PuMO 2019-2020, ND 3

Sonja Momirov: violina, master

Ana Katić: violina, master

ULOGA IGRE U RAZVOJU DECE PREDŠKOLSKOG I MLAĐEG ŠKOLSKOG UZRASTA

Emina Kopas-Vukašinović je pri Institutu za pedagoška istraživanja u Beogradu razmatrala

razvojni i vaspitno-obrazovni značaj igre kao mosta između predškolskog i školskog vaspitanja i
obrazovanja.

Polazak u školu je jedna od najznačajnijih prekretnica u detetovom životu. To je period pun

nepoznanica, i za dete i za roditelje. Da li će se dete lakše ili teže adaptirati na školu zavisi od
individualnih psihofizičkih karakteristika, koje se mogu oblikovati institucionalnim
predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem. Igra predstavlja specifičan način učenja predškolskog
deteta. Neki autori čak igru porede sa naučnim istraživanjem, jer deca u igri eksperimentišu,
postavljaju i rešavaju probleme na specifičan, svrsishodan i sebi svojstven način. Da bi deca
mogla da se slobodno, spontano i kreativno izražavaju neophodno je da vaspitač ili roditelj
usmerava i pruža pomoć i podršku svakom detetu. Aktivnosti se odabiraju i predlažu deci u
odnosu na njihove uzrasne i psihofizičke razvojne osobenosti. Podrška detetu izaziva
intelektualno uzbuđenje u igri, bolju koncentraciju, usmerenost na cilj i razvija sposobnost za
samostalno rešavanje problema.

Period od treće godine do polaska deteta u školu je „blaženo doba igre – doba istinskog
stvaranja“ (M. Montesori). Tada dete „upija“ mnogobrojne i raznovrsne utiske iz svoje okoline,
koji ga podstiču na aktivnost. Njegove skrivene sposobnosti se razvijaju, grade i usavršavaju
zahvaljujući tim stečenim iskustvima. Deca lako i brzo ovladaju svojim okruženjem kada je ono
primereno njihovim potrebama i mogućnostima. Nagli prelazak iz sistema igrovnih aktivnosti u
sistem nastavnih aktivnosti ne odgovara deci, i zato prvaci teško obavljaju školske i domaće
zadatke, teško je privući im pažnju, koncentracija im brzo opada, zaboravljaju šta su upravo čuli,
dosadno im je, ne drži ih mesto, jer do tada nisu navikli da toliko dugo sede itd.
Iako se deca igraju iz zadovoljstva, za njih igra nije samo zabava, već tako zadovoljavaju
osnovne potrebe za stvaranjem, druženjem i za ispoljavanjem potencijala. U igri se deca
maksimalno angažuju, koriste stečena znanja, iskustva i veštine, strpljiva su, što se retko može
zapaziti u nekim drugim aktivnostima. U igri dete razvija sve svoje sposobnosti: perceptivno-
motorne, intelektualne, socio-emocionalne, komunikacione i kreativne.

Potrebno je uspostaviti kontinuitet obrazovanja, tj. povezati niži stupanj obrazovnog sistema sa
višim i tako olakšati prelaz sa jednog na drugi. Na samom početku školovanja jedan deo
nastavnih aktivnosti treba organizovati kroz igru, kako bi se prevazišao otpor prema školi. Otpor
nije usmeren na nastavne sadržaje, već na načine i oblike njihovog prezentovanja. Treba imati u
vidu uzrasne karakteristike sedmogodišnjaka, a to su radoznalost, potreba za samostalnošću,
izražena emocionalnost, potreba za pokretom, ispitivanjem i istraživanjem. Osnovni zadatak
učitelja je da podstakne dete na aktivnost, pružajući mu različite mogućnosti za ispoljavanje
potencijala. Treba organizovati didaktičke igre rečima, igre zvucima, gestovima, pokretom, igre
dramatizacije i konstruktorske aktivnosti. Dete dok se igra istražuje i bira načine i sredstva
kojima će, putem pokušaja i pogrešaka, doći do cilja, što se potpuno razlikuje od klasičnog
nastavnog rada, u kojem greške nisu dozvoljene i vrednuju se nižom ocenom.