ЦРКВА ОД ИСТОКА

И ТАЈНА ЗАПАДА
(Православље, римокатолицизам, протестантизам)

Превео и приредио:
Владимир Димитријевић
Шта је
екуменизам
и куда води?
 7

Свештеник Тимотеј Сељски

Духовна
целомудреност
и општење са
инославнима

У лексикону савременог човека толико се ретко користи реч „чед-

ност” („целомудрије”) да је многима она већ сасвим непојамна. У
уобичајеном схватању чедност значи уклањање свим силама од
саблазни које наводе на телесни грех, бежање од свих нечистих
мисли и жеља. За породичног човека целомудреност је основа бра-
чне верности, за девственика Христа ради – темељ чувања полне
чистоте.
Свето Писмо и Свети Оци, говорећи о нашим односима према
Господу, према својој вери, неретко користе поређење са брачним
савезом. Заиста, у хришћанском животу има много тога сличног
браку, само ако се оно што се на брак односи схвати духовно.
Тако је у употреби ушао и сам термин „духовна целомудре-
ност”. Тешко је рећи ко је први, једну поред друге, ставио те две
речи. Познати црквени писац недавне прошлости отац архиманд-
рит Константин (Зајцев), најјасније је успевао да сагледа и покаже
читаоцима суштину мноштва појава савременог духовног живота,
користећи тај појам. У наше време, кад ни телесна ни духовна чед-
ност нису посебно цењене, његове речи звуче нарочито актуелно.
Сама основа и брака и обраћања човека Христу је – љубав.
Љубав је замислива само тамо где пре његовог обраћања у веру (и
после) влада морална слобода човекова. Брак по принуди, по вољи
родитеља, још некако и бива и оправдан је, али обраћање човека
Христу без човекове воље – никад. Наравно, и у једном и у другом
случају могуће је да се човек притрпи и прилагоди свом положају,
8

а кад одрасте, схватиће да су старији, који су одлучивали о њего-

вој судбини, њему желели добро и боље од њега самог видели где је
истинско добро. Али, то је, углавном, изузетак, а правило је – сло-
бодан и самосталан избор супружника (или монашког живота,
или вере уопште) по своме срцу.
Бирајући невесту (или идући у манастир), свако суди по споља-
шњости, још увек не знајући тајне, а нарочито тешке, црте карак-
тера изабранице. Слично је и приликом избора вере: душа бива
заплењена лепотом богослужења, спољашњим видом и начином
понашања верника, површним речима. Ни заљубљени, ни онај који
се Христу обраћа, још нису схватили своје обавезе, будуће тегобе и
одговорности.
Али, гле, венчање (монашки постриг, обраћење вери) је завр-
шено. У сва три случаја дају се свечана обећања Господу. И пре
свега – то је обећање верности, јединитости свог избора до гроба.
Зато је и дивна наша слобода, јер је, у часу обећања, сам човек при-
носи на олтар Господњи, сам себе упреже у јарам послушања за сав
преостали живот. Христос нас тако и призива: узмите јарам мој на
себе. Једино код Њега у служби јарам на себе стављају сами подјар-
мљени, подјармљују се свесно и добровољно, само из љубави, – и
тај им јарам дарује и праву слободу и спасење.
Спочетка, пре свадбе (пострига, свесног обраћења у веру), праве
љубави није било; била је то само заљубљеност. Права љубав (према
супругу, према чистоти девства, према Богу) дуго ће израстати из
заљубљености, проверавајући се тешкоћама, снажећи се невољама,
кајући се после падова. Дај Боже да се пред крај живота достигне
љубав. А док се онај још у нама саздава, у помоћ нам притачу пра-
вила целомудрености.
Почиње рад над собом. Најпростије правило истог, прво пра-
вило целомудрености – јесте самоограничавање спољашњих ути-
сака, чување чула (за обичну чедност), и исто тако спречавање
празног лутања ума по свим човечанским учењима кад је у питању
чедност духовна. Неопходно је принуђивати себе на то да душа
буде близу објекта верности: породице, свог монашког послушања,
нужно је и дубинско изучавање своје вере. Мора се водити стална
борба против било какве лакомислености, ветропирства, бленења.
Сећај се чешће датог обећања – и увек ћеш пребивати у спасонос-
 9

ном и богоданом за тебе поретку: у породици, у манастиру, у својој

једино спасавајућој Цркви.
Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају
обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног
је просто-напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супру-
жничке односе – не треба објашњавати, јер само мали део супру-
жанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси,
по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у
изузетним случајевима. Сама реч „монах” значи усамљеник, зато
што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што
сте вере тиче, интима је – наше општење са Богом, то јест исповест,
молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао
или чуо на исповести (то се не таче само духовника, него неретко и
покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог
себе, слично нарушавању супружанских тајни.
Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама
у питањима вере јеретицима, расколницима, свесним непокаја-
ним одступницима) – духовни блуд. За нас нема ничег што је уну-
тарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом.
Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна,
она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих
који се моле, како и позивамо на Литургији: „Љубимо једни друге,
да бисмо једнодушно исповедали”. Молитва је централни чин
духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног
новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св.
Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују
нас, по мери нашег сједињења са Господом, и једне са другама. И
одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују
они са којима смо разједињени по питању вероисповедања, бого-
служења, припадности Цркви. То је директни аналоган прељубе.
А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је пред-
мет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са
којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту
веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима
нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се
са представницима друге вере – то је издаја на обе стране. А како
назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким
10

скуповима и окупљају представнике многих и различитих рели-

гија? Никако другачије до духовно оргијање.
Није само заједничко учествовање у молитвено–литур-
гијском животу оно што може бити отворено само једновер-
цима, него је праћење исте за стране људе допуштено само дели-
мично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно
Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру:” Нећу рећи Тајну
непријатељима Твојим”. Наравно, богослужење је у извесној мери
окренуто и онима споља, чак и више од тога – помаже им да нађу
пут до Цркве. А ради тога је и олтар, и символика свештенослу-
жења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења,
ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да би тајне вере
тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што
одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи о
чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви – усмереност ка потпу-
ној отворености и доступности свега свима међу којима су и оно
који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем,
већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати „преношење”
Литургије на телевизији, нарочито када ТВ-камере шарају по
Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није
свим православним Хришћанима корисно да до танчина знају све
начине свештенослужења – то је опасно за душу која није утврђена
у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побож-
ног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара пре-
носи преко телевизије милионима неверујућих зазјавала – то је
онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.
Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи
јесте лаж, преступање заклетве, гажење завета датог Богу. Али, та
главна лаж увек за собом вуче и врећу „малих” лажи. Ове последње
су двоструке: скривање греха и његово оправдање. Екуменистичка
делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго.
Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа,
нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са
римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти
у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике
својих религија. А свих врста „оправдања” екуменизму смишљено
је више но довољно.
 11

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа.

Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву
љубав коју нам Господ дарује као одговор иа обећање верности.
Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом
прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од
Бога, да би своје мучење улепшао вечним изругивањем човеку.
Супружници по разним питањима могу комуницирати са раз-
ним лицима. Они могу имати сасвим невине симпатије према осо-
бама супротног пола. У томе још увек нема греха, само ако захтев
чедности постави извесне границе: то се још увек може, а ово се
већ не сме. Границе ово су више унутарње него спољашње.
Целомудреност – то није само заповест Господња о неприкос-
новености супружанске постеље. Усвојена целомудреност помаже
човеку да „прикочи” много пре опасне црте. Но то је неспојиво
не само са грубом издајом, него и са лакоумним понашањем, са
флертовањем.
Слично је и са нашим општењем са инославнима. У разним ино-
слављима постоје различити степени одлуталости од истине. Свака
религија има свој молитвени живот и своја духовна преживљавања.
Наша духовна чедност не само да не сме да обнажује оно своје, него
не сме да без потребе буде радознала о туђем. Уважавајући слободу
савести инославних, немојмо продирати у њихове религиозне
тајне, осим ако то не захтева заштита наше вере. Не осуђујемо „на
гомилу” све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди
Бог – тако нас учи Апостол. Важно је то да је инославље безусловно
погубно за нас. Прешавши у инославље, бићу осуђен због духовне
издаје, због прељубништва, због издајништва као таквог. Још више
ћу бити осуђен због екуменистичког „братимљења” са инослављем,
које је двоструки блуд, и против своје, и против туђе вере.
Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није
грешно, а делимично је допустиво и по питањима вере, само кад
на стражи стоји наше духовно целомудрије, које је спремно да
нам каже: стани, даље се не сме. Овде, такође, нема оштре грани-
чне линије: служити Литургију и узајамно се причешћивати не
сме се, а остало је, тобож допустиво. Не? Сваки конкретни слу-
чај има своју границу општења и духовно не залутала душа је
мора осећати. Духовно флертовање са инослављем исто тако је
12

одвратно и недопустиво, као и оно уобичајено (мушко-женско)

флертовање.
Када нам сада буду рекли да су и јеретици, такође, људи које
треба волети, па се зато с њима скупа треба и молити, напросто им
можемо одговорити овако: „Извините, ви имајте једну жену? А зар
друге жене, такође нису људи?”...
Кад се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи
су склони да се позивају на своје незнање. Али, чини се, овде није
узрок незнање, него нецеломудреност и неверство.
Интимна и духовна распојасаност увек иду руку под руку. Ко
је навикао да има „частан брак и постељу неокаљану”, тај ће и
Жртвеник Божији, подигнут и у храму и у души својој, чувати од
сваког скрнављења и прекора.

Са руског: Владимир Димитријевић

„Православна Русија”, бр. 1, 1/1995.
 13

Митрополит Јован (Сничев)

„Гледајте да се
не уплашите”

XX век је за Русију – време огњених, страшних, крвавих искушења,

време сатанистичких саблазни, које су господариле умовима и раз-
враћале душе милиона људи, време ревносних подвижника, испо-
ведника и мученика – неустрашивих војника Христових, који су
у Русији сачували Истину и Веру упркос свим настојањима русо-
фоба, богобораца и христомрзаца.
Сурова и крвава битка за руско срце није престала све до сада.
Више од тога – управо сада, овог часа, она се ближи својој кул-
минацији, оном одлучном моменту, који ће пресудити да ли ће се
наша измучена земља вратити на духовне просторе Свете Русије
или ће, оглувела и преварена, поћи „широким и пространим путем
који води у пропаст” (Мт. 7, 13) – путем одступништва од вере и
националног изрођавања, „цивилизације и прогреса”. Путем који
се закономерно окончава светским космополитским царством са
антихристом на челу.
Полужива Русија свим силама настоји да избегне претећу про-
паст, и зато је за њен савремени политички и духовни живот карак-
теристична мучна потрага за путевима обнављања светиња вере,
основа идеологије националног препорода, начина васпостављања
законите прејемствене државне власти. Сада се, авај, ти покушаји
одвијају у катастрофалним условима распада државе и најдубље
националне кризе.
У таквим условима неопходност окретања најбогатијем
искуству, које је руском народу остављено у наслеђе од његових
14

великих предака, неоспорна је и очигледна. Одговорни грађа-

нин, размишљајући о проблемима државне изградње савремене
Русије, не може а да не обрати пажњу на природне различитости
руског постојања, које су се много пута јавиле у хиљадугодишњем
пространству руске историје. Као прву, најуочљивију особину исте,
морамо признати чињеницу да је руска државност свагда грађена
и дедовала као државност хришћанска, црпећи у православном
учењу вере идеале и смисао свог постојања.
Катастрофичиост руске историје је општепозната. Није се јед-
ном учинило да се смутње и метежи, агресије и ратови уништити
нашу земљу. Па ипак се милошћу Божијом Русија увек препорађала,
јер су духовни механизми самозаштите хришћанске државности
– механизми саборности – без обзира на све омогућавали реге-
нерацију измучене Русије, очување свенародног, општенацио-
налног јединства, светопогледне целовитости друштва и његовог
морално-религиозног здравља.
Сада су чак и верујући људи (не говорим више о политичарима
и администраторима) у већини изгубили схватање саборности као
укупности конкретних, практичних механизама, кадрих да обуз-
дају смутњу и превладају кризу. Савремена свест јој даје „почасно”
место у неком углу музеја, сматрајући у најбољем случају саборност
архаичном формом „стихијног колективизма” или „примитивне
демократије”.
Већ сам писао да се саборно начело у руској историји проја-
вљује пре свега као религиозна и политичка методика очувања и
препорода духовног заједништва народа. Смисао овог заједни-
штва је у – служењу тој вечној правди, тој Истини, која је Себе огла-
сила речима Еванђеља: „Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6). То
је осмисленост живота као служења и пожртвовања, који имају
конкретан циљ – по својим силама приближити се Богу и у себи
ваплотити моралне идеале хришћанства.
Управо на таквом идеолошком темељу хиљаду година је расла и
снажила се руска државна сила. Управо он је из века у век одухо-
творавао руску државност. Управо ми смо дужни да га васпоста-
вимо, ако заиста настојимо да зауставимо смутњу која сада дивља.
„Гледајте да се не уплашите: јер све то треба да буде” (Мт. 24, 6),
поучавао је некад Христос Своје ученике, предупређујући будуће
 15

човечанство о тегобама и смутњама које га чекају на „крају вре-

мена”. У току две хиљаде година хришћанске ере процес апоста-
сије, одступништва од истине вере, предсказан Спаситељем, неза-
уставиво се ширио. Сада је, изгледа, он близу победе – у безбож-
ном (па и отворено богоборачком) свету остала су само острвца
искрене и дубоке побожности, а и она су све изложенија јаросним
насртајима стихија које дивљају међу обезбоженим народима.
Није ни чудо онда што управо саборност постаје један од првих
мета сатанистичких снага, главни објекат напада богобораца и
христомрзаца. Покушаји да се изопачи саборно начело човеко-
вог постојања нису престајали у току читаве људске историје. Па
ипак су нарочито упорни и опасни, суптилизовани и циљани они
постали у овом столећу – пошто је слом православне руске држав-
ности уклонио главну препреку на путу светске апостасије.
У складу са двама главним ослонцима, главним правцима сабор-
ног јединства – религиозним и световним, црквеним и земским,
општеграђанским – уобличиле су се и разорне технологије богобо-
раца, које су се устремиле на рушење таквог јединства. Нису Свети
Оци залуд говорили да је „ђаво мајмун Бога”. Не будући кадар да
створи ништа самостално, сатана само ругалачки опонаша божан-
ствени поредак ствари, паразитирајући на благодатним енер-
гијама, изопачујући их, настојећи да створи свој, „параделни” свет,
потчињен законима таме и зла.
У таквом свету постоји својеврсни „аналогон” саборности,
ђаволски сурогат, који утире пут долазећем антихристу, који
припрема ујединење обезбоженог света не под покровом закона
Божијег, не под окриљем спасоносне Истине Христове, него у
јарму „човека греха, сина погибије” (1 Сол. 4), кога ће Господ Исус
убити дахом уста Својих и истребити појавом Свога присуства” (2.
Сол. 8). У области религиозној тај зли подухват прикрива се лаж-
ним учењем о неопходности сјединења, свих вероисповести (неза-
висно о истинитости или погрешности било које од њих) – екуме-
низмом. У области државној прикрива се лажним учењем о неиз-
бежности будућег уједињења човечанства у једну наддржаву са
универзалном Светском Владом на челу (мондијализмом).
Оба та учења у XX веку су раскошно „процветала”. Оба су она
погубна и за свет и за душу човекову. На путу обома сада као веро-
16

ватно последња препрека стоји Русија – ослабљена, измучена, али

још увек непредата, непокорена...
Прикривајући се „племенитим” циљем уклањања „међуре-
лигиозне подељености” и „уједињења верујућих у једну братску
породицу”, теоретичари екуменизма заборављају да помену оно
главно: то да ће у таквом „уједињењу” бити изгубљена највећа дра-
гоценост – истина Закона Божијег, погребена под теретом људског
лажног мудровања. Као и свака јерес, екуменизам лаже предла-
жући да „братски уједини” Истину и лаж, лукаво се претварајући
да не схвата противприродност таквог сједињења, надајући се да
људи, очарани племенитошћу парола, неће приметити страшни
фалсификат.
Ако таква погубна заслепљеност преовлада у Русији, неће бити
само безнадежно оштећења чистота православне вере. У питање
ће бита доведен сам препород руске државности, јер је државна
изградња незамислива без јасно освешћеног религиозно–морал-
ног идеала, без оштрог разделивања добра и зла, без свенарод-
ног саборног окупљања око светиња живе вере. Ономе који – из
незнања или злонамерно – хоће да опогани те светиње, да замагли
Истину Христову, још пре две хиљаде година рекао је реч Свети
првоврховни апостол Павле: „Не упрежите се у исти јарам с невјер-
ницима, јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу
има свјетлост са тамом? И какво је слагање храма Божијег са идо-
лима?” (2. Кор. 6, 14–16).
Све то треба имати на уму кад проповедници екуменизма говоре
о његовом „миротворачком” карактеру или настоје да га представе
као вишеструко унутаррелигиозни проблем, који нема директне
везе са животом друштва.

***
Прва и главна лаж екуменизма је – теза о „историјски проис-
теклој подели цркава”. Она Црква, коју је Христос основао и која је
садржала пуноту спасоносне Истине, – говоре екуменисти, – током
времена, под дејством историјских разлога, разделила се на разли-
чите гране. Те гране су: православље и римокатолицизам, протес-
тантизам и његове многобројне разноликости – а оне су потпуно
равноправне. Оне су резултат људске делатности, последица поли-
 17

тичких и националних несугласица, и зато су све подједнако неса-

вршене. Сада је, коначно, дошао час да се те вештачке несугласице
уклоне и да се уједине различите религиозне конфесије, вративши
се првобитном, ранохришћанском јединству...
Лукавство сличних разматрања састоји се у томе што у самој
ствари никакве поделе цркава никад није ни било. Историја
хришћанства недвосмислено и јасно сведочи о томе да је ту реч о
постепеном отпадању западних народа и западноевропских кон-
фесија од Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Та Црква недирнута постоји и сада, примивши име Православне,
то јест Цркве која правилно слави Бога. Било које непристрасно
историјско истраживање ће показати да православље уопште
није „једно од” многобројних исповедања. Оно је управо то
првохришћанско, апостолско исповедање, од кога су касније –
вођени својом гордошћу и лажно названим разумом – отпале све
остале хришћанске „конфесије”. И жеља да се „изједначи у правима”
Руска Православна Црква са било којом протестантском сектом
није ништа друго до покушај да се Русија гурне у онај погубни про-
цес духовне деградације који је садашњи Запад претворио у без-
душно и обезбожено „потрошачко друштво”!
Друга лаж екуменизма нераскидиво је повезана с првом и
њен је логички наставак. То је теза о томе да „свака од раздеље-
них цркава сачува свој део Божанствене Истине, и нико не може да
претендује на поседовање пуноте исте.”
„Зар се Христос поделио?” (Кор. 1, 13) – клицао је још пре девет-
наест векова апостол Павле, корећи оне који су незаконито обја-
вљивали своје претензије на пуноту црквене благодати. Сада се
број таквих претендената многоструко умножио. Притом они из
неких разлога стидљиво заборављају да кажу да су њихове претен-
зије – претензије самозванаца, који настоје да своја тобожња права
заснују на лукавим преварама, намерним прећуткивањима и очи-
тим измишљотинама.
Овде је умесно још једном указати на смртну опасност слич-
них покушаја не само за руску религиозну самосвест, не само за
православље и православне, него и за руску државност уопште,
за наше друштво у целини. Сада је сваком политикологу јасно да
је оздрављење државног организма незамисливо без консолида-
18

ције друштвеног погледа на свет, без умирења масовне свести. Са

своје стране, такво умирање могуће је једино у оквирима јасне и
појмљиве национално–државотворне идеологије, која у себи мора
садржати темељне наравствене вредности и моралне оријентире –
идеале народног постојања. Ти идеали свој корен неизбежно имају
у религиозној сфери људске свести, јер управо религија претендује
на то да у себи чува апсолутну Истину, управо религија одговара на
питања о добру и злу, о врлинама и пороцима, о смислу човековог
живота.
Народ који је веру изгубио губи своју способност да живи. И твр-
дње о томе да „све конфесије имају једнако право на Истину” објек-
тивно обезвређују сву хиљадугодишњу историју руског народа,
који је из столећа у столеће настојао да у свом животу оствари
управо православни морално – религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта претензије екумениста изгледају
сасвим неоправдано. Првих десет векова сав хришћански свет
веровао је управо тако како сада верује Православна Црква. При
том су сви покушаји да се ово вероучење осакати од стране Цркве
били сузбијани са свом строгошћу, јер су претили да наруше чис-
тоту и целовитост Божанственога Откривења. Тек од почетка
XI века, после пада Запада у јерес римокатолицизма, почело је
дробљење хришћанства на новоизмишљене „конфесије”, које сада
у оквирима екуменизма захтевају да се њихова лажна учења при-
знају као „равноправна” са истинама Светог Православља!
Трећа лаж екуменизма је – лаж о томе да је његова наравствена
основа љубав, чијем позиву повинујући се екуменисти покушавају
да у религиозној области одстране сва разногласја и поделе, свуда
учвршћујући мир и јединство.
Љубав је – прва и главна врлина хришћанинова. Апостол Павле
вели: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам,
онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам
дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру
да и горе премештам а љубави немам, ништа сам. И ако раздам
све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави
немам, ништа ми не користи” (1. Кор. 13, 1–3).
Али та љубав, без које је немогуће само постојање света, без
које губи смисао живот човеков је пре свега љубав према Богу,
 19

према Божанственим Истинама и благодатним Откривењима,

која човеку омогућују да победи грех и стекне себи вечни и бла-
жени живот у рајским обитељима. „Љуби Господа Бога својега
свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим: ово
је прва и највећа заповест”, поучавао је Христос Спаситељ Своје
ученике.
Таква љубав не трпи никакве насртаје на истине вере. Таква се
љубав беспоштедно, до последње капи крви, до последњег даха,
бори против јереси који насрћу на чистоту Божанствених запо-
вести. Таква љубав не допушта чак ни мисао о могућности да се
изједначе истинита Црква Христова и погибељне јереси, пуне
убиствених људских заблуда. Та љубав нема ничег заједничког са
оним лукавим изговорима које екуменисти користе ради прикри-
вања својих ружних циљева.
Право хришћанство, пуно живе вере, бескрајно је далеко од
мутних „хуманистичких” веровања „околоцрквене” интелиген-
ције, која сада чини главни ослонац екуменизма у Русији. Не може
да буде мира између истине и лажи – управо то је имао у виду
Господ, обавезујући Своје ученике да воде непрекидну борбу про-
тив погибељних заблуда, рекавши: „Нисам дошао да донесем мир,
него мач” (Мт. 10, 34). Тај духовни мач свете Истине мора са собом
носити сваки хришћанин и одлучно се њиме служити у случају да
види насртај на рођене светиње. За борбу против неправде имамо
директну заповест Господњу:
„Сад продај одећу своју и купи мач...” (Лк. 22, 36).
Дакле, бежање од заштите истина вере не може се оправдати ни
телесном слабошћу, ни материјалним проблемима! Ко се од такве
борбе уклања правдајући се лажно схваћеном „љубављу”, на себе
ће примити велики грех одступника од вере и издајника...
Четврта лаж екуменизма је – широко рекламирана тврдња о
његовој „аполитичности”.
Бојећи се да ће антидржавотворна, антинационална суштина
екуменизма привући пажњу родољубивих политичара, његови
заговорници свим силама наглашавају „неполитички” карактер тог
покрета. У самој ствари настојање да се екуменизам представи као
чисто „унутаррелигиозни” феномен има пуки конјуктурни карак-
тер и не може да издржи чак ни површну проверу чињеницама.
20

Прво, сама по себи „светска религија”, заједничка за читаво

човечанство – а управо она је коначни циљ свих напора екуме-
ниста –није ништа друго до идеолошка основа мундијализма, све-
топогледни темељ „новог светског поретка”. Управо та јединствена
лажна религија мора „духовно” да утемељи неопходност рушења
националних држава и уједињење читавог човечанства у једну
супердржаву са Светском Владом на челу.
Сада више ни за кога није тајна да после распада СССР-а Запад,
на челу са Сједињеним Државама, отворено претендује на плане-
тарну диктатуру. У оквирима ОУН сада се већ сасвим јасно оцр-
тавају поједине структуре будуће Светске Владе, која се ослања
у својој делатности на колосалну војну моћ НАТО-а. Разарање
Ирака, дављење Југославије, варварско бомбардовање право-
славних Срба – све те акције кажњавања недвосмислено пока-
зују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског
поретка”...
Неоспорне су такође везе екуменизма са светским масон-
ством. Још 1946, у освит екуменског покрета, француски масон-
ски часопис „Temple” је писао: „Питају нас зашто се мешамо у спо-
рове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења
цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу једног
масона? Проблем који се јавио са пројектом ујединења цркава врло
занима масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју
универзализма... У сваком случају, приликом сазивања првих еку-
менистичких конгреса улога наше браће била је пресудна...”
Са хришћанске тачке гледишта, покушаји стварања „универ-
залне религије” могу се оценити једнозначно – као припрема за
зацарење антихриста. Није онда ни чудно што су многи право-
славни јерарси веома оштро реаговали на питање екуменизма.
„Осуђујем екуменизам и не сматрам га просто јересју, него
надјересју”, изјавио је 1972. године александријски патријарх
Николај VI. То је сместиште свих јереси и зловерја. Добро су нам
познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуме-
низмом. Екуменизам је усмерен против православља. Он је сада
највећа могућа опасност, скупа са безверјем наше епохе, које
обоготворује материјалне привржености а задовољства”. Пре
неколико година Блажењејши патријарх Диодор, предстојатељ
 21

Јерусалимске Православне Цркве, дао је изјаву о прекиду свих

екуменистичких контаката.
А Руска Загранична Православна Црква сасвим званично је у
богослужбени чин (Последованије у недељу Православља) унела
анатему против екумениста следећег садржаја: „Онима који
насрћу на Цркву Христову и уче да се она поделила на Огранке... и
онима који имају општење са таквим јеретицима, или им помажу,
или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске
љубави и ујединења раздељених хришћана, – анатема!”
У вези с тим нарочито јасно се показује неоснованост става
садашњих „православних екумениста”, који, да би се оправдали,
користе пету лаж – тврдњу да они у оквирима екуменског покрета
остају само ради тога да би „неправославнима сведочили о исти-
нама православља”. Такво сведочанство је сав живот Православне
Цркве у његовој благодатној, чудесној пуноти. Из столећа у столеће
је спасоносна црквена благодат себи привлачила десетине и сто-
тине милиона људи, жедних спасења своје душе и налажења нај-
вишег смисла живота. Никаквих додатних „сведочанства” истине
Откривења Божијег не потребују. За усвајање истих од човека се
тражи само покајање за грехе и добра воља. И више ништа...
Треба рећи да је у Русији широко саборно разматрање екуме-
низма било спроведено свега једном – 1948. године у Москви на
Конференцији Православних Помесних Цркава. Тада су на ту
тему говорили многи угледни православни богослови и епископи.
У закључној резолуцији било је примећено да „циљеви екуменис-
тичког покрета не одговарају идеалу хришћанства”, да је „стварање
Екуменистичке цркве пад пред искушењем (земне власти), које
је Христос одбацио... и скретање на нехришћански пут” да „еку-
менистички покрет не омогућује сјединење цркава благодатним
средствима”... Резолуција је имала закључак. „Одбити учешће у
екуменистичком покрету”.
Испод тог документа прво стоји потпис Патријарха московског
и све Русије, затим још једанаест потписа православних првоје-
рарха. До овог часа нико није ни покушавао да оспори његов зна-
чај и канонско достојанство. Истина, у исто време са хрушчовљев-
ским прогонима Цркве, почео је активан притисак КГБ-а на епис-
копат са циљем да се Московска Патријаршија увуче у међунаро-
22

дне екуменистичке организације. Држава је настојала да иско-

ристи морални ауторитет Руске Православне Цркве за сопствене
спољнополитичке планове, ни у шта не рачунајући став верујућих
људи...
Сада се питање о односу према екуменизму јавило са свом
оштрином поново. Та духовна агресија, која је наступила последњих
година, агресија инославних конфесија на Русију потврдила је
наша најцрња упозорења: оштрица њеног главног удара је, као и пре,
усмерена против Руског Православља. Архијерејски Сабор, који се
састао крајем 1994. године, констатовао је „неопходност да се сва
питања која узнемиравају свештенство и мирјане наше Цркве у
вези са учешћем у екуменском покрету подвргну брижљивој бого-
словској, пастирској и историјској анализи и наново осмисле”.
Наравно, то је тек почетак оног пута који нам предстоји да
пређемо до краја, ако не желимо да хришћанско име носимо уза-
луд. Наравно, тај ће пут, с обзиром на реалност садашњег положаја
Русије, бити тежак и напоран.
Наравно, он од нас тражи храбрости и мудрости, трпења и
упорности. Вероватно нам неће бити лако. Али другог пута нема!
Господе, благослови!

Са руског: Владимир Димитријевић

Православна и
римокатоличка
духовност
 25

Епископ Варнава Бјељаев

Шта је то прелест?

Прелест – то значи скретати са правог пута, заблудети –

јесте обмањивање и варање других и лична заблуда или
самопрелешћивање.
Узрок разнолике штете и пропасти јесте – лажна помисао!
Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио род људски у
самом његовом корену, у прародитељима. Првобитно прелест
дејствује на начин мишљења: кад је примљена и кад изопачи начин
мишљења, она се тренутно предаје срцу, изопачује осећања срца;
овладавши човековим бићем, она се разлива на читаву његову
делатност, трује само тело, које је нераскидивом везом од стране
Творца повезано са душом. Стање прелести је стање духовне про-
пасти или вечне смрти.
Изворе прелесног стања можемо поделити на две врсте:
– субјективни, који свој почетак имају и хране се палом приро-
дом самога човека, и
– објективни, који зависе од дејства демона. Свака прелест
ласка нашој умишљености, славољубљу, нашој гордости. Ђаволи
се налазе у близини и окружују почетнике и самовољне, поста-
вљајући замке помисли и погубних маштарија, припремајући
поноре пропасти. Дејства благодати су јасна, демон их не може
дати: он не може дата ни кротост, ни тихост, ни смирење, ни сло-
боду од овог света, он не кроти сласти и самољубље како то чини
благодат. Његово дејство је надимање – надменост, извештаченост,
високоумље, страховање – речју, сви видови злобе.
26

Стање сваког острашћеног човека, у општим цртама, јесте пре-

лестно. За сваког, ко се није очистио од страсти, може се рећи да
се он у извесној мери налази у прелести, то јест неке ствари не
прима како би требало, суптилне упливе и деловања неприја-
теља прима као благодатна откривења. На пример, лака нервоза
и узбуђење после и за време усиљеније молитве, тражење про-
зорљивости и чудеса код људи које поштујемо, снови – предска-
зања, примећивање код себе способности да се о духовним ства-
рима говори и да се поимају, упорност у одбрани свога мишљења,
одушевљење и усхит туђим подвизима (старца) уз потпуну небригу
и недостатак жеље да се испуни то о чему они (старци, нап. прев.)
уче (мада такви људи стално говоре о старцима и траже од њих без-
бројне савете), интересовање за оно што је изнад почетничког раз-
умевања, распитивање о томе како се осећају и мисле духоносни
људи, и предавање истога другима као да је наше, жеља да све
напојимо својом љубављу, стремљење да друге научимо духовном
путу и просветлимо пале и заблуделе итд. све то је код човека, који
је недавно почео да дела Господу, који, другим речима, није успео
да стекне колико било смирено осећање и духовно искуство и да
умије сузама покајања своју сопствену нечистоту, него себе сма-
тра достојним тих стања – почетак прелести. Ове особине које су
горе наведене нарочито су карактеристичне за жене које окружују
разну „братију” и „старце”. Сведочим им да имају ревност за Бога,
али не по разуму (Римљ. 10, 2).

Маштарење
Маштарење је врста прелести која се јавља као последица неу-
месне делатности уобразиље у време молитве. Тај опасни непра-
вилни начин молитве се састоји у томе да кад онај који се моли
силом своје уобразиље ствара маштарије или слике, позајмљујући
их, наизглед, из Светога Писма, а у суштини из сопственог стања,
из своје палости, из своје греховности, из своје самообмане – тим
сликама он ласка својој умишљености, свом славољубљу, својој
високопарности, својој гордости, обмањујући себе. Очито је да све
што ствара маштовитост наше падом изопачене природе у самој
ствари не постоји – то је измишљотина и лаж, толико својствена,
толико мила палом ангелу.
 27

Маштар, од првог корака на путу молитве, излази из обла-

сти истине, ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се
потчињавајући упливу сатанином. Ако човек за време молитве
гледа на небо, свим тим побуђује душу своју на Божанствену жељу
и љубав, каткад пролива сузе и плаче, то се мало – по мало надима
срце његово, не схватајући ово умом; него мисли да је оно што
чини плод Божје благодати ради утехе његове, и моли Бога да га
удостоји да увек остане у таквом делању. Телесни човек никако, ни
на који начин, не може себи чак ни да представи духовна стада, не
може да има никаквог појма о благодатном плачу, то јест туговању
због грехова, због греховности, пада, пропасти своје. Познање тих
стања се не стиче другачије него искуством.
Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве, забрањују
не само да се граде произвољне маштарије, него и да се вољом и
саосећањем обраћа пажња па маштарије и привиде, који нам се,
независно од нашег хтења, могу изненада указати.
Знано је да се истинским Светима Божијим виђења дарују
једино по благовољењу Божјем и дејством Божјим, а не по вољи
човековој и његовом сопственом напору – дарују се неочекивано,
веома ретко, у случајевима крајње нужде, по дивном промишљању
Божјем, а не тек тако.
Добро се мора правити разлика кад је у питању римокатоличка
мистика, јер је доста познатих случајева ненормалности устројства
римокатоличких тзв. „светих”. Понашање подвижника латинства,
обузетих прелешћу, увек је било екстатично, чему је узрок необ-
ично телесно, страствено распаљивање.
Распрострањена је, и то не баш мало, и индуска мистика. Код
индуских јогина (нарочито то учи Раџајога) све се састоји у раз-
вијању маштарија и фантазије.

Мњење
Мњење је други вид озбиљне прелести. Њена је основа – изопа-
чено васпитавање срца.
Као што неправилно деловање умом уводи у самообману и пре-
лест, исто тако у њих уводи и неправилно деловање срцем. Неразумне
гордости је пуна жеља и стремљење да се духовна виђења сагледају
умом, неочишћеним од страсти, необновљеним и непресазданим
28

десницом Светога Духа: таквом гордошћу и безумљем испуњења је

и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духов-
ним, Божанственим, кад је оно још неспособно за такво наслађи-
вање. Као што нечист ум, који жели да види Божанска виђења и нема
могућности да их види, из самог себе за себе ствара таква виђења,
или се обмањује и вара, тако и срце, силећи се да окуси Божанствену
сладост и друга Божанствена осећања и не налазећи их у себи, саз-
дава их из себе, њима ласка себи, вара, обмањује, убија себе, улазећи
у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом
упливу, поробљавајући се њима.
Главна страст којом се она (прелест), рођена од гордости, храни,
јесте блуд, који почиње од једва ухватљиве за човека, танане полне и
уопште чулне узбуђености, и који се завршава изопаченим формама
сладострашћа. Пригрливши свој блуд у његовом тананом дејству,
телесни људи долазе до усхићења од насладе, од опијености, које се
добијају безнапорно, без самопожртвовања, без распињања плоти
са страстима и похотама. Они, вођени својим слепилом и гордо-
шћу, радосно прелазе са постеље животињске Љубави на постељу
љубави још преступније, која господари у блудилишту одбачених
духова. На тај начин се распламсало дејство природног крвотока и
чулности овде лако прима за благодатна дејства Светога Духа. Код
Светих Отаца то се стање назива мњењем, зато што „онај који је
обузет том прелешћу умишља (мни) о себи да има многе врлине и
обилује духовним даровима” (Епископ Игњатије Брјанчанинов).
Заражени прелешћу мњења веома се често срећу. Заражени
умишљеношћу о својим достојанствима, нарочито о својој светости,
кадри су и спремни на све подлости, свако лицемерје, лукавство и
обману, на све злочине. Непомирљивим непријатељством они горе
против служитеља истине, са суманутом се мржњом устремљују
против њих кад они код прелешћених не признају стања која им
мњење приписује, стављајући их пред лице ослепелог света.
Ужасна гордост, слична демонској гордости, јесте главна осо-
бина оних који су усвојили једну или другу прелест.
– Обмануте првим видом прелести гордост доводи до стања
очите умне поремећености.
– Код обманутих другим видом она, производећи повреду ума,
које се у Писму назива кварењем ума, мање је приметна, маскира
 29

се образином смирења, побожности, мудрости – познаје се пак по

горким плодовима својим.
Овде бисмо још могли да укажемо на неколико црта из живота
једног од најзнаменитијих подвижника Запада, управо Франциска
Асишког. У њему су се сјединиле две крајности – необуздано сла-
вољубље и самоумишљеност, с једне стране, и чудовишна машто-
витост и распаљена фантазија с друге стране.
(Узгред буди речено, треба се оградити и рећи да се у ствар-
ности веома често мешају оба ова вида прелести, и у аскетици и
раздвајају ради лакшег описа и лакшег праћења самог себе. Што
се тиче самих демонских замки, ко их може разместити по одређе-
ним местима и принудити их да делују овако, а не онако?)
Франциско Асишки је, пре свега, свој подвиг почео лажно и пре-
лесно, управо од гордости и самољубља. Говорио је: „Знате ли да
ће доћи дан кад ће ми се читав свет поклонити?” Што даље, ове
страсти су се све више разгоревале у њему. После отприлике пет
година од ступања на стазу самопрослављања, већ 14. септембра
1224. године у зору, Франциско се у близини своје келије Христу
обраћа овако: „...Молим Те само за две милости: прва је – да душом
и телом узмогнем да преживим сва страдања која си Ти претрпео,
и друга – да својим бићем могу да осетим ту неограничену љубав
којом си горео Ти, Сине Божји...” Ако је ова прозба бајковита, а јесте,
било би право чудо да се не испуни. Јер, као и у бајкама, тако се и у
стању прелести све људске жеље испуњавају, пошто и овде и тамо
управљају исти – демони, који су услужни и ради да угађају чове-
ковим страстима и маштаријама. Већ смо видели да је Франциско,
како му се учинило, добио оно за шта се молио...
Што се тиче делатности његове маште, Франциско је у том сми-
слу превазишао све своје претходнике на путу прелести; могао је
слободном силом своје фантазије, усредсређене на Спаситељева
крсна страдања, да раздвоји крв по одговарајућим правцима, то
јест према местима Рана Господњих: рукама, ногама, десној страни
груди; то је доводило до пробијања крви кроз кожу, па су се образо-
вали ожиљци, који су добили назив стигмати.
Представљањем умом (на чисто спољашњи начин) збивања из
Христовога живота довело је до тога да је Франциско чак и у свом
свакодневном животу стао да их копира. То је, наравно, дело дрско,
30

богохулно и гордељиво. На крају, у наступу маније величине, он је

умро са речима:
„Испунио сам оно што сам морао да испуним. Враћам се Богу,
нека вам се Он смилује”... А сам, тобож, није имао потребу да му
Бог буде милостив?
Преподобни Григорије Синаит вели: „Никако не примај ако
видиш нешто чулним очима или умом, споља или унутар себе –
било то лик Христов, или Ангела, или неког Светога, или ако ти се
покаже светлост... Буди пажљив и обазрив!”
Почетник мора обраћати пажњу на једно дејство срца, и само то
дејство сматрати непрелестним – ништа друго не примати до сту-
пања у бестрастије. Бог се неће прогневити; напротив, таквога ће
Бог похвалити због доброразумности.
И тако су дејства срца – то јест осећање покајања, сузе, скру-
шеност због својих грехова, самоукоревање, сећање на смрт, страх
Божји. смирење – то је незаблудива стаза ка задобијању спасења и
истинске молитве, и, ако је то Господу угодно, дара виђења. Свест о
својим гресима и сматрање себе нижим од сваке твари, па и демона,
нека урасте у наше срце. Тек тада се можемо надати да нас прелест
и демони неће погубити, него да ће нас усвојити благодат Божја.

