Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за историју

Дипломски рад:
Дневник Николе Крстића као извор за
живот жена у Београду 60 – их година 19.
века

Ментор: Студент:
доц. др Данко Леовац Сарић Мирјана
Број индекса:
IS/11-109

Београд, јун 2016.

 Садржај

Увод.........................................................................................................................1

Никола Крстић – биографија................................................................................3

Београд 60 – их година 19. века............................................................................6

Девојке....................................................................................................................8
Моралне норме и ширење гласина.................................................................8
Балови...............................................................................................................9
Удаја................................................................................................................10
Образовање.....................................................................................................12

Удате жене............................................................................................................14
Положај и дужности жене у браку...............................................................14
Брачна неверства............................................................................................15
Брачне несугласице и развод........................................................................17

Удовице.................................................................................................................18

Проститутке..........................................................................................................20

Жене из породице Обреновић............................................................................22

Кнегиња Јулија Хуњади................................................................................22
Томанија Обреновић......................................................................................24
Анка Константиновић...................................................................................25

Улога жене у Београду и улога жене на селу................................................... 27

Закључак...............................................................................................................29

Списак извора и литературе................................................................................30

1
 Увод

Живот жена, њихово положај и улога у друштву 19. века су теме које су
дуго биле запостављене у нашој историографији. Један од разлога је тај што су
малобројни извори који сведоче о животу жена. Бавећи се питањима брака и брачне
политике у Кнежевини Србији, Александра Вулетић је велики део своје књиге Брак
у Кнежевини Србији посветила положају и улози жена. У истом делу је, тумачећи
чланове Грађанског законика из 1844. године, указала на присутност
патријархалних односа у Кнежевини Србији. Издање Приватни живот код Срба у
19. веку које су приредили Ана Столић и Ненад Макуљевић доноси нам представу о
припадности жене приватној сфери. Феминистички покрети, који су били
заступљени кроз читав 19. век са захтевима о политичкој и грађанској
партиципацији жена, означили су њихов прелазак у јавну сферу.
Увид у приватну сферу је слабији јер за мемоаристе 19. века друштвени
живот и слободно време нису биле теме вредне пажње. Изузетак представља
Никола Крстић са својим дневницима о приватном и јавном животу које је водио
од 1859. до 1896. године. Бележио је догађаје чији је био лични сведок, користио је
штампу, политичке и судске списе. Доста информација је добијао од својих
угледних познаника, Ђуре Даничића, Јосифа Панчића, Јована Мариновића, Косте
Цукића и Лазара Арсенијевића Баталаке. Његови рукописи налазе се у Архиву
Српске академије наука и уметности под редним бројевима 7194-7214. Дневници
Николе Крстића су веома познат и коришћен извор за историју 19. века. Међу
првима их је користио Слободан Јовановић за своје дело Друга влада Милоша и
Михаила. Дневници су добили на значају након њиховог објављивања јер су
постали ближи широј јавности. Дневници су објављени у 8 томова, а приредили су
их Александра Вулетић и Милош Јагодић. Николи Крстићу и анализи његових
дневничких забелешки као извора за историју Кнежевине и Краљевине Србије
посвећен је 2. број часописа Српске студије (2011).
Дневници Николе Крстића су веома вредан извор јер њихов аутор није
бележио само догађаје од политичког и државног значаја. Оставио је драгоцене
податке за изучавање историје друштва и приватног живота у Београду у другој

2
половини 19. века. До априла 1864. године све податке је бележио на једно место, а
онда је одлучио да раздвоји белешке о приватном и јавном животу. Бележио је
догађаје, обичаје, навике и оставио податке о личностима које је упознао. Критички
је посматрао развој државе и друштва.
Доста времена је проводио у друштву жена, па није чудно то што је толико
писао о њима и о темама које су уско везане за њих, као нпр. удаја, брак и брачни
живот. Мало је извора где су женске особе присутне као у дневницима Николе
Крстића. Описивао је женске особе са којима је био, а међу њима су се налазиле
девојке, удате жене, удовице и проститутке. Оставио је и описе и портрете жена из
породице Обреновић које је имао прилику лично да упозна.
Рад је написан на основу објављених дневника Николе Крстића. Коришћени
су дневници: Приватни и јавни живот, I; Приватни и јавни живот, II; Приватни
живот, I; Јавни живот, I; Приватни живот, I, Јавни живот, II, који се
хронолошки поклапају са 60 - им годинама 19. века. Пратећи Крстићеве односе са
женама и анализирајући његово мишљењо о њима представљен је живот жена у
Београду 60 - их година 19. века. Рад је ограничен на овај временски оквир јер је
ово био период великих промена у Кнежевини Србији, обележен процесом
модернизације и еманципације од Турака. Такође, у овом периоду Никола Крстић
је најинтензивније водио своје белешке.
Ова тема је важна јер сазнања о улози и положају жена доприносе бољем
познавању друштвене историје Кнежевине Србије. Реконструкција живота жена у
Београду 60 – их година 19. века показује у ком правац развитка српског друштва.
У први план се ставља приватна сфера, која је дуго била непозната и занемарена.
Рад је подељен на поглавља од којих се свако бави једном групом женских
особа са којима се Никола Крстић сретао. У оквиру сваког поглавља дате су целине
које се баве питањима специфичним за дату групу. Представљени су односи и
мишљење Николе Крстића о женама из породице Обреновић, кнегињи Јулији,
Томанији Обреновић и Анки Константиновић. На крају рада дато је поређење
између улоге жена у Београду и на селима.

3
 Никола Крстић – биографија

Никола Крстић је рођен 5. октобра 1829. године у Вацу у Мађарској. У Вацу

је отпочео, а у Сентандреји наставио школовање. Био је питомац Текелијанума 1 и
студирао је филозофију у Пешти. По избијању Револуције 1848. прелази у Сремске
Карловце где се придружио Одбору народних послова. У Пешту се вратио 1849. да
настави са школовањем. Право је завршио 1853. Исте године је почео да ради као
професор историје, географије и математике у Српској гимназији у Новом Саду. На
месту професора у Новом Саду није дуго остао. Као и многи Срби који су живели
на простору Хабзбуршке монархије, одлучио је да дође у Србију. 2 У Београду је
добио место професора на Катедри енциклопедије права и историје законознања на
Лицеју. Докторирао је права у Пешти 1854.
Редован професор је био до 1862. године, када је постао начелник
Полицајног одељења Министарства унутрашњих послова. Уживао је у професури и
раду са студентима, али је прихватио да промени радно место јер је сматрао да
обављајући друге послове може још више да допринесе напретку Србије. 3 Највећи
део каријере је провео као члан (1865-1884) и председник (1875-1894) Касационог
суда. На његово незадовољство, био је премештен у Државни савет чији је
потпредседник постао пред пензионисање 1894. године. Његова државна служба је
престала када је укинут Устав из 1888. У Србији се осећао као странац, сматрао је
да није добио положај примерен својим могућностима и заслугама, само због тога
што је дошао из Хабзбуршке монархије.
Обавио је неколико важних полузваничних и незваничних дипломатских
мисија за српску владу које су се тицале српско – мађарских односа и сарадње.
(1861, 1865, 1866, 1867). Био је правни заступник Томаније Обреновић 4. Израдио је
нацрт за Закон о општинама 1866. године. Био је владин посланик у сазивима

1
Текелијанум је српски завод за студенте Унивезитета наука у Бидимпешти, основао га Сава
Текелија 1838. са циљем да стипендира школовање Срба.
2
Пречани – Срби пореклом из Хабзбуршке монархије, током 19. века су имали веома важно место у
изградњи политичких, просветних и културних институција у Кнежевини Србији. Долазили су у
потрази за послом, али и да потврде свој национални идентитет. Ђ. Ђурић, Пречанска породица
Маринковић из Дневника Николе Крстића, Српске студије, 2 (2011) 65-66.
3
Приватни и јавни живот, I, прир. А. Вулетић и М. Јагодић, Београд 2005, 104.
4
Томанија Обреновић је била удата за Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша.

