Опсада Београда (1456)

Опсада Београда 1456. године (мађ. Nándorfehérvári

diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Опсада Београда 1456.
Турака на овај град који се десио између 4. и 22. Део Османско-угарских сукоба
јула.[2] Након пада Цариграда, главни противник
Османлија на западу ила је краљевина Угарска.
Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем
да освоји Смедерево, престоницу српског деспота
Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско
упориште на јужној граници.

Велику османску силу нису дочекале уједињене

хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у
самој Угарској није постигнут договор о јединственом
деловању. Војску која је ранила еоградско утврђење
чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади,
нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и Угарска слика из 19. века; у средини, са крстом у
одреди сла о наоружаних крсташа. руци, јесте Јован Капистран

Значајан догађај током опсаде је раз ијање османске Време: 4—22. јул 1456.
флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да Место: Београд
не могу да одсеку град од река, а самим тим и од
Исход: хришћанска победа; повлачење
Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који
османске војске
је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су
одолели, а сутрадан је уследило османско повлачење. Сукобљене стране
Краљевина Османско
Подневна звона, по налогу папе Калиста III,
Угарска[a] царство
прослављају овај догађај све до данашњих дана.[3]
Српска деспотовина
Команданти и вође
Јанош Хуњади Мехмед II
Садржај Михаило Силађи беглербег Караџа
Угарска од 1440. до 1456. Јован Капистран

Османско царство од 1451. до 1456. Јачина

Припреме за крсташки поход и несагласност највише 50.000 највише 100.000
хришћанског света Жртве и губици
Припреме за борбу непознати око 20.000[1]
Прикупљање хришћанске војске
Османске припреме
Хришћанска војска
Борбе
Опсада до 14. јула
Битка на реци 14. јула 1456.
Опсада од 14. до 21. јула
Напад
 Борбе 22. јула
Повлачење Турака
После опсаде
Контроверзе око заслуга
Османски губици
Хришћански губици
Последице
Угарска после Хуњадија
Каснија Мехмедова освајања
Види још
Напомене
Референце
Литература

Угарска од 1440. до 1456.

Смрћу Владислава I Јагелонца, 1444. године, Угарска је остала ез владара. Државом је управљао
савет који је извршну власт поверио седморици капетана. Потврђен је из ор Ладислава V Посмрчета
за краља, а одлучено је да се до његовог пунолетства власт повери једном од гувернера. Ова дужност
додељена је Јаношу Хуњадију 1446. године. Хуњади се активно орио против Турака. Ипак, 18.
окто ра 1448, његове снаге су поражене на Косову пољу. Овом приликом Хуњади је заро љен, али
успео је да по егне да и потом поново пао у заро љеништво српског деспота Ђурђа Бранковића.
Односи међу њима су се по ољшали тек 1451, када су деспоту враћена нека имања у Угарској, али ће
они остати сложни и у наредном периоду. За време Хуњадијевог одсуства поново је постало актуелно
питање из ора владара. Године 1452, цар Светог римског царства Фридрих III је под притиском
по уне сталежа у Бечу морао да се одрекне старатељства над Ладиславом и да му дозволи повратак у
Угарску. За новог старатеља дванаестогодишњег Ладислава иза ран је Улрих Цељски. Као накнаду за
овај положај Хуњади је до ио неке поседе, именован је за наследног истричког жупана и за
команданта (капетана) угарске војске.[4] После повратка краља у Угарску, положај гувернера је
укинут јер су Хуњадијеви противници сматрали да он није неопходан.[4]

Османско царство од 1451. до 1456.