Превод са руског: Владимир Димитријевић

 31

Монах Горазд
Прелестна јављања
из невидивога Света
– Фатима, Сан
Себастијан и Међугорје

13. октобра 1991. године на 150 телевизијских и 350 радио-ста-

ница била је пуштана емисија о фатимском указању; ту емисију је
направила немачка добротворна организација „Aid to the Church
in Need” („Помоћ Цркви у невољи”). Несумњиво, многи су чули да
се тобож Богородица јавила многим лицима римокатоличке веро-
исповести на разним местима. Али како се према тим збивањима
односити – то остаје нејасно, такође, многима.
Неки могу да из свега извуку закључак да, ако се Мајка Божја
јавила римокатолицима, њихова црква јесте истинита и благо-
датна. То уверење појачава се и тврдњом да су се на местима ових
указања збивала чуда и излечења. Нарочити интерес међу једнос-
тавним људима изазвало је тзв. „фатимско чудо”. Шта је оно јавило
Русима? Указање је било пророштво о будућој судбини Русије у
отворено антикомунистичком смислу, што је замаглило његову
неправославну суштину.
Какав мора бити наш однос према сличним појавама и каквим
се критеријумима морамо служити да бисмо себи објаснили истин-
ску суштину виђења ван Православне Цркве? Надамо се да ће оно
што следи у нашем чланку помоћи у схватању таквих феномена.
Свети Оци су, знајући да сатана може узети обличје снага свет-
лости, саветовали да се буде веома опрезан и неповерљив према
свим јављањима из оностраног света.
Преподобни Григорије Синаит каже: „Ти, пак, ако ли тихујеш
добро, никада не примај, видиш ли, чулно или духовно, унутра
32

или споља, макар то био лик Христов, или Ангела, или некога
Светитеља, или ако би ти се привидела светлост, отискујући се у
ум. Ум и сам по себи има природну силу уобразиље и може лако да
саздава привидне ликове онога што се жели код оних који на ово
пажљиво не мотре, и на тај начин сами себе озлеђују. Бог не него-
дује на онога који пажљиво мотри на себе, ако се он, због избега-
вања прелести, одлучи да не прими то што је од Њега, без испити-
вања и дужног истраживања”.
Томе можемо додати да ће Господ Бог, ако Му тако буде по вољи,
дати потпуно осведочење о датом јављању. Ако је таква обазривост
потребна, чак, у оквиру Православне Цркве, како ли смо тек дужни
да будемо опрезни кад је реч о „визијама” ван Православља?
Једини могући критеријум који се да допустити ради оцене и
провере истих јесте – како се такве визије и јављања односе према
Православљу. Ако у било каквој мери, кад оценимо таква виђења,
чистота православног учења није сачувана, та „откривења” морају
бити одбачена, макар да су 99% православна, а 1% се удаљавају од
учења Цркве. Господ не може порицати Самога Себе или пропове-
дати неистинито учење.

Фатима
Ради правилног поимања ових догађаја, упознајмо се са случајем
из Фатиме, нарочито занимљивим за Руски народ, јер виђење про-
рокује о Русији и њеној улози у судбини човечанства.
„Пред крај I светског рата, у Португалу, у Фатими, између маја
и октобра 1917. године, троје деце – пастирчића, две девојчице и
малишан, имали су виђење које су прихватили као указање Мајке
Божје... У току шест месеци, кад су се јављања збивала, Луцији је
било речено да ова виђења учини познатима пре или касније. Она
су се, углавном, тицала неопходности поштовања розарија (римо-
католичких бројаница) и непорочнога срца Мадоне, и неопход-
ности да се живот човечанства промени. Ако се промена не деси,
стићи ће гнев Божји...” (Studies in Comparative Religion, A Question
Concerning the II Vatican Council” by Verak).
У децембру 1940, измоливши за то нарочито разрешење, сестра
Луција, редовница – кармелићанка, једина која је остала жива од
оно троје деце, писмом се обратила папи: „1917, својим речима, које
 33

смо ми назвали „тајном”, Пречиста нам је прорекла крај рата који

је у то време уцрњивао Европу, предсказала други рат а рекла да
поново треба настојати на томе да се Русија посвети њеном прене-
порочном срцу... 1929, године у новом јављању она је изразила жељу
да се Русија посвети њеном пренепорочном срцу, обећавајући да
ће због тога спречити ширење лажних учења по Русији и да ће
помоћи обраћењу Русије. Различитим тајним упливима Господ
не престаје да настојава на тој жељи, обећавши недавно да ће, ако
Ваша Светост саизволи да свет посвети Маријином пренепороч-
ном срцу, са нарочитим поменом Русије, Он скратити дане невоље,
за које му је било угодно да њима покара народе због недела њихо-
вих” („Повест о Фатими – највећем чуду нашега времена”, Брисел,
1962. године).
Неопходно је напоменути да под „обраћењем Русије” римока-
толици подразумевају обраћење исте у римокатолицизам (под-
влачење наше, прам. прев.). Ево шта о томе пише часопис Fatima
Crusader” (Фатимски крижар”) бр. 17 за 1985. годину: „Врло је
могуће да је обраћење неколико Руса на римокатоличку веру део
Божјег плана припреме за обраћење целе Русије, ако се Папа и бис-
купи повинују молбама Божје Мајке Фатимске да јој се посвети
Русија, како је било предсказано Господом”/.../ узрок због кога је
Господ то указање дао Папи и бискупима објаснити се може тиме
да је Он хтео да сва црква призна посвећење Русије као тријумф
пренепорочног срца Девице Марије...”
Сестра Луција пише у писму, датованом 18. маја 1936. године:
Тајно сам разговарала са Господом о том предмету и питала сам
Га – зашто Он не обрати Русију без посвећења светога оца папе.
Господ ми је одговорио: Зато што хоћу да сва моја црква прими то
посвећење као тријумф непорочног срца Девице Марије, и ради
тога да би се тај култ, ширећи се, сјединио са поштовањем мога
светога срца”
Треба рећи неколико речи објашњења о неправославном виду
поштовања светога срца Исусовог и непорочног срца Маријиног о
којима је реч у овим визијама. Култ „светога срца” везан је са име-
ном папске калуђерице Марије (Маргарите) Алакок, која је умрла
1690. године. Сматра се да је она имала виђење Исуса Христа који
јој је показао своје срце како се топи од љубави, и заповедио јој да
34

шири нарочито поштовање истог. Та „откривења” првобитно су

забележена у њеном животопису, који је сачинио бискуп–језуита
Ланже. Изазвала су такав скандал да је сав тираж животописа био
уништен. Пошто су се „виђења” рашчула, папа Клемент осудио их је
1772. године, и то јавно. Па ипак, култ је под покровитељством језу-
ита наставио да постоји, и постепено ушао у римокатолички рели-
гијски живот („Пастирско богословље”, архимандрит Константин,
Џорданвил 1961, стр. 16).
„Слике ’светога срца’ и поштовање истог постали су главни део
савремене римокатоличке духовности и папе које су биле покро-
витељи тог култа у својим енцикликама обећаваху индулгенције
за његово држање. Појавиле су се друге групе, које нису желеле да
заостану, па су говориле о новим јављањима Маријиним, и иста-
кле идеју поклонења „непорочном срцу Маријином”. Срце Мадоне
каткада се изображава заједно са срцем Исусовим; касније је изо-
бражење тужног срца Маријиног, са пет или седам мачева који га
пробадају, постало најпопуларније... Било би немогуће осудити
римокатолицизам за то да одбацује Божанску природу Христову,
али он, очито, раздељује јединство Његових природа, наглаша-
вајући Његову људску природу као нарочити предмет поштовања,
каткад у грубој натуралистичкој форми. То нарушава једно до
главних начела Васеленских Сабора који заповедају да се пошто-
вање односи на Личност Христову, а не да се указује поштовање
Његовим одвојеним природама, да и не говоримо о појединач-
ним деловима тела. Разделење целосности природа Сина Божијег
ствара тенденцију према несторијанству, то јест делови Тела
Христовога не смеју бити предмет поштовања, и не смеју се изо-
бражавати сами за себе, на пример: срце у огњу, у трновом венцу,
итд. Та иста правила морају се држати и кад је у питању поштовање
Дјеве Марије” (Comparative Religion, „Roman Catholicism: Some
Devotional Practices” by father George Mitchel).
Поменули смо ове форме религиозности код паписта да бисмо
указали на понор који постоји између православног и римокато-
личког духовног искуства.
Да се још зауставимо на „фатимском чуду” – игрању сунца – које
задивљује својом необичношћу. Ево шта о том чуду које се збило у
Португалији 13. октобра 1917. године (по новом календару) пишу
 35

сами римокатолици: „Одједном је киша престала и густи облаци,

који су ту били од јутра, наједном су се разишли. Над главама је
заблистало сунце, слично сребрном диску, које се могло гледати
без бола, не жмирећи. Тај диск је био окружен светлуцавом коро-
ном, толико блиставом, да је сам диск изгледао таман (у односу на
њу), како се дешава за време помрачења сунца. Одједном је сунце
задрхтало, почело да кружи попут огњеног – пука, бацајући на
све стране снопове јарке светлости, која је повремено мењала боју.
Небо, земља, дрвеће, степенице, деца, огромна маса народа – све се
то повремено бојило у различите дугине боје, жуту, зелену, црвену,
плаву, љубичасту. То је трајало неколико минута. Људи су падали на
колена и молили се. Многи су плакали. Неки су се ударали у груди
и кајали се, мислећи да је наступио последњи час. Небеско светило
се зауставило и после неколико тренутака поново почело своју
светлосну игру. Поново се зауставило, и поново је небески ватро-
мет заблистао са незамисливом снагом. Одједном су сви људи који
су гледали то небеско знамење јасно, као један човек, видели да се
сунце одвојило од небеског свода и крећући се у цик–цак устре-
мило се на њих, испуштајући огромну топлоту. „Чудо! Чудо!”, кри-
чали су једни... Међутим, сунце, изненада се зауставивши за време
свог вртоглавог падања, цик-цакасто се поново подигао на небо и,
мало по мало, поново почело да сија својом обичном светлошћу иа
јасном своду. Маса је клекла на колена, и сви су као један запевали
„Credo” (латински „Символ вере”). Све у свему, „играње сунца” је
трајало десетак минута” („Повест о Фатими”, Брисел, 1962. стр.
22–23).
То је било управо ово чудо које је привид обећао да ће учинити,
„да би људи у њу поверовали” (речено приликом јављања 13. јула
1917.) Заиста се нешто запрепашћујуће збило тог дана, али како
оценити смисао тог чуда? У томе ће нам помоћи Епископ Игњатије
(Брјанчанинов): „Фарисеји, незадовољни оним чудима која је тво-
рио Господ, захтевали су од Њега нарочито чудо: знак са неба (Мк. 8,
12). Жељу знака са неба исказивао је понекад и народ. Тако су, после
чудесног умножавања пет хлебова и насићивања истим многољуд-
ног скупа, у коме је било око 5000 мушкараца, осим жена и деце,
очевици тог чуда, учесници те трпезе, говорили Господу: „Какав,
дакле, Ти знак показујеш, да видимо и да Ти вјерујемо? Очеви наши
36

једоше манну у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде

им да једу” (Јн. 6, 30–31). За њих је било недовољно дивно умножа-
вање хлебова у рукама Спасовим: оно се збило у тишини, са све-
тим смирењем, којим су била прожета сва дејства Богочовекова, а
њима је било неопходно да се небо прекрије густим облацима, да
загрми гром и засевају муње, да хлеб падне из ваздуха (са неба)...”
(Еп. Игњатије, „Сабрана дела”, том 4, стр. 296–297).
Захтевање таквог знамења од Богочовека било је тежак грех, јер
је исходило из телесног разума, који одбацује било какав духовни
циљ ради спољњег ефекта. Господ је, чувши ово дрско и богохулно
искање знамења, дубоко уздахнувши, рекао: „Зашто род овај знак
иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме” (Мк. 8, 12,
13). То тражење знамења са неба било је тражење чуда, по карак-
теру чуда сатаниног (подвукао аутор – уредник). Никакву наро-
читу веродостојност знамење с неба није могло имати. Зашто је
стога само знамење с неба могао да посведочи да је оно од Бога?
Из Божанственог Писма се види сасвим обратно... Свето Писмо
говори да је, по дејству ђавола, „огањ сишао са неба, и прож-
дро овце и пастире” праведнога Јова (Јов. 1,16). (погледај такође
„Благовесник” на Мт. 16, 1). Очито је да се тај огањ формирао у ваз-
духу, тамо где се формирају и муње. Симон маг је чудима задивља-
вао ослепели народ, који је делатну силу сатане у њему називао
„великом силом Божјом” (Еп. Игнатије, том 4, стр. 299–300).
Оно што је Христос одбио да учини – учиниће антихрист: даће
знаке са неба, то јест знамења у ваздуху, где по преимућству госпо-
дари сатана (Види – Преп. Јефрем Сиријски, Беседа 106, део други;
Ефес. 2, 2; 6,12). Свети Јован Богослов каже да ће антихрист тво-
рити велика знамења, „чинећи да и огањ силази с неба на земљу
пред људима”. (Отк. 13, 13). На то нам знамење Писмо указује као на
највише знамење антихристово, и место тог знамења – ваздух, биће
величанствен и страшан призор. Оно ће деловати „највише на чуло
вида, очаравајући га и обмањујући” (Еп. Игњатије, т. 4, стр. 302).
„Људи неће схватити да његова чуда неће имати никакав добар,
разуман циљ, никакво одређено значење, да су туђа истини, пуна
лажи, да су она – чудовишна, свезлобна, смисла лишена глума, која
настоји да задиви, доведе у недоумицу и самозаборав, да превари,
привуче, чаролијом раскошног, пустог, глупог ефекта. ... Видевши
 37

та чудеса, људи ће, по слепоти својој, због тријумфа свог телес-

ног разума, не часећи, деловања сатане преко истих прогласити
највећом пројавом силе Божје” (Еп. Игнатије, т. 4, стр. 300, 302).
Из горепоменутог, православном читаоцу мора бити сасвим
јасно да је „плес сунца” у Фатими истине лишено чудо, па је пове-
рење у дотичну халуцинацију нешто што са собом повлачи велику
духовну опасност.

Сан Себастиан
У планинском сеоцету Сан Себастиан де Гарабандал у Шпанији је
од 1961. до 1965. била друга серија јављања. Сведоци су биле четири
девојке. Размотримо сада те појаве.
„Дјевица нам је често напомињала да посећујемо свете тајне
(реч је о римокатоличком обреду поклоњења Светим Даровима).
За време свог последњег јављања Девица ми је рекла: „Кончита,
зашто чешће не посећујеш мог Сина у дарохранилици”? Кад сам
видела Девицу, рекла сам јој да су у селу неки шпијуни, некакви
протестанти. Одговорила је: „Све су то моја деца”. Анђео се јавио
и рекао: „Многи кардинали, бискупи и свештеници на путу су ка
пропасти, и собом воде много душа. Све мање и мање значаја при-
дају отајству (сакраменту) Еухаристије”.
Занимљиво је уочити да су се код Кончите 1967. године јавиле
сумње у погледу истинитости виђења: „Да, 1967, неко време после
виђења, код мене су се јавиле сумње. Неочекивано се то десило 15.
августа. Никад то нећу заборавити. Око мене је било много људи и
обузело ме осећање да сам те људе обмањивала и да се за то морам
исповедити. Отишла сам свештенику и рекла му да је то била илу-
зија, маштарија или прелест, да никад нисам видела Мадону, да сам
све обмањивала, за све то време... Те сумње, и негирање јављања
Дјевице трајаху пет или шест дава. Од тог часа налазим се у душев-
ној пометености и у сумњама” (Miracle de Garabandal, by Conchita
Gonzales and Harry Daley, Doubleday and Co., New York 1983).
Тај смо случај поменули ради тога да покажемо да иако сама
сведокиња није уверена у своје виђење, ипак постоје људи који у
њега несумњиво верују. Њих не узнемирава, чак, ни изјава једне
од девојака: „После тога, од како су почела јављања, нисмо про-
пуштали дана Причести. Кад жупника није било у граду, обично
38

би се јављао анђео да нас причести... Једном, жупник нас је научио

да питамо како и на који нас то начин анђели причешћују, кад само
свећеник може освећивати дарове. Питали смо, и Госпа је одгово-
рила да анђео узима већ освећене дарове из дарохранилица дру-
гих храмова”.
Можемо да претпоставимо какву би збрку то изазвало у цркви
из које би Дарови били узети. Да ли је уопште могуће да анђели узи-
мају Дарове из цркава? У житију православнога Светог Онуфрија,
Ангео је доиста доносио Причешће, али му није било неопходно да
га узима из неке дарохранилице.

Међугорје
Трећи „чудесни” догађај који желимо да поменемо збио се у јуну
1981. у Југославији, у Међугорју. Тамошње привиђење је тврдило да
ће његова откривења бити последња истинита откривења у свету.
Новембра 1982. привиђење је тврдило: „Кад буду престала ова
откривења, свет ће добити само неколико лажних откривења”. То
место је почело да привлачи све више и више људи са разних страна
света, мада је месни римокатолички бискуп, надлежан за Мостар
и околину, Павао Занић, поричући истинитост виђења, у име
Југословенске бискупске конференције изјавио да није допуштено
правити поклоничка путовања, мотивисана натприродним карак-
тером појава које се збивају, тобож, у Међугорју.
Већ 1981. сведоци јављања су саопштавали: „На брду, где је ука-
зање било, ускоро ће бити, и сви ће то видети, стално видиво зна-
мење. Стрпите се и мало причекајте”.
И опет: „Знамење ће се Јавити на празник Непорочног зачећа
1981, затим на Божић, на Нову годину”... Нема потребе ни казати
да се знамење није појавило. За православног читаоца довољно
је да чује неке екуменистичке изјаве које прате тобожња јављања
Богородице, па да види да уопште није реч о Божјој Матери. Ево
неких: „Пред лицем Господњим све су религије једнаке. Господ,
као Цар, влада над свим тим религијама” („Conuter–Reformation
Catholic, 201 Eng. Ed. Cf. Fr. Blaise, 500 Messages a Vivre, p. 370,
Montreal, 1986).
„Код Бога ни поделе, ни религије немају значаја. Ви сте они
који су поделе створили. једини посредник је – Исус Христос.
 39

Поделе постоје зато што су се верници одвојили једни од других”

(Apparition of the Virgin Mary ot Medjugorje, Jan Urban in Czech.,
The Catholic Dounter–Reformation in XX Centry, Sept./Oct. 1987,
Nov/Dec. 1985).
За неискусне, слична виђења су својеврсна саблазан, јер су веома
сродна савременим екуменистичко–унитаристичким погледима
на религију. Али, православни знају да је тврдња о тобожњој јед-
накости свих религија пред Богом исто што и порицање Христа,
једине ваплоћене Истине. Зар нису Његове ове речи: „Ја сам Пут,
и Истина, и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене” Јн. 14,6).
Не настојећи да дубље анализирамо смисао тих откривења,
довољно нам је да себи објаснимо да је свако од тих привиђења које
је тврдило да је Мајка Божја – признавало благодат римокатолич-
ких сакрамената. После отпадања Запада од Православне Цркве
у XI веку не може бити сумње да благодат из сакрамената римо-
католика одсуствује. Свештеномученик Иларион (Тројицки) у
свом делу „Нема Хришћанства без Цркве” каже: „Ево чему нас учи
I правило Светог Василија Великог. Црква је јединствена и једна
и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко
год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у
самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема
Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема
живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само
у једној јединој Цркви”.
Чак и чињеница чудесног исцелења нису докази истинитости
виђења. Излечење може да буде по вољи Божјој, из природних
разлога, или по допуштењу Божјем од ђавола. Созомен је у својој
„Свештеној историји” писао (књ. 2., глава 5): „Храм Ескулапа у Егису,
храм Венере и Адониса беху потпуно уништени. Д... житељи су ове
храмове веома много поштовали... јер су се тамо лечили од многих
болести, пошто се демон тамо јављао ноћу и исцељивао их”.
У „Vita Patrum” Светог Григорија Турског налази се житије
Светога Фријардуса Затворника. Ево шта тамо пише: „У то време,
док су они бденисали, јавио се саблазнитељ ђакону Секундулусу у
лику Господњем и рекао му: „Ја сам – христос, коме се ви свако-
дневно молите. Ти си већ светац и твоје је име записано у Књизи
живота. Напусти острво и почни да лечиш људе. Прелестивши се,
40

Секувделус напусти острво, и када је полагао руке на болеснике у

име Исуса Христа, они оздрављаху”.
Наравно, ми не поричемо могућност јављања из другог света
не само инославнима, него и незнабошцима. Епископ Игњатије
(Брјанчанинов) у трећем тому својих „Аскетских огледа” каже сле-
деће: „Дешавало се да су се по нарочитом промишљању Божјем
светитељи јављали људима порочног живота, па чак и идолопокло-
ницима. Тим људима јављање Ангела није донело никакве користи,
а оно и није било ради њих лично, и зато није ни служило као знак
њиховог достојанства... Свети Ангели и покојни праведници нере-
тко су варваре и разбојнике спречавали јављајући се истим да би
их спречили да насрну иа обиталишта угодника Божјих” (види, иа
пример, Житије преп, Макарија Желтоводскога, 15. јуна).
Не искључујемо могућност да се чудесно излечење деси и ино-
славцу. На пример, по молитвама Светог Јована Кронштатског
лечили су се и они који су били ван окриља Цркве.
Али, када се на основу чудесних појава нуди било какво учење,
неопходно је подробно размотрити његову суштину. Зато смо и
имали јасан критеријум за оцену јављања из оностраности, а он је:
Да ли су та јављања православна у сваком смислу? У три виђења
која смо размотрили показали смо да она у себи имају елементе
очито неправославне, и зато је јасно да ова виђења (фатимско, сан-
себастијско и међугорско. нап. прев.) нису од Бога.
Овде је умесно цитирати речи протојереја Бориса Молчахова:
„Веома је важно да уочимо тај мало приметни закон у складу с којим
свако лажно и лицемерно Хришћанство своје следбенике неиз-
бежно води призвању антихриста, или пак оном процесу који при-
према појаву истог. У сваком лажном учењу, као и у фарисејском
односу према Истини, крије се семе вечне пропасти. Залуду многи
не придају довољно значења догматима. Тесну везу догмата вере
са етички–практичком делатношћу и подвигом спасења пока-
зали су Епископ Игњатије (Брјанчанинов) и блажењејши митропо-
лит Антоније (Храповицки). По учењу Цркве, у делу спасења нема
ничег важнијег од исповедања Богом откривене Истине. Сам Логос
Божји сведочи да се Богу мора клањати у духу и истини, и да само
такве поклонике Отац тражи за Себе (Јн. 4,23–24). Истина уопште
није таква мало значајна ствар, с којом се можемо понашати како
 41

нам се свиди. У истини реално присуствује и Дух Истине, „Који

од Оца исходи”. А у свакој лажи реално присуствује и отац лажи
– ђаво, и зато човек, који исповеда истину, прима и Духа Истине, а
ко исповеда лаж, обавезно усваја и духа лажи, духа одбаченога. Ван
једне и једине Православне Цркве нити има, нити ће се наћи, ни
средстава за право препознавање антихриста, нита пак благодат-
них сила за стамено супротстављање њему и свим искушењима”.
Не требају нам инославна виђења макар нас позивала на
покајање, молитву и пост. Та виђења признају благодат римокато-
личких сакрамената, првенство папе, подржавају неправославне
форме побожности и лажни екуменизам. У наше тешко време,
време суптилних искушења и тананих саблазни, кад расте број
лажних чуда, виђења и привиђења, ми, православни Хришћани,
морамо са страхом и трепетом ићи путем нашег спасења, кре-
пко чувајући нашу свету православну веру, обраћајући се за савет
и помоћ само Светој Православној Цркви. „Православна Русија”
23/1991

Са руског превео: Владимир Димитријевић

42

Свештеник Јован Журавски

Разлика западног од
источног монаштва

У Источном је монаштву скривена тајна

краја
Слави Васкрсења Западно се Монаштво устремило другим путем –
спољашњим, вештаственим. Зато је код западног монаштва искуство
другачије, покрет другачији, различит од источнога. Оно има
искуство почетка хришћанства, искуство Галилејских поља, цве-
тајућих кринова (Франциско Асишки и други), и хођење за Христом
по површини тих поља (крсташки ратови), динамичко устремљење
да се ослобађа Света Земља (спољашња) од непријатеља хришћан-
ства (спољашњих) и борба против антихриста (спољашња).
То су основне црте по којима се кретало Западно Монаштво и
његова делатност. За њега су оне суштаствене све до сада.
Западно монаштво се у својој младости са својом заљубљеношћу
у историјском процесу духовног развића зауставило на спољашњем,
на површини – овде се и заледило. Зато је код западног монаш-
тва тако много деловања по спољњој површини, много динамич-
ности, с обзиром на то да оно пребива у младалачком узрасту, у
доба свежине младалачких сила. Даље од свог младалачког узра-
ста оно се није ни развило, нити је могло. Јер су западни народи, по
својој унутарњој обдарености и развићу, по свом узрасту – народи
детињасти, духовно незрели.
Западни народи, због свог незрелог узраста, мада су примили
Тајну хришћанства светло и красно, све до „свештене заљубље-
 43

ности”, али су је примили споља, површно. Унутрашња суштина

им је била недоступна.
А „сва лепота Кћери Цареве је изнутра”, говори пророк (Пс. 44,
14). И они ту унутрашњу лепоту нису примили. Стога се затим и
родила туга за овом унутрашњом красотом, за Горњим, која је свој
изражај нашла у Готици римокатоличких храмова.
Уметност зидања храмова није случајна: она изражава унутра-
шњу тајну народа који их зида – религиозну тајну примања Бога
душом.
Готика је – тражење Бога на небесима. Готика је – стремљење
увис, туга, то је – крик душе која тражи оно унутрашње. Готика
– то је глад душе, то су измршавеле руке молбе, пружене увис, ка
небесима, које траже „ТАМО”, оно чега нема „ОВДЕ” на земљи. У
тим цртама се и изразила нарочита посебност религиозног опита
западних народа, западнога монаштва.
А сасвим је другачији религиозни опит Источног хришћанства,
Источног монаштва. Овде нема устремљености увис. Источни
храмови за готику не знају: они крепко стоје на земљи. Овде је небо
од земље неодвојиво. Овде нема туговања за небесима. И ове црте
сасвим изражавају унутарње искуство Источне Цркве, Источнога
Монаштва.
Овде, на Истоку је – поседовање; тамо, на Западу је – искање.
Овде је – унутрашње пребивање насамо са Богом, тамо је –
устремљеност увис, тражење Бога на небесима. Овде је одрицање
од „овога света”, и пребивање у свету Горњем, Небескоме. Тамо
је „потврђивање овога света” и чекање света који долази. Овде
је – Богоносна умна молитва и тиха радост пронађенога. Тамо
је – егзалитирана заљубљеност, која прелази у тугу усредсређене
потраге.
Зато је читаво Источно монаштво унутра, у унутрашњем созер-
цању. И његов узраст је – узраст прадавних столећа, оно је – дете
древних народа. Његов је узраст – узраст сазерцања „краја”.
И искуство Православнога монаштва је искуство Божанственог
„краја”. Искуство краја трулежног, спољашњег, грешног постојања,
искуство краја грешнога лика човековога.
И – светло, величанствено, потресно искуство почетка другог
постојања – Богоноснога, искуство показивања Бога Који је у телу
44

дошао, искуство показивања бесмртног Богочовечанскога Лица

„неизречене славе” – Лика Христовог у лику човековоме.
Са Тајном Источнога монаштва нераскидиво је везана и
коначна судбина хришћанског човечанства, судбина целог света. У
Монаштву, и то само у Источном монаштву, православном монаш-
тву, скривена су последња времена и рокови, у њему је скривена
тајна „краја”.
Са ишчезавањем монаштва ишчезнуће и хришћанство. Са
ишчезавањем хришћанства нестаће и спољни свет: доћи ће његов
крај.

Са руског: Владимир Димитријевић

 45

Архимандрит Рафаил Карелин

О мајци Терези

... Луча духовне светлости, која изненада засија у тами, обавезно ће

указати на то где је лице, а где маска, где је образина, и уклониће и
боје, иза којих свет себе скрива. Свет ту светлост мрзи, он жели да
живи у полумраку, у коме маска лако пролази као истинско лице.
Свет мрзи светињу, свет мрзи вечност, мрзи оно што смета задо-
вољавању његових страсти, што разобличава његов конформизам.
Хришћанство је свету показало да је он тешко болестан, донело је
вест о исцелењу истог, о могућности спасења – али за тако нешто му
је потребно да себе осуди и да се промени. Свет није примио свет-
лост Христову, он је пошао другим путем, убијајући све оне који су
му ту светлост донели, проглашавајући их безумницима, фанати-
цима, непријатељима човечанства.
Апостол Павле је рекао: „А и сви који хоће да живе побожно у
Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсјенари напредоваће од
зла на горе, варајући и варајући се” (2 Тим. 3, 12–13). Прогони су се
пројављивали и пројављују се у разним видовима. – Каткад, у тана-
ним и префињеним, али ништа мање суровим и поквареним. Чак
се и у манастирима истински подвижници кажњавају и понижавају,
јер њихов живот, као проповед без речи, говори другима какви би
морали да буду и каквима нису постали.
Хришћанин је – ученик Христов, а светлост Христова, која
обасјава вечност, овде, на земљи, обавезно постаје крст. Чаша бла-
женства коју је Христос обећао у будућем животу овде на земљи оба-
везно постаје чаша страдања и уснама истинског хришћанина не
46

приносе је само непријатељи, него и руке родбине, ближњих, најо-

данијих пријатеља.
Када би Христос поново дошао у наш свет, по други пут би Га свет
разапео, зато што Христа није распео јудаизам, нису Га распели рим-
ски војници, нису Га распели Пилат и Кајафа, него наши греси, који
сваким даном постају све страшнији, све одвратнији, који људе чине
сличним демонима. Али мајку Терезу свет је примио, примио ју је
са аплаузима, примио ју је као своју. Како разрешити тај парадокс,
у чему је тумачење тог феномена који запрепашћује, те психолошке
загонетке? Мајка Тереза је – римокатоличка часна сестра, нацио-
нална хероина Индије, почасна гошћа лидера европских и азијских
земаља, лауреат Нобелове награде (установљене, узгред буди речено,
од новца добијеног производњом и продајом динамита).
Монахиња не учи људе молитви, него писмености. А да ли ће
човек који научи азбуку читати Еванђеље или, рецимо, Фојербаха,
то је његова лична ствар. Мајка Тереза као да игнорише чињеницу
грехопада, а страдање сматра случајним, досадним дисонантним
тоном у симфонији света, који је могуће исправљати а да се не испра-
вља сам свет. И она ни не стреми његовом поправљању, прима га
онаквим какав јесте, и у знак захвалности због тога свет постаје њен
пријатељ. Она и човека прима онаквог какав он јесте, видећи у својој
мисији само олакшање људског страдања, видећи у том страдању
само понижавање човекове личности, коју она тако високо цени.
„Клањам се животу!”, то је девиза Мечникова, Швајцера и мона-
хиње Терезе. Али о животу вечном ни речи. Наравно, она је часна
сестра, што значи да верује у бесмртност, али то је лично њена вера
која се не тиче њене мисије. Можда је то разлог што међу помоћни-
цима мати Терезе има људи разних религија, па и неверујућих, јер их
уједињује сапатња према личности, сапатња према човеку као чул-
ној датости и осећање солидарности према сваком човеку зато што
је он човек. То одговара свима – и безбожницима, јер се страдање не
повезује са религијом и вером. А у састрадању и помоћи овде, у зем-
ној реалности, нуждава се свако – и верник и неверник. Због тога,
где год да дође, мајка Тереза је – жељена гошћа. Неверници нагон-
ски осећају да их монашка одећа мати Терезе не одваја од ње. Њени
портрети се стално објављују у новинама, она је позната у најдаљим
крајевима света. Али њен унутрашњи лик, онај духовни, није мање
 47

загонетан од лика Мона Лизе. Шта је учинила мајка Тереза – хероина

тог богоборачког, суровог и у исти мах страдалног света? Хришћани
су у тај свет улазили као у колосеум, као у бој са дивљим зверима, а
мати Тереза нема непријатеља. О њој говоре и пишу похвално и, што
је симптоматично, скоро истоветним речима.
Каква је њена духовна позиција, ако је она – мајка Тереза? Мислим
да се ово може објаснити чињеницом да је њена религија – хума-
низам. поклонење животу, састрадање са човеком, као пројавом
тог живота. Таква љубав не открива хоризонт вечности, и зато она
никога не погађа. Изгледа да је тајна мајке Терезе у томе што је идеал
коме она служи – достојанство људске личности, а уз то – достојан-
ство земаљско, а не као лика и подобије Божијег. Зато брига о таквом
достојанству не подсећа на Бога и не изазива немир код безбожног
света.
Хришћански подвижници су стремили да човека духовно исцеле.
За мати Терезу духовне болести као да не постоје, она их игнорише,
за њу је зло – само и једино страдање. Свеци су настојали да поди-
гну палог човека, да га пробуде за нови живот. Мајка Тереза као да
главу тог човека ставља себи у крило и успављује га, а да ли ће он
устати или неће – то није њена ствар, њена мисија је да умањи бол,
макар тај бол за човека био спасоносан. Свету се то свиђа. Световни
хуманизам је – нарочита философија, нарочита религија – без Бога.
Нарочита етика, где је мера вредности сам човек у свом земаљском,
чулном постојању. Господ говори о Сину Човечијем Који је сишао с
неба, а хуманизам о сину земље коме је небо непознато.
За хришћане је зло – пре свега грех и губитак вечнога живота, а
за хуманисту је зло – социјална неправда, одузимање личних права,
као и све оно што човеку доноси страдање. Хуманизам је, слично
будизму – религија антистрадања. Она се бори против последице,
не дотичући се самог узрока.
Мајка Тереза је подизала умируће на улици, својим рукама их
купала, одевала у чисту одећу да би они, како она каже, могли да
умру достојно људског бића. Достојно – онако како она то схвата, а о
томе да човек мора да умре са вером у Бога и покајањем – ни речи.
Мајка Тереза хоће да у последњим тренуцима олакша патње и
да, на неки начин, омогући човеку да заборави суровост света, да га
помири са њим. То свет поздравља! Атеисти у њој виде подвиг слу-
48

