Координате: 42°38′59″ СГШ; 18°05′35″ ИГД

Ду ровник
Ду ровник (лат. Ragusa — Рагуза) је град у Хрватској и административни центар
Ду ровачко-неретванске жупаније.
Дубровник

Ду ровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу

Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 km, а од Загре а 624 km.

Три града пространог Балканског полуострва, Истан ул на источној страни, Атина на

јужној и Ду ровник на западној страни позната су широм света као изразито туристичка
места. Овај значај им је одређен самим природним положајем и огатством које их
окружује што није једини разлог њихове привлачности.

У својој прошлости ови градови су или стецишта и попришта судара светских струјања
и сваки од њих има свој посе ан лик. Ду ровник је ио ношен ударом са свих страна.
З ог скученог простора његови родови су се отискивали широм света а трговачке
караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од се е подигао
је чврсте едеме ради своје од ране а у својој од рани много више је користио своју
дипломатију од војне снаге.

Садржај
Географија
Историја Старо дубровачко језгро
Оснивање града
Византијска и млетачка власт
Живот у средњовековном Дубровнику
Дубровачка република
Дубровник у Аустријском царству
Дубровник у Југославији
Други свјетски рат
Застава
Дубровник у последњем рату
Грб
Споменици дубровачког развоја
Административни подаци
Срби у Дубровнику
Држава Хрватска
Становништво
Град Дубровник Жупанија Дубровачко-
неретванска
Дубровник (насељено место)
Попис 1991. Основан 7. век

Занимљивости Становништво

Партнерски градови Становништво

Извори — 2011. 28.434

Референце — густина 198,35 ст./km2

Литература Агломерација (2011.) 42.615

Спољашње везе Географске карактеристике

Координате 42°38′59″ СГШ;
18°05′35″ ИГД
Географија Временска зона UTC+1 (CET), лети
UTC+2 (CEST)
Смјештен на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. У раја се у један од
најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат Површина 143,35 km2
је по свом старом градском језгру са ројним културним и сакралним споменицима.

Популарни назив за град под рдом Срђ.

Историја
Оснивање града

Источни Јадран ио је насељен још почетком неолита, а нај лижа околина Ду ровника,
укључујући и саме литице Рагузе, су иле насељене током ронзаног и гвозденог до а.
Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио
латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут
помиње 47. године пХ.

Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин

Порфирогенит каже да су Ду ровник основале из еглице из римског града Епидаура
пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари. Дубровник

Након разарања Епидаура (од стране Словена и Авара) почетком VII века у подножје већ
постојећег римског утврђења стижу романске из еглице које оснивају нови град, а у
њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Дубровник на мапи Хрватске
Временом, ова српска племена насељавају и о алу, а уз тај из еглички град оснивају и Остали подаци
своје насеље које по ду окој храстовој шуми називају Ду рава. С друге стране, романско
становништво своје насеље назива по литици (латински: Laus), које ће низом фонетских Градоначелник Андро Влахушић
промена касније до ити италијанско име Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa),[1] које је (ХНС)
први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал Поштански број 20000
који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а
Позивни број (+385) 020
комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.
Регистарска ознака DU
Веб-сајт
Византијска и млетачка власт
Службена презентација града (http://www.
Од свог оснивања, па све до XII века, Ду ровник је улазио у састав Византијског dubrovnik.hr/)
царства. Међутим, ез о зира на романску властелу, српска већина је асимиловала
мало ројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Ду ровник (насупрот Дубровник
романском Ра уза). За то време, град се шири и до ија одређену аутономију (свог искупа). Dubrovnik
Почетком XI века, ду ровачке лађе иле су препознатљиве широм Медитерана, а Ду ровчани
познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима
и кнежевинама. Ду ровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и ратом му хумским
кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с осанским аном Кулином.
Ду ровачке лађе често морају да град ране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028—
1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).

Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Ду ровчани су или принуђено да од 1205. Светска баштина Унеска
признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време,
Ду ровчани дижу три езуспешне уне, али се млетачке власти нису успели осло одити. Године Место Дубровачко-
1295. у Ду ровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Ду раву и велики неретванска
део града Рагузум (Ragusium). З ог тога, о а насеља су се спојила у једно и више се нису смеле жупанија,
градити дрвене куће. Дубровачка
република,
Захваљујући јачању Српске краљевине, а
Социјалистичка
касније и царства, Ду ровник се територијално
Република
проширио на Ластово, Пељешац са Стоном,
Мљет и цело Конавље. Српски цар Душан је Хрватска, Хрватска
10. априла 1357. године поклонио острво Координате 42°38′25″ СГШ;
Мљет са православним манастиром Пресвете 18°06′30″ ИГД
Богородице.[2] Свој највећи врхунац,
Површина 14.335 km2
Репу лика је достигла током XIV и XV века
(1,5430 × 1011 sq ft)
захваљујући трговачким привилегијама унутар
Српског царства, а касније и његових Веб-сајт www.dubrovnik.hr (ht
наследница, где су се Ду ровчани авили tp://www.dubrovnik.h
Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка закупљивањем тргова, рудника и царина од r/)
Мурата. локалних владара, чиме су додатно повећавали
своје приходе. У до а свог највећег о има, репу лика је захватала простор од
Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.

Уопште, Ду ровник је з ог граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град
ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

Живот у средњовековном Дубровнику

Становништво Ду ровника у овом периоду ило је шаролико и у етничком и у економском смислу. Основна подела ила је на: огату
романизовану властелу — патриције и ројно градско словенизирано становништво: занатлија, трговаца, војника, родске посаде и
писара — пучане. Процес славизације ду ровачких Романа текао је постепено. Властела се дуго опирала словенизацији и утицају
пучана, али је временом попуштала, па су током XIII и XIV века дозвољени мешовити ракови, а од XV и XVI века језик је замењен
српским,[3] називајући га и „linga seruiana“ тако да су „још само неки старци“ говорили старим ду ровачким језиком.

Ограничен у природним ресурсима, Ду ровник је своју егзистенцију пронашао у

поморству и трговини. Ду ровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка
алканске трговине и „врата Балкана“. Ду ровачко поморство највећи степен
развоја доживљава у XV и XVI веку, када Ду ровачка морнарица роји око 200
родова. Тада Ду ровчани врше превоз и трговина по целом Средоземљу, од
малоазијских и афричких о ала до атлантских о ала.

Сао раћајним везема и трговачким односима Ду ровник је ио у сталном контакту

са европским земљама, а посе но са италијанским лукама и градовима. На тај начин
он прати културни живот и достигнућа у науци и уметности и рзо их прихвата.
Организована је настава у основним школама, а високо о разовање је ило на Дубровник (пре 1873)
знатном нивоу.

Ду ровачка књижевност досеже највише домете књижевности хуманизма и

ренесансе међу Јужним Словенима. Многа дала Ду ровчана писана су на
латинском, али је значајнија књижевност она написана на српском народном језику
која започиње у XV веку и продужава се све до пада Репу лике, а чији су
преставници Марин Држић и Иван Гундулић.

Дубровачка република

Након рата Угара и Млечана з ог Задра, Млечани су Ду ровник 1358. уступили Дубровник, стари део града
Угарској. Дужност Ду ровника ила је да Угарској плаћа годишњи данак (500
дуката) и да у свечане дане истиче њену заставу, али краљ Угарске се није мешао у
њихове унутрашње послове, што је граду давало потпуну независност.[4][5] У то
време Ду ровник доживљава највећи економски развој, али са суседима води ројне
ратове против: тре ињских владара Стефана Војислава и Николе Алтомановића, те
осанских војвода Радосавом Павловићем и херцегом Стефаном Вукчићем Косачом.
То су или последњи ратови, које је Ду ровник уопште водио. Турци су 1466.
освојили Херцеговину, али су застали пред ду ровачким границама, јер су
Ду ровчани већ или се и осигурали заштиту турских султана.

После Косовске итке Ду ровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. до ио

ферман султана Бајазита, да сме сло одно трговати по целом Турском царству.[6]
Дубровачка република до 1808.
После пада Ср ије 1459. Ду ровник се о авезао, да ће плаћати султану годишњи
харач за сло оду трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних
дуката, да и временом ио повећан на 12.500, те је тако остало све до Српског
устанка 1804. године.

У свему другом Ду ровник је ио независан, али како Османлије Ду ровачкој репу лици дају посе на права у трговању, то
ду ровачку трговину још више веже за Османско царство. Ду ровчани су имали привилегију сна девати османске колоније, а и сами
су имали своје колоније у ројним градовима Балкана, Италије и Блиског истока. Ду ровачки трговачки родови могли су сло одно
упловити у Црно море, што је ило за рањено свим неосманским родовима. Плаћали су неке о авезе мање од других трговаца, а
Ду ровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.

За готово 300 година турског вазалства, Ду ровник се нај оље развијао у току мира,
вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет
ио у великој опасности за време ратова Млетачке репу лике са Турском, јер је она
ила највећи ду ровачки конкурент и непријатељ. Зато се Ду ровник 1684. враћа
под окриље немачког цара и угарског краља. Ипак, откриће Америке и нових
трговачких поморских путева око Африке, однело је превагу у трговини са
Средоземног мора на о але Атлантског океана. Политичко и економско пропадање
Турске током XVII века донело је такође, назадовање ду ровачке трговине, а
преломни тренутак је ио земљотрес, који се догодио 6. априла 1667. године и
порушио пола града и од ког се Ду ровник више никада није опоравио.

У Загре у је 1765. године основан конзулат Ду ровачке репу лике за целу

Хрватску.[7] Цртеж Дубровника пре 1667.

Након слома Млетачке репу лике 1797. далматински о ални појас долазе под
јурисдикцију Ха з уршке монархије. Кад је Аустрија 1806. предала Далмацију и Боку Наполеону, под француску власт пао је и
Ду ровник.[8] Француска власт у Ду ровнику траје између 27. маја 1806. године до 15. фе руара 1814. године.[9] Французи 1808.
укидају Репу лику и град припајају француској Илирији.[8]

Дубровник у Аустријском царству

Након пораза Наполеонове Француске, одлуком Бечког конгреса 1815. године, територија некадашње Ду ровачке репу лике је
припојена Аустријском царству. У саставу ове царевине Ду ровник са околином остаје све до њеног распада 1918. године.

