Константин XI Палеолог Драгаш

Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као

Константин XI Палеолог
Константин XII,[a] грч. Κωνσταντίνος ΙΑ΄ Δραγάσης
Παλαιολόγος; Константинопољ, 8. фе руар 1405[1] — Драгаш
Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин
Драгаш, ио је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443
— 1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—
1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године
до своје смрти 29. маја 1453. године. Припадао је династији
Палеолога, а ио је син Манојла II (1391—1425) и српске
принцезе Јелене Драгаш, чије је презиме Дра а усвојио.

Као морејски деспот је заузео Атинско војводство[2], помогао

рату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики
едем на Коринту Хексамилеон, али је пред налетом
Османског царства морао да се повуче са поседа ван
Пелопонеза.

Као последњи византијски цар покушао је да до ије помоћ

западне Европе за од рану Цариграда, али му то није пошло
за руком, тако да се са нешто мало до ровољаца са Запада и
својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481)[3].
Икона Константина Драгаша
Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи
Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја Датум рођења 8. фебруар 1405.
од рана про ијена, а он сам је погинуо у покушају да Место рођења Константинопољ
заустави продор Османлија у Цариград[3]. Не зна се тачно Византијско
где је и како погинуо, нити где је сахрањен, з ог чега је за царство
њега везан већи рој легенди и предсказања. Током свог
живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и Датум смрти 29. мај 1453. (48 год.)
сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је ио кум на Место смрти Константинопољ
венчању[4]. Византијско
царство
Династија Палеолози
Садржај Отац Манојло II Палеолог
Порекло и породица Мајка Јелена Драгаш
Константинов живот Вероисповест Православље
Ране године, прво регенство и поседи (1405—
Супружник Теодора Токо,
1437)
Катарина Гатилузио
Друго регенство и управа (1437—1443)
Деспотовање Морејом (1443—1449) Византијски цар
Прилике у Мореји током његове владавине Василевс Ромејског царства
Царевање Византијом (1449—1453) Период 6. јануар 1449 — 29.
Пад Цариграда (1453) мај 1453.

Бесмртни цар Претходник Јован VIII Палеолог

Породично стабло Наследник функција укинута

Напомене
Референце
Литература
Извори

Порекло и породица
Рођен је у Цариграду[1][b], као четврти син од осморице синова (од десеторо деце), Манојла II и
Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), о ласног господара који је владао
источном Македонијом. По мајчиној линији Константин је, као и његов рат Јован VIII (1425—1448),
ио чукунунук краља Ср ије Стефана Дечанског (1322—1331) чија се ћерка удала за севастократора
Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи потомак
Немањића. Константин је одрастао у Цариграду и по свему је ио прави Византинац, али је свом
имену додао и мајчино презиме Драгаш. Поред Константина, Манојло и Јелена имали су још
шесторо деце[5].

Име Живео Титула Владао

византијски Византијом (од 1421. као савладар, самостално 1425
Јован (VIII) 1392—1448
цар —1448)
морејски
Теодор (II) (1396—1448) Морејом (1407—1443)
деспот
Андроник (1403—1429) деспот Солуном (1408—1423)
морејски
Димитрије (1406—1470) Морејом (1449—1460)
деспот
морејски
Тома (1409—1465) Морејом (1428—1460)
деспот
(1393/1397 —
Константин
1400/1405)
(1406/1407 —
Михајло
1409/1410)

Константин се женио два пута:

Први пут 1. јула, 1428. Мадленом Токо[6], нећаком италијанског владара Епира, која је
умрла новембра наредне године.
Други пут у августу 1441. године Катарином Гатилузио[7], ћерком ђеновљанског
господара Лезбоса која је умрла 1442.

Када је 1449. године постао цар, ило је покушаја да се ожени и по трећи пут принцезама из Грузије,
Трапезунта и Ср ије (Мара Бранковић), али су сви ти покушаји пали у воду[c]. Он највероватније није
имао деце јер, иако неки извори наводе да је имао сина или ћерка[8], већина историчара се слаже да
није оставио потомство[1][9].

Константинов живот

Ране године, прво регенство и поседи (1405—1437)

Константин је рођен 8. фе руара 1405. године у пурпурној (порфирној) дворани царског дворца у
Цариграду з ог чега је уз своје име носио и придев Порфиро ени [5]. Један од његових сарадника је
за ележио да је ио спретан у лову, јахању и ор и, али и да је имао пустоловни дух, велику животну
снагу и хра рост[10]. Као седамнаестогодишњак се 1422. године нашао у Цариграду који су опселе
Османлије под Муратом II (1421—1451) и чијом је од раном руководио његов старији рат Јован VIII
у име остарелог Манојла II[11]. У новем ру наредне године Константин са титулом деспота преузима,
као царски регент, власт у Цариграду, за време путовања његовог старијег рата Јована до Венеције и
краљевине Угарске[11].

Током једногодишњег Јовановог одсуства Константин је владао градом и нај лижом околином и
вршио дужност византијског цара, пошто је званични цар Манојло од септем ра 1422. године, када је
доживео јак мождани удар[11], ио тешко парализован и самим тим практично неспосо ан да врши
власт, а његов савладар и наследник Јован није ио у земљи. Интересантно је да је Константин
проглашен за регента[11], иако су његова старија раћа деспоти Андроник (Солун) и Теодор (Мореја)
ила de jure испред њега у наследном низу. Као de facto византијски цар он је 22. фе руара 1424.
године закључио мировни уговор са Муратом II и Османском империјом[11].

