиђу.
На улици жена никад прва не поздравља мушкарца, осим ако се ради о старој особи или из неких
посебних разлога. У пролазу жена поздравља само климањем главе, а кад се заустави онда се
обавезно рукује. Жена увек прва пружа руку мушкарцу, старија особа млађој, виши по рангу нижем
по рангу.
Ако ваш пратилац поздрави некога, то морате и ви учинити. Када уђете у неку радњу, установу,
чекаоницу или неку другу јавну просторију, мушкарац поздравља присутне скидањем шешира.
При руковању више особа треба пазити да се руке не укрсте. Најпре се поздрављају жене, а затим
мушкарци. Стисак руке треба да буде срдачан, чврст и кратак.
Љубљење приликом поздрављања није препоручљиво из здравствених разлога, иако се код нас
прилично уобичајило.
Љубљење руке се код нас готово потпуно изгубило. Ако се, ипак, примени, то је само онда ако се
жели указати посебно поштовање или дивљење према тој особи. Тада треба водити рачуна када
и где ће се то учинити. Љубљење руке на улици, у продавници, трамвају и слично може чак да
изгледа и смешно у очима других.
Мушкарац се љубећи руку жени мало приклони и подигне руку до својих уста. Ако осети да жена
не жели да јој се рука пољуби и то она покаже неким гестом, мушкарац не треба да инсистира.
Уз поздраве кретњама уско су повезане поздравне изреке. Уобичајени су поздрави који изричу
добре жеље: »Добро јутро, »Добар дан«, »Добро вече« и »Лаку ноћ«.
Међу пријатељима и блиским особама употребљава се »Здраво«. При одласку задржало се још у
употреби »Збогом«.
ОСЛОВЉАВАЊЕ
Док се раније строго пазило када се у ословљавању може прећи на »ви«, данас је однос међу
људима мање укочен, што се изражава брзим и честим преласком на ословљавање на »ти«. То је
нарочито случај у односима млађих који присније ословљавање, изражено са »ти«, успостављају
врло брзо, најчешће без неког увода, договора или споразумевања. Иначе, у правилу, непознату
особу ословљавамо са »ви« и нећемо погрешити ако се тога придржавамо у свим приликама, без
обзира на разлике у годинама, када је реч о одраслим особама.
Ословљавање са »ви« добро је задржати у службеним посетама, разговорима и односима.

ДАВАЊЕ НАПОЈНИЦЕ
Коме се може дати напојница да га не увриједимо? То је, пре свега, особље које нас директно
нечим послужује. У хотелима портир, собарица, лифт-бој. У ресторанима конобар. Затим носач
ствари. У берберницама и фризерским радњама је исто уобичајено давање напојница. Када
некога пошаљемо да нам купи новине, донесе доручак-сендвич, однесе нешто пријатељу или
кући, све су то прилике када се дају напојнице. И поштар када донесе новчану пошиљку или
пензију често очекује напојницу.

ПОЗАЈМЉИВАЊЕ
Розајмљивапје је често узрок многих неспоразума међу Ијудима. Оно је поне кад и разлог да се
прекидају добра и стара пријатељства. Неки Ијудии мисле да је пријатељ обавезан да позајми
пријатељу све за шта га овај замоли. А неки опет сувише оИако схватају обавезу враћања.
Најосетљивије је питање позајмљивања новца. Ако је у питању особа која редовно враћа дуг,
онда таквој особи не треба ускратити позајмицу. Али ако је неко немаран у враћању дуга и ако га
треба и опомињати на његове обавезе, онда је потпуно оправдано да се такав захтев одбије.
Ако се позајмљује већа сума новца, није неумесно затражити писмену признаницу на којој ће бити
назначен рок враћања, без обзира на то да ли се ради о добром пријатељу.
Треба своје расходе подесити тако да се, по могућности, што мање тражи позајмица.
Веома је непријатно када до живите да вас неко, из било ко јих разлога, одбије.
Ако сте заборавни, забележите у подсјетник вашу обавезу и не дозволите да вас подсећају на
враћање дугаи
Осими позајмљивања новца најчешћи се позајмљују књиге. Када некоме позајмите књигу,
обавезно то запишите, јер ћете сигурно заборавити коме сте књигу дали. Ако желите да оставите
утисак културне и васпитане осолбе, позајмљене књиге враћаћете уредно и на време.
Осим животних намирница које добри суседи често међусобно позајмљују, друге позајмице су
доста ретке. То може да буде кишобран, ако нас је изненада ухватила киша, неки одевни предмет,
накит и сл.
Основни принцип је да се свака позајмљена ствар врати, и то да се врати неоштећена и на време.

