Pablo de Sarasate - Playera, Op.23, No.1, 1880.

Ovaj komad je u tročetvrtinskom taktu, mada u sporom tempu (Lento), tako da se

ne oseća igrački karakter trodela kakav bi inače očekivali. Ovo je strastvena „španska
igra“, ne lepršavi valcer, tempo ne treba da asocira na dinamiku i karakter kompozicije,
jer je ona sve samo ne spora, troma, tiha, stidljiva, i blaga. Svaka nota ima svoje
značenje, svoju svrhu, težinu - nijedna se ne sme „preleteti“.

Komad je poprilično jednostavno harmonski postavljen, što je karakteristično za

kompozicije Sarasatea. Kod njega klavir najčešće ima samo čisto prateću ulogu, ulogu
velike gitare koja okida akorde koji čine harmonsku podlogu izražajne i virtuozne
melodije. U prvih 25 taktova dve dobe su pod dominantnom funkcijom, a poslednja pod
toničnom funkcijom (nekad I, nekad VI stupanj). Dakle napetost je duža od razrešenja.
Ta stalna tenzija sa kratkim predahom prikazuje strastveni španski duh kojim su
inspirisane većina Sarasateovih kompozicija.

Melodija je ispunjena elementima koji podsećaju na špansku svetovnu i folklornu

muziku. Pojavljuju se triole, od 8. takta trileri na dominanti koji traju puna četiri takta i
na taj način stvaraju osećaj da smo možda modulirali u dominantni tonalitet, A-dur, što
nas čeka i na kraju ove kompozicije. Dakle od 8. takta se harmonija može dvosmisleno
shvatiti: ili kao D-t, D-t, D-VI, D-VI u d –molu, ili kao T-S, T-S, T-F, T-F u A-duru.
Sarasate je često koristio frigijske akorde, tako da je potpuno moguće da smo u ovom
delu prividno u A-duru

U 14. taktu se pojavljuju kvintole, sve sa akcentima koji podsećaju da kvintole nisu
samo ukrasi već strukturni deo melodije i da je svaka nota bitna. U tim akcentima na
kratkim notnim vrednostima se uočava namera kompozitora da dočara izražajnost i
napetost španske muzike. U 16. taktu se kvintola javlja u diminuciji, duplo kraća, sada
pre kao ukras koji u sebi sadrži prekomernu sekundu koja daje orijentalni prizvuk
(karakterističan za Španiju zbog viševekovne vladavine Arapa na ovim prostorima), da bi
se fraza završila u 17. taktu na dominanti, posle korone. Zatim su ta četiri takta doslovno
prepisana, ali u drugom registru, za oktavu više, tako da se menja karakter, pa i boja ove
rečenice, iako su harmonije iste. Većinu vremena klavir ima isti odsečni ritam punktirane
osmine sa dve trideset dvojke koje su tu više u vidu ukrasa, dok razlaže akorde.
Uglavnom je svaki motiv ili čak cela fraza u ovoj kompoziciji dvaput ponovljena u želji
da se podvuče prvobitna misao.

Tek u taktu br. 30 se odvajamo od jednoličnog D-t harmonskog obrasca i prvi put se
javlja subdominantna funkcija, tačnije polu umanjeni kvintsekstakord na II stupnju.
Zatim sledi niz akorada D - II65 – D koji ne predstavlja problem u romantizmu, da bi se
razrešio u toniku.

U 34. taktu se pojavljuje motiv koji se ponavlja u naredna tri takta u diminuendu.
Dakle kroz ova četiri takta melodija ostaje ista, ali se harmonija menja, pa sa njom i
harmonska uloga melodije. U 34. i 35. taktu imamo harmonski obrt t - II2 - D53, tako da
se ton f na drugoj dobi u violini razume kao zadržica pred razrešenjem u ton e, akordski
ton II stupnja u d-molu. Dok u 36. i 37. taktu imamo harmonski obrt t - s43 - D, pa je ton
f u violini akordski ton, dok je ton e anticipacija pred dominantnu funkciju koja sledi.

Nakon korone na dominantnoj funkciji u 37. taktu se menja atmosfera, mirniji je

duh, iako je u klaviru i dalje isti odsečni ritam. Dva samostalna dvotakta koja nas uvode u
taj drugi ambijent se ponovo pojavljuju od 64. takta. Ali pre toga nam se javlja 9 taktova
novog materijala u koji ulazimo preko frigijskog obrta (jasnog u pokretu basa, ali
skrivenog po pitanju harmonija: prirodni VII je tu samo kao prolaznica u basu, a ne kao
samostalna harmonija) sa početkom u 41. taktu. Tih 9 taktova se od 51. takta ponavljaju
sa izmenom registra (sada za oktavu više) u sredini ove „teme“, sve vreme sa
modulacijama iz d-mola u paralelni F-dur i natrag.
 Ta tema se pojavljuje još jednom, treći put, za oktavu više, u 60. taktu, ali sada u
skraćenoj verziji od 4 takta, kada se vraćamo na motive sa početka ovog mirnog „B dela“
kompozicije i nadovezujemo se na doslovno prepisan sam početak kompozicije. Dakle
harmonije su iste, ali dominanta d-mola na kraju zvuči toliko stabilno i bez ikakve
potrebe za razrešenjem, čak naprotiv, razrešenje para uši, tako da bismo mogli zaključiti
da je kompozicija završena u A-duru toničnom funkcijom,.