4
Народне скупштине 1873. и 1874/5. Краљ Милан га је 1889. године именовао за
старатеља имовине малолетног краља Александра заједно са Лазаром Докићем.
Никола Крстић је био либерал по уверењима, али није припадао ниједној
политичкој партији. Сматрао је да праве политичке партије, образоване по
политичким основама и начелима, нису постојале у Србији и да је лична корист
једино чиме су се водили српски политичари. 5 Ипак, изузетно је ценио Илију
Гарашанина. Што се тиче владара, највише је био наклоњен кнезу Михаилу,
веровао је да његова владавина може да донесе бољитак Србији јер је кнез
поставио закон као основу своје владавине. Био је одушевљен националном идејом,
али је његово одушевљење спласло након смрти кнеза Михаила. Искрено је жалио
због његовог убиства 1868. године.6
Написао је многа дела из области историје и права. Објавио је расправе о
Душановом законику и средњовековном српском праву. Написао је неколико
расправа из политичке историје. Бавио се писањем уџбеника, којих није било
довољно у тадашњим српским школама. Написао је уџбеник из земљописа за
гимназије и два уџбеника српске историје. Објавио је два, од планираних пет,
томова књиге Историја србског народа (1863, 1864). Објављивао је политичке
чланке, написао је неколико брошура о односима између Кнежевине Србије и
Османског царства, брошуру о убиству кнеза Михаила и доласку на власт кнеза
Милана. Водио је дневнике од 1859. до 1896. Своје пријатеље је саветовао да воде
белешке о догађајима, како би оставили сведочанство о свом времену. 7 Себе је
прекоравао када није био редован у вођењу дневника. 8 Био је члан Друштва српске
словесности, Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије.
Слободно време је проводио у друштву жена, али је дуго остао нежења.
Сматрао је да брак и брачни живот нису за њега. Оженио се у педесетој години
живота са Милевом Станојевић. Нису имали деце. Крстић је строго водио рачуна о
5
Никола Крстић, Дневник. Приватни и јавни живот, I, Београд 2005, прир. А. Вулетић и М.
Јагодић, 84, 103.
6
Л. Перовић, Личност кнеза Михаила Обреновића на страницама Дневника Николе Крстића,
Српске студије, 2, 113.
7
Сви старији људи, којима је позната новија историја, да оставе по себи белешке о тој историји;
Никола Крстић, Дневник. Приватни и јавни живот, II, Београд 2005, прир. А. Вулетић и М. Јагодић,
236.
8
Ретко бележим догађаје из свог живота у дневник, а то зло чиним јер ћу изгубити из памети ток
догађаја, Приватни живот, I, 302.

5
својим приходима и расходима и успео да стекне извесно богатство. Његово имање
је процењено на 76 000 динара. Тестаментом је све некретнине, више обвезница и
лозова завештао Српској краљевској академији оснивајући тако Задужбину др
Николе Крстића. Академији је оставио и своје белешке о приватном и јавном
животу и дозволио да се читају 10 година након његове смрти. Умро је у Београду
1902. године.9

9
Приватни и јавни живот, I, 5-8; Српски биографски речник, 5, Нови Сад 2011, 385-386; Б.
Миљковић Катић, Паметна марљивост и разборита штедња, Српске студије, 2, 45.

6
 Београд 60 – их година 19. века

Друга владавина кнеза Михаила (1860-1868) била је обележена припремама

за рат против Турске. Све је било подређено националном ослобођењу, сва власт се
налазила у рукама владара, радило се на утврђивању законитости и опоравку
државних финансија. Престоница Србије, Београд, је као и остатак земље, био у
лошем стању, а ситуацију је додатно отежавало то што је у турско становништво
живело заједно са српским. Заједнички живот Срба и Турака доносио је
свакодневне несугласице и несигурност.
На почетку 19. века Београд је био слика и прилика турске касабе са уским
кривудавим улицама и старим турским кућама. У Београдској тврђави се налазио
турски гарнизон, а топови су били уперени ка српском делу вароши. Граница
између српске и турске вароши ишла је од Дунава, преко Видин капије и шанца да
Стамбол капије, а лево од Стамбол капије налазила се Сава капија која је водила
границу до реке Саве. Сукоб између српског и турског становништва ће ескалирати
1862. године након догађаја код Чукур чесме 10 и турског бомбардовања београдске
вароши. Међународна конференција у Канлиџи, предграђу Цариграда, донела је
одлуку да муслимански цивили морају да напусте Београд, али да турски гарнизон
може да остане у Београдској тврђави. Кнез Михаило се тек 1867. године
дипломатским путем изборио да му султан преда Београдску тврђаву.11
Са одласком муслиманског становништва почиње препород Београда, који
постаје привредно, културно и политичко средиште Срба.12 Источњачка
цивилизација мењана је европском културом. Полако је продирао европски стил
градње. Турска одећа замењена је одећом шивеном по западним узорима. Почиње
да се развија скроман друштвени живот грађана Београда чији се број све више
повећавао. Средином 19. века Београд је имао око 18 000 становника.13

10
Турски војници су код Чукур чесме убили једног српског дечака.
11
К. Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд 1983, 30-31; С. Рајић, Велика Британија и
градско питање 1866/1867 – Борба за Београд, Београдски историјски гласник 4. (2013)
12
Једино је Београд и можда нешто Шабац и Смедерево налик на европске и то мале, вароши; на
другим је местима свакојако. Приватни и јавни живот, I, 33.
13
А. Вулетић, Породица у Србији средином 19. века, Београд 2002, 104-106.

7
 Водећи белешке о приватном животу, Крстић је оставио сведочанство о
томе шта су радили и како су се забављали становници тадашњег Београда који је
тек почео да добија обрисе европског града. Мушкарци су одлазили у кафане,
кафану Јована Замастила на Врачару, код Смутека, у Јевремову башту... Увече се
одлазило на вечере и седељке где им је време пролазило у разговору и картању.
Честе су биле шетње до Топчидера и Калемегдана. Позоришне представе у
Београду су се одигравале и пре него што је Београд добио зграду Народног
позоришта 1868. године. Славиле су се крсне славе, имендани и државни празници.
Највећи друштвени догађаји били су балови које је кнез Михаило организовао
преко зиме. Одржавани су или у Двору или у сали Београдске општине. На
баловима се играло оро и кадрил. Жене угледних грађана су организовале посела у
својим домовима. Посела су имала и забавни и образовни карактер јер су се
окупљене жене међусобно саветовале и делиле своја искуства.14

14
Приватни и јавни живот, 1, 96, 101, 113-114; К. Н. Христић, нав. дело, 13; А. Вулетић, Између
посела и балова, Београд 2013, 119.