Ду ровник је 1838. године град, ивша престоница Ду ровачке репу лике. Састоји се из града и два преграђа, Плоче и Пиле. У граду
са варошима је укупно 5540 житеља, и ту се налази власт, суд и друге институције, при чему је знамента зграда ивше Репу лике.
Пристаниште је тесно, па се главнина промета одвија у већем и ез еднијем пристаништу у Гружу (Gravosa), где велики родови
пристају. Поред више католичких и две православне цркве, ту и Јевреји имају синагогу.[10]

Током овог периода у граду је поново уведен италијански као служ ени језик, па се као реакција јавља подршка најпре илирском, а
касније и српском католичком покрету, који предводе Медо Пуцић, Матија Бан, Иван Стојановић, Иван Аугуст Казначић и други.
Након Револуције 1848. године, ојећи се нарастајућег српског национализма[11] на овим просторима, Аустроугарска подстиче
хрватску националну идеологију у Ду ровнику, што ће век касније довести до етничке прекомпозиције у граду. Ду ровник је први
далматински град у коме је 1867. по едила српска „народна“ странка и која је са аутономашким странкама владала до из ијања
Првог светског рата.[12]

Град је све до краја 19. века ио неосветљен, па је већ 1895. Франо Гондола (Гундулић), тадашњи општински начелник, донео одлуку
о увођењу електричне расвете. Дана 1. јуна 1901. на Страдуну је засијала прва електрична сијалица.

Пред Први светски рад Ду ровник је доживео несхватљиву ескалацију мржње и насиља. Поводом атентата на Франца Фердинанда и
његову супруга у граду су приређене од стране Хрвата "манифестације". Од тужног скупа то ожњег "уцвељеног пучанства" постале
су како репортер наводи - "демонстрације против Ср а". Дивни Ду ровник је постао једна позорница срамотних дешавања између
два ратска народа. Хрватски лист из Загре а је 14. јула 1914. године снимио фоторепортажу те хистерије, као драму у неколико
чинова. Шовинистичка руља се усмерила на просторије "Српског гимнастичког друштва 'Душан Силни'", да и се о рачунала са
свим што их подсећа на Ср е. Сваки снимак је ио деструктивни чин: руља окружује зграду и демолира је; скида се натпис са ње;
аца у море гимнастичке справе; потапа друштвени чамац. Све то прати вика и узвици мржње и еса.[13]

Дубровник у Југославији

Пред крај Првог светског рата, у град су стигли први одреди српске војске, након чега ће Ду ровник ити прикључен
новоформираној југословенској држави у којој ће остати све до њеног распада 1991—1992. године. За сво ово време, Ду ровник је
важио као најпознатије туристичко одредиште Југославије.

За време Краљевине Југославије, Ду ровник је припадао Зетској ановини, а у град досељавају многи становници из Далмације,
Херцеговине и Боке Которске, али и руски емигранти.[14] Дешавају се и националистички суко и католичких Ср а и Хрвата,[15][16] а
након Споразумом Цветковић-Мачек, којом је установљена нова јединица, Бановина Хрватска, а њој прикључен Ду ровник, превагу
односе хрватски националисти.

Други свјетски рат

У Ду ровнику и околини пак, тек 1. јула 1941. године проливена је српска крв. Тога дана усташе су из Ду ровачког затвора одвели 9
Ср а, међу којима су или јереј Васил Ковачина, парох из Метковића и Марко Поповић учитељ. Међу онима или су и један хрват и
један муслиман. Сутрадан 2. јула, све су их поу ијали на Рудинама код Стона. Претходно су их међусо но везали жицом и „у или су
их крампама, лопатама, чекићима. Ломили су им руке, ноге, ре ра, вилице и друге делове тела. Тако су мученичком смрћу завршили
своје животе“. Говорило се да су алат, којима су у ијали, узели од месног римокатоличког свештеника думе Иве Драгићевића.[17]

Једна група омладинаца - већином великошколаца из Ду ровника и околине, отишла је у Тре иње и првога јула поу ијала већи рој
виђенијих Ср а у месту и околини.

„Првога јула у шест сати изјутра“ каже прота Поповић „одјекнули су први пуцњи и врели меци у или су на кућњем прагу Васа
Ба ића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића, Радована Лечића, Шћепа Ђурића,
Душана Ногулића, и Илију Ба ића.[18]

Током Другог светског рата, град Ду ровник са Пељешцем је ио под контролом НДХ, а усташким јединицама командује Иво
Ројница.[19] На ширем простору око Ду ровника, значајно делује Ду ровачка ригада Југословенске војске у отаџ ини, састављена
до рим делом од Ср а католика.[20][21] Крајем 1944. партизанске снаге користе повољан тренутак и заузимају Ду ровник са
околином.[22] Уласком у град, врше одмазду над свим „сумњивим елементима“ стрељајући неколико стотина Ду ровчана.[23]

У социјалистичкој Југославији овај град постаје део Народне/Социјалистичке Репу лике Хрватске, а нове власти након 1945.
досељавају неколико хиљада колониста из руралних делова западне Херцеговине како и „пролетизирале град“, јер је Ду ровник
важио за „ уржујско легло“. Након Хрва ско рољећа, ово досељавање постаје организованије и масовније, што значајно мења
демографску слику општине. То изазива суко староседелаца и колониста, који постаје знатно видљивији почетком 90их. Године
1979. територија Старог града је укључена у Листу светске аштине Унескоа као град музеј и најзначајнија туристичка атракција у
Југославији.

Године 1990. Репу лика Хрватска се проглашава наследницом СР Хрватске, а следеће године проглашава и независност од
Југославије. Федералне власти не признају ову одлуку и задржавају јединице Југословенске народне армије (ЈНА) на делу њене
територије, укључујући и један део Ду ровачке општине.
Дубровник у последњем рату

Доласком нових власти на чело СР Хрватске, они до децем ра 1990. мењају устав,
име и сим оле државе, а до маја 1991. формирају и незакониту армију[24][25] од
90.000 науружаних припадника названу З ор народне гарде. Како Ду ровник пре
рата није имао војних о јеката, припадници ЗНГ су смештени у неким хотелима.

Средином септем ра 1991. хрватска

паравојска отпочиње организоване нападе
на све касарне ЈНА, а затим и локаду
лука Југословенске ратне морнарице.[26]
ЈНА напушта Корчулу и Вис, али з ог
ор ених провокација хрватских снага на
Панорама новијег дела Дубровника
простор БиХ из правца Ду ровника, у
окто ру се враћа и рзо заузима
територију од Превлаке до Ду ровника, укључујући и Купаре.

Неки западноевропски медији извештавају о варварском разарању града од стране ЈНА, за

шта њихове владе оптужују Ср ију и Црну Гору за рат. Југословенска страна у новем ру
прекида офанзиву и повлачи војску северно од Ду ровника у тре ињску општину.

У новем ру се у Цавтату окупља Покрет за аутономију Ду ровника и о нављају

Мапа деловања јединица ЈНА на
подручју Дубровачког ратишта
Ду ровачку репу лику.[27] На скупу се успостављају и привремени органи власти, а
предводи их Александар Ацо Аполонио. Циљ Покрета ио је одвајање Општине од
Хрватске, међународна заштита и међународно признање удуће државе,[28] те касније,
њен улазак у састав неке нове, удуће југословенске федерације. 5. децем ра вицеадмирал
ЈНА Миодраг Јокић пристаје на прекид ватре у Ду ровнику, као и на у лажавање поморске
локаде града а 6. децем ра гранатиран је Стари град.

Почетком априла, ЈНА повлачи своје јединице са Ду ровачког ратишта, а са овим повлачењем, распушта се и самопроглашена
Репу лика, и у из еглиштво заједно са војском се повлачи преко 15.000 цивила. Хрватске снаге користе ово повлачење, те касније из
правца Ду ровника изводе ројне офанзиве на српска села у источној Херцеговини.[29][30][31]

На целокупном подручју ивше општине Ду ровник, од Превлаке до Пељешца, од укупно 27.633 куће и стана оштећено је њих
13.900. Од тог роја у најтежу категорију оштећења уврштен је 2.071 стам ени о јекат, који је спаљен или у потпуности уништен.
Потпуно су опљачкани, спаљени и уништени о јекти „Ду ровачких подрума", Аеродроми у Чилипима, Луке Груж, АЦИ марине у
Комолцу, хотелима у Плату, Млинима и Сре реном, хотелу "Ли ертас", "Белведер", "Империал", хотелима ХТЦ "Ду рава Ба ин кук",
хотелу "Адмирал“ у Сланом и ројним другим.[32]

Споменици ду ровачког развоја

Већ на првом кораку пред Ду ровником поглед се зауставља пред монументалним зидинама, којима је у дужини од два километра
оцртана физиономија града. Оне га надвисују и заокружују са свих страна. Ове зидине су једне од најлепших зидина у Европи.
Њихов заметак потиче још из времена оснивања града. Већ од 8. века потичу камени зидови у кречу. Тврђава Свети Иван је ила
порушена и у 14. веку је о новљена у њој се налази и поморски музеј као и етнографски и акваријум. У исто време када је
о новљена ова тврђева заштићена је и лука што је градио Паскоје Миличевић. Прве зидине према западу градиле су се још у 10. веку
и њихово проширивање и завршевање у садашњем о лику траје до 16. века када кула Бокар до ија кручни изглед.

О трврђави Ловријенац постоје разне легенде и једна од њих говори да су на том месту Ду ровчани предухитрили венецију да
сагради своју тврђаву која и угрожавала Ду ровник. Имамо поузданих вести о постојању ове тврђаве тек у 14. веку када се зна да је
ила наоружана великим дројем топова а градила се вве до 16. века. У њој се данас одржавају представе Хамлета својим природним
простором и архитектоником ова представа на овом месту представља посе ан доживљај.