Јован се вратио у Цариград у новем ру 1424. године и после смрти Манојла II 21. јула 1425. године и
званично преузео власт[12]. У то време Константину ива додељена на управу Селимврија на о али
Мраморног мора и поседи око Месем рије на о али Црног мора. Продор Османлија на Пелопонез
1423. године и напади Карла Тока у Мореји, покренуле су Јована VIII 1427. године у Мистру, а уз
њега је кренуо и Константин са својим саветником Сфранцесом, који је од тог до а и званично у
његовој личној служ и. Они су 26. децем ра стигли у Мистру и ез задржавања су продужили ка
Кларенци на северозападу полуострва коју су опсели. Византинци су успели током ор и да
савладају Тока, који је пристао на закључење мира[6]. Одред е мировног уговора враћале су
Византији територије које је недавно заузео Токо, међу којима је ила Кларенца која је 1. маја поново
постала византијска. Последња одред а је предвиђала рак између Токове ратанице Ма лене са
једне и Константина са друге стране, чиме је враћање територија заоденуто у неку врсту мираза,
пошто су ти поседи званично припали Константину, а сама свад а је о ављена 1. јула у лизини
Патраса[6].

Последња фаза здружених Јованових и Константинових акција на југу данашње Грчке ио је

здружени напад на Патрас у јулу 1428. године[13]. Сам град се налазио уз Константинове нове поседе
и који је у то до а ио нека врста самосталног града којим је управљао католички над искуп
Пандолфо Малатеста[13]. У нападу је учествовао и њихов најмлађи рат Тома, који се од тог до а
такође јавља као један од деспота на Пелопонезу. Међутим и поред тога град није заузет, највише
з ог тога што раћа нису располагала довољним снагама, јер им морејски деспот и рат Теодор II
(коме је Малатеста ио шурак) није помогао својим трупама[13]. Иако град нису заузели, Палеолози
су успели да га натерају на плаћање годишњег данка Константину у износу од 500 златника[13].

Јован се после тога вратио у Цариград, али Константин није одустао од освајања Патраса. Он и
Сфранцес су разрадили нови план за напад, уздајући се у то да ће локално грчко становништво у
граду подржати њихов напад и отворити капије. Контакт са њима је успостављен и постигнут је
договор, тако да су Константин и његове трупе 1. марта 1429. године кренули ка Патрасу и 20. марта
су отпочели напад. Међутим до отворене предаје није дошло, тако да је отпочела опсада. Током
једног напада коњ под Константином је ио смртно рањен и том приликом га је Сфранцес спасао
сигурног заро љавања, али је он ио заро љен и осло ођен је тек 23. априла. Почетком маја отпочели
су преговори и направљен је договор, да ће се град предати, ако се у року од месец дана над искуп
Малатеста не врати у град, који је напустио да и довео помоћ. Константин се после тога повукао, да
и се 1. јуна појавио под градом захтевајући предају. После четири дана град је отворио капије, али је
у цитадели остала над искупова посада која се предала тек годину дана касније[14].
Промена управе у Патрасу узнемирила је Османлије и Млечане, али је Константин преко Сфранцеса
успео да дипломатским путем отклони опасност по своје поседе. Над искуп Малатеста се у
међувремену вратио у регион са каталонским најамницима, али је Константин од њих за 6.000
златника откупио град, отклонивши и ту опасност по своје поседе. Током новем ра 1429. године
његова прва супруга Ма лена односно Тео ора (како је ило њено православно име) Токо је умрла а
он постао удовац. После преузимања потпуне контроле над Патрасом у јулу 1430. године, када се
предала и посада из цитаделе, наредио је да се поруши утврђење у Кларенци да га не и заузели
гусари, пошто није имао довољно снага да држи и то утврђење. Успеси византијских деспота на
Пелопонезу покренули су Османлије које се у пролеће 1431. године спуштају на југ и разарају едем
на коринтском земљоузу Хексамилеон[15], да и о ез едили лакши пролаз на Пелопонез.

Тома и Константин су 1432. године заменили своје

поседе у склопу Морејске деспотовине са чиме су се
сложили и цар Јован и врховни деспот Теодор II.
Међутим ускоро је дошло до пораста
нетрпељивости између Константина и Теодора, з ог
чега је Јован у августу 1435. године позвао
Константина у Цариград, а у марту наредне године
им се придружио и Теодор. Током овог периода
Јован није успео да разреши њихове несугласице и
они су се вратили на Пелопонез, а све је деловало
као да њихове размирице само рат може да разреши.
Цар је после тога про ао да преко својих посланика
спречи суко и то му је пошло за руком тек са
трећом мисијом коју је предводио Григорије Мамас
(1443—1450), удући васељенски патријарх
(Гри орије III). Ситуација је разрешена тиме што се
Константин вратио у Цариград, док су Теодор и
Тома остали деспоти на Пелопонезу. Не зна се са
сигурношћу који су или тачни разлози њихових
суко а, али је извесно да је у питању ила како
превласт на самом Пелопонезу, тако и питање ко ће
ити нови византијски цар, пошто Јован VIII из
своја три рака није имао потомака. Иако је по праву
Теодор ио испред Константина, стицао се утисак да
је млађи рат ипак лижи престолу[16], јер је имао
веће Јованово поверење[17]. Константин Драгаш, слика из 19. века

Константин је стигао у Цариград 24. септем ра

1437. године, чиме је отклоњена опасност од евентуалног ратоу илачког рата на Пелопонезу. На овај
начин је Теодор остао суверени владар Мореје, али је Константин практично промовисан у Јовановог
наследника, пошто је већ у новем ру Јован, у пратњи млађег рата Димитрија, кренуо на запад, док је
Константин по други пут у животу постао царски регент[16] и de facto ио византијски цар.

Друго регенство и управа (1437—1443)

После Јовановог одласка Константин је управљао земљом уз подршку и помоћ како царице мајке
Јелене, тако и својих нај лижих сарадника Сфранцеса, Нотараса (каснијег великог дукса) и
Димитрија Палеолога Кантакузина. Сфранцес се 1438. године оженио, а Константин се на том
венчању појавио у улози кума, што довољно сведочи о пријатељству двојице људи. Међутим
Јованово одсуство се одужило, а извештаји су јасно указивали да се Османлије спремају за ратни
поход. З ог тога је Константин Јовану послао писмо указујући му на то и на папино о ећање да ће
послати два рода са трупама у помоћ Цариграду, надајући се да ће та помоћ стићи пре очекиваног
османлијског напада. Међутим родови нису стигли, као и ило какав одговор на његов захтев, али је
османлијска опасност у том трену нестала пошто се османска војска није упутила на Цариград, већ
на деспотовину Ср ију и њену утврђену престоницу Смедерево, које се после тромесечне опсаде
предало з ог глади чиме је уништена српска деспотовина, иако је деспот Ђурађ (1427—1456)
пре егао у краљевину Угарску, а Ново Брдо и даље пружало јуначки отпор[18].

