Konformizam naš nasušni

Osim zlatnog doba rokenrola, kontrakulture, lakšeg morala i relaksiranijeg odnosa hipija
prema šamponu, sapunu i vodi, 1960-e godine bile su i zlatno doba – socijalne
psihologije.
16Piše: Aleksej Kišjuhas12. avgusta 2018. 09.00

     

U tom periodu, mnogi socijalni psiholozi bili su poput radikalnih naučnih gerilaca koji
formulišu i organizuju niz kreativnih eksperimenata na ljudima, a koji i danas imaju kultni
(iako i etički zloglasni) status. Sasvim u skladu sa kulturnim miljeom tih 1960-ih, ovi su
eksperimenti pre svega imali da „podignu svest“ ili da ukažu na opasnosti od bezumnog
konformizma ljudske životinje. I na tragediju čovekove grupne dinamike. I svi su oni bili
pristigli do stava koji nudi jednu žalosnu sliku prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice.
Naprosto, čvrsti i tvrdi zaključak ovih eksperimenata bio je sledeći: ljudi mahom gledaju
u druge ljude kada odlučuju o tome kako da se (ne) ponašaju i šta uopšte da rade sa
sobom u tom nekom životu. I koliko god voleli da mislimo kako smo mi naročito
slobodne, autonomne, moralne, nedeljive i slobodoumne individue, naša stvarnost i
ponašanje baš i nisu takvi, već naprotiv.

Prvi i verovatno najpoznatiji eksperiment u nizu bio je onaj Stenlija Milgrama, uglednog
psihologa sa „Jejla“, započet već u julu 1961. Osnovno istraživačko pitanje ovog čove i
majstora glasilo je: koliko su ljudi spremni da slušaju autoritete, bez obzira na moral i na
savest? Kao što obavešteni laici verovatno znaju, Milgram je bio posadio razne ljude-
zamorce pred uređaj koji je zadavao elektrošokove nekim drugim nesrećnicima u
obližnjoj kabini. Da bi se šatro ispitalo kako „kažnjavanje“ utiče na pamćenje ili
memoriju, a zapravo da bi se banalno voajerski saznalo koliko bola su jedni ljudi
spremni da nanesu drugim ljudima. Dakle, „istraživač“ u belom mantilu tada je nekim
ljudima sadistički naređivao da mu pripomognu i da puštaju struju, nanose bol i
elektrošokiraju druge ljude. I tako sve više i sve jače, dok ovi ubogi paćenici zakačeni na
struju nisu doslovno vrištali ili se onesvešćeno ućutkivali od bola (zapravo nije bilo
stvarne struje, i dotični su glumili patnju). Zastrašujući rezultati pokazali su da je čak 65
odsto ispitanika sasvim spremno i komotno dizalo nivoe nanete struje iznad 300 volti, ili
iznad jasno napisane oznake „Opasnost! Težak šok!“ Samo zato što im je, eto, bilo
naređeno ili rečeno da „eksperiment zahteva da nastavite“. I uprkos kricima i urlicima
drugog ljudskog bića. Verovatno bi nastavili da dodatno strujno tretiraju ove odavno
onesvešćene (ili eventualno mrtve) mučenike, da nisu bili zaustavljeni u tome.

