Винделбанд – Шта је филозофија и други списи

Испитно питање је: Новокантовска класификација наука

Винделбанд је представник новокантовске филозофије, и то њене прве фазе, што је

само по себи говори да се он бави управо оваквим проблемима као што су сазнање, као
што је методологија итд. Почињемо рад са једним цитатом са прве стране овог текста само
зато што је леп. „Сам знанствени рад је усмерен ка томе да помакне свој посебан предмет
у ширу област, и да појединачна питања одлучи са општијих гледишта. Дотле ни са
филозофијом не стоји другачије...у целини.“

Ово је говор који је писан, текст није писан било којом приликом, већ пред читавим
низом учених професора, универзитетлија најразличитијег оквира, различитих домена
дисциплина, не прича само филозофима.

Управо је овај период, крај деветнаестог века општу медотологију методологију и

за нашу тему која се пре свега односи на природне и друштвене науке. Овај период је врло
карактеристичан због распада тог старог схватања филозофије као „краљица свих наука“,
као парадигматског знања, који можда највише можемо да ухватимо у контексту Хегела.
После тога се издвајају различите дисциплине, науке и отимају се и постају као
самостално важеће, по принципима на који и данас функционишу; дакле, емпиријско
истраживање, експеримент...Углавном, испада из филозофије комад по комад територије.
То се посебно заоштрава када дође до заснивања друштвених наука, тј. духовних наука.
Шта онда филозофији остаје него оно духовно, сад испаде да ни то духовно не остаје. Због
тога у овом периоду филозофија сама себи постаје један од горућих проблема, није да
раније није била, али то је управо наглашено с обзиром на науке, и управо с обзиром на
њихов метод, и с обзиром на то чему још филозофија, ако појединачне науке ствар
решавају саме, ако од њих имамо неки утилитет од тога шта су науке направиле. И
филозофи се са тим на различите начине боре. Винделбанд тврди једно системско решење,
које је заиста у духу традиције филозофије, у оном смислу у ком је филозофија изнад
осталих појединачних истраживања. Не у смислу да је нужнија, боља, кориснија,
утилитарнија, већ у оном смислу да она може оно што друге науке не могу, односно, што
не може ни једна од наука појединачно. Она, дакле, треба да обезбеди такозвано јединство
наука, и то тако што ће да преиспитује оно што саме науке преиспитати не могу: њихове
основне принципе, оно на чему оне почивају, неко тло на коме оне стоје. У овом периоду
се јавила тенденција, о томе Винделбанд говори, страна 111, сам почетак: „Тако су
механицистичка...на читав обим човековог сазнања.“ Дакле, у том периоду постоји
тенденција да се опет врати то неко јединство, у том смислу да је раније филозофије
владала и то управо методски. Ми смо о томе највише причали, о позитивизму, са Контом,
где је он захтевао, заснивајући социологију, да се један метод примени на науку у целини.
Односно, да све оно што хоће да буде наука, мора да одговори на тај Контов захтев, а то је
захтев који прокламују математика и физика. Он није дозвољавао духовним наукама да
развију сопствену методу, начин истраживања који би био другачији од природних наука,
него је засновао социологију као социо-физику.