ПОДСТАНАР
Многи су људи присиљени да из економских разлога издају намештене собе. Исто тако многи,
нарочито млађи људи, морају да живе као подстанари.
Од интереса је за обе стране да власник стана и подстанар ускладе међусобне односе. Од тих
односа често зависи да ли ће подстанар ускоро морати да тражи другу собу, а исто тако, да ли ће
власник стана, незадовољан понашањем подстанара, дати овом отказ. Те лоше односе често
проузрокују неке ситнице: непознавање општих правила о међусобним односима и тврдоглавост.
Многи власници стана, присиљени због економских неприлика да изнајмљују собу, виде у
подстанару уљеза који им смета и који квари њихов комодитет. Такви станодавци обично
постављају тешке услове својим подстанарима, како у погледу висине кирије, тако и режима
владања на које подстанара обавезују. Онда није чудно што подстанари станују код таквих
власника само дотле док морају, то јест док не нађу нешто погодније.
Други станодавци сматрају да је подстанар у ствари члан обитељи. Они га прихватају као свога,
али од њега траже исто. То је друга крајност, коју сваки подстанар не прихвата радо, поготово не
одмах по усељењу. Понекад та наметнута присност и претерана интимност теже падају него онај
раније наведени строги и одбојни став власника стана.
Станодавац, пре свега, треба да прилази подстанару на послован али и пријатељски начин. Он
одмах саопшти подстанару све оно на шта као подстанар има право, а чега је дужан да се
придржава. Посебно се договоре о ономе чега могу а не морају да се обе стране придржавају.
Нарочито је важно да подстанар осети да је одсада заузета просторија његова соба: Када кажемо
његова, подразумевамо његово право на собу у коју без његове дозволе нико не улази и нико га
не сме да узнемирава.
О чему треба да се станодавац и подстанар обавезно претходно договоре? То су цена собе,
време плаћања, шта све укључује цена собе (да ли и светло и грејање), чишћење собе, употреба
купатила, евентуално и кухиње. И о посетама подстанару треба да се договоре, јер је и природно
и нормално да подстанар прима с времена на време посете. Ако станодавац у том погледу има
неке предрасуде или посебне услове, онда о томе треба пре усељења подстанара да се договоре.
Нарочито је потребно да се претходно договоре да ли подстанар може да прима посете супротног
пола, затим да ли може да прима и бројније друштво ради седељке и у које доба?
Подстанару је сигурно теже да се прилагоди захтевима и средини у којој живи станодавац. Теже и
зато што још увек има више подстанара него расположивих соба за изнајмљивање. Но, са добром
вољом и поштовањем основних правила у односима између станодавца и подстанара неће
долазити до неспоразума и сукоба. Ако подстанар стриктно поштује договор са станодавцем, онда
је већ скоро све учињено са његове стране да не дође до неспоразума. Свако скривено кршење
уговора крије у себи опасност да дође до сукоба, а јавно непридржавање ће убрзо довести до
отказа собе.
Културно понашање подстанара највидљивије ће се одразити у његовом односу према стварима
станодавца. Ту су потребни одређени истанчани манири да човек не чини нешто што није у реду.
Већ само отресање пепела цигарете ван пепељаре, а да не говоримо о рупама на стољњаку од
запаљене цигарете или лежање на кревету обучен, па чак и са ципелама на ногама, доводи
сигурно до тога да станодавац једва чека да се ослободи таквог станара. Ако томе додамо да се
ципеле чисте само четком, и то на одређеном месту, да се остаци хране морају спремити, да се
ножем не реже нешто на површини намештаја, онда смо указали на оне најгоре и најтеже
поступке које несавесни подстанари понекад чине.
Подстанар води рачуна и о времену када се његов станодавац одмара. Ноћу не долази сувише
бучно, а дању се не користи радиом и транзистором у време дневног одмора. Ако има посете,
унапред обавештава станодавца и замоли га да не замери ако мало бучније расположење
посетилаца поремети његов редовни мир.
Наравно, и станодавац је обавезан да се исто тако односи према подстанару за време његовог
одмора или спавања. Станодавац нарочито води рачуна о томе да његова деца не узнемиравају
подстанара.
Ако подстанар мора да се креће по кући служећи се нуспросторијама, нема права да излази из
своје собе неуредан или непотпуно обучен.

ЖИВОТИЊЕ У КУЋИ
Пас, мачка и разне птице су најчешће животиње које људи држе у куци. Ако већ држимо животиње
у кући, онда смо обавезни да се придржавамо прописа који су предвиђени за такве случајеве.
Без обзира на то коју врсту животиња држимо, морамо бити свесни чињенице да ми одговарамо
за њих. Морамо се старати да не стварају буку у стану, нарочито у време дневног и ноћног
одмора. Морамо настојати да буду чисте, да не остављају за собом непријатан задах и да не
излазе на степениште без наше контроле. О свему овоме треба водити много више рачуна ако
станујемо у стамбеној згради где има много станара, него ако живимо у посебној кући, поготово
ако та кућа има још и башту или двориште.
Ако нам долазе гости, морамо пазити да их животиње не узнемиравају. Не воле сви људи
животиње, а посебно све врсте животиња. Зато не излажимо наше госте непријатностима.
Најбоље је да се тада животиње држе у другој просторији.
Животиње у кући може да држи само онај ко их стварно воли и ко има услове за то у своме стану.
Од свих животиња које се држе у стану најосетљивије је држање пса. Прва невоља је што ретко
можемо да правовремено утичемо на његово лајање, које често почиње без нама видљивог
разлога и које је тешко зауставити, уколико пас није посебно обучен (дресиран). Мало је суседа
који ће без приговора прихватити да их наш љубимац буди из ноћног или дневног сна. Пре
набавке пса треба се посаветовати баш у том погледу са кинолошким стручњацима (кинолошко
друштво, ветеринарски факултет и сличне установе). Код извођења пса у шетњу водите рачуна да
пас не загађује улицу, делове парка и јавна места. Ако до тог ипак дође, користите посебну лопа-
тицу и најлон-кесу и одстраните нечистоћу иза вашег љубимца. Овакав начин чувања чистоће
јавних површина обавезан је у многим земљама. Код нас није, али је препоручљиво тако се
понашати. Пас се на улици води на узици, ако је опасан, мора носити и брњицу.
Све штете које учине наши љубимци дужни смо коректно признати и надокнадити. То се чини
заједничком и праведном проценом њихове висине да не би долазило до суђења.