Након смрти Мурата II на Османов престо долази Мехмед II, касније назван Освајач. Већ у првим
годинама владавине 1453. године постигао је велики успех. Освојен је Цариград, престоница
византијских царева и центар источног хришћанства. Ова по еда ојачала је рато орно крило међу
османским великодостојницима које је подржавало Мехмеда. Он је јула 1453. уклонио великог везира
Џандарли Халила, који се често залагао за компромис са хришћанским силама.[5]

Основна преокупација османског сулатана ио је Балкан. За султана је ило значајно да осигура

превласт на Дунаву. У таквим околностима неиз ежно је морао доћи у суко са Угарском. Поход
1454. ио је неуспешан. Наредне године заузео је Ново Брдо, важну и огату рударску о ласт. Влашка
је мировала, а војвода од Молдавије прихватио је у окто ру 1455. да плаћа данак да и осигурао мир
и сло одну трговину за своје поданике у Акерману. Султан је могао мирно да организује поход на
Угарску коју су разарали унутрашњи суко и.[5]
Припреме за крсташки поход и несагласност
хришћанског света
У овом периоду у Угарској, и уопште на западу, прављени су планови за
крсташки поход против Османлија. У фе руару 1456. у Будиму је одржан
са ор угарских великаша на коме се расправљало о од рани јужне границе
и опремању војске. Овом приликом одлучно су иступила два црквена
достојанственика. Први је ио Јован Капистран, који је с Хуњадијем
оравио у Јужној Угарској, где је заговарао неопходност рата против
Турака. Њега је папа и званично именовао за крсташког проповедника.
Други је ио Хуан (Јован) Карвахал. Он је на са ору одлучно иступио Мехмед II Освајач,
истичући да се у Италији о ављају о имне припреме. Овај са ор је портрет који је 1480.
завршен у априлу ез значајнијих закључака. насликао млетачки
сликар Ђентиле
У Италији су заиста прављени велики планови. Римски папа Калист III Белини. Османски
градио је флоту на Ти ру, а помоћ је о ећао и Алфонсо Арагонски као и султан је 1456.
Млеци, Ђенова, Фиренца, Модена, Болоња, ургундски војвода и неуспешно опседао
португалски краљ. Рачунало се на војске цара Светог римског царства и Београд, али је касније
угарског краља. Ипак, хришћански свет није ио јединствен, многи освојио Србију, Босну и
европски владари нису подржали поход, (француски краљ Шарл VII се Мореју.
држао по страни, а у Енглеској је отпочињао династички суко касније
назван Рат ружа).

Припреме за ор у

Прикупљање хришћанске војске

Пошто подршка двора и племића није ила о ез еђена морала је да се мо илише маса фанатичних
верника. Проповедање крсташког рата, који је о јављен још у фе руару 1456, до ило је на важности.
Главни проповедник ио је фрањевац Капистран. Одзив сиромашних ио је масован. Било је ту људи
разних занимања или ез занимања, студената и авантуриста свих врста.[6] Групе крсташа стизале су
са свих страна, преко Будима у Петроварадин, у коме је ило централно место окупљања.

И поред свих неуспеха, неуморни Хуњади је улагао огромне напоре да окупи војску. Дана 12. јуна
пише у Ердељ и тражи помоћ, пре свега коњицу. Писао је 22. јуна заједници се ам саксонских
с олица, али помоћ није дошла. Поново пише у Ердељ 3. јула, али времена више није ило, јер су се
Турци при лижили Дунаву. Иако са сла ијим снагама, Хуњади се у јуну упутио у сусрет Турцима.

Османске припреме

Османске припреме отпочеле су још у зиму 1455. године. На равници између Истан ула и Једрена
сакупила се огромна војска. Султан је тражио помоћ од својих вазала: од осанског краља тражио је
10.000 људи, од херцега Стефана Вукчића 8.000, а од војводе Петра I Павловића 4.000 и одговарајућу
количину намирница од сваког од њих. Они су од или да пошаљу ову помоћ, истичући како ће
плаћати само редован данак. Али и ез њих османска сила је ила огромна. Сакупљана је војска из
свих провинција. Војску је предводио лично Мехмед II, а уз њега су иле најзначајније војсковође;
међу њима и румелијски еглер ег Караџа и заповедник јаничара Хасан.[6] У османској војсци ило
је и странаца из Персије, са поседа египатског султана, Татара, такође и стручњака за ливење топова
из Италије и Немачке. О ројности ове војске не постоје поуздани подаци. Чак и очевидац Таљакоцо,
Капистранов пратилац, у различитим тренуцима износи различите податке. Први пут говори о
100.000, а други пут о 160.000 војника. По речима салц уршког канцелара Бернарда Крој уршког
османска војска никада није имала преко 100.000 људи, па се овај рој може узети за горњу
границу.[6]