У издигнутом углу северозападне стране града на земљишту породице Наштетић подигнута је у 14. веку једна кула која је замењена
касније новом тврђавом које је најлепша. Започета је у 15. веку и у зидању је учествовао цео град. Основ јој је изградио фирентински
мајстор и ренесансни архитекта Микелоцо Микелоци који је радио и на појачавању западних зидова за Репу лику. Минчету је
довршио Јуриј Далматинац који је суделовао и на подизању зидина и тврђава у Стону. Испред зидина према копну је ио ископан
ду ок ров.

У исто време када су се завршевале зидине приступило се и зидању тврђеве Ревелин која је ила окренута према североистоку и ова
тврђева је грађена као од рана од Турака у првој половини 16. века. Њена унутрашњост се о навља у културне сврхе и у њој је
подигнут споменик палим орцина у народноосло одилачком рату 1954. године рад Фране Кршинића.

На свим тврђавама је уклесан споменик Светом Влаху, који је ио заштитник града. Све су то стари кипови изузев оног код врата од
Пила који је израдио 1922. године вајар Иван Мештровић када је извршена реконструкција овог простора.

Када се дође на плацу кроз врата од Пила ту се налази неколико споменика. Са десне стране се налази Онофријева чесма коју је
подигао Онофрио де ла Кава 1438. године када је саграђен водовод у Ду ровнику а са леве стране се налази мала црквица Светог
Спаса грађена у романском стилу након потреса 1520. године и то је рад домаћег мајстора Петра Андријића и његове раће која
делује јако ефектно.

У позадини чесме налази се стари самостан Свете Кларе подигнут 1290. године и који је ио порушен у великом земљотресу па је
после тога о новљен. Овде је некад (1432. године) ило једно од најстаријих находишта у Европи.

Уз цркву Светог Спаса на почетку Плаце истиче се својом монументалношћу црква и самостан Фрањеваца (Мале раће) са црквом и
звоником од 44 м. Ова је грађевина саграђена у 14. веку у готском стилу а њен портал је из 1458. године дело је домаћих класара
Леонарда и Петра Петровића. Звоник је довршен у 15. веку. Велики земљотерес је знатно оштетио ову цркву и код о нављања су
уместо готичких постављени арокни простори. У позадини цркве налази се велики самостан са клаустром који је градио Миха
Брајков из Бара. Овде је ила најстарија апотекас у Европи.

На месту где Плаца заокреће на југ налази се градски звоник саграђен 1443. године од ду ровачких градитеља Радончића,
Гру ешевића и и Утишеновића. З ог попуштања насипа на којам је подигнут онсе почео нагињати па је 1929. године разваљен и
саграшен у старом лику.

На малом тргу поред звоника налази се једна од најсликовитијих палата у Ду ровнику која се још од старина назива Спонза. И ако
значај овог имена није рашчишћен. Грађевина има знатну уметничку и историјску вредност. З ог стилова у којим је грађена сматрало
се да је грађена кроз дуги низ година. Новија истраживања су утврдила да је ова готичко ренесансна грађевина у један мах од 1516—
1521. године по моделу домаћег мајстора Паскоја Миличевића, који је ио познат по својим радовима у градској луци. Зграда има у
приземљу трем са пет сту ова и шест лукова а у дворишту је осам по очних лукова. Класарске радове су извели раћа Андријићи
(Градитељи цркве Светог Спаса). Зграда је ила намењена за царинарницу а касније је ила ковница држевног новца. У 17. веку она
је ила седиште „учеwних академија“. У току 19 века овај споменик је ио унакажен и запуштен али је у неколико фаза о новљен.

Сучелице Спонзи је постојала црква Светог Влаха саграђена у 14. веку у романском стилу са огатом декорацијом Ђовани да Сима.
Ова црква је преживела потрес 1667. године али је 1706. изгорела до темеља а затим је на истом месту подигнута 1715. и довршена
арокна грађевина (Н. Гропели). У пожару је остао сачуван само кип Светог Влаха. У цркви се налазе и вајарска дела кипара
Лазанића из 16. века.

Између ове цркве и палате Спонзе се налази Орландов сту (1418. године) са кога су проглашаване наред е сената и на којем је у
свеченим тренуцима ио арјак Репу лике. У лизини је смештена мала чесма у готичком стилу (1438. године).

Између звоника и двора налазила се зграда Великог већа која је ила саграђена 1344. и изгорела 1616. па је на њеном месту
подигнута 1682. године нова општинска политичка зграда у којој је и сада седиште Народног од ора општине. Под њеним кровом се
налази и градско позориште а у приземљу је велика градска кафана.

У групи спменика кнежев Двор спада на прво место по историјској вредности. Ово дело је у стилу готике и ране ренесансе и радили
су га Онофрио де ла Кава из Напуља, Фирентинац Микелоцо Микелоци и Јуриј Далматинац и дело је домаћих градитеља и клесара
из 15. века.

Данас је кнежев Двор до ио опет своју достојну намену и у њему је уређен културно историјски музеј а у приземљу је смазтана
научна и лиотека а у акустичном атријуму се држе концерти.

Простор пред Двором се завршава масивном Столном црквом са издигнутом куполом. Ова катедрала је као и остале грађевине
прошла кроз разне фазе развоја. У Ду ровнику је подигнуто више малих цркава од њих су остале само рушевине у раном 12. веку
градња нове катедрале се знатно истицала у погледу градње ових цркава својим сјајем и значајем. Она је ила једна од најлепших
цркава свога времена. Олтари и сту ови су или о ложени мермером. Стара скупоцена црква је срушена у земљотресу 1667. године
па је на њеном месту подигнута арокна црква. Унутрашњост ове цркве није такова како је ила стара црква. На главном олтару се
налзи слика „Госпиниг успења“ дело Тицијана или његовог ученика а ту је и још 6 слика италијанских мајстора. У чуваном
реликвијару се налазе реликвије и драгоцености светачких моћи међу којима се истиче глава Светог Влаха у формо византијске
круне (12. век). Премапрочељу катедрале гледа искупска палата које није ила срушена у земљотресу и сачувала је свој изглед.

Изе палате се налазе две пољане Бунићева и Гундулићева на којој се налази споменик Ивану Гундулићу који је рад Ивана Рендића.

Са гундулићеве пољаве води широко арокно степениште из 1735. године које води на трећу малу пољану названу по Руђеру
Бошковићу а на овој пољани се истиче зграда које је ила гимназија „Колегијум Рагусум“ а до ње је велика језуитака црква са
арокним прочељем која је грађена после потреса крајем 17. и почетком 18. века.

Паралелно са Плацом се протежу две паралелне улице са северне страна Пријеко а са јужне улица од Пуча.

Суседне попречне улице воде до зграде из 16. века која се зове „Рупе“ у којима је ило складиште жита.

Улазећи из предграђа Плоче пролази се кроз дрвени мост изнад којег је тврђава Ревелин. Овим путем се улази у простор градске
луке. У овом простору се налази црква и самостан Доминиканаца (Бели фратри). Градња је зепочела 1304. године и трајала је до 15.
века. У овој цркви чије је унутрашњост јеко једноставна има слика велике историјске вредности. Двориште самостана окружено је
аркадама и сту овима на којима почива тераса. Градња калаустра је од стране домаћих мајстора клесара Утишеновића и Гру ача а по
нацртима фирентинског мајстора Масо ди Бартоломеа.

Уз саму цркву Доманиканаца и изнад старих радионица ду ровачких клесара налази се црква Св. Се астијана из 1466. године која се
у 19. веку претвара у затвор а затим у складиште. Крај врата од Плоча подигнута је и црква Благовести такође у готско- ренесансном
стилу коју су такође градили домаћи мајстори Андријићи.
Посе но место у Ду ровнику заузима чаро ни мало острво Локрум. Већ у 11. веку је овде ило енедиктинаца и још су сачувани
делови цркве које је ила срушена.

Позната је легенда о енглеском краљу Ричарду Лављег срца кога је олуја наводно захватила у повратку са трећег крсташког рата па
га из ацила на ово острво. Према завету тре ало је да он изгради цркву на месту где је спасен, па се томе приписује огати дар за
градњу катедрале у Ду ровнику.

Ср и у Ду ровнику
Још је српски цар Душан слао младе људе - двадесеторо деце племенитог рода у Ду ровник, "на васпитавање". Цар Душан је са
супругом и сином Урошом и ио у Ду ровнику 1351. године, да утврди трговачке уговоре. У граду је основао и једну огату
и лиотеку. Сачуване су неке хрисовуље које је писао српски цар у самом Ду ровнику, током оравка у њему. После смрти цара
Душана пореметили су се односи са српском властелом. Био је угрожен њихов главни трговачки пут ка истоку, па је трговина запала
у кризу. Српски кнез Војислав Војиновић је и ратовао против Ду ровачке репу лике, а пљачкањем ду ровачког земљишта направио
им је штету. Ду ровчани су затражили помоћ од цара Уроша, који је у дипломатску мисију послао најугледнију личност на српском
двору. Био је то кнез Лазар Хре ељановић који је јуна 1362. године оравио у Ду ровнику, као посредник довео је до мира.
Склопљен је његовом мировни споразум између Војиновића и Ду ровчана, у Оногошту (Никшићу). Под Лазаревом заштитом
повратила се сигурност трговачким послова у српској држави. После Косовске итке у јесен 1389. године Лазарева удовица,
књегиња Милица је захваљујући заслугама свог мужа, до ила уточиште и сигурност у Ду ровнику. Тако ће учинити и други Ср и,
попут њене кћерке Оливере-Деспине након поги ије мужа турског султана Бајазита (1403), па Бранковићи током 15. века и други.[33]

Политички у правном смислу Ду ровник никад није припадао Ср ији, "али великим делом крви његове и својим културно-
историјским задатком он је припадао српскоме народу". Његова суд ина је уско повезана и преплиће се са суд ином Ср а. Тако Ср и
са Аварима разорише римски град Епидавар (Епидаурус) у 7. веку, а расељеници дођоше ту и у лизини засноваше насеље у
храстовој шуми (ду рави) - Ду ровник. Градске зидине су подизане помоћу српског владаоца Павлимира, и то прво на јужној страни.
Али прави темељ његовом огатству и значају и пре свега културној улози у српским земљама, постављен је у 7. веку. У њега се тада
населио део осанске властеле, са иметком својим. Ср и насељеници су донели са со ом своје друштвене и трговачке везе са
српским земљама, и тако при лижили граду значајно потенцијално тржиште, што је подстакло развој и огаћење Ду ровника. Заиста
иле су нарочито чврсте везе са Босанцима и касније, током његове историје. Они су по ду ровачким законским одлукама и
уговорима или дуго привилеговани.