НЕГА ТЕЛА
Сваки човек који жели да остави утисак културне и добро васпитане особе мора да пази на свој
изглед. То не значи да треба да буде само укусно и добро обучен него треба исто тако својом
спољашњошћу да делује неговано. Негована и уредна особа пријатна је својој околини, свако ће
је радо примати, а што је најважније, она ће се сама боље осећати, биће ведрија и осећаће се
сигурнијом у себе.
Чистоћа је почетна, али уједно и најважнија фаза неге људског тела. Човек може бити не знам
како луксузно обучен, али ако није беспрекорно чист и ако одело на њему није уредно, он много
губи у очима присутних. Шта вреди прворазредна свилена кошуља ако није чиста, и ако је још и
врат видљиво прљав? Шта вреде скупе елегантне ципеле ако су чарапе и ноге упрскане блатом?
У данашњој изградњи обраћа се посебна пажња уређењу купатила. Она су светла, укусно
уређена, опскрбљена тушевима, кадама, бојлерима, итд. Али, шта вреди ружичасти и плави
умиваоници, плочице најширег спектра боја, декоративне простирке и остала опрема за купатило
ако се њима довољно не користимо?
Мало значи за хигијену нашег тела ако се само с времена на време окупамо.
Руке се морају редовно прати, кад дођемо кући и пре него што седемо да једемо, зуби се
обавезно перу пре спавања, а препоручљиво је и после сваког јела.
Некада из комодитета легнемо, а да не оперемо ноге, иако знамо да смо тај дан много ходали,
или не оперемо зубе, иако знамо да нам се брзо и лако кваре.
Морамо се дисциплиновати и неколико пута присилити се на те радње, па ће нам оне убрзо прећи
у навику.
Ако немамо купатила, то не значи да не можемо исто тако одржавати потпуну хигијену тела;
сапун, четку, лавор, рукавицу за прање тела може набавити свако, па и са најскромнијим
приходима. Без обзира какво купатило имамо и да ли га уопште имамо, морамо себи створити
могућности да се сваки дан темељито оперемо, односно окупамо.
Његована и чиста особа одише свежином и делује пријатно и привлачно.
Често се ненеговано тело прикрива упадљивим детаљима гардеробе, јаким мирисима, дотераном
фризуром и сл.
Морамо бити свесни тог да негована особа добија не само на свом естетском изгледу него ће она
и у погледу здравља бити снажнија и отпорнија. Лоше расположење, раздражљивост и душевна
депресија могу се избећи здравом исхраном, редовним шетњама и корисним гимнастичким
вежбама.
Водећи рачуна о своме спољашњем изгледу и о своме здрављу, не смемо допустити да наша
тежина пређе дозвољену границу. Претерана дебљина, као и претерана мршавост угрожавају
наше здравље. Добро васпитан човек, који не жели да се покаже необуздан у јелу, настојаће да
савлада свој претјерани нагон за јелом и да своју исхрану сведе на одређену меру.
Ништа мање није штетно за здравље претерано гладовање да би се »сачувала линија«.
Омладина је нарочито томе склона, али при томе заборавља да су организму неопходне
одређене калорије и да ће им слабом исхраном здравље бити сигурно нарушено.

ДОТЕРИВАЊЕ ЛИЦА
Дотеривање женског лица не може бити једнообразно, нити се може прописати једним
јединственим рецептом. Оно зависи првенствено од типа особе која се дотерује, а и од њеног
укуса, од њеног смисла за дотеривање.
Први услов за свако шминкање лица је чистоћа коже. Очишћена кожа лако се намаже кремом,
било масном или сувом, како већ кожа захтиева, тек тада се лице може напудерисати. Боја пудера
и ружа зависи од боје нашег тена а највише од нашег укуса. Усне се мажу веома дискретно да
делују природно. Очи се по дану мажу неупадљиво, капци се благо засене, као и црта испод очију.
Вештачке трепавице и изразито наглашени очни капци могу се толерисати само у приликама кад
жене иду у позориште на неку другу јавну приредбу или кад се ради о неком посебном изласку.
Потребна је посебна упорност и самодисциплина да би се лице правилно и доследно неговало.
Само ће у том случају наш труд имати стварног ефекта.
Шминка не треба никад да буде сувише упадљива и наметљива. Дотерано лице треба да
одговара прилици за коју се жена припрема. Приликом вечерњих излазака њена шминка биче
упадљива, кад је на улици, на радном месту, у пријатељској посети, њена шминка треба да буде
неупадљива и дискретна. Без обзира како смо дотерали своје лице и за коју смо га прилику
дотерали, оно треба увек да буде само наше лице, да одражава нашу личност и наш укус.
Неки мушкарци сматрају бријање теретом и кад год могу не брију се, или се бар не брију редовно.
Већини мушкараца нарасте брада толико да би идући дан деловали запуштено и неуредно ако се
не би бријали свакодневно. Према томе, бријање је свакодневна обавеза мушкараца, а најбоље је
да се обави приликом прве јутарње тоалете. Изузетно, мушкарци који имају јаку браду брију се
два пута дневно: ујутро и пред вече, а обавезно ако увече излазе у друштво или у позориште,
кафану и слично. Ако се користи после бријања колоњска вода или лосион, избегавајте прејаке и
преоштре мирисе. Мушкарци који своје лице улепшавају брковима или брадом посвећују том свом
делу спољашњости посебну пажњу, која захтева свакодневну негу и хигијену поткресавањем,
дотеривањем и прањем.
И уши треба не само често и редовно прати, него и пазити да нам се у дну не накупи жута смола
која постаје видљива и самим тим делује лоше, а може постати и узрок слабљења оштрине слуха
и инфекције. Длаке из носа, које често, нарочито код старијих мушкараца, вире ван носа,
повремено ћемо скратити маказама тупог врха да не би повриједили слузницу носа. И још један
озбиљан савет: мадеже или брадавице, ма какве биле и ма где биле, не дирајте. Свако њихово
дирање или покушај одстрањивања, без интервенције Иекара специјалисте за дерматологију,
може се извргнути у врло опасно обољење.