8
 Девојке

Под појмом девојка у дневницима Николе Крстића подразумевају се женске

особе које имају више од 14 година и нису још увек ступиле у брак. Никола Крстић
је доста писао о њима и њиховом понашању и износио критике на њихов рачун.
Забележио је податке о девојачком животу, понешто о њиховом образовању, а
највише о припремама за брак и склапању брака.

Моралне норме и ширење гласина

Основни Крстићев став о понашању девојака огледа се у његовој реченици:

Добра је она девојка за коју се ништа не чује. 15Девојка је требало да мисли на свој
углед и да не дозволи да буде предмет оговарања. Београд је у то време био варош
са око 18 000 становника. Мали број становника, доколица и менталитет
погодовали су ширењу трачева. Све оно што је било другачије од уобичајеног и
што је одскакало од устаљених правила понашања претило је да покрене оговарање
вароши. Свака девојка која је била несташна, причљива или слободнија у
понашању давала је повода за оговарање.16
Крстић је сматрао да девојке не треба да остају насамо са младићима и
критиковао је могућност да дође до њиховог зближавања. Било је пожељно да у
јавности уз младе девојке увек буде неко од њихове породице. Најчешће су то биле
мајке. Стални надзор требало је да их спречи да помисле и ураде нешто лоше. Док
је био у Паризу Крстић се чудио када је видео да младе девојке долазе у школу без
пратње.17
Крстић је са многим девојкама био близак, или како он то пише у тешњим
везама. Ипак, бринући о девојачкој невиности, која се веома ценила, са њима је
ретко ишао до краја. Све се завршавало на пољупцима, његовим проценама да ће се

15
Приватни и јавни живот, II, 9.
16
Р. Љушић, Љубавни живот српских владара и политичара, Ниш 2000, 109.
17
Приватни и јавни живот, I, 24; Приватни живот, I, 190.

9
те девојке веома слободно понашати када ступе у брак и надањима да ће га волети
када се удају.18
Највећа срамота, која је једну девојку могла да погоди, била је рађање
ванбрачног детета. Ленка, једна од девојака са којом је Крстић био близак, је остала
трудна и тиме навукла срамоту на своју породицу. Пошто се сумњало да је дете
Крстићево, њен отац је од њега тражио надокнаду од 150 дуката. Крстић је
забележио да Ленка није била једина девојка која се слободно понашала, али да је
имала велику несрећу да остане трудна. Нежељена трудноће су прекидане на
различите начине, трудне девојке би се на брзину удавале, одлазиле у друга места
да се породе или давале децу на усвајање. Колико је рађање ванбрачног детета било
друштвено неприхватљиво, говори изјава Крстићеве пријатељице Софије
Маринковић, која је сматрала да би за Ленку било боље да се не опорави од
болести која ју је задесила након порођаја. Крстић није осећао одговорност због
ситуације у којој се Ленка нашла, али је жалио због могућности да се прочује да је
дете његово јер би то могло да поквари његов углед.19

Балови

Зимски балови били су права прилика да девојке изађу у јавност, покажу се

у најбољем светлу и привуку потенцијалне просце. Сваки одлазак на бал изискивао
је велике припреме и не тако мале своте новца. Крстић је критиковао расипништво
и лускуз и сматао је да су одласци на балове непотребан трошак. Ипак, многе мајке,
попут његове пријатељице Софије Маринковић, су желеле да својим ћеркама
обезбеде само најбоље и нису жалиле новац који је одлазио на балске припреме.
Често се дешавало да се и задуже, само да би им приуштиле све што је потребно.
На тај начин су успевале да прикажу висок друштвени статус своје породице, али
без реалног финансијског покрића.20
Морало се мислити на све, од хаљине, преко фризуре, па све до детаља који
је требало да истакну девојачку лепоту. Требало је обезбедити кола која ће девојку
18
Док се та девојка уда, биће, држим, дост склона пустити се у ђаволије; Приватни живот, I, 311.
19
И друге девојке проводе љубав, ал нису несрећне да роде!; Приватни живот, I, 9, 13-14, Приватни
и јавни живот, II, 264-265.
20
Приватни и јавни живот, I, 249.

10
превести до бала и тако показати њен добар материјални статус, који је често био
пресудан при одабиру брачних партнера. Кројачице које шију или преправљају
старе хаљине, онда када за нове није било довољно новца, биле су чести гости у
кући Маринковића. Кристина Маринковић је од 18. године почела са великом
пажњом да се припрема за балове, јер је сваки бал био нова могућност да упозна
свог будућег мужа. Балови су били места где су младићи могли да се удварају,
ангажују девојку за плес, поклоне јој цвеће или је часте пићем. Крстић је замерао
Кристини да се сувише слободно понашала на баловима, да је кокетирала и
очијукала са многим мушкарцима. Сматрао је да је лоше што је често мењала
партнере за игру и да ће таквим својим понашањем успети да привуче удвараче али
не и просце. Био је сумњичав да ли ће Кристина исто понашање задржати и када се
уда, тј. да ли ће бити верна у браку.21

Удаја

Проналажење доброг мужа и удаја су били основни задаци сваки девојке и

готово једина животна опција које су имале. Брак је био императив, а о ступању у
брак говорило се као о проналажењу среће. 22 Избор младожење је била једна од
најважнијих избора јер је удаја била прилика да се побољша материјални и
друштвени положај. Обзиром да је момака било више него девојака, нису се
удавале само оне девојке које су имале већу физичку ману, које су биле слепе,
глуве или сакате. Удавале су се чак и девојке које су родиле ванбрачну децу, али за
младожење другог реда, тј. оне који су били сиромашни, старији или за удовце. 23
Црква није одобравала удају пре него што девојка напуни 14 година. Девојке су
најчешће ступале у брак у 19. или 20. години. Крстић је приметио да Кристина
добија лице старачке девојке, и да је питање да ли ће успети да се уда. У том
тренутку Кристина је имала 19 година.24

21
Приватни и јавни живот, II, 226-228, 234.
22
У Крстићевим белешкама израз да се усрећи значи да се уда. Приватни живот, II, 48.
23
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, Београд 2008, 207.
24
Никола Крстић, Дневник. Приватни живот, I, Београд 2006, прир. А. Вулетић, 33; А. Вулетић,
Брак у Кнежевини Србији, 159.