Drugi značajan eksperiment ove vrste dogodio se nakon što su 1964. desetine
NJujorčana navodno sasvim nezainteresovano i bezosećajno prisustvovali silovanju i
ubijanju izvesne žene (Kiti Đenoveze) u dvorištu njene zgrade. I kad ništa nisu uradili
povodom toga. Podstaknuti ovim (medijski eksploatisanim) slučajem i pratećom
moralnom panikom, psiholozi DŽon Darli i Bib Latanej sa „Prinstona“ i „Kolumbije“ se
interesuju za fenomen tzv. „nevinih“ posmatrača ili očevidaca, a posebno za fenomen
njihove upadljive društvene apatije. U nizu kreativnih eksperimenata, dokazali su da
izolovani pojedinac zaista neće uraditi baš ništa ukoliko niko drugi iz grupe takođe ne
uradi ništa. U jednom eksperimentu, dvojica ljudi su popunjavali izvesni upitnik u
prostoriji, i jedan od njih je bio ispitanik, a drugi saradnik eksperimentatora. Zatim se
začula neka zvonjava, buka i lupa, i krik „Jaoj, moje stopalo, ne mogu da ga pomerim,
jaoj, pomozite, ne mogu da sklonim ovu stvar!“ Međutim, saradnik eksperimentatora
tada nije uradio ništa, već je samo nastavio da popunjava svoju ubogu anketu. Pa je
onda i naš ispitanik, šta će čova, uključio bašmebrigizam, i nastavio je da gleda svoja
anketirana posla. I tako je bilo sa čak 80 odsto ispitanih ljudi. Ali, kad su ispitanici bili
sami u prostoriji, samo 30 odsto njih nije odreagovalo na krike i pozive u pomoć.

Treći, i takođe relativno poznati (ima i filmova i dokumentaraca) eksperiment na istu

temu, organizovao je legendarni Filip Zimbardo sa „Stenforda“ u avgustu 1971. U ovom
čuvenom „Stenfordskom zatvorskom eksperimentu“, a koji bi danas u startu odbacio
svaki univerzitetski etički komitet, Zimbardo je komotno bio napravio lažni „zatvor“ u
podrumu „Katedre za psihologiju“ na svom kalifornijskom faksu. Podelio je svoju ljudsku
zamorčad (dakle, studente) na „zatvorenike“ i „čuvare“, a sebe je proglasio upravnikom
datog zatvora. „Čuvarima“ je naredio da slobodno demonstriraju svoju moć i
dominaciju, tj. da izdašno unose strah u mišiće i kosti među „zatvorenicima“. Za samo
dva dana, „čuvari“ su sami sebe zaista preozbiljno shvatili i uživeli se u ulogu baš jako.
Počeli su da maltretiraju svoje kolege „zatvorenike“, da ih svlače u gaće i skidaju gole,
teraju da čiste toalete golim rukama, da rade nasumične sklekove, uz simulaciju
seksualnog zlostavljanja. Nakon samo šest dana, Zimbardo je morao da prekine
eksperiment, zabrinut za zdravlje i bezbednost svojih studenata – „zatvorenika“. Ali,
nedvosmisleno se pokazalo sledeće: ukoliko jednoj grupi ljudi date moć i autoritet nad
nekim drugim ljudima, pojavljuju se i zastrašujuće varvarska i sadistička ponašanja.

Dakle, 1960-e nam nisu dale samo „Bitlse“ i „Stounse“, „LSD“ i „Vudstok“, već i
fantastičnu sliku ljudske konformističke i sadističke prirode. Eksperimenti Milgrama,
Darlija, Zimbarda i drugih socijalnih psihologa, ponudili su objašnjenje jednog posve
zabrinjavajućeg efekta – nezainteresovane apatije, pomirljivog učešća, ili prećutne
saglasnosti mnogih „običnih ljudi“ kad je reč o popriličnim zverstvima. I istorija nam je
svedok: mnogi su pristojni građani i te kako spremno učestvovali u verskim i etničkim
pogromima, rasnim linčovanjima i masovnim silovanjima svojih sunarodnika i
sunarodnica. Kao da je u pitanju luna-park koji je stigao u grad, pa se valja provozati tim
genocidnim ringišpilom. Naše kolege i naše komšije transformišu se u monstrume i
čudovišta, čim im to okolnosti dopuste. I nije to ništa strašno, iako jeste. LJudi i kulture
spremno moralizuju konformizam i podržavaju poslušnost, jer „dobro dete“ zapravo je
„poslušno dete“. Važno je istaći da su ova eksperimentalna mučenja i zverstva prestajala
čim je u blizini bio neko ko ih nije preduzimao. Ali, ukoliko takvog buntovnika nije bilo,
gotovo niko nije hteo da se „izdvaja“ i da kvari celu tu sadističku stvar. Drugim rečima,
nisu ljudi toliko zli, koliko su – konformisti. Zbog čega su u svakom društvu toliko važni
razni mirovni aktivisti, prigovarači savesti, i ostali buntovnici. Dok je u suprotnom,
konformizam naš nasušni – naša sudbina.