жења друштву, а хришћани – подвиг милосрђа и сапатње. Сви су

задовољни.
Шта је мајци Терези дала Римокатоличка Црква? Веома много.
Римокатоличка Црква је – моћна организација са огромним
искуством мисионарења. Зато је мајка Тереза, у њој васпитана,
оријентисала своју делатност на спољашње социјално служење људ-
ском роду. Ја не желим да кажем да у католицизму нема подвиж-
ника који се брину о спасењу људске душе – има их. Али и њих је свет
такође распињао, убијао, спаљивао на ломачама.
Постоје разни видови љубави. Постоји љубав духовна, која
у човеку види и воли лик Божји. Ту је и љубав душевна – она се
заснива на сапреживљавању, симпатији, солидарности према емпи-
ријском човеку, у њој може бити много пламености и афектације,
много нежности према несрећнику, много бриге о човеку, али само
у земаљском аспекту његовог постојања. Ту љубав цене и верници и
неверници, јер на земљи сви страдају. Духовна љубав не меша добро
и зло, она у човеку води добро, али зло не прима, у њој нема афекта-
ције и чулности, мало је видива спољашња нежност, она је захтевна
и световним људима се каткад чини суровом.
Духовно „вјерују” мајке Терезе је – човек. Њена етика је – олак-
шање страдања, поклонство земном животу, жеља да се човеку
помогне да достојно живи и достојно умре – ако се достојанство
схвати у хуманистичком кључу, како коришћење могућности и права
која се човеку дају на земљи. То је хуманизам 20. века. У мајци Терези
он је нашао своју подвижницу, самопрегорну, ка циљу устремљену,
која себе предаје на службу до самопожртвовања. Њена икона је –
човек онакав какав је овде, њена стихија је – земља. Зато је свет није
омрзнуо као ученицу Христову, него ју је пригрлио као своју кћи.
Па ипак, у окриљу хуманизма Мајка Тереза је једна од најсим-
патичнијих и најутешнијих појава макар због тога што своју идеју
она одлучно и без компромиса ваплоти у живот тиме што не служи
апстрактном „човечанству”, не друштвима и класама, него конкрет-
ним људима, служи им својим рукама, душом и умом, без социјалне
и етничке разлике, и то не може да је не чини драгом људима. Али
било би великом грешком поистовећивати то служење са хришћан-
ством, а поготову са – монаштвом.
Са руског: Владимир Димитријевић
Савремено
папство и
његове замке
 51

Ђакон Андреј Курајев

Савремени
римокатолицизам
и јерес хилијазма

Савремени римокатолицизам превише ласка цивилизацији, гово-

рећи да се она може преобразити у „цивилизацију љубави”, у
Царство Божје на земљи пре Другог доласка Христовог, па чак и пре
зацарења антихриста. Професор Женевског универзитета и један
од најближих сарадника папе Ивана Павла II по питању социјалне
доктрине католицизма Патрик де Лобе склон је управо пророчан-
ствима тог типа. Као што се каже у предговору за његову књигу,
„насупрот трагачкој перспективи Карла Барта, протестантског
теолога, Патрик де Лобе, следујући за Лактанцијем, Бонавентуром
и Николајем Кузанским сматра да ће се Царство Божије оства-
рити у историји, на земљи. То ће бити цивилизација љубави, коју
је наговестио Павао VI и коју стално помиње папа Иван Павао II”
(Лорентен Р. Предговор. Мудар поглед на будућност// P. de Lobe:
Време краја времена: оглед на тему хришћанске есхатологије.
Минск, 1995, стр. 6). Лобе такође сматра да његова позиција није
маргинална у савременом римокатолицизму: „Папе од Пија XII до
Ивана Павла II проглашавају могућност „новог живота човечан-
ства у стању непрекидног прогреса, поретка и хармоније” (Пио
XII, Новогодишња посланица 1957.), „нове, тако дуго очекиване
Педесетнице која ће Цркву обогатити новим силама... Нови корак
напред у стварању Царства Христовог у свету” (Иван XXIII, реч
на затварању прве седнице II Ватиканског концила). 1962. (Павле
VI је 25. децембра 1975. одржао свој познати говор о цивилиза-
цији љубави: „Цивилизација љубави ће однети победу над суровим
52

социјалним сукобима и човечанству ће дати толико очекивани

преображај, а оно ће постати коначно хришћанско” (Lobe P. de, Нав.
дело, стр. 45–46).
Али ако ће се десити „коначно хришћански” преображај чове-
чанства (не појединаца, него читавог човечанства) – одакле ће се
после тога појавити антихрист и његова власт? Тада је царство
антихристово – daemon ex machina. У том случају његова појава
је чиста магија, а не исход наше историје. Његов долазак је лишен
логике, а Христова власт над историјом лишена је и смисла и мило-
срђа. Јер због чега ће Христос људе који живе „у коначно хришћан-
ској цивилизацији љубави” предати на поругу сатанистичкој
магији?
Лобе претпоставља да ће збивања пред Други долазак пона-
вљати схему догађаја пред Пасху: Цвети – Страдања – пасха. Прво
– победа Христа Цара, затим ругање Њему, затим – нова победа.
Зато он често говори о томе како пре доласка антихриста треба да
видимо Улазак Господњи у Јерусалим, који ће и означити долазак
„цивилизације љубави”. „Та Осанна историја мора да припреми
апостоле последњих времена, као некад прве апостоле” (тамо, стр.
40). Ту историјску Осанну ми називамо цивилизацијом љубави”
(тамо, стр. 112).
Лобе је уверен да је „видиво и привремено пројављивање славе
Цркве у оквирима историје повезано са помирењем са изабраним
народом” (тамо, стр. 103), то јест Јеврејима. По његовом мишљењу,
папина посета синагоги у Риму 13. априла 1986. била је „пророчки
знак, који на неки начин повезује наступање цивилизације љубави
са помирењем хришћана и Јевреја. Ви сте – наша старија браћа”
(тамо, стр 105–106).
Испоставља се да ће Јудеји прво примити Христа, па тек онда
антихриста. „Цивилизација љубави ће бити могуће путем једин-
ства хришћана, помирења Цркве и синагоге, када ће Еванђеље бита
проповедано свим народима. Хришћани и Јевреји ће заједно изаћи
из Јерусалима да би Га срели и вратили се скупа с Њим” (тамо, стр.
112–113).
Значи – свет ће сав примити Христа, и то не у ропском, него у
царском виду, да би Га се затим опет одрекао? Али како ће онда та
„цивилизација љубави” одједном постати сатанистичка? Јер је једно
 53

– не препознати Христа Који је дошао као слуга, а друго – бунити се

против Њега после свима очите нове Педесетнице...
На маштарије о цивилизацији љубави могу се применити речи
Светог Григорија Богослова: „Код њих је то, не знам одакле пре-
узето, ново јудејство – лупетања о хиљадугодишњем царству
Христовом” (Свети Григорије, Самом себи, Дела Светог Григорија,
Санкт Петербург 1912, том 2, стр. 407).
Шта је основа тако чудним предсказањима? Прво, верност неком
духу, и друго, верност некаквим гласовима. Дух о коме говоримо је
„дух времена”. Као што је рекао папа Павле VI: „Глас времена је глас
Божији”. А гласове су чули неки католички мистици. Ти гласови
предвиђају „цивилизацију љубави”.
Лобе се, рецимо, позива на виђење Маргарите Марије Алакок,
која Христу приписује чежњу за земним почастима: „Како ми се
чини, Он жели да раскошно и величанствено уђе у куће кнежева
и краљева и тамо прими почасти. Њему ће бити драго да вели-
каше овог света види понижене и унижене пред њим.” (Лобе, нав.
дело, стр. 122). Пред нама је јасно знамење јудаизације католич-
ког мишљења. Јер се управо у јудаизму месији приписује примање
земаљске славе и власти. (Тако је најауторитативнији за Јудеје
рабин Акиба подржао устанак Бар Кохбе против Рима 132. године
и чак прогласио Бар Кохбу за месију. „Рамбам (Мајмонид) је објас-
нио:” Бар Кохба је заиста могао да постане месија да није правио
грешке. На тај се начин може сматрати да раби Акиба није грешио,
јер Бар Кохба једноставно није умео да оствари своје потенцијале”,
пише у чланку Мирјам Китроскаје и Пинхаса Полонског „Дан
плача, жалости и поста” у часопису „Лехаим”, бр. 7/1998, стр. 17).
Из те епизоде се види, у крајњем случају, каквим критеријумима
мора да одговара месија у јудаизму. Он није спаситељ душа, него
дародавац власти јеврејском народу. Значи ли то да Лобе пред-
лаже хришћанима да га, пред Јерусалимом, и они дочекају скупа с
Јудејима?)
Ево још упечатљивијег виђења Марије Севре (1872–1996), која
је чула глас: „На крају времена Ја ћу се пребацити на почетак јер
желим да истрошим сву своју моћ као Творца! Нека душе знају да
горим од жеље да их видим, све и сваку посебно, препуштене бес-
коначном и разноликом дејству мог Духа. То је апотеоза коју при-
54

премам земљи пре краја света. Неопходан је период сабирања душа,

чак и из масе, да би мој Дух могао да делује на њих, неважно где и
када. Тако ће се десити величанствена обнова, слична величан-
ственом васионском концерту, и свака душа ће отпевати ту ноту
којој ће је научити Дух светлости и љубави, Дух Божанственог пре-
ображаја. И тако ће се припремити тај блистави период мира, када
ће Ме сви на земљи хвалити! Ја сам Творац и ја хоћу – пред крај
времена – хоћу да се насладим Својом као муња лепом и сјајном
творевином. Ја хоћу да видим лепоту творевине пре но је коначно
уништим” (Лобе, нав. дело, стр. 109–110).
С богословске тачке гледишта, Бог као Бесконачност не може
исцрпсти „сву своју моћ Творца” у било каквом стваралачком акту.
Стил ове посланице је потпуно спиритистичко – егзалтирани
(што, авај, није тако ретко за католичку, нарочито женску, мис-
тику). Али главна непојамност је и даље иста: шта ће то Христу, да,
пошто створи прекрасну „цивилизацију љубави”, баци после чове-
чанство самовољи демона? Јесу ли то каприци детета, које изгради
замак у песку, па га после руши?
Православље је по том питању, као и по многим другима сачу-
вало предањску позицију, много ближу Светом Писму.

Са руског В. Димитријевић
(Из књиге „О нашем поразу”, „Светлојар”
Санкт Петербург 1999)
 55

Владислав Петрушко
Католицизам о
екуменизму и
православљу

1. Други Ватикански концил о екуменском

покрету
Римокатоличка црква није члан Светског савета „цркава”, мада
делимично учествује у раду појединих комитета истог. Па ипак,
Ватикан не само да сматра да је екуменска делатност допустива,
него је и подстиче. Али, поимање екуменизма у католичкој цркви
има своје посебности. Опште претпоставке реформисаног погледа
Католичке цркве у вези са проблемом екуменизма биле су дате у
одредбама II Ватиканског концила „О екуменизму”.
Овај документ не само да афирмативно оцењује екуменски
покрет у целини, него и објављује да је он поникао „по дејству пома-
гајуће милости Светога Духа”. Овде се примећује да у „том покрету
као јединству учествују он” који призивају тријединог Бога и испо-
ведају Исуса као Господа и Спаситеља, и то не само као појединци,
него уједињени у Заједнице, у којима су чули Еванђеље и које они
називају Црквом својом и Божијом. Уз то скоро сви они, макар на
различите начине, стреме ка Једној и видивој Цркви Божјој, која би
била заиста васеленска...”
У исто време тврди се да је „Господ Христос створио једну и једину
Цркву, мада многе хришћанске Општине сматрају себе истинским
наслеђем Исуса Христа...” Том „једином Црквом” концил сматра,
природно, Римокатоличку цркву и, полазећи од тога, одређује како
католик треба да се односи према екуменском покрету.
56

Одредба излаже традиционални католички поглед о примату

апостола папе као наследника апостола Петра. Црква се схвата као
она којом „управљају апостоли и њихови наследници, управо епис-
копи са наследником Петровим на челу”.
У одредби се тврди да су се „не мале Заједнице одвојиле од
пуноте општења Католичке Цркве, каткад не без кривице људи и
са једне и са друге стране. Оне који се сада рађају и живе у так-
вим Заједницама вером у Христа не можемо окривљавати за грех
подељености, и Католичка црква их грли са братским уважавањем
и љубављу. Јер они, који су примили истинско крштење и верују
у Христа, налазе се у некаквом, макар и непотпуном општењу,
са Католичком црквом. Наравно, разне разлике између њих и
Католичке цркве по питањима вероучења, каткад и дисциплине,
као и устројства Цркве, представљају, за пуно црквено општење
низ немалих, каткад веома важних, препрека, које настоји да
надиђе Екуменски покрет. Па ипак, оправдани су вером у крштење,
сједињени са Христом и, према томе, по праву носе име хришћана
и синови Католичке Цркве их с правом називају браћом”.
II Ватикански концил, за разлику од претходних убеђења
католицизма, признаје неку делимичну „благодатност” других
хришћанских друштава: „... Од добара и истина чијом се целокуп-
ношћу саздава и оживотворава сама Црква, неке, чак многе и веома
вредне могу постојати ван видивих области Католичке цркве”. Са
извесним оградама признаје се и присуство благодатних тајни ван
Католичке цркве:
„Такође код наше браће, раздвојене од нас, постоји не мало свеш-
тенодејстава хришћанске религије која, на „разне начине, у складу
са различитим положајима сваке Цркве или Заједнице, без икакве
сумње могу да рађају благодатни живот и треба признати да она
могу отворити приступ спасењу”.
Коначно концил признаје спасоносно значење других хришћан-
ских друштава. Међутим, оно се показује као могуће само због
извесне мистичке повезаности са католичком црквом као једином
која има пуноту благодати”... Те Цркве и Заједнице од нас одвојене,
мада верујемо да пате од извесног недостатка, нису лишене зна-
чења и вредности у тајни спасења. Заиста, Дух Христов не одбија
да их користи као средства спасења, чија сила происходи из саме
 57

благодати и истине, поверене Католичкој цркви.” Али: „Само

кроз Католичку цркву Христову, која је за све заједничко сред-
ство спасења, могуће је добити сву пуноту спасоносних средстава.
Ми верујемо даје Господ сво богатство Новог Завета предао само
Сабору апостола, чија је глава Петар, с тим да би на земљи ство-
рио једно Тело Христово, у које треба да уђу сви који на неки начин
припадају народу Божијем”.
Пошто II Ватикански концил екуменски покрет схвата као
процес уласка свих других хришћанских „Цркава и заједница” у
крило католичке цркве, он „саветује све верне католике да раз-
ликују знаке времена и активно учествују у екуменској делат-
ности”. Притом концил под екуменским покретом подразумева
све акције усмерене ка уједињењу хришћана, то јест њиховом
једињењу са Католичком црквом, управо: „Све што служи да се
уклоне речи, судови дела која по правди и истини нису у сагласју са
положајем наше одвојене браће и који на тај начин отежавају уза-
јамне односе”. Продубљивање дијалога и контаката између конфе-
сија по мишљењу учесника концила треба да приведе заједничкој
молитви.
Тај процес треба да се заврши овако: „На тај начин, постепено,
надишавши препреке, које сметају савршено црквеном општењу,
сви хришћани ће се сабрати око једног савршавања Евхаристије
у јединству једне и јединствене Цркве, у оном јединству које је
Христос од почетка дао Својој Цркви које, верујемо, неодузимиво
почива у Католичкој цркви”...
Такође, уједињење свих хришћана у крилу католичке цркве од
стране учесника концила схвата се као очување специфичности
сваке конфесије:” Нека свако у Цркви, чувајући јединство у оном
што је неопходно, у складу са њему датом службом, очува своју
слободу како у разним пројавама духовног живота и дисциплине,
тако и многликости литургијских обреда, па чак и богословској
обради истина Откривења...”
Ипак, као средство које погодује „бетонирање” свих у једин-
ствену Католичку цркву, концил предлаже „обнову”, другим
речима – модернизацију свих страна црквеног живота: „... Та
обнова има посебно екуменско значење. Разни видови живота
Цркве, у којима се та обнова већ дешава, какви су библијски и
58

литургијски покрет, проповеде Речи Божје, катихизација, апос-

толско служење световњака, нови видови религиозног живота,
духовни живот у браку, учење и делатност Цркве у социјалној
области, треба сматрати залогом и добрим знамењима која пред-
виђају успешан развој екуменизма”.
То објашњава улогу коју црквени модернизам има у екуменским
плановима Ватикана. Модернизам по правилу доводи до бри-
сања и потирања, као и нивелације, црквених традиција, што зна-
чајно олакшава екуменски дијалог на темељу који је поставио като-
лицизам. Модернистичке тенденције које се активно развијају у
Католичкој цркви после II Ватиканског концила сада постоје и у
извесним православним круговима. Природно је да то привлачи
пажњу католичке стране јер их они сматрају највероватнијим
партнерима у екуменском дијалогу у духу II Ватиканског концила.
Конституција „О екуменизму” допушта католицима не само да
са другим хришћанима учествују у екуменској молитви, него им
допушта чак и заједничко служење Светих Тајни: „У неким наро-
читим случајевима, на пример, приликом молитава „о јединству”
и на екуменским скуповима допушта се, штавише – пожељно је да
се католици ради молитве здружују са својом одељеном браћом”.
Светотајинско општење не треба сматрати средством које се
неопрезно примењује ради успостављања јединства хришћана”.
На тај начин, католичка црква је спремна да компромисно допусти
светотајинско општење са „одвојеном браћом”, мада то нарушава
логику католичке еклисиологије, па и саму ватиканску концепцију
екуменизма.
Такво општење у Тајнама сабор допушта кад су у питању пра-
вославне и древне дохалкидонске цркве: „Пошто те Цркве мада и
одвојене од нас, поседују истинске свете Тајне, нарочито по сили
апостолског прејемства, Свештенства и Евхаристије, којима су они
на најприснији начин до сада сједињени с нама, извесно општење
у Тајнама, у одговарајућим околностима и по одобрењу црквених
власти, не само да је могуће, него је и препоручиво”. Ово стано-
виште концила не може се сматрати непротивуречним с обзи-
ром на то да је већ било декларисано да је пунота Тајни могућа
тек у Католичкој цркви и да је могућа само једна Црква и једна
Евхаристија.
 59

Уопште, према Црквама Истока католичка црква проглашава

веома широку слободу. У конституцији „О екуменизму”, на пример,
говори се:”... Цркве Истока, сећајући се неопходности јединства
све Цркве, могу да се управљају својим сопственим правилима, као
онима која више одговарају добру њихових душа”. Штавише, кон-
цил допушта чак и најшири богословски плурализам ради могућег
поновног сједињења источних хришћана са католицима: „Исто
што је горе поменуто о законитој разноликости, може се такође
рећи и кад су у питању различити богословски методи изла-
гања вероучења. У самој ствари, приликом истраживања истине
Откровења на Истоку и на Западу примењују се различити методи
познању и исповедању божанских тајни. Зато није чудио што је
неке стране Откривене Тајне боље усвојила и у лепшој светлости
изложила једна страна у односу на другу, тако да различите бого-
словске формулације треба неретко назвати пре онима које се уза-
јамно допуњавају него оним које се узајамно искључују.”
На тај начин, католичка црква допушта и подстиче екумен-
ски покрет, па ипак, доживљава га сасвим једнозначно као про-
цес интеграције свих хришћана у своје окриље. Управо то је разлог
због кога Католичка Црква није члан Светског савета цркава, јер
дијалог иа равној нози са осталим хришћанским конфесија като-
личка црква не прихвата.

Баламандски споразум 1993.

Резолуција усвојена у Баламанду (Либан) на Седмој пленарној
седници Међународне комисије за богословски дијалог између
Римокатоличке и Православних Цркава (17–24. јуна, 1993. године).
је докуменат који је, кад је објављен, изгледао као пробој у узајам-
ним односима између католицима и православном света. До тог
тренутка односи су били веома затегнута, углавном због про-
блема унијатства који се поново заоштрио, нарочито на Западној
Украјини, па и у Румунији. Та декларација требало је да буде
једна од најодлучнијих корака на путу побољшања односа између
Ватикана и помесних Православних Цркава.
Резолуција примећује да су покушаји стварања уније између
Источних Цркава и Рима, који су се збивала у досадашњој историји,
довели не само до стварања источних католичких цркава, него
60

су се собом повукли и стварања ситуације” која је постала извор

сукоба и страдања прво за православне вернике, а затим такође и
за католике”. Богословска комисија је закључила да у току унио-
нистичких покушаја „васпостављање јединства између Источне
и Западне Цркве није било достигнуто, и захваљујући тим поку-
шајима подела је чак продубљена” (тачка 9).
Пошто католици и православни опет себе признају у односу на
тајну Цркве и опет откривају себе као Цркве – сестре, дату горе-
описану форму „мисионарског апостолства”, названу унијатизмом,
у будућности не треба примењивати ни као метод, ни као модел
јединства, према коме стреме наше Цркве” (тачка 12).
Па ипак, балмандски дијалог се тиме није ограничио. Резолуција
садржи низ ставова који изгледају револуционарним чак и кад се
упореде с екуменским програмом II Ватиканског концила.
Нарочито, у документу се тврди: „Обе стране признају да је оно
што је Христос поверио својој Цркви – апостолско вероучење,
учешће у тајни Евхаристије, пре свега једно свештенство, које при-
носи једну Бескрвну Жртву, непрекинуто апостолско прејемство
нешто што се не може сматрати искључивом својином једне од
наших Цркава. У контексту тога неопходно је избегавати прекршта-
вање” (тачка 13). „У датој перспективи Католичка и Православна
црква се узајамно признају као Цркве – сестре, које заједно одго-
варају за очување цркве Божје у верности Божјој намери, наро-
чито кад је у питању јединство. У складу са оним што је рекао папа
Иван Павао II, екуменски напор Цркава – сестара Истока и Запада,
заснован на дијалогу и молитви, јесте стремљење ка савршеном и
потпуном заједничарењу, које није ни апсорбовање, ни сливање,
него сусрет у правди и љубави” (Slavorum Apostoli, н. 27).
Резолуција осуђује преозелитазам: „...У покушају васпоста-
вљања јединства не може бити ни речи о привлачењу људи из једне
цркве у другу да би се обезбедило њихово спасење” (тачка 15).
У исто време, искључивши „унијатизам” као метод потрага
за сједињењем Цркава, обе стране потврђују право на постојање
историјски формираних источно католичких (то јест унијатских)
цркава и укључење истих у екуменски дијалог са православљем
(тачка 16). па ипак, даље ширење уније треба да се заустави. О томе
је у резолуцији речено: „Пастирска делатност католичанске Цркве,
 61

било да је реч о Римокатоличкој или Источној цркви, више не сме

бити усмерена на то да се верници једне Цркве привлаче у другу, то
јест она више неће бити усмерена на обраћење православних. Њен
циљ ће бити следовање духовних потреба својих верника, и она се
не сме ширити на рачун православне Цркве” (тачка 22).
У условима међуконфесионалних сукоба, који су избили на
Западу Украјине, велико значење је имала и следећа изјава учес-
ника Баламандског скупа: „...У конфликтним ситуацијама рели-
гиозна слобода захтева да верници могу изразити своју слободу и
без притиска споља да одлуче желе ли да припадају Православној
или Католичкој Цркви” (тачка 24). „Било какав притисак мора се
искључити...” (тачка 25).
„Подозрења би пре ишчезла ако би обе стране осуђивање насиље
где год да су га учиниле парохије једне или друге Цркве против
парохија „Цркве сестре” (тачка 27).
Теза о узајамном признавању Светих Тајни Православне и
Католичке цркве у литургијској области проширена је до следеће
препоруке: „Вера у дејственост Светих Тајни подразумева и уважа-
вање према литургијским богослужењима друге Цркве. Примена
насиља са циљем заузимања места за вршење богослужења проти-
вуречи том убеђењу. И напротив, дато убеђење каткад захтева да
се за богослужење друге Цркве. ради олакшања ситуације, да свој
храм, ради служења на смену у различито време у истом простору”
(тачка 28).
Дати програм, усвојен у Баламанду, који су потписали такви
ауторитативни представници Ватикана какав је кардинал Едуард
Касиди, преседник Савета за питање јединства Цркве, кардинал
Роже Ечегарај, председник савета за питање „правде и мира” и
друга, усрдно је препоручен за испуњавање у пракси, што је, између
осталих, учинила и Гркокатоличка црква (тачка 34).
У исто време Баламандски споразум одобрила је и Руска
Православна Црква, на свом Архијерејском Сабору 1994, мада под-
робне анализе документа на Сабору није било, и практично нико с
њим није био ни упознат.
Па ипак, договори у Баламанду у самој стварности нису били
спроведени у живот. То се може сматрати логичним, јер ни
Православна ни Католичка Црква не прихватају такозвану „тео-
62

рију грана”, која је у суштини била темељ Баламандског спора-

зума. Из узајамног признавања благодатности Светих Тајни и сма-
трања оне друге стране равноправном половином Цркве неиз-
бежно се закључује да је допустива подела Цркве на два дела, и
присуство две узајамно неповезане Евхаристије, то јест постојање
две Цркве, у којима пребива пунота. Ово је немогуће допустити из
перспективе хришћанске еклисиологије. Закључци у Баламанду
су значили да нема никакве препреке за општење између като-
лика и православних. У исто време реални комплекс противуреч-
ности између Православља и католицизма уверавао је у супротно.
Силовита обнова унијатства нарочито је то истакла.

Енцииклика папе Ивана Павла II

„Да сви једно буду” („Ut unum sint”)
О екуменском дугу
Баламандски споразум не само да противуречи како католич-
кој, тако и православној еклисиологији. Он је такође чинио веома
двосмисленом позицију Рима у односу према „источним като-
личким црквама”. Вероватно нису сви у Католичкој цркви делили
осуду брозелитизма учињену у Баламанду. Дати проблем такође
се тесно преплитао са питањем унијатства и његовог ширења на
канонске територије Православне Цркве.
Може се навести низ реакција на Баламандску унију од стране
представника католичке Цркве. На пример, поглавар Украјинске
гркокатоличке цркве кардинал Мирослав – Иван Љубичивски
изјавио је да се нова резолуција противуречи традиционал-
ном систему унијатских цркава у општем систему католицима,
који је настао после II Ватиканског концила. Кардинал види да
Баламандски споразум не одговара Кодексу канона Источних
цркава, које је усвојио Ватикан. Поглавар унијатске цркве на
сваки начин настоји да докаже да је остварење договореног немо-
гуће кад је у питању Московска патријаршија управо због кри-
вице Руске Православне Цркве. То кардинал потврђује чињени-
цом супростављања његовим покушајима да обави богослужење у
Кијеву, у храму Свете Софије и цркви Светог Кирила, што тобож
нарушава оно што је договорено у Баламанду. При том Љубичевски
 63

делатност Унијатске цркве на територији државе Украјине пос-

матра као делатност на канонској територији Католичке цркве.
Према томе, даље ширење уније на исток, према кардиналу, није
прозелитизам.
Јозеф – Марија де Волф, руководилац мисионарског друштва
Светих Кирила и Методија, које се до легализације Украјинске
гркокатоличке цркве, бавило активном подршком исте (јер је
била у илегали), Баламандски споразум оценио је још отворе-
није. Сада друштво коме је он на челу, скупа са самостаном Светог
Јосипа студитског устава у Љвову, пропагира „источни обред” међу
православним становништвом Украјине, Белорусије и Русије. У
обраћањима која шаље де Волф каже: „разне тачке тог споразума
не одговарају Еванђељу. По свом месту тај документ је исто што
и јерес. Управо зато је докуменат усвојен у Баламанду апсолутно
неприхватљив” (пише у информативном билтену самостана Светог
Јосипа, Љвов 1994).
Чак и кардинал Кесиди, који је потписао Баламандски спора-
зум, већ после две године. упркос том документу, изјављује да се
Католичка црква ни по коју цену неће одрећи свог учења о папи
као наследнику апостола Петра и главној улози римског епископа
у Цркви (Информативни билтен АПИ, бр. 24, Љвов, 12. јун 1995).
Сасвим је вероватно да слични одзиви на Баламандску унију
нису остали без пажње у Риму. Резултат је био да, не оповргавајући
Баламандски споразум никаквим специјалним изјавама тим пово-
дом, он буде фактички негиран, на „мек” начин. Требало је вратити
се принципима II Ватиканског концила. Сведочанство тога је пап-
ска енциклика „Ut unum sint”, издата 25. маја 1995. у Риму.
Папа призива све хришћане да преиспитају своју „несрећну
прошлост” (тачка 2). Притом енциклика изразито подвлачи да
„екуменску потрагу” треба водити из перспективе коју је назначио
II Ватикански концил (тачка 3). Уз то, папа Иван Павао II је поуча-
вао нарочито екуменско значење јубилеја који долази – две хиљаде
година од рођења Христовог и изражавао је молитвену наду да ће
до тада јединство свих хришћана узрасти до пуноте евхаристијског
општења (тачка 3).
Већ у првом поглављу енциклике „Екуменски дуг Католичке
Цркве” – налази се изјава која одређује сав остали тон документа:
64

„Скупа са свим ученицима Христовим Католичка црква на зами-

сли Божјој заснива свој екуменски дуг да све сабере у једно”
(тачка 5). То јест, од самог почетка Католичка црква себе дефи-
нише управо као Цркву Христову у њеној пуноти. Сви остали
хришћани, по мишљењу папе, треба да се сједине с њом, да се
улију у њу.
Проглашавајући скупа са II Ватиканским концилом екуменски
покрет благодатним и духоносним и призивајући све католике
да у њему учествују енциклика у исто време и оцртава и основна
начела католичког учешћа приступа екуменизму. Они, у првом
реду, проистичу из догматске конституције II Ватиканског кон-
цила „LUMEN GENTIUM”, која се у енциклици наводи: „Црква
Христова присуствује у Цркви католичкој, којом управљају наслед-
ници апостола Петра и бискупи који се налазе у општењу с њим, и
у исто време признаје да се ван њеног састава налазе многи еле-
менти освештања и истине, који су дарови својствени Цркви
Христовој, који подстичу на католичанско јединство” (тачка 10)”...
Католичка Црква тврди да је у року две хиљаде година историје
она остала у јединству „са свим даровима које је Бог благоизволео
да дарује Својој Цркви...” (тачка 11).
Католичка црква не само да себе сматра носиоцем пуноте бла-
годати – једином Црквом Христовом, али и они елементи благо-
датне природе, које она признаје у другим хришћанским заједни-
цама, она ставља у непосредну везу са својим постојањем. То ‚”еле-
менти” Цркве у некатоличком свету како тврди енциклика, већ
су, на неки начин, нека врста општења између Католичке и других
цркава.”... Елементи освештања и истине, који су присутни у другим
хришћанским заједницама, /.../ чине објективну основу општења,
макар и несавршеног, које постоји између њих и Католичке Цркве”
(тачка 11).
Насупрот Баламандском споразуму, поистовећујући себе са
Црквом Христовом у пуноти, Католичка црква као да признаје
своје делимично постојање у другим хришћанским заједницама,
одакле и проистиче екуменска перспектива – поновно сјединење
делова са целином и допуњавање елемената до пуноте путем вас-
постављања евхаристијског општења са Римском црквом. „У
оној мери у којој ти елементи присуствују другим хришћанским
 65

заједницама једина Црква Христова има у њима дејство и при-

суство. Због тога II Ватикански концил говори о неком, макар и
несавршеном, општењу. Конституција „Lumen gentium” подвлачи
да Католичка црква из низа разлога себе сматра повезаном „с тим
Заједницама неким истинским општењем у Духу Светоме” (тачка
11). Уз то, међутим, предлаже се да ово хипотетичко општење узра-
сте „доводећи до пуног општења истини и љубави” (тачка 14).
Развијајући екуменске принципе II Ватиканског концила,
енциклика скупа с конституцијом О екуменизму” и Баламандском
резолуцијом понавља тезу која изгледа нелогично с догматске
тачке гледишта:
„Црква Божја се саздава и узраста савршавањем Господње
Евхаристије у тим одвојеним Црквама. То признати – захтев је
истине” (тачка 12). У стварности дата тврдња сасвим противу-
речи у енциклици раније декларисаном признању потпуне пуноте
Светих Тајни у Католичкој цркви. У том случају, с обзиром да је
Евхаристија Тајна Цркве, нужно се закључује да је могуће неколико
Евхаристија, па и неколико Цркава, што је апсолутно неспојиво са
хришћанском еклисиологијом.
Енциклика тврди: „Стремљење сваке хришћанске заједнице ка
јединству једнако је њеној верности Еванђељу” (тачка 15). Ипак,
после излагања основних поставки екуменизма у католичком
тумачењу постоје очита унијатско–прозелистичка схема, коју Рим
опет предлаже као средство сједињења цркава упркос свему рече-
ном у Баламанду.
Пошто Католичка црква себе не везује канонским правилима
која се тичу недопустивости молитвеног општења са јеретицима
и инославцима, што је правило Православне Цркве, у енциклики
папа сматра да је могуће изјавити следеће: „...Љубав свој најраши-
ренији израз налази у молитви када се браћа, која још нису у пуноти
општења, сједињују ради заједничке молитве. II Ватикански кон-
цил њихову молитву одређује као душу целокупног екуменског
покрета. Она је „најбоље средство да се испроси благодат једин-
ства, као и истински израз оних са којима су католици и до сада
сједињени са одељеном својом браћом”. Чак и кад се молитва не
узноси формално за јединство хришћана, него из других разлога –
рецимо, за мир, сама молитва ипак постаје израз и потврда једин-
66

ства” (тачка 21). Оваква позиција Католичке Цркве дубоко про-

тивуречи Предању јер је Црква увек сматрала да је молитвено и,
као кулминација, евхаристијско општење могуће само са онима
који припадају Јединој Цркви, који су једнодушни у свом испове-
дању вере и који на савести немају ништа против оних са којима се
скупа моле. Позиција, исказана у енциклики, још више је лишена
логике јер, макар кад је Православље у питању, реч је о следећем:
Православна Црква је, у лицу цариградског патријарха, и свих дру-
гих Помесних Православних Цркава, била анатемисана Римом
1054. године. Тај моменат је био кључни за потоње разилажење
Католичке и Православне Цркве. Каснији сабори, који Католичка
црква поштује као „Васеленске” анатемисали су оне који не при-
знају догматска новачења католицизма. Сада се у тексту енцик-
лике предлаже молитвено општење, па чак и општење светотајин-
ско, и то тада када су разлике између православља и римокатоли-
цизма неупоредиво дубље него у XI веку.
Енциклика прилично неодређено дефинише појам „екумен-
ског дијалога”. „Ако је молитва „душа” екуменског саобраћаја
и стремљења ка јединству, ако се на њој заснива и у њој налази
подршку све оно што Концил дефинише као „дијалог”. Та дефи-
ниција, наравно, није без везе са савременом персоналистич-
ком мишљу. То је понашање које се назива „дијалогом” (тачка 28).
„Дијалог је неопходни прелаз на путу човековог самоостварења,
како у случају појединца, тако и у случају било које људске зајед-
нице” (тачка 28).
Спој молитве и дијалога који се нуди у енциклики такође је
неприхватив из перспективе Православља: заједничка молитва се
у њеном тексту посматра као примарна, а успех дијалога се ставља
у зависност од ње. Без обзира на раније јасно означену католичку
еклисиологију, која је темељ” екуменске делатности, изјављује се:
„По схватањима Концила екуменски дијалог има карактер зајед-
ничке потраге за истином, нарочито за истином о Цркви. У самој
ствари, истина обликује свест и усмерава њено деловање у корист
јединства. У исто време она захтева да свест хришћана, узајамно
раздвојене браће, и њихова делатност буде потчињена Христовој
молитви о јединству. Постоји синергија између молитве и дија-
лога. Дубља и свеснија молитва дијалог чини плодоноснијим. Али,
 67

ако је с једне стране молитва услов дијалога, с друге – она у све зре-
лијој форми постаје његов плод” (тачка 33).
Из свега што је речено у папској енциклики кад је дијалог у
питању, кад се то упореди са стварним резултатима таквих подух-
вата, какав је Баламандски споразум, испоставља се да је за като-
личку страну није толико важан резултат дијалога у виду одређе-
них договора колико само присуство дијалога као чиниоца еку-
менске делатности. То јест вредност дијалога као некаквог про-
дубљеног општења, укљученог у општу екуменску перспективу,
превазилази значај њиме достигнутих споразума који касније, као
што се види на примеру Баламанда, од стране Ватикана могу бити
лако одбачени.
Енциклика такође отвара широко поље за компромисе у обла-
сти догматике. Па ипак, у стварности принципи богословског
дијалога изгледају пре као програм нивелације постојећих раз-
ногласја, него као конструктивни приступ изради решења која
задовољавају обе стране. Енциклика каже: „За време дијалога
неизбежно се јавља проблем различитих формулација догмат-
ског учења у разним Црквама и црквеним Заједницама, и та
чињеница има не једну последицу у екуменској делатности. Пре
свега, пред догматским формулацијама које се разликују од оних
усвојених у датој заједници треба проверити да ли се под разли-
читим речима не подразумева један и исти садржај, како је то,
на пример, било установљено у недавним узајамним изјавама,
које су подписали моји Претходници и ја, скупа са Патријарсима
Цркава, с којима је у току векова постојала христолошка про-
тивречја” (тачка 38).
Очито је да је сличним разлозима условљена и друга чиње-
ница која се нешто раније наводи у енциклики. Реч је о посети
Риму цариградског патријарха Димитрија 6 децембра 1987. Иван
Павао II се тога сећа: „Тада смо пред олтарем Исповедања ми
скупа исповедали Никео–Цариградски символ вере, у складу са
првобитним грчким текстом” (тачка 24). Вероватно је у току дија-
лога Рима и Цариграда дошло до става да уношење додатка „fili-
oque” у Символ вере у њему ништа суштински није променило,
и да је Римско „Credo” истоветно Никео–Цариградском сим-
волу. Испада да су се православни вековима узалуд борили про-
68

тив „filioque”, јер, енциклика тврди да истина може бити тако

„многолика”.
Подвлачећи све ово што смо рекли, можемо констатовати да
је данас однос Католичке цркве према екуменизму није претр-
пео суштинску промену у поређењу са позицијом која је заузета
на II Ватиканском концилу. Ватикан као и пре настојава на начелу
римокатоличке еклисиологије која посматра Римску цркву као
Цркву Христову у њеној пуноти. Делимична благодатност дру-
гих хришћанских заједница признаје се само због оног што им је
заједничко са Католичком црквом по њиховом пореклу и вероу-
чењу. Католичка црква свој екуменски дуг види у присаједињењу
других хришћанских конфесија, које самим тим налазе црквену
пуноту. Заједничку молитву, па чак и делимично општење у
Тајнама са некатоличким заједницама, Ватикан признаје само као
допустиву форму икономије на путу поновног сједињења истих
са Католичком црквом. Притом се допушта да те конфесије сачу-
вају не само обредну, канонску, него и догматске разлике у односу
на Римокатоличку цркву. Практично, једини услов васпоста-
вљања односа са Римом је признање папског примата у Цркви, то
јест католичке еклисиологије. Према томе, може се констатовати
да је метод који Ватикан предлаже кад је екуменизам у питању
и даље унија, мада у много мекшој спољашњој форми, него што
је била у прошлости. Споразум постигнут у Баламандује, према
томе, само параван. А еклисиологија „сестринских Цркава” треба
да у заблуду доведе православни свет, прикривајући за като-
лицизам непоколебиве догме – папски примат и представу о
Римокатоличкој цркви као Васељенској цркви у њеној пуноти.
У контексту папске енциклике „Да сви једно буду” Баламандска
резолуција није ништа друго него тактички потез Ватикана чији
је циљ да увуче Помесне Православне Цркве у нове унионистичке
авантуре Римског престола. Нарочито зато што сам Ватикан није
склон да тумачи Баламандски документ као званични документ
који има јуридичку силу, и не придаје му никакав догматски зна-
чај. И што пре православни свет постане свестан тога, успешније
ће моћи да се супротстави непрекидној прозелитистичкој актив-
ности католицизма.
 69

Извори:
1. Конституција „О екуменизму”, у зборнику: „II Ватикански кон-
цил, Конституције, Декарти, Декларације, Брисел, 1992, стр.
119–140.
2. „Резолуција Седме пленарне седнице Заједничке међународне
комисије за питања богословског дијалога између Римокатоличке
и Православне Цркве”, према књизи проф др Игора Мончака:
„Самоуправна кијевска црква”, Љвов, Свичадо, 1994, страна 158–
164 (на украјинском)
3. Окружна посланица „Да сви једно буду” („Ut unum sint”) најс-
ветијег оца папа Ивана Павла II. // Информативни билтен АПИ
(Украјинска гркокатоличка црква), бр. 28/1995.