Ду ровачка репу лика почиње експанзију од 11. века, по околним насељима, које је купила властитим новцем или поклоном српских
владара и властеле. У њено окриље су ушла места: Жупа, Груж, Река, Шумет, Конавље, приморје од Петрова села до Стона, те
острва Каламота, Лопуд, Ишпан, Ластово и Мљет. Народ је ту ио православне вере, имао је своје цркве и манастире, што су их
српски краљеви подизали. Нарочито је значајан православни манастир Св. Богородице на Мљету, којем је српски краљ Стефан
Првовенчани велике задуж ине поклонио. За овим следи православни манастир Св. Николе у Стону. Али њихове огомоље су
одавно остале у рушевинама, као што се констатује 1877. године. Православни монаси су или отерани од стране агресивних
католичких фратара, и зна се да су стигли на Свету Гору, у манастир Св. арханђела Михаила.

У Ду ровнику и околини ило је вековима интензивно покатоличавање православних становника. О томе сведоче два документа
1347. и 1394. године. Епископска православна столица у Стону је зато премештена северније, у Херцеговину. Мада су непрекидно
пред Турцима пристизале имућне српске породице у град, није имао ко да их заштити од новог таласа покатоличавања. Православци
у Ду ровачкој репу лици су под притиском 1333. године прешли у католицизам.[34]

Руски цар Петар Велики је у своје време упутио заповедно писмо Ду ровачкој репу лици. У писму је тражио да Сенат дозволи
његовом поданику грофу Сави Владисављевићу, да овај подигне православну цркву у Ду ровнику. Међутим ду ровачки Сенат је то
из егао, гласајући одлучно и једногласно против. Касније, након ратног суко а у којем су страдали ду ровачки ратни рдови, руски
конзул се од 1778. године настањује у Ду ровнику, да и из лиза контролисао везе Ду ровника и Турске.[35] У то до а живеле су у
Ду ровнику српске православне породице: Петровић, Касић, Вишевић, Лучић, Куић, Ћопић, Терлаје.

Тек крајем 18. века, дошли су ољи дани за тамошње Ср е, којима се стално прикључују православни насељеници, јер су до или
своју цркву и православног свештеника. До тада или су морали далеко ићи на огослужења, чак до манастира Дужи код Тре иња,
или су им попови тајно долазили у куће. Права за православце су покренули из егли Грци, пристигли родовима на територију
Ду ровачке репу лике. Прилика да се у граду изгради православна црква ила је 1789. године када је руски конзул Ђика, могао исту
да подигне за своје потре е - али није "из о зира". На крају, неколико православних породица купило је 14. марта 1790. године једну
кућу ван града - од удовице Салумије Лучић и њене кћерке (из Трста) [36], у Посату, и у њој довољно опремљеној су тајно одржаване
црквене служ е. Биле су то православне породице: Петровић, Милашиновић, Јакшић, Балтић, Башић, Кукавица и Аћимовић.[2] У
прво време тре ињски калуђер Пајсије Јовановић, је у кући на столу полагао антиминс и служ у изводио. Монаси Јанићије Правица,
па Нектарије Зодовић, су као и они пре и после њих, до ијали од ду ровачких верника плату 150 гроша. Пајсија је заменио Леонтије
О радовић (1798—1800), па долазе Никодим Јовановић, Симеон Јовановић (1803—1809) из манастира Бања код Рисна. Ускоро дође
у Ду ровник митрополит мостарски Антоније, који у тој огомољи освешта капелу и у њој достојну часну трпезу. Богослужења
почеше да се јавно одржавају од 1800. године, а уз њу се успостави православна црквена општина ду ровачка.[37] На наговор руског
конзула Фонтома, иначе Француза католика, 1803. године Ср и доградише уз кућу торањ са звонима. Почело се отварати
православно гро ље у ашти те куће - цркве. Када су ушли Французи у Ду ровник 1806. године, православци су до или и верску
сло оду; капелу су назвали црквом. Потпуну црквену и грађанску сло оду до или су Ср и православни 1813. године. Пароха
Симеона Јовановића заменио је Стефан Новоселац (1811—1814), па Теодосије Трескавица (1814—1818)(Ногулић?), калуђер из
ратства манастира Крке. Долази време нових калуђера свештеника, попут Јанићија Радиновића (1819—1820), Макарија Грушића
(1821—1825). За једну страну иографску књигу преведену на српски језик ило је много заинтересованих Ср а Ду ровчана 1830.
године. Први на листи пренумераната ио је парох ду ровачки поп Симеон Илић (1825—1831) са три егземплара, затим Јован Папић
 (родом Ши енчанин) црквени служитељ, остало су или трговци и занатлије -
Херцеговци углавном. Били су то ивши становници Мостара (највише), Тре иња,
Фоче, Херцег-Новог, Дувна, Сарајева, Гласинца, Црне Горе.[38] Хризантије Николајевић
из Врлике ио је 1831.1833 године администратор парохије ду ровничке. Православно
гро ље је 1837. године премештено у Бониново, где су саградили и капелицу само за
сахрањивање.

Први прави "мирски" православни свештеник ио је Сремац, поп Георгије Николајевић

(1833—1858) родом из Јазка. Године 1838. он у својој парохији има 70 православних
фамилија са 380 душа. Био је то врло просвећен парох са много заслуга који ће постати
и владика.[2] Николајевић је иначе дошао 1829. године у град и ио учитељ 1830.
године, када је школа затворена рукоположен је за свештеника 1833. године. Своју прву
праву православну цркву Ду ровчани су до или и освештали 21. окто ра 1877. године.
Богомоља је иначе подигнута на кућишту "Ђина Палмотића, славопојца - стихотворца
Христијаде" (велика певанија у 24 песме, о животу и страдању Христовом).[39] Храм је
посвећен празнику Св. Благовештењу, а 1898. године у њој служ ује поп Јован Бућин,
као парох. Тада је стара кућа-црква у Посату престала да ради. Али су је поново 1906.
године православци реновирали и отворили, о ележавајући дан кад су их Французи
осло одили 1806. године. На гро љу 1897. године постоји црква Св. Арханђела. Број
православних верника 1898. године ио је преко 850 становника. Црквено-општински
савет православаца 1897. године чинили су: Никола Ба ић, Михаил Милишић, Стеван
Бравачић, Јово Герун, Саво Вулетић, Јово Бердовић, Михаил Ћуковић, др Стеван
Кнежевић и парох.[40] У православној цркви чувао се (1893) средњевековни крст, дар
српског цара Уроша, који се у младости некада, у Ду ровнику о разовао. у Благовештенској цркви је 1904. године даван парастос
након 25 година од смрти тамошњег српског до ротвора Божа Бошковић.[41]

Павле Ђурђић, путописац Ду ровчанин, писао је у 16. веку о Македонији.[42]

Ду ровник је ио велики конкурент Млецима (Венецији) и просперирао је з ог својих ратских - " лижих" веза. Ду ровник је ио
итан центар трговине српских земаља и њихова веза са светом - а заједно чине економску целину. Трговачки копнени пут између
Ду ровника и Цариграда који су прелазили "каравани", ишао је главном трасом: Плоче, Сарајево, Фоча, Рашка и Пазар, Ниш,
Софија, Једрене. Било је и других, алтернативних путева, попут тре ињског. Со је ила један од главних артикала ду ровачке
трговине. Ср и су се досељавали у Ду ровник приликом сваког јачег превирања и суко а, и то су или огати невољници. Тако су
1460. године у град доселили: Марко и Радивој Вучковић ( раћа војводе Иваниша), и тре ињске породице - Љу ишић,
Медицијеновић, Рудивовић, До рошевић и Влатковић. Из Благаја се спустила породица Ђорђа господара Благајског.[2] Град
Ду ровник им је ио "уточиште и закрилник", а ту се склањало и лаго и драгоцености "у поклад" (као што то ради Швајцарска).
Средњи син српског деспота Угљеше, Тврдислав се након српске пропасти на Марици, населио у Ду ровнику, и постао легитимни
Ду ровчанин. Каже се да "струја српског огатства и српске интелигенције јури у Ду ровник", почев од Косовског оја. Балша као
заштитник Ду ровачке репу лике је повратио турског Еурен-пашу, кад је овај кренуо 1416. године да поро и Ду ровник. Ду ровник
је у 15. веку уживао заштиту Угарске, али у њему расте и даље га о ликује жилави српски народни дух.[43] Сачуван је уговор између
Стевана Радослава и Ду ровника из 1234. године, о ројним виноградима које су закупили приморци у Ср ији. Из уговора који су
склопили српски краљ Владислав и Ду ровчани, види се да приморци фактички признају српског владара за суверена. До ро је
познато да су за време деспота Ђурђа Бранковића, Ду ровчани држали главне српске руднике сре ра и злата, и експлоатисали их -
пред Турцима. Живели су ови у многим српским градовима, на пример Скопљу и тамо имали некретнине, а авили се трговином.[44]

Академик Стојан Новаковић је писао (1901) на тему старе ду ровачке књижевности: "Баш је Ду ровник српска струја почела
освајати нарочито 16. века, што се може најлакше видети по самом језику ду ровачких писаца". То је ио град Држића и Гундулића,
али најлепшу слику о њему дали су у 19. веку племићи Пуцићи (старином Херцеговци), пре свега песник и српски родољу (а
католик) Медо Пуцић. Са корица једне изузетне књиге која представља првокласни "споменик Српству" у Ду ровнику, види се
Пуцићева изузетност. Он је ио 1858. године аутор књиге нарочито вредан пажње јер је "кнез Медо Пуцић, ио властелин
ду ровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ:К. величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске
Академије од Квирита и царског и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина". Такав дични "Европејац" а
српског рода, а још католичке вере "преписао с ду ровачке архиве" - о јавио је изванредно историјску з ирку докумената о Ср има
средњег века, на ћирилици у Београду. Било је то дело са насловом: "Споменици Ср ски од 1395. године до 1423. године тј. Писма
писана од Ду ровачке репу лике краљевима, деспотима, војводама и кнезовима Ср ским, Босанским и Приморским".[45] "Граф"
Медо је ио неуморан књижевни радник и читалац; много српских књига је купио или за њих скупљао претплату. Скупљене песме
са његовим ликом, о јавила је 1879. године књижара раће Јовановић у Панчеву. Медо је ио и један од васпитача српског краља
Милана О реновића. Умро је 1882. године у 61. години живота у родном граду.[46] Српство му се на жалост мало одужило, мало га
се сећа, још мање познаје и признаје.