ОБЛАЧЕЊЕ
Ускладити своје облачење са духом времена, а при томе сачувати израз своје личности, највећа је
вештина у начину одевања.
Сигурно је да је питање правилног и укусног облачења много видљивије од свих других
манифестација лијепог понашања; оно је подвргнуто и практичним и естетским мерилима.
Критериј по којем бирамо своју гардеробу није више тако строг као некад. Нико се данас неће
изненадити ако мушкарац приликом свадбе не обуче фрак или ако жена нема посебну хаљину за
сваку прилику. Ипак, и у овом подручју има правила која се морају поштовати.
Прво: гардеробу треба неговати и одело и рубље морају увек бити чисти. Подеране чарапе,
искривљене пете, прљава кошуља, изгужвана хаљина или панталоне делују неестетски и уопште
дају рђаву слику о човеку.
За сваку прилику треба одабрати одговарајућу гардеробу. Треба имати на уму да одређени
одевни предмет не треба да служи само за једну прилику, он се веома успешно може прилагодити
и може се употребљавати у више прилика.
Куповању гардеробе треба приступити веома промишљено и при куповини бити уздржан. Треба
увек претходно одлучити шта нам је у одређеном моменту и у нашим условима најпотребније. Ако
имамо у виду могућности и околности које се пружају данашњем човеку са просечним примањима,
онда је боље да купимо један добар и скуп одевни предмет него неколико јефтинијих јер ће нам
он сигурно дуже трајати и лепше изгледати. То је нарочито важно када се купује капут, костим или
мушко одело, који представљају темељ сваке гардеробе. Када је риеч о капуту, напомињемо да
он треба да одговара и по свом квалитету и по својој боји уз сваку хаљину или одело, нарочито
ако је једини у нашој гардероби. Женски капут мора бити неутралне боје, на пример: не може бити
црвен или зелен, а мушки капут никако не сме бити кариран.
Ако имамо више капута, онда можемо понекад себи дозволити да задовољимо неку своју
давнашњу жељу или модни хир.
Веома је важно одевне предмете хармонично ускладити. Уз спортски костим или капут треба
носити спортске ципеле, а никако ципеле изрезане са сувише високом потпетицом. Уз лаку
хаљину одговара фина мала торбица а не груба спортска. Велики шешир не иде уз костим или
капут, он боље одговара уз лаку хаљину.
Мушкарац не може носити качкет или француску капу уз свечано одело, као ни лаковане ципеле
уз обично одело.
Уз свечано одело носи се само бела кошуља, а уз обично одело и кошуља у боји.

ИЗБОР И СКЛАД БОЈА

Боје наше гардеробе треба бирати према времену, околини, па и нашем расположењу. У избору
комбинација боја не треба бити сувише строг, али је добро да целокупна гардероба буде
усклађена на неколико боја: смеђа, беж, зелена; црна, сива, љубичаста; тамноплава, сива,
светлоплава, црвена итд. Торбица, шешир и ципеле треба хармонично да делују са осталом
гардеробом (иако не морају бити исте боје).
И мушкарац треба да развије свој смисао за боје. Према боји и десену одела треба изабрати
остало: кошуљу, кравату, ципеле, чарапе, шешир и друго.
Познато је да женама с црном косом тамнијим теном боље стоје јаче боје: љубичаста, жута,
зелена, црвена, док женама бледог тена и светлије косе боље стоје нежне пастелне боје; женама
с црвеном косом најбоље стоје љубичаста и зелена боја, а никако ружичаста и црвена.
Да се вратимо мушкарцу, јер он има више проблема при избору гардеробе, а нарочито када су у
питању боје. Ако не можете да се одлучите коју боју тканине да купите, изаберите неутралну боју
смирених тонова. Најпрактичнија је и увек елегантна сива боја, уз њу је најлакше ускладити друге
одевне предмете.
На пример, уз сиве панталоне може се носити сако од твида, али и других боја. Кариране тканине
нису за мушкарце ниског раста.
Ако је одело десенирано, кошуља мора бити једнобојна; и обратно, уз пругасту кошуљу иде само
једнобојно одело. Уз тамна одела само бела кошуља.

ОДНОС КОШУЉА - ОДЕЛО

Бела или беж кошуља носи се уз смеђе, зелено и сиво одело.
Светлоплава кошуља уз сиво и тамноплаво одело.
Светлосива кошуља уз сиво, плаво, смеђе и зелено одело.
Светлозелена кошуља уз смеђе, сиво и зелено одело.
Кравата је важан реквизит мушке гардеробе; она може да допринесе лепшем и елегантнијем
изгледу мушкарца, али исто тако може и да поквари утисак који оставља добро обучен мушкарац.
Зато се при избору кравате придржавајте ове табеле, па нико неће моћи да посумња у ваш укус.
Одело Кравате
сиво зелена, тамноплава, сива у другој нијанси, смеђа, црна, црвена
црно сива, црна, наранџаста, црвена
смеђе зелена, смеђа у другој нијанси, наранџаста
зелено смеђа, црна, зелена у другој нијанси
плаво сива, наранџаста, плава у другој нијанси и црвена
Уз тамније одело обично се носи светлија кравата и, обратно, уз светлије одело тамнија кравата.
Али нећете погрешити ако понекад одступите од овог правила. Ако је кравата исте боје као одело,
она је најчешће светлија од одела, иако не мора бити.

ОБЛАЧЕЊЕ У РАЗНИМ ПРИЛИКАМА

Кад иде у позориште или на концерт, жена облачи послеподневну бољу хаљину или костим од
свечанијег материјала, а мушкарац тамно одело. Само за свечане премијере облачи се вечерња,
најчешће дуга хаљина, а мушкарац треба да обуче смокинг или фрак (ако га има), иначе тамније
одело.
Вечерњу хаљину, било дугу или кратку, жена облачи кад иде на вечерње плесне забаве, балове.
Мушкарац том приликом облачи фрак или смокинг. Уз смокинг је обавезна бела кошуља с тврдим
прсима, црни прслук, црна лептир-машна, тамне чарапе и лаке црне полуципеле. Уз фрак се
такоде облачи бела кошуља с тврдим прсима, бели прслук, црна лептир-машна, црне свилене
чарапе и лаковане ципеле.
Уз комбинирано одело, које се састоји од црног капута и пругастих панталона, препоручује се бела
кошуља, кравата мирне, дискретне боје (не црна), тамне чарапе и црне полуципеле.
На венчању млада најчешће носи свечани костим или свиетлу хаљину, младожења тамно одело.
Сведоци се такође облаче свечано.
Када дочекујемо госте, облачимо се свечаније, али не упадљиво. Ако су гости изненада дошли и
затекли нас у кућној хаљини, увешћемо их у собу, извинити се и обући се брзо. У кућној хаљини
могу се дочекати само веома блиски пријатељи.
Када присуствујемо сахрани, облачимо црну или неку другу тамну одећу; мушкарац ставља црну
кравату; флор на реверу или на рукаву носи само блиска покојникова родбина.
На радном месту морамо увек бити уредно, солидно и неупадљиво обучени. Жена најчешће носи
костим, спортску хаљину, сукњу, блузу и џемпер. Мини сукње, као и сувише изрезане хаљине не
бисмо требали облачити кад идемо на радно место или на предавања. Мушкарац на радном
месту треба да има уредно и испеглано одело. Капут и панталоне могу бити комбиновани. Данас
има веома успелих комбинација које делују ведрије и више младалачки од комплетног одела.
Кошуља и кравата треба да буду у скла са оделом. Лети, када се носе спортске отворене кошуље,
не треба кравата.
Разне мајице, рупичасте кошуље, кошуље дречавих боја или са разним упадљивим шарама, не
могу се носити на радном месту.
На радном месту мушкарац не сме да скида сако, нарочито ако је на неком руководећем положају,
или ако прима странке. Ако је лети неподношљива врућина, облаче се лаки капути од платна или
неког другог танког материјала.
На пословним и свечаним скуповима не скида се сако. Изузетно се то може учинити само у
случају ако то домаћин или председавајући предложи.
Лети на улици мушкарци могу ићи без сакоа, али тада морају носити кошуље с кратким рукавима,
спортског кроја, да не морају стављати кравату.
У кошуљи се може ући у продавницу, посластичарницу, млечни ресторан, ресторан-башту и
биоскоп, али никад у позориште, на концерт, у галерију и музеј.
Један део данашње омладине облачи се на свој начин. Тако обучена она долази и на јавна места.
Та мода данашње омладине може бити и допадљива, укусна, естетски привлачна ако се у њој
нађе одређена потребна мера, ако одевање није сувише разбарушено и екстравагантно: ако
макси капути нису тако дуги да се вуку по земљи, ако мини сукње нису недопуштено кратке, ако
нема претеривања у ношењу разних украса, онда ће и овај начин облачења омладине наћи место
у данашњем друштву.