11
 Будући млада и младожења су имали своја очекивања од партнера.
Кристина Маринковић је свог будућег мужа описала речима: „Не тражим Бог зна
шта, нек буде поштен и нек није голотиња.“. У ретким приликама, када Крстић
пише о могућности да се ожени, овако описује девојку за коју сматра да је добра
прилика: „Слаба је истина, али даровита, доброг срца, лепа, па уз све то и
богата...“. У оба случаја се примећује да се о питању материјалне ситуираности
брачног патрнера веома водило рачуна. Поред повољног материјалног стање, било
је пожељно да девојка буде здрава, вредна, смерна и из ваљане куће. Најпожељније
су биле богате девојке које нису имале браће. 25 И будући младожења требало је да
буде здрав, непорочан, да има посао и да је из добре фамилије. У случајевима када
се радило о имућним и угледним породицама, физички изглед, карактерне црте и
образовање будућег партнера су могли да се занемаре.26
Склапање брака није се тицало само будућих супружника већ и њихових
породица, јер је брак био и средство за ширење социјалне мреже и склапање
породичних савеза. Бракови су најчешће склапани у оквиру истих етничких група,
занимања или имовинског статуса. Ипак, посебно је било актуелно склапање
бракова између девојака из трговачких породица и чиновника. Трговци су
доносили материјална средства, а чиновници углед, па је због тога ова комбинација
била веома пожељна.27 Да би дошло до склапања брака водили су се преговори,
износиле понуде и захтеви, склапали предбрачни уговори. Пре давања пристанка,
обе породице су се темељно распитивале о другој страни. Често су постојали и
посредници, такозване проводаџије, неко од комшија, родбине или пријатеља, који
су предлагали ко би са ким могао да ступи у брак и радили на томе да се брак
склопи. Крстић је прибележио да му је два пута пропала шанса да се ожени јер није
радио преко баба.28 Често се дешавало да је све завршавано преко проводаџија, да
се младенци нису познавали пре венчања и да су видели само фотографију свог
будућег супружника.29

25
Женска деца су могла да наследе имање у случају да није било мушких потомака.
26
Приватни и јавни живот, II, 155; Никола Крстић, Дневник. Приватни живот, II, Београд 2007,
прир. А. Вулетић, 229.
27
Београдски трговац Хаџи-Томић је био таст 4 министра.
28
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 108-109. Приватни живот, II, 123.
29
Приватни живот, II, 419.

12
 У предбрачне договоре спадало је питање мираза. Мираз се јављао у
друштвима где је економска улога жене мала и представљао је надокнаду за њено
издржавање у новој породици.30 Могао је да се састоји од опреме за кућу, девојачке
спреме или новца. Новцем који је девојка добијала у мираз управљао је њен муж,
али је он по правилу остајао њена својина. Обезбеђивање мираза је стварало
материјалне неприлике за младине родитеље. Крстићева пријатељица Пљакићка
морала је да прода сав свој накит како би могла да уда кћерку. Софија Маринковић
је уз своју кћерку давала 800 дуката, 500 дуката одмах и 300 дуката након њене
смрти.31
Након договора о миразу, следила је просидба, где су младенци једно
другом давали поклон, тзв. аманет. Од удаје почиње период прилагођавања младе
животу у новој породици. Крстић је сматрао да ће Кристина добро живети са новом
породицом ако буде паметна и добро се покаже пред њима. Пуноправни члан нове
породице жена је постајала тек након што роди прво дете. Крстић је рађање деце
видео као испуњење мисије сваке жене.32

Образовање

Прве школе за женску децу су отворене средином 40 – их година 19. века,

али је број женске деце која су се школовала остао много мањи од броја мушке
деце. Трговци су ретко школовали женску децу и од ране младости су их
припремали за удају. Због тога што потичу из имућне породице и са собом носе
велики мираз спадале су у најпожељније девојке за удају. 33 Образовање у основној
школи за девојчице је трајало 4 године. Девојчице су училе веронауку, српски
језик, историју, стране језике, ручни рад, свирање, певање и играње. Након тога
постојала је могућност да девојчице наставе школовање у Вишој женској школи
где су могле да се припремају за позив учитељице. Виша женска школа многима

30
У селима где је економска улога жене била велика јер је она представљала радну снагу била је
уобичајена куповина девојке – плаћање одштете породици девојке за губитак радне снаге.
31
Приватни живот, I, 149, 181
32
Приватни живот, I, 193; Приватни живот, II, 428, 458.
33
А. Вулетић, Породица у Србији средином 19. века, 131, 135

13
није одговарала, па су стизале жалбе на Катарину Миловук, управницу Више
женске школе, јер се сматрало да се девојке тамо уче безобразлуцима. 34
Крстићева пријатељица, Енглескиња Аделина Ирби 35, му је предочила да би
желела да у Београду оснује Велику женску школу. Крстић је требало да њену
идеју изложи председнику владе Илији Гарашанину. Том приликом Крстић је
тадашњу Вишу женску школу описао као неподобну за српски народ, јер су се тамо
девојке училе да постану госпође, а не добре домаћице.36
Једна од ретких учених девојака које је Крстић помињао и помагао у
образовању била је Персида Пинтеровић, наставница немачког језика и краснописа
у Вишој женској школи. Волео је да разговара са њом и да је подучава. За њу је
наводио да је вредна и учена. Сматрао је да може да напредује јер поседује мушку
памет.37

34
Трговину неће водити никад, а ни знања добијати, зашто ће им онда вештина читања и писања
осим да се разаберу у љубавним писмима и да могу на њих одговарати; А. Вулетић, Између посела
и балова, 40; Приватни живот, I, 313;
35
Аделина Ирби и Георгина Макензи су Енглескиње које су 60 – их година пропутовале Балканско
полуострво. Резултат њихових путовања је књига Путовање по словенским земљама Турске у
Европи, коју је Крстић превео на српски и помогао њено објављивање на нашим просторима.
36
Јавни живот, I, 241.
37
Приватни живот, I, 358; Приватни живот, II, 8, 45, 200.

14
 Удате жене

Институција брака је била високо вреднована у 19. веку. У другој половини

19. века, када су у Србији доминирале идеје националног ослобођења и уједињења,
чувале су се традиционалне вредности и патријархални модели. Крстић је оставио
много података о удатим женама и њиховом положају, као и о предностима и
манама брачног живота. Уочио је да су се иза слике идеалног пара, која се
приказивала у јавности, крили проблеми, несугласице и незадовољство
супружника. Другачија слика у јавности приказивана је да би се испоштовале
друштвене норме. Крстић је навео пример својих познаника који су се у јавности
показивали као срећан брачни пар, а код куће се свађали и тукли. Употреба силе
над женама је било оправдано уколико жена није савесно испуњавала своје
дужности. У супротном, јавност је критиковала насиље над женама.38
Крстић није био велика присталица брака. Сматрао је да би више бракова
успевало када би било могуће да се будући супружници привремено саставе и
испробају да ли могу да живе заједно. У 19. веку ова његова идеја била je
друштвено неприхватљива.

Положај и дужности жене у браку

Крстић је о дужностима жене у браку највише разговарао са својом

пријатељицом Хермином Ескин. Она је као најважнију дужност жене истицала
верност мужу и поштење. Жена је требало да поштује свог мужа и да се труди да
му у свему угоди. О правима и дужностима супружника говорио је и Грађански
законик.39 Био је заступљен патријархат, мушкарац је био глава породице и био је
дужан да се стара о њој. Био је заступник и заштитник своје жене. Мушка
доминација је посебно долазила до изражаја у јавности. Забележено је да су жене
добијале надимке на основу занимања којима су се бавили њихови мужеви. 40 Удате
жене у градским срединама најчешће нису имале других обавеза од вођења

38
Приватни и јавни живот, II, 105.
39
Српски грађански законик је донет 1844. године по узору на аустријски грађански законик.
40
нпр. катановица – жена коњичког официра, кулунџиница – жена златара.