Поред војске припремљена је артиљерија и флота. Неки топови су, з ог лакшег транспорта, ливени
успут у Скопљу и вероватно Крушевцу. По Капистрановим речима, око Београда је ило 300
османских топова различите величине.[6] Топови су израђивани чак и од метала од којих су иле
израђене цариградске драгоцености, фигуре коња, црквена звона и крстови на црквама.[2] Поред
топова Турци су користили и разне друге опсадне справе. Грађена је ројна флота. Бродови су
грађени на Морави (око 100), а вероватно су неке лађе дошле уз Дунав из Црног мора. По подацима
савременика рој родова се кретао од 200 до неколико десетина.[6]

Много напора изискивало је и сна девање овако ројне војске. Намирнице су довлачене са свих
страна, копном и водом, али ни сви напори нису могли да о ез еде иоле уредно сна девање. Већ
средином јула знало се да влада несташица у османском та ору и у људској и у сточној храни.
Османско сна девање ометала је и чињеница што су се Ср и држали непријатељски те нападали и
пљачкали османске транспорте.[2] Централни део султанове војске током опсаде Београда налазио се
на Врачарском платоу, код данашњег Храма Светога Саве, а крила су досезала до Савске и Дунавске
о але. [7]

Хришћанска војска

Не зна се колика је ила посада еоградског утврђења. Главни заповедник

града ио је Михаљ Силађи, Хуњадијев рођак и сарадник. Подршка
племства је изостала. Штавише османско надирање ка Дунаву изазвало је
панику те су многи племићи па и сам краљ, по егли на запад. Београду је
у помоћ притекао Јанош Хуњади. Он није успео да прикупи велику војску.
Уз њега су углавном или његови стари са орци, прекаљени орци и
известан рој најамника чије је прикупљање помогао и српски деспот,
Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно пре напада на Београд одолеле
османској опсади Смедеревског Града. Хуњади је опремио и највећи део
лађа. Оне су одиграле веома значајну улогу у ор ама у којима су Јанош Хуњади,
учествовали и одреди, највише коњица, мачванског ана Јована Корођског најзначајнији борац
као и Ладислав Кањини и Се астијан Розгоњи са својим људима. против Турака у 15.
веку, овде је приказан
Највише је ило крсташа. Они су долазили са свих страна, највише из на дрворезу угарског
Угарске, али и из Аустрије, Пољске, Чешке и Немачке. Главни логор гравера Јаноша
крсташке војске ио је код Земуна. Ова војска ила је сла о опремљена. Туроција. Ово је једини
Хуњадијев портрет
Коњâ готово да и није имала, а праве ратне опреме веома мало. Хуњади
урађен за његова
није имао довољно поверења у ову војску, а и сам Капистран је улагао
живота.
велике напоре како и одржао ред. Од свих приспелих крсташа, само је
мањи рој учествовао у ор ама. Прва група, коју је предводио лично
Капистран, пре ачена је на пет лађа у Београд, 2. јула. Већ 3. јула град је
ио потпуно одсечен. Највероватније је у ор ама у граду и око њега учествовало између 10 и 20
хиљада хришћанских војника. Велики про лем за ову војску ило је сна девање. Оно се нешто
поправило тек после ор и на Дунаву 14. јула.

Бор е
Опсада до 14. јула

У јуну 1456. огромна османска

војска кретала се кроз Ср ију ка
Дунаву. Ђурађ Бранковић и цео
српски народ или су
узнемирени доласком османске
силе.[2] Баш тада на не у се
појавила репата звезда која
осеза е о земље. Ондашњи,
Цртеж топа каквог су користили Турци сујеверни свет сматрао је да ова
при освајању Константинопоља а појава, касније названа Халејева
касније коришћеног при нападу на
комета, доноси несрећу.[2] Свети Јован Капистран
Београд 1456. године.
Српски деспот слао је султану је био главни
поклоне како и га умилостивио храбритељ хришћанске
али ез успеха, па је османска војске код Београда
војска дошла под Смедерево. Један део османске војске посео је Рудник, а 1456
један рој коњаника је кренуо против Скендер ега. Смедерево је ило
до ро сна девено и утврђено. И други српски градови или су спремани за
ор у. Турци су напали Смедерево али је град одолевао. Спаљено је предграђе. На вест да долазе
Угри, султан Мехмед II се поколе ао. Пошто гу ици нису или занемарљиви, одустао је од освајања
српске престонице и кренуо ка Београду.[2]

Османски пљачкашки одреди још су током јуна узнемиравали околину Београда. Том приликом
страдала је и једна српска црква за чију се о нову залагао Силађи, ез сумње са циљем да приволи
Ср е на заједничку ор у.