РУКАВИЦЕ
Рукавице спадају међу најстарије додатке женске гардеробе. Док су се током векова кројеви
хаљина мењали, рукавице су углавном остале исте. Као пример могу да послуже рукавице које се
данас толико носе уз макси капуте а које су веома налик на посувраћене јахачке рукавице, које су
се носиле пре много година.
Још увек и данас важи старо правило да жена није добро обучена уколико нема рукавица.
Рукавице, по мишљењу неких креатора моде, треба да буду »додатак уз богату хаљину, костим и
капут или упадљви детаљ уз једноставну хаљину«. Ми још додајемо: рукавице зими треба да
штите руке од хладноће. Рукавице, било да су од вуне, коже или неког другог материјала, треба
да буду у складу са осталом гардеробом.
При руковању на улици треба скинути рукавицу с десне руке и то мушкарац обавезно, а жени је
допуштено да је задржи ако је хладно или ако рукавице тешко скида.
Кад уђемо у неки стан или у ресторан, скидамо рукавице, нарочито ако треба да се рукујемо с
домаћинима. При изласку ставићемо рукавице већ у кући, а не тек на улици.
Дуге женске рукавице, које се облаче за свечане прилике, не скидају се одмах када дођемо, него
тек касније.
Мушкарци обично носе рукавице да заштите руке од хладноће, а ређе као украсни део гардеробе.
Могу да их носе и кад возе аутомобил.

ШЕШИР
Шешир треба да одговара лицу, стасу и осталим деловима одеће. Претерано наглашен и
упадљив шешир мало ће којој жени помоћи да оствари онај ефекат који свака жена жели да
постигне својом појавом. Ако је нешто светлији од основног тона ваше одеће, сигурно је да нисте
погрешили. Изузетак је ако носите црнину. Тада је шешир обавезно црн. Жене шешир не скидају
ни у једној прилици. Другим речима, за разлику од мушкараца, задржавају га и у затвореним
просторијама.

ЧАРАПЕ
Чарапе пристају најбоље ако су неутралне боје и дискретно одговарају целокупној одећи.
Неутралне боје у одевању се сматрају сива, смеђа, драп, црна или за нијансу светлија од опште
боје гардеробе.

МАРАМИЦА
Марамицу, тај веома корисни и потребни реквизит, треба из џепа или торбице приликом употребе
вадити веома неупадљиво и растварати је исто тако када желимо да обришемо нос. После
употребе одмах је ставити у џеп или торбицу. Марамицу треба употребљавати само за брисање
носа (неко има ружан обичај па марамицом брише столицу пре него што седне). Веома су
практичне папирнате марамице које се све више употребљавају. Али шта с њима после употребе?
Не сму се бацити на улицу нити у корпу за папир, значи само у канту за смеће, у пећ или је
ставити натраг у ташну или у џеп, али у малој, за то одређеној кесици.
Марамица за украс носи се тако да само провирује из џепног прореза; она је по правилу бела.

КИШОБРАН
Затворени кишобран се носи тако да њиме не угрожавамо остале пролазнике. Не носи се као
бодеж са шиљком назад, него се обеси преко руке или се држи за дршку.
И отворен кишобран треба носити тако да оштрим шиљцима не ударамо друге, а када мушкарац
штити кишобраном жену од кише, не сме га носити тако да с кишобрана киша капље на њено
раме.
Када с мокрим кишобраном уђемо у нечији стан, не смемо га обесити на вешалицу међу капуте.
Ако нема сталка за кишобране, треба запитати домаћицу где да спустимо кишобран, а не да
поквасимо цело предсобље док се одлучимо где да га ставимо.

САВЕТИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ ВАШЕ ГАРДЕРОБЕ

Код куће не носите одећу коју сте носили ван куће. То се нарочито односи на спољашњи део
одеће (капут, панталоне, хаљина, костим, сукња, блуза).
Прљаво рубље за прање одлажите у посебну корпу или сандук, нечисте чарапе у посебну
врећицу, а рубље за пеглање до пеглања држите исто у посебној корпи или сандуку.
Одела, хаљине, капуте и мантиле које скидате или их тренутно не носите обавезно стављајте
на вешалице. Ако их не мислите ускоро носити, оставите их у ормару који је обезбеђен
средствима против моИјаца (нафталин, осушена лаванда или њено уље и слично).
У пролеће и у јесен проветрите целокупну гардеробу на свежем ваздуху.
Редовно пратите стање чистоће одевних предмета и правовремено их носите на хемијско
чишћење.