За то време се у Ферари водио са ор који се окончао у јуну 1439. године у Фиренци склапањем
фирен инске уније између католичке и православне цркве коју су потписали сви представници
Јованове делегације, осим Марка Евгеника, који је ио митрополит у Ефесу. Јован се у фе руару
1440. године вратио у Цариград, али није наишао на топао дочек својих поданика који су сматрали да
је склапањем уније издано православље зарад материјалне користи у о лику западних крсташа који је
тре ало да дођу у Византију и спасу је од Османлија. Тешко је оценити какав је ио Константинов
лични став по питању уније са католичком црквом, али је највероватније он, као и његов рат ио
спреман да направи такав уступак, уколико ће он спасити Гра и Царс во од Османлија, али је исто
тако и ио довољно трезвен да сагледа, како расположење у самој држави, тако и стање на западу и
извесност доласка о ећаних трупа, које на крају никада нису стигле. Међутим и поред тога он је
пружио отворену подршку свом рату и унији, о чему сведочи и писмо папе Евгенија IV (1431—
1447) из априла 1441. године у коме он подсећа на то да се о авезао, као и цар Јован, да унију
спроведе у дело[19].

Константин се није одмах по Јовановом повратку вратио на своје поседе у Мореји, већ је до краја
године остао у Цариграду тражећи се и нову супругу. Његов из ор пао је на Ка арину Га илузио,
ћерку ђеновљанског господара Лез оса. Сфранцес је у децем ру 1440. године отпутовао на острво да
договори детаље, а свад а је о ављена у августу наредне године у присуству многих званица, међу
којима се налазио и Нотарас, ез о зира на свој познати антиунионистички став. После окончања
церемонија и пратећих дешавања, Константин је у септем ру кренуо ка Мореји, док је Катарина
остала на Лез осу.

Стање у Мореји се нормализовало, али је извесно да је нетрпељивост између Теодора и Константина

и даље постојала, тако да је врло рзо по доласку на Пелопонез послао Сфранцеса свом млађем рату
Димитрију, који је управљао његовим некадашњим поседима Месем ријом на Црном и Селимвријом
на Мраморном мору, са предлогом да замене поседе. Међутим када је Сфранцес стигао до Димитрија
овај је већ склопио договор са Муратом II, који му је дао трупе и спремао се да под изговором
рушења Фирентинске уније преузме власт у Византији. З ог свега тога је Јован позвао Константина
да му пружи помоћ у од рани града[7].

Ратна дејства су отпочела у априлу 1442. године, а Константин је у јулу исте године кренуо ка
Лез осу, покупио своју супругу Катарину и продужио ка Цариграду, али их је на Лемносу локирала
османлијска флота. Током вишемесечног, практично, заточеништва на Лемносу, Катарина се
раз олела и у августу је умрла. Млечани су послали у помоћ 8 својих родова да раз ију локаду и
помогну Константину у ор и, али нису успели да је про ију, тако да је Константин наставио пут тек
када су се Османлије повукле[20].

Константин је стигао у Цариград тек у новем ру, након што је Димитријева опсада одавно пропала.
Преузео је контролу над својим некадашњим поседима, а Сфранцес је у марту 1443. године постао
његов управник Селимврије[20]. Међутим већ у јуну исте године у Цариград је стигао Теодоров
гласник који је изнео нови предлог својој раћи. Он је понудио да замени своје поседе на Пелопонезу
и положај de jure главног морејског деспота за Константинове поседе на Црном и Мраморном мору.
Договор међу раћом је постигнут и у окто ру исте године Константин је преузео Мистру и власт над
Морејом, а Теодор прешао у Селимврију[20].
Деспотовање Морејом (1443—1449)

По преузимању власти у Мореји,

Константинова прва рига ила је
заштита византијских поседа односно
целокупног полуострва. Са тим циљем је
он почетком фе руара отпочео са
о новом Хексамилеона, едема који је
штитио копнени пролаз на Пелопонез,
који су Османлије порушиле у пролеће
1431. године. После четрдесетак дана
рада, о нова едема ојачаног са 153 куле
је окончана у марту и он је у дужини од
7.028 m односно 7.760 m преграђивао
коринтски земљоуз од Саронског до
Коринтског залива[21]. Основа некадашње куле Хексамилеона

Паралелно са градњом едема,

Константин је пратио и развој ситуације на Балканском полуострву односно покрет крсташа
предвођених Јаношем Хуњадијем из краљевине Угарске ка Османској империји. Рачунајући на
султанову заузетост, он је по окончању радова на Хексамилеону прешао земљоуз са својим трупама и
отпочео напад на преостале латинске државе на Атици, Атинско и те анско војводство. Без већих
потешкоћа, он је војводу Нериа II Ачаулија приморао да му преда Атину и Те у и о авеже се на
вазалне односе према њему, уместо дотадашњих према султану. Он се ту није зауставио и наставио је
са својим снагама продор у Беотију, Фокиду и Тесалију до Пинда, да и потом умарширао у млетачку
Витриницу. Истовремено његов управник Востице Константин Кантакузин, са својим снагама
прешао Коринтски залив и осло одио неколико градова у западном делу Фокиде од Османлија[22].