Са руског Владимир Димитријевић

(Из књиге „Ватикан: продор на Исток”
Москва, Одигитрија, 1998.)
70

Ђакон Андреј Курајев

Да ли је скинута
анатема?*1

Данашња позиција римокатолика може да изгледа привлачно зато

што она нема никаквих претензија према православном вероу-
чењу. Много пута. римокатолици су тврдили да је међу нама раз-
лика само у обредима. Сваком човеку је јасно да се обреди заиста
могу разликовати. И онда православни изгледају ако заостали
„староверци”, који хришћанском свету поричу право на природну
национално – културну различитост. Та тактика унијатске пропа-
ганде је прилично лукава – зато што у римокатолицизму постоје
баш сами догмати које не може прихватити ни православна, ни
протестантска свест. Али римокатолички богослови то лукав-
ство не могу да избегну. Ствар је у томе што, ако би признали при-
суство догматски, веронаучних разлика између православља и
њиховог исповедања, римокатолици би тиме осудили сам римока-
толицизам. Осудили би, јер би признали да је вера древне, „непо-
дељене” Цркве, коју неизмењену чува православље различита од
њихове вере. Зато су римокатолици и принуђени да кажу да немају
никаквих претензија према православном вероучењу. Спремни су
да и наше богослужење сачувају непромењеним. Само једно при-
знајте, моле они, признајте власт папе и његово право да по свом
нахођењу мења вероучење Цркве без одобрења Васељенских

*  Из књиге „Изазов екуменизма”, Москва 1997. Са руског превео Владимир

Димитријевић.
 71

сабора. Римокатоличка „толеранција” у суштини је, обратна страна

њиховог ауторитаризма. Све може да буде „толерисано” – само
нека се потчини папи.
И управо по том питању „толеранције” код римокатолика нема.
Православни који папу не признају као биће „више од човека”
налазе се под анатемама Римокатоличке цркве. Наравно, унио-
нистичка пропаганда тврди да су анатеме одавно укинуте. Али
то је само пропаганда. Заиста, 1965. године папа Павле VI и цари-
градски патријарх Атинагора објавили су узајамно скидање ана-
тема. Посланица патријарха Атинагоре је гласила: „ми писмено
изјављујемо да она анатема, која је произнесена у лето од спасења
света 1054. у јулу месецу у великој Канцеларији наше Велике Цркве
од сада и довека бива предата забораву и избрисана из памћења
Цркве”.1 Павле VI је са своје стране изјавио: „Ми изјављујемо да
дубоко жалимо због речи и дела речених и учињених у оно време, и
која не могу бити одобрена. Уз то, ми желимо да из памћења Цркве
избришемо тада произнету анатему и да је предамо потпуном
забораву.”2
Као што видимо, овде је реч само о промени односа према јед-
ном једином историјском догађају: према ономе што се у Цариграду
десило у јулу 1054. Али зар су тиме била укинута сва негативна
дејства једне и друге стране? Унијатска пропаганда воли да поста-
вља питање: „А зашто ви римокатолике сматрате јеретицима? Који
Васељенски Сабор је римокатолицизам осудио као јерес?” У реду,
да признамо да сте у праву, и да у православној традицији нема
општецрквених анатема према римокатолицима... Али дозволите
да то питање поставимо самим римокатолицима. Да ли у римо-
католицизму лостоје канонске претње, наложене на православне,
и то од стране инстанци много ауторитативнијих него што је био
кардинал Хумберт (главно лице конфликта 1054)?
Такве претње постоје. И оне нису укинуте кад су поништене
анатеме из 1054. Проблем је у томе што је у црквеном предању
усвојено да се Нове догматске формуле проглашавају под видом

1  Томос Агапис, Ватикан–Фанар (1958–1970), Брисел, Москва 1996, стр. 874.

2  Исто, стр. 143–144
72

канона. Сваки догмат се одева у каноничну, то јест црквено–дис-

циплинарну одежду. Онај ко не прима ново изложење вероучења
не може се сматрати чланом Цркве. Први Васељенски Сабор није
само усвојио Символ вере. Он је анатемисао све оне који не при-
мају објављено исповедање. И касније су се догмати примали у
овом виду: „Ако неко не исповеда да је... нека буде анатема”.
Изузетак није направио ни Први ватикански концил, који
је прогласио нови догмат о непогрешивости римског папе. Тај
догмат је био проглашен у виду четари канона. Ево њихове пуне
формулације:
1. Ако неко каже да блажени апостол Петар није постављен
Господом Исусом Христом да буде кнез свију апостола и видљива
глава све војујуће Цркве, или да је непосредно од Господа нашег
Исуса Христа примио само првенство части, а не истинско и
право првенство власти, нека буде анатема.
2. Ако неко каже да се не заснива на установи самога Господа
нашега Исуса Христа, то јест на Божанском праву, шо да бла-
жени Петар има у свом првенству над целом Црквом непреки-
нути низ наследника, или да римски првосвештеник није наслед-
ник блаженог Петра у том првенству, нека буде анатема.
3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само пуномоћје
да надзире и усмерава, а на најпунију и највишу власт јурисдикције
у свој Васељенској Цркви не само у стварима које се односе на веру
и морал, него и у онима који се односе на дисциплину и управљање
у Цркви, раширеној по свему свету, или да он има само најваж-
није делове, али не и сву пуноту те највише власти, или да та власт
није ординирана и непосредна, како над свима и над целом црк-
вом, тако и за све и над сваким пастиром, нека буде анатема.
4. Верно следујући предњу, примљеном од почетка хришћан-
ске вере, ми учимо и одређујемо да ниже изложени догмат при-
пада истинама Божанског откровења. Римски првосвештеник,
када говори са катедре, то јест када он, испуњавајући службу пас-
тира и учитеља свих хришћана, силом свог највишег апостолског
ауторитета, дефинише учење о вери и моралу, које је обавезно за
сву Цркву, користи се помоћу Божјом, која му је обећана у блаже-
ном Петру, оном незаблудивошћу коју је блажени Искупитељ даро-
вао својој цркви, а која се шиче дефинисања вере и морала (нагла-
 73

шавање преводиочево). На тај начин, дефиниције римског свеш-

теника, само по себи, а на основи сагласности Цркве, не подлежу
измени (Irreformabiles). Ако се неко одлучи да противуречи овој
нашој одлуци, да буде анатема”.3
Као што видимо, римокатолици нису просто људи који се
са чудним одушевљењем односе према римском епископу.
Римокатоличко вероучење анатемише све оне који не деле то оду-
шевљење. И те анатеме, које се тичу свих православних, и које
имају догматски карактер, нису скинуте од стране Ватикана, за
разлику од анатеме 1054. године које се тичу лично цариград-
ског патријарха Михаила и људи што се налазе с њим у општењу.
Унионистичка пропаганда воли да прича о скидању анатеме из
1054. године, али, на жалост, прећуткује анатему из 1870. године.
А укинути исту, протумачивши догмат о папској непогрешивости
као пуко лично теолошко мишљење, значи управо и признати дог-
матску грешку оних папа који су увели и подржавали тај догмат.
Тако да нам је остало само да се поново уверимо у то колико је Јуриј
Самарин у праву: папство је приковано за тешко наслеђе својих
вишевековних претензија, и управо због тог аје неспособно за ује-
дињење са православљем.4

Са руског: Владимир Димитријевић

3  Зандер Л., Папство, Весник РСХД, бр. 84, стр. 30.

4  Самарин Ј., Предговор за дела А. С. Хомјакова, Pg. s. 27.
Из свештене
историје
 77

Митрополит Јован
Свети Александар
Невски

Средином XIII века анђео – Чувар Русије постао је Свети

Александар Невски. Околности у којима је кнезовао захтевале су
нарочите способности и каквоте, по речи Писма: „Будите мудри као
змије и безазлени као голубови” (Мт. 10. 16). Писац његовог житија
вели: „Дадоше му се мудрост и оштроумност као Соломону... Усели
се у срца његово страх Божји, да чува заповести Божје и у свему да
их твори... Смиреномудрија се свом душом држаше. уздржавајући
се и бдијући, чуваше чистоту телесну и душевну, кротост стече и од
таште славе се одвраћаше... У устима му непрестано беху божанске
речи, које га наслађиваху више од меда и саћа”.
Двоструки подвиг пао је у део Светог Александара: да би спа-
сао Русију морао је да појави и храброст ратника и смирење монаха.
Подвиг боја кнезу је предстојао на обалама Неве и на леду Чудског
језера: требало је од латинског поругања сачувати светињу руског
православља. Осећајући да је Црква „стуб и тврђава истине”, и то
свом душом, схватајући значење те Истине у руској судби, кнез је
ступно на подвиг служења „онога који сад задржава” Руске земље –
државног заштитника чистоте црквеног вероучења. Подвиг сми-
рења је очекивао светог Александра у односима са надменом и од
победа преситом татарском Ордом (која је у то време владала Русијом
као вазалном земљом, нап. прев.). Хан Батиј послао је да кажу кнезу:
„Мени је Бог покорио многе народе: зар ти један нећеш да се поко-
риш мојој власти?” Видевши у оном што се десило допуштење Божје,
свети Александар се добровољно покорио власти Татара.
78

Реч Божја вели да се не треба бојати оних који убијају тело,

него Онога који и душу и тело може да баци у геену огњену. Душа
Русије живела је и дисала благодаћу Цркве. Монголско ропство
јој није духовно претило, носећи смрт само државном телу Русије,
раздробљене на мале кнежевине. Смртна рана би за Русију било
јеретичко латинство. Благоверни кнез је то знао и зато је дело
његовог живота била брига о очувању мира са Ордом, да би зах-
ваљујући њему могао да све силе употреби на одбијање римске
агресије.
Године 1237. папа је заповедио надбискупу Упсале да поведе
крижарски поход против руских „шизматика” и пагана – Финаца.
Именом Свевишњега Гргур IX је обећавао опроштај греха свим
његовим учесницима, а палима у боју – вечно блаженство.
Испуњавајући призив римског првосвештеника, шведски краљ је
1240. у руске земље послао многобројну војску под командом свог
зета – ерла Биргера.
„Гордећи се”, Биргер је људе послао да поруче Светом Александру:
„Изађи против мене, ако можеш да се супроставиш. Ја сам већ овде
пленим твоју земљу”. Уз војску су били римски свећеници, који је
требало да „крсте” руске „дивљаке”. У лето су шведски одреди на
лађама ушли у реку Неву, на ушће Ижоре, и ту су направили логор.
Свети Александар Невски им је пошао у сусрет са малом дружи-
ном, али са великим уздањем у Бога. Пре битке, Ижорац Пелгусије
је имао чудесно виђење. Видео је лађу са веслачима, у магли, и
двојицу лучезарних витезова који су стајали у тој лађи. Били су то
свети кнежеви – мукотрпци Борис и Гљеб. Борис је рекао: „Брате
Гљебе, заповеди да идемо да помогнемо сроднику своме, великом
кнезу Александру Свјатославичу!”
Швеђани нису очекивали скори отпор, и победа Руса била је
потпуна и одлучна. Само ноћ која је наступила спасла је дошљаке од
потпуног уништења – натоварене телима погинулих, лађе неприја-
теља су под плаштом ноћи отишле низ Неву у море. Па ипак, ловци
на проширење својих имања на рачун руских земаља нису се сми-
ривали. Папе су свим силама настојале да освоје Прибалтик. Од
1216. до 1240. било – је четрдесетак посланица папских, које пока-
зују велику „бригу” за оне који иду да војују „за свету земљу, опет
стечену у Ливонији”.
 79

Коначни циљ свих папских стремљења и даље је био сан о

поробљавању Руске Цркве, а освајање Ливоније био је само први
корак на том путу. У својим посланицама папа назива православне
нарушитељима католичке вере, заповеда да се оружје не оставља
до потпуне победе, и на крају објављује Русију својом сопствено-
шћу на вечна времена, строго заповедајући ритерима да искорене
„проклети грчки закон и присаједине Русију римској цркви”.
Најусрднији извршитељи тих заповести постали су фратри –
ратници, који су дали завет да оружјем шире католицизам. Прву
такву војно – монашку заједницу основао је у Прибалтику бискуп
Алберт, назвавши је Редом маченосаца, или „братством Христове
војске”. Године 1202. папа Иноцент III благословио је подухват. Од
тог часа између незваних гостију и домаћег живља тог краја почела
је дуга и крвава битка, која је трајала скоро три десетлећа, док 1236.
војске реда нису биле коначно поражене.
Па ипак. ни тада лекција није била научена. Остаци мачено-
саца су се следеће године здружили са прибалтичким одредом
Тевтонског реда, образовавши нови, Ливонски ред, који је наста-
вио да се бори за освајање руских земаља. Године 1240. Немци су,
због издаје, заузели Псков, али Свети Александар је изненадним
походом ослободио град, чак без неког нарочитог напора. Немачки
намесници су били оковани и послати у Новгород. Вест о осло-
бађању Пскова запањила је ливонске Немце, који су схватили да
се борба приближава одлучним часу. У бој су кренуле главне силе
реда. Управо њих је разбио Свети Александар у познатом боју на
леду Чудског језера. 5. априла 1242. године, који је добио име Битка
на леду.
Том победом окончане су многолетне претензије крижара, али
то, наравно, није значило нестанак дугогодишње мржње. Мада су
Немци напустили мисао да, уз Ливонију, освоје и северне руске
земље, ипак су, не једном, улазили у крваве сукобе са псковским
одредима. Годину дана пре смрти свети кнез је опет војевао против
Запада: у поход на Јурјев – Ливонски послао је свог сина Димитрија
и брата Јарослава.
Изгубивши наду да ће Русију освојити силом, папе нису прес-
тале да то покушавају лукавством и лажју. Године 1251. папа
Иноцент IV послао је Светом Александру два кардинала – Халда
80

и Хемонта. Папа је уверавао да је тобож Александров отац, велики

кнез Јарослав, нешто пре своје смрти обећао минориту Плану
Карпинију да ће примити католицизам, и само смрт је спречила
његову намеру. Папа је убеђивао Невског да крене очевим стопама,
нудећи му погодности које ће кнез добити од савеза са Западом, и
од покоравања папи, предлажући му као помоћ у борби против
Татара исте оне витезове од којих је донедавно Свети Александар
чистио руске земље.
Шта је на то могао да одговори благоверни кнез, ревнитељ и
заштитник руског Православља? Посланици су били одлучно
одбијени. Свети Александар је одговорио: „Посаветовавши се
са мудрацима својим, (размотрисмо све) од Адама до потопа, и
од потопа до деобе језика, и почетка Аврамова, и од Аврама до
ћесара Августа, и од почетка Августовог до Рођења Христовог и
до Страдања и Васкрсења Његовог, од Васкрсења до Вазнесења
Његовог на небо, и до царевања Константина Великог и до Првог
Васељенског сабора светих отаца, и од Првог до Седмог Сабора.
Све ово ми добро знамо... учењима овим целосно умујемо... како
се проповеда од светих апостола Христово Еванђеље по свему
свету, као и предања светих отаца Седам Васељенских Сабора. И
све ово као оно што нам је познато чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ
ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО”.
Поштовање кнеза као светог заступника Русије установљено
је одмах пошто се упокојио. „Драгоцени изданче свештеног
корена”, молитвено призива Црква благоверног кнеза, „блажени
Александре, тебе јави Христос руској земљи као неку божанску
ризницу... Радуј се, ти који си презрео латинске догмате и ни у шта
ниси рачунао њихове преваре!... Радуј се, заступниче земље руске!
Моли Господа, који ти је даровао благодат, да државу сродника
твојих учини Богу угодном и да синовима Русије дарује спасење”.

са руског: Владимир Димитријевић

(Из књиге „Царственост духа:
Огледи о руској самосвести”, Саратов 1995.)
 81

Архиепископ Аверкије
Свети Отац Јован
Кронштатски и
римокатолички
папизам

У временима у којима живимо, када се чује толико лажних речи о

такозваном „уједињењу цркава”, када се шири и јача, изазивајући
много чије одушевљење „екуменистички покрет” и периодично се,
на „сесију”, окупља Ватикански концил, сви истински православни
Хришћани треба да се благовремено сете какво је мишљење о
римокатоличком папизму имао наш светло прослављени велики
праведник, молитвеник и чудотворац Јован Кронштатски.
Ево како он, на пример, пише у својим „Мислима о Цркви”:
„Ниједно исповедање Хришћанске Вере, осим Православног, не
може Хришћанина привести савршенству хришћанског живота,
нити светости, савршеном очишћењу грехова и нетрулежности,
јер друга исповедања неправославних садрже „Истину у неправди”
(посл. Рим.), помешали су ташто мудровање и лаж са истином и
немају она богодарована средства очишћења, освештења, препо-
рода, која има Православна Црква. Искуство векова, или Историја
Православне Цркве и других цркава, показивале су то и показују
са поразном очитошћу. Сетите се мноштва светаца наше Цркве,
прошлих и садашњих времена – и њиховог одсуствовања, након
поделе цркава, у другим неправославним црквама, католичкој,
лутеранској, англиканској”.
Још једна потресна мисао Светог Јована:
„Постоји мноштво одвојених хришћанских вероисповести, са
различитим спољашњим и унутрашњим устројством, са разли-
читим мишљењима и учењима, неретко противном божанственој
82

истини Еванђеља и учењу Светих Апостола, васеленских и помес-

них сабора и Светих Отаца. Не могу се све оне сматрати за исти-
ните и спасоносне: неразликовање вера, или признавање сваке вере
за једнако спасоносну, води безверју и охладнелости вере, лености
у испуњавању правила и устава вере, охладнелости Хришћана јед-
них према другима. „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас
веје као пшеницу” (Лук. 22, 31). То је он, сатана, и начинио, и још
увек чини – он је створио расколе и јереси. Строго се држи Једине,
Истините Вере и Церкве: „Једна вјера, једно крштење, један Бог и
Отац свију” (Ефес. 4, 5).
У чему је безгранично превасходство наше Свете Православне
Цркве?
„Православна Црква превазилази све неправославне цркве прво,
својом истином, својим православљем, сачуваним и освојеним
крвљу апостола, јерараха, мученика, преподобних и свију светих,
друго, што најистинитијим начином руководи на путу ка спасењу
(то је раван, прави и истинит пут што на истински начин очишћује,
освештава, обнавља посредством јерархије, Богослужења, Светих
Тајни, постова); треће, што на најлепши начин учи да се Богу угађа,
на најлепши начин води покајању, исправљању, молитви, благо-
дарењу, славословљу. Где су такве молитве, благодарења и прозбе,
тако дивно Богослужење, као у Православној Црви? – Нигде”.
Свети Јован Кронштатски силовито и убедљиво говори о руж-
ноти крајеугаоног камена папистичке догматике – лажном
учењу о поглаварству римског папе, као „непогрешивог намес-
ника Христовог”. Ево његове речи: „Ја сам с вама у све дане до свр-
шетка века” (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему
онда намесник – папа? И може ли грешни човек бити намесник
Господњи? – Не може. Намесника царевих или Патријархових
у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа,
Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста,
католици се варају. Опомени их, Господе, како су нелепи они који
тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом.” Од тог погуб-
ног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло
папизма: „Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној,
небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе,
и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату
 83

о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек

грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико
је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка,
папска црква – у догматима, у обредима, у канонским правилима, у
богослужењу, у подлим, злобним односима католика према право-
славнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама
упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И
свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско
учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих сред-
става ad maiorem Dei gloriam (за већу славу Божју)”.
„Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА
СВЕМОГУЋИ ЦАР, ПОБЕДНИК НАД АДОМ ИСУС ХРИСТОС.
Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кне-
жева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав
начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно,
вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и
наклоности људи. Један човек не може сам да се бори: па и велика
заједница, али без Главе – Христа – ништа не може да учини против
таквих непријатеља – лукавих, мудрих, стално будних, који изван-
редно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцу
неопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника
Христових, који су победили непријатеље спасења силом благодати
Христове, као и од земне Цркве Православне. од пастира и учи-
теља, затим – од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћ-
ница човеку – хришћанину у борби против видивих и невидивих
непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу Божјој, и ми
припадамо. КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, пони-
зивши Једину Истиниту Главу Цркве – Христа: лутерани су отпали
и без главе остали: англиканци такође: код њих ЦРКВЕ НЕМА: савез
са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велнјар војује свом
снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много
је оних који пропадају у безбожништву и разврату”.
А ево како дубоко и прецизно Свети и праведни Јован указује
на први узрок зла у римокатоличком папизму: „Узрок свих лажи
римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу
Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве.
Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу,
84

јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле – лажни догмати,
одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању.
одатле – разна лажна правила и установе приликом исповедања
греха, одатле индулгенције: одатле – унакажавање догмата: ода-
тле – фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих
моштију, Богом непрослављених: одатле – устајање на познање
Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе
за већу славу Божју.”
„Папе и паписти су се тако погордили и понели да су умислили
да критикују самога Христа, Саму Ипостасну Премудрост Божју
и (под изговором развоја догмата) у својој гордости, тако далеко
дошли да су променили неке од Његових речи, заповести и уста-
нова, које не смеју бити промењене до краја света и века, на пример,
реч о Духу Светом, заповест о Чаши Пречисте Крви Његове. Које
су лишили мирјане, ни у шта не рачунајући речи апостола Павла:
„Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обја-
вљујете, докле не дође” (1. Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба кори-
сте пресан”.
Та гордост и јесте извор безмерног фанатизма и убиствене
мржње према свима који мисле друкчије, оних особина којима се
папизам прославио током своје историје:
„Мржња према Православљу. фанатизам и прогони православ-
них, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католици-
зма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух запове-
дио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформа-
торима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)”?
Ево до чега је код римокатолика довела замена Христа папом:
„Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и
католици за папу ревнују, а не за Христа, и њихова ревност у вери
увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени
фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дво-
личности, лажи, лукавства”.
У нашој православној Цркви, по мишљењу светог правед-
ног Јована, чак и само богослужење нам стално напомиње наше
духовно јединство са заједничком за све нас хришћане главом,
Христом, што је потпуно нарушено код римокатолика и код про-
тестаната, који су унаказили саму идеју Цркве.
 85

Свети Јован вели: „Приликом сваког богослужења, домаћег,

личног или заједничког, духовном погледу православног хришћа-
нина јавља се идеја, мисао о једном духовном телу, које је тело
Христа, стуб и тврђава истине, чија је Глава сами Христос Бог.
Црква Христова састоји се од три поколења – небеског, зем-
ног и преисподњег, зато света земаљска Црква свакодневно, као
поколење земаљско, заступа пред Својом Главом и моли за опро-
штај греха оних који су умрли у вери и покајању да буду примљени
у Царство Небеско – и као посреднике свог заступништва при-
зива чланове Цркве Небеске и Саму началницу духовног назидања
Цркве – Мајку Божју. да њиховим молитвама Господ покрије грехе
њихове и да их не лиши Царства Небеског.
Нама, на земљи живећим припадницима Цркве Божје, врло је
утешно да верујемо, да знамо и да се надамо да се духовна Мати
наша, Света Црква, непрестано и даноноћно моли за нас, да се
ми увек налазимо под Благодатном заштитом Самога Господа.
Богомајке, Светих Ангела. Претече и свих светих. Код католика
глава Цркве је папа, човек који греши (мада је неправилно прог-
лашен непогрешивим) и као такав допустио је много погрешака
у Цркви Христовој, и самим делима таквим се показао, и сами
појам о Цркви Божјој унаказио и оковао духовну слободу и савест
хришћана – католика, излажући у исто време неправедном хуљењу
и одбојности католика Православну Цркву, стуб и тврђаву истине.
Код протестаната – Немаца и англиканаца – сасвим је изопачен
појам Цркве, јер код њих нема благодатног законитог свештен-
ства, нема Светих Тајни, осим крштења, и нема (најважнијег) при-
чешћа Тела и Крви Христове: нема поколења небеског – Цркве
небеске: не признају свеце: нема поколења преисподњих – не при-
знају покојне и не моле се за њих, сматрајући то ненужним. Слава
Цркви Православној! Слава Христу Богу – Најсветијој Глави, једи-
ној Глави Цркве Божје на земљи! Слава Богу у Тројици. што ми
нисмо похулили на Бога, нисмо признали и не признајемо за главу
свете Цркве грешног човека!”
А ево како је свети праведни Јован Кронштатски гледао на све
који не припадају Православној Цркви: „Благодарим Господа,
који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и
страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе
86

у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су

у суштини одступничке: католицизам. лутеранство, англиканство
и друге.
„Шта показује чин обраћења из разних вера и вероисповести и
присаједињења Православној Цркви? Неопходност напуштања
лажних вера и вероисповести, одрицање од заблуда, исповедање
Истините Вере и покајање за све претходне грехе, обећање Богу да
се чува и чврсто исповеда вера непорочна, да се чува од греха и да
се живи у врлинама.”
Ево јасне и категоричке осуде сада тако модерног „екуменизма”,
коју је изнео Свети Јован Кронштатски. Тај екуменизам је већ зах-
ватио све помесне православне Цркве. Ето силног и одлучног одго-
вора свим „екуменистима”, који под видом тобожње „хришћанске
љубави” пропагирају истовредност и равноправност свих вера и
конфесија!
У закључку би требало да наведемо, као једну очиту и добру илу-
страцију речи Светог Јована Кронштатског о „духу лажи” у римо-
католичком папизму, повест о томе како су римокатолички жуп-
ници и фратри клеветали Светог Јована да је он, тобож, прешао у
католицизам, па се тек онда прославио својом прозорљивошћу и
чудима. Та клевета, без обзира на сву своју бесмисленост, пона-
вљала се и касније. Годнне 1932. у граду Вилну, у језуитском часо-
пису „Ка сједињењу”. неки жупник Семјацки није се постидео да
напише следеће: „Отац Јован Кронштатски је учинио много чуда
док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудот-
ворства га је оставила”.
Ето како на ту фантастичну измишљотину одговара сам свети
праведни Јован у својој беседи изговореној у граду Витебску, у
цркви Светих Петра и Павла, 7. априла 1906:
„Веома сам желео, драги оци, браћо и сестре, да се са вама
попричам овде, у вашем граду и храму, на славу Божју и наше
Свете, беспорочне вере и Цркве, и на утврђење ваше на спасо-
носном путу. Зашто сам нарочито желео да причам с вама? Ево
зашто: Живећи и служећи у Кронштату као свештеник ево већ
педесет и прву годину, у последње време почео сам да примам
много писама из западног пољског краја, нарочито гродњен-
ске и вилненске области, која су писана, да тако кажем, у крва-
 87

вим сузама, са горким жалбама на католичке патере, и њихове

сараднике, лаике – католике, на прогоне православних с њихове
стране и принуђавање православних, путем сваковрсног насиља,
да пређу у католицизам, при чему патери без икаквог зазора
савести клевећу мене да сам тобож прешао у католичку веру, да је
и сам цар тобож постао католик и да свима заповеда да примају
католичку веру. Тако несавесно клеветајући мене и цара, като-
лици су многе православне сељаке принудили да приме като-
личку веру и наметнули им веру туђу. То ли је дух Христов? Не
доказују ли тако патери да католичка вера у себи нема животне
силе која покорава ум, срце и вољу човека да јој добровољно
следи, и то да њени следбеници правомислеће људе привлаче
само насиљем и обманом?
Драги оци и браћо! Ви знате моје чврсто пребивање и служење у
Цркви Православној већ педесет година; знате, можда, и моју сва-
гдашњу ревност за праву веру, знате за моје многобројне списе на
славу Бога и Цркве Православне, и за многобројна знамења силе
Божије, које се нису јавила само над православнима, него и над
католицима и лутеранима, па чак и над Јеврејима и мухамеданцима,
када су се они с вером обраћали посредништву мојих молитава. О
томе сведоче новинске хронике и нелажни, праведни искази оче-
видаца. Сада сведочим и ја пред свима вама и пред Свевидећим
Богом да и до сада не оскудевају код нас чуда исцелења. Значи ли
то да је вера православна – мртва вера, као што клевећу католици?
Не сведочи ли она стално о својој животности и спасоносности, о
својој Богоугодности?
Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим
непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната
целом образованом свету. Још је свеж спомен на злосрећну унију у
XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу
с којом су католици уништавали православне храмове у западном
крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун пра-
вославне вере и Православне Цркве и несрећних православних
хришћана. Сада су се опет обновила времена уније. И то кад? Кад је
католицима дата пуна слобода, слобода, наравно, не ради прогона
Православља и православних, него ради узајамног мирног, брат-
ског живења са православним суграђанима.
88

На почетку сам навео речи Апостола Павла о Цркви, као Телу

Исуса Христа, и о Христу, као Глави Цркве, која је „пуноћа Онога
Који све испуњава у свему” (Еф. 1,23).
Ми чврсто верујемо у ту једну Главу Цркве, и другу, видиву,
главу, не можемо признати непогрешивом, јер се немогу слу-
жити два господара. Сасвим нам је довољна једна Глава, свепра-
ведна, свевидећа, свемогућа, свеиспуњавајућа (пунота Онога Који
све испуњава у свему). Та Глава управља нама, штити нас, крепи у
вери Духом Светим, свештенодејствује, просвећује, спасава, води
савршенству.
А ако хоће да виде славне и богопријатне плодове вере наше право-
славне, укажимо нашим непријатељима на мноштво небеских орлова,
који су са наше земље узлетели на небо, ка самом Сунцу Правде, на
све наше свеце старе и нове, који су се прославили равноангелним
животом, нетрулежношћу моштију и безбројним чудесима.
Закључићу тиме да се истина наше православне вере састоји у
њој самој, у самој бити њеној, у њој је „да”, у њој самој је –”Амин”.”
За све оне који је свештенство поштују нашег новојављеног угод-
ника Божјег, светог праведног оца Јована Кронштатског, горенаве-
дена сведочанства више су него довољна, поготову што се њихова
истинитост и уверљивост потврђују самим животом и непристрас-
ном историјом.
Какво поверење после њих ми можемо имати према, на лажи
утемељеном и лажју прожетом, римокатоличком папизму, док се
он одлучно и свенародно не одрекне од своје погубне лажи и за
човекову душу погибељних људских заблуда?
Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити
јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и
безакоња (2. Кор. 6,14)?
Једини правилан пут у наше лукаво, сваком лажју и обманом
испуњено време, је пут који нам показује наш велики праведник:
„Бори се против сваког зла, тренутно га уништавај, војуј про-
тив њега оружјем свете вере датим ти од Бога, оружјем Божанске
правде и мудрости, молитвом, побожношћу, крстом, храброшћу,
преданошћу и верношћу!”
Времена која је Руска Црква преживела била су ужасна, и окол-
ности у којима су се епископи, свештенство и верници нашли тако
 89

ванредне да се свему из тог доба мора приступати са духовним

опрезом и будношћу. Подаци о тајном преласку на римокатолици-
зам владике Вартоломеја (Ремова) објављени су у Русији на основу
римокатоличких архива, и објавили су их сами руски римока-
толици. Један део података о томе нађен је у архивима НКВД–а.
Пошто се појавио чланак ђакона Андреја Курајева у зборнику
„Протестантизам источног обреда”, чули су се истраживачи који су
посумњали у правоваљаност коришћења архива Стаљинове тајне
полиције у расветљавању овог случаја. Јер, НКВД је примењивао
мучења да би од својих дужника измамио признања за оно што
им је било потребно, па та сведочанства са саслушања не морају
бити никакав доказ да је Владика Вартоломеј заиста постао като-
лик. И угледни часопис „Алфа и омега”, зборник савремених бого-
словских радова руских теолога, у свом броју 2–3/1996. донео
је текст који оповргава тврдњу да је Владика признао власт папе
римског. Према томе, објављујемо оглед оца Андреја са оградом:
ми не судимо покојном руском архијереју за „издају Цркве”, јер је
све то скривено у магли прошлих, мучења пуних, дана. Међутим,
неспорна је чињеница да су сами паписти имали такве планове
са Владиком Вартоломејем, а да су, опет по њиховим изворима,
успели да их делимично остваре за време митрополита лењинград-
ског Никодима, перјанице екуменизма Московске патријаршије
седамдесетих година XX века, који је умро на папиним рукама у
Ватикану. Дакле, ово је сведочанство о једној од могућих унионис-
тичких тактика римокатолицизма.