СМРТНИ СЛУЧАЈ У ПОРОДИЦИ – ЖАЛОСТ И ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА

Уобичајено је да се, чим се чује за смрт неког пријатеља или познаника, оде одмах његовој
кући да би се породици изјавило саучешће. Та посета треба да буде кратка и пуна обзира. Није
обавезно црно одело или хаљина, али треба настојати да одело буде тамније, а хаљина да нема
превише живих боја. Ако нисмо рођаци или врло блиски пријатељи породице у којој се десио
смртни случај, не препоручује се ићи у посету између часа смрти и покопа.
Један члан породице дочекује посетиоце на улазу и прати их до собе где се налази породица
покојника и његови најближи пријатељи. Саучешће се изјављује стиском руке. Ако желимо да
нешто кажемо, то треба да је кратко и без непотребних патетичних фраза. Имајмо на уму да је
жалост покојникове породице за покојником увек већа него наша лична. Наше држање је озбиљно,
тихо и достојанствено. Том приликом не треба да распитујемо о болести и о последњим часовима
покојника.
Пошто посетилац каже неколико топлих ријечи о покојнику и покаже да саосећа са ожалошћеним,
он треба да евентуално понуди своју помоћ приликом погреба, а и иначе, а затим да се повуче.
Испратиће га један члан породице и захвалити му на посети.
Ако је смртном случају узрок самоубиство, по правилу се не изављује саучешће. Најближи рођаци
и пријатељи долазе породици покојника, с тим да им помогну око погреба.
Посетилац се може позвати да уђе у собу где на одру лежи покојник, да би му указао последњу
пошту. На овом не треба инсистирати, поготово ако посетилац изрази жељу да покојника задржи у
сећању онаквог какав је био док је био жив. Има много људи који су врло осетљиви и не могу да
поднесу да гледају мртваца. Ако сте се одлучили да уђете у собу у којој лежи покојник, уђите
сасвим тихо не говорећи ништа. Пошто сте мало постојали крај покојниковог одра, напустите собу.
При одласку се само наклоните присутнима. Руковање и поздрављање у таквим приликама није
уобичајено.

КАКО СЕ САОПШТАВА СМРТНИ СЛУЧАЈ

Ближим рођацима и присним пријатељима смртни случај саопштавамо одмах, и то телеграмом
или телефоном. Остали познаници или пријатељи се упознају на више начина. Раније је било
уобичајено да се, поред смртовница у граду, пошаљу смртовнице и поштом. Данас је готово
потпуно ушло у обичај да се смртовница објављује у дневном листу.
Смртовница представља уједно и позив за сахрану и стога у њој обавезно наводимо време и
место сахране. Поред имена покојника, ознаке времена када је умро, места и времена сахране,
наводе се и имена ожалошћених. Ако је њих много и ако су из више породица, могу се само
навести презимена тих породица. Иначе је правило да се прво наведе име мужа или жене, затим
имена деце и унучади, онда се по реду наводе родитељи, браћа и сестре, зетови и снахе.
Уколико не желимо да смртовница буде уједно и позив за сахрану, изостављамо време и место
сахране. Онај који прими обавештење о смртном случају, обавезан је да писмено изрази
саучешће ожалошћеним.
Уколико се сахрана обавља у најужем кругу, зато што ожалошћени не желе присуство других,
онда се то на смртовници означи: »Сахрана ће се обавити у најужем породичном кругу«.
Уместо смртовнице може се слати и посебно писмо, одштампано на белој хартији са црним
рубом. У писму су и сви подаци које смо навели за поједине случајеве, као и код смртовнице. Онај
који изјављује саучешће писмено, пише писмо на белој хартији и ставља га у белу коверту. Он се
не користи папиром и ковертом са црним рубом.

ОДГОВОР НА ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА

Ожалошћени је обавезан да одговори на примљене изјаве саучешћа, такође писмено, и не пре
него што прођу два дана од сахране.

ЦВЕЋЕ И ВЕНЦИ
Ако је на посмртници или у обавештењу о нечијој смрти напоменуто да нису пожељни ни венци ни
букети цвећа, ту жељу треба поштовати. Ипак, и у том случају може се на одар покојника
положити букет цвећа. Ако, као пријатељ, пошаљете цвеће у кућу покојника с тим да се оно
положи уз одар, неопходно је да приложите и своју посетницу. Сарадници покојника, његова
установа или предузеће послаће заједнички венац. На венац се ставља трака с натписом из кога
је видљиво ко шаље венац.
Ако је покојник млад или дете, цвеће треба да буде бело или светлоружичасто. У сваком случају,
много је лепше природно од вештачког цвећа.
Један члан породице прати ко је све послао цвеће или венце да би се касније свима њима
послале изјаве захвалности.
Ако породица саопшти да цвеће и венци нису пожељни, у обичају је да се одређена свота новца,
приближна вредности цвећа или венца, пошаље некој добротворној установи или друштву. У том
случају онај који прима новац као дар захваљује се преко новина наводећи онога који је послао
новац и у име чега је послао.

ДАН САХРАНЕ
Најближа родбина и најинтимнији пријатељи одлазе пре сахране у покојникову кућу и заједно са
породицом покојника одлазе на гробље. Остали одлазе право на гробље. У великим градовима
погребна поворка се формира на самом гробљу, када се покојник изнесе из капеле. У мањим
местима погребна поворка се формира испред куће покојника или испред болнице, ако је умро у
болници. У случају да покојник лежи у кући, остали станари, од тренутка смрти до изношења
покојника из куће, без обзира на њихов однос са породицом покојника, воде рачуна да у кући
влада тишина и мир.
Непосредно иза ковчега иде најужа родбина. За њима су остали чланови породице и блиски
пријатељи, а затим даљи пријатељи и познаници. У погребној поворци се иде озбиљно и
достојанствено, не окрећући се ни лијево ни десно и не водећи разговоре. Ако се већ мора нешто
рећи, говори се полугласно. Руке се не држе у џеповима нити позади.