15
домаћинства и бриге о деци. Биле су дужне да слушају мужеве и поштују њихове
одлуке. Од жена се није очекивало да дају допринос породичној егзистенцији. По
ступању у брак жена је губила пословну способност, није имала право да стиче
имовину и да њоме располаже. Да би ступиле у државну службу, женама је била
потребна мужевљева сагласнот.41
Удајом је жена постајала подређена свом мужу, али и његовој породици.
Жена је морала да се прилагоди начину живота куће у коју је дошла и да се
потруди да је нова породица прихвати и заволи. Невеста је била најмлађи члан
породице и требало је да буде услужна према свима. Њен статус се поправљао када
роди прво дете. Крстић наводи пример Кристине Маринковић, удате Хаџи Томић,
која се није добро слагала са свекрвом и мужевљевим сестрама. Критиковао је
Кристину због лењости и због тога што није покушавала да изглади односе са
свекрвом. Због неслагања са новом породицом Кристина се свађала са мужем и
умало није дошло до њиховог разлаза.42

Брачна неверства

У својим дневницима Крстић је оставио сведочанства о многим брачним

неверствима. Крстић је био умешан у многа брачна неверства и није се много
освртао на моралне обзире. Судећи о преварама, Крстић је имао двоструке аршине.
Кривицу за превару је пребацивао на жене, и оптуживао их да су порочне и
покварене. Своју кривицу је негирао и правдао се страшћу и природним нагоном.43
Многе удате жене су варале своје мужеве због материјалног интереса.
Крстић је имао неколико љубавница које су му за узврат тражиле поклоне, новац
или друге услуге. Једна од Крстићевих љубавница била је и супруга његовог
доброг пријатеља Јосифа Панчића44, Милева Панчић. Иако је био у страху да ће се

41
Приватни и јавни живот, I, 25; Приватни живот, II, 47, 49, 52; Српски грађански законик, члан
109. и 110.
42
Приватни живот, I, 257-258, 290, 299; Приватни живот код Срба у 19. веку, прир. Ана Столић,
Ненад Макуљевић, Београд 2006, 116.
43
В. Јовановић, Критицизам и аутоцензура у Дневницима Николе Крстића, Српске студије, 2, 59,
60.
44
Јосиф Панчић (1814-1888), био је српски лекар, ботаничар, професор природних наука на Лицеју
и први председник Српске краљевске академије.

16
за њихову тајну везу сазнати и да ће се тиме замерити Панчићу, Крстић је одржавао
везу и имао интимне односе са његовом женом док је она била у другом стању.
Крстић није осећао кривицу због те везе и наводио је да Панчићка није имала стида
и није се отимала када јој се приближио. Она је себе правдала тиме што јој муж
никада није код куће и што не задовољава њене потребе. Убрзо је почела да тражи
и материјалну помоћ од Крстића.45
При сусрету са женама Крстић је увек процењивао колике су његове шансе
код њих. Прве знаке љубазности које су му жене упућивале тумачио је као позив да
са њима покуша нешто више. Тако је Јелену Новаковић, супругу Стојана
Новаковића, са којом је такође био близак, окривио да га је мамила својој
љубазношћу. Она је сматрала да је Крстић дужан да јој пружи новчану помоћ јер је
због њега ризиковала да упадне у невоље.46
За нека брачна неверства се сазнало јер је су супружници једно друго
заразили полним болестима. Крстићева пријатељица, Хермина Eскин осећала је
велику одбојност према свом мужу од када је на њу пренео полну болест. Хермина
је остала у браку, али са мужем није имала никаквих односа. Крстићу је рекла да са
мужем живи као са братом. Ипак, није желела да се разведе од њега јер није желела
да изазове скандал и трпи осуду јавности.47
Из Крстићевих бележака се види да се многе удате жене нису уздржавале од
приближавања другим мушкарцима, уколико су из тих веза могле да извуку
некакву добит. Чак су и преварени мужеви покушавали да извуку неку корист и од
љубавника своје жене тражили надокнаду. Слободније понашање удатих жена је
изазивало критику друштва и због тога је чувано у тајности. Казнени законик из
1860. године је прописивао и казне за прељубу. Прописане казне биле су много
строжије за жене него за мушкарце. Доказана прељуба била је једини начин да неко
од супружника добије развод.48

Брачне несугласице и развод

45
Приватни живот, II, 40, 68, 72, 90.
46
исто, 100; Бар да ме помажете, кад ме већ несрећну чините, и тако једва се излази с крајем на
крај; исто, 120.
47
Приватни живот, II, 91, 130, 155.
48
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 33, 266-268.

17
 Крстић је у свом дневнику забележио многе жалбе жена на своје мужеве и
да многи брачни парови не живе како доликује. Жене су се жалиле када мужеви
нису испуњавали њихове жеље, амбиције и очекивања. Жалиле су се и онда када
им мужеви нису посвећивали довољно пажње и када им нису пружали заштиту.
Крстићевог пријатеља жена је напустила јер није могла да трпи малтретирање и
лош живот са њим. Брачни парови су се свађали и због новца, када су жене сувише
трошиле или када су мужеви коцкајући се губили новац.
Док је Крстић боравио код свог пријатеља Косте Магазиновића забележио је
појединости о његовом браку. Приметио је да Магазиновићи живе у нескладу и без
љубави, да се често свађају, а понекад и туку. Једно друго су оптуживали за
неверство. Коста Магазиновић се понашао веома посесивно, није дозвољавао
супрузи да прича са другим мушкарцима, чак ни да скреће поглед док су у шетњи.
Узрок њихове неслоге Крстић је видео у томе што се при склапању бракова више
водило рачуна о материјалном стању супружника него о њиховим особинама.49
Иако су живели у неслози, многи брачни парови су морали да остану заједно
јер је развод био друштвено оправдан само у малом броју случајева и било га је
тешко добити. Жене су чешће подносиле захтеве за развод брака, а као разлог су
наводиле неверство, злостављање, одсуство супружника, импотенцију и бигамију.
У случају развода брака, супружник за кога би се утврдило да је крив морао је да
издржава невиног супружника.50

49
Приватни живот, II, 259-261, 263.
50
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 189, 190, 274.

18
 Удовице

Жена је након мужевљеве смрти могла да постане власник или уживалац

његовог имања. Муж је тестаментом могао да прогласи жену за наследника. Право
на удовичко уживање, тј. право на издражавање, удовица је имала док се не преуда.
Било да је власник или уживалац, жена није имала право да самостално брине о
иметку и деци јер се сматрало да жене нису пословно способне. Због тога су им
додељивани тутори, тј. старатељи. Тутори су бринули о пословима и финансијама и
помагали су жени у одгајању малолетне деце. Помагали су школовање деце,
учествовали су и давали савете при сваком битнијем догађају за породицу, као нпр.
тражење младожење за девојку.
Никола Крстић је, заједно са Теодосијем Мраовићем51, био тутор Софије
Маринковић52 и њене деце. Бринуо се о њеним трошковима и старао се о исплати
пензије која јој је била додељена након мужевљеве смрти. Њеној деци и њој је
давао новчане позајмице, од којих му многе нису биле враћене. Преко својих веза,
залагао се да Маринковићкин син Ива добије пуну стипендију за школовање у
иностранству. Давао му је новац и очинске савете о томе како треба да се понаша.
Маринковићкиној ћерки Кристини је, док је била девојка, испуњавао различите
хирове, поклањао јој накит и материјал за хаљине.
Никола Крстић се упустио у емотивну везу са Софијом Маринковић. Та
кратка емотивна веза донела му је многе невоље. Његове симпатије према њој нису
биле узвраћена па је он у својим дневницима често анализирао њихове односе и
њено понашање. Чини се као да је сматрао да заслужује надокнаду за своје услуге и
помоћ. Био је револтиран јер његова наклоност према Маринковићима није била
узвраћена истом мером, па су између њих и њега често избијале несугласице.
Осећајући обавезу да брине о породици Маринковић, Крстић је покушавао да им се
наметне и љутио се када нису слушали његове савете.53

51
Теодосије Мраовић је био Србин рођен у Аустро-Угарској, професор Богословије у Београду је
био од 1843. до 1874, а митрополит београдски од 1883. до 1889. Био је близак пријатељ Николе
Крстића који га је често помињао у својим дневницима.
52
Софија Маринковић је била супруга Вука Маринковића, доктора медицине и професора физике на
Лицеју.
53
Приватни и јавни живот, I, 140-146, 162.