Milgramov eksperiment u (takođe) podrumu Univerziteta „Jejl“, organizovan je samo tri

meseca nakon početka suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu. Milgramova poenta bila
je u pokušaju odgovora na pitanje koje je tada bilo na usnama čitavog pristojnog,
suvislog i refleksivnog sveta. Da li je zaista moguće da su Ajhman i hiljade njegovih
saučesnika nacista zaista samo „slušali naredbe“? Da li su obični građani moralno slepi
kada im se podvikne i nešto naredi? Kada su stanovnici miroljubivog i preduzetnog
bavarskog gradića Dahaua sa svojih ramena i naramenica rukom skidali sveprisutni
pepeo iz obližnjeg krematorijuma, kao da je u pitanju nekakva perut, da li su oni krivi ili
ne? Da li su saučesnici ili jok? Da li bi i oni ćutke trpali jevrejske leševe u vrele peći kao
da su to nekakve kifle i cipovke? A zatim se bez griže savesti vraćali kući na toplu večeru
i rijaliti program na televiziji? Ako je verovati hrabrim socijalnim psiholozima i njihovim
eksperimentima iz šezdesetih, bi. Svi mi, ljudi, jesmo monstrumi. I dizali bismo
elektrošokove do tuđe smrti ako nam kažu da tako treba, okretali bismo glavu pred
patnjom i bolom ako je okreću i drugi, i zlostavljali bismo kolege sa studija, samo ako
nam daju šljašteću uniformu i moć da to radimo.

Zlatno doba socijalne psihologije 1960-ih istovremeno je i velika lekcija i za Srbiju danas
(i juče i sutra). Za sveprisutni konformizam, imitaciju i mimikriju onoga što je trenutno
poželjno i popularno. Poput glasanja za partiju na vlasti, koja god da je na vlasti, kao u
onom nesmešnom i istinitom vicu („A za opoziciju ću da glasam kada oni dođu na
vlast!“). Ili za konformističku rusofiliju i amerikanofobiju, antimodernizam i
antizapadnjaštvo, za zaverašenje i mržnju prema susedima „ustašama“ i „Šiptarima“,
drugačijima i „Drugima“. Zato je možda najbolji eksperiment povodom tog slučaja
zapravo preduzeo jedan obični srednjoškolski nastavnik istorije iz Kalifornije, Ron DŽons
1967. Kad je, da bi školarcima praktično objasnio uzroke i univerzalnu privlačnost
fašizma, kod svojih učenika u Palo Altu namerno negovao vrednosti discipline, autoriteta
i zajednice u trajanju od samo nedelju dana. Bilo je tu i pozdrava uzdignutom rukom,
narajcane borbe protiv demokratije, i progona i nasilja nad onima koji ne pripadaju
njegovom novoformiranom „pokretu“ tzv. „“Trećeg talasa“ (u svesnoj analogiji sa
„Trećim rajhom“). Klinci su odmah voljno zaprimili tu političku matricu, ponašali se poput
hitlerjugenda, i progonili su sve različito i drugačije po svojoj srednjoj školi i unaokolo.
Dakle, lakoća sa kojom konformistički i sasvim disciplinovano otklizimo u (svako)dnevni
fašizam, sa kojom mučimo, ponižavamo i okrećemo glavu, jednostavno je i zadivljujuća i
zastrašujuća. Možemo li bolje od toga?