(Из проповеди светог Јована Кронштатског

30. августа 1906.)
Архиепископ Џорданвилски Аверкије
(Из часописа „Санкт–петербуршке
епархијске новости”, бр. 13/1994.)
Са руског: Владимир Димитријевић
Геополитика
римокатоличког
прозелитизма
(У прошлости и
данас)
 93

Ђакон Андреј Курајев

О католичкој мисији у
бољшевичкој Русији

„Садашња парохија поново отвореног Високо-Петровског мана-

стира предузима напоре да се отпочне са канонизацијом архие-
пископа Вартоломеја”. То је уобичајена вест за наше време – група
људи, која чува светлу успомену на свог духовног оца, стрељаног у
годинама прогона, почела је да сабира документе и сведочанства
неопходне да би исповедник био прибројан лику новомученика
земље руске.
Па ипак, у том саопштен”у нешто је необично – личност владике
за кога би хтели да га Православна Црква прослави као свеца.
Ннколај Фјодорович Ремов родио се 1888. године. Завршио је
Московску духовну академију, рукоположен за јеромонаха 1912,
био предавач и професор Московске духовне академије (од 1916.
године); од 1920–1921. проректор академије, а затим, по неким
сведочанствима, њен ректор (у доба кад је академија радила иле-
гално). Патријарх Тихон га је 10. августа 1921. хиротонисао за
епископа сергијевског. Затим га је митрополит Сергије, са којим
је једно време тамновао, узвео у достојанство архиепископа. До
1929. био је настојатељ Високо-Петровског манастира. Хапшен је
1921, 1928, 1935. Стрељан 1935. године. То су сведочанства која се
могу наћи у сада доступним изворима Руске Православне Цркве
XX века, и ако се ослонимо само на њих, питање канонизације је
неоспорно.
Али постоје још два извора о животу архиепископа Вартоломеја.
То су архиви. С једне стране, архив НКВД, где се налази „процес
94

грађанина Ремова”. Са друге – то су иностране архиве (тачније,

архиве Генералне курије конгрегације асумпциониста у Риму и
Национална библиотека Француске).
Први који је покренуо питање канонизације архиепископа
Вартоломеја био је католички кардинал д’Ербињи. Управо је он
тридесетих година овог века ’хтео да види Вартоломеја канонизо-
вани’ (Beatife)”.1
Д‘Ербињи је био лични пријатељ папе Пија XI, оснивача папског
Источног института. По одлуци Пија XI тајно га је посветио карди-
нал Паћели (будући папа Пије XII), да би могао да врши тајна пос-
већења за бискупе у Русији. Д‘Ербињи је био на челу папске коми-
сије „Pro Russia” и Источног Папског института, чији је циљ био
припрема свештенства за Русију ако бољшевички режим падне
или омекша, али претходно успе да истреби свештенство Руске
Православне Цркве. Тада би на руске просторе, ослобођене од
православних „шизматика” стигли служитељи Рима и присаједи-
нили Русију „васељенској Цркви”.
Иван Иљин овако је сведочио о настројењима која су цветала у
умовима католичке јерархије између два рата: „Колико пута су у
току последњих неколико година католички прелати мени лично
настојали да објасне да Господ гвозденом метлом чисти право-
славни Исток да би се тамо зацарила једна Католичка црква”.
Колико пута сам задрхтао од суровости којом су биле испуњене
њихове речи и пламсале њихове очи. И, обраћајући пажњу на
те речи, почињао сам да схватам како је могао прелат Мишел
д‘Ербињи, који је стајао на челу источно–католичке пропаганде,
два пута (1926. и 1928) да путује у Москву, да би уредио „унију” са
обновљенцима и „конкордат” са Марксовом Интернационалом и
како је могао, вративши се отуда, да прештампава гнусне чланке
Јарославског-Губљемана који је мученичку православну патрија-
рашку Цркву буквално називао „сифилистичном” и „развратном”.
На крају сам схватио истински смисао католичких молитава за
спасење Русије: како оне првобитне, кратке, тако и оне коју је 1926,

1  Lesourd P. Entre Pome et Moscou. Le jesuite clandestin, Mgr. Michel d’Erbignh.

Paris, 1976. p. 87.
 95

саставио папа Бенедикт XV и за читање које се, по одлуци, код њих

даје триста дана индулгенције...”2
Иљин није у праву само поводом једне ствари: д‘Ербињи није
посећивао Русију два пута, него три пута, при чему је последњи
пут то било у августу–септембру 1926. О једном од циљева њего-
вих посета говори Н. А. Струве: „Дозвољавам себи да вас упутим
на објективну књигу оца Антонија Анжера Тим и Москва. 1900–
1950.” У њој ћете сазнати о лукавој политици језуите монсињора
д‘Ербињи, који је двадесетих година, користећи се прогонима
бољшевика против патријарха Тихона, настојао да живоцркве-
нике привуче на страну Рима, а затим је своје наде, скупа са бис-
купом Неве, пренео на тихоновски епископат, надајући се да ће на
патријарашки престо устоличити епископа који се тајно заклео
Риму.3
Тај план изгледа авантуристички ако се не познаје црквена
ситуација друге половине двадесетих година. После кончине
патријарха Тихона 1925. нови поглавар Руске Цркве није могао
да буде изабран на сабору због тога што бољшевичке власти нису
дозвољавале Сабор. Сви патријархови место чувари (заменици,
напо. прев.) били су до краја 1926. године похапшени. Митрополит
Сергије (Страгородски) био је на челу црквене администрације
са необичном титулом „Заменика месточувара патријарашког
трона”. Пошто наде на одржавање Сабора није било јер би сви
који би на сабор дошли били похапшени као учесници нелегал-
ног, самим тим и антисовјетског скупа, јавила се идеја о тајном
избору Патријарха. То је требало да буду избори путем преписке.
Лица од поверења носила су листе по епархијама и сабирала гла-
сове архијереја, дате у корист једне или друге кандидатуре. Чак је
и сам патријарх Сергије учествовао уједној таквој кампањи потпи-
сивања, због чега је опет ухапшен. Најауторитативнији епископи
Цркве већ су били ухапшени или у прогонству. Зато су главне

2  Цит. према Прот. Митрофан Зноско–Боровски: Православље, римокатолици-

зам, протестантизам и сскташтво. Тројице–Сергијева Лавра, 1991, с. 15.
3  Н. Струве: „Одговор на писмо редакцији”, //Весник РХД, бр. 161 с, 286. Реч је о
књизи: Antoine Wenger Rome et Moscou, 1900–1950. Paris, 1987.
96

улоге добили епископи мање познати претходних година. Уз то,

пошто ни технички ни канонски није могло да се управља Црквом
из неког од провинцијских градова, требало се са већом пажњом
осврнути на кандидатуре оних епископа који су били у Москви.
Један од њих је био и епископ Вартоломеј Ремов. Улога коју му је
одредио д’Ербињи у источној политици сасвим је одређена: „Мој
план се своди на ово; треба припремити избор руског патријарха
из реда оних епископа који се тренутно налазе на територији
Русије, који би, пре но што отворено објави да је изабран, прешао
на Запад и закључио унију са Светим престолом. Урачунавајући
све сложености садашње ситуације, треба наћи начин да би нај-
бољи од епископа који се сада налазе у Русији изабрали канди-
дата за патријаршијски престо. Мислим да би за ту улогу одгова-
рао епископ Вартоломеј. Ако све то могадне да се учини, прогла-
шавање патријарха од стране Ватикана или благодарећи Ватикану
може изазвати сасвим афирмативну реакцију”.4
Да ли је то био план или је макар један његов део остварен? Да
ли је д’Ербињи само маштао да преведе владику Вартоломеја у
католицизам или се то стварно десило?
Према томе, какав је траг московски епископ оставио у ино-
страним католичким архивама? Међу документима који се налазе
у архиви Генералне конгрегације асумпциониста у Риму налазе се
два званична документа Комисије „Pro Oriente” – од 25. фебруара и
3. јула 1933, год. о успостављању титуларне катедре сергијевске под
јурисдикцијом Рима. Латински оригинали тих докумената имају
заглавље „Pontificia Comissia Pro Russia”5 без броја протокола, ове-
рених печатом са два потписа: председника комисије бискупа
д’Ербињи и њеног секретара Ф. Ђобеа. То, као и много шта друго
што је делала комисија „Pro Russia”, имало је полутајни карактер и,
мада је папа начелно знао о чему је реч. све се обављало уз аутори-
тативну подршку д’Ербињија, који је по питању „источних послова”
имао велика пуномоћја од папе.

4  Јудин А. Спреман сам на сваку жртву. О стрељању архиепископа Вартоломеја

Ремова //Истина и живот. 4/1996. с. 34.
5  Јудин. А. нав. дело.
 97

Тако пише савремени московски католички часопис. Слично

саопштење о владици Вартоломеју дао је пре двадесет година като-
лички историчар Пол Лезур 6: „То је био руски прелат, обраћен у
католицизам. Врховни Понтифекс га је специјално опуномоћио да
сачува претходно име своје катедре, тако поштоване у целој Русији.
Тај прелат, чије је руско име било Николај Фјодорович Ремов...
тајно је примљен у католичку Цркву 10. новембра 1932. и папа
га је поставио за бискупа 25. фебруара 1933. године, са титулом
„Сергијевски” (он је био први православни епископ града Сергијев,
који раније није имао ни некатоличке, ни католичке епископе). У
једном писму, упућеном монсињору Неве, 10. новембра 1932. он
(Вартоломеј, прим аут.) је писао: „Читајући то писмо, истински се
осећам Вашим братом (недостојним, али ипак братом) и сарадни-
ком. Велика је срећа за мене – да сам свестан да скупа с Вама, мон-
сињоре, припадам епископату васељенске Цркве”. Ухапшен 6. феб-
руара 1934. године, био је убијен 27. или 31. јула 1935. године, после
18 месеци мучења у току којих је од њега захтевано да се одрекне
јединства с католицизмом. Без обзира на сва лукавства совјетских
џелата, остао је непоколебиво веран католицизму и узмогао је да,
преко сведока његових последњих мука, преда сведочанство о
својој верности Риму”.7
По настојању д’Ербињија и бискупа Неве прелазак у католици-
зам уопште није повлачио собом било какве промене у животу
православног архијереја; требало је да остане у јурисдикцији мит-
рополита Сергија и да и даље духовно руководи братију Високо–
Петровског манастира. Настављајући да буде намесник Високо–
Петровског манастира, епископ Вартоломеј је у њему створио
тајну католичку заједницу, паралелну званичној православној.
Православни су били монаси – братија манастира, а тајни като-
лици – неколико монахиња и мирјана.

6  Професор Пол Лезур је – архимста и палеограф. Лезурова књига је написана као

материјал за д’Ербињијево житије, и аутор је уверен да д’Ербињија треба канонизо-
вати. Књига је написана на основу д’Ербињијеве аутобиографије. Аутор није радио
у архивама Ватикана. Све документе Лезур је, по допуштењу породице д’Ербињи
сместио у националну библиотеку Француске.
7  Lesourd P. Entre Pome et Moscou, p. 87.
98

Због чега је последњи ректор Московске духовне академије пре-

шао у католицизам?
Можда је то због традиционалне руске опчињености активно-
шћу и организованошћу Римокатоличке цркве.8 То осећање моћи и
поретка морало је да буде нарочито изражено кад се могло видети
разарање Цркве и ужас тридесетих година у Русији.
На одлуку владике Вартоломеја могла је утицати и обична
сујета којој, по свему судећи, он није био туђ. У сваком случају, у
мемоарској литератури остало је једно сведочанство о овој црти
владике Вартоломеја Ремова: „У последње време пред затва-
рање Лавре Васијан је живео са Вартоломејем чак и у собама,
али није пропуштао прилику да се насмеје таштини свога прија-
теља. Вартоломеја је требало да рукоположе за епископа сергијев-
ског, што се и десило. Али последњих месеци пред хиротонију,
Вартоломеј је био јако узбуђен, мада је настојао да то не показује.
Васијан ми је открио разлог узнемирености будућег архијереја:
„Вартоломеј зна да је његово питање начелно већ решено. Биће
епископ; али се плаши да га ја некако не престигнем, да не би морао
да некако узима благослов од мене! Видите какве бесмислице могу
да трују живот човеку који уопште није глуп”.9
На крају, први импулс за зближавање владике Вартоломеја са
католицизмом могао је да потиче из сасвим нецрквених круга и
нецрквених разлога. Алексеј Јудин, католички новинар који ради
по архивама КГБ-а овако описује и разлоге његовог ослобађања
1928. „Разлог објашњавају материјали саслушања из 1935. године,
где је отворено речено да је владика сарађивао са иследним орга-
нима. Очито је да је на такву сарадњу био приморан после хап-
шења 1928. године”.10

8  O познатом лењинградском митрополиту Никодиму (Ротову), о коме неретко

говоре као о тајном католику, савремени публициста (уз то, не тајни, него отворени
унијата) Јаков Кротов написао је: „У католицизму је митрополит Никодим волео
власт, а не светост” (Кротов: „Рецензија на књигу Малахи Мартина: „Ватикан” //
Хришћанство у Русији. 1995. бр. 3, стр. 51).
9  Волков С. Последњи у Тројицкој Лаври, Москва – Санкт Петербург, 1995. стране
152–153.
10  Јудин, нав. дело.
 99

Година 1928. је година почетка општења тог православног

архијереја са бискупом Неве. Године 1935. иследник ће директно
рећи Вартоломеју: „Имали сте задатак да обрадите Невеа, а у
ствари ви сте са Невеом сарађивали у борби против совјетске вла-
сти”. О томе говори пресуда од 17. јуна 1935: „По подацима претхо-
дне и судске истраге, установљено је да је Ремов, као тајни сарад-
ник НКВД, не једном имао сусрете у току 1934. и почетком 1935. са
незваничним представником Ватикана у Москви, Невеом, систе-
матично му саопштавајући, кршећи службену дужност, усмено и
писмено клеветничка и провокациона сведочанства о тобожњем
прогону религије у Совјетском Савезу”.11
Према томе, први контакти Вартоломеја Ремова са католичким
бискупима почели су по задатку НКВД. Затим се, можда, у њему
пробудио и лични (духовни, интелектуални) интерес према като-
лицизму. Владика Вартоломеј није служио НКВД–у по савести,
него из страха. И зато, користећи се тајном дозволом да контактира
са странцима, он им је већ по својој иницијативи предавао тачне
информације о прогону верника у СССР–у (како је касније чинио и
митрополит Никодим Ротов)
Управо зато је пресуда Ремову, по мерилима почетка тридесе-
тих, „била тако сурова: не прогонство и логор, него стрељање. И
то без обзира на чињеницу да је Ремов иследницима саопштио
имена људи с којима је општио, као и њихове речи и дела тумачена
као антисовјетска: „Овде је неопходно приметити ту тужну чиње-
ницу да је највећи део изјава, које су теретиле ухапшене, у истрази
добијен од самог Ремова”.12 Тако је, на пример, он дао повода за
оптужницу о антисовјетској делатности бискупа Невеа: „У јесен
1934. Неве је предложио Ремову да нађе доказе, макар и посредне,
о учешћу комуниста у убиству француског министра Луја Бартуа,
назначавајући да му је то неопходно ради борбе против совјетске
власти” (из закључка оптужнице).
Да ли ће Католичка црква испунити жељу монсињора д’Ербињи
и канонизовати архиепископа Вартоломеја Ремова – не знам. На

11  Јудин, нав. дело.

12  Тамо
100

крају крајева, то је унутрашња ствар католичке цркве. Али уну-

тар Руске Православне Цркве „иницијатива садашње заједнице
Високо–Петровског манастира” треба да буде заустављена. Чудно
је што сама Православна Црква о тој иницијативи сазнаје из като-
личког часописа.
Само Бог може да буде судија владици Вартоломеју. Земаљска
Црква, прослављајући овог или оног свог члана, указује на његов
живот као на пут за подражавање, пут ка светости. Тешко да так-
вим путем може да се прогласи пут владике Вартоломеја – пут тај-
ног преласка у језуитизам и тајне сарадње са НКВД.

Са руског: Владимир Димитријевић

Додатак од приређивача зборника:

„Протестантизам ’источног обреда’”

У књизи М. Стахович „Фатимска јављања Божје Мајке: утеха
Русије” наводи се занимљива чињеница: Године 1931, 5. фебру-
ара, бискуп д’Ербињи, представник комисије „Pro Russia” (рим-
ског) Источног института, близак папи, с којим се сретао свако-
дневно, писао је у Москву бискупу Неве о свом пројекту да се за
Русију као патријарх изабере владика Вартоломеј, који је тајно пре-
шао у католицизам. Тај избор, уз „садејство” Рима, би се могао ост-
варити сакупљањем потписа православних епископа. Благодарни
„изабрани” кандидат би потписао унију, а Русија би, као одго-
вор на штедри гест Рима, добила дар: мошти Светог Николаја
Чудотворца!” (стр. 23–24).
У књизи професора Лионских католичких факултета и савет-
ника конзулата Француске при Ватикану А. Ванже (у другој тран-
скрипцији – Анже) каже се да је „апостолски админситратор”
Москве П. Неве добио од Мишела д’Ербињи пуномоћје да онима
који из православља прелазе у католицизам одобри да у тајности
чувају своју нову конфесионалну припадност.
Занимљиво је и Ванжеово саопштење да му је митрополит
Никодим Ротов причао како је у колегијуму „Русикум” (језуит-
 101

ском оделењу за припрему мисионара „источног обреда”) служио

на антиминсима које је још 20–их или 30–их година бискуп Неве
послао бискупу д’Ербињи.
С тим у вези веома је озбиљно саопштење објављено у католич-
ком издању у „Nationac Catholic Reporter”и које се позива на књигу
„Passion and Ressurection: The Greek Catholic Church in Soviet Union”,
према коме је лењинградски митрополит Никодим имао инструк-
ције папе Павла VI, да шири католицизам у Русији и био тајни
католички бискуп, који се крио под маском православног архије-
реја. Према саопштењу „Радио Ватикана”, патер Шиман у часо-
пису језуита „Чивилта католика” тврди да је митрополит Никодим
отворено подржавао „дружбу Исусову”, с чијим је многим члано-
вима имао најприсније пријатељске везе. Тако, на пример, шпан-
ски језуита – свештеник Мигуел Аранц био је позван од стране
Митрополита Никодима да држи предавања у Лењинградској
духовној академији (70–их година), и тако је постао први језуита
који је држао предавања у православној образовној установи у
Совјетском Савезу.
Митрополит Никодим је превео на руски језик текст „духовних
вежби” Игнација Лојоле – оснивача „Дружбе Исусове” и, као што
пише патер Шиман, увек их је имао код себе, а према М. Аранцу
стално се занимао „за духовност језуита” („Истина и живот”,
2/1995, стр. 27).
У том католичком часопису „Истина и живот” (стр. 26) наводе се
карактеристичне успомене свештеника–језуита Мигуела Аранца
који је, по благослову митрополита Никодима, служио „литургију
источног обреда” у личној Никодимовој капели у Лењинградској
духовној академији, при чему је прислуживао „будући владика
Кирил – тада је био у чину ђакона” (као што је познато, митрополит
Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита
Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму
и обновљенству.) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да
се причешћује са православним клирицима („Истина и живот”,
2/1993, с. 27).
Додајмо да је митрополит Никодим магистрирао са темом о
понтификату римског папе Ивана XXIII, а умро је изненада у сеп-
тембру 1978, на аудијенцији код новоизабраног папе Ивана Павла
102

I, у чему се може видети указање одозго на оно чему је стремила

душа овог познатог митрополита–екуменисте.
Па ипак, неопходно је уочити да појам „тајни католик” не пре-
тпоставља формални раскид с Православном Црквом. Тајни пре-
лаз у католицизам значи нејавно примање духовног лица у крило
тзв. „Васеленске цркве”, то јест у евхаристијско општење и јерар-
хијску везу са римским епископом (папом); при том се наставља
служење у Православној Цркви у постојећем чину и дужности са
циљем постепеног развијања међу парохијанима и, ако је могуће,
међу свештенством, симпатија према Западној „Мајци – цркви”.
Још почетком XX века папа Пије Х разрешио је да се у унију при-
мају православни свештеници с тим да остану на местима која зау-
зимају при православним храмовима, под јурисдикцијом право-
славних епископа и петроградског Синода; на Литургији је било
дозвољено да се не чита „Filioque”, да се не помиње папа, могао је да
се помиње Синод, итд. (К. Н. Николајев, „Источни обред”, Париз,
1950, с. 62).
Управо Тајно унијатство појединих свештеника или чак епис-
копа по замисли ватиканских аналитичара мора да обезбеди дело
уније са тзв. „Римским престолом”. Тој унијатској идеји служи и
идеја коју широко користе филокатолички настројени право-
славци – идеја „два плућна крила” – Православља и католицизма,
који, тобож, чине јединствену Васеленску цркву (један од родона-
челника те идеје – руски религиозни философ Владимир Соловјов
примио је католицизам 1896.) Треба приметити да су ретки слу-
чајеви преласка у католицизам појединаца у предреволуционарној
Русији били сматрани „племићким будалаштинама”, а на народ то
није имало никаквог утицаја.
Рим због својих мисионарских и унијатских циљева у последње
време не настојава на читању Символа вере са додатком „и од
Сина”, када се служи византијска Литургија (папа Бенедикт XIV
још је 1746. рекао да израз „Који од Оца исходи” не значи „само од
Оца”, него имплицитно значи „и од Сина”). Уз то „Источни обред”
Ватикана признаје многолетно поштовање руских светаца који су
прослављени после 1054. по форми римокатоличке канонизације
и допушта, ради криптоунијатских циљева, њихово литургијско
поштовање.
 103

На тај начин, „источни обред” – нови метод мисије Ватикана –

био је пронађен после неуспешних покушаја уније у току протек-
лих векова, када је црквена свест православног народа пре бирала
да се трпи, да се буде гоњено и чак да се умире него да се изда све-
тоотачка православна вера.
У последњим деценијама унионална стратегија Рима у односу
на Русију састоји се у томе да се не треба бавити отвореним
латинским прозелитизмом међу појединим руским „шизмати-
цима” (агресивна мисија и наметање латинства може да изазове
само узвратна антикатоличка расположења у православној сре-
дини, што је веома нецелисходно за идеју „уније” са „Светим прес-
толом”), него да треба ићи на унију по примеру митрополита
Исидора: потчинити римском „првосвештенику” одједном целу
Руску Цркву, остављајући јој право да не прима било који други
латински догмат и да на тај начин сачува своју источну чистоту.
Увек треба памтити да Ватикан никад није заборављао свој
главни, вековни циљ – да римском престолу потчини „источне
шизматике”, или, како би рекли данашњи екуменисти, „сестрин-
ску цркву”.

Са руског: Владимир Димитријевић

104

„Први пут за
хиљаду година...!”
(Папа у Румунији 1999.)
Ако човек пребива у оној истини која је утврђена
на Васеленским Саборима – спасиће се, а ако
одступи и на било који начин сагреши, заувек ће
погинути
Свети Кирило Александријски

У мају месецу 1999. године, на позив румунског председника Емила

Константинескуа и патријарха Румунске Православне Цркве
Теоктиста „први папа – Словен посетио је једину православну
латинску земљу”, како се успело изразио један румунски нови-
нар. Ова посета је преломни моменат у екуменистичким односима
између званичних представника Православне Цркве и папоцен-
тричног римокатолицизма. У граду Букурешту унијатски мислећа
румунска јерархија опет је сакупила снагу за нови, одлучан корак
– „први пут у историји Цркве”, од 1054. године до данас, да дозволи
римском понтифексу да ступи на православно тле. Основни тре-
нуци те посете били су подробно изложени како у румунским сред-
ствима масовног информисања, тако и у светској штампи – одакле
преузимамо сведочанства о том догађају.

Предисторија „историјске посете”

Крајем августа 1998. Букурешт је постао „светска религијска
престоница”1. Овде је организован XII међународни скуп „Народи
и религије” и такозвани „сусрет и молитва за мир”, под нази-
вом „Мир у име Божје”, који су у румунској престоници органи-
зовали представници римокатоличког друштва „Свети Еуђидијо”,
са благословом патријарха и уз настојавање румунског председ-

1  „Adeveraul”, N. 2567, Luni, 31. august 1998. p. 1

 105

ника Емила Константинескуа. Приликом тог сусрета, по тра-

дицији, чији је почетак био у Асизију, 1986. за мир су се скупа
молили представници разних религија (архијереји – углавном
патријарси и архиепископи) скоро свих помесних Цркава (само
Грчка Православна Црква није послала своје представнике на тај
сусрет), који су репрезентовали „официјелно Православље”, моно-
физити, осам римокатоличких кардинала, главни рабин Израела,
секретар Светске исламске лиге, лидери разних светских покрета
за мир и хуманитарци. Тај сусрет се може сматрати припремом за
посету папе Ивана Павла II православној Румунији и као почетак
„историјског помирења између Католичке и Православне Цркве”2.
О томе сведочи чињеница да је тада „ПАТРИЈАРХ ТЕОКТИСТ
ПРВИ ПУТ прешао праг католичке катедрале Светога Јосипа И
УЧЕСТВОВАО У КАТОЛИЧКОЈ МИСИ”3, окружен одушевљеним
и радосним присутницима. „УЧЕШЋЕ СВИХ КАТОЛИЧКИХ И
УНИЈАТСКИХ БИСКУПА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЛИТУРГИЈИ сле-
дећег јутра потврдило је и ојачало ту нову атмосферу узајамног
поимања. То се десило први пут у историји Цркве”4.
Из чињеница да је мноштво православних Румуна добро поло-
жило испит из непознавања своје православне вере (како је пока-
зао молитвени међународни сусрет у самом центру Букурешта),
румунски епископи су се уверили да је румунски народ већ спре-
ман да сретне „у име Господње долазећег” римског првосвеште-
ника, према изразу самог румунског патријарха5. Чак се десило
нешто више: „узбуђење верника” у току међународног сусрета „за
време католичке и православне литургије” сведочило је у исти
мах како и о заједничком спомену на страдање, тако и о прекиду
непријатељства. За време конгреса православни епископи су се
много пута сретали са унијатским и другим инославним пред–
ставницима. ПАТРИЈАРХ И УНИЈАТСКИ МИТРОПОЛИТ СУ СЕ
СРЕЛИ ДА БИ ИЗЈАВИЛИ ДА СУ ОД ТОГ ТРЕНУТКА ОДНОСИ

2  „Romania Libera”, 2563, Luni, 31. august 1998. p. 1

3  Очито, новинар је имао у виду присуство без примања католичког причешћа.
4  Cauttrucci, ibid. Подвучено овде и у осталим цитатима, аут.
5  Из беседе изговорене 7. маја 1999. године пред саборним патријарашким храмом,
после заједничке молитве. Одломци су били објављени у румунским новинама.
106

ИЗМЕЂУ ДВЕ ЦРКВЕ ПОЧЕЛИ ДА СЕ МЕЊАЈУ „ЈЕР ЈЕ ЛЕД

КРЕНУО”6.
„КРЕНУВШИ” на међународном симпозијуму „Народи и рели-
гије”, „лед” неприхватања јереси се буквално „истопио” на сле-
дећем кораку – када је папа римски посетио Букурешт. Нажалост,
ово „отопљавање” које, по правилу, иде одозго наниже, захва-
тило је и сам „народ Божји”, који је, по незнању или због небриге,
помешао ПОСЛУШНОСТ САБОРСКОМ ГЛАСУ ЦРКВЕ СА
ПОСЛУШНОШЋУ СВОЈИМ ВОЂАМА КОЈИ ОДСТУПАЈУ ОД
ЊЕНИХ САБОРНИХ ОДЛУКА. Одступништво од истине се збива
такође постепено, као и освештавање Истином – човек иде или
одоздо нагоре, у правцу светлости, или надоле, у бездан, мада је
то кретање скривено од његових очију. Према духовним законима,
онај који се пење све више увиђа своју греховност и плаче да би био
помилован, а онај који пада све више слави и ликује зато што верује
да је „у праву”. И што се човек више удаљава од мерила црквене
истине – богонадахнутих саборних канона Свете Цркве, то све
више он своје грешке прихвата као истину, у складу са мерилима
овога света који лежи у злу. У том смислу у Букурешту је начињен
још један одлучан корак напред према „стварању једне, сада још
увек раздељене Христове Цркве” 7, АЛИ НЕ ПУТЕМ ПРИЗИВАЊА
ОНИХ КОЈИ СУ ОД ЦРКВЕ ОТПАЛИ ДА СЕ ПОКАЈУ, НЕГО
ПУТЕМ „ПРИСАЈЕДИЊЕЊА” ЦРКВЕ ОНИМА КОЈИ СУ ОД ЊЕ
ОТПАЛИ. Чудан пут, заиста, али једини који не вређа велику гор-
дост јеретика...
Све посете и све заједничке акције два првосвештеника логичка
су последица такозване Баламандске уније (заједнички доку-
мент потписан од стране представника Ватикана и низа помес-
них православних цркава у Баламанду у Либану, 17 – 24. јуна
1993.), чији је циљ да се нађу нови путеви ујединења римопапизма
са Православљем. Та победа ватиканске дипломатије успешно
је довела православне екуменисте до, за православну еклиси-
ологију бесмисленог, признања да су Римска црква, која је у XI

6  Тамо
7  Тамо
 107

веку отпала од васеленског Православља, и Православна Црква

Христова „Црква – сестре”. Смисао последњег појма укључује у
себе признање од стране православних да у „свакој Цркви постоји
благодат и спасење”8 и „пошто смо ми узајамно скинули ана-
теме, из тога треба извући БОГОСЛОВСКЕ И ЕКЛИСИОЛОШКЕ
ПОСЛЕДИЦЕ таквих убеђења у светским, размерама”9, по мишљу
швајцарског митрополита Дамаскина (Цариградска патријаршија).
Посета Румунији од стране папе римског биће још један корак
ка отварању таквог уверења и стварању екуменске платформе
за будуће сједињење двају „у историји сагрешивших” „Цркава –
сестара”, а затим и осталих инославних заједница, које себе нази-
вају црквама.

Карактер и циљеви посете

„Духовни празник” почео је још на аеродрому „Бњаса” од поздрава
које су архијереји и свештеници разменили пред читање Символа
вере, то је израз пуног (укључујући и евхаристијско) јединство у
вери. Цитираћемо уреднички текст Лелије Мунтјану, под насло-
вом „Литургија на отварању” (новине „АДЕВАРУЛ”): „Приликом
целива у рамена, која су два архијереја – свети отац и свеблажени
патријарх – разменили током сусрета – у једном трену ујединили
су се хришћански Запад и Исток. „Христос између нас”, прошаптао
је Иван Павао II, додирујући уснама свештене одежде Теоктистове.
„И Јесте и биће”, тако је одговорио Теоктист, додирујући уснама
свештене одежде Ивана Павла II10.
Екуменистички дух папске посете пројавио се још на самом
почетку, осетивши се веома у поздравној речи румунског пред-
седника Емила Константинескуа који је, ослањајући се на екуме-

8  Речи жупника Димитрија Салбаса, папског представника у Баламанду, (погле-

дај весник „Католик”, орган паписта у Грчкој, бр. 2705/20. јул 1993, страна 2 (ана-
лиза Баламандског споразума).)
9  „Епискепсис”, бр. 488 од 31. јануара 1993, стр. 11–12. Беседа митрополита
Дамаскина објављена под насловом „Достојанства апсолутних Цркава и њихово
поимање спасења”, изговорена поводом добијања почасне екуменистичке награде
„ABT EMANUEL HEUFELDER” у бенедиктинском манастиру „Naideraltaich.
10  http: //adevarul/kappa.ro/
108

нистичко богословље, назвао је римокатолицизам и правосла-

вље „двама плућним крилима Европе”11. „Први пут та два плућна
крила дишу скупа ваздух братске нормалности и опште наде”,
изјавио је Константанеску. „НЕКА СЕ ТО ИСКУСТВО ПРЕТВОРИ
У ТРАДИЦИЈУ НА КОРИСТ СВИХ СЛЕДБЕНИКА ИСУСА
ХРИСТА!”
Одмах после председника папи се обратио и патријарх Теоктист.
„С БОЖЈИМ БЛАГОСЛОВОМ СТУПИЛИ СТЕ НА РУМУНСКУ
ЗЕМЉУ, ВАША СВЕТОСТИ”, биле су прве речи православног
јерарха упућене римском понтифексу. У својој беседи патријарх
је „црквом сестром назвао не само Рим који је отпао од васеленске
Цркве и, у складу с тим, унијате под његовом јурисдикцијом (који
се називају још и грко–католици), него се сетио и осталих „Цркава
– сестара” у Румунији”12.
Према патријарху Теоктисту, „по Божјој вољи” у том часу оба
архијереја су имала могућност да се „СКУПА УТЕШЕ КРОЗ
НАШУ И ВАШУ ЗАЈЕДНИЧКУ ВЕРУ, по мисли апостола Павла”,
да би се радовали они који су „дубоко растужени по делима у
нашој Цркви”, и да скупа „благовесте ОНИМА КОЈИ ПОЛАЖУ
НАДУ У НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛО”. О каквој „заједничкој
вери”, „нашем делу” и „заједничкој благовести” говори румун-
ски патријарх? Да ли је он у своје изразе сместио јасан догмат-
ски и вероисповедни смисао? Ако са римокатолицима имамо
„једну и исту веру” и „заједничку благовест”, да ли то подразумева
римске догмате о исхођењу Светог Духа и од Сина (filioque), пап-
ском првенству и непогрешивости, учење о чистилишту, догмат
о непорочном зачећу Пресвете Богородице, учење о тварној бла-
годати, прелешћу унакажено „духовно искуство” римокатолич-

11  Такав метафорички израз користе „православни” јерарси. Тако, на пример,

цариградски патријарх Вартоломеј тврди да су Православље и папизам „два
плућна крила Тела Христовог” („The Orthodox Church””, фебруар 1993, страна
6.) 0 тој основној еклисиолошкој истини говорио је цариградски патријарх у поз-
дравном слову кардиналу Едуарду Касидију на храмовном празнику у Фанару, 30.
новембра 1992. (Епискепсис бр. 1,1–15. јануар 1993. год, стр. 14).
12  „Romani sunt o punte intre Orient si Occident – discursul Fericitului Psrinte
Patriarh Teoctist pe aeroport” – „Romania/Libera”, 8. IV 1999.
 109

ких аскета и мистика? Ако то значи то, онда су патријархове

речи јавна проповед јереси, која је саборно осуђена од стране
Православне Цркве два пута – на саборима у Цариграду 879 –
880. године и 1054. године, и разобличена у богословским радо-
вима низа Светих Отаца Цркве. Ако су та слова израз „ЦРКВЕНЕ
И ПОЛИТИЧКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ”14, ако патријарх није хтео
да каже управо то што је рекао, него је хтео да остави „ДОБАР
УТИСАК НА ЕВРОПЉАНЕ”13, какав је понижавајући компромис
с православном вером начинио тим блиставим вербалним коке-
тирањем први међу румунским епископима?
ЕКУМЕНИСТИЧКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА У АКЦИЈИ – ето како
је на најбољи начин могуће окарактерисана богословским језиком
папину посету Румунији. То је био корак ка постепеном остварењу
неправославног јеретичког погледа смештеног у поменути бала-
мандски текст, да су римокатоличка и Православна Црква „сес-
тринске” са подједнако дејственим благодатним Тајнама.
Римокатолички представници су изразили суштински циљ
овако: „Није реч само о пастирској посети католицима, него и о
ЕКУМЕНСКОМ СУСРЕТУ ОГРОМНОГ ЗНАЧАЈА, О ЈЕДНОМ
ОДЛУЧНОМ КОРАКУ У ДИЈАЛОГУ СА ПРАВОСЛАВНИМА
НА ПРАГУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА ПРИПАДНИКА ЈЕДНЕ,
АЛИ ЈОШ УВЕК ПОДЕЉЕНЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ. ВЕРУЈЕМО
ДА ПОСЕТА ПАПЕ ИВАНА ПАВЛА II УДАРА ПЕЧАТ УЛАСКУ
ЕКУМЕНИЗМА У НОВУ ФАЗУ, у којој ће општење и узајамно
посећивање предстојатеља хришћанских Цркава и папе играти
значајну улогу”14.
Папина посета Румунији ће несумњиво дати нови снажни
импулс богословском дијалогу између „сестринских Цркава” и
ствараће „братску атмосферу” између православних хришћана
и отпалих од Цркве унијата, а „ПОДСТАЋИ ЋЕ И СТВАРАЊЕ
НАЦИОНАЛНОГ САВЕТА ЦРКАВА”, што је мисао коју је иска-
зао сам папа обраћајући се патријарху Теоктисту после заједничке
молитве у патријаршијској саборној цркви.

13  „Присуствовање није саслуживање”. „Црквени весник”, бр. 10, мај 1999.
14  Cauttrucci, „A. Un mesaj de pace...”
110

Занимљив је напис о посети објављен у италијанским нови-

нама „Република” који открива један од закулисних циљева исте.
„Пут у Румунију је био генерална проба, коју је разредио румун-
ски патријарх Теоктист. Била је припремљена тако да се свиди
патријарху московском и све Русије Алексеју II”15. Годину дана пре
посете Румунији, подсећају новине, Иван Павао II је као свој циљ
поставио посету „Трећем Риму” – Москви, и, на крају, тај циљ је
сада близу. Посета папе Ивана Павла II Румунији отвара врата „за
посету римског првосвештеника Москви”, изјавио је пред нови-
нарима ватикански представник за штампу Јоаким Наваро Валс.
„Папина посета не само да отвара двери – она је ПРОБОЈ НА ПУТУ
КА ИСТОРИЈСКОЈ ПОСЕТИ ПАПЕ МОСКВИ”. Она може да
постане „ПРВА У НИЗУ ПАПИНИХ ПОСЕТА ПРАВОСЛАВНИМ
ЗЕМЉАМА”16, сматра секретар за штампу Валс. Оцењујући папину
посету Букурешту, други представник Ватикана је подвукао да је
папи, први пут после „велике шизме” 1054, успело да „САГРАДИ
МОСТ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА”. По његовом мишљењу,
занимање које су друге Православне Цркве показале према папи-
ној посети Румунији, отвара пут ка јединству свих који верују у
Христа. Папски нунције вели: „Сада је наш проблем ДА ЛИ ЋЕМО
УСПЕТИ ДА НАЂЕМО ПУТ У МОСКВУ”17.

„Канонско” гажење канона?