19
 Удовице су могле поново да се удају након 9 месеци, како би се показало да
ли су биле у другом стању у тренутку смрти супруга и да не би дошло до тога да
нови партнер одгаја туђе дете. У занатским и трговачким круговима забележено је
да су се калфе и помоћници женили удовицама занатлија и трговаца код којих су
радили. Ови бракови су омогућавали наставак покојниковог посла и његов
опстанак у породици, тј. доносили су материјалну корист и младићима и
удовицама. Ипак, нови бракови најчешће су склапани између партенра који су већ
имали брак иза себе.54

54
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 174, 177.

20
 Проститутке

Никола Крстић је први пут писао о проституцији док је био на путовању по

Европи. Заблежио је да је било много жена и девојчица које су стајале на услузи у
замену за новац. Сиромаштво је било један од основних разлога за бављање
проституцијом, како у другим градовима, тако и у Београду. За велики број жена
сопствено тело је било једино што су могле да употребе да побољшају свој
материјални положај. Нуђење сексуалних услуга некима је био главни извор
прихода, док су неке жене то радиле повремено и по потреби. Проституцијом су се
бавиле удовице, остављене жене, девојке без очева, тј. женске особе које нису
поред себе имале мушкарце у улози заштитника и старатеља. Крстић је проценио
да су неке проституке у Београду имале само око 15 година. Неке од њих нису биле
ни младе, ни лепе, али су, како бележи Крстић, биле добре за нужду. Међу
проституткама у Београду било је и странкиња из Италије и из Аустро – Угарске.55
На почетку вођења својих дневника Никола Крстић је био суздржан што се
тиче ступања у односе са женама. Неколико пута одбијен и разочаран у љубав, за
себе је сматрао да је ружан и да због тога никада неће наћи жену која би могла да
га заволи.56 Касније је упорно трагао за женама које би пристале на ђаволије или
шалу са њим. Често је у потрази за женским друштвом стизао и до проститутки или
како он бележи јавних жена. На његовом путу уживања нису стајале ни полне
болести, од којих је често боловао, ни моралне норме. Ипак, повремено је осећао
грижу савести и страх да ће његов углед бити нарушен ако се сазна да користи
услуге београдских проститутки.
Никола Крстић бележи да је немаштина и невоља многе натерала да се баве
овим послом и да у Београду никада није било више проститутки. Најчешће су
могле да се сретну на Калемегдану и у околним улицама. Многе од њих су
пристајале на различите ствари само да би побољшале своје материјално стање.
Чак су и ћерке, на очиглед и уз пристанак својих мајки, доводиле заинтересоване
мушкарце у своју кућу. Иако је добро познавао моралне норме, па чак и сам

55
Приватни живот, I, 250-253, А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 219.
56
Леп нисам, а нисам ни млад, па ни дара немам задобити женску љубав. Приватни живот, II, 56.

21
критиковао проституцију, Крстић није одустајао од посета проституткама и био је
добро позната муштерија у њиховим круговима.57
Није био поносан што је ступао у контакте са толико жена и често је себе
прекоравао што не може да престане да чини лудорије. Био је решен да се не враћа
проституткама када је добио полну болест, али га је та одлука брзо напустила. Како
не би поново долазио у непријатне ситуације, почео је да користи презервативе
који је требало да га штите од белаја, тј. од полних болести.58
Крстић је ступао у односе са многим женама из нижих друштвених слојева
којима проституција није била основно занимање. Према неписаним правилима, у
опис посла слушкиња, куварица и праља спадало је и пружање сексуалних услуга.
У замену за сексуалне услуге добијале су новац који је допуњавао њихов буџет.
Примећује се да се Крстић другачије понашао према њима него према женама из
виших друштвених слојева. Жене из виших друштвених слојева уживале су његово
поштовање и уважавање. Користио се сиромаштвом и безизлазном ситуацијом
девојака из нижих друштвених слојева, пружао им је материјалну помоћ и за узврат
очекивао њихов пристанак на сексуалне односе.59

57
Приватни живот, II, 12, 97.
58
исто, 122, 129, 166.
59
А. Вулетић, Друштвени оквири емотивног света у Дневнику приватног живота Николе Крстића,
Српске студије, 2, 23; Брак у Кнежевини Србији, 219.

22
 Жене из породице Обреновић

Као државни чиновник, повереник кнеза Михаила за одређене дипломатске

мисије и као пријатељ људи који су били блиски породици Обреновић, Никола
Крстић је имао прилику да се упозна и да остави белешке о женама из ове
породице. Лична познанства са кнегињом Јулијом Хуњади, Томанијом Обреновић,
Анком Константиновић и њеним кћеркама Катарином и Симком омогућила су му
да се ближе упозна са ситуацијом у владарском дому. Крстић није само бележио
податке о њима, већ је давао оцене и критике њиховог понашања и поступака.
Проценио је да ја било доста скандала везаних за породицу Обреновић. Од
неверстава и раскалашног живота кнеза Милоша, преко ванбрачне деце Анке
Константиновић и кнеза Михаила, па до несугласица и развода кнежевског пара.
Крстић је наслутио трагедију породице Обреновић јер су њени чланови
занемаривали народни интерес због личних осећања и потреба. Његова слутња се
обистинила у Мајском преврату 1903. године.60

Кнегиња Јулија Хуњади

Јулија Хуњади се удала за кнеза Михаила 1853. године. Од самог почетка

њихов брак није био добро прихваћен у Србији, јер је кнегиња била католкиња.
Брачни односи између кнеза и кнегиње су постали затегнути због кнегињиног
неверства и везе са грофом Карлом Аренбергом. Кнез Михаило је и сам имао
ванбрачног сина Велимира са Маријом Бергхаус.
Кнегиња Јулија је 1863. године отишла у дипломатске мисије у Лондон,
Париз, Венецију и Удине. Ове дипломатске мисије биле су значајне за Кнежевину
Србију, јер су имале за циљ упознавање Европе са стањем у Србији и налажењу
евентуалне подршке за рат против Турске. Кнегињин одлазак на путовање по
Европи поклапа се са захлађењем односа између ње и кнеза. У то време покренуте
су и гласине о могућем разводу кнежевског пара.61

60
Никола Крстић, Дневник. Јавни живот, I, Београд 2005, прир. М. Јагодић, 216.
61
Јавни живот, I, 28, 70

