Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316)

ио је краљ Ср ије од 1276. до 1282. године и краљ Срема
Стефан Драгутин
од 1284. до 1316. године.[1]

Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске о ро а

фру ко . Имао је два сина, Владислава (сремског краља)
и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету
(удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ),
удату за Павла Шу ића. При крају живота се закалуђерио;
познат као Преподо ни Теоктист.

Садржај
Извори
Детињство и младост
Владавина
“Сремски краљ“
Сукоб са братом
Грађански рат у Угарској
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,
Последње године и смрт
око 1290. године
Породица
Пуно име Стефан Драгутин
Породично стабло
Немањић
Новац краља Драгутина
Датум рођења око 1251.
Задужбине Стефана Драгутина
Место рођења непознато
Види још
Датум смрти 12. март 1316. (63/64 год.)
Референце
Место смрти непознато
Литература
Гроб манастир Ђурђеви
Спољашње везе ступови
Династија Немањићи
Извори Отац Урош
Мајка Јелена Анжујска
Највише података о животу Драгутина Немањића даје
Вероисповест православље
нам његов иограф, архиепископ Данило, у свом делу
Животи краљева и архиепископа српских (или Даниловом Супружник Каталина Арпад
з орнику) које представља з орник иографија српских Потомство Јелисавета Немањић,
владара и црквених старешина 13. и 14. века. З орник је Стефан Владислав II,
настао у 14. веку, а Данило II је изгледа састављач већег
Стефан Урошиц
дела тог з орника. Део з орника су написала и у з орник
Немањић
уо личила два, по имену непозната, црквена лица. У
 њему су краће краљ
елешке о Период 1276–1282.
краљевима
Стефану краљ Србије
Радославу и 1284–1316.
Стефану
Владиславу I, а краљ Срема
опширније
Претходник Урош
иографије
краљева Наследник Милутин (у Србији)
Стефана Уроша Владислав (у Срему)
I, Драгутина,
Стефана Уроша II Милутина, Стефана Уроша III Дечанског
и прве године владавине Стефана Уроша IV Душана. Спис
је 1866. године издао Ђуро Даничић. Данилов з орник
радова основни је извор за Драгутиново до а. Аутор
користи повеље које је краљ Драгутин издавао да и
Стефан Урош, отац краља Драгутина
регулисао односе са Ду ровником, али и повеље које се
односе на самосталан период његове владавине. Од
византијских извора значајно је дело Георгија Пахимера
које садржи преглед византијске историје од 1255. до 1308. године. Пахимер се више интересује за
Милутина. Међутим, за ележио је реакцију Драгутина на рак Милутина и Симониде. Драгоцен
извор представља и дело „Опис источне Европе“ анонимног католичког монаха кога је 1916. године
о јавио пољски научник Олгирд Горка. Претпоставља се да је писац француски монах из реда
доминиканаца који је послат у источну Европу да проповеда католицизам међу шизматицима, или је
неко други на основу извештаја таквог мисионара написао (1310/11) „Опис источне Европе“.
Анонимни католик је имао доста вести о Ср ији у 1308. години и писао је о грађанском рату између
Милутина и Драгутина.[2][3]

Детињство и младост
Драгутин је ио најстарији син краља Уроша I и краљице Јелене.
Још на рођењу је одређен да свога оца наследи на престолу те му је
з ог тога и пружано васпитање какво је одговарало његовом
положају[4]. Данило пише да је Драгутин ио ду око религиозан.
Урош I оженио је сина Драгутина угарском принцезом Катарином,
ћерком Стефана V најраније 1268. године. Склапању рака
претходио је рат између Уроша и Угара.

Краљ Урош I је Угарима крајем 1267. или почетком 1268. године

отргао Мачванску ановину којом је управљао краљев унук Бела.
Угарски краљ послао је помоћ. Тада је Урош I поражен у ици,
заро љен 1268. године и присиљен на склапање мира који је
учвршћен поменутим раком. Драгутин се у угарској повељи из
1271. године помиње као млади краљ, али је након женид е живео
на очевом двору и није на управу до ио посе ну о ласт.[5].