Када је реч о Гундулићу, зна се да је ду ровачки властелин Трајан Гундулић ишао у Београд, да тамо доштампа српско јеванђеље. У
Ду ровнику је 1893. године подигнут споменик Џиву - Иву Франа Гундулића, песнику старом српском. Још августа 1888. године
поводом тристо година од његовог рођења, Ду ровачка омладина је покренула акцију да му се подигне достојни споменик. О ратили
су се целом југословенском простору одакле су очекивали финансијску помоћ. У лето 1893. године професора Александра Сандића,
Новосађанина, нај оље је примио у "некадашњем кнежевском двору", тадашњи градски начелник "прави властелински кољеновић"
арон Фране Гундулић.[47]
Јован Нејмаровић купац и житар "Рагузински", а родом из Мостара, на авио је 1833. године једну књигу у Београду, као тамошњи
претплатник. Пре 1840. године постао је члан Матице српске у Пешти, Петар Томић трговац у Ду ровнику, који је уплатио основни
члански улог од 40 ф.

Аустријски цар Фрања Јосиф је 6. новем ра 1870. године донео решење о установљену нове православне епархије за Боку и
Ду ровник, који су до тада спадали под јурисдикцију Далматинске епископије. Постављен је за првог епископа архимандрит М.
Драговић. Њега је заменио 1874.1877 године епископ Герасим Петрановић, познати српски књижевник и родољу .

Ђорђе Николајевић ио је професор српског и немачког језика за трговачку омладину у Ду ровнику (1830—1833). Касније, 1885.
године је постављен за митрополита да ро- осанског, што је ио до смрти 1896. године. Нова српска православна црква у
Ду ровнику видели смо, грађена је 1877. године, и могла се поредити са оном у Трсту. Ду ровачки православни пароси су или:
Ђорђе Николајевић (1833—1858), Божидар Јанковић (1860—1868), Теодор Јанковић (1864—1874), Јован Бућин (1894), Сава Бар ић
(1905), Јово Вукелић (1907)... Прву српску школу у Ду ровнику је по доласку отворио први учитељ Георгије Николајевић 1830.
године. Како је та школа ила за рањена, Георгије се рукоположио за свештеника и наставио живот у Ду ровнику (од 1829) као
парох. Он је у кући лизу цркве поново отворио школу, и то је ила "катихизација". Праву јавну школу по закону уређену до или су
Ср и у Ду ровнику 1848. године. Учитељи српске народне школе у Ду ровнику или су поред поп Георгија (1830—1850), и Теодор
Јанковић свештеник - капелан и учитељ (1850—1864), Јован Новаковић капелан и учитељ(1864—1870)...

Био је веома тражен Вуков драгоцени огати Речник у Ду ровнику 1818. године, али узимали су га Ср и ду ровачки родом
Херцеговци. Од 21 пренумеранта њих 12 су или Тре ињци, пет Мостараца, два из Бара "у Арнаутској", по један из Сарајева и
Стоца.[48] Вукове српске народне песме стигле су 1823. године у Ду ровник, код читалачке пу лике коју су чинили: учитељ Јован
Владисављевић, Димитрије Миланковић, Јован Шкуљевић, Стефан Ђуросавић и Ристо Петар Мичић.[49] Читали су "Сер ски
летопис" 1826. године грађани Ду ровника: Јован Владислав учитељ, Јеремија Гагић руски вицеконзул, те трговци Јован Симић и
Јован Шкуљевић. Купац српске књиге (ћириличне) у Ду ровнику је 1831. године ио професор Ђорђе Николајевић.[50]
Претплатници једне за авне књиге 1832. године записани су у "Рагузи": поп Хризантије Николајевић администратор ду ровачке
парохије, великокупци Перо Томић и Стефан Ђурасовић, трговац Јефто Куљевић, Јово Вуковић златар, Ристо Н. Мичић трговац,
Тодор Чучковић трговац, Георгије Н. Ковачевић трговац, Никола Племић трговацЈово Лајновић трговац и Спиро Опуха.[51]
Ду ровачки парох Георгије Николајевић превео је и о јавио 1840. године једну поучну књигу за омладину. Захвалио се за помоћ
ду ровачким трговцима и "родољу ивим Ср има": Петру Томићу, Ристићу Лучићу, Стефану Шкуљевићу, Стефану Ђурасовићу,
Христифору Голићу и "цјелом православном о шћеству ду ровачком". А у списку пренумераната нашао се 51 читалац у
Ду ровнику.[52] Године 1843. у Ду ровник је отишла једна српска књига, коју је узео Александар Бановић - "за и лиотеку Ср ску
Ду ровачку".[53] Давидовићеву српску историју на ћирилици купили су поносити Ср и Ду ровчани 1846. године: протопрезвитер
поп Георгије Николајевић, те "поштенородна господа трговци и родољу ци Ду ровачки" Христифор Лучић, раћа Шкуљевићи,
Лазар Павловић и Ђуро Ковачевић.[54] Вук Караџић је походио више пута Ду ровник, и ио је омиљени гост и драг пријатељ
тамошњих учених људи, пре свега Ср а. Књигу Вука Ст. Караџића на авили су 1849. године читаоци ду ровачки: Јеремија Гагић
(вице)конзул руски, прота ду ровачки Ђорђије Николајевић, и још седам грађана.[55] Књигу Рашићеву о јављену у Бечу 1852. године
купили су Ду ровчани: Јеремија Гагић руски конзул и Георгије Николајевић прота.[56] Српску историју су са знатижељом читали у
Ду ровнику њени "први људи", поред православаца и католици (Ср и). На списку су иза скупљача "графа" Меда Пуцића и поп
Божидара Јанковића, искуп ду ровачки Вицко Чу ранић, Стјепо Скурла "свећеник", Фрањо арон Гундулић, др Иво Казначић,
Ловро Кукуљица предавач на Богословији и други.[57] Претплатници српског календара у Ду ровнику су те године или: Јонин
руски конзул, православни парох ду ровачки Божидар Јанковић (то и 1867), свештеник и учитељ Јован Новаковић (то и 1867) и још
17 ду ровачких трговаца Ср а.[58] Бошковићи трговци су држали своју и лиотеку у Ду ровнику, и до или су на дар 1865. године
пошиљку издања Друштва српске словесности из Београда. По један егземплар од сваке тог друштва о јављене књиге им је
поклоњен. Та породична и лиотека је ила врло огата и што је важно - отворена за све, драгоцена нарочито за све књижевнике и
учене људе.[59]

Године 1843. претплатници једне српске књиге или су у Ду ровнику: Би лиотека "Ср ска ду ровачка", Александар Бановић и Елена
Перин "љу итељница читања".[60] "Ду ровачка народна читаоница" је 1866. године планирала да изда за авник под насловом
"Ду ровник". Сарадници ће ити Медо Пуцић, Матија Бан са трагедијом "Цар Лазар", Вук Врчевић, Јован Сундечић, Нићифор
Дучић, Нико Путица и др. Био и то велики формат са 500 страница, по цени 1 ф.[61] Другу књигу, историјску расправу о
Богумилима, купују Ду ровчани 1867. године, а поред познатих имена ту је и "Би лиотека православне општине" (ту и 1870). Дело о
црногорском јунаштву, на авили су ду ровачки поштоваоци писане речи: Константин Петровић руски конзул, са својим секретаром
и официром; затим кнез Нико Пуцић, арон Франо Рундић, и много домаћих и страних трговаца.[62] Омиљен је међу Ду ровчанима
Вук, и то се види по пренумерантима сваке његове књиге. Тако 1867. године српску књигу купују у граду: руски и отомански конзул
- Константин витез Петковић и Антун Пржић, Јонин руски секретар, кнез Нико Пуцић потпредседник далматинског са ора, кнез
Медо Пуцић песник и списатељ, Петар Будмани списатељ, Иво Казначић списатељ, Фрањо Гргуревић професор, Антун Казали
песник, Ловро Кукуљица професор Богословије, више грађана и трговаца, и установе Славјанска читаоница и Српска народна
школа.[63] Би лијску књигу "Псалми Давидови" о јављену 1868. године узели су многи Ду ровчани, међу којима: кнез Нико Пуцић,
кнез Медо Пуцић песник, кнез Пајо Пуцић одвјетник, Петар Чингрија одвјетник, Српска школа у Ду ровнику, Народна штедионица
у Ду ровнику, Нико племенити Гладић и руски конзул Петковић. "Ду ровачка Народна читаоница" иза рала је 1899. године своју
Управу, у коју су ушли иза рани чланови: Никола Ђивановић, др Стеван Кнежевић, Др Антун Пуљези, Франо пл. Бизаро-Охмучевић
и Јосип Мичић.[64]