23
 Највише података о кнежевском пару Крстић је добио до свог пријатеља
Ђуре Даничића62. Крстић је анализирао њихов однос и износио ставове о њиховом
разводу. Сматрао је да је веома значајно да владарски дом живи у слози и тако
пружа позитиван пример народу. Због тога је требало да кнез остави по страни
своја приватна осећања и да поступа у најбољем интересу народа. 63 Развод је по
њему био оправдан само политичким разлозима, али не и личним осећањима кнеза
Михаила. Могао је да се ожени неком страном принцезом и тако обезбеди савезе и
помоћ за Србију. Крстић је сматрао да би био мудар потез да се кнез Михаило
ожени Јеленом Карађорђевић, ћерком кнеза Александра Карађорђевића (1842-
1858). Овај брак би допринео измирењу династија Обреновић и Карађорђевић, а
самим тим и унутрашњој стабилности Србије.64
Кнегиња је отишла из Београда у лето 1865. године и више се није враћала.
У марту 1866. имена кнежевског пара престала су да се помињу на црквеним
службама. Католичка црква није признавала развод брака, па су кнез и кнегиња
склопили уговор који је означио њихов разлаз. Кнез Михаило је кнегињи Јулији
дао на уживање свој дворац у Бечу и 5500 дуката годишње. Задржала је и презиме
Обреновић, али више није могла да носи титулу кнегиње. Крстић је приметио да је
кнез био великодушан према својој бившој супрузи. Кнез Михаило није хтео да
покрене парницу против ње и приложи писма која је писала грофу Аренбергу која
су била доказ њеног неверства. Да је покренуо парницу, на којој би била доказана
њена кривица, кнегиња Јулија не би имала право на издржавање.65
Никола Kрстић је срео кнегињу Јулију у Букурешту након смрти кнеза
Михаила. Она је том приликом показала интересовање за кнежев гроб и ситуацију
у Србији. Након смрти кнеза Михаила, кнегиња је водила спорове са Михаиловим
наследницима око имања и борила се да уговор који је склопила са покојним
кнезом остане на снази. Затражила је и правну помоћ од Крстића који је за њу
преводио неке чланове Грађанског законика. Посебно јој је био битан члан по коме
62
Ђура Даничић (1825-1882), српски филолог, присталица Вуковог правописа, професор на Лицеју.
Био је близак кнежевском пару и учитељ српског језика кнегиње Јулије.
63
Као човек може мислити шта хоће, као владалац дужан је и мислити и радити о томе да се
народно добро и народни напредак од сваке руке потпомогне; Јавни живот, I, 28.
64
Јавни живот, I, 205.
65
исто, 244-245, 291; Никола Крстић, Дневник. Јавни живот, II, Београд 2006, прир. Милош
Јагодић, 140.

24
она као странкиња и удовица кнеза Михаила није изгубила право на српско
држављанство, а самим тим и на уживање имања које јој је оставио.66
Јулија Хуњади је била једна од жена о којима је Никола Крстић имао
позитивно мишљење. Одао је признање њеним дипломатским мисијама, са
дивљењем је писао о њеној интелигенцији и манирима.

Томанија Обреновић

Томанија Обреновић је била супруга Јеврема Обреновића, брата кнеза

Милоша. Никола Крстић је са њом одржавао и приватне и пословне везе и имао је
прилику да је добро упозна. Њих двоје су ступили у контакт јер је Томанија
сматрала да је Крстић могао да буде погодан учитељ за њеног унука Александра
Константиновића67. Та сарадња није остварена, али се Томанија са Крстићем
саветовала и око школовања свог другог унука Милоша68.
Пословни односи између Томаније и Крстића су остварени када је кнез
Михаило задужио Крстића да иде у Влашку где се водио судски процес против
Томаније. Јеврем Обреновић је своје имање у Влашкој оставио супрузи Томанији и
сину Милошу. Међутим, због Милошеве непажње и коцкарских дугова велики део
имања је био задужен. Када је Милош умро, његов део имања је прешао на његовог
сина Милана. Крстићев посао је био да спречи насилну продају имања због наплате
дугова.69
Крстић је био запрепашћен неодговорношћу и немарношћу са којом су
Обреновићи приступили овом проблему. Томанији је редовно слао писма у којима
ју је обавештавао о текућој ситуацији. О њој није имао позитивно мишљење,
критиковао ју је због нерационалног односа према имању и себичности. Заједљиво
је приметио да је Томанија надживела скоро целу породицу70.

66
Приватни и јавни живот, II, 328-331.
67
Александар Константиновић је био син Томанијине ћерке Анке и Александра Константиновића.
68
Милан Обреновић је био син Томанијиног и Јевремовог сина Милоша и Марије Катарџи, будући
кнез (1868-1882) и краљ Србије (1882-1889).
69
Ј. Милановић, Томанија Обреновић и Никола Крстић, Српске студије, 2, 119.
70
Томанија Обреновић је умрла 1881. године. Била је једина из кнежеве пратње која је неповређена
изашла из атентата у Кошутњаку.

25
 Анка Константиновић

Анка Константиновић је била ћерка Томаније и Јеврема Обреновића. За

Александра Константиновића се удала 1842. године. Са њим је имала сина
Александра и ћерку Катарину. Са мужем своје покојне сестре родила је ванбрачну
ћерку Симку.71
Из разговора које је водио са Анком, Крстић је закључио да се веома
разликовала од других жена тог времена. Истицао је њену борбеност и снагу коју је
улагала у остварење својих амбиција. Њено мишљење и изношење ставова о
ситуацији у држави или на двору веома је интригирало Крстића. Био је очаран
њеном љубазношћу и манирима и предвиђао јој је велику улогу у дешавањима у
Србији.72
Анка Константиновић се мешала у државна питања и имала је велики утицај
на двору, нарочито након одласка кнегиње Јулије из Србије. Због тога је Крстић
изразио сумњу да је Анка допринела разлазу кнежевског пара. Утицала је на свог
брата од стрица кнеза Михаила и предлагала му своју ћерку Катарину за жену.
Идеју о браку између кнеза Михаила и његове сестричине оспоравали су кнежеви
саветници, црква и јавност. Питање поновне кнежеве женидбе допринело је
дисхармонији у владарском дому, паду владе и пензионисању Илије Гарашанина. И
Крстић је у својим дневницима изражавао негодовање због могућности да се кнез
ожени Катарином Константиновић. Чак је закључио да му је веза са њом дошла
главе. Наиме, да њих двоје нису шетали по Кошутњаку тога дана, кнез би можда
избегао атентат.73
Крстић је замерио Анки јер је вршила превелики утицај на кнеза и
допринела државној нестабилности зарад личних интереса. Иако је био њен
познаник, није изразио жаљење због њене погибије у атентату 1868. године.74

71
Јавни живот, I, 28.
72
Приватни живот, I, 292-293; Јавни живот, I, 252.
73
Јавни живот, I, 321, 348, Јавни живот, II, 140.
74
На погребу је било много света, али мало, врло мало господе; видело се како су је мало
поштовали, а све стога што је утицала с хрђаве стране на кнеза и што је више утицала, но што је
требало; Јавни живот, II, 30.

26
 Никола Крстић и Моја Гавриловић су прихватили да буду тутори
Александру и Катарини након Анкине смрти. Катарина је претходно била
Крстићева ученица, а о њој је забележио да је напуштена и необразована. Иако је
био њихов тутор, Крстић није имао никакав утицај на њих. Катарина се убрзо
удала за Миливоја Петровића Блазнавца75 и тиме је престала потреба за
Крстићевим туторством.