Краљ Урош I је настојао успоставити што веће јединство државе и Јелена Анжујска, мајка краља
није ио вољан да испуни захтев младог краља да до ије о ласт на Драгутина
управу. Данило пише како Урош I није хтео своме сину оделити део
своје државе з ог чега је Драгутин заратио против оца[6]. Помоћ је
до ио од Угарске. Урош I је сакупио војску да се суочи са сином, а на његовој страни ио је
Архиепископ Јоаникије, који је з ог пораза Уроша напустио свој положај. Није извесно кога су
подржавали краљица Јелена и Милутин. Пре коначног из ијања суко а, Драгутин је, према речима
архиепископа Данила, још једном покушао да у еди оца да му додели комад земље. Урош I није
пристајао на компромис. Надмоћнија Драгутинова војска нанела му је пораз у ици на Гатачком пољу
(јесен 1276) након чега је Урош присиљен на а дикацију.[7] Стефан Драгутин је власт преузео у
периоду септем ар-децем ар 1276. године, а из тога произилази да је итка „у земљи званој Гацко”
ила у том времену или непосредно пре, тј. у августу 1276.[8] Поражени Урош се замонашио
узимајући име Симон, а у рзо је и умро у Захумљу.[9]

Знатно другачије догодило се са краљицом Јеленом она је од новог краља Стефана Драгутина до ила
део земље на управу. Од тада је господарила Зетом (или ар њеним великим деловима), Тре ињем и
крајевима око Плава и Горњег И ра. Није јасно да ли је то ила награда за подршку по уњеном сину,
или уступак да и му опростила з ацивање Уроша I и измирила се са њим. Вероватно је и Милутин
до ио део земље на управу.[10][11]

Владавина
Драгутин је владао Ср ијом од 1276. до 1282. године. На почетку
владавине је успоставио до ре односе са Ду ровачком репу ликом
о новивши њене трговачке повластице. Издао јој је „повељу о
трговини“ која је веома значајна з ог тога што се у њој први пут
спомињу властеличићи[12]. Драгутин је наставио Урошеву
политику ступајући у савез са Карлом Анжујским против
Византије. Међутим, краљ се није истакао у ор и са Византијом.
У рату се истакао византијски пре ег Котаница. Котаница је ио
противник византијског цара Михаила VIII. Учествовао је у
српском продору до Сера пљачкајући византијске покрајине.
Бугарску су у то до а раздирале династичке ор е и грађански
ратови те је са те стране Драгутин ио миран[13].

Савремени извори као узрок Драгутинове а дикације узимају пад

са коња под Јелечом. Међутим, то је ио само повод за смену на
престолу. Вероватно је основни разлог за то ило нестрпљење
српске властеле да освоји нове земљопоседе и стекне плен у рату.
Стефан Драгутин је искористио привредно јачање Ср ије које је
започето рзим развојем рударства у време његовог оца Стефана
Уроша I и створио је значајну војску. Пред крај владавине Стефан
Драгутин је почео освајачки рат против Византије. Српска војска је
продрла до града Сера вероватно 1281.[14] Почетком следеће 1282.
године српска властела је очекивала наставак рата и освајања, али Драгутин на фресци у цркви
Ружици.
архиепископ Данило описује да је краљ Стефан Драгутин пао са
коња, доживео тежак прелом ноге, а то је изазвало пометњу у
Ср ији. То се односи на незадовољство властеле која је желела
офанзивну политику. Податке о паду за ележио је и анонимни монах из 1308. године, а и Георгије
Пахимер. У атмосфери пуној незадовољства, Драгутин је Милутину на са ору у Дежеву предао
сим оле краљевског достојанства: злато, царске хаљине, свога коња и оружје. Иако са ор у Дежеву
представља значајан догађај у историји средњовековне Ср ије, познате су нам само основне одред е
његових одлука. Данило, наклоњен Милутину, пише да је он примио власт доживотно. Исто ележи и
Пахимер. Анонимни католик ележи две верзије. Према првој верзији, Драгутин је предао рату
краљевство ез икаквих ограничења. Према другој, предао му је престо док не оздрави, а ако умре,
Милутин је тре ало да га задржи. О е верзије су нетачне.[15] [16]
Одред е Дежевског споразума иле су следеће: Драгутин се з ог олести повукао са престола
предајући га своме рату. Милутин је тре ало доживотно остати на престолу које и потом наследио
један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим
синовима остављена посе на о ласт на управу[17].