Хуњади је ио до ро о авештен о покретима и намерама султанове војске. Он је намеравао да

пресретне османске родове на Дунаву пре него што стигну до Београда. С тим циљем је отишао у
Ковин, али када су 3. јула османски родови наишли он није имао довољно снаге за планирану
акцију. Истог дана османски родови су или пред Београдом.

Становништво града ило је запрепашћено османском силом. То није ио напад неког локалног
османског заповедника, већ огромна војска коју је предводио султан. Када је у град 2. јула дошао
одред крсташа сачекан је урно, уз музику и опште весеље. Капистран је планирао да из Београда оде
Хуњадију и да заједно припремају помоћ опседнутом граду. Силађи је ио против Капистрановог
одласка јер је сматрао да је касно организовати нове одреде и да се тре а орити оним чиме се
располаже. Капистран је ипак отишао 3. јула. Хуњади је припремао родове у Сланкамену. Ове
напоре помагао је и српски деспот. Он је о ећао велику помоћ ако се ор а против Турака настави и
јужно од Саве и Дунава. У Италији се пронела вест да је Хуњади спреман да се договори са
султаном, али је по свој прилици ово ила варка са циљем да се изврши притисак на италијанске
дворове јер су те гласине истовремено јављале да је султану углавном стало до сло одног пролаза у
Италију.

Османска војска је првих дана јула запосела читаву околину Београда. На најистакнутијем месту
постављен је султанов шатор окружен јаничарима. На левом крилу, дуж савске о але иле су
распоређене снаге под командом еглер ега азијских поседа, а дуж дунавске снаге румелијског
еглер ега Караџе.

Битка на реци 14. јула 1456.

Ситуација у опседнутом Београду
постајала је све тежа па је спољна
акција ила све потре нија. Угарска
флота окупила се до 13. јула у
Сланкамену. Био је само један већи
род снад евен топовима и
експлозивним материјалом. У
Сланкамену су такође или искусни
Хуњадијеви орци и одреди крсташа.
Капистран је проповедима одржавао
морал ораца. Да и акција ила
успешна, ило је договорено да
еоградски кастелани припреме мале
лађе и да, када ор а већ почне,
нападну Турке.[6]

Ношена речним струјама Дунава,

флота је кренула ка Београду. У ор и Опсада Београда
су на хришћанској страни
учествовали шајкаши, људи који су
до ро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим ор ама. Копном се ка
Земуну кретала крсташка војска под Капистрановом командом. Ка Београду је ишао и Хуњади са
својим људима. Удружене снаге под Хуњадијем код Земуна су водиле прве ор е. Османске лађе иле
су распоређене код Земуна и повезане ланцима како и лакше спречиле про ој ор ене линије.
Хуњади је за дан продора на Дунаву иза рао 14. јул. Све је зависило од првог налета, од тога да ли ће
се раз ити ред османских галија. Угарске лађе жестоко су напале. Раз ијена је прва османска ор ена
линија. Бродови су дејствовали једни на друге топовима и пушкама, а када и се довољно
при лижили, започињала и ор а прса у прса. За исход ор е ио је значајан напад шајкаша из
Београда, са леђа. Хра рост Ср а шајкаша нарочито је хвалио Таљакоцо.[6] За време ор и нечијом
непажњом из ио је пожар на највећој хришћанској лађи. Пожар је угашен, али је лађа
онеспосо љена, што је Таљакоцо навео као разлог з ог кога све османске лађе нису заро љене или
уништене.