Међутим његова освајања су изазвала енергичне протесте Млечана који су захтевали да им се врате
поседи, али и Алфонса V (1415—1458), који владао Арагоном и Напуљем, који је по неком
наследном праву тражио да му се преда атинско војводство и са тим циљем је морејском деспоту
послао свог човека да преузме те поседе. Међутим, пресудан фактор на Балкану у том тренутку, ипак
је ио Мурат II који је ио потиснут 1443. године и морао да закључи Сегедински мир, али је већ
1444. године у ици код Варне уништио западне крсташе и у потпуности отклонио опасност по своју
државу. Незадовољан Константиновим деловањем, који је de jure ио султнов вазал, он је у зиму
1446. године покренуо војску која је ројала између 50 и 60.000 људи на Морејску деспотовину и
њене новоосвојене поседе[23].

Пред надолазећим Османлијама, Византинци су се повукли и утврдили на Хексамилеону, тако да су

Муратове трупе ез про лема повратиле контролу над недавно освојеним поседима ван Пелопонеза и
27. новем ра су стигле до едема на земљоузу, отпочевши напад. Након почетних ор и, Константин
је послао Геор ија Халкон ила (отац познатог историчара Лаоника) Мурату са предлогом мировног
уговора, али га је султан утамничио ез преговора, а Константину и Томи је поручио да се повуку и
ез одлагања поруше едем, оставивши им неколико дана да размисле[24].

Пошто су раћа од ила да се предају, султан је отпочео напад, потпомогнут топовима и опсадним
справама и после пет дана ор и је отпочео завршни јуриш у коме су Османлије овладале већ
зарушеним едемом и продрле на полуострво. Огромна већина ранилаца је по ијена или заро љена,
а сами деспоти су се једва спасили. Већ 10. децем ра цео едем је практично сравњен са земљом и
више неће ити о нављан. Каснији извори су за пропаст од ране Хексамилеона кривили Ал анце,
који су почетком 15. века насељени на Пелопонез [25] или локално становништво, али је
највероватније једини разлог пада едема ила Османлијска ројчана надмоћ и техничка
супериорност која се огледала у поседовању ватреног оружја велике ватрене моћи[26].

Мурат је после тога поделио војску на два дела:

1. део је кренуо право на Мистру, под вођством Турахан бега

2. део је кренуо дуж северне обале полуострва, под султановом командом

Тураханове снаге з ог зиме нису иле у стању да преко планинских превоја стигну до Мистре, тако
да су се у Кларенци спојиле поново са Муратовим које су прошле северном о алом спаљујући,
пљачкајући и ро ећи целу о ласт, осим Патраса који нису успеле да освоје на јуриш. После тога су се
Османлије повукле са полуострва одводећи са со ом око 60.000 заро љеника[26].

Константин и Тома су после тога морали да о нове вазалне о авезе према султану, да се о авежу на
плаћање годишњег данка и на то да више неће о нављати Хексамилеон. Током овог периода, поново
се појавила прича о потре и да се Константин ожени по трећи пут, јер од шесторице синова Манојла
II, само је Тома имао мушких потомака (Манојла и Андрију). Постоје индиције да је ило покушаја
да се он ожени неком западном принцезом, али је извесно да је он у августу 1447. године послао
Георгија Сфранцеса на исток да му потражи супругу међу принцезама Трапезунтског царства и
краљевине Грузије[17].

Његов старији рат и некадашњи морејски

деспот Теодор (II), умро је у јуну 1448.
године у Селимврији, а 31. окто ар исте
године умро је и византијски цар Јован VIII.
Вест о царевој смрти, отворила је и питање
његовог наследника, иако је он јасно одредио
Константина за то место, постојала је
могућност да власт припадне неком од
његове млађе раће Димитрију или Томи.
Већ 13. новем ра је у Цариград стигао Тома,
а мало после њега и Димитрије је стигао из
Селимврије. Тома као претендент није ио
велика опасност по Константина, али је зато
Димитрије, који је з ог од ацивања
Фирентинске уније имао како подршку дела
народа[27], тако и османског султана који му
је већ раније давао трупе да покуша да
преузме власт.
Морејска деспотовина са Мистром (1450)
Међутим, кључну улогу у преносу власти
одиграла је царица мајка Јелена, која је после
Јованове смрти преузела улогу царског регента до доласка у престоницу законског цара Константина.
Суочен са таквом ситуацијом, Димитрије је морао да прихвати пренос власти са Јована на
Константина и крајем године су царица мајка и њена два најмлађа сина Тома и Димитрије послали у
Мистру гласнике (Алексије Филантропин Ласкарис и Манојло Палеолог Јагрос) чија је улога ила да
Константина прогласе за цара и доведу у престоницу да преузме власт. Са њима се у Мореју вратио и
Тома и они су 6. јануара 1449. године у Мистри (или у деспотском двору или у цркви Божанске
Мудрости) прогласили Константина за византијског цара, после чега је он кренуо у Цариград и 12.
марта је преузео власт из руку своје мајке[28].
Прилике у Мореји током његове владавине

Према оцени Доналда Никола, Константин током своје управе Морејом имао је лан, имао је и
о ронамерне саве нике, с осо не а му ону е ре ења, ос варљива или у о ијска, за јачање
ољо ривре е, економије и о ране Мореје[24]. Мистра је у то до а ила културни центар Византије и
у њој су, током његове владавине, деловала двојица великих мислилаца тог до а[24]:

Георгије Гемист Плитон, византијски мислилац

Висарион из Трапезунта, Плитонов ученик, никејски митрополит и чувени оратор са
Фирентинског сабора

који су својим саветима покушавали да унапреде Морејску деспотовину. Поред њих, током његове
владавине, на Пелопонезу је оравио и Ћиријако из Анконе[29], италијански хуманиста и путописац
који је о илазио остатке Античке Спарте испод Мистре

Сам Констанин је управљање деловима свог поседа доделио својим нај ољим сарадницима[30]:

Георгије Сфранцес је управљао Мистром и околином

Алексије Ласкарис је управљао Патрасом
Јован Кантакузин је управљао Коринтом
Јован Палеолог је управљао Витилоном
Софијанос Евдемонојанис је био управник деспотовине

Поред тога, он је локалној властели потврђивао и додељивао поседе чиме је задо ијао њихову
подршку, а остало је за ележено и да је организовао атлетска такмичења за младиће из властелинских
породица[30].