Драгутин је изгледа за се е задржао простране територије од Рудника до Тре иња. Тамо се са

породицом и делом властеле повукао 1282. године. Од Дежевског са ора па до прикључења
Мачванске ановине његовог држави протекло је арем две године. Драгутин је од своје таште,
угарске краљице Јелисавете, до ио Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни (Усора и
Соли). Својој мајци је Драгутин тада уступио Тре иње док је гатачки и илећки крај посео Милутин.
Мачва се у 13. веку називала и Сремском земљом. Под Сремом се тада подразумевала о ласт између
Саве и Дрине, тј. данашња Мачва и Колу ара. Иако Угари нису више користили назив „Онострани
Срем“ код Ср а се још увек користио стари назив те је стога у домаћим изворима Драгутин познат и
као „сремски краљ“. Београд је тада по први пут ушао у састав српске државе. Иако је Драгутинова
резиденција ила у Де рцу, он је први српски владар који је повремено резидирао у Београду[18].

“Сремски краљ“
Отприлике у исто време Драгутин је своју ћерку Јелисавету
удао за осанског ана Стефана Котроманића. Тиме је свој
утицај проширио и на Босну. Почетком последње деценије
13. века су се у Браничевској о ласти осамосталила два
угарска великаша: Дрман и Куделин, посредно татарски
вазали. Они су нападали Драгутинове земље. Војни поход
на Браничево завршен је неуспехом. Драгутин није
располагао довољним ројем војника како и их могао
угрозити. Након неуспеха ове акције, Дрман и Куделин су
најамничком војском Татара и Кумана наставили са
пљачкањем Драгутинових територија. Драгутин је затражио
помоћ од рата. Двојица раће склопила су договор у
Сремска земља краља Драгутина Мачковцу на Морави о заједничкој акцији. Две војске
заједно су продрле у Браничево. Успех је ио потпун око
1292. Дрман и Куделин приморани су на екство. Освојене
о ласти задржао је Драгутин. О ласт средњовековног Браничева поклапа се са данашњим
пожаревачким крајем и Хомољским планинама. Пад угарских великаша изазвао је одмазду
видинског кнеза Шишмана. Шишман је продро све до Хвосна; намеравао је опљачкати и Пећку
патријаршију. Међутим, у суко у са српском војском је поражен. Ср и освајају сам Видин. Шишман
је принуђен да се ожени ћерком српског велможе Драгоша. Рат са Шишманом изазвао је реакцију
татарског кана Ногаја. Опасност је Милутин отклонио дипломатском акцијом и признавањем врховне
татарске власти. Драгутин у овим преговорима није играо никакву улогу.[19][20]

У то до а је папа Никола IV упутио писма Драгутину, Милутину и Јелени у којима их је позивао да

своју земљу и народ преведу у католицизам. Преговори папске курије и Драгутина су настављени.
Драгутин је владао североисточном Босном у којој је ила укорењена огумилска јерес. Драгутин је
настојао искоренити огумиле з ог чега је од папе тражио да у Босну пошаље мисионаре који ће на
народном језику радити на суз ијању огумилства. Папа је послао два искусна фрањевца[21].