После раз ијања првог ор еног реда османских галија, мали покретни хришћански родови имали
су веће изгледе на успех. Турке је ухватила паника. Неке лађе су по егле, друге су заро љне. Резултат
ор е ио је неколико потопљних галија, неколико заро љених и више стотина подављених Турака.
Хришћани су имали мање жртава. Главни резултат ор е ило је отварање речног пута ка граду.
Стигла су појачања као и намирнице. Сутрадан, после по еде код Земуна, у Београд су ушли Хуњади
и Капистран носећи заплењене османске заставе. Силађи је наредио да се истакну на градске зидине.
Капистран је у рзо напустио Београд. Највише времена провео је с крсташима у Земуну.

Локација на којој је тешко поражена османска флота током итке на Дунаву 14. јула 1456.
године
Опсада од 14. до 21. јула

Одмах по уласку у град Хуњади је предузео све што је ило у његовој моћи да по ољша од рану.
Радило се на поправци градских едема, сна девању града и о учавању крсташа. Ове послове
заједнички су о ављали Хуњади и Силађи. Капистран је у Земуну о учавао и опремао крсташе а када
и то Хуњади наредио слао и их у Београд.

После пораза на Дунаву Турци су још више пажње посветили нападу са копна. Бом ардовање је
настављено и довлачен је материјал за затрпавање градског јарка. Дана 15. јула дошло је до мањег
окршаја испред градских зидина. Једна мања група крсташа коју је предводио Фаркаш изашла је из
града где су их Турци, надмоћни на отвореном пољу, потукли.

Турци су се спремали за напад. Градске зидине већ су попуштале на толико места да се није могло
све поправити. Отпочело је и копање подземног канала како и се минирали зидови и омогућио
продор у град. Земљом из овог канала затрпаван је јарак. Хуњади је 20. јула ио о авештен о
предстојећем османском нападу.

Османско ом ардовање је престало. Одвијале су се последње припреме за општи напад. Хуњади је

сматрао да је ситуација езнадежна па је у ноћи између 20. и 21. јула предложио напуштање града.
Он сам је напустио град, али није наредио повлачење угарских одреда, а и сам је остао у непосредној
лизини Београда одакле је командовао. Ноћ пред напад, у град је пре ачена група од 4.000 крсташа.

Напад
Увече 21. јула отпочео је османски напад. Војску су о илазили
дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине
и оне који први уђу у град. Уз велике гу итке при лижавали су се
нападачи зидинама. Турци су нападали свим средствима али су се
и хришћани жестоко орили. У ор у се укључило свештенство.
Турци су се про или у Доњи град. Ова група је тек после жестоке
ор е из ачена из града. Око поноћи ор а је достигла врхунац.
Критични тренутак је наступио када је група од 600-700 јаничара
продрла у град. Бор е су вођене како на едемима тако и на
улицама. У овом тренутку и Силађи је посумњао у могућност да се
град од рани. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи
град. Пошто овај мост није ио подигнут на њему се развила
најжешћа ор а. Од ове ор е зависила је суд ина града. Јаничари
Слика Вагнера Шандора из 19.
нису успели да се про ију у Горњи град. Уследио је хришћански
века која приказује херојство
противнапад у рану зору 22. јула. Браниоци су ацали акље на
ратника Титуса Дуговића (мађ.
османске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је
Titusz Dugovics) који је спречио
укнула ватра и османски продор је о устављен. Јаничари, који су османског барјактара да стави
или одсечени у граду, су по ијени. Једновременост којој је султанов туг (коњски реп) на
извршена ова хришћанска акција знатно је допринела ефикасности. београдске зидине али је затим
Она није могла ити резултат појединачне иницијативе крсташа. са својим противником пао са
Турци су или уверени да је све вршено по Хуњадијевом плану. зидина и погинуо.
Османске лађе нису одиграле значајнију улогу приликом овог
напада. Хришћани су господарили рекама. Оне лађе које нису иле
уништене, султан је наредио да се спале како не и пале у непријатељске руке. То је и учињено ујутро
22. јула.

Борбе 22. јула

Хуњади је 22. јула наредио Силађију да никога не пушта из града како раниоце не и уништили
Турци на отвореном пољу. Ипак, крсташе није ило могуће задржати. Они су излазили кроз
рушевине и про ијене зидове. Прву, малу групу крсташа, Турци нису напали јер им је циљ ио да их
што више изађе. Пошто су његови позиви да се врате или узалудни Капистран им се и сам
придружио. Крсташи су јуришали на османске топове које су окренули против Турака. Одмах су
почели да пљачкају османске шаторе.