Како се десило да епископи – екуменисти, носиоци највише
црквене власти, који себе погрешно сматрају извором и мерилом
каноничности, нарушавају каноне? Они себе не осуђују због нека-
нонских поступака. А ако се неко од њихове сабраће или од оних
„малих” у Цркви усуди да укаже на њихове грехе, одмах му одго-
варајући окривљујући га за непослушност и подривање поверења
према црквеној јерархији и навођењу на раскол.
Авај, приликом посете папе Румунији, пред ослепелим очима

15  Cit prema www.rusk.ru

16  ENI, бр. 9, 21–мај 1999, Интервју дат 9. маја. Од православне информативне
службе „Руска линија” сазнаје се да ће председник Грузије Едуар Шеварнадзе поз-
вати папу у посету Грузији, и да папа хоће да обиђе Кавказ.
17  www.rus.ru, види горе.
 111

хиљада присутних, румунски архијереји, почев од патријарха,

погазили су низ канона свете Православне Цркве:
1. Апостолско правило 45: „Епископ, или презвитер, или ђакон
који се само МОЛИО СА ЈЕРЕТИЦИМА, да буде одлучен. АКО ИМ
ДОЗВОЛИ ДА ЧИНЕ НЕШТО КАО СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИ:
ДА БУДЕ СВРГНУТ”.
2. Апостолско правило 65: „Ако неко од клира, или световњака,
у синагогу јудејску или јеретичку уђе да се помоли: да буде свргнут
из свештеничког чина, и одлучен од црквеног општења”.
3. Правило Лаодикијског сабора 33: „Не треба се молити са јере-
тиком, или одлученим”.
ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ С ПАПОМ. ЊЕГОВИМ
КАРДИНАЛИМА И СВЕЋЕНИЦИМА ТРАЈАЛЕ СУ У ТОКУ ТРИ
ДАНА ПОСЕТЕ, како и у православном саборном храму, тако и
у римокатоличком храму Светог Јосипа. Сада су у грех били уву-
чени и верници Румунске Православне Цркве, који су у општењу
са Синодом и клиром. Последњег дана папине посете румунски
патријарх је скупа са члановима Синода Румунске Цркве одслужио,
У ПРИСУСТВУ ПАПЕ, литургију наједном од тргова Букурешта.
Затим је папа у једном од букурештанских паркова одслужио мису
у присуству патријарха и православних архијереја. И на суботњој
миси у храму Светог Јосипа присуствовао је молдавски митропо-
лит Данило, који сматра дијалог са „сестринском црквом” једним
од основних циљева екуменистичког „православља”. Литургији
је присустовало око сто хиљада људи, а већина су били – право-
славни хришћани18.
Речи патријарха Теоктиста на крају тог „празничног”дана су
створиле су мучан утисак. Како је природно било очекивати пра-
вославне речи од православног патријарха и како је мучно и ружно
било чути другачије речи (редакција поседује оригинални аудио–
запис патријархових речи, одакле смо и узели следеће цитате):
1. Патријарх Теоктист сматра да су се ПРАВОСЛАВНА И
РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА УВЕК НАЛАЗИЛЕ У НЕВИДИВОМ
ОПШТЕЊУ. Адије додао: „А ми се сала молимо и пребивамо у

18  ENI, ibid.

112

јединству са светом Црквом од века и до века. Парадоксално, за

време литургије, коју служимо данас, ми сви преживљавамо, с
једне стране, радост од сусрета са Вашом Светошћу, А СА ДРУГЕ –
БОЛ ЗБОГ ЈОШ УВЕК ПРИСУТНЕ ПОДЕЛЕ И НЕМОГУЋНОСТИ
ДА СЕ ПРИЧЕСТИМО ИЗ ИСТЕ ЧАШЕ”.
Питамо се – шта је препрека видивом општењу? Уз такво јасно
изражено еклисиолошко једнодушје православних екумениста са
папистима тај бол остаје само због страха пред народом Божјим,
страха да се до краја не растајни „тајна безакоња”, која се обавља иза
његових леђа, пошто у Румунији постоји јак антиекуменистички
покрет, носилац дубоке црквене свести и бодрог духа. Да је дошло
до те фазе, смутила би се савест многих који се мире са званичном
црквеном политиком (то јест, да је дошло до пуног евхаристијског
општења, нап. прев.) па би то довело до значајног преласка верника
чак и међу румунске старокалендарце.
2. Патријарх Теоктаст се одрекао ИСТИНЕ ПРАВОСЛАВНОГ
ЦРКВЕНОГ ПРЕДАЊА када је проповедао непостојеће „зајед-
ничке темеље” истоветности Православне Цркве и Ватикана.
Измишљање „сестринске цркве” захтевало је да се стане на пут
„УВАЖАВАЊА КОЈЕ ПРОИСТИЧЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ДРУГОЈ
ТРАДИЦИЈИ”. Ову тврдњу оповргава практични живот саме
Румунске Патријаршије. На пример, у брашковатској старокален-
дарској парохији званичне црквене власти шире тврдњу да су пра-
вославна браћа традиционалисти секта, која се држи „старозавет-
ног закона” а да је римокатоличка вера Ватикана најбоља, јер преко
ње ће Румунија бити примљена у НАТО. Где је ту љубав „према
другој традицији”, нарочито кад се зна да је та друга традиција,
држања православног календара, била заједничка свим Румунима
до 1924. када је некаконски уведен нови календар у Румунију, да би
се заузврат добио статус Патријаршије?
3. Патријарх Теоктист ПОСРЕДНО ЗА ГРЕХ ОКРИВЉУЈЕ
СВЕТЕ ОЦЕ ЦРКВЕ који су открили јеретичку суштину низа
латинских догмата и богословских учења (довољно се сетити
Светих Фотија и Марка Ефеског). Уз то, румунски патријарх
приписује „сестринским црквама” некакав заједнички „грех
подељености”. Ево његових речи: „Постајање свесним ГРЕХА
ПОДЕЉЕНОСТИ доводи до зближавања и ВАСПОСТАВЉАЊА
 113

ЈЕДИНСТВА У ВЕРИ, покреће напред екуменски покрет и јавља

се, без сумње, КАО ДАР БОЖЈИ СВИМ ХРИШЋАНИМА НАШЕГ
ВЕКА”. Румунска патријаршија је, по речима патријарха Теоктиста,
„била и остаје активна у том смислу” у екуменском покрету. Она се
радује „екуменском открићу, које је извршио II Ватикански кон-
цил, који је открио и потврдио суштинске вредности вере, коју
чува Православна Црква, као саборна и битна Помесна Црква”. У
тој својој тврдњи православни патријарх показао се као усрднији
римокатолик од многих римокатолика који II Ватикански концил
сматрају недопустиво модернистичким, па чак и јеретичким19.
4. Патријарх Теоктист је такође обесмислио и одрекао се од приз-
вања православне хришћанске и апостолске цркве да проповеда
покајање (упореди Мт. 3, 2; Мк. 1, 15; Лк. 13, 3–5; нарочито Д. Ап.
3, 19) и привођења инославних и нехришћана у њено спасоносно
окриље, Тело Христа Спаситеља. „Дела прозелитизма не доводе ни
до чега другога осим до ТРОВАЊА ОДНОСА ИЗМЕЂУ ЦРКАВА,
и изазивају непријатељство и нељубав међу народима”, изјавио је
патријарх. Шта значи таква пракса? – Престанак привиђења у крило
Цркве заблуделих, насилно отргнутих, чак и још више – забрану да
се примају, крштавају и миропомазују они који од инославни хоће
да пређу у Православље, јер то „трује” екуменистичку љубав. Циљ
ове „љубави” је све, осим спасења људске душе. Или, како је рекао
један од угледних екумениста Румунске патријаршије, митрополит
Данило Молдавски, „НЕОПХОДНОСТ СПАСАВАЊА ЖИВОТА
НА ПЛАНЕТИ САДА ЈЕ ПОСТАЛА ВАЖНИЈА ОД СПАСЕЊА И
ВЕЧНОГ ЖИВОТА ЧОВЕЧАНСТВА”20.
5. Патријарх Теоктист не сматра Римску цркву јеретичком и
отпалом од Свете Цркве Христове. Својевремено патријарх цари-
градски Атинагора, који је самовољно скинуо саборну анатему са

19  „Екуменско откриће” које тако усхићено поздравља патријарх Румунске

Православне Цркве, између осталог садржи и следећу тврдњу: „Свети Дух не
одбија да силази на остале (нехришћанске, нап. аут.) религије као средство спа-
сења” (погледај „UNITATE REDINTEGRATIO” и „CATECHESI TRADENDAE”).
20  Ideal si criza in Miscarea ecumenica. Ecumenism spiritual si ecumenism secularizat.
– „Vestito ul Ortodoxei”, anul XI, nr. 218–219, 31 ianuarie 1999. pp 1–2 (Весник
Румунске Патријаршије)
114

Римске цркве 1965, уопште није признавао постојање јереси, твр-

дећи да „нигде не види јереси, него само делимичне истине21. У
својој беседи пред патријаршијским саборним храмом патријарх
Теоктистје у име „своје” помесне Цркве објавио: „У ЛИЦУ ВАШЕ
СВЕТОСТИ ПРИМАМО И ПОШТУЈЕМО ХРИСТОВУ РИМСКУ
ЦРКВУ, која је основана на проповеди и мучеништву славних апос-
тола Петра и Павла. ПОШТОВАЊА ДОСТОЈНА РИМСКА ЦРКВА
учествовала је у великим догађајима и саборним решењима непо-
дељене Цркве првог миленијума”22. Папа му је одговорио: „Желимо
вам, више од свега, да расте разумевање међу онима који укра-
шени именом хришћана – ПРАВОСЛАВНИМА, КАТОЛИЦИМА
РАЗНИХ ОБРЕДА И ПРОТЕСТАНТИМА РАЗНИХ КОНФЕСИЈА
– да нарасте квасац јединства и хармоније у вашој земљи и на целом
европском континенту”23. Коментар је сувишан.

Однос верујућег народа према догађају

Мада су средства масовног информисања са фарисејском гордо-
шћу трубила о „изабраности” румунског народа и стално рекла-
мирала масовно поклоњење папи, велики део Румуна је схватао
истински смисао те посете.
Па ипак, широки пут „хришћанства” без крста, „хришћанства”
које се одрекло Христа, показао се као неупоредиво примамљи-
вији за већину. Како другачије објаснити еуфорично доживљавање
папске посете у маси народа која формално исповеда православље,
дивље узвике „VIVAT PAPA!” („ЖИВЕО ПАПА!”) и „UNITATE!”
(„Ујединење!”), махање ватиканским заставама? Одговорио им је
папа Иван Павао II, који је скоро све говорио на румунском, ука-
зујући Румунима на потребу да „трпе”. Румунска редакција радија
„Слободна Европа” скоро читаву посету је директно преносила.
Анкетирано је много православних, међу којима је било и оних
из провинције. Ево типичне изјаве, коју је дао учитељ из града

21  Оливије Клеман, Разговори са патријархом Атинагором, „Живот с Богом”,

Брисел 1993, стр. 301 – 302.
22  „La Catedrala Patriarhala LPF Teoctist a cerut sprijinul Papei pentru incetarea
razboiului din Iuogolsvia” – Ziua ONLINE, 8. мај 1999.
23  Id. Papa a multumit romnilor pentru primires de la Patriarhie.
 115

Фокшане Јоан Манола: „Без обзира на то што смо православни,

верујемо да је то изузетан догађај, јер је папа први пут ступио на
православно тле. Верујем да је то још један важан корак целог
хришћанског света, а чињеница да се то збило у Румунији је добар
знак за Румуне. У будућности, наша деца ће у уџбеницима историје
учита да се једна од најважнијих акција хришћанског јединства
између католика и православних збила у нашој земљи”24.

***
Плуралистичка свест савременог човека већ се навикла на ново-
пагански систем вредности, који му не намеће нарочите моралне
обавезе, али од њега, у крајњем случају, тражи само једно – да
постане роб оне слободе коју му нуде, да постане потпуно „осло-
бођени” поданик империје „новог светског поретка” која се већ рађа.
У њој има места и за „православно хришћанство”. Али за хришћан-
ство БЕЗ ХРИСТА. Њему великодушно допуштају да украшава
критеријуме или, тачније, рекламно–ласкаве етикете савременог
човечанства: „демократија”, „људска права”, „толеранција”, „европ-
ске вредности”, „прогрес”– Хришћанство још увек може да се упо-
требљава као „културни језик” једне цивилизације која се више
уопште не интересује за бит тог хришћанства. Савремена „гра-
матика” тог „језика” назива се екуменизам. Њена правила, раније
или касније, биће наметана свим хришћанима, који ће бити при-
моравани да је усвоје. Светски савет „цркава” није једина „школа
за учење језика”. Центара је много – Ватикан, Стамбол, а сада и
Букурешт. Ова лекција је била прилично красноречива.
Па ипак, ужасава то што ће, по мери усвајања те „граматике”,
човек све више напуштати истински језик Хришћанства – свето
Православље, а све даље ће бити и срж Хришћанства – ВЕЧНО
ЖИВА ЛИЧНОСТ БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Без кога су на пропаст
осуђене не само човекове наде на правду, мир, јединство, љубав,
него и само човеково човештво.
П. С. („ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА”, бр. 16/1999.)
Са руског: Владимир Димитријевић

24  Luca Iliescu. Vizita Papei a produs un pelerinaj in masa. – Ziua Online, 8. мај 1999
116

Наталија Нарчинцка
Активност Ватикана
на територији Русије:
Геополитични аспект

Питање римокатоличког прозелитизма на канонској територији

Руске Православне Цркве једна је од најозбиљнијих препрека за
успостављање нормалних односа између две цркве. Католичка
страна сада потпуно пориче сам појам прозелитизма, сводећи га
само на примамљивање људи из једне хришћанске заједнице у другу
подмићивањем и другим нечасним методама. Ватикан непрестано
тврди да има право да проповеда међу неверујућима, позивајући
се на саму „мисионарску природу Цркве” која мора да проповеда
„где год је то могуће”, како је изјавио дон Бернардо Антониони у
новинама руских католика „Светлост Еванђеља”. Али, католици не
долазе у Индију, Кину и Јапан, где простор за проповед постоји,
него баш у Русију – земљу хиљадугодишње хришћанске културе,
где је Еванђеље давно проповедано и где га Православна Црква и
данас проповеда.
Поглавар руских католика Тадеуш Кондрушевич, надбискуп,
у интервјуу датом италијанским новинама „Авенире” 18. марта
2002. сматра да је Руска Црква забринута због тога што пастирска
делатност римокатолика „може да опустоши православне цркве”.
А кардинал Валтер Каспер, челник Понитификалног савета за
промицање јединства кршћана (!) уопште се није либио да каже:
„Руска Православна Црква осећа сопствену пасторалну и еванге-
лизацијску слабост и због тога се боји католичког присуства, које
је у суштини ефективније на пастирском нивоу, мада је мање по
бројности” („Чивилта католика”, 18. март 2002.)
 117

У чему се изражава ефективније пастирство католика? У скан-

далима, који су обрукали римокатоличку јерархију у САД? У
узвишенијем хришћанском животу њихове пастве у Русији или у
западним земљама, где су храмови празни, а содомија и порногра-
фија победнички газе улицама као тријумф демократије и слободе
личности, а хришћански критеријуми су категорички избачени из
свих либералних клишеа друштвеног развоја? На самом Западу
усамљени гласови (немачки философ Гинтер Рормозер) директно
указују на пропаст хришћанске културе и дехристијанизацију
као на главни узрок моралне и политичке деградације народа као
субјекта светске историје. Због чега римска пастирска делатност
нема никаквог успеха на канонској територији саме Католичке
цркве – на Западу? Сви признају да Запад постаје још дубље секу-
ларан и атеистички.

Мало историје католичког „присуства”

Још је патријарх англосаксонског историјског мишљења Арнолд
Тојнби признао да је Русија туђа Западу не због њеног тобожњег
експанзионизма или, како непрестано понавља, чак и сада,
Збигњев Бжежински, „неискоренивих спољнополитичких амби-
ција”, него због своје „упорне привржености туђинској цивилиза-
цији, чак до доба бољшевичке револуције 1917. године – све време
је „варварско обележје” Русије била византијска цивилизација
источно-православног хришћанства”1.
Очито, ништа се није променило ни у столећу „људских права и
грађанских слобода”. Иван Иљин је у праву: никаква служба Русије
заједничком прегнућу Европе не мења те односе – ни ослобођење
Европе од Наполеона, ни спасавање Аустрије 1848. или Француске
1875. Додајмо, ни ослобођење Европе од Хитлера, па чак, на крају,
ни самопоништавање Русије као велике државе, које су обавили у
Запад заљубљени руски либерали, да се сирота Европа не би нечег
прибојавала. Како је Иљин огорчено писао, „Русија и словенство
су „полуварварска празнина” коју треба евангелизирати или обра-

1  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје,

Москва 1996, стр. 105, 157.
118

тити у римокатолицизам, „колонизовати” (буквално) и цивили-

зовати; у случају неопходности она се може и мора искористити...
ради својих... циљева и интрига; али, увек и свагда – треба је на све
могуће начине слабити”.
Како? У области политике савете нуди неуморни Бжежински,
који у књизи „Велика шаховска табла” Русију назива „црном рупом”
и на свакој страници истиче културну инфериорност Руса и право-
славних Словена пред западним народима. Овде се користи и хеге-
ловска теорија о историјским и неисторијским народима, нетр-
пељивост Фридриха Енгелса, који је предосећао ишчезнуће анти-
историјских Словена и иманентно реакционарног руског народа.
Традиција оваквог начина мишљења међутим, не траје сто педесет
година, него хиљаду, а на њој је прилично радила управо Римска
црква са својом „мисијом”.
Мотив антихришћанства и варварства православних Словена
чуо се још у писму Бернару од Клервоа, надахнитељу првог кри-
жарског рата, које му је упутио краковски бискуп Матија (тај бис-
куп је од 1146. до 1148. позивао на крижарски рат против „руских
варвара”). Русија се у писму представља као огромна јеретичка
стихија, „неизбројна попут звезда”, где „влада другачији обред
еухаристије, где се допуштају и разводи и поновљено крштење
одраслих”. „RUTHENIA QUAI QUASI EST ALTER ORBIS” – „Русија
као да је други свет” у односу на Латинску и Грчку цркву. Сада
Запад шири свој утицај на многовековној територији историјске
руске државе, а било какав отпор том „цивилизаторском” („мисија
Латинске цркве”) крижарском походу, који ојачавају политичке
претензије (НАТО) изазива прекоре. Жеља бискупа Матије оства-
рује се после осамсто година.
За освајачке традиције Запада нису карактеристични само
истребљење или протеривање са одређеног тла, него и принудно
покатоличавање становништва, превођење на латинско писмо
(Чеси, који су ћирилицу примили од солунске Браће, кад су њих
двојица походила Велику Моравску, заменили су је латиницом под
принудом Адалберта Прашког), то јест принудна измена духовног
живота, чиме су, у оквиру евроцентричне мисије светске исто-
рије, народи увођени у цивилизацију, због чега су на десетине тих
народа ишчезли из Европе.
 119

Г. Вернадски је приметио да су Татаро–Монголи Русију исцр-

пели материјално, али нису насртали на њен духовни живот, доно-
сећи „робовање телу, али не и души”, за разлику од агресивно –
мисионарског Запада. Зато је Свети благоверни кнез Александар
Невски изабрао Исток као област својих дипломатских напора, а
мач је подигао против Швеђана и Немаца, учинивши избор који
је, по мишљењу историчара, по значају исти онакав какав је био
избор вере у време Светог кнеза Владимира. Супротну стратегију
моћног Данила Романовича Галицког снашла је другачија судбина.
Он је веровао у саосећање западних хришћана и покушавао је да
добије помоћ Запада против Монгола, примивши чак од папске
курије краљевску титулу, а за свог сина Романа право на аустријску
титулу херцога. Упркос свим његовим надама у братске односе,
по речима Вернадског, „сва његова Отаџбина за пола века је била
потпуно освојена, покатоличена, а сви трагови руског и правосла-
вног затрвени”2. Тужни исход делатности галицког кнеза сасвим је
очит – на крају су Пољска и Литванија окупирале Галицију и југо-
западну Русију.
У току монголског погрома неоштећена је остала само
Православна Црква, која је претрпела много искушења, али не од
Монгола, него од Латина. Већ у доба Свете равноапостолне Олге
Рим је слао своје мисионаре у Русију, а папино изасланство сти-
гао је и у Херсон, где је Свети кнез Владимир пред крштење чекао
да му дође будућа супруга, византијска принцеза Ана. Познати
су покушаји Рима да искористе женидбу Свајтополка Окајаног,
убице руских првомученика и страстотрпаца Бориса и Гљеба
ћерком Болеслава Храброга да би наметнули латинство Русији
и да Свјатополково кнежевство одвојили од државе Светог
Владимира.
Предлог о „унији” с Римом нудио је папа Клемент III, а папа
Иноценције III писао је руским кнежевима и народу 1207. да „не
може да пригуши очинска осећања и да их зове себи”. Кад на њих
није одговорено, „очинска осећања” су се ваплотила у моћни војни

2  Вернадски Г. Два подвига светог Александра Невског. Евразијски временик,

књига IV, Берлин 1925.
120

притисак на западне границе Русије. Папство, које је у XIII веку у

својим рукама држало и световну и духовну власт, благосиљало је и
подизало против Руса оружје Данаца, Мађара, римокатоличких вој-
них фратарских редова, Швеђана, Немаца. Папа је 1237. године над-
бискупу Упсале наредио да објави крижарски поход против руских
„шизматика” и пагана Финаца, који је завршен 1240. и 1242. побе-
дама Светог Александра Невског на Неви и Чудском језеру. „Свети
Престо” је интригирао на двору монголског хана Батија, где се нала-
зио витез Свете Марије Алфред фон Штумпенхаузен. Великом хану
у Каракуми у Монголију јездио је минорит Иван де Плано Карпини.
Рим, који је овим интригама радио против Светог Александра
Невског, без икаквог стида нудио му је 1248, а затими 1251, помоћ
истих оних витезова које је кнез пре неку годину потукао до ногу.
Историчари – евроазијци коначно су устврдили да је за Русе
било боље ропство под потпуно туђинским народима него под
западним хришћанима, што је теза заснована једино на жалосном
историјском искуству. Да су Јерусалим и света места били у рукама
папа, судбина балканских православаца не би била нимало боља
од судбине Словена под Немцима или Пољском. Латинска Европа
је своје присуство увек обележила навођењем на самопорицање.
Данилевски је сликовито писао:
„Као сатана – саблазнитељ, говорила је она (Латинска Европа,
нап. прев.) престарелој Византији: „Погледај ово царство. Ако
паднеш преда мном и поклониш ми се, све ово биће твоје”. Пред
Мухамедовом претњом она је скупљала свој Фирентински сабор и
била спремна да ономе ко се топи пружи руку помоћи под условом
да се дављеник одрекне од Православља”. Тај исти догађај часно је
описао и Арнолд Тојнби, скоро истоветним речима: „Пред горким
избором православни Грци Средњег века /.../ одбацили су јарам
који су им нудила западна браћа и, отворених очију, као мање зло
изабрали ропство под Турцима муслиманима”3.
Као заслугу католицизма немачки философ права прве половине
XX века, католик Карл Шмит, види чак и небирање политичких

3  Данилевски Н. Ј. Русија и Европа, Санкт Петербург, 1995, стр. 197–198, Тојнби А.

Ц. Цивилизација пред судом историје, Москва, 1996. стр.111.
 121

средстава, називајући то „политичким универзализмом”. Па ипак,

мото да „циљ оправдава средства” бира само онај који стреми ка
земаљској власти, а не томе да буде „стуб и тврђава Истине”. Да
није тако, зар би у Беседи на гори било речено: „Блажени прогнани
правде ради”?
У зависности од политичке конјуктуре Римска црква је у европ-
ским монархијама проповедала „савез трона и олтара”, а у демо-
кратским швајцарским кантонима или Северној Америци – свим
силама била на страни демократије. Католичка Црква је, пише
Шмит поносно, „постала тактички савезник социјализма, које су
обични католици сматрали пакленим накотом” и „док су у бољ-
шевицима сви видели злочинце, католици су њима већ активно
преговарали”. Заиста, бенедиктинац X. Бауер 1930. године је био
ганут: „Бољшевизам убија свештенике, скрнави храмове и све-
тиње, руши манастире/.../ Зар није у томе религиозни смисао без-
религиозног бољшевизма, што је он осудио на ишчезавање носи-
оце шизматичке мисли и ствара tabula rasa и тиме даје могућност
духовног препорода?” Православна Црква је то осетила од почетка
прогона. У изјави митрополита Антонија (Храповицког), оснивача
Руске Заграничне Цркве, датој 22. јуна 1922. године говорило се о
прецизним сведочанствима да је папа „не само постигао саглас-
ност са христопродавцима бољшевицима, него настоји да иско-
ристи прогоне против Руске Православне Цркве ради оствари-
вања интереса борбеног римокатолицизма”.
II Ватикански концил: „нова” политика
са старим циљевима
II Ватикански концил био је крупан догађај у западној и светској
историји који у СССР-у није скоро ни уочен. О њему се мало зна и у
савременој Русији. Сада се Руска Православна Црква позива на то
даје на том концилу Православна Црква проглашена сестринском
црквом. Ватиканско религиозно–философско тумачење питања од
светског значаја остало је без званичних коментара Православне
Цркве, и тешко нам је да нагађамо како је Руска Црква изнутра
оценила тај догађај. У приручнику Московске духовне академије о
концилу је писано веома тактично, без разматрања фактичке капи-
тулације Ватикана пред идејним наслеђем Француске револуције.
122

Реформа католичког богослужења проглашена је главним разло-

гом раскола у католичкој цркви и позиције кардинала Лефевра,
који је постао лидер традиционалних католика. Дипломатску
позицију је исказало Одељење за спољне послове Цркве, преко
протојереја Виталија Боровоја који је својевремено нову орјента-
цију назвао „разумном и свесном изменом борбених и примитив-
них облика политичког антикомунизма и антисовјетизма 1960-их
до 1980-их година, које се ничим нису могле оправдати”4.
У самој ствари десило се колосално философско скретање улево,
које је дало подстицај идеологији глобализма на основу либерал-
них вредности. Глобализација на било којој основи, без обзира да
ли се обавља под плаштом Коминтерне или либералног Савета
Европе – јесте идеја левичарска, која човечанство води ка једноди-
мензионалном свету, сазданом на секуларним категоријама. Сад
је јасно даје Ватикан применио нову стратегију, између осталог и
према „сестринској цркви”, не као религиозна установа, него као
субјекат међународне политике. Та стратегија је била оруђе међу-
народне политичке борбе и састојала се у замени конфронтати-
вног модела Запад – Исток моделом увлачења Истока у дијалог на
вредносном и политичком пољу Запада.
Спољна политика Ватикана показала се као један од најваж-
нијих идеолошких и политичких инструмената на територији
демократске Русије. Проглашавање Православне Цркве сестрин-
ском, сада се то јасно види, није био искрени корак Католичке
цркве, него политички корак који је за циљ имао успављивање буд-
ности исте и потоњи продор на њену канонску територију. Сада,
стргавши маску, католици, који припадају Римској цркви, за коју
је појам традиције један од темељних, доводе у сумњу традицио-
налност Православља у Русији. За њих је Русија „евангелизационо
поље” за мисионарење међу домородачким живљем.
Ватикан очито жели да историјска улога Православља ишчезне
из државотворне и националне свести руског народа. То би
био губитак његовог државотворног значаја сада, када је руска

4  По сведочењу посланика Бечког парламента Пољака А. Дашинског, сви руски

посланици тог парламента били су стрељани, „Временик”, Лавов 1938.
 123

државност у тешким временима. У руској историји је управо

Православна Црква не мало пута одиграла државочуварну улогу.
Вера и Црква у доба монголског ропства сачували су душу и кул-
турно језгро народа. Консолидација духовног јединства, које је
нацију чинило једним, кроз наслеђе поколења, живећим органи-
змом, повезаним духом, погледом на свет и историјским прежи-
вљавањима, управо је и дала подстицај брзом расту моћи Русије
у XVII и XVIII веку, који је изменио њен међународни положај у
Европи.

Вековни сан Ватикана и Пољске

Југозападне руске земље, које је освојила Литва, која је, поставши
део Пољске, делила њену судбину, ушле су у састав римокато-
личке Европе. Није случајно да су у тренутку проглашавања неза-
висности Украјине на њеној идеолошко–политичкој сцени доми-
нирали унијати из Галиције. Они су били пет векова са Западом,
а њихова водећа улога у формирању државне и националне идео-
логије била је унапред одређена историјским следом догађаја, јер
су управо галицијски унијати носиоци „украјинске” орјентације у
светској историји.
Латински Запад увек је стремио да прогута поствизантиј-
ско пространство, чега је залог увек био одвајање Малорусије
(Украјине) од Велике Русије. Католицизам се као политички и
идеолошки субјект, на територији историјске Русије јавио одмах
после распада СССР, трудећи се да оствари вековни сан Ватикана
и Пољске – духовно, а затим и физичко, освајање Кијева. Теорије
пољског паланачког полуинтелектуалца Францишека Духинског
о расној разлици између „аријевских Украјинаца” и „туранских
Московљана”, који су тобож незаконито присвојили и Свету
Софију, и кијевску историју, одмах су биле стављене на заставе
идеологије „украјинизма”.
Извори украјинског сепаратизма налазе се у Брест – Литовској
унији, у супротстављању католичког Запада мрској „бизаетској
шизми” и неприхватању руског православља. Откинути Кијев
од Москве и покатоличити Источне Словене био је вековни циљ
Ватикана и Запада: „О, моји Русини! Преко вас се надам да ћу дос-
тићи Исток...”, обраћао се становницима Галиције папа Урбан VII,
124

убрзо после склапања уније (15%). Историја уније – то је жестоки

насртај католицизма на православље, одузимање имовине, насиља
и убиства, која су трајала три века, прво под Пољацима, а затим под
Аустро–Угарском. У Галицији је, после петстогодишњег робовања
под Латинима, стихијно поникло идејно москвофилство (прела-
зак православне интелигенције с пољског језика на руски), као и
масовни прелазак у православље сељака који се, на црквене праз-
нике, са литијама прелазили преко аустријско–руске границе у
Почајевску лавру. Све је то претило русификацијом.
У Галицији, понављајући папу Урбана, метрополита Андреј
Шептицки, који је касније благословио Бандеру и есесовску диви-
зију „Галичина”, много пре тзв. „васпостављања совјетске власти
на Западној Украјини”, што је, тобож, узрок борбе против „совјета”,
године 1929. се овако обраћао свом свештенству: „Многима од
нас Бог ће још указати милост да проповедамо у црквама Велике
Украјине... на Кубану и Кавказу, у Москви и Тоболску”(75).
Управо је совјетско–комунистачка историјска наука првог пери-
ода легализова појмовни апарат унијатске „аустријско–украјин-
ске” партије, маскиравши га у неопходност класне борбе народа
Украјине, непријатељске према „царизму” и „тамници народа‘”
(царској Русији, нап. прев.), искључивши религиозно–историјску
парадигму. У позно совјетско доба покушали су да антируске
аспекте те доктрине разоткрију, али масовна свест и даље сматра
„стаљинистичким репресалијама” забрану унијатске цркве 50–их
година XX века, која је била спроведена због сарадње с хитле-
ровцима, мада су злочини бандероваца понављали оне које су
унијати чинили 1912. до 1914. у служби Аустрије.
Унијатство као предстража католицизма на „постсовјетском
простору” проглашава себе једином борбеном „крижарском” црк-
вом „украјинског препорода” (Дм. Корчински) ради разарања све-
руског погледа на свет код Малоруса. Још је Вл. Виниченко писао:
„Управо је Православље довело Украјину под власт московских
царева. Неопходно га је декретом забранити и увести унију, а за
митрополита поставити Шептицког”. Одрицање од опште судбине

5  Дмитрук К. Е. С крстом и трозупцем, Москва 1974. стр. 8.

 125

православних заснива историјску логику на само од Русије одвоје-

ног, него и стратешки и духовно ма Запад орјентисаног, развоја
Украјине.
Руска Православна Црква после 1991. остала је једина струк-
тура која у духовној сфери уједињује негда јединствен простор. На
Украјину су одмах послати новци заграничних антиправослав-
них сила. Католички фондови (KIRCHE IN NOT) плаћају обнову
унијатских храмова и образовање у ватиканском „Kolegijum
Rusikum”. Украјинска Гркокатоличка црква је крајем 90–их имала
3301 малу парохију, 60 школских установа, 64 издања. Унијатима
су постали најљући антируски интелектуалци. Циљ украјинских
гркокатолика је стварање „Украјинске помесне цркве кијевске
патријаршије”, која би била под влашћу папе. Мада је већина
верујућег народа, и то огромна, остала верна Украјинској право-
славној цркви Московске патријаршије, залажући се за проруску
украјинску орјентацију, Запад и Ватикан обраћају пажњу на унијате
и расколнике. Збигњев Бжежински и Медлин Олбрајт посећивали
су анатемисаног Филарета.
Православна Црква надахнула је народ за борбу и помогла је
обнови државности у смутно време почетка XVII века, када су
католици Пољаци остваривали своју цивилизаторску мисију,
богохулно се понашајући у храмовима Кремља. Васпостављање
православне свести, духовна консолидација садашње руске нације
одмах би оснажило руску државност и државотворну силу, што,
вероватно, не лежи на срцу Ватикану, чија се политика очито
уклапа у општу богоодступничку глобализацију под вођством
Америке, због чега је неопходна атомизација нација на некакве
HOMO GLOBALIS.

Имперiјалне амбиције Запада

Размишљајући о универзалистичким амбицијама Запада, Арнолд
Тојнби је још пре неколико деценија приметио: „Очито, то је само
део крупнијег и амбициознијег пројекта, у коме западна цивилиза-
ција има за циљ не мање и не више него укључивање целог човечан-
ства у једно друштво и контролу над свиме што постоји на земљи,
ваздуху и у води, чему може да користи савремена западна техно-
логија. Оно што Запад сад ради са исламом истовремено чини и са
126

свим цивилизацијама које постоје – православним хришћанским

светом, индуистичким и далекоисточним.”6
У Русији су политички заступници неприкривене експанзије
Ватикана – либерали западњаци. У основи атеисти, они поздра-
вљају потискивање управо Православља, схватајући да је оно јез-
гро културно–историјског типа Русије, што чини проблематич-
ним њима толико жељени улазак у „цивилизацију”.
Одавно је јасно да је управљање јавним мнењем најважније
оруђе политике. Препород православне самосвести у Русији једна
је од озбиљних препрека на путу PAX AMERICANA. Одмах затим
дошло би до ојачања духовних основа руске државотворности, а
сама Русија постала би озбиљан чинилац на међународној сцени.
Иван Иљин је упозоравао: „У свету, упоредо са пријатељским
силама, постоје народи, државе, религиозни центри који су
непријатељски орјентисани према национално –снажној Русији...
Постоје противници који у своје име обећавају сламање, пони-
жење и слабљење Русије на сваки могућ начин. Зато, с ким год да
ступамо у међународне односе, не треба да очекујемо од освајача
– спасење, од раскомадатеља – помоћ, од религиозног упропасти-
теља – саосећање и разумевање, од џелата – добронамерност, и од
клеветника – истину” 7.

С руског В. Димитријевић

6  Тојнби А. Џ. Византијско наслеђе Русије. Цивилизација пред судом историје,

Москва 1996, стр. 116.
7  Иљин И. А. Против Русије, Наши задаци, Москва 1992, стр. 57.
 127

Епископ Иполит
Искушења
украјинског
православља

Агресија католицизма
Посета Ивана Павла II Украјини била је замишљена као
ДЕМОНСТРАЦИЈА ИСТОРИСКОГ ТРИЈУМФА КАТОЛИЦИЗМА
И ИСТОРИЈСКОГ ПОРАЗА ПРАВОСЛАВЉА, јер је управо
Југозападна Русија одувек била штит Православља против борбе-
ног римокатолицизма. Тај положај ушао је у темељ њене самоиден-
тификације, постао осовина њене културе. Папина посета имала је
за циљ да се сломи традиционална православна свест Југозападне
Русије – Малорусије.
Он је планиран као победа галицијско–украјинске идеје,
месијанске идеје западнохришћанског прозелитизма. Њен иде-
олог, унијатски митрополит Андреј Шептицки, тако је ову идеју
формулисао још почетком XX века: „Украјинци су само оруђе
Промисла Божјег које је призвано да Хришћански Исток отме из
чељусти јереси (то јест Православља. еп. Иполит), и да га уведе у
крило Апостолског престола (то јест, Ватикана, еп. Иполит) и
европске цивилизације”. Веома тачну карактеристику Шептицког
дао је цар – мученик Николај II, који је, кад се упознао с његовом
делатношћу, назвао истог – „змијом”.
Узгред, не чудим се панегирицима посвећеним папи и унија-
тима који се штампају по шовинистичкој штампи Љвова, него ме
запањује пропаганда таквих истих погледа у московској либе-
рално–грађанској штампи, као и наступи издајника Православља,
попут протојереја Јована Свирвдова, на прокатоличком радију
128

„Софија” у Москви. За нас, који не кријемо своју руску самосвест

– Велика, Мала и Бела Русија су Света Русија – то изгледа као нож
у леђа.
Мислим да овакав поглед има за циљ да пропагандистички
заувек потврди резултате погрома Православља у Галицијској
Русији. Нуде нам да се помиримо с резултатима масовних оти-
мачина храмова, које је било праћено масовним премлаћивањем
православних хришћана који су храмове бранили, док је полиција
користила сузавац и пендреке. То би, фактички, значило да при-
знамо пораз Православља. А посета папе је резултат тог пораза.
Категорички сам против таквог става. Верујем да ће доћи време
када ће се на законским, правним темељима размотрити питања
припадности храмова и кажњавања оних који су применили
насиље и противправна дејства. Цркву треба бранити. Признамо
ли пораз, наши противници, осећајући да нису кажњени, има да
иду још даље.
Треба јасно рећи – сама идеја украјинске аутокефалије, као
и политички пројект „сувјерене и самосталне Украјине” није
народно, национално прегнуће, него вештачка идеја, фабрико-
вана у „лабораторијама Ватикана”. У пропаганду католицизма и
„сувјерености” улажу се огромне политичке и економске инвес-
тиције, а постоје и одговарајући фондови. А ми немамо аналогну
подршку наших истовераца, па чак ни чланова исте Помесне
Цркве из Русије. Нама је нарочито тешко да слушамо урлање
„аутокефалиста” и „суверенаша” о тобожњој „московској подр-
шци” Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије,
поготову што те подршке нема, него постоји равнодушност, па
чак и издаја.
Постоји такође и огромна разорна инерција јереси екуменизма,
коју је Руској Православној Цркви наметнуо богоборачки режим.
Екуменистичка свест смета у исповедању најважнијег догмата
православне вере – да је само Православна Црква једина исти-
нита Црква. По мисли свештеномученика Илариона (Тројицког),
сам појам „хришћанство” исти је као и појам „Православље”. Ако
верујемо у спасењску „искључивост” Православне Цркве, морамо
заузети јасну позицију наступања, и престати да се бојимо пој-
мова какви су „контранапад” и „експанзија Руске Православне
 129

Цркве”. Ми себе морамо ослободити екуменистичког „компле-

кса ниже вредности”. Света Црква је на земљи војујућа Црква!