Суко са ратом
Након по еде над видинским кнезом Шишманом,
између раће је дошло до захлађења односа. Разлог за
то је Милутинова одлука да се ожени византијском
принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника. Савез
са Византијом имао је значајну опозицију у Ср ији.
Пре свега, против савеза су или краљева мајка Јелена
и краљев рат Драгутин. Драгутинов став може се
извести из догађаја који су уследили и елешке
византијског писца Георгија Пахимера који каже да је
Андроник своме зету пружио савезничку помоћ з ог
које је Драгутин морао да одустане од планираног
Драгутин и Милутин на фресци у
напада. Драгутин је имао разлога да се узнемири. На
Сопоћанима
Дежевском са ору је одређено да Милутина наследи
његов син Владислав. Међутим, Милутинова ташта
Ирина покушавала је да за престолонаследнике
наметне двојицу својих синова Теодора и Димитрија. О ојица нису или заинтересовани за српски
престо[22]. Поред тога, напуштање политике пружања подршке Анжујцима довело је до неповерења
према Милутину. И поред тога, Драгутин је изгледа помагао Милутинову акцију против Ду ровника
из 1301. године. Ду ровачки кнез се склања на Мљет и августа 1301. године закључен је мир по коме
је утврђено пређашње стање уз ратну одштету Ду ровника од 4000 перпера. Повељом Милутин
потврђује права ду ровачких трговаца у Ср ији. У повељи се помиње и Рудник што значи да је овај
град већ ио у Милутиновим рукама (септем ра 1301). Међутим, по завршетку рата Рудник је поново
у рукама Драгутина што је доказ да по завршетку грађанског рата није ило већих територијалних
промена[23].

Даље податке даје нам анонимни католички монах који је, пролазећи кроз земљу, за ележио податке
о узроцима грађанског рата. Његове симпатије су на страни Драгутина кога сматра пријатељем
католика, док Милутин мрзи и прогони католике. Милутин је ступао у контакте са папом и
француским феудалцима у јужној Италији. Са папом Клементом V (1305—1314) преговарао је око
преласка Ср ије у католицизам. Преговарао је и са Филипом Тарентским, сином анжујског краља
Карла из јужне Италије, владара алканских анжујских територија који је намеравао да о нови
латинску власт у Цариграду. Исте ам иције имао је и Карло Валоа, рат француског краља Филипа
IV, који је носио титулу византијског цара преко своје жене, Катарине од Куртенеа. Милутин се
о авезао да му пружи подршку и да не прима из еглице династије Палеолог из Цариграда, а Карло
му је потврдио држање македонских територија и о авезао се да ће га, када дође на власт, ранити од
спољашњих и унутрашњих непријатеља. Преговарало се и о удаји Милутинове ћерке Царице за
Карловог сина. Међутим, даљи преговори су отказани. Папа је 1309. године отишао у Авињон, а
Карло се умешао у рат за круну Светог римског царства[24].

Рат је окончан 1311. године посредством свештенства. Браћа су се измирила, не зна се под каквим
условима. Већих територијалних промена није ило.

Грађански рат у Угарској

У грађанском рату у Угарској који је из ио након поги ије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку
пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за
оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом.
До ио је простране о ласти Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Водичким и
Франкопанима[25]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини,
припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се у рзо окреће против Анжујаца. Мартел је
погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Ро ерт. Рат се распламсао 1301.
године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну
сада је ио и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у
везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом
ћерком се Владислав тре ало оженити и тако се и
о ез едити угарски престо. Папа је 1309. године ацио
анатему на Апора з ог тога што кћер жели удати за
шизматика[26]. Карло Ро ерт се у рзо учврстио у Угарској и
предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је
принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310.
године крунисан за краља. Односи између Карла Ро ерта и
Драгутина временом су се по ољшали. Драгутин је око
1314. године свога сина узео за савладара или му је ар
један део територија доделио на управу[27].