Миливоје Петровић Блазнавац (1824-1873), српски генерал и министар војни, намесник кнеза
75

Милана Обреновића (1868-1872).

27
 Улога жене у Београду и улога жене на селу

Србија је 60 – их година 19. века била претежно аграрна земља. У аграрним

друштвима економска функицја је, поред репродуктивне, била једна од
најважнијих функција брака. Економска функицја и вредност жене у аграрним
друштвима проистицала је од њене радне способности. Због тога је на селима, где
је жена била укључена у послове производње једног домаћинства, вредност и
потреба за њима била већа него у градовима где су се жене углавном бавиле само
одржавањем куће и нису доприносиле економском напретку. Због тога се
примећују разлике у обичајима везаним за удају девојака на селу од оних у
градским срединама.76
Удајом и доласком у нову кућу жена је доприносила повећању радне снаге
те куће. Са друге стране, дом из којег је дошла остао је умањаног радног
потенцијала. Због тога је у селима постојао обичај куповине девојке, тј. давања
надокнаде њеној породици за губитак радне снаге. Давање мираза, као надокнаде
уз девојку, није био обичај на селима како што је био у градским срединама.
Због потребе за радном снагом родитељи су се старали да што пре ожене
своје синове, док се са удајом ћерки није журило. Понекад је власт морала да се
умеша и да води рачуна да родитељи не одуговлаче превише са удајом својих
ћерки. У граду је био обрнут случај. Девојчина породица је гледала да се она што
раније уда и да се тако смањи број чланова које је потребно издржавати. Момцима
у граду се није журило и они су чекали повољан тренутак за женидбу, да буду
материјално обезбеђени и да стекну одређен друштвени положај.77
Положај жена у браку у селима и градовима није се много разликовао.
Патријархални односи су били свуда заступљени и њихова ограничења су
диктирала услове живота. Брачни парови на селима су били зависнији од остатка
породице и локалне заједнице. Самим тим, контрола над брачним паром је била
већа и брисале су се границе приватности.78

76
А. Вулетић, Брак у Кнежевини Србији, 147.
77
исто, 166.
78
исто, 206.

28
 Списак обавеза и дужности жена на селима је био много већи него што су
имале жене у Београду. Обављање тешких физичких послова додатно је
угрожавало њихов положај. Иако су биле подређене у односу на мушкарце, неретко
су обављале исте физичке послове као и они. Тешких послова нису биле поштеђене
чак ни када су биле у другом стању. Напоран рад и исцрпљеност чинили су да жене
већ у тридесетим годинама изгедају као праве старице.79

79
Јадницо! Треба кад те највеће муке сналазе да те људи нађу са обраменицом на леђи да идеш по
воду, па кад те неко запита како ти је, да не кажеш нипошто шта ти је, него да се изговориш ма
како, па да се у вајату испразниш – да родиш – да те нико и не зна; Приватни и јавни живот, I, 52.

29
 Закључак

Представа о животу жена у Београду 60 – их година 19. века зависи од угла

посматрања, тј. да ли се посматра из јавне или приватне сфере. Водећи белешке о
приватном животу, Никола Крстић је оставио податке о делу свакодневнице
Београђана која је била скривана од очију јавности. Као бележник и критичар
живота, навика и односа, Никола Крстић је омогућио ближе упознавање са
приватним животом, тј. са реалном и неулепшаном сликом која се није
презентовала јавности.
Открива нам тајне које су девојке чувале да би избегле оговарање, мотиве
којима су се водиле приликом избора младожење и триковима којима су се
служиле да их придобију. На тај начин је уз слику чедне и смерне девојке додао и
слику раскалашне девојке која није избегавала да се упусти у тешње везе са
младићима. Крстић је оставио сведочанство о нескладним браковима, брачним
неверствима и свађама. Тиме је приказао све оно што није било у складу са
друштвеним нормама. Слици подређене жене у патријархалном друштву, додао је и
слику неверне жене која покушава да добије материјалну надокнаду од свог
љубавника. Помињући пораст проституције указао је на лоше материјално стање и
кризу морала у тадашњем Београду. Пишући о женама из породице Обреновић
показао је да су жене вођене јаком амбицијом могле да утичу чак и на државне
послове.
Дневници Николе Крстића су извор у коме жене и све везано за њих заузима
битно место. Може се закључити да је живот појединих жена у Београду 60 – их
година 19. века био у нескладу са тадашњим очекивањима и правилима која су
владала у друштву и да се због страха од осуде свака неправилност и погрешка
крила од очију јавности. Због тога се тек увидом у приватност добија реална слика
и све карактеристике друштва. Никола Крстић је био хроничар и критичар
друштва, као и добар познавалац жена из различитих друштвених слојева. Његове
белешке су значајне јер нам откривају мање познате и скривене појединости из
живота Београђанки 60 – их година 19. века.

30
Списак извора:
 Никола Крстић, Дневник. Приватни и јавни живот, I, (31. децембар 1859 –
31.децембар. 1862.) прир. А. Вулетић, М. Јагодић, Београд 2005.
 Никола Крстић, Дневник. Приватни и јавни живот, II, (6.јануар 1863 - 8.
април 1864.) прир. А. Вулетић и М. Јагодић, Београд 2005.
 Никола Крстић, Дневник. Приватни живот, I, (9. април 1864 – 31. децембар
1866.) прир. А. Вулетић, Београд 2006.
 Никола Крстић, Дневник. Приватни живот, II,(3. јануар 1867 – 6. децембар
1874.) прир. А. Вулетић, Београд 2007.
 Никола Крстић, Дневник. Јавни живот, I, (9. април 1864 – 18. децембар
1867.) прир. М. Јагодић, Београд 2006.
 Никола Крстић, Дневник. Јавни живот, II, (1. јануар 1868 – 31. децембар
1876.) прир. М. Јагодић, Београд 2006.
 K. Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд 1983.

Списак литературе:
 Приватни живот код Срба у 19. веку, прир. А. Столић, Н. Макуљевић,
Београд 2006.
 А. Вулетић, Породица у Србији средином 19. века, Београд 2002.
 А. Вулетић, Између посела и балова, Београд 2013.
 А. Вулетић, Брак и Кнежевини Србији, Београд 2008.
 А. Вулетић, Друштвени оквири емотивног света у Дневнику приватног
живота Николе Крстића, Српске студије, 2 (2011).
 Б. Миљковић, Паметна марљивост и разборита штедња, Српске студије, 2
(2011)
 В. Јовановић, Критицизам и аутоцензура у Дневницима Николе Крстића,
Српске студије, 2 (2011).
 Ђ. Ђурић, Пречанска породица Маринковић из Дневника Николе Крстића,
Српске студије, 2 (2011).

31
 Ј. Милановић, Томанија Обреновић и Никола Крстић, Српске студије, 2
(2011)
 М. Јагодић, Крстић, Никола, Српски биографски речник, т. 5, Нови Сад
2011.
 Р. Љушић, Љубавни живот српских владара и политичара, Ниш 2000.
 С. Рајић, Велика Британија и градско питање 1866/1867. – Борба за
Београд, Београдски историјски гласник 4 (2013)

32