У почетку Турци нису спречавали испад хришћана. По Хуњадију и Капистрану они су ово радили
намерно, а исто о јашњење се налази и у османским изворима. Могуће је ипак да су Турци већ тада
отпочели повлачење. Ипак, у рзо је уследио жесток османски противнапад. Крсташи су раз ијени, а
Капистран се спасао. Сам Хуњади није учествовао у овим ор ама. У ор и је учествовао Мехмед II
који је покушавао да спречи повлачење своје војске. У овом окршају је и рањен. Многи истакнути
Турци су изгинули међу њима и румелијски еглер ег Караџа, који је погинуо од топовског ђулета
пре османског напада 21. јула а у ор ама испред града погинуо је заповедник јаничара, Хасан. У
ор ама око Београда јаничари су тешко страдали.

Повлачење Турака

Иако су сатерали хришћане у град, Турци нису имали снаге да га освоје. Већ после неуспеха у ноћи
између 21—22. јула султан је одлучио да се повуче. Разлози за повлачење или су велики гу ици и
поги ија неких од најзначајнијих достојанственика.
Прве припреме за повлачење извршене су 22. јула. Ујутру
су спаљене лађе на Дунаву а потом је уништавано све што
се није могло понети. Није ило могуће уништити или
однети све што је претходних недеља ило донето. У току
ноћи између 22. и 23. јула читава османска војска се
повукла. Турци су се трудили да њихово повлачење прође
незапажено како и из егли гоњење. Захваљујући рзини
којој су се Турци евакуисали хришћани су дошли до огатог
плена. Заплењен је велики рој топова.

Капистран је желео да се крене у потеру за Турцима, али су

против тога или Силађи и Хуњади знајући да мало ројни
хришћани не и могли на отвореном пољу да потуку
османску војску, чак иако су се Турци повлачили. Мање
групе хришћана кренуле су ради пљачке у гоњење Турака.
Отимали су све што су могли, а највише теглећу стоку.

После опсаде

Контроверзе око заслуга

Одмах након опсаде почели су суко и између крсташа и

угарских чета. Трвења су почела међу орцима да и се
касније пренела и на старешине, Хуњадија и Капистрана.
У рзо су се у граду појавиле глад и олести. Крсташи су Борбе под Београдом 1456, минијатура
коју је 1584. израдио Мехмед бег,
или незадовољни. Протестовали су како по еда није дело
чувени османски минијатуриста.
ило ког угарског племића већ њихово и Капистраново.
Минијатура приказује неколико епизода
Само захваљујући рзој Капистрановој интервенцији није
из опсаде: у горњем делу хришћанску
дошло до крвопролића. Увидевши ситуацију, он је схватио војску која очекује напад, затим
да је нај оље да распусти крсташе кућама. О јавио је да је раскомадана тела на обали Саве, док
крсташки рат завршен. И сам је у рзо напустио Београд. највећи део заузима представа напада
на град којим командује султан на
Такође, након опсаде се поставило питање заслуга за белом коњу. У доњем десном углу
по еду. Насталим спором авиле су се генерације. Много се приказано је уредно повлачење
расправљало да ли је за успех заслужнији Хуњади или османске војске.
Капистран. О а ова учесника су се трудила да истакну своје
заслуге и да умање значај оног другог, а од свих који су
писали о опсади Београда, нај оље сведочанство оставио је фрањевац Таљакоцо, иако ни он није ио
непристрасан већ је уздизао свог старешину.