Царевање Византијом (1449—1453)

После доласка у Цариград, први потез новог цара ио је да потврди мир са Османлијама и већ после
две недеље је његов изасланик Андроник Јагарис потврдио са султаном мир који се односио и на
морејске деспоте Тому и Димитрија[28]. Међутим његов највећи про лем у том тренутку нису иле
Османлије, већ унутрашње прилике у земљи која је и даље ила подељена између оних који
прихватају и оних који од ијају Фирентинску унију[28]. Управо з ог те поделе и потре е да одржи
какву такву равнотежу између те две струје, Константин никада није организовао своје званично
овенчавање за цара у цркви Божанске Мудрости које је могао да о ави само васељенски патријарх.
Про лем је лежао и у томе што званичног патријарха Григорија III з ог прихватања Фирентинске
уније нису признавали њени противници, па и његово извођење таквог чина могло да подстакне
његове противнике на по уну и довођење Димитрија на власт, док и у случају да постави новог
патријарха из редова антиуниониста и његово извођење таквог чина заувек затворило врата
евентуалне војне помоћи са За а а. З ог такве ситуације он никада није формално постао цар, пошто
је само проглашен, а никада званично овенчан, иако се потписивао као[31]:

Константин Палеолог у Христу верни цар и аутократор Ромеја.

— Хрисовуља из фе руара 1449. године

Следећа рига новог цара ио је његов трећи рак и о ез еђивање директног наследника Царс ву.
Поред Сфранцеса који у окто ру 1449. године поново кренуо на исток, он је још у фе руару исте
године из Мистре послао Манојла Дисипата Алфонсу V у покушају да се ожени ћерком португалског
краља који је ио Алфонсов нећак. После смрти Мурата II 1451. године Сфранцес је покушао да за
Константина испроси његову ившу султанију Мару Бранковић која је имала велики утицај на свог
посинка и новог султана Мехмеда II (1451—1481), али су ти планови пали у воду, пошто се она
о авезала да ће, ако се икада осло оди неверника, посветити свој живот Богу и неће се поново
удавати. Пошто је тај покушај пао у воду, као и преговори са Алфонсом V, Сфранцес се 14. септем ра
1451. године вратио у Цариград са изаслаником грузијског краља са којиме је постигнут договор о
склапању рака између Константина и грузијске принцезе[32].

Паралелно са покушајима да се ожени

по трећи пут, Константин је наставио
са својом политиком између истока и
запада, одржавајући што је могуће
оље односе и са једнима и другима,
надајући се да ће на тај начин извући
нај оље за Царс во. Годину дана
након његовог доласка у престоницу
23. марта 1450. године умрла је
његова мајка Јелена, која је, иако је
више од једне деценије ила
монахиња И омонија, активно
учествовала у власти. Празна царска
лагајна га је приморала да распише
нове намете не и ли дошао до
средстава за регрутовање војске и
какву такву о нову Цариградских
едема. З ог тога му је у августу 1450.
године стигла млетачка делегација из
Венеције, која је протестовала з ог
тога и претила да ће њени трговци
напустити град и населити се у Византијско царство (1450)
насељима која су контролисале
Османлије. Опасност од оваквог чина
се повећала после смрти Мурата II и доласка Мехмеда II на власт, са којим су Млечани одмах
склопили уговор. Константин је након тога покушао да узнемири Млечане преговорима са
Ду ровачком репу ликом, нудећи јој део града за њене трговце са пореским олакшицама, што је
потврдио у јуну исте године[33]. Он је још као деспот у Мореји покушао да на овај начин до ије неке
уступке од Млечана, када је преговарао са Ду ровчанима, али тада није са њима склопио
споразум[34].

Мехмедова кретања и Сфранцесова процена да и први циљ новог султана могао ити Цариград,
иако се он заклео Алахом, Пророком, Кураном, Анђелима и Арханђелима да ће живети у миру са
Константином и његовом државом, покренули су о нову дипломатске мисије по За а у. Са тим
циљем он почетком априла 1451. године шаље Андроника Вријенија Леондариса на Апенинско
полуострво. Он је прво на млетачком Криту регрутовао стрелце, потом се упутио у Ферару, Ватикан
и на крају у Напуљ. Вратио се у Цариград крајем исте године, али ез икаквог успеха. Његова посета
папи Николи V (1447—1455) и Константиново писмо о про лемима са којима се суочава, само су
изазвали папу који је послао јасан ултиматум цару да унија мора да се спроведе, да њени противници
морају да се суз ију, да патријарх Григорије III мора да уде признат од свих и да се папино име мора
помињати у молитвама. Ситуацију је додатно компликовала чињеница да је сам патријарх Григорије
у то време већ напустио Цариград и кренуо ка Ватикану изморен есциљном ор ом са
противницима уније. Поред тога папа се спремао да у Цариград пошаље свог изасланика који и
прогласио унију, што је Константину потврдио писмом Висарион, указујући му да ће папин
изасланик, уколико му не уде дозвољено да унију прогласи у цркви Божанске Мудрости, из
ђеновљанске Галате[35] ацити анатему и екскомуницирати све противнике уније што и уништило и
теоријску могућност да икаква помоћ пристигне са Запада.

Средином те године Константин је послао посланство Мехмеду II, који је у то до а гушио по уне по
Малој Азији, преко кога је тражио да му се удвостручи годишња рента коју је до ијао за чување
османског принца и Сулејмановог унука Орхана, који је уз Мехмеда једини имао основа да полаже
право на престо, у Цариграду. Његов циљ није ио толико материјална корист, колико то да укаже
новом султану да постоји још неко ко и могао да уде султан и да и Константин, уколико се за то
укаже потре а, могао да дозволи Орхану да напусти град и евентуално покуша да свргне Мехмеда.
Његово посланство у Бруси је примио један Мехмедов везир кога је његов захтев у потпуности
изнервирао и који се, према историјским изворима, издрао на посланике претећи да ће им то ити
крај, јер Мехмед није ио лаге природе као његов отац. Сам Мехмет је поручио да ће поразмислити
о захтевима када се врати у своју престоницу Хадријанопољ, али је врло рзо окончао суко е у Малој
Азији и повукао се ка престоници издавши наред у да се отпочне са локадом и опсадом Цариграда,
а са тим циљем је отпочео са прикупљањем материјала и радника за подизање нове тврђаве на
Босфору. Константин је крајем године послао посланство у Венецију, тражећи рзу реакцију За а а,
указујући на султанове припреме и намере, али је у фе руару 1452. године стигао одговор у коме су
Млечани одговорили да су заузети суко има у Лом ардији, тако да нису у стању да му пруже војну
помоћ, али су испоштовали његов захтев и послали му товар арута и оклопа[36].

