Уметност старе Грчке

Класично доба (Златно доба)

Скулптура

До друге половине 5. века п. н. е. грчки скулптори су dostigli савршено мајсторство у обради камена.

Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у класично доба. Та

потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и савршено

пропорционалне.Најзначајнији скулптор овог доба је Поликлет који је израдио скулптуру младића с

копљем - Копљоноша. Том скулптуром створио је врсту узора за грчку скулптуру (тзв. грчки канон)

који је детаљно описао у својој теоријској књизи о уметности. У исто време када Поликлет

установљава свој канон, у Атини настају прве скулптуре у слободном покрету. Такав је

Брон3ани Посејдон који баца копље (непознатог аутора) и Миронов Дискоболос (Бацач диска). Битна

карактеристика грчке уметности је веза архитектуре и скулптуре.Највештији у свладавању

ограничења архитектуре био је Фидија који је урадио сву декорацију за Партенон између 440. -437. п.

н. е.

Хеленистичко доба

Хеленистичко доба(грч. hellenismos = приклањање грчком језику и обичајима) почиње 336. п. н.

е. кад Филипа Македонског, који је ујединио Грчку, наслеђује његов син Александар Велики. Грчки

источни градови државе Пергам, Ефез, Халикарнас, Родос и новоосновани

градови Антиохија, Селеукија и Александрија постају центри хеленистичке културе.

Скулптура

Лисип је посљедњи велики скулптор грчке уметности. Користио је Поликлетов канон, али се ослањао

и на природу и тако израдио елементе реализма. Његова позната скулптура Стругач (Апоксиомен)

велики је корак у освајању простора.Одмах након Лисипове смрти његови следбеници отварају школу

на Родосу где теже надмашити свог учитеља, ако не вештином, онда

величином. Харет из Линда ствара брон3ану скулптуру Колоса на улазу у пристаниште, високу 32 m.

Највеће и најуспјешније дело овог доба - Ника са Самотраке или Победа.Једна од ретких касних

примера скулптуре у групи је Лаоконова група која представља тројанског свештеника Лаокона и

његова два сина у тренутку док се боре с Посејдоновом морском змијом.

Хеленска књижевност
Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровим еповима око 8.

века п. н. е.. У 7. и 6. в. п. н. е. долази до развоја грчке лирике (Алкеј, Сапфа, Анакреонт, Пиндар). У

5. и 4. веку п. н. е. развиће се трагедија чиjи су најзначајнији представници

Есхил, Софокле и Еурипид. Комедија се као књижевна врста развила након трагедије. Најзначајнији

комедиограф био је Аристофан. Хеленска књижевност  завршава се 529. године нове ере, када је

византијски цар Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу

у антици.

Filozofija
Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили у периоду од 7.
века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.

-први пут у историји издваја филозофско-научни облик мишљења из религиозно-фантастичнога.

*Космолошки период*

Карактеристично је за ovај период да човек и његова друштвеност још нису предмет филозофског
разматрања.

Начин живота хеленског човека био је митолошки. Свет богова и полубогова одговарао је тадашњем
степену културног и друштвеног развитка, али је колонизација ускоро проширила духовне видике
Хелена. Она их је довела у додир с источњачким цивилизацијама и изазвала постепено напуштање
митолошког начина мишљења. Хесиод, показује напредак у томе што богове не посматра као вечне,
већ као постале. Иако усваја Хомеров митолошки свет, Хесиод му даје природну основу, покушава да
одговори на питање шта је почетак свега што постоји. To se pitaju I jonski filozofi
Талес , Анаксимен, Анаксимандар .

Хераклит(о прапочетку)
Питагора

Увек се као праелемент узимала нека одређена материја, као вода, ватра и сл. Питагора уноси један
нов елемент. И њега, као и многе античке мислиоце, задивљује хармонија која влада у свету. Он
долази до закључка да хармонија произлази из одређених бројевних односа.

Елејска школа

Ксенофан је поставио основе ,даље разрађује Парменид. Рационалне доказе за Парменидове

поставке дао је Зенон.

Атомисти

Емпедокле  сматра се оснивачем атомизма у историји. У ствари, он је први засновао теорију

о четири елемента, ватри, води, ваздуху и земљи, из којих би се све у свету састојало. Леукип и
Демокрит квантитативно одређују атом .

*Антрополошки период*

У политичком и културном животу Грчке 5. века п. н. е. догодиле су се велике друштвене промене.

Филозофско размишљање тада напушта проблематику природе и усредсређује се на на човека и
целокупну друштвену проблематику

Софисти
С променом политичког живота тесно је повезана и промена на пољу образовања, јер у доба
демократије није више успех појединца зависио од његовог порекла, него од способности и знања.
Таква ситуација избацила је на површину софисте, путујуће учитеље који образују слободне грчке
грађане. Најпопуларнији софист био је Протагора.

Сократ
Сократ је био противник проучавања природе и њених закона. Заинтересован у првом реду за етичку
проблематику. Сократ је осуђен на смрт јер је због својих иступања био у Атини оптужен да квари
омладину и да не признаје богове које признаје држава. Према тадашњим законима Сократ је испио
отров .

Платон
Најспособнији Сократов ученик и један од највећих античких филозофа био је Платон . Платон је
своју филозофију тумачио у Академији , својој школи коју је основао по повратку у Атину nakon
peloponeskog rata.

Аристотел

Најуниверзалнији филозоф старога века био је Аристотел. On је младост провео у Платоновој

Академији студирајући филозофију. Касније одлази на двор Филипа II Македонског, где је његов отац
био лекар. Тамо је подучавао Филиповог сина Александра све док Александар није постао владар и
пошао у освајачке ратове. Аристотел у Атини оснива своју школу под именом Ликеј . koja je
надмашила Платонову Академију. Тринаест година након оснивања Ликеја је умро.

*Хеленистичко-римски период*

Филозофске школе хеленистичког периода ослањају се на Сократове школе и

на Платонову Академију.

Стоици

Оснивач школе у Стои био је Зенон . Он на специфичан начин истиче значење повратка природи и
сустезања од друштвене активности.

Епикур
Скептици

Оснивач каснијег античког скептицизма је Пирон из Елиде. Пирон сматра да у све треба сумњати.

Нема суда за који бисмо могли бити уверени да је истинит. Нешто блажи у свом скептицизму
је Карнеад из Кирене, који је студирао у Платоновој Академији. Он сматра да се судови могу узимати
само као вероватни, али не као истинити.

Неоплатонизам

Као изворна основа ove филозофске мисли послужио је Платон, па је тај правац у историји
филозофије назван неоплатонизам. Главним се представником и правим оснивачем тог правца
сматра Плотин из Египта.