ПРИМАЊЕ САУЧЕШЋА У КАПЕЛИ

Покојникова породица стоји у капели уз одар, прво мушкарци, а до њих жене, и примају изјаве
саучешћа. Они који им прилазе изјављују им саучешће на тај начин што им стисну руку, или их
загрле, ако су односи врло блиски. Треба бити врло кратак, јер то су за покојникову породицу врло
тешки тренуци. Уз стисак руке треба рећи неколико пригодних речи, као: »Дубоко саосећам с
вама«; »Жао ми вас је од свег срца«; »Много мислим на вас«; »Искрено саосећам с вама«;
»Примите искрено саучешће« и сл.
После сахране чланови породице и најближи пријатељи одлазе покојниковој кући, где се обично
послужи неко пиће и црна кафа. У неким срединама је обичај да се приреди закуска, која је
понекад и врло богата. Тај обичај је вероватно остао још из старих времена, када се на сахрану
долазило из далека. Приликом јела треба тихо разговарати и бити умерен.

ОДЕЛО У ЖАЛОСТИ
Боја жалости је врло различита у разним земљама света.
Одећа мушкараца и жена у жалости и у погребној поворци зависи од обичаја средине, а ако се
сахрањује по верском обреду, онда и од обичаја религије којој припада. На Западу преовладавају
правила да се жалост исказује црном бојом. У погребној поворци мушкарци носе одела тамнијих
тонова, а жене прилагођавају своју одећу нешто тамнијим или неутралним бојама.
На Истоку црна боја није знак жалости, и то треба поштовати приликом смртних случајева или
погреба припадника, рецимо код нас исламске вере. У случајевима званичних жалости и погреба
превладава обичај ношења тамније одеће код оба пола. Исти је случај и код погреба атеиста, али
ту је избор одеће слободнији.
Правило је да учесник у жалости и у погребној поворци треба да поштује уобичајена правила која
владају у тој средини приликом смрти и погреба.

ТРАЈАЊЕ ЖАЛОСТИ
Трајање жалости је врло различито. Модеран начин живота присиљава ожалошћене да скрате
време у коме су обавезни да јавно, пред друштвом, својим облачењем испољавају да су још у
жалости.

ИЗЛАСЦИ ЗА ВРЕМЕ ЖАЛОСТИ

Прва три месеца, по правилу, они који су у жалости не иду у госте и не посећују јавне приредбе.
Може се присуствовати састанцима који имају политички и добротворни карактер или некој
спортској приредби. Ако је позив за ручак, вечеру, коктел везан за посао који радимо, може се
прихватити, поготово ако смо ми баш непосредно везани за тај посао.
Ако се неко бави спортом за време жалости не мора да прекине свој тренинг. Потпуно се
избегавају посећивања концерата, позоришних и биоскопских представа, а да не говоримо о
игранкама, диско-клубовима и плесним забавама.

УЧЕШЋЕ ДЕЦЕ У ЖАЛОСТИ

Децу треба поштедјети сувише узбудљивих призора, пред њима треба избегавати показивање
превелике боли и великог очајања; ти болни тренуци могу да оставе, нарочито код деце млађег
узраста, дубоке трагове који годинама трају. Дечија психа, и иначе осетљива, тешко подноси све
што је преако и претерано.
Није лако савладати бол и не показати је спољашњим знацима, али где има деце, неопходно је
учинити тај напор.
Смртни случај у породици не би смио сувише да поремети уобичајени ритам дечијег живота.
Време учења, одлазак у школу и остале дечије обавезе треба да се извршавају као и обично. Дете
треба и да одређено време проведе у игри, нарочито дете млађег узраста. Свако дете ће схватити
да једно време у својим играма не треба да буде сувише бучно. Старија деца треба да одмах
наставе школовање. За време жалости ни она не би требало да посећују биоскоп, да иду на
игранке и забаве.
После седам дана одсуства, које мање-више све радне организације дају својим члановима у
случају смрти у породици, ожалошћени треба да наставе с радом. На радном месту треба да се
држе достојанствено и да настоје да се савладају. Својим присуством не сму да утичу на средину
у којој раде, да њихови сарадници или странке с којима службено долазе у додир, осећајући се
непријатно и нелагодно због њихове жалости, не знају како да се понашају пред њима.

ПОСЕТЕ ЗА ВРЕМЕ ЖАЛОСТИ

Посете ожалошћеним не само да су допуштене него се и препоручују. Оне су знак пажње и
саосећања у жалости. Блиски пријатељи могу да дођу одмах сутрадан после погреба. Али посете
не сму бити дуге. Трајање посете зависи од степена присности и блискости у односима. Ако нисте
сувише блиски, ваша посета нека буде кратка, а тема разговора општа, чекајући да евентуално
ожалошћени, ако жели, почне и разговор о покојнику и о својим осећањима или сећањима. Ако сте
блиски, можете и дуже остати, настојећи да ваша посета олакша бол и жалост. А то сте и дужни
да учините свом блиском рођаку или пријатељу.