Последње године и смрт

Стефан Владислав, Драгутинов син
Јелена умире у пролеће 1314. године. Драгутин није
присуствовао њеној сахрани већ је на о ред дошло његово
посланство. Тек касније је Драгутин посетио мајчин гро , а
са ратом се састао у Пауњу. У рзо долази до посете Симониде Драгутиновој жени Катарини у
Београду. Симонида је свечано дочекана од Драгутина и Катарине. Катарина и Симонида посетиле су
гро своје свекрве. Драгутин није дуго надживео своју мајку. Умро је 12. марта 1316. године. Данило
ележи да се пред смрт замонашио остављајући власт своме сину. Узео је монашко име Теоктист.
Последње дане Драгутина описао је Данило. Пред смрт је рату написао писмо чија садржина
Данилу највероватније није ила позната[28]. Сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу код
Ариља. Данило ележи да је Драгутин желео спречити да га поштују као свеца. Наредио је да му се
тело никако не вади из гро а[29].

Породица
Драгутинов отац Урош ио је син Стефана Првовенчаног и српски краљ од 1243. до 1276. године.
Мајка Јелена припадала је анжујској династији. Урош је имао још троје деце: Милутина, Стефана и
Брнчу. Драгутинова жена Каталина ила је ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је
Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета
која се удала за осанског ана Стефана Котроманића.

Породично стабло
8. Стефан Немања
4. Стефан Првовенчани
9. Ана Немањић
2. Стефан Урош I
10. Рејнер Дандоло
5. Ана Дандоло
11. Непознат
1. Драгутин Немањић
12. могуће Исак II Анђео
 6. могуће Јован Анђео
13. могуће Маргарета Угарска
3. Јелена Анжујска
7. могуће Матилда де Вјанден

Новац краља Драгутина

Најранији динари Стефана Драгутина јављају се у време када је
као млади краљ ио савладар свога оца Уроша тј. из периода од
1270. до 1276. године. То су динари са две фигуре и младоликим
голо радим владаром од којих су нађене две врсте. На првој је
приказана застава, а на другој двоструки крст, новина на српским
динарима. У периоду Драгутинове самосталне владавине ковани су
динари са приказом владара који седи и држи скиптар и куглу са
двоструким крстом и носи натпис STEFAN REX и помиње се на
признаници Марије Шор из 1282. године. Други примерак је са
натписом MONETA REGIS STEFAN и представља најстарију врсту
српског средњовековног новца у којима се појављују словне
Динар краља Драгутина познат ознаке. Вероватно су ковани после 1282. године када Драгутин
као први српски динар са носи титулу Rex Serviae. Пронађено је 12 примерака новца са
ћириличним натписом Милутином и Драгутином и натписом STEFANVS-VROSIVS/REX.
Од 1312. године појављују се руднички динари. Доласком Саса
Рудник постаје, поред Брскова, најважнији српски рудник. У њему
је отворена ковница. руднички динар краља Стефана Драгутина, са представом владара који стоји и
држи скиптар са крстом, веома је значајна врста новца. „То је први српски новац са ћириличким
натписом; први српски новац са представом владара који стоји сам; први српски динар са натписом
који не садржи звање краљ; први новац краља Стефана (Драгутина) за који можемо са сигурношћу
рећи да је кован после уступања престола из 1282, први српски новац за који можемо поуздано
тврдити да је кован у рудничкој ковници и то је, уједно, последња новчана емисија краља
Драгутина[30].