Тешко је приписивати заслуге само једном човеку. Улога сваког од њих, и Хуњадијева и
Капистранова али и Силађијева и папског легата Карвахала ила је толика да и успешан исход ор и
ило тешко замислити ез учешћа неког од њих. По речима папе Калиста III, док је Хуњади ио
организатор, Капистран је углавном ио организатор и војни заповедник. Исход ор е одлучили су и
војници који су се често орили мимо наређења својих претпостављених.[6]

Османски губици
О тачном роју османских гу итака нема поузданих података.
Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од
неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Османска флота
на Дунаву претрпела је катастрофу. Оно што нису уништили
шајкаши, спаљено је како не и допало у руке непријатељу.
Јаничари су такође тешко страдали. Они су и имали најтежи
задатак да се про ију у град. Највећи део османских топова пао
је хришћанима у руке. Број Турака који су напустили султанову
војску или су заро љени није могуће ни при лижно утврдити.
Ђеновљанин Промонторио де Кампис проценио је османске
гу итке на 500.000 дуката.

Сила која је више месеци окупљана из свих провинција царства

морала је да се повуче. Овај пораз је нарушио углед османског
султана. Он се светио својим сарадницима з ог пораза. Када су
му петорица гласника донели лоше вести из Угарске он је
наредио да се по ију. Постоје и подаци који говоре да је лично
одру ио главе неким својим војсковођама а неки су, по његовом
наређењу, по ијени чим су стигли у Софију.[2] Освајач Штит и оружје Мађарске војске
Цариграда враћао се рањен и са проређеном војском не
освојивши Београд који је ио превелики изазов и за његовог
оца Мурата II 1440. године.

Хришћански губици

Материјална штета нанета еоградском утврђењу ила је огромна. Највише ранилаца погинуло је у
ор ама 21. и 22. јула а знатно мање од османских ом ардовања. Заро љене хришћане Турци су
у ијали. И овде је немогуће дати прецизну процену роја жртава.

На градском утврђењу највише су страдали градски зидови на Доњем граду. На неким местима они
су или потпуно порушени. Многе куле су такође иле разорене. Страдали су и о јекти унутар
градских зидина. Једна црква је погођена док је Таљакоцо у њој вршио служ у. Након одласка
крсташа Хуњади је урадио све што је у његовој моћи да о нови разрушене едеме. Ипак град је ио
толико разорен да је потпуна о нова ила ван његове моћи. Он је тражио да угарски краљ што пре
доће на југ своје земље и помогне о нављање града. Средства је тражио и од племића.
Нормализација живота у граду текла је врло споро.

Последице

Вест о хришћанској по еди ширила се врло рзо. Многи су се понадали да су заустављена османска
освајања.[6] Најзначајнији еоградски раниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском
краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вест о по еди разносио даље па је она
стигла и до етиопског владара. Вест о по еди ширили су и Ду ровчани.[8] Наређено је да се свуда
приреде свечаности у част по еде код Београда, а лично је сматрао овај догађај најсрећнијим
о ађајем у свом живо у.[2] Папа је 6. август прогласио даном еоградске по еде који је тре ало да
се слави у целом хришћанском свету. О значају који су савременици придавали овом догађају
показује и велики рој савремених извора. Ниједан догађај у средњовековној еоградској историји
није за ележен у тако великом роју извора.[6]

Споменик на Београдској тврђави
По еду хришћана о ележио је и гу итак најзначајнијих
ранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до
ширења разних заразних олести. Код Хуњадија су се
први знаци куге појавили 4. августа, а 6. августа су се
први симптоми појавили и код Капистрана. Хуњади је
пре ачен у Земун где је након недељу дана умро.
Хришћани су изгу или човека који је цео свој живот
посветио ор и против Турака, а Турци су до или
задовољење за претрпљени пораз — град нису
освојили, али је њихов највећи противник ио мртав.
Капистран је умро 23. окто ра 1456. године у Илоку.
Пре краја године умро је и српски деспот Ђурађ
Бранковић, још једна важна личност у алканској
политици претходних деценија.

Папски легат Карвахал још увек је гајио наду у могућност организовања крсташког рата и
настављање ор е против Турака. Међутим, такав подухват ио је немогућ ез подршке племића који
и о ез едили коњицу а он такву подршку није имао. Крсташи су се у потпуности разишли тек у
децем ру 1456. године.

Значај хришћанске по еде састоји се у привременом заустављању османских освајања и даљег

продора ка Западној Европи.