Ду ровчанин Матија Бан о јавио је 1851. године у Новом Саду, ћириличну књигу са насловом "Мејрима или Бошњаци". Исто дело је
посветио како пише: "Племенитом господину, кнезу Лукши Гучетићу, од прастарога ср ско-ду ровачког властелског кољена
Гучетовићевог потомку; садашњем тајнику при ц и к посланичеству код саксонског двора - родољу цу срдачном". Кнез Гучетић ће
посвету до ити као "до ротвор" српске књиге о јављене у Загре у, и 1859. године од Стевана Павловића преводиоца. Кнез
Ду ровчанин се тада налазио у Риму, одакле је поручио 30 примерака тог дела. Потписао се г. кнез Лукша Гучетић-Овчаревић као
"витез од Малте и ималац више ордена.[65]

"Српско друштво 'Слога'" у Ду ровнику 1875. године је ило врло активно. Организовало је друштвену за аву о месним Покладама
те године. На почетку је отпевана друштвена химна, затим певане српске песме, да и потом дилетанти извели позоришну представу
"Школски надзорник" од Косте Трифковића. Коста Матијашевић члан је рецитовао песму "Карађорђе", коју је написао тамошњи
песник Јован Сундечић.[66] У Ду ровнику је постојала 1890. године "До ротворна задруга Српкиња". Године 1893. умро је у Сплиту
велики српски до ротвор Константин Вучковић трговац, родом из Босанске Крајине. Био је пословођа трговца Тузлића, родом из
Сарајева, који му је оставио капитал од 100.000 ф. и аманет да га на племените циљеве потроши. Он је послушао у свему свог
до ротвора, и не само утрошио него и знатно увећао наслеђени капитал. Газда Константин је тестаментом одредио износ од
невероватних 160.000 ф., да се од њега у Ду ровнику оснује "Српско књижевно друштво 'Матица српска'".[67] Његов наследник, као
и он раније - пословођа те трговачке радње Стеван Перовић (јер се Вучковић није женио) ио је дужан да исплати цео износ за
најдуже 16 година, и то годишње по 10.000 ф. Док не постане власник тамошња "Матица српска", тим новцем ће располагати
ду ровачка, которска и рисанска црквена општина, а затим само ду ровачка. На за ави приређеној у част годишњице Светозара
Милетића у Ду ровнику, фе руара 1896. године, скупљен је чист прилог од 263 ф. 50 новчића. Тај новац је прослеђен новосадском
"Братству" на располагање.

Умро је у Ду ровнику 1893. године Валтазар плем. Гучић, потомак "гласовите" властелинске породице - "српска душа". "Покојник је
љу ио Српство, и своју децу васпитао у чисто српском духу". А учествовао је и у српском покрету на Приморју. По ожан иако
католик, "љу ећи Српство" поштовао је православље, а у његовом властелинском двору или у вили на Трстенове, Ср има
посетиоцима Ду ровника су његова врата ила широм отворена. Своје велико огатство приложио је породицама српских
устаника.[68] Српске новине су писале почетком 1897. године о Ср ину Ду ровчанину, Николи Михановићу који се о огатио у
Аргентини, у Буенос Ајресу. Он је за 24 године тамо стекао иметак од "10 милиона талира". Када је започео посао, имао је један род
који није могао да плови, з ог тога што није могао да купи угаљ, за погон. У међувремену Никола је постао власник чак 109 родова,
пет огромних зграда у том граду, више земљишта са родарским радионицама и друге некретнине.[69] Када је 1899. године умро
Никола капетан Ковачевић свој иметак 3000 ф. је определио за хумане циљеве у родном Ду ровнику. Од тога је 1500 ф. наменио
ду ровачкој српској црквеној општини да купи кућу у Пасату и у њој уреди сиротиште. Такође определио је мање износе за удове и
сирочад морнара, православну сиротињу, а по 200 ф. за ду ровачке српске установе - православни храм и српске основне школе
(мушку и женску).[64]

Године 1898. у Ду ровнику је ило пописано: 6405 римокатолика, 515 православаца, 15 лутерана, 206 реформатора, 76 Јевреја, два
муслимана и један атеиста. По језику којим говоре код куће: српски је говорило 5823, италијански 677, словенски 19, чешки 48,
пољски шест, немачки 263, мађарски 384.

У време заоштрења односа између Ср а и Хрвата, непријатељство се појавило и у Ду ровнику. Тежило се насилном "похрваћењу"
Ср а католика, а то је ила елита тог града. Највећи притисак је вршен на тамошње виђене Ср е католике, међу којима је ило много
свештеника па и фратара. Ти људи су међутим или начисто, не мешајући веру са својом нацијом и пореклом. Створио се јак покрет
"Ср а католика" (и православаца) у Ду ровнику који је владао градом у последњој деценији 19. века (1890—1900). Елита Ду ровачка
коју предводе о разовани и културни Ср и католици, почиње да гу и позиције јер појединци старе и умиру. Редови им се неминовно
проређују, али остају светли тренуци који осветљавају тај сјајни период града. Тако је фрањевачки фратар у Ду ровнику, Марковић
настојатељ једног фрањевачког манастира у околини, полемишући са неким "Хрватом из Ријеке" (места поред Ду ровника) ранећи
се од напада у листу "Црвена Хрватска", изјавио за оне који га нападају да: "немају о раза да се својим именом потпишу, нек знаду
да је моје уверење то, да смо српске народности. Ради чега не могу да се 'похрватим' знаће и они...Јер прави Ријечанин се не страши,
као ни ја, рећи оно што је."[70]

Године 1897. у Ду ровнику су деловала српска друштва и установе. "Народна ду ровачка штионица" је основана 1863. године. У
Управи су 1897. године - Лујо племенити Биззарро-О ручевић, Стијепо др Кнежевић, Иво капетан Богојевић, Божо Пилато и Вице
Свилокос. Рекламирана је у америчком емигрантском календару 1910. године "Српска штедионица у Ду ровнику". Давала је иста на
"тешко уштеђен новац - рату Ср ину" 4% камату. У Управном од ору или су тада виђени Ср и (католици и православни)
Ду ровчани : др Антун Пуљези, Иво Капитан Папи., Божо Пилато, Мићо Милишић и Ђорђо Драшковић.[71] Ср и певачи такође
имају своје "Српско пјевачко друштво 'Слога'" основано је 1874. године. У Управи седе 1897. године - Стијепо Бравачић, Стијепо др
Кнежевић, Јово Панић, Божо Јелић и Шпиро Бер еровић. Ду ровкиње се аве хуманитарним радом у оквиру свог удружења које се
зове "Задруга Српкиња Ду ровкиња" основана 1887. године. у Управи су иле 1897. године - Теодора Бошковић, Ба ић Марија,
Ковачевић Антонија, Мариновић Милка, Јелић Миле и Ба ић Никола. Једно од интересних дружина је и "Ду ровачко радничко
друштво" основано 1874. године. Управу су чинили 1897. године - Иво Мишковић, Ђилдо Бо , Мићо Милишић, Иво Арсете и Антун
Пасарић. Године 1898. олесни чланови су до ијали помоћ од 60 златних турских лира (вредност). У нову Управу 1899. ушли су
чланови: Карло Ђурашић, Антун Фа рис, Димитрије Бу ало, Антун Фае и Матија Јарак. Основао је Влахо Кисић 1899. године у Реци
Ду ровачкој "Српску творницу леда", и тако решио вишегодишње потре е града.[72]

У Ду ровнику је радила - штампала књиге "Српска ду ровачка штампарија" власника Антуна Писарића (1893—1907). Кнез Никола
црногорски је 1894. године одликовао православног пароха у Ду ровнику, Јована Бућина који се ави књижевношћу, орденом IV
степена Даниловог реда. Ду ровчани су 1895. године купили 193 акције "Српске анке" у Загре у. Покојни митрополит да ро-
осански Георгије Ненадовић је још за време свог живота, основао фондацију у Ду ровнику. Он је ио што учитељ - што парох 28
година у Ду ровнику. Било је то 1875. године, када је још ио свештеник, и створио "Закладу проте Георгија Николајевића", за
српске младиће из Ду ровника и Боке Которске. Од камате, на износ од 12.000 ф. наменио је за трошак њиховог школовања у
гимназији и на "свеучилишту".[73] Умро је у Ду ровнику 1899. године Барон Франо племенити Геталди - Гондола, ду ровачки
начелник - витез малтешког реда. За њега се у некрологу каже да је "испустио своју родољу ну српску душу последњи огранак
прослављене породице Гундулић". Био је по племићког договору, који је важио у Ду ровнику у 19. веку - нежења. Истражио је своје
порекло у оквиру породице Гундулић, и ио је међу најзаслужнијим за "српску странку" у Ду ровнику.[74] У Ду ровнику је имао
атеље српски сликар Влахо Буковац, којем је трговац уметнинама Петар Николић из Загре а, поверио 1901. године да изради велику
слику "Благовештенски са ор". Ду ровачка академска омладина издала је 1900. године проглас, у којем се позивају "Ср и од Пеште
до Црне Горе" на учешће на прослави у Ду ровнику. 4/17. децем ра планирано је о ележавање седамдесетогодишњице "врлог
Ср ина католика" и српског књижевника каноника декана др дум Ивана Стојановића. Омладина је желела да о јави - "тури у свет"
његово нај оље дело "Ду ровачка књижевност". Позивали су на претплату те књиге, у којој ће ити и "Споменица" са његовим
живитописом, да се новац шаље на Јована Перовића правника.[75] Дум Стојановић је написао и вредно дело "Историја Ду ровника".
Матица српска је исте године замолила Ду ровчанина Антуна Фа риса, да напише иографију Стојановићеву, за њене потре е. Када
се у Ду ровнику у 2/2 19. века спонтано јавио "српски покрет", Стојановић - угледни достојанственик католичке цркве, се међу
првима изјаснио да је "Ср ин католик". Постао је један од главних по орника "српске идеје и један од најуверенијих след еника
Вука Караџића."[76] Професор Фа рис је ио српски родољу (а католик) који је радио на ратском уједињењу Ср а и Хрвата, з ог
чега је и страдавао. Напустио је професорску катедру, јер је против њега отпочело "гоњење", па се посветио новинарству, уређујући
прво лист "Ду ровник" (1894). Ухапшени су 1902. године ду ровачки Ср и, Пасарић власник српске штампарије и Антун Фа рис
уредник српског листа "Срђ", з ог песме "Бокешка ноћ" од младог Тријановића, датог у том листу. Створила се готово ни из чега
политичка афера, заснована на наводној "велеиздаји" и то у изрежираној антисрпској атмосфери. Фа риса су пустили из тамнице на
притисак целокупне штампе и нарочито француске кулутурне јавности. Али Антон је у затвору нарушио своје здравље; јавила се
срчана мана и про леми са плућима, што му је скратило живот; умро је 1904. године. Српска Ду ровачка омладина је уз учествовање
Ср а Ду ровчана о ележила августа 1903. године успомену на пола века од смрти песника Бранка Радичевића. Тамошња "Српска
ду ровачка музика" је 1903. године прославила 25 година постојања, пригодном свечаношћу. У Ду ровнику су 1905. године излазили
српски листови: "Ду ровник" - уредник Стево Врчевић (од 1892), и "Српска зора", које до ијају многе српске читаонице.[77]