Задуж ине Стефана Драгутина

 Слика Назив Место Оснивање

Манастир Рача У близини Бајине Баште 1276-1282

Манастир Троноша Коренита, близини Лознице 1276-1282

Манастир Тавна У близини Бијељине 1284

Црква Светог Ахилија Ариље 1296

Манастир Мала Ремета Фрушка гора 13. век

Манастир Бешеново Бешеновачки Прњавор Крај 13. века

Види још
Списак владара из династије Немањића
Списак српских владара
 Списак светитеља Српске православне цркве
Сремска земља

Референце
1. Логос 2017, стр. 183-186, 283-284. Драгутин је после уступања владарског места брату
Милутину био обласни управник на северозападу Србије, а од 1284. и суседном делу
Угарске (Мачви, Соли и Усори). На том подручју он је углавном био само обласни
господар, али у време сукоба са краљем Милутином 1302-1312. вероватно се прогласио
краљем.
2. Територија краља Драгутина. стр. 4-7
3. Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, стр. 55.
4. Краљ Драгутин. стр. 2.
5. Територија краља Драгутина. стр. 8-9.
6. Животи краљева и архиепископа српских. стр. 22.
7. Историја српског народа 1. стр. 356.
8. Логос 2017, стр. 182-183.
9. Краљ Драгутин. стр. 2-3
10. Територија краља Драгутина. стр. 8.
11. Логос 2017, стр. 182, 184.
12. Територија краља Драгутина. стр. 9.
13. Краљ Драгутин. стр. 4.
14. Логос 2017, стр. 185.
15. Територија краља Драгутина. стр. 10.
16. Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, стр. 124-125.
17. Историја Срба, Ћоровић. стр. 166.
18. Територија краља Драгутина. стр. 10-12
19. Историја српског народа 1. стр. 453-455.
20. Узелац 2015, стр. 210, 222-224, 238-239.
21. Краљ Драгутин. стр. 7.
22. Историја српског народа 1. стр. 455.
23. Историја српског народа 1. стр. 457.
24. Историја српског народа 1. стр. 457-459.
25. Историја Срба, Ћоровић. стр. 169.
26. Краљ Драгутин. стр. 10.
27. Краљ Драгутин. стр. 11.
28. Животи краљева и архиепископа српских. стр. 29-30
29. Историја српског народа 1. стр. 472.
30. Територија краља Драгутина. стр. 21-23