Пад Цариграда (1453)

Почетком пролећа Мехмед II је отпочео са припремама за градњу нове тврђаве на Босфору којом је
планирао да преузме потпуну контролу над теснацем са копна. Константин је уложио протест з ог те
градње[37], али је Мехмед само одвратио да се султанови потези не тичу византијског цара и у су оту
15. априла је отпочео са градњом која је окончана у четвртак 31. августа[38]. Током градње је срушено
неколико цркава и кућа, з ог чега су у јуну локални становници покушали да уложе протест, али су
их османски војници опколили и по или на лицу места[39]. Нешто касније је дошло до сличног
суко а и на о али Мраморног мора, када су османски војници пустили коње и друге товарне
животиње на испашу у поља под житом у време жетве[39]. Локално становништво је покушало да
уложи протест код султана, али су османски војници уместо одговора по или 40 грчких сељака[39].
Константин је на ово одмах одреаговао затварањем градских капија и заро љавањем свих Османлија
у граду, али их је након три дана ипак пустио[39]. Међутим, Мехмед је то искористио и упутио му
отворени ултиматум захтевајући да му се град преда или ће га сам заузети[36]. Константин је то од ио
и отпочео са завршним припремама за предстојећу опсаду, прикупио је све намирнице из околине
које је могао и почео са о нављањем градских едема[36]. Поред тога, Константинове изасланике је
затворио у тамницу и њима су, касније, одру љене главе, што је практично ила о јава рата[40].
Константин је истовремено поново покушао да на За а у до ије ило какву војну помоћ, али су и ове
мисије прошле ез икаквог успеха, иако је Хуњадију понудио Месем рију, а Алфонсу V Селимврију,
помоћ није стигла. Он је истовремено послао позив својој раћи на Пелопонезу да један од њих дође
и помогне му у од рани града, али их је Мехмет II циљаним нападом на Морејску деспотовину у
окто ру онеспосо ио да му пруже помоћ. Папски легат о коме се дуго причало у граду пристигао је
26. окто ра Био је то ивши кијевски митрополит Исидор, који је са со ом довео и Леонарда са
Хиоса, који је ио над искуп Лез оса и 200 стрелаца које је у Напуљу регрутовао о трошку папе
Николе V. Његов долазак је додатно уз уркао страсти у престоници, али је велики дукс Лука
Нотарас, као и чињеница да је 200 стрелаца стигло у испомоћ, успео да у том тренутку умири
антиунионисте[41].
Међутим суко и су се наставили, а додатно је напетост у граду повећало покретање османских
топова са новоизграђене тврђаве Румелијско хисара који су у новем ру потопили један млетачки
род који је од ио да стане и плати царину султану. Ово потапање је покренуло владаре на За а у,
али и поред тога скоро да никаква помоћ није стигла у локирани град, а прилике на За а у нај оље
илуструје реакција светог римског цара Фридриха III (1440—1493), који је на извештаје о з ивањима
око Цариграда, одреаговао у стилу типичног салонско крс а а пославши Мехмеду писмо у коме му
је запретио да ће га уједињени хришћани напасти ако не поруши Румелијски хисар и прекине
локаду Цариграда. За то време Константин је покушао на све начине да ојача од рану града. Са тим
циљем је 12. децем ра у цркви Божанске Мудрости дозволио кардиналу Исидору да прогласи
званично Фирентинску унију. Потом је са њим присуствовао састанку на коме заједница Млечана у
граду предвођена Ђироламом Минотом одлучила да остане у граду и помогне његову од рану,
дозволивши неколицини да напусти град под условом да плате казну од 3.000 дуката. Поред тога он
је са околних острва успео да допреми још нешто залиха хране, али је услед недостатка средстава
морао да од ије понуду угарског инжењера Ур ана, који је направио топове Румелијском хисару, о
изградњи неколико топова који и помогли од рану. Ур ан је након тога отишао код Мехмеда који му
је платио дупло већу своту од тражене. Завршни чин припреме за од рану ио је долазак Ђованија
Ђустинијанија у Цариград 29. јануара 1453. године са 700 војника, коме је као искусном војнику
Константин поверио команду над од раном[42].

Прве османске снаге појавиле су се пред градом 2. априла са чиме је отпочела опсада града. Током
скоро два месеца сталних ор и Константин је и сам активно уз Ђустинијанија учествовао у првим
ор еним редовима од ијајући нападе на град. Мехмед му је понудио да преда град и повуче се у
Мистру, што је Константин од ио. Исто тако је од ио и предлоге својих саветника да напусти град и
отплови на запад у покушају да покрене нови крсташки поход. Током оспаде Константин се авио и
унутрашњим приликама у самом граду у коме је завладала глад услед несташице хране. З ог тога је
он организовао равномерну дистри уцију преосталих залиха, али и прикупљање златног и сре ног
посуђа и накита којим и иле плаћене како трупе, тако и храна на црном тржишту, о ећавши притом
црквама и појединцима да ће им када опасност прође вредност одузетих предмета ити вишеструко
исплаћена. Завршни османлијски напад отпочео је у рану зору 29. маја. Браниоци су успели да од ију
прва два таласа нападача и практично су од или и трећи последњи који су чиниле елитне османске
јединице јаничари, када је неколико њихових војника успело да се увуче у град кроз Керкопорту
(једну од капија на едемима) и извије османски арјак на кули над њом. Константинови људи су
успели да их елиминишу и уклоне арјак, али је у међувремену Ђустинијани тешко рањен и ез
о зира на пређашњи договор да се нико неће повући у град ез о зира на све и Константинове мол е
да се не повлачи у том тренутку, он је наредио својим људима да га однесу у град. Његови са орци су
његово одношење у град протумачили као знак за повлачење и они су се повукли у унутрашњост
градских едема. Овакав распад линија од ране искористили су јаничари који су поново јурнули на
осла љене раниоце про ијајући њихове линије[43].