Намере Цариграда
Још један покушај разградње Руске Православне Цркве и стварања
„Независне Украјинске цркве” повезан је са мешањем у унутра-
шња питања РПЦ патријарха цариградског Вартоломеја, познатог
по својој прокатоличкој орјентацији, кога неки сматрају „тројан-
ским коњем” православног света. Овог пута, разградњу Цркве
покушавају уједињавањем расколничких групација тзв. „Кијевске
патријаршије” и „Украјинске аутокефалне православне цркве”.
Настоје да канонској Украјинској Православној Цркви Московске
Патријаршије наметну учешће у том расколничком савезу.
Наравно, такво јединство биће потпуно незаконито с православне
канонске тачке гледишта. Неће га примити не само Руска Црква,
него ни читав православни свет.
Ипак, огорченост изазива наша спорост. Јер та ситуација која је
сада настала, а која је резултат мешања цариградског патријарха
Вартоломеја у питања на канонској територији РПЦ, и то мешања
без преседана, била је фактички програмирана и било ју је могуће
спречити. Први знаци из Стамбола могли су се видети још 1991.
године, када је тадашњи патријарх Димитрије написао писмо
Свјатјејшем Патријарху Алексеју о томе да канонску територију
Московске Патријаршије признаје само у границама из XVI века
– када је Московска Патријаршија основана. Тада је под јурисдик-
цијом Цариграда била и садашња Белорусија и Смоленска област.
Да додамо да у току триста година нико у православном свету
није сумњао у каноничност уједињења Руске Православне Цркве
крајем XVII века.
Тада смо „прогутали”, и нисмо на прави начин реаговали на
тај вапајно антиканонски акт. Затим је Вартоломеј, док је био у
посети Кијеву, изјавио да „Цариградска патријаршија Украјини
доноси мир”. И тад није било праве реакције. Затим се патријарх
Вартоломеј, упркос канонима, умешао у послове Јерусалимске
Помесне Цркве, стављајући под забрану свештенодејства њеног
клирика, митрополита лидског Тимотеја (Маргаритиса). Опет није
било отпора. А пошто нема отпора – почиње прича из Естоније
130

(када се Цариград умешао, оснивајући своје парохије у Естонији,

што је довело чак и до раскида молитвеног општења са Москвом,
нап. прев.) А затим – прича са Украјином.
Међутим, богословска мисао читаве Руске Православне Цркве
(то се односи и на Кијев и на Москву) ћути када Цариградска
патријаршија пропагира „новостару” јерес „православног” папизма.
Јер аргументи заступника „првенства” Цариграда су просто римо-
католички, и немају никакве везе с православном еклисиоло-
гијом. У ствари, познато „првенство части” Константинопољског
патријарха директно зависи од чистоте православног исповедања:
ако отпаднеш у јерес, нема ти ни првенства, ни части (јер би, да је
било другачије, у супротном, читав православни свет „во времја
оно” морао да прими Флоренстинску унију.) Уз то, првенство части
ни у каквим околностима не значи прво на јурисдикцију. Било
какво уплитање једне помесне Цркве на територији друге је рас-
кол, грех који се не спира ни мученичком крвљу. /.../

Борба је неопходна и неизбежна

У закључку, треба рећи следеће.
Постоје две силе.
Једна, православна, која чува стражу око догмата вере, и која
никад неће правити уступке кад је у питању целовитост Руске
Православне Цркве, чије јединство и неделивост на целокупној
њеној територији уопште не могу бити предмет дискусије. Та пра-
вославна сила, којој и сам припадам, категорички иступа против
идеје аутокефалије на Украјини. Из догматских уверења и исто-
ријског искуства верних чеда Свете Цркве проистичу и наши
социјално–политички погледи, које је најбоље уобличио Свети
Лаврентије Черниговски, рекавши: „Као што не можеш разделити
Свету Тројицу, тако се не може разделити ни Троједина Русија:
Велика, Мала и Бела”.
Ми видимо Украјину као силну и самобитну, али као неод-
војиви део света Русије. Најтешњи савез једноверних и једнокрв-
них Велике, Мале и Беле Русије једини је гарант препорода право-
славне цивилизације у светским размерама, а сваки покушај раза-
рања тог тријединства је секташтво и провокација, која ће довести
до катастрофалних последица.
 131

Свесни православни родољуби наслађају се на духовно наслеђе

Кијевске Русије, православних апологета XVI и XVII века, који себе
никад нису сматрали другим народом него што су Великоруси,
као и великих просветитеља Галицијске и Поткарпатске Русије и
мученика аустријских концлогора, који су крајем XIX и почетком
XX века страдали управо због Православља или симпатија према
њему, као и због руске националне самосвести, а због неприхва-
тања галицијско–унијатске „суверенашке” идеологије.
Нама се супротставља ДРУГА СИЛА – следбеници Шептицкога,
јавни или тајни унијати, који Православље сматрају „реакционар-
ном снагом, која омета интеграцију са Западом”. Они који су криви
за каиновски грех братомржње против једноверних и једнокрвних
Великоруса и Белоруса,
Њихова владавина на Украјини већ је довела до катастрофал-
них последица. Сада се милиони ђака и студената Украјине уче из
уџбеника измишљене историје. То је појава без преседана у свет-
ској повесници. Запањује и политичка подлост наших против-
ника. Године 1947. Конгрес САД усвојио је „Закон о поробљеним
народима”, у коме се тврди да је „руски комунизам (!? – еп. Иполит)
поробио народе Приблатика, Украјине, Кавказа, Казакије и Идел –
Урала”, то јест, није реч само о уништењу историјске Русије, него и
отимању Ставропољске и Краснодарске области, Поволжја (Идел
је татарски назив за Волгу) и Урала. У закону стоји да ће САД уло-
жити сва средства помажући тим народима у „борби за независ-
ност”. Један од основних аутора закона о комадању Русије био је
председник „Украјинско-Америчког комитета при конгресу САД”,
унијат из Галиције Лев Добрински.
У томе је суштина овог највећег сукоба.
/.../

Са руског: В. Димитријевић
132

Протојереј Всеволд Чаплин

Новинарски митови
о папиној посети
Украјини

Пишући о резултатима посета папе Ивана Павла II Украјини,

домаћа, па чак и страна средства масовног информисања (СМИ)
нашла су се под утицајем митова, наметнутих једностраним пои-
мањем историје, и, што је важније површним и потцењивачким
односом према осећањима верујућих.
Многи новинари су умислили да боље од самих хришћана знају
шта је хришћанима потребно, док хришћани, сироти, још нису
спознали своју праву срећу.
МИТ ПРВИ: Постсовјетска земља, која прими римског папу,
одмах се приближава просвећеном Западу и прави одлучан корак
у правцу европских интеграција. Обрнуто је са земљом која то
не учини. Ипак, Ватикан и Европску унију могу да поистовећују
само католички публицисти – пропагандисти. Одавно више ни
за кога није тајна да бриселско – стразбуршка бирократија бук-
вално очима не може да види лобисте „Светог Престола”, а само
од те бирократије зависи ток интеграционих процеса. Русија или
Украјина треба да воде дијалог са истинским центрима моћи. Ако
посредник за тако нешто буде Ватикан, ефекат ће бити сасвим
супротан.
СЛЕДЕЋИ МИТ ЈЕ – ИСТОРИЈСКИ. Корени сукоба леже само
у 1946. години, када је невина Гркокатоличка црква Украјине
пострадала од Стаљина. Али немојмо заборавити да је она пре тога
активно подржавала Хитлера, поздрављајући окупацију и затва-
рајући очи пред стрељањем комуниста и Јевреја, благосиљајући
 133

своју паству да се бори у СС дивизији „Галичина” и батаљонима

„Нахтигал” и „Роланд”. За организацију, чија је сарадња с окупато-
ром била потврђена стотинама докумената, њени губици били су
релативно мали. Чак и поглавар Гркокатоличке цркве Украјине,
митрополит Андреј Шептицки, није био послат у концлагер –
можда због тога што се на време преорјентисао и са усхићењем
почео да шаље поздраве Стаљину? Сабор у Љвову 1946, на коме су
гркокатолици присаједињени православљу није прошао без при-
тисака совјетских власти. Али, организовали су га свештеници
који су још тридесетих година позивали на поновио уједињење с
Руском Црквом, сећајући се прогона православних које су предво-
дили унијати не само почетком XX века, него и раније, чак од XVI
столећа, кад је унија наметана огњем и мачем.
МИТ ТРЕЋИ. Православно – католички сукоб је вештачки,
јер је Бог један, а „зидови између Цркава не допиру до неба”. У
Православљу још траје разговор на тему може ли католик ући у
Царство Небеско. Али за многе вернике моје Цркве, то питање је
врло просто: ако православац постане римокатолик, он је осуђен
на вечне муке. Ти људи верују: ван Православља нема наде за спа-
сење. Боље је умрети, губећи привремени живот, него изгубити
веру, а с њом и живот вечни. Можемо се на разне начине односити
према таквом ставу. Он није „хуман” и није „политички коректан”.
Али свако мора да зна: за многе вернике, „ситне” конфесионалне
разлике су битније од питања живота и смрти.
На крају НАЈРАШИРЕНИЈИ МИТ: Московска Патријаршија
се панично боји католичких мисионара, покушавајући да своју
„канонску територију” огради кинеским зидом. Да, са својим
одбрамбеним ставом православни неки пут претерују. Али, ту
нема никаквог страха: католичка мисија у Русији и другим пра-
вославним земљама бившег СССР постигла је буквално мизерне
успехе у односу на, рецимо, мисију протестаната. Зато можда и
примењују морално сумњиве методе прозелитизма када, на при-
мер, децу крштену у Православљу полутајно узимају у католичка
сиротишта и тамо за Римску цркву одгајају нове свећенике и часне
сестре, лукаво тврдећи да је Црква, тобож, једна.
Наравно да нам таква делатност не допушта да се са католич-
ким бискупима јавно грлимо пред ТВ камерама. И ствар ту уопште
134

није у страху. Једноставно, још шездесетих година XX века, у доба

II ватиканског концила, цркве су од конкуренције полако прешле
на сарадњу. Ватикан је, на први поглед, признао да је Православна
Црква исто што и католичка. То је, између осталог, омогућило и
употребу појма „канонска територија”, који се у начелу користи за
административну поделу у оквиру ЈЕДНЕ ЦРКВЕ. На „Јеховине
сведоке” ми тај појам не примењујемо. Код њих, с православне
тачке гледишта, нема канонске територије, и они – у целом свету
– треба да буду објекат православног мисионарења. Да ли Ватикан
жели да наши односи према римокатолицима буду исти такви? На
речима не, али дела говоре другачије.
Православно – католички дијалог очито преживљава најтежу
кризу у последњих пола столећа. Ипак, он је животно неопхо-
дан, поготову у доба глобализације и нове светске поделе вла-
сти. Будућност тог дијалога умногоме зависи од садашњег папе и
његовог наследника. Зависи и од тога колико су према осећањима
верника и пуноти истине пажљива световна средства масовног
информисања.

Са руског: Владимир Димитријевић

 135

Френк Блум
Римокатолицизам
потискује
православље на
Косову

Две главне цркве које се налазе на Косову су Римокатоличка и

Србска Православна. Није их тешко разликовала.
Србске православне храмове лако је препознати по око њих
начичканим НАТО-тенковима, окружене бодљикавом жицом,
барикадама од врећа с песком и до зуба наоружаним војницима,
који легитимишу оне што улазе у храм.
Никаквих стражара и барикада нема око римокатоличких
цркава.
Шездесет хиљада католика, који чине 4% становништва про-
винције, нашли су дугоочекивани простор и могућност развоја. У
исто време, некад доминантна Србска Православна Црква налази
се на сталном удару агресије албанских муслимана, који је поис-
товећују са деценијском државном дискриминацијом. Пошто су
већина косовских католика – Албанци, међу њима и муслиманима
нема националне мржње која раздваја православне Србе и мусли-
мане – Албанце.
У недавном интервјуу који је дао католички бискуп Марко Сопи
у својој резиденцији у другом по величини косовском граду, он је
живим бојама насликао будућност Цркве у пострадалој области,
где се под вођством НАТО-а и администрације УН постепено
успоставља поредак.
„Ако се економски услови побољшају, наш број ће расти. Стопа
рађања је висока, и наш број ће расти, само ако останемо овде”,
рекао је Сопи, приметивши да је просечан број деце у католичким
136

и муслиманским породицама четворо или петоро. Привредно

побољшање може да привуче још око 40 хиљада косовских като-
лика, који имају своје жупе у Хрватској, Аустрији, Немачкој и
Детроиту, примећује он.
Ватикан, очито, такође верује у косовске католике. Крајем јуна
провинцију су прогласили апостолском администратуром, а Сопи
је одређен за папског администратора. Папске администратуре су
претходнице пуноправних бискупија у оним областима у којима
није уведена епархијална структура. Пре тога Косово је било део
Бискупије скопске у Македонији, земљи која је 1991. добила неза-
висност од Југославије. Ако се тренутна тенденција појача, римо-
католицизам ће потиснути србско православље са његове доми-
нантне позиције на Косову.
Око 150 хиљада Срба побегло је са Косова прошле године, од
када су снаге НАТО-а обезбедиле повратак албанских избеглица.
Остало је око 100 хиљада православних Срба, који живе у неприја-
тељском и опасном окружењу.
Бискуп Сопи, добродушан човек заповедничког држања, вели
да је бекство Срба са Косова било природан процес. Једно је морало
бити јасно: Срби су побегли у Србију „не само зато што су их прог-
нали Албанци”, вели он, додајући да су се Срби „понашали веома
лоше у последњих десет година, а нарочито за време рата, па је
било сасвим природно да се боје за свој живот”.
У току 78 дана НАТО-бомбардовања и рата Срба против косов-
ских Албанаца, Сопи је остао на Косову скупа са 36 својих жуп-
ника и 70 часних сестара. Он каже да католици нису били дискри-
минисани због своје вере.
Ипак, муслимански лидери кажу да је 217 џамија у региону било
оштећено. Православни говоре о преко 80 разорених храмова и
манастира (сада их је знатно више, нап. ред.)
Наоружана новим могућностима за свећенике, обећањима да
ће западне католичке организације направити први у историји
Косова католички дечји вртић и основну школу, уз срдачне односе
са политичким хегемонима – косовским Албанцима, Католичка
црква има намеру да крене у делатност невиђену од краја XIX века,
када је, за време отоманских господара, почело масовно подизање
храмова.
 137

Поред демографске динамике, изазване одласком Срба и вели-

ком плодношћу католика, поједини верују да ће Католичка црква
расти просто зато што је привлачнија.
„Католицизам је цивилизованији, и народ Косова се у то уве-
рио”, вели Пол Кукели, 55–годишњи католички сељак, који је иза-
шао да попуши цигарету у току мисе на којој је обављано посвећење
за свећеника, у престоници Косова, Приштини. „Ми се окрећемо
Европи. Несумњиво је да ће Католичка црква расти”.
Бахтир Хамза, други католик који је изашао да предахне за време
двочасовне службе, у којој је учествовало на десетине свећеника и
три католичка бискупа са Балкана, рекао је да је он сам био реткост
на Косову: муслиман који је постао католик. Када се обраћао, Хамза,
44–годишњи књижевник, наишао је противљење својих суграђана
– муслимана јер је решио да свој дом претвори у римокатоличку
цркву. Хамза каже: „Ја верујем да је сваки Албанац у суштини като-
лик. Они су били принуђени да постану муслимани због Турака.
То је била катастрофа која је снашла албански народ”. Без обзира на
непријатељство суседа, Хамза се заклео: „Од свог дома направићу
цркву да бих се борио против примитивизма ислама”.
Не би се могло рећи да његове погледе дели окружење. Бискуп
Сопи наглашава како се мучно одвијао његов покушај да после рата
уприличи међурелигијски сусрет између великог муфтије Реџепа
Боје, србског православног епископа Артемија (Радосављевића) и
њега.
По речима Андреаса Шолгимија, косовског саветника за рели-
гијска питања при Организацији за европску безбедност и сарадњу,
католици и муслимани су одавно успоставили пријатељске односе
у региону. Он се позива на лично искуство, причајући о свом при-
суству на два верска празника у косовској престоници Приштини.
„На полноћки у католичкој цркви за Божић било је око 2–3
хиљада муслимана”, рекао је Шолгими, додајући да су му кас-
није, када се око 100 хиљада муслимана сабрало да обележе крај
Рамазана, „рекли да је тамо било око 500–600 католика”.

Година 2000.
www.pravoslavie.ru/analit/sobytia/kosovopravacath.htm
Превео: Владимир Димитријевић
Православље и
протестантизам
 141

Свештеник Џејмс Бернштајн*1

Шта је било прво:

Црква или Нови Завет?

У мојим раним хришћанским годинама, већи део мог религиоз-

ног образовања стицао сам сопственим читањем Библије. Кад сам
дошао у колеџ, џепно издање Светог Писма било је мој стални пра-
тилац. Учио сам омиљене делове Светог Писма напамет, и самом
их себи наводио кад сам био у искушењима – или другима кад сам
желео да их приведем Христу.
Библија је за мене постала – као што је до дана данашњега –
најважнија књига икад објављена. Из свег срца свога са Апостолом
Павлом могу да кажем: „Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за
учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности”
(2. Тим. 3, 16).
То су добре вести!

* Свештеник Џејмс Бериштајн рођен је 6. маја 1946. у породица јеврејских тра-

диционалиста. Растао је у Њујорку и 1960. био победник светског омладинског
првенства у шаху. У шеснаестој години, читајући Нови Завет, постао је протес-
тант. Од 1967. до 1970. живео је у Јерусалиму. Године 1970. завршио је Квинс колеџ
у Њујорку. Преселио се у Приобаље Сан Франциска, где је Мојшеу Розену помо-
гао да оснује покрет „Јевреји за Исуса” и постао је активан у „Исусовом покрету”
седамдесетих. Године 1981. постао је православни Хришћанин. Вративши се у
Њујорк са својом супругом Бони (имају четворо деце), похађао је Институт Светог
Владимира и докторирао теологију. 10. јула 1988. рукоположен је за свештеника
Антиохијске патријаршије. Служи у храму Светог Петра и Павла поред Сиетла,
Вашингтон.
142

Лоше вести су у томе што сам ја увек за себе одређивао шта

Писмо каже. На пример, био сам толико одушевљен знајући да је
Исус мој блиски и лични пријатељ да сам мислио да је моја свес-
ност о Његовом присуству све што ми треба. Зато бих подвлачио
стихове о Исусу својим жутим фломастером, ала сам пролазио
поред одељака о Богу Оцу, или о Цркви, или о крштењу.
Библију сам видео као небески приручник са упутствима.
Нисам мислио да ми је потребна Црква, осим као добро место за
склапање пријатељстава или за то да се о Библији научи више, да
би се било још бољи „уради сам” Хришћанин. Почео сам да мислим
да ћу сав свој живот, као и Цркву, саградити помоћу Књиге. Хоћу да
кажем да сам Sola Scriptura („Само Писмо”!) најозбиљније схватао!
Историја спасења ми је била јасна: Бог је послао Сина Свога, скупа
са њим и Духа Светога, тада је дошао Нови Завет да нам објасни
спасење, и на крају се развила Црква.
Близу, можда, али не и довољно близу истине. Да похитам да
кажем да је Свето Писмо све то што је Бог хтео да оно буде. Није
проблем у Библији. Проблем је у начину на који је ја индивидуали-
зујем, субјективизујем на своја лична тумачења – од којих нека
нису нарочито лоша, а друга нису нарочито добра.

Борба за разумевање
Није дуго прошло од мог обраћења у Хришћанство кад сам схватио
да сам се уплео у збрку религијског секташтва, у којој се Хришћани
деле час по једном, час до другом питању. Изгледало је, на пример,
да о Другом Христовом Доласку има онолико мишљења колико
људи учествује у дискусији. Стога смо се сви позивали на Писмо.
„Ја верујем у Библију. Ако тога нема у Библији, не верујем у то”, био
је мој ратни поклич. Оно што нисам схватао јесте да и Сви други
говоре исто што и ја! Није била Библија, него лично тумачење
сваког од нас, ово што је постало наш највиши ауторитет. У доба
које снажно наглашава независност мишљења и самопоуздање
постајао сам свој сопствени папа!
Руководствено начело које сам користио у тумачењу Светога
Писма изгледало је веома једноставно: када је очито значење
Писма здраворазумско, немој тражити никакво друго значење.
Веровао сам да они који су истински доследни и часни у слеђењу
 143

овог начела морају доћи до хришћанског јединства. На моје изне-

нађење, овај „здраворазумски” приступ није водио до повећање
хришћанске јасноте и јединства, него пре до духовног „рата свију
против свих”. Они који су најснажније наглашавали да се ослањају
„само на Библију” били су склони да постану најизвештаче-
нији, најсклонији поделама, најсвађалачкији међу Хришћанима
– можда ненамерно. Заиста, изгледало ми је да што се неко више
држи Библије као јединог извора духовног ауторитета, то он све
више постаје извештачен и склон секташењу. Уобичавали смо да се
жестоко свађамо чак и око стихова о љубави!
У оквиру мог кружока у Библију верујућих другара, био сам све-
док мини–експлозије секти и шизматичких покрета, од којих је
сваки тврдио да је „веран једино Библији” и сваки био у огорченом
сукобу са свима осталим. Озбиљни сукоби су настајали око било
чега што се може замислити: харизматских дарова, тумачења про-
рочанстава, исправног начина богослужења, причешћивања, упра-
вљања црквом, учеништва, црквене дисциплине, морала, одговор-
ности, евангелизма, друштвеног деловања, односа између вере и
дела, улоге жене, екуменизма. Листа је бескрајна. У ствари, било
које питање је могао – и увек је – доводило Хришћане до подела.
Плод секташког духа је био настанак буквално на хиљаде незави-
сних цркава и деноминација.
Кад сам и сам постао у највишој мери секташког духа, мој ради-
кализам се појачао, и почео сам да верујем да су све цркве небиб-
лијске: постати члан било које цркве значило би издати Веру. За
мене, „црква” је значило: ‚”Библија, Бог и ја”.
Непријатељство према црквама добро се слагало са мојим
јеврејским пореклом. По природи сам био неповерљив према црк-
вама јер сам осећао да су издале Христово учење учествујући или
пасивно превиђајући прогон Јевреја током историје. Али што сам
секташки је био настројен – до те мере да сам постао неподносив
и антисоцијалан – све сам више схватао да нешто дубоко није у
реду са мојим прилазом Хришћанству. Мој духовни живот није
функционисао.
Очито, моје лично држање вере у Библију и оно што она учи ме је
одводило од љубави и заједнице са мојим ближњим Хришћанима,
и самим тим – одводило ме је од Христа. Како пише Свети Јован
144

Јеванђелист: „Који не љуби брата својега којега види, како може

љубити Бога, којега није видио?” (1. Јов. 4, 20). Подела и неприја-
тељевање нису били оно што ме је привело Христу. Знао сам да
одговор није у негацији Вере или одбацивању Писма. Нешто мора
да се мења. Можда се ја морам променити.
Окренуо сам се изучавању историје Цркве и Новог Завета,
надајући се за ће то бар мало обасјати начин на који би требало да
приступим Цркви и Библији. Резултати уопште нису били онакви
какве сам очекивао.

Апостолска Библија
Моје почетно настројење је било да што год је било довољно добро
за Апостоле довољно је добро и за мене лично. Тада сам се први
пут изненадио. Као што сам малопре поменуо, знао сам да је
Апостол Павле Свето Писмо сматрао Богом надахнутим (2. Тим.
3, 16). Али ја сам увек сматрао да „Писмо” о коме он ту говори под-
разумева целу Библију – и Стари и Нови Завет. У стварности, није
било „Новог Завета” кад је он то изјавио. Чак је и Стари Завет још
увек био у процесу обликовања, јер се Јевреји још нису определили
за коначан списак или канон старозаветних књига све до успона
Хришћанства.
Како сам даље учио, открио сам да су рани Хришћани упо-
требљавали грчки превод Старог Завета звани Септагвинта.
Овај превод, који је започет у Александрији египатској три
века пре Христа, садржао је проширени канон који је у себе укљу-
чио известан број такозваних „девтероканонских „ књига. Мада је
било неких расправа на почетку око ових књига, Хришћани су их
на крају крајева укључили у старозаветни канон.
Реагујући на успон Хришћанства, Јевреји су сузили свој канон
и на крају из њега искључили девтероканонске књиге – мада су
их и даље сматрали светима. Савремени јеврејски канон није био
строго фиксиран све до трећег века после Христа. Занимљиво је да
ту познију верзију јеврејског канона Старог Завета већина савре-
мених протестаната усваја уместо канона раног Хришћанства.
Кад су Апостоли живели и поучавали, није било Новог Завета и
Стари Завет још није био довршен. Концепт „Писма” био је много
слабије дефинисан него што сам ја замишљао.
 145

Ранохришћански списи
Друго велико изненађење настало је кад сам схватио да се први
комплетан списак новозаветних књига какве имамо данас појавио
преко триста година после смрти и васкрсења Христовог. (Први
комплетан списак дао је Свети Атанасије Велики у Васкршњој
посланици 367. године после Христа.) Замислите! Да је писање
Новог Завета почело у исто време кад је настао устав САД, не
бисмо видели коначан производ до 2076!
Четири Еванђеља су написана од тридесет до шездесет година
после Христове смрти и васкрсења. У међувремену, Црква се
ослањала на усмено предање – сведочанства очевидаца – као и на
разасута предеванђелска документа (каква се наводе у 1. Тимотеју
3, 16 и 2. Тимотеју 2, 11–13) и писано предање. Већина цркава је
имала само део онога што ће постати Нови Завет.
Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру,
Апостоли су писали, вођени Духом Светим, да би сачували и учвр-
стили расуто писано и усмено предање. Зато што су Апостоли оче-
кивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на
уму да ће се ови еванђелски извештаји и апостолска писма своје-
времено бити сабрана у нову Библију.
У току прва четири столећа после Христа било је суштинског
неслагања око тога које књиге треба укључити у канон Писма.
Прва особа за коју је забележени да је хтела да установи новоза-
ветан канон био је јеретик из другог века, Маркион. Он је желео
да Црква одбаци своје јеврејско наслеђе, и стога је сасвим одбацио
Стари Завет, Маркионов канон је укључивао само једно еванђеље,
које је он сам издао, и десет Павлових посланица. Тужно је али
истинито, да је први покушај Новог Завета био јеретички.
Многи научници сматрају да је рана Црква решила да створи
свој јасно одређен канон делимично због реакције на искривљени
Маркионов канон. Разарање Јерусалима 70 године после Христа,
нестанак јеврејске хришћанске заједнице у том граду, и претња
да ће се изгубити континуитет усменог предања су можда такође
допринели осећању преке потребе да Црква стандардизује списак
књига на које се Хришћани могу позивати.
У току периода еволуције канона, као што је већ поменуто,
већини цркава је био доступан само мањи број апостолских списа,
146

а можда неке од њих нису имале ниједан. Књиге Библије су морале

са напором ручно да се преписују, што је захтевало много вре-
мена и труда. Такође, пошто је већина била неписмена, могли су
да их читају само припадници привилеговане мањине. Упознатост
већине Хришћана са Писмом сводила се на оно што се читало у
црквама – Закон и Пророке, Псалме, нека од апостолских сећања.
Прогон Хришћана од стране Римске империје и постојање мно-
гих докумената неапостолског порекла додатно су компликовали
ствар.
То је било моје треће изненађење. На неки начин ја сам наивно
замишљао да су свака кућа и свака парохија имали цео Стари
и Нови Завет од самог настанка Цркве! За мене је било тешко да
замислим да је Црква опстајала и напредовала без комплетног
Новог Завета. То је можда био мој први кључ за одгонетање чиње-
нице да је свеукупност живота Цркве нешто много више од само
писане Речи.

Еванђеље по коме?
Следеће што ме је изненадило било је откриће да је много
„еванђеља” поред оних из новозаветног канона кружило у првом
и другом столећу. То су била Еванђеље по Јеврејима, Еванђеље по
Египћанима, Еванђеље по Петру, да поменемо само нека од њих.
Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа. Еванђеље по
Луки почиње следећим речима: „Будући да су многи покушали
изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,...
намислих и ја ...по реду писати теби” (Лука 1, 1, 3). Када је Лука
писао, Матејино и Марково Еванђеље су била једина два написана
канонска еванђеља.
Временом су сва, осим четири Еванђеља, била искључена
из новозаветног канона. У раним данима Хришћанства чак је
постојао спор око тога која четири Еванђеља треба користити.
Већина малоазијских хришћана је радије користила Еванђеље по
Јовану од Еванђеља но Матеју, Марку и Луки. Ослањајући се на
опис Страдања који се налази у Еванђељу Јовановом, већина мало-
азијских Хришћана је славила Васкрс на други начин од ових у
Риму. Римски хришћани су имали известан отпор према Еванђељу
по Јовану и уместо њега користили су остала Еванђеља. Западна
 147

Црква је извесно време оклевала да се служи Еванђељем по Јовану

зато што су га гностичарски јеретици корастили скупа са својим
„тајним” еванђељима.
Следећа полемика је искрсла око тога да ли треба да постоје
одвојена Еванђеља или јединствено компоновани еванђелски
извештај. У другом веку, Татијан, ученик Светог Јустина Мученика,
објавио је јединствено „компоновано”, „хармонизовано” Еванђеље
под називом „Дијатесарон”. Сиријска Црква је ово компоновано
еванђеље користила у другом, трећем и четвртом веку; она није
примила сва четири Еванђеља све до петог века. Такође, извесно
време превиђали су Јованове Посланице, Другу Петрову, као и
Књигу Откривења.
Да би се ствар још више искомпликовала, Црква Египта, као
што се вади у канону из другог века који је сачинио Климент
Александријски, укључивала је „еванђеља” по Јеврејима,
Египћанима и по Матији. Уз то, сматрали су да су апостол-
ског порекла Прва посланица Климента Римског, Посланица
Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протоеванђеље Јаковљево,
Дела Јованова, Дела Павлова, и Јермин Пастир (за који су сматрали
да је нарочито надахнут). Иринеј (други век), умучени епископ
Лиова у Галији, укључио је Откривење Петрово у свој канон.

Друге књиге које су изазивале

противречје
Моја омиљена новозаветна књига, Посланица Јеврејима, у мно-
гим пописима Западне Цркве другог, трећег и четвртог века је
јасно била искључена. Пре свега захваљујући утицају Блаженог
Августина на неке северноафричке саборе, посланица Јеврејима је
коначно прихваћена на Западу крајем четвртог века.
На другој страни, Књига Откривења, позната такође као
Апокалипса, написана Апостолом Јованом, неколико столећа није
била примана од Источне Цркве. Међу источним ауторитетима
који су одбацивали ову књигу били су Дионисије Александријски
(III век), Јевсевије (III век), Кирило Јерусалимски (IV век),
Лаодикајски сабор (IV век), Јован Златоусти (IV век), Теодор
Мопсуетијски (IV век) и Теодорит (V век). Да додамо да сиријски
и јерменски изворници Новог Завета испуштају ову књигу. Многи
148

грчки рукописи Новог Завета написани пре петог века не садрже

Апокалипсу, и она се у Источној Цркви литургијски не користи
ни данас.
Свети Атанасије је подржао укључивање Апокалипсе, и пре
свега захваљујући његовом утицају Црква од Истока ју је на крају
крајева укључила у Нови Завет. Изгледа да је рана Црква напра-
вила унутрашњи договор у вези са Откривањем и Посланицом
Јеврејима. Исток је из канона искључивао Апокалипсу, а Запад –
посланицу Јеврејима. Једноставно, свака од страна се сложила да
прихвати спорну књигу од оног другог.
Занимљиво је да је у XVI веку отац протестантске реформације,
Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду „сте-
пеноване” и да су веке „надахнутије” од осталих (то јест, да постоји
канон у оквиру канона). Лутер је дао секундарни значај Посланица
Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их
за крај свог превода Новог Завета. Замислите – човек који вам је
дао Sola Scriptura на себе је преузео одговорност „редиговања”
писане Речи Божје.

Нови Завет сазрева

Био сам нарочито заинтересован за тражење најстаријег легитим-
ног пописа новозаветних књига. Неки верују да је то Мураторијев
кодекс, са краја другог века. Он искључује Посланицу Јеврејима,
Јаковљеву, као две Петрове, али укључује Откривење Петрово и
Премудрости Соломонове. Појам „Нови Завет” се не користи све
до 200. године – 170 године после Христове смрти и васкрсења –
када га први пут употребљава Тертулијан.
Ориген, који је живео у трећем веку, сматра се првим систе-
матичним теологом (мада је често систематски грешио). Он је
доводио у питање аутентичност Друге Петрове и Друге Јованове
посланице. Такође нам саопштава да је, на својим дугим путо-
вањима, срео цркве које одбацују II Тимотеју због тога што посла-
ница говори о „тајном” спису – Књизи Јанија и Јамврија, насталој
на основу усменог јеврејског предања (2. Тим. 3, 8).
Књига Јудина је сумњичена због тога што садржи цитат из апок-
рифног „Вазнесења Мојсејевог”, такође насталог на основу усменог
јеврејског предања (Јудина 9).
 149

Крећући се ка IV веку, открих да Јевсевије, „отац црквене исто-

рије”, као спорне књиге помиње посланице Јаковљеву, Јудину, Другу
Петрову, Другу Јованову. Откривење Јованово сасвим одбацује.
Codex Sinaiticus, најстарији новозаветни рукопис који имамо
а да укључује све новозаветне књиге, откривен је у православ-
ном манастиру Свете Катарине на Синају. Датира се у четврти
век и садржи све књиге које поседује савремени Нови Завет, али и
Посланице Варнавине и Јермин „Пастир”.
У IV веку, Цар Константин је био незадовољан сукобом Хри­
шћана и аријеваца око Божанства Христовог. Пошто Нови Завет
још увек није био коначно уобличен, извршио је притисак да се
најзад одреди канон Новог Завета и да се коначно закључи, да би
помогао у решавању насталог сукоба и донео религијско јединство
својој подељеној Империји. Па ипак, Codex Alexandrinus укључује
1. и 2. посланицу Климентову чак у петом веку, показујући да спо-
рови око канона нису били свугде коначно решени ни тада.

Ко је одлучио?
Током времена, Црква је установила који су списи заиста апос-
толски, а који нису. Била је те дуга борба, која је трајала неколико
столећа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на
саборе. Ови црквени сабори су се суочили са многим питањима,
између којих је било и питање канона Писма.
Важно је уочити да је разлог ових саборовања био утврђивање
и потврђивање онога што је у Цркви као целини већ било начелно
прихваћено. Црква је канон утврдила установивши шта је оче-
видна истина и пракса цркава Божјих. Сабори су настојали да
објаве оно што је саборно умовање Цркве и да одразе несукобље-
ност вере, праксе и предања која већ постоји у помесним црквама.
Сабори нам дају нарочите записе преко којих Црква јасно и јед-
ногласно саопштава шта чини Писмо. Међу многим саборима који
се састадоше у току прва четири века, два су нарочито значајна у
овом контексту:
1. Лаодикијски сабор који се састао у Малој Азији око 363.
године. То је први сабор који је јасно побројао књиге сада-
шњег Старог и Новог Завета, изузимајући Откривење Јованово.
Лаодикијски сабор је установио да само побројане књиге треба и
150

могу да се читају у храму. Његове одлуке су широко прихваћене на

Истоку.
2. Трећи картагански сабор у северној Африци састао се око 397.
године. Овај Сабор, на коме је био Блажени Августин, дао је цело-
вит списак канонских књига и Старог и Новог Завета. Двадесет
седам књига садашњег Новог Завета прихваћене су као канон-
ске. Сабор је такође усвојио да ове књиге треба читати у цркви као
Божанско Писмо, а да се друге искључују. Сабор је широко прих-
ваћен на Западу.

Балон је пукао
Што сам дубље изучавао историју Новог Завета, све сам више
увиђао како се моје неђашње погрешне концепције распадају једна
по једна. Сада сам коначно разумео оно што је било очигледно: да
се Нови Завет састоји од двадесет седам докумената који, мада
су засигурно Богом надахнути – ништа ме не може пореметити
у овом уверењу! – јесу били написани и сабрани од стране људ-
ских бића. Такође је постало јасно да ово нису обавили појединци
који су радили изоловано – него је то био саборни напор свих
Хришћана свуда – Тела Христовог, Цркве Божије. Ово поимање ме
принудило да се суочим са још две чињенице које су ме претходне
предрасуде наводиле да избегнем: 1. ваљаност и неопходност људ-
ског учешћа у писању Писма; и 2. ауторитет Цркве.

Божанско и човечанско
Као и многи евангелисти, дубоко навикнут да верујем у надахну-
тост Писма, ја сам разумео да је Нови Завет само Божја, али не и
људска реч. Мислио сам да је Бог непосредно рекао Апостолима
шта да напишу, слично као што секретари хватају белешке онога
што им се диктира, без икаквог додавања са своје стране.
Коначно, моје разумевање надахнутости Писма је про-
чишћено учењем Цркве о Личности Христа. Ваплоћена Реч
Божја, Господ наш Исус Христос, није само Бог, него је и човек.
Христос је јединита Личност са две природе – божанском и људ-
ском. Потцењивање Христове човечанске природе води у јерес.
Древна Црква је учила да је Ваплоћени Логос у потпуности човек
– заиста, човек онолико колико се то може бити – и ипак без икак-
 151

вог греха. По Свом човечанству, Логос Ваплоћени је рођен, растао

и достигао зрело доба.
Схватао сам да је овај поглед на Ваплоћену Реч Божју, на Логоса,
Исуса Христа, који је имало рано Хришћанство паралелан са
ранохришћанским погледом на писану реч Божју, на Библију.
Писана Реч Божја на одржава само божанску мисао, него и људски
допринос, такође. Реч Божја нам преноси истину као оно што су
људи писали, доносећи нам мисли, личности, па чак и ограничења
и слабости писаца – дакако, Богом надахнутих људи. То значи да
људски елеменат у Библији није преплављен толико да би се изгу-
био у океану Божанства.
Постало ми је јасније да, као што је Христос рођен, растао и дос-
тигао зрелост, то је био исти случај и са писаном Речју Божјом, са
Библијом. Она није пала са неба, него је имала људско порекло,
исто као и божанско. Апостоли нису писали Писмо као роботи
или зомбији, него су слободно сарађивали са вољом Божјом преко
надахнућа Духом Светим.