Литература
Fine, John Van Antwerp (1994). The Late d=LvVbRrH1QBgC). University of Michigan
Medieval Balkans: A Critical Survey from Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
the Late Twelfth Century to the Ottoman
Conquest (http://books.google.com/books?i
Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у
Војводини од најстаријих времена до
оснивања потиско-поморишке границе
(1703) (https://books.google.com/books?id=
fFZpAAAAMAAJ). Нови Сад: Матица
српска.
Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у
Војводини. Књ. 1: Од најстаријих
времена до Карловачког мира 1699 (http
s://books.google.com/books?id=fVhpAAAA
MAAJ). Нови Сад: Матица српска.
Други, Данило (1988). Мак Данијел,
Гордон; Петровић, Дамњан, ур. Животи
краљева и архиепископа српских.
Службе. Београд.
Anonymi Descriptio Europae Orientalis
(2013). Анонимов Опис источне Европе.
Београд, Преузето са www.academia.edu
18.9.2016.
Узелац, Александар (2015). Под сенком
пса : Татари и јужнословенске земље у
другој половини XIII века (http://www.prom
acedonia.org/pnv/index.htm). Београд.
Логос, Александар А. (2017). Историја
Срба I (http://www.academia.edu/3532719
8/%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D
0%A0%D0%98%D0%88%D0%90_%D0%A
1%D0%A0%D0%91%D0%90_I_%D0%91%
D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%
B0%D0%B4_%D0%B4%D0%B5%D1%86%
D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%
80_2017.pdf) (PDF). Београд. ISBN 978-
86-85117-37-4.
Благојевић, Милош (1998). Србија
Немањића и Хиландар. Нови Сад.
Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан
(2000). Историја српске државности (htt
ps://books.google.com/books?id=O2M_AQ
AAIAAJ). 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Ћирковић, Сима (1964). Историја
средњовековне босанске државе (https://b
ooks.google.com/books?id=PO02AAAAMA
AJ). Београд: Српска књижевна задруга.
Калић, Јованка (1967). Београд у
средњем веку (http://books.google.com/bo
oks?id=HFsBAAAAMAAJ). Српска
књижевна задруга.
Максимовић, Љубомир (1981). „Почеци
освајачке политике”. Историја српског
народа. I. Нови Сад.
Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор;
Касаш, Александар (2002). Историја
Мађара. Београд.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем
веку (https://books.google.com/books?id=v
BRXAAAAMAAJ). Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу
европским народима (https://books.google.
com/books?id=p3oMAQAAMAAJ).
Београд: Equilibrium.
Владимир Ћоровић, Илустрована
историја Срба, књига 2, Београд, 2005.
Томислав Богавац, Нестајање Срба, Ниш,
1994.
Миомир Филиповић — Фића, Три цара и
тридесет и један краљ српског народа,
Чикаго, 1992.
Драго Његован, Присаједињење
Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
Миленко Палић, Срби у Мађарској —
Угарској до 1918, Нови Сад, 1995.
Д. Лазаревић, Територија краља
Драгутина (http://istorijskiarhiv.rs/sites/defa
ult/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2025/
Glasnik%2025%20Dragana%20Lazarevic.p
df), Гласник, Међуопштински историјски
архив Ваљева (1990)
С. Станојевић, Краљ Драгутин,
Годишњица НЧ 45, (1936). стр. 2–19
В. Ћоровић, Историја Срба, Дом и школа,
Београд (2006)
Историја српског народа 1, група аутора,
Српска књижевна задруга, Београд
(1999), друго издање
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-
16. век (https://www.academia.edu/759818/
Severna_Bosna_13-16._vek). Београд:
Историјски институт.
Божић, Иван (1950). „О положају Зете у
држави Немањића” (https://books.google.c
om/books?id=dRfjAAAAMAAJ). Историски
гласник. 3 (1-2): 97—122.
Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о
Дукљанском краљевству код Немањића”
(https://books.google.com/books?id=TO96C
gAAQBAJ). Историски часопис. 5: 291—
294.
Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави
Немањића”. Историја Црне Горе (https://a
rchive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga
2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knji
ga%202%2C%20T.1.pdf) (PDF). књ. 2, св.
1. Титоград: Редакција за историју Црне
Горе. стр. 3—93.
Спољашње везе
Путеви средњег века: „Немањини потомци” (https://www.youtube.com/watch?v=xVpEHojbK
FA), РТС Културно - уметнички програм - Званични канал
Комплетно житије краља Драгутина Немањића од архиепископа Данила, преведено на
савремени српски језик (http://kraljdragutinnemanjic.wordpress.com/)
Мапа Драгутинове државе (http://mek.niif.hu/00900/00940/html/img/nagy/420e.jpg)
Мапа Драгутинове државе (http://www.conflicts.rem33.com/images/Ungarn/Ungarn%20Anjo
u%20XIV.jpg)
Житејна икона преподобног Теоктиста — краља Драгутина („Православље“, 1. октобар
2009) (https://web.archive.org/web/20141017023527/http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1021/tekst/
zitejna-ikona-prepodnog-teoktista-kralja-dragutina/)
Казна стигла Драгутина („Вечерње новости“, 28. јануар 2011) (http://novosti.rs/dodatni_sadr
zaj/clanci.119.html:316963-Kazna-stigla-Dragutina)
Удбаши прекопали Драгутинов двор („Вечерње новости“, 29. новембар 2015) (http://www.n
ovosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%
BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D
1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:578896-%D0%A3%D0%B4%D0%B1%D0%B0%
D1%88%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B
B%D0%B8-%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D
0%BE%D0%B2-%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%80)

Наследник:
Претходник: Краљ Србије
Стефан Урош II
Стефан Урош I (1276–1282)
Милутин

Претходник: Краљ Срема Наследник:

Оснива Сремску земљу (1284–1316) Стефан Владислав II

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Драгутин&oldid=23078906”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 20. април 2020. у 22:22 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.