У Ду ровнику је живео познати српски сликар Далматинац, Марко Мурат. Рођен је у о лижњој Шипанској луци 1864. године.[78]
Учио је сликарство у иностранству - Минхену, авио се усавршавањем у Италији - Риму и Паризу. Део живота провео је у Београду,
где се од 1906. године јавља као један од оснивача и и главних наставника Уметничке школе. Рат је провео у Ду ровнику, где су га
власти држале у немилости. У Ду ровнику је одмах после Првог светског рата радио као шеф Надлештва за уметност и споменике,
ио цењен конзерватор, до 1932. године када се пензионисао по сопственој вољи. Био је један од наших "најдоследнијих"
импресиониста и пленериста, а тематика дела је локална, далматинска.[79]

Српска војска је 1918. године осло одила Ду ровник. Грађани су или захвални династији Карађорђевић и подигли су 2. децем ра
1924. године споменик српском краљу Петру I. Споменик је израдио чувени вајар Мештровић и исти је постављен код врата од
Пила.[80]

Становништво
Ду ровник је 1874. године имао 5305 грађана.

На попису становништва 2011. године, град Ду ровник је имао 42.615 становника, од чега у самом Ду ровнику 28.434.

Град Дубровник
Број становника по пописима[81]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
14.445 13.398 15.666 15.329 17.384 18.396 16.719 20.420 21.778 24.296 27.793 35.628 46.025 51.597 43.770 42.615

Напомена: Нас ао из с аре о ине Ду ровник. У 1981. и 1991. са ржи ео о а ака о ине Жу а у ровачка.

Дубровник (насељено место)

Број становника по пописима[81]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
6.451 6.032 8.460 8.531 10.671 11.823 10.425 14.137 15.875 18.286 22.210 30.161 41.864 47.348 30.436 28.434

Напомена: О 1857. о 1971. са ржи о а ке за ив а насеља Груж-лука и Ла а . У 2001. смањено је из вајањем насеља Босанка, Бра ина
(о ина Жу а у ровачка), Бр а Горњи (о ина Жу а у ровачка), Бр а Доњи (о ина Жу а у ровачка), Буићи (о ина Жу а у ровачка),
Горње О уљено, Гр авац (о ина Жу а у ровачка), Доње О уљено, Завреље (о ина Жу а у ровачка), Кнежица, Комолац, Ку ари (о ина
Жу а у ровачка), Мако е (о ина Жу а у ровачка), Мар иновићи (о ина Жу а у ровачка), Млини (о ина Жу а у ровачка), Моко ица,
Нова Моко ица, Пе рача (о ина Жу а у ровачка), Пе рово Село, Пла (о ина Жу а у ровачка), По режје, Пријевор, Рожа , Солине
(о ина Жу а у ровачка), Сре рено (о ина Жу а у ровачка), Сус је ан, Чајковићи, Чајковица, Чело еци (о ина Жу а у ровачка), Чи ача
(о ина Жу а у ровачка) и Шуме . У 1981. и 1991. са ржи о а ке за насеља Босанка, Бра ина (о ина Жу а у ровачка), Горње О уљено,
Доње О уљено, Завреље (о ина Жу а у ровачка), Комолац, Ку ари (о ина Жу а у ровачка), Млини (о ина Жу а у ровачка), Моко ица,
Пе рача (о ина Жу а у ровачка), Пе рово Село, По режје, Пријевор, Рожа , Сре рено (о ина Жу а у ровачка), Чајковићи, Чело еци
(о ина Жу а у ровачка) и Чи ача (о ина Жу а у ровачка). О 1857. о 1991. са ржи о а ке за насеље Нова Моко ица.

Попис 1991.
На попису становништва 1991. године, насељено место Ду ровник је имало 49.728 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати 38.521 77,46 %
Срби 4.342 8,73 %
Муслимани 2.715 5,45 %
Југословени 1.026 2,06 %
Црногорци 609 1,22 %
Албанци 195 0,39 %
Словенци 153 0,30 %
Македонци 73 0,14 %
Мађари 55 0,11 %
Италијани 45 0,09 %
Немци 34 0,06 %
Јевреји 19 0,03 %
Чеси 19 0,03 %
Словаци 17 0,03 %
Руси 15 0,03 %
Пољаци 14 0,02 %
Русини 13 0,02 %
Аустријанци 9 0,01 %
Бугари 6 0,01 %
Украјинци 5 0,01 %
Румуни 3 0,00 %
Грци 2 0,00 %
Роми 2 0,00 %
Турци 1 0,00 %
остали 85 0,17 %
неопредељени 1.065 2,14 %
регион. опр. 146 0,29 %
непознато 539 1,08 %
укупно: 49.728

Занимљивости
У Загре у је 1765. године основан конзулат Ду ровачке репу лике за целу Хрватску.[7] Загре ачка фирма Франк је рекламирала кафу
ћирилићним писмом у Ду ровнику 1897. (календар Ср а католика из Ду ровника Ду ровник).[82]

Партнерски градови
Равена
Бад Хомбург
Вуковар
Грац
Хелсингборг
Рагуза
Сарајево
Монтереј
Ријеј Малмезон
Ванкувер
Хакари
Трани
Венеција
Cerro de Pasco
Пунта дел Есте

Извори
[1] (http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1991/pdf/G19914018.pdf) Савезни завод за статистику и евиденцију
ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za
statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.