БОНТОН У ПОСЛОВАЊУ И НА РАДНОМ МЕСТУ

Правила пословног лепог понашања у бити се не разликују од општих правила у свакодневном
животу. Ипак тај правилан начин опхођења на службеном месту и у пословним односима понекад
је и значајнији него наш лични однос у приватном животу, јер поред личног одмеравања
понашања носи и одређене последице за успешно пословање где радите, а то је понекад и за
вашу радну организацију, а самим тим и за вас лично, од далекосежнијих последица него што
понекад у први мах изгледа.
Основна радна места која су изложена, (руководна и шалтерска радна места) а, ако немају људе
који владају правилима доброг и лепог понашања, праве конфликтне ситуације. Њихов
непрекидан контакт било са људима запосленим у самом предузећу или установи односно
непрекидан контакт са грађанима, тражи од њих и посебну склоност за разрешавање
међуљудских односа или за правилан однос са странкама.
Да би успешно радили ове послове, морају сами да прво оцене своје могућности и
предиспозиције. За руководна места треба, поред стручног знања, бити и по својој природи или
свесном самоваспитању: стрпљив, одлучан, објективан и сталожен. За шалтерска радна места
предусретљивост, стрпљење и сналажљивост у тежим ситуацијама су неопходни ако не желите
да убрзо дођете у сукоб са странкама или са претпостављеним.
За све запослене постоји низ међународних, усвојених правила која, ако их у раду прихватите,
омогућавају да већину конфликтних ситуација успешно избегнете, а и да ваш допринос на радном
месту буде цењен и признат.
Врло лако је уочити, да правила лепог понашања на радном месту, бар скоро сва, почивају на
овим јединственим принципима: тачност, стрпљивост, прихватање критике, настојање да
задовољите саговорника или бар да своје супротстављање изнесете на културан начин, у складу
са општим правилима доброг понашања.
1. Тачност доласка на посао, на заказане састанке, на искориштеност радног времена. Боље
је да ви дођете 5 минута раније него да други чекају вас. У случају да сте оправдано
закаснили, ваше извињење ће ипак ублажити оправдано негодовање оних који су губили
своје време. Што је оправдање присутнима веродостојније, и њихово негодовање биће
мање. Што сте на вишој степеници лествице друштвеног или радног положаја, то је и ваше
закашњење теже и мање оправдано.
2. Уљудност треба да се очитује у истом степену и према онима који су по свом радном
месту испод вашег положаја, као и према онима који су изнад вас. Свакодневни поздрав,
ведро расположење и по који упит о здрављу подређеног службеника и члана његове
породице само ће допринети доброј радној атмосфери тог дана.
3. Када улазите претпостављеном, останите стојећи док вас не понуди да седнете. Ако сте
претпостављени, одмах по одздрављању понудите службеника или радника да седне и не
мучите га да се стојећи премешта с ноге на ногу. Тако седећи, у угодном и лежерном
разговору завршите своју замисао. На то има право и спремачица, ако је чак и лоше
обавила свој свакодневни посао. Сасвим је друга ствар како ће се развијати последице
ако је разговор заказан ради лошег рада и резултата у послу. Ту треба бити довољно
строг, поготово ако су у питању лоше радне особине запосленог.
4. Избегавајте да користите службени телефон за приватне разговоре. Ако то већ морате,
јер би се више изгубило вашим одласком на пошту или јавну говорницу, учините то јавно с
довољно јаким образложењем и изјављеном спремношћу да платите телефонске
трошкове. Ако је у питању разговор на међуградској линији, онда сте обавезни да тај
разговор платите без обзира ако вам неко, па и претпостављени, одобри да га не платите,
јер је он тим одобрењем прекршио своја овлаштења.
5. Најбоље је решење да ни у ком случају не користите службени телефон за међуградске
разговоре у приватне сврхе. То ће вам се кад-тад замерити, а заиста је врло тешко,
правдати такву праксу образложењем да су то и други радили. Позивање на туђе лоше
 понашање није још никога оправдало ни правно, а ни морално.
6. Прави испит из лепог понашања сваки дан полажу радници и службеници, нарочито они
који су својим послом везани за рад са странкама. То су у првом реду продавци. Ево
неколико опробаних савета, ако не увек за сигурно постизање најбољих резултата, а оно
бар за спречавање сукоба са купцима, (јер још увек вреди златно правило за сво
продавачко особље: »Купац је увек у праву«). Продавац мора уљудним и зналачким
послуживањем и купца да онемогући да можда својом зловољом или каприцем створи
незгодну и неугодну ситуацију, која се по правилу обично сломи преко леђа продаваца.
Речи »изволите« и »захваљујем«, »хвала«, не треба да буду реткост у његовом разговору
са купцем.
Друга категорија запосленог особља која је изложена притиску странака и сталном комуницирању
је шалтерско особље.
Њихово понашање, спремност на поштивање правила лијепог понашања и њихово познавање тих
правила је одлучно у стицању угледа, бољих резултата рада и тиме и остваривања већих зарада
и напредовања. То није нимало лако и једноставно. Врло често правилан однос шалтерског
особља и грађанства зависи искључиво од субјективног фактора и добре воље запослених и не
ређе од културе и цивилизованости заинтересованих за што брже обављање посла. Тако,
препуштени доброј вољи једних, а стрпљењу других долази до таквих неспоразума који су
оправдано разлог како смо и једни и други незадовољни.

ПРОТОКОЛ РАДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Разни пословни догађаји, прославе, свечаности, седнице и слично, које се с времена на време
организују, али и понављају, треба регулисати јединственим протоколом који олакшава добре
припреме и солидну организацију.
Прославе у радној организацији могу бити везане за цели колектив или један део колектива, затим
за значајне опште догађаје места, историјски значајне датуме и слично. Протокол регулише значај
прослава појединих догађаја, начин њиховог обележавања, припреме које треба правовремено
извршити и обим средстава која се могу утрошити.
Протокол радне организације треба да има и спискове људи, организација, пословних партнера,
јавних, политичких и културних посленика, као и представника делова колектива који се као гости
позивају на одређене прославе или манифестације колектива. Тај списак се састоји од списка
функција чији се носиоци позивају без обзира која их у том тренутку личност обавља и од списка
личности, које се позивају без обзира коју функцију тренутно обављају.
Такве спискове треба имати и за пословне састанке, ручкове, вечере, коктел-пријеме и слично.
Наравно, с времена на време ови се спискови осавремењују и по потреби мењају. Неопходно је у
тим списковима регулисати и ко се све из колектива позива да таквим састанцима, прославама,
свечаностима или закускама присуствује. Посебно треба водити рачуна да број присутних из
предузећа, нарочито на закускама, буде што пажљивије одабран, и то да буду они који неопходно
треба да присуствују ради остварења пословног резултата. Врло је ружан обичај да на једног
страног госта или пословног партнера присуствује далеко већи број људи запослених у предузећу
или установи.
Поздравни говори, свечани реферати и здравице морају бити одмерени, не претерано дуги, без
великог фразирања, написани јасно и разумљиво. Наравно, писмени припремљен говор треба да
стручно лице, лектор, и језички и стилски прегледа и по потреби дотера.
Ако желимо да позване детаљније упознамо са резултатима рада, историјатом и перспективом
развоја, као и другим занимљивим детаљима, поклонићемо позваним раније стручно и графички
солидно обрађене материјале као што су: лична карта предузећа, хроника или монографија
предузећа. Можемо уместо тога и приказати краћи документарни филм о предузећу, организацији
или установи ако смо га раније снимили.