За разлику од тога, Винделбанд хоће да покуша да направи једну поделу наука, која
би на читав овај низ проблема одговорила једним ударцем. И он то хоће да уради из
перспективе методе. Појединачне науке су системски распарчане, нема системске везе
међу њима, филозофија лелуја около. Винделбанд то покушава да реши, због тога се
питање зове класификација наука. Он их дели на емпиријске и неемпиријске.
Неемпиријске су математика и филозофија. То је јасно, оне нису проблем. Емпиријске
науке су оно што нас интересује. Винделбанд емпиријске, тј. природне и друштвене науке
више неће тако звати, иако ће смерати на исте науке и исте дисциплине. Неће их тако
звати зато што ову класификацију врши из једне сасвим особене перспективе. Подела на
природне и друштвене науке је извршена према предмету, не према методу. Он хоће
искључиво методску поделу. Овај део текста за ваш одговор на питање је битан, страна
114, само дно. „Овде сада имамо пред собом једну чисто методолошку поделу
искуствених знаности (то је јако важно да се спомене на испиту), поделу која треба да се
темељи на сигурним логичким појмовима. Принцип поделе је формални карактер циљева
њиховог сазнања“. Нешто ниже на тој страни каже. „Уместо природних наука говоримо о
номотетским наукама, а уместо друштвених говоримо о идиографским“. Зашто
номотетске, зашто идиографске? То професор често пита, номотетске због номоса, nomos
је закон. Оне теже томе да успоставе некакве законитости, кад кажемо законитост
мислимо на општост и на нужност. Ми мислимо на некакве ставове, судове...ти закони
имају претензију да важе за све случајеве и за сваки од тих случајева да важе нужно. То је
извучено из онога што иначе природна наука ради и хоће. Страна 115, почетак:
„ Принцип поделе је формални карактер циљева њихових сазнања, једне трагају за
општим законима, а друге...асерторички став“. Да ли знамо разлику између аподиктичког
и асерторичког сава? Класична подела судова по модалитету, аподиктички, асерторички и
хипотетички, тај који је проблематичан, може да буде, али не мора да значи. Асерторички
одговара стварности. Аподиктички означава нужну везу између релата који су у односу,
тај суд уопштено важи, одатле прива о генералности. Асерторички став је став који је у
принципу тачан, он повезује две чињенице, нема нужности, не може да се такав случас
хиперболише на све случајеве. Пример: данас пада киша. Врло је важна да се ухвати та
разлика између чињеничности, контигенције у конкратном случају и нужности.
Идиографске науке се баве асерторичким ставовима, које теже да објасне чињенично
стање, који се не може подвести под опште законе, не на начин на који то раде номотетске
науке. То су оне науке које се баве искључиво људским доменом, оне се баве повесним
током, не може те ви да направите закон од историјског процеса, зато што немате појма
које ће се појаве јављати на исти начин два пута. Свака историјска чињеница је потпуно
особена и непоновљива, може бити на сличан начин поновљена али никад идентично.
 То grafe је веома значајно, то су дескрпитивне науке, оне описују зато што не могу
другачије да ухвате феномен. Ако имате једну, непоновљиву чињеницу, онда ви њу
можете само да опишете. Оне никад не би могле доћи до ставова које би имале ранг
закона, ништа од тога не може да важи опште и нужно, може само у некој вероватноћи.
Idio говори о једанпутном, никад поновљивом догађају. Страна 114, средина: „Насупрот
томе већина оних емпиријских дисциплина...доведу до пуног исцрпног приказа“. Сами
појмови говоре какве су науке и каква је класификација. Иста страна, нешто ниже: „ Али
циљ сазнања...читав обим историјских дисциплина“. Ради се о чињеницама, онеком
домену особено људског искуства. Ради се о наукама, колико год да причмо о описивању,
ми као научници морамо некаквој општости да тежимо, ако ћете да поступате као
научник, онда морате некакво објашњење да дате. То објашњење опет мора да повезује
неке ствари, и ту све већ стигли до општости. И ту је кључни проблем заснивања
друштвених наука, јер ви претендујете на општост, а до општости не можете, опет
дугујете неко објашњење, оно није нужно...Винделбанд се држи појма облика, облик га не
обавезује на апстракцију, он га обавезује само на структуру и структура јесте нешто што
можете да ухватите на чињеничном, односи између делова и целине. Није џаба Дилтај
говорио о херменеутици, она је метод који део покушава да објасни на основу целине, а
целину на основу делова и она нема краја кружењу по том херменеутичком кругу. Облик,
структура, целина, део је код Винделбанда, додуше, на другачијим позицијама од Дилтаја,
нешто што може да одговори на ову врсту проблема, када су у питању идиографске науке.

Ова подела је створена на основу метода, а тај метод јесте легитиман на основу
тога што искуство које ми имамо о свету је такво да нам пружа на два различита начина
обраде тог искуства, то је метод. Метод је обрада, начин сазнања.

Његов циљ овог текста је да покаже научницима да је филозофија релевантна, и то

да је релевантна управо у оној мери у којој се она са другим наукама прожима. Страна
109, дно: „Ако у ту сврху одаберем једну тему из логике, а у посебном из методологије –
из теорије заности (ово је важно: Винделбанд, дакле, методологију схвата као теорију
наука), онда се то дешава с мишљу да на њој на посебно разговетан, доступан начин мора
да се покаже онај унутрашњи склоп повезаности у којем рад филозофије стоји са радом
осталих знаности“. Публика којој се обраћа нису само филозофи, он хоће да каже да је
место филозофији, након свих ових потреса, управо у сарадњи са наукама. Филозофија
треба да обезбеди јединство, не као агрегат, већ као унутрашње јединство. Није случајно
што се филозофија и данас бори са тим сцијентизмом, није случајно што се управо тад
јавља аналитичка филозофија, у смислу бечког круга. Наука јесте у том смислу битан
саговорник за филозофе. Винделбанд не схвата филозофију просто као науку, као што је
то физика рецимо, иако спада у неемпиријске науке.

Посао филозофије није да прописује контретне методе контретним наукама, него

на основу датог материјала просто процени принципе обзиром на које тај материјал
функционише. У том контексту дате су нам науке, не просто искуство, ово је методолошка
прича, он гледа науке које постоје, и он каже да се науке базирају на методима, неки су
конкретни, неки мање конкретни. Оне имају принципе које претпостављају, које не доводе
у питање; филозофија треба управо да испита те претпостављене принципе наука и тако да
утемељи научност и једног и другог типа, па и овог трећег, у смислу неемпиријских наука,
па и себе саме. Сами крај текста, 128 страна: „Филозофија може да покаже...величине
нашег постављана света“. Оно како ми свет доживљавамо, у искуству, пошто су ово
искуствене науке, су по њему подељене на закон, други је означио као догађај. Једном
припада одређени начин обраде, то су номотетске науке, другом припада други начин, то
су идиографске науке. Филозофија може само на таквим пољима да изводи, она сама нема
посебна предметна поља, она је полагање начина о начину мишљења.