У пратњи[44]:

дон Франсиска де Толеда (који је тврдио да је царев рођак)

Теофила Палеолога (свог синовца)
Јована Далмата

Константин је покушао да окупи преостале раниоце око капије кроз коју је рањени Ђустинијани
унет у град. Пошто је постало јасно да итка изгу љена и да је град пао, Теофил је јурнуо ка
редовима јаничара. Сам Константин је од ацио са се е све знаке царског достојанства (пурпурни
( орфирни) плашт…), осим пурпурних чизама и издаје последњу наред у за јуриш. Сматра се да је
Константин Драгаш погинуо у ор ама код Романове капије, као о ичан војник[45].
Тело Константина Драгаша никад није нађено, што је допринело стварању мита о његовом лику. Иако
је после преузимања града истакнуто тело које је наводно ило његово, многи су још онда оспорили
да је оно припадало последњем византијском цару, з ог чега се и сматра да се не зна где тачно
почива. Постоји и легенда која каже да он спава под Златном капијом и да ће се про удити када
хришћани уду осло ађали Цариград. Тада ће на челу хришћанске војске ући у град кроз Златну
капију, која је заправо славолук некадашњег Константиновог Ново Рима. О томе колико се у ову
легенду веровало говори и чињеница да су многи османски султани и велики везири држали зазидану
Златну капију, не и ли спречили његов улазак у град.

Бесмртни цар
Константина Драгаша је чињеница да је ио последњи византијски цар, као и његово држање током
опсаде Царице свих Гра ова претворило у митску личност односно у Бесмр но Цара, како га назива
Никол. За његову личност су везане многе легенде, а данас је најпознатија она о Мермерном Цару
према којој Константин приликом последњег јуриша није погинуо, већ да га је смрти спасао анђео
који га је успавао и претворио у мермерну статуу[46]. Потом га је анђео сместио у пећину која се
налази под Златном капијом да ту спава и чека да хришћани осло оде Цариград, када ће се про удити
и предводити их у завршној ор и, после чега ће ући у град кроз Златну капију, капију кроз коју су
византијски цареви тријумфално улазили у град[46]. Сама Златна капија је прво итно ила римски
тријумфални лук који је око 390. године подигао цар Теодосије I (379—395)[47], а касније је са
ширењем градских едема претворена у капију и уклопљена у њих. З ог ове легенде су многи
османски султани држали зазидану Златну капију[46].

Међутим још током његовог живота, као и непосредно након његове поги ије његова личност је
постала отелотворење многих пророчанстава из давнина, а о снази веровања у њих нај оље говори да
је неке од њих записао и сам васељенски патријарх и Константинов савременик Генадије
Сколарије[48].

Најстарије пророчанство везано за Константина за ележио је Ћиријако из Анконе, иако се сматрало

да га је изрекла чувена Питија из Делфа у до а Ксерксове (485—465) инвазије на Грчку, а везано је за
о нову Хексамилеона[21]. Пророчанство је говорило да ће на коринтском земљоузу ити подигнута
четири едема, од којих ће прва три пасти под налетима страних војски, док ће се четврти показати
као осле ња и највећа ре река не рија еља Грка и да ће они ити потучени ка а ор а не на
земљу и из ње а из ије крв, а онај који уде подигао тај четврти едем иће рођен под срећном
звездом. Када је Константин 1444. године о новио Хексамилеон многи су сматрали да ће се
пророчанство о истинити, јер су се претходна три едема односили на оне који су подигли Теодосије
II (408—450), Јустинијан I (527—565) и Манојло II. Међутим врло рзо након његове градње,
Османлије су га 1446. године про иле и сравниле са земљом[23].Борови су или на о љени крвљу, али
се ророчанс во оказало о ре ним[26].

Први васељенски патријарх под Османлијама Генадије Сколарије, је у својим делима 1459. године
за ележио неколико старих пророчанстава и чудних коинциденција. Прво предање је ило везано за
оснивање самог Цариграда који је основао Константин Велики (306—337) чија се мајка звала Јелена
и говорило је да ће Гра пасти када њиме уде владао Конс ан ин чија се мајка уде звала Јелена,
што се и десило пошто је мајка Константина XI ила српска принцеза Јелена Драгаш, а између њих
двојице мајка ниједног другог цара Конс ан ина се није звала Јелена. Тре а исто тако имати у виду
и да се и последњи византијски цар током крсташког заузећа Цариграда 1204. године, такође звао
Константин (Ласкарис). Додуше он је само ио проглашен за цара у последњим тренуцима завршне
итке и није ио званично овенчан на церемонији, али је и сам Константин Драгаш само ио у
Мистри проглашен за цара и никада није званично овенчан[49].
Породично ста ло
16. Михајло IX Палеолог
8. Андроник III Палеолог
17. Рита од Јерменије
4. Јован V Палеолог
18. Амедео V од Савоје
9. Ана од Савоје
19. Марија од Брабанта
2. Манојло II Палеолог
20. Михајло Кантакузин
10. Јован VI Кантакузин
21. Теодора Палеолог Анђел
5. Јелена Кантакузин
22. Андроник Асен
11. Ирина Асен
1. Константин XI Палеолог
Драгаш
12. Дејан Драгаш
6. Константин Драгаш
26. Стефан Урош III Дечански
13. Теодора Немањић
27. Марија Палеолог
3. Јелена Драгаш

Напомене
a. Константин Драгаш се понекад означава као XII, услед погрешне претпоставке да је
Константин Ласкарис проглашен за цара у последњим тренуцима крсташког освајања
Цариграда 1204. године. [1]
b. У стручној литератури се може наћи и податак да је рођен у Мистри 1404. године
(Рансиман, 1965), али је заступљеније мишљење да је рођен 1405. у Цариграду (Никол,
1992. и The Oxford Dictionary of Byzantium, 1991).
c. После дугих преговора, уговорен је брак са једном грузијском принцезом (1451), али он,
због Константинове погибије, никад није реализован (Никол (1997). стр. 62).