Угарска после Хуњадија

Смрћу Јаноша Хуњадија ситуација у Угарској се променила. Његовом смрћу није нестао само орац
против Турака већ и представник домаћег племства које се супротстављало страном племству
оличеном у Улриху Цељском. Без Хуњадија, краљ Ладислав V и Улрих су знатно ојачали. Они су са
мало ројном војском логоровали у Футогу одакле су након завршетка опсаде и Хуњадијеве смрти
пошли да преузму Београд. Хуњадијев син Ладислав од ио је да им преда град, али је пустио краља и
Улриха да уђу у град. Ту се посвађао са Цељским па га је у ио. Краља је пустио након што је до ио
писмене гаранције да му се неће светити. Ладислав V није одржао своју реч. Чим се Ладислав
појавио у Будиму, ухваћен је, осуђен и одмах погу љен. И Јаношев други син, Матија Хуњади, је
затворен. На вест о Ладислављевој смрти дошло је до правог рата између присталица две странке.[4]

Спремајући се за свад у са француском принцезом Катарином, Ладислав V је изненада умро 23.

новем ра 1457. године. Пошто није имао деце поново се поставило питање наслеђа трона. Угарски
племићи окупљени у удимској тврђави предложили су Ладислава Горјанског, палатина Угарске.
Хуњадијева странка одржала је скуп на Ракошком пољу 25. јануара 1458. где су истакли свог
кандидата, Матију Хуњадија-Корвина. Маса је кренула у Будим да одлуку саопшти племићима. Они
нису имали снаге да одреагују па је нови краљ Угарске постао, Хуњадијев син Матија Корвин.[4]

Каснија Мехмедова освајања

Пораз под Београдом није значајније успорио, нити је зауставио османска освајања. Османска војска
је ратовала у Ал анији где је натерала Скендер ега на екство. У периоду од 1458. до 1460. пале су
Морејска деспотовина, последњи остатак Византије, и Ср ија, коју су раздирали суко и Ђурђевих
наследника. Уследила су освајања Синопа и Трапезунта. Рат са Венецијом вођен је између 1462. и
1470. Године 1463. освојена је Босна. Рат је вођен и против Карамана и државе Акнајунлуа.
У овом периоду вођене су ор е против Угарске и Молдавске кнежевине, али је угарски краљ Матија
Корвин успео да консолидује јужну границу Угарске. И поред великих ратних успеха током своје
владавине Мехмед није успео да нанесе одлучујући пораз свом највећем хришћанском противнику,
Угарској краљевини.

Види још
Београд
Београдска тврђава
Историја Београда
Опсада Београда (1440)
Пад Београда (1521)

Напомене
a. Поред угарских трупа које су предводили Хуњади и Силађи у одбрани Београда
учествовао је и велики број крсташа којима је командовао Капистран.

Референце
1. „ВОЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА --[ Военная история ]-- Мишо Г. История крестовых походов” (htt
p://militera.lib.ru/h/michaud/39.html). militera.lib.ru. Приступљено 31. 07. 2017.
2. Спремић 1994, стр. .
3. „ISTVÁN LÁZÁR: HUNGARY - A BRIEF HISTORY” (http://www.mek.oszk.hu/02000/02085/020
85.htm). www.mek.oszk.hu. Приступљено 31. 07. 2017.
4. Рокаи et al. 2002, стр. .
5. Робер Мантран, Историја османског царства, Клио, Београд, 2002.
6. Калић-Мијушковић 1967, стр. .
7. Алескандар Диклић, Београд вечити град, стр. 72, 73
8. Динић 1958, стр. .

Литература
Калић-Мијушковић, Јованка (1967). Београд у средњем веку (https://books.google.ba/book
s?id=HFsBAAAAMAAJ&redir_esc=y&hl=sr) (на језику: српски). Српска књижевна задруга.
Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба (https://books.google.
ba/books?id=8HuBAAAACAAJ) (на језику: српски). Српска књижевна задруга.
ISBN 9788637904649.
Робер Мантран, Историја Османског царства, Клио, Београд, 2002.
Динић, Михаило (1958). Грађа за историју Београда у средњем веку II. Београд:
Историјски архив Београд.
Франц Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968.
* Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара.
Београд: Клио.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Београда_(1456)&oldid=23072684”
Ова страница је последњи пут уређена на датум 17. април 2020. у 22:14 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.