Оно што Винделбанд тврди да је развој номотетских наука далеко даље отишао, у
погледу конкретних резултата, њиховог схватања, њихове методологије. У том погледу су
идиографске науке практично заостале, зато што се њима није претерано много пажње
посвећивало. Последица коју ће он из тога да извуче јесте да се он сада мало више
фокусира на методологију идиографских наука, баш зато што су у том смислу заостале, а
не зато што их он више воли, већ зато да би се успоставио баланс. Ако ћемо да правимо
науку, онда то морамо да радимо како треба, зато ћемо да је развијамо на обе стране
истовремено. Чувени проблем који је настао је она дистанца историјска, што је нешто што
је проистекло из баш оваквог једног бављења историјским, идиографским наукама.
Требало је времена да људи схвате да не могу на исти начин схвате стање времена у којем
живе цео живот и чији су савременик, и стање у држави позног Рима. Из тог разлога што
нису у истом положају, из тог разлога што сам ја у односу на стари Рим објективни и
незаинтересовани посматрач, у сваком случају више него што сам објективни посматрач
стања у Србији данас. Та ствар је сад јасна, али није увек била јасна, она је методска, то је
увид како у ствари функционише један увид у овој сфери историјских, односно
идиографских наука. Требало је да се неко удуби у те ствари да би се сазнало да постоји
нека разлика. Одатле имамо проблем објективности, он проситиче из природних наука, у
смислу да нећу ја сад да петљам са експериментом да бих добио резултате који мени
требају, ту ћу бити на нивоу задатка. Али како ја могу да се не петљам у стари из којих не
могу да се испетљам. То је проблем који се јавља када крене да се размишља о
друштвеним, идиографским наукама, и поставља се питање: шта са тим даље.

Страна 117, крај великог параграфа:“ Било би пожељно...истраживања природе“.

Логика која је традиционална прилагођена је номотетском начину мишљења. Ако хоћемо
да радимо на развијању идиографских наука, хајде да видимо како је њима иманентна
логика, то неће бити иста логика, биће нешто другачија. Дилтај је, рецимо, иницирао једну
херменеутичку логику. Следећи параграф: „Допустите да сада...испитано искуство“. Није
било какво искуство поуздано за изградњу науке, него оно мора бити уређено у смислу,
научно прочишћено. Није сваки догађај историјска чињеница. То што је Гете дао да му се
изради звонце није историјска чињеница, јесте чињеница у смислу да може да се докаже,
али нема историјски значај. Али никад не знамо да ли ће нека чињеница постати
историјски релевантна. Постоји и другачији начин сагледавања историјских чињеница,
рецимо Поперова интерпретација Платонове Државе као тоталитарног система. Она није
могла да се деси пре двадесетог века, али она опет осветљава Платоново време на
одређени начин, макар и негативно. Како можемо ову врсту проблема избећи, како знати
да смо дошли до нечега што се може ухватити, што може постати релевантна научна
чињеница.

Винделбанд не сматра да је метафаизика потребна, он критикује Дилтаја у овом

тексту с обзиром на појам духа. Не само у оном контексту у коме је то предметна подела
природне, друштвене науке, него у контексту у ком је то једна метафизичка подела која
самим својим називом инволвира метафизику. Он каже да је разлика између духа и
природе је доминантно немачки идеализам, она ту потиче. То је подела која инволвира
метафизику, а Винделбанд каже ми нећемо метафизику, ово је анти-метафизичко време,
од краја деветнаестог века па на даље. Метафизика је оно што је савремена филозофија
одбацила ко погрешно и на лошим темељима изграђено, многи филозофи двадесетог века
ће покушати спасити оно метафизичко у метафизици, за које се испоставља да није
метафизичко већ онтолошко, Хајдегер, Хартман, пола феноменолога. Али то више неће
бити метафизика, зато што неће претпостављати позадински, иза метафизике принцип,
него ће се махом сводити на услова могућности разумевања да нешто уопште као такво
јесте.

Да се вратимо на ономе чему филозофија сад служи. Ово је озбиљан проблем, јер
шта ћете ви онда са филозофијом. Разнорсност филозофских дисциплина је практично
обрнуто сразмерна разноврсности филозофских праваца у двадесетом веку. Постоји море
праваца, струја различитих, толико различитих да не знате ко је где. Махом је сваки од
тих праваца заснован у односу на одређен филозофски метод. Питање шта је филозофија
преокреће се у ово што је Винделбанд најавио: шта значи филозофски мислити. Ово
питање се развија у одређене филозофске методе, и онда то постаје одређена филозофска
струја, правац. За крај, страна 119: За истраживача...у идеалној садашњој присутности.“ То
чита због Дилтаја, због њега постоји појам уживљавања