Референце
 1. PRÊTRE DE DIOCLEE Ragusa (http://remacle.org/bloodwolf/balkans/pretredioclee/slaves2.htm#_ftn18)
2. "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
3. „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски — како од пучана, тако од
властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ (Натко Нодило, „Први
љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65. стр. 92–128.)
4. „Ferdo Šišić, Hrvatska povijest, Zagreb, 1913.” (https://web.archive.org/web/20110812164915/http://www.crohis.com/knjige/S
isic-Povijest3/11.%20Dubrovacka%20republika.PDF) (PDF). Архивирано из оригинала (http://www.crohis.com/knjige/Sisic-
Povijest3/11.%20Dubrovacka%20republika.PDF) (PDF) на датум 12. 8. 2011. Приступљено 31. 8. 2014.
5. Setton, Kenneth Meyer (1978). The Papacy and the Levant, 1204—1571. 2. DIANE Publishing. ISBN 978-0-87169-127-9.
6. Povijest Hrvatske, Rudolf Horvat (https://archive.org/stream/povjesthrvatske00horvgoog/povjesthrvatske00horvgoog_djvu.txt)
7. Дубровник (календар) (http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Dubrovnik/1901/b001#page/31/mode/1
up). Дубровник. 1901.
8. Klemenčič & Žagar 2004, стр. 44.
9. "Срђ", Дубровник 1906. године
10. "Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
11. Banac 1983, стр. 463–464
12. Rajčić, Tihomir (октобар 2001). „Odnos Srpskog lista (glasa) prema autonomašima u Dalmaciji 80-ih godina XIX. stoljeća” (ht
tp://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=18766) [The Behaviour of the Serbian Party towards the
Dalmatian Autonomists in Austrian Dalmatia]. Radovi / Institute for Historical Sciences of Croatian Academy of Sciences and
Arts in Zadar (на језику: Croatian). Хрватска академија знаности и умјетности (43). ISSN 1330-0474 (https://www.worldca
t.org/issn/1330-0474). Приступљено 1. 9. 2011.
13. "Илустровани лист", Загреб 18. јула 1914. године
14. „Русская колония в Дубровнике” (https://web.archive.org/web/20160304193635/http://www.newreviewinc.com/?q=node%2
F291). Архивирано из оригинала (http://newreviewinc.com/?q=node%2F291) на датум 4. 3. 2016. Приступљено
9. 10. 2017.
15. „ „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. Дубровачка трибуна, Дубровник, 6. јула 1933, бр. 209;”.
16. „Недељковић: Терор хрватских сепаратиста на дубровачком приморју” (http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_
content&view=article&id=31255:teror-hrvatskih-separatista-na-dubrovakom-primorju&catid=50:istorija&Itemid=94).
Видовдан. 3. 7. 2012. Приступљено 1. 7. 2018.
17. Божидар Митровић, прота Дубровник 2. VII 1947. год. (П)
18. Владимир Поповић, протојереј , Требиње 15. VII 1947. год. (П)
19. Antonijević 2002, стр. 335-350.
20. „ДУБРОВАЧКА БРИГАДА” (http://www.pogledi.rs/forum/Thread-dubrovacka-brigada). Погледи. Приступљено 1. 7. 2018.
21. „Цавтат у Краљевини Југославији” (http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=20565:cavtat
-u-kraljevini-jugoslaviji&catid=44:kultura&Itemid=43). Видовдан. Приступљено 1. 7. 2018.
22. „65. obljetnica oslobođenja Dubrovnika od fašizma u II. svjetskom ratu — SVANUĆE SLOBODE” (https://web.archive.org/we
b/20170427100401/http://www.uafdu.hr/clanak.php?id=336). Udruga antifašista Dubrovnik. 18. 10. 2009. Архивирано из
оригинала (http://www.uafdu.hr/clanak.php?id=336) на датум 27. 4. 2017. Приступљено 1. 7. 2018.
23. Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492—1992)“, Београд (2008).
стр. 511.;
24. Тада је Хрватска још увек била формално и правно у саставу СФРЈ
25. www.nn.hr. (http://www.nn.hr/clanci/sluzbeno/1991/0832.htm) (језик: хрватски) Закон о унутрашњим пословима (НН
29/1991.)
26. „Udruga hrvatskih dragovoljaca domovinskog rata Hrvatske ratne mornarice — Miniranje mora ispred ratne luke Lora 25.
rujna 1991. godine” (https://web.archive.org/web/20141129031659/http://uhddr-hrm.com/clanci/2012/miniranje-mora-ispred-r
atne-luke-lora-25-rujna-1991-godine.html). Архивирано из оригинала (http://uhddr-hrm.com/clanci/2012/miniranje-mora-ispr
ed-ratne-luke-lora-25-rujna-1991-godine.html) на датум 29. 11. 2014. Приступљено 31. 08. 2014.
27. https://archive.is/20131104064654/img202.imageshack.us/img202/9099/dubrovnik.jpg Korak ka osnivanju samostalne
Dubrovačke republike
28. „Aleksandar Apolonio” (http://www.mojnet.com/video-aleksandar-apolonio/b7c924d2f5aef6f5a733). ХРТ. Приступљено
1. 7. 2018.
29. HOS-ovci obilježili 21. obljetnicu IX. bojne i 10. априла (http://www.dubrovnik-policija-91.com/index.php/86-pub-pud-91/784-h
os-ovci-obiljezili-21-obljetnicu-ix-bojne-i-10-априла-foto.html)
30. Hrvatski informativni centar (http://www.hic.hr/domov-rat00-bh-razno02.htm) Operacija Lipanjske zore
31. Дарко Јука, Република — Петак, 5. јун 2009. — Број 10/11 — Година I. — Povijest: Munjevito hrvatsko oslobađanje
Mostara. стр. 30.
32. DULIST Мржња, пљачка и уништавање (http://www.dulist.hr/mrznja-pljacka-i-unistavanje/20219/)
33. "Политика", Београд 18. јуна 1939. године
34. "Срђ", Дубровник 1907. године
35. "Београдске општинске новине", Београд 1899. године
36. "Србскиј народниј лист", Будим 1838. године
37. "Српска зора", Беч 1877. године
38. Дормер: "Руководство человеческог живота аутора лорда Честерфилда", превод, Будим 1830. године
39. "Застава", Нови Сад 1896. године
40. "Дубровник", Дубровник 1898. године
41. "Застава", Рума 1904. године
42. "Балкан у слици и речи", Београд 1913. године
43. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
44. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1869. године
45. Медо Пуцић: "Споменици Србски од 1395. године до 1423. године тј. Писма писана од Дубровачке републике
Краљевима, Деспотима, Војводама и Кнезовима Србским, Босанским и Приморским", Београд 1858. године
46. "Школски лист", Сомбор 1882. године
47. Сандићев чланак: "Дубровник је српска зграда" - у "Застави", Нови Сад 1896. године
48. Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник", Беч 1818. године
49. Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме", други део, Лајпциг 1823. године
50. Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Пешта 1831. године
51. Антоније Арновљев: "Вирџинија или крвава жетва ослобожденија", Будим 1832. године
52. Младић како треба да се изобрази", превод са немачког, Задар 1840.
53. Тома Живановић: "Часови одмора", прва свеска, Београд 1843. године
54. Димитрије Давидовић: "Историја народа србског", Београд 1846. године
55. Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. године
56. Милан Давид Рашић: "Федор и Марија или вјерност до смрти", превод, Беч 1852. године
57. Вук Ст. Караџић: "Правителствујушчиј совет Сербскиј за времена Карађорђева...", Беч 1860. године
58. "Србско-далматински алманах", Карловац 1870. године
59. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године
60. Тома Живановић: "Часови одмора за ползу и увеселеније јуности српској", Београд 1843. године
61. "Даница", Нови Сад 1866. године
62. Мирко Петровић: "Јуначки споменик...", Цетиње 1864. године
63. Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године
64. "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
65. Тацит: "Живот књегиње Јулије Агриколе", превод, Загреб 1859. године
66. "Земљак", лист, Задар 1875. године
67. "Српски сион", Карловци 1893. године
68. "Застава", Нови Сад 1893. године
69. "Застава", Нови Сад 1897. године
70. "Застава", Нови Сад ?
71. "Уједињено Српство", календар, Чикаго 1910. године
72. "Цариградски гласнк", Цариград 1899. године
73. "Српски сион", Карловци 1896. године
74. "Нова искра", Београд 1899. године
75. "Српски сион", Карловци 1900. године
76. "Политика", Београд 1927. године
77. "Српски сион", Карловци 1905. године
78. "Босанска вила", Сарајево 1902. године
79. "Политика", Београд 1932. године
80. "Политика", Београд 2. децембар 1924. године
81. — Republika Hrvatska — Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857—2001. (http://www.dz
s.hr/)
82. Дубровник (календар) (http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Dubrovnik/1897/b001#page/161/mode/
1up). Дубровник. 1897.

Литература
Antonijević, Nenad (2002). „Ustaški stožernik Ivo Rojnica i
njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine”.
Dijalog povjesničara-istoričara. 6: 335—350.
Setton, Kenneth Meyer (1978). The Papacy and the
Levant, 1204—1571. 2. DIANE Publishing. ISBN 978-0-
87169-127-9.
Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The Former
Yugoslavia's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook (ht
tps://books.google.com/books?id=ORSMBFwjAKcC&pg=P
A44). ABC-CLIO. стр. 44. ISBN 978-1-57607-294-3.
Самарџић, Радован (1962). Велики век Дубровника.
Београд.
Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—
1929.
Priruční slovník nauční ČS Akademia vied, Praha 1966.
Konstantin Jireček: Poselství republiky Dubrovnické k
císařovně Kateřině v roce 1771, 1893
Мала енциклопедија Просвета, треће издање, Београд,
1978.
 Vlaho Burić, Igor Gostl, Pero Grubašević, handbook for
foregin visitors to yugislavija, RO Zrinjski Čakovec 87. стр.
40—43. 55—56.i 38—39.
Kremenjas-Danicic, Adriana, ур. (2006). Rolands
europäische Wege. Europski dom Dubrovnik, Dubrovnik.
ISBN 978-953-95338-0-7.
Војновић, Константин-Коста: „Bratovštine i obrtne
korporacije u Republici Dubrovačkoj od XIII do konca XVIII
vijeka“, Sveska 1, Bratovštine dubrovačke (Jugoslavenska
akademija znanosti i umjetnosti, Загреб, 1899)
Тадић, Јорјо: „Писма и упутства Дубровачке
републике”, Књига 1 (Српска краљевска академија,
Београд, 1935)
Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i
Dubrovnika u vreme renesanse” (Zgodovinski časopis —
Kosov zbornik, Љубљана, 1952-1953)
Динић, Михаило (1932). О Николи Алтомановићу (http
s://books.google.com/books?id=JpNLAQAACAAJ).
Београд: Српска краљевска академија.
„La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel
ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института
САНУ (Београд), Исписи 1300—1500, кутија 7.
(Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini
Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и
порекло становништва, књига 23, Српски
етнографски зборник, књига 38, у издању Српске
краљевске академије, Београд, 1926)
Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема
броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског
краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)
Спољашње везе
Дубровник водич (http://www.dubrovnik-guide.net/)
Дубровник (https://web.archive.org/web/20130530191111/http://www.dubrovnik.li/)
Српска црква и школа у Дубровнику („Политика“, 26. април 2008.) (http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Od-srpsk
e-crkve-do-shkole.sr.html)
Обновљена православна црква у Дубровнику („Политика“, 9. јун 2009.) (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Obnovljena-
pravoslavna-crkva-u-Dubrovniku.sr.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дубровник&oldid=23081410”
Ова страница је последњи пут уређена на датум 22. април 2020. у 10:35 ч.
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове
коришћења за детаље.
Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој
линији: Дубровачко братство Богуновићи са
огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини;
Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани,
Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума
Принт, Београд, 2012)
Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (pp. 67.,
издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке
штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)
Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (pp.
71., издање Српске дубровачке штампарије А.
Песарића , Дубровник, 1901)
Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у
Црној Гори“ (pp. 53, Београдска књига, Београд, 2007)
Грујић Радослав: „Конавли под разним господарима од
XII до XV века“ (Споменик СКА 66, Београд, 1926)
Веселиновић, Андрија: „Дубровачко мало веће о Србији
(1415—1460)“ (Историјски институт САНУ, Београд,
1998)
Kovačević-Kojić, Desanka: „Трговачке књиге браће
Кабужић (Caboga) 1426-1433“ (Споменик САНУ
CXXXVII, Одељење историјских наука 11, Београд 1999)
Lučić, Josip: „Stjecanje, dioba i borba za očuvanje
Dubrovačkog primorja 1399-1405” (Arhivski vjesnik, XI-XII,
1968-1969)
Решетар, Милан: „Антунини и Лазарини” (Дубровачки
лист 2, бр. 37, Дубровник, 1925)
Решетар, Милан: „Нова дубровачка властела”
(Дубровачки лист 2, бр. 13, Дубровник, 1925)