Референце
1. Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]:
Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
 2. Никол, Доналд (1997). „Бесмртни цар“. Београд: Clio, Бања Лука: Глас српски. стр. 44.
COBISS.SR 132782855 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=c
obib&rid=132782855&lani=sc)
3. Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала
1959). Београд. стр. 526—528.
4. Никол 1997, стр. 30.
5. Никол 1997, стр. 18
6. Никол 1997, стр. 23
7. Никол 1997, стр. 33
8. Никол 1997, стр. 115.
9. Никол, н. д.
10. Никол 1997, стр. 19.
11. Никол 1997, стр. 20
12. Никол 1997, стр. 21.
13. Никол 1997, стр. 24
14. Никол 1997, стр. 25.
15. Никол 1997, стр. 28.
16. Никол 1997, стр. 29
17. Никол 1997, стр. 51
18. Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд. стр. 246.
19. Никол 1997, стр. 35.
20. Никол 1997, стр. 34
21. Никол 1997, стр. 39
22. Никол 1997, стр. 45.
23. Никол 1997, стр. 46
24. Никол 1997, стр. 36
25. Каплан Буровић. „Албанизирање Улциња” (https://dijaspora.wordpress.com/2010/06/09/pre
mijerno-objavljivanje-albaniziranje-ulcinja-dokumenta-i-cinjenice-pise-prof-dr-kaplan-burovic-ak
ademik/). Приступљено 7. октобар 2010. »У 13. веку, захваљујући турској окупацији и
исламизму.... албанска дијаспора ће доспети и у Пелопонез (најјужнији део Грчке), па и
на грчка острва«
26. Никол 1997, стр. 47
27. Никол 1997, стр. 52.
28. Никол 1997, стр. 57
29. Никол 1997, стр. 49.
30. Никол 1997, стр. 42
31. Никол 1997, стр. 56.
32. Никол 1997, стр. 62.
33. Никол 1997, стр. 66.
34. Никол 1997, стр. 27.
35. Никол 1997, стр. 67.
36. Никол 1997, стр. 73
37. Никол 1997, стр. 71.
38. Рансиман, Стивен (1996). Пад Цариграда, 1453. Нови Сад. стр. 34. ISBN 86-363-0329-X.
39. Никол 1997, стр. 72
40. Рансиман, н. д.. стр. 34.
41. Никол 1997, стр. 75-76
42. Никол 1997, стр. 81.
43. Никол 1997, стр. 87-88
44. Рансиман, н. д.. стр. 66.
45. Никол 1997, стр. 88.
46. Никол 1997, стр. 122
47. Turnbull, Stephen (2004). The Walls of Constantinople AD 324-1453 (на језику: енглески).
Oxford. стр. 20. ISBN 1-84176-759-X.
48. Никол 1997, стр. 92-93
49. Никол 1997, стр. 53.

Литература
Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]:
Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of
Greece in the Middle Ages (https://books.google.com/books?id=XIj0FfKto9AC) (2. проширено
изд.). Cambridge University Press.
Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (https://books.google.co
m/books?id=y2d6OHLqwEsC) (2. изд.). Cambridge University Press.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије (https://books.google.rs/books?id=glVoA
AAAMAAJ). Београд: Просвета.
Доналд Никол, „Бесмртни Цар“, Београд 1997. (одломци: [1] (http://www.myriobiblos.gr/text
s/english/nicol_fall.html), [2] (http://www.myriobiblos.gr/texts/english/nicol_condeath.html)
(језик: енглески))[3] (https://web.archive.org/web/20090429072955/http://www.clio.co.rs/docs/
polis/01_car.html)
Георгије Сфранцес, „Хроника — Пад Византијског царства“ (двојезично: грчки изворник и
српски превод), превео и приредио Младен Станковић, Предањске студије.
Београд: 2011. ISBN 978-86-909225-5-0.

Извори
Георгије Сфранцес, „Хроника“. неколико одломака (www.deremilitari.org) (https://web.archi
ve.org/web/20120123034448/http://www.deremilitari.org/resources/sources/constantinople2.ht
m)
Дука, „Ромејска историја“ (одломак на руском (https://web.archive.org/web/2001101520325
4/http://miriobiblion.narod.ru/byzhistory.htm))
Критовул са Имброса неколико одломака (www.deremilitari.org) (https://web.archive.org/we
b/20120204201107/http://www.deremilitari.org/resources/sources/constantinople4.htm)
Николо Барбаро неколико одломака (www.deremilitari.org) (https://web.archive.org/web/201
20204035550/http://www.deremilitari.org/resources/sources/constantinople3.htm)
 Претходник: Наследник:
Владавина Манојла II Владавина Манојла II
Царски регент у Цариграду
Палеолога Палеолога
(1423 — 1424)
са Јованом VIII са Јованом VIII
Палеологом Палеологом
Претходник: удеони Морејски деспот Наследник:
нема (1428—(1437, 1443)—1443) нема
Претходник: Царски регент у Цариграду Наследник:
Владавина Јована VIII (1437 — 1440) Владавина Јована VIII
Наследник:
Претходник: Морејски деспот
Тома Палеолог
Теодор II Палеолог (1443 — 1449)
Димитрије Палеолог
Наследник:
Претходник: Византијски цар
Мехмед II уништава
Јован VIII Палеолог (1449 — 1453)
Византију

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_XI_Палеолог_Драгаш&oldid=22768678”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 7. јануар 2020. у 09:19 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.