МОЛИТВА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ

„Тада исус дође са њима у мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима:
Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Заведејева,
поче се жалостити и туговати“ (Мт 26, 36-37).

Непосредно пре страдања Христос је отишао у гетсимански врт да се помоли

Оцу небеском. Пред погледом Богочовека Исуса било је откривено свешто треба да се
догоди. Свестан предстојећег страдања, молио се у самртној борби „а зној његов
бијаше као капље крви које капљу на земљу“ (Лк 22, 44). У тим тешким тренуцима:
„јави му се анђео с неба кријепећи га“ (Лк 22, 43).

После Тајне вечере и причешћивања Христос је са ученицима отишао на

Маслинску гору. У подножју Маслинске горе налази се Гетсимански врт. Предивни врт
је био засађен дрвећем од старина и припадао је цару Давиду. Са брда, на којем је био
врт, откривао се задивљујући поглед на Јерусалим и могла се видети свака грађевина
као на длану. Знајући да ће га Јуда издати, Христос је желео да пре страдања принесе
молитву своме Оцу небеском. Затражио је од тројице ученика: Петра, Јакова и Јована
да се заједно са њим моле, а затим се удаљио. Био је свестан тежине мучеништва и од
те помисли подрхтавало је његово биће. Зато упућује молитвене речи: „Оче мој, ако је
могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“ (Мт 26, 39).
Ове Христове речи потврђују да је христос имао осећање страха; потврђује се да је
Христос био потпуни и истинити човек. Као и сви људи Христос је осећао тугу и
радост, доживљавао срећу и бол, од људи се разликовао по својој безгрешности, јер
никада није учинио ниједан грех. Молитвене речи о чаши страдања указују да је био
свестан предстојећег распињања на крст; знао је шта га чека за Велики петак.
Истовремено, он се повинује вољи Оца небеског изговоривши: „Али опет не како ја
хоћу, него како ти!“

Тиме указује да је важније покоравати се вољи Божијој, него вољи људској.

Помоливши се, врати се међу ученике и нађе их где спавају, те рече Петру: „Зар
не могосте један час пробдјети са мном?“ (Мт 26, 40). Затим је отишао по други и
трећи пут да се помоли Оцу небеском и исто тако нађе ученике да спавају.

Напослетку Христос објављује ученицима: „Ево се приближио час, и Син

Човјечији предаје се у руке грешника. Устаните, хајдемо! Ево, приближио се издајник
мој“ (Мт 26, 45-46). У том тренутку дошао је Јуда предводећи римске војнике и
јеврејске старешине. Пришао је Христу и пољубио га у образ. То је био знак да ухвате
Христа. Када су војници пришли Христу, апостол Петар потегну нож и одсече ухо
слуги првосвештеника, који се звао Малхо. Тада рече Исус петру: „Стави нож у
корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?“ (Јн 18, 11). Затим чета,
заповедник и слуге јудејске везаше христа. Одвели су га најпре првосвештенику Ани, а
затим првосвештенику Кајафи.

Овим догађајем наступили су тренуци Христовог страдања.

РАСПЕЋЕ И ПОГРЕБ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

-Одрицање и кајање апостола Петра

Велики петак је дан Христовог страдања. У Православној цркви се доживљава

као најтужнији дан у историји рода људскога. Христос, који је на сваком кораку
пројављивао доброту, самилост, праштање, осуђен је на најокрутнију смрт – распећем.
Христос пастир је осуђен, а словесно стадо се разбежало, како је било и пророковано:
„Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се“ (Мт 26, 31). Чак су се и апостоли,
обузети страхом, скрили од наступајућег часа таме. Апостол Петар се и одрекао
Христа, како му је Исус прорекао. Наиме, седећи крај напољу, у дворишту, Петру
приступи једна слушкиња која га је препознала да је био са Христом. Али апостол се
одрече Христа. После тога, Петар се грејао крај ватре и тада му рекоше да је и он био
са Исусом Назарећанином. Али Петар се опет одрече. Напослетку, препознао га је
рођак Малха, којем је Петар одсекао ухо, али се Петар поче правдати и клети да не
познаје Исуса. Одмах после тога, запевао је петао: „И опомену се Петар речи Исусове
што му је рекао: Док петао не запева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље,
плакаше горко“ (Мт 26, 75).

ХРИСТОВО СТРАДАЊЕ

Христос је мучен на најокрутниј начин. Прво је претрпео бичевање које су

Римљани називали „брза смрт“. Ова врста казне била је предвиђена за најокорелије
злочинце. Римски бичеви су били исплетени од три кожна ремена и унутар ременова
уметано су оловни комади, као и комади ексера. После бичевања остајали су
незацељиви трагови покидане коже и меса, видели су се делови костију. Христа су