Питање ауторитета
Друго питање са којим сам морао да се рвем, а које ми је било још
теже, је питање црквеног ауторитета. Из мог проучавања било ми
је јасно да је Црква, заиста, одредила које књиге сачињавају Писмо;
али сам још увек силно рвао са мишљу да је Црква „предала” свој
ауторитет.
Коначно, то се свело на једно питање. Већ сам свим срцем својим
веровао да је Бог са влашћу говорио преко Своје писане речи.
Писана реч Божја је конкретна и опипнива. Могу да додирнем
Библију и да је читам. Али из неког чудног разлога, оклевао сам да
верујем исте ствари у вези са Телом Христовим, Црквом – да је она
видива и опипнива, да је физички смештена на земљи у историји.
Црква је за мене била суштински „мистична”, непоистоветива са
било каквим земаљском заједницом.
Овај поглед на ствари ми је омогућавао да сваког Хришћанина
схватим као „цркву за себе”. Како је то „комфорно”, нарочито када
искрсну доктринарни или лични проблеми! Па ипак, тај поглед
се није слагао са оним што се у апостолско доба под Црквом под-
разумевало. Нови Завет говори о стварним црквама, а не некаквим
152

„етеричним”. Да ли бих сада могао да примим чињеницу да је Бот

веродостојно зборио не само преко Библије, него такође и преко
Цркве – исте ове Цркве која је произвела, одбранила и делатно
сачувала Писмо које ми је било толико драго?

Црква Новог Завета

Према схватању најдревнијих Хришћана, Бог је Своју реч говорио не
само својој Цркви, него и преко Своје Цркве, Тела Његовог. У исто
време, Црква је схватана као дом Божји, „назидан на темељу апостола
и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на Коме сва грађе-
вина, складно спојена, расте у храм свети у Господу” (Еф. 2, 20 – 21).
Бог има Своју реч, али има и Своје Тело. Нови Завет каже:
1. „А ви сте тијело Христово, и удови понаособ” (1. Кор. 12, 27;
упореди. Рим. 12, 5).
2. „И Он је глава тијела, Цркве” (мисли се на Христа, нап. прев.)
(Кол. 1, 18).
2. „И Он (Отац) све покори под ноге Његове (Сина Свога), и Њега
постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело Његово, пунота
Онога Који све испуаава у свему” (Еф. 1, 22, 23).
У древним временима није било органског раздвајања Цркве и
Библије, што се данас често среће. Тело без речи је тело без поруке,
али реч без Тела је неутемељена. Како Павле пише, Тело је „црква
Бога живога, стуб и тврђава истине” (1. Тим. 3, 15). Црква је Живо
Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Нови Завет стуб
и тврђава истине. Црква је стуб и извор истине јер је Нови Завет
настао на основу њеног живота у Богу. Укратко, она га је написала!
Она је саставни део еванђелске поруке, и у Цркви је Нови Завет
написан и сачуван.

Реч Божја у усменом предању

Апостол Павле нас опомиње: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и
држите предања, којима сте научени, било вашом ријечју, било
посланицом” (2. Сол. 2, 15). Овај стих својевремено нисам под-
влачио фломастером зато што има два израза која нисам волео:
„држите предања”, и „речју” (усменом). Та два израза долазила су у
сукоб са мојим поимањем ауторитета Библије. Али сам тада почео
да схватам: исти Бог који је говорио преко Своје писане речи,
 153

Библије, говорио је такође преко Апостола Христових када су они

поучавали и проповедали лично. У овом (и другим пасусима) само
Свето Писмо нас учи да је усмено предање оно што морамо чувати!
Писано и усмено предање нису у сукобу, него су делови исте
целине. То објашњава зашто су Оци учили да онај ко нема Цркву за
Мајку не може имати ни Бога за Оца.
„Схватајући ово, закључио сам да сам дебело претерао у одба-
цивању усменог Светог Предања. У свом непријатељству према
јеврејском усменом предању, које одбацује Христа, одбацио сам
хришћанско усмено Свето Предање, које изражава живот Духа
Светога у Цркви. И одбацио сам на тај начин идеју да нас ово
Предање на ваљан начин оспособљава да у потпуности и како
треба схватимо Библију.
Дозволите ми овде да то илуструјем једним искуством које сам
недавно имао. Решио сам да направим настрешницу иза куће.
Припремајући се, изучио сам књигу о столарији у којој пише о
„свему”. Пуна је слика и дијаграма, толико да и „дете може да следи
њена упутства”. Речено ми је да она саму себе објашњава. Али, јед-
ноставна овако како су ми тврдили да јесте, што сам је више читао,
имао сам више питања и све више сам био збуњен.
Незадовољан што не разумем нешто наизглед тако просто,
дошао сам до закључка да овој књизи треба тумачење. Без нечије
помоћи, нећу моћи да је остварим у пракси. Оно што ми је требало
био је неко стручан да ми објасни овај приручник.
Срећом, имао сам пријатеља који је умео да ми покаже како да
завршим пројекат. Знао је то аз усменог предања. Пошто је њега
поучио искусан столар, он је заузврат поучио мене. Писано и
усмено предање су завршили посао – скупа.

Шта је било прво?

Оно са чим сам се најзад суочио било је кључно питање: шта је
дошло најпре – Црква или Нови Завет? Знао сам да је Ваплоћена
Реч Божја, Исус Христос, призвао Апостоле, а да су они облико-
вали језгро Хришћанске Цркве. На тај начин, знао сам да је он,
Вечна Реч Божја, због тога извор Цркве и да је родио Цркву.
Када је Црква чула Ваплоћену Реч Божју, и почела да записује
Његове речи, она је тако учествовала са Богом у рађању писане
154

речи, Новога Завета. На питање: „Шта је било прво, Црква или

Нови Завет?”, одговор је, и библијски и историјски, кристално
јасан.
Неко би могао да се успротиви: „Да ли уопште има икакве везе
шта је било прво? На крају крајева, Библија поседује све што нам
је потребно за спасење”. Библија је довољна за спасење у смислу да
садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут.
С друге стране, погрешно је Библију сматрати самодовољном и
самотумачивом. Подразумева се да се Библија мора читати и раз-
умети преко Божјег просвећења Светим Духом у оквиру живота
Цркве.
Зар није сами Господ рекао Својим ученицима, пред само рас-
пеће: „А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину; и
јавиће вам оно што долази” (Јн. 16, 13). Такође је рекао: „Сазваћу
Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16, 18). Господ
наш нас није оставио само са књигом која треба да нас води.
Оставио нас је са Црквом Својом. Дух Свети у Цркви нас поучава,
и Његово учење допуњава Свето Писмо.
Како је будаласто веровати да је Божје пуно просвећење прес-
тало чим су написане књиге Новог Завета и да није деловало до
XVI века и протестантске реформације – или – да доведемо аргу-
мент до његовог логичког краја – до тренутка кад сам ја, сам,
почео да читам Библију. Или је Дух Свети био у Цркви током сто-
лећа која су дошла после новозаветног периода, водећи је, учећи
и просвећујући је у њеном разумевању еванђелске поруке, или је
Црква остављена као духовно сироче, са појединцима – хришћа-
нима који независно тумаче, увек „непатворено” проповедају, исто
Свето Писмо на радикално различите начине. Овакав хаос никако
није воља Божја јер „Бог није Бог нереда, него мира” (1. Кор. 14, 33).

Време за одлуку
Кад сам дотле дошао, осетио сам да морам донети одлуку. Ако
Црква није пука тангента или случајно објашњење Светог Писма,
него делатни учесник у развоју и очувању истог, било је време да
надиђем своје разлике у односу на њу, као и да напустим своје
предрасуде. Уместо да покушавам да судим Цркви на основу својих
савремених предрасуда, морао сам да се смирим и да се сјединим
 155

са Црквом која је створила Нови Завет, и да јој допустим да ме води

ка правом разумевању Светог Писма.
После пажљивог истраживања разних црквених групација,
коначно сам схватио, насупрот уверењу многих савремених
Хришћана, да Црква која је саздала Библију није мртва. Данашња
Православна Црква је непосредни и јасан историјски континуитет
са Црквом Апостола, и сачувала је нетакнутим како Свето Писмо,
тако и Свето Предање које нам помаже да Писмо на прави начин
протумачимо. Чим сам то схватио, обратио сам се у Православље.
И почео да доживљавам пуноту Хришћанства као никад до тада.
Мада је сковао слоган, Лутер сам никад није упражњавао Sola
Scriptura. Да јесте, одбацио би „Символ вере” и провео мање вре-
мена у писању разних библијских коментара. Та фраза се појавила
као резултат борбе реформатора против придодатих човечан-
ских предања римокатолицизма. Разумљиво је да су ови желели
да њихова вера засигурно буде оно што одговара библијским стан-
дардима. Али изоловати Свето Писмо од Цркве, негирати 1500
година историје, је нешто што слоган Sola Scriptura и протестант-
ски реформатори – Лутер, Калвин и касније Веслеј – уопште нису
намеравали да учине.
Онима који догматски настоје да остану на Sola Scriptura ста-
новишту, у процесу одбацивања Цркве која не само да је саздала
Нови Завет, него је, такође, вођена Светим Духом, утврдила које
књиге чине Нови Завет, желео бих рећи следеће: Изучавајте исто-
рију ране Цркве и развој новозаветног канона. Где је могуће, корис-
тите изворне документе. (Запањујуће је како се неки од „најконзер-
вативнијих” библијских стручњака евангелистичке (новопротес-
тантске, нап. прев.) заједнице преображавају у циничне и рациона-
листичке либерале кад разговарају о раној историји Цркве!) Себе
ради, истражите шта се десило са народом Божјим после дваде-
сет осмог поглавља књиге Дела апостолских. На крају овог чланка,
дајем преглед упутне литературе о том питању.
Ако истражите чињенице и објективно сагледате шта се десило
у тим раним данима, мислим да ћете открити исто што сам и ја сам
открио. Живот и рад Цркве Божје није се зауставио после првог
столећа и поново отпочео у шеснаестом. Да је тако било, не бисмо
ни имали новозаветне књиге које су тако драге сваком хришћан-
156

ском вернику. Одвајање Цркве и Библије које је тако преовлађујуће

у већем делу савременог хришћанског света је модерна појава. Рани
Хришћани нису правили такве вештачке поделе.
Кад истражите податке, храбро наставите да сазнајете више
о историјској Цркви која је створила Нови Завет, сачувала га
и одабрала оне књиге које ће бити саставни део канона. Сваки
Хришћанин себи дугује откривање Православне Хришћанске
Цркве и разумевање њене виталне улоге у доношењу Речи Божје
нашем сопственом поколењу.
Историчари Хришћанства начелно дају нека обавештења о
обликовању Канона мада нису склони да расправљају о значају
истог за ауторитет и тумачење Светог Писма.

Са енглеског: Владимир Димитријевић

 157

Протојереј Кирил Зајц

Црква Бога живога,
стуб и тврђава истине
(Разговори са
баптистима)

1927. године, 1. септембра, на дан Светог Симеона Столпника,

нађох се на парохији Вознесенске цркве. На тај дан се увек, сваке
године, скупи много народа. Многи железницом дођу из удаље-
нијих места, и вечерњим возом се враћају кући.
И овог пута је у вагону треће класе било пуно путника, највише
сељака и сељанки. Видео сам и представнике локалне интелиген-
ције, као и трговце и неколико Јевреја.
Време: после десет увече. Неко седећи дремуцка, а неко поку-
шава да заспи на седиштима. Разговор се чује у читавом вагону,
пошто купеи нису затворени. Одједном, у купеу до мене нарочито
ватрено и гласно почиње да говори неко од путника. Остали разго-
вори престају. И мене напусти дремеж. Говорник, још не нарочито
стар човек, омален растом, почео је да хода по вагону и, машући
рукама, уверљиво позива све да га саслушају. Очито је – сви су се
заинтересовали.
– Био сам велики грешник... Нисам знао шта је духовни живот...
– причао је путник, – али ево, сад сам верник! Чуо сам тајанствене
гласове који су ме звали на спасење. Поверовао сам... постао сам
други човек. Мили Исус ме је спасао. Он је крвљу Својом опрао
грехе моје... Сад немам грехова... Свети сам... Христ је – мој брат,
итд.
Док је говорио о себи, о својим бившим гресима и садашњој све-
тости ( а говорио је много), људи су ћутке слушали, а неке жене су
се окренуле на другу страну, да би одремале. Вероватно нису први
158

пут чуле сличне приче. Али, гле, проповедник–секташ почео је да

се бави православним догматима, нарочито поштовањем икона, и
тада је са свију страна зачуо прилично оштре примедбе.
– Ето, клањате се икони Симеона Столпника, говорио је сек-
таш, а никакве иконе нису потребне! То је идолопоклонство. Не
сме се клањати пред иконама... Реч Божја то забрањује... Треба се
молити само миломе Исусу... Ја сам, ево, два пута био рањен, тешко
сам болестан био, али сам се обратио Исусу Христу, помолио се, и
одмах оздравио, без икаквих икона...
Чуле су се примедбе и негодовање. Један сељак је одлучно при-
шао секташу и оштро му рекао:
– Шта ви то народ збуњујете? Ја сам такође био тешко балестан,
ишао сам у цркву, замолио свештеника да одслужи молебан пред
иконом Мајке Божје – и оздравио сам...
Почео је свеопшти разговор. Секташ је настојао да одговори
на све примедбе и своју реч је почео да „филује” обиљем цитата из
Светог Писма. Говор му је постао неповезан. Текстове је непрес-
тано наводио. Изгледало је да победу види само у непрестаном
говорењу.
– Шта он, у ствари, хоће да каже?, чуо се глас са горњег седишта.
Неповезано прича. Никакве логичке везе нема!...
Да ли би то брбљање и игра цитатима дуго трајали – не знам.
Спор се распаливао. Тада сам и ја решио да изађем из свог ћошка,
пошто до сада нисам ни учествовао у заједничком разговору.
– Многе сте ви ту напричали, милостиви господине, почех, обра-
тивши се пропагатору, али мало је смисла. Обилазите као киша око
Крагујевца, и не можеш да схватиш шта ви хоћете. Па ипак, јасно
је да сте ви непријатељ Православља. Дозволите ми да вам поста-
вим неколико јасних, нимало магловитих, питања и одговорите на
њих јасно, без свог магловитог красноречја. Видим да сте секташ,
вероватно проповедник. Која је секта у питању – то није битно. Па
ипак, јасно је једно – да нисте у Цркви Христовој. Реците ми – да ли
се код вас сачувало оно огромно духовно богатство које су Цркви
предали Свети Апостоли? Или можда о томе нисте ни мислили,
нити сте за такво богатство чули? (Ћутање.)
– Имате ли свештенике? Не? А они постоје у Цркви од апостол-
ских времена. Свештенство су нам предали Апостоли. О њему се
 159

јасно говори управо у том истом Светом Писму, које у овом тре-
нутку држите у рукама.
Да ли су се код вас сачувале Свете Тајне? – крштење, миропо-
мазање, покајање, причешће, брак, јелеосвештање? Оне постоје
од апостолског доба, а о њима се говори у новозаветним светим
књигама!
Да ли, у складу са Еванђељем, поштујете Мајку Божју?
Имате ли молитвено општење са Небеском Црквом, са Светим
Апостолима, чија су Писма сад у вашим рукама, са светитељима,
мученицима и свим праведницима?
Имате ли молитвено општење са Ангелима?
Да ли се молите Ангелу – чувару?
А све је то, видите, постојало у Апостолској Цркви. И све то
постоји у Православној Цркви.
Имате ли молитвено општење са умрлим очевима, мајкама,
дедовима и са свима у вери уснулима? Да ли се молите за покојнике?
Или сте на њих заборавили, па се смрт показала јачом од љубави
Христове? – А у Апостолској Цркви молили су се за покојнике!
Иконе не поштујете. А да ли поштујете животворни Крст
Господњи? Да ли себе осењујете светим Крстом? Да ли Крст носите
на грдима својим, који је, по речи Апостола – „Његова поруга” (Јев.
13, 13). – Све је то постојало у Апостолској Цркви.
Моја су питања јасна. Одговорите на њих. Ћутите? Да, шта
бисте могли рећи, кад ништа ни немате. А то је, заиста, огромно
богатство.
Реците, шта имате? – Веру? Да, њоме се хвалите, и све ове добре
људе позивате да „поверују у Христа”. То је узалудан позив – сви
они, осим двојице – тројице Јевреја, већ давно, од детињства у
Христа верују, од детињства се налазе у Цркви Христовој.
Позив да се поверује у Христа, упућен православнима, узалудан
је: ми сви верујемо много снажније но ви; ми тако силно верујем
ода све што нам је предано чувамо и заповеђено испуњавамо, што
ви за себе не можете рећи. Зовите Јевреје да верују у Христа, идите
незнабошцима, мухамеданцима – тамо проповедајте, а не међу
православним верницима!
Стога, веру нам дати не можете: ми је већ имамо. Шта нам можете
дати? Какву духовну ризницу? – Баш ништа. Ви сте потпуни
160

убожјаци, у духовним сте траљама. Из свих ваших речи могло се

чути нешто страшно, противно учењу Христовом – то је гордост,
умишљеност. Ми смо слушали једино о вашој безгрешности, о
вашој светости, којом сте се хвалисали. Али то нас неће обманути.
Сећамо се речи Апостола о хришћанима његовог доба: „Сви ми
много грешимо”. Зар су ваши секташи по животу бољи од првих
хришћана? Апостол Павле каже да стреми напред да би стигао
на циљ, као што је Њега Христос достигао, а ви себе називате без-
грешним, „светим”?
Зар не видите колико је безумља у вашем хвалисању, и на как-
вом опасном путу стојите?”
Секташ је ћутао. Ћутали су и путници. Воз је улазио у неку
станицу. Понеко је морао да изађе, изјављујући да му је жао што
не може да остане и даље слуша. Кад је воз кренуо, наставих да
говорим.
– Рећићу вам још нешто. У рукама вам је Библија. Знате и при-
знајете да је свака реч у Библији – непроменива Истина. Добро је
то. И ми тако верујемо. Претпоставимо да сте ви баптиста и да ја
знам мање од вас. И свако од вас ће у рукама имати Библију. Сви ви
за извор вере сматрате само Библију. Сви проповедате да вашим
устима говори Дух Свети. Реците ми, молим вас, зашто онда не
учите сви подједнако? Зашто сматрате да се они други, који не уче
као ви, налазе у заблуди, у пропасти? Зар Дух Свети једноме говори
једно, а другом друго? Да ли сте икад о томе размишљали?
Ево вам малог примера. И ви, случајни слушаоци, обратите
пажњу на наредно поређење. Претпоставимо да су овде донели
посуду са кристално чистом водом. Сваки од вас има у рукама
потпуно чисту шашу. Нека свако од нас узме својим чашом чисту
воду из заједничке посуде. И шта се добија? – У свим чашама ће се
наћи потпуно иста питка вода.
Овај господин у рукама држи Библију – тај извор најчистије
воде. Зашто онда бива да, кад он захвати, па захвати адвентиста,
па захвати још неки други секташ, зашто не добијају исту воду, исто
учење? Ствар је врло проста. – Имају прљаве чаше. Чаша је – њихов
разум, њихов слаби умић. Није им све чисто у глави, много је соп-
ственог мудровања, много опасних фантазирања. И све то они
мешају са најчистијом водом, с Речју Божјом. Шта је чудно онда ако
 161

им је учење мутна, ако се разликују и противурече једно другом,

ако нису здрава за пиће, као што ни загађена вода није за пиће...
Завршио сам. А ви, драги господине, пошто сте умели да својим
излагањем заинтересујете ове наше сапутнике, настојте сада да
дате одговор и објашњење и за сва постављена питања, а ми ћемо
слушати.
Сви су чекали шта ће да каже секташ.
Секташ није одједном проговорио. Али требало је изаћи из теш-
ког положаја, нарочито зато што су путници почели да добацују
примедбе на његов рачун које и нису биле нарочито љубазне.
И он је, већ без патоса, тишим гласом почео:
– Слушали сте да је свештеник управо говорио о иконама. Али
чујте шта Свето Писмо каже за иконе. Прочитаћу вам.
И почео је да полако чита позната места из пророчких књига –
Исаије, Јеремије – за идоле. Успут је, читајући, секташ објашњавао
и сугерисао да се овде управо и говори како су иконе – идоли.
– Јесте ли завршили? – упитах. Саслушали смо ваше читање
у вези са идолима, али не разумемо зашто сте то читали? Овде
нема ни пагана, ни идола. А обећали сте да нам прочитате нешто
о иконама. Замолите, добри људи, овог господина да испуни своје
обећање и да нам из Библије прочита сведочанства везана за иконе.
Идоли нас не занимају!
Народ је почео да поставља питања секташу.
– О иконама у Библији не пише ништа!, јетко је одговорио
секташ.
– Да ли је баш истина то што кажете? – рекох ја. – Не мислим да
не знате где се о иконама говори. Знате, али нећете да прочитате.
Не уклапа вам се у прорачун. Ја ћу вам рећи. Нађите двадесет пету
главу Књиге изласка и прочитајте!
Секташ је оклевао, али је народ захтевао да прочита. Не хотећи,
он је нашао тражено место. Почео је да чита лагано, како да раз-
мишља шта да каже. Кад је прочитао о Ковчегу Завета и двама
златним херувимима на поклопцу Ковчега, ја га упитах:
– Молим вас, реците да ли су херувими које је Мојсеј од зната
начинио по заповести Божјој по вашем, можда, идоли?
– То је било у Старом Завету!, продера се секташ. – Ми живимо у
Новом Завету, и Стари нам не треба...
162

– Гле ти њега! А кад сте хтели да за идоле читате, да бисте слу-

шаоце увели у заблуду, тад вам је Стари Завет био неопходан?
Тако поступати са Речју Божјом је грешно. Да ли вам је познато
шта Спаситељ каже о онима који друге, ове мале, уводе у заблуду,
у саблазан?
Секташ, осећајући да није у повољном положају, поче опет пови-
шеним гласом да говори нешто о идолима.
– Идоли, па идоли! – рекох. – Али ако не желите да усвојите све-
дочанство Старог Завета о Божанском пореклу свештених слика,
обратимо се Новом Завету. Прочитајте неколико уводних стихова
девете главе посланице Апостола Павла Јеврејима.
Па ипак, више се нису могла чути његова читања и беседе: ућу-
тао је. Помало су почињали да дремају и остали путници на далеко,
успављивани ритмичким окретањем точкова воза у покрету.
Тако је било. Ипак, ова наводи на дубоко размишљање. Како су
ревносни секташи у ширењу својих јереси! С каквом енергијом, с
каквом дрскошћу наступају свуда, намећући своја веровања онима
које сретну тоном који не допушта приговоре. Међутим, ако уоче да
се међу присутнима налази неко ко је упознат са њиховим изокре-
тањима и лукавствима, брзо ућуте.
Сцена у вагону подсетила ме је на један дугачак разговор који
сам водио у Витебској губернији пре Првог рата.
У једно село са циљем пропагирања стигоше да ли из Петрограда,
да ли из Хелсинкија баптиста – пропагатор и неколико баптист-
киња, које су имале задужење да певају на скуповима који се буду
организовали. Локални свештеник – старчић отац Јован молио ме
је да дођем и да уразумим његове парохијане, пошто су многи од
њих почели да редовно посећују скупове које они организују. Рекао
сам да ћу доћи 20. августа. То је било 1912. године. Отац Јован је
обавестио целу парохију о мом доласку са молбом да што више
њих дође у цркву. Били су позвани и секташи.
Дан је био топао, светао, и у девет изјутра храм је почео да се
пуни богомолницима. На крају литургије, не само храм, него и
читава порта су се напунили народом. Решено је да се ради лакшег
разговора он обави напољу, у порти. Изнет је аналој и столић. Пред
масом је са Библијом у рукама стајао секташ и око њега жене које
су стигле с њим и неки од месних парохијана. Сви скупа смо (осим
 163

секташа) запевали молитву „Царе Небески” и „Спаси, Господе,

људе Твоје”.
Кратком речју својим парохијанима обрати се отац Јован, пози-
вајући их да се чврсто држе Светог Православља и да не слушају оне
који руже Свети Крст, избацује Свете Иконе, уче да се не поштују
Мајка божја, наша Заступница пред Богом. На свету је много раз-
личитих вера, и све не можеш да следиш. Наша вера је истинита,
наша Православна Црква и јесте она коју је Господ основао и коју
ни врата адова неће надвладати, то јест сва сила сатанска. Спасење
је само у Православној Цркви... После његове кратке речи запевали
су молитву „Оче наш”, и ја сам почео разговор о Цркви Христовој.

I
– Издалека су вам дошли ови људи – почео сам ја, – као да сте им
рођаци или познаници. У самој ствари, очито је да је њихов циљ да
вам понуде неко ново учење, да вам покажу неки нови пут спасења
мимо Цркве Православне. И без обзира на оштре осуде Светог
Православља, не подсмехе ономе што је нама светиња, ви не само
да се нисте одвратили до њиховог каткад богохулног учења, него су
многи и многи почели да посећују скупове које они сазивају. Неки
су са великим одобравањем односе према њиховом новом учењу,
и заједно с њима се усуђују да хуле на Свету Православну Цркву.
Несрећници! Заборавили су речи Светог Апостола Павла:”Али ако
вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него
што вам проповиједасмо, анатема да буде!” (Гал. 1, 8–9).
Схватите: наша Црква Православна постоји од времена
Апостола, наша Црква је иста она коју је основао Господ Исус
Христос, наша Црква у неизопаченом виду чува све оно што је при-
мила од Апостола. Шта вам каже тај незнано откуда и незнано
зашто пристигли секташ – баптиста? Јер он сво апостолско учење
пориче, како сте и сами чули, и нуди ново учење. Али ако апостол
Павле и на ангела, који би понудио ново учење, изриче „анатему”,
то значи да се и овај господин, као и сви проповедници нових
вера, налазе под „анатемом”. Бојте се, браћо, анатеме апостолске и
бежите од оних који нуде ново учење!
– Ми не нудимо ново учење. Ми учимо и живимо по Еванђељу.
„Господ хоће да се сви људи спасу” – ми и учимо како се спасавати.
164

Свима очи отварамо по Еванђељу, све призивамо да у Христа пове-

рују. Желимо да сви буду спасени као ми, да сви буду свети као што
смо то ми! Ето шта желимо, о чему говоримо и шта проповедамо.
Зар је учење о спасењу и вери у Христа ново учење? Зар то није
апостолско учење? Зашто нас под анатему подводите?
Оштри наступ секташа је, очито, оставио утисак на присутне. У
маси је завладао прави мук.
– Настојмо да спокојно, без раздражљивости, размотримо оно
што сте ви рекли, и да осветлимо питање спасења са еванђељске
тачке гледишта. То што наговарате своје слушаоце да у Христа
поверују, то је труд узалуд. Видите колико је овде народа, али ја сам
убеђен да сви они од детињства у Христа верују. Требало би да их
убеђујете у то да је недовољна вера без добрих дела да човек буде
спасен. Може се и веровати, а у исто време ходити путем који води
у пропаст. Размислите и о себи, млади проповедниче – да верујете
– верујете, али да ли идете оним путем који води спасењу, или се
уљуљкујете погрешном увереношћу да сте већ спасени и да сте
несумњиво наследник рајског блаженства, захваљујући само томе
што верујете?
– Да, ја сам спасен, ја сам спасен, ја сам свети, и ја ћу сигурно
бити у рају!, пламено узвикну секташ.
– Немојте се распаљивати! Запамтите и размислите о ономе
што ћу рећи вама и свима присутнима. Сви, осим групице без-
умника, за које пророк вели: „Рече безумник у срцу своме: нема
Бога!”, сви траже спасење. Једни се надају да ће бити спасени преко
Христа, други преко Мухамеда, неки опет преко Буде, Јевреји кроз
испуњавање старозаветног закона, итд. Ко иде правим путем? Ко
је у заблуди? Погледајте – и међу онима који траже спасење преко
Мухамеда, и преко Буде, има врло добрих људи, који по заповес-
тима своје савести, ни сами не будући свесни тога, испуњавају
морални закон Божји. Зар је мало добрих и међу Јеврејима? – Шта
да мислимо о њима? Има ли за њих наде на блажени загробни
живот? Знам да ћете и ви рећи оно што и ја: неопходна је вера у
Христа. Без вере у Христа, по директном смислу еванђељског
учења, спасење се не добија. У књизи Дела Апостолских у четвртој
глави читамо: „Он је камен који ви зидари одбацисте, и који постаде
глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења. Јер нема дру-
 165

гога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти”
(Д. Ап. 4, 11–12). Стога, ни у Мухамеду, ни у Буди, ни у јеврејству, ни
у коме другом нема спасења, осим Исуса Христа. Сви траже спа-
сење, како већ рекох, али су им узалудне наде, ако они не признају
Исуса Христа као једини пут ка вечном блаженству: „Ја сам Пут,
Истина и Живот”, рече Он сам. Одговор је јасан: „Ни у ком другом
нема спасења”. И тако, спасење је могуће само преко Христа. Да ли
се са тим слажете? Да ли тако верујете?
– Слажем се. И ми тако верујемо и проповедамо. У Речи Божјој
казано је: „Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом
твој” (Д. Ап. 16, 31).
– Исправно. Очито је да је и код нас и код вас пут спасења један:
вера у Исуса Христа, зар не? Али, авај! Не иду сви они који при-
зивају име Христово и верују у Њега истим путем. Баптиста иде
својим путем, католик својим, лутеранин својим, адвентиста
својим, и, као што видимо, на сваком од тих путева написано је
Име Христово; сви верују у Христа, сви се надају спасењу преко
Христа. Којим путем ићи, који пут изабрати? Да ли ће сви путеви
довести Христу у Његова рајска станишта? Да ли ће сви који при-
зивају Име Христово и који у Њега верују бити спасени? У Речи
Божјој су и овакви искази Господа и Апостола: „Неће сваки који
говори: Господе! Господе! ући у Царство Небеско” (Мт. 7, 21)... „И
ђаволи верују, и дрхте” (Јаковљ. 2, 19).
Ђаволи дрхте иако верују, дрхте јер се боје суда Божијега.
Њих вера неће спасити. Неће спасити пука вера и оне нове про-
поведнике нових вера и њихове следбенике, мада они говоре:
„Господе”, „мили и драги Исус”, итд. Осим вере потребно је још
нешто. – Потребно је припадати Цркви. Неопходно је ући у наро-
чит однос са Господом. Какав је тај однос, та веза? – О томе нам
говори Сам Господ Исус Христос. Прочитајмо речи Господње које
се налазе у 15–ој глави Еванђеља по Јовану: „Останите у Мени, и
Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не
остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот,
а ви лозе. Ко остаје у Мени, и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер
без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће
се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и
спалити” (Јн. 15, 4–6). Да ли се ви, саговорниче мој, налазите на
166

том Чокоту, као Његове лозе? Да ли се на Њему налазе сви ваши

баптисти?
– Да, ми смо са Христом. Ми смо на чокоту, као лозе.
– Кад сте се прицепили том Чокоту?
– Кад смо поверовали. Сами Христ каже: „Ко верује у Сина, има
живот вечни” (Јн. 3, 36). Ми верујемо, а од нас се ништа више ни не
тражи. Где је Господ, и ми ћемо тамо бити. Зар Он није рекао: „Где
сам Ја, тамо ће и слуга Мој бити” (Јн. 12, 26)?
– Зар нисте слушали да Апостол каже да и „ђаволи верују”? И
не само да верују, него Га и исповедају као Сина Божијег. Сетите
се како су ђавоимани кричали: „Шта је Теби до нас, Исусе, Сине
Божји?” (Мт. 8, 29). Наравно, нити им је вера, нити им је испо-
ведање вере на спасење. Да речи Господње о Чокоту и лозама
објаснимо примером. Погледајте то велико дрво које, вероватно,
није старо мање од сто година. Колико оно има зелених гран-
чица! Колико сочних листића! Док год је грана на дрвету, она
је жива, пуна сока, јер животне сокове добија од дрвета. Али,
гле, откиде се гранчица, или листић, од дрвета – и пропаде. Још
ће извесно време имати на себи зеленила, али сваког часа зеле-
нило ће бледети, листови ће увенути, отпасти, и смрт ће савла-
дати гранчицу, она ће се осушити, сатрулити. Исти је сунчеви
зраци греју, иста је кишица роси, као и оно дрво, али живота у
њој више нема. Ето шта значи откинути се од дрвета, отпасти од
Чокота!
– Није то речено за нас. Ми се од дрвета нисмо откинули. Како
смо веровали у Исуса Христа, тако и даље верујемо!
– Али то што ви верујете још увек је мало... Само вера у Христа
не даје вам за право да тврдите да се налазите на Чокоту.
Ево зелене гранчице на земљи. Дечко, додај ми ту гранчицу!
Видите, гранчица је још увек сасвим зелена, иста онаква какве су
и на дрвету. И она би могла рећи: жива сам, у мени се налазе сокови
дрвета! Свакако ћу се зеленети и цветати у непрекидној срећи,
скупа са дрветом! Али ми знамо да је њена пропаст неизбежна. Зар
се то не мора рећи и за све проповеднике нове вере, за све секташе?
И они, попут ове гранчице, вичу: зеленимо се, са Христом смо, спа-
сени смо, свети смо, житељи смо раја, итд. Али авај! Они нису на
чокоту. Они нису удови тела Христовога.
 167

– Допустите!, прекиде ме секташ. Ми о себи говоримо оно што

каже Реч Божја. Да, ми смо спасени! Знамо оно што сте нам и ви
сами читали да „нема другога Имена под небом данога људима
којим бисмо се могли спасти, осим Имена Исуса Христа” (Д.
Ап. 4, 12). Читајте у посланици Римљанима: „Христос умрије за
нас. Много ћемо, дакле, прије бити кроз Њега спасени од гњева
сада када смо оправдани крвљу Његовом” (Римљ. 5, 8–9). „Крв
Исуса Христа, Сина Божијег, очишћава нас од сваког гријеха” (1.
Јн. 1, 7). Ми у то чврсто верујемо и „оправдавши се вером” чујте!
– „оправдавши се вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег
Исуса Христа” (Рим. 5, 1). Чујте још и ово. Сам Господ каже: „Да
сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни”
(Јн. 3, 15–16). А Апостол јасно говори: „Човјек се оправдава вјером
Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо
вјером Христовом” (Гал. 2, 16). „Благодаћу смо спасени кроз вјеру,
и то није од нас, дар је Божји” (Еф. 2, 8). Видите: ми нисмо гранчице,
које су се откинуле од дрвета, ми смо на Чокоту, зато што верујемо!
Чујте сви који сте се сабрали! – Не бојте се да верујете у Христа! Ко
верује у Христа, спасен је, на чокоту је, са Христом је!
– А ђаволи, који, по речи Апостола, такође верују, да нису и они
са Христом?, упитах ја. Зли дух је јасно рекао: „Исуса знам!” (Д. Ап.
19, 15). Зли дух сведочи и о томе да је спасење кроз Исуса Христа.
Сетите се да кад су Апостоли проповедали у Филипима, зли дух,
који је обитавао у служавки, каже: „Ови су људи слуге Бога вишњега,
који нам јављају пут спасења” (Д. Ап. 16, 17). Ђаволи знају да су људи
искупљени Крвљу Исусовом, са ужасом и дрхтањем верују у то
(„ђаволи верују и дрхте”), али каква им је корист од вере? – Никаква.
А зашто? Па због тога што само вера не даје спасење, не даје сје-
дињење с Христом. Осим вере потребно је још нешто. Мора се бити
у Цркви Христовој, мора се ради спасења бити удом те Цркве.
– А по вашем, тај камен и дрво, то ли је Црква? – завика секташ.
Реч Божја јасно каже: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје,
онде и јесте Црква” (Мт. 18, 20). Ево, ако овде нас десет људи будемо
како треба „верујући”, поново рођени – ми и јесмо Црква. А за вас
је црква зграда од камена, или дрвета, са звонима и крстом на врху.
Зар сад нисте говорили – „скуп ће бити код цркве”? Зар тај народ
сад није говорио: „Идемо у цркву”? Заборавили сте да смо ми сами
168

– црква, како о томе говори и Апостол – „зар не знате да сте ви

храм Божји, и да Дух Божији обитава у вама” (1. Кор. 3, 10)?
– Станите! – рекох. – Не знам да ли свесно или несвесно покуша-
вате да мутите воду. Ми сада не говоримо о храму. Ја сам рекао да
нам је за спасење неопходно да будемо чланови Цркве Христове, то
јест оне заједнице верујућих коју је основао Господ Исус Христос.
Побожни слушаоци! Мислим да и ви схватате да кад говорим о
Цркви Христовој, не говорим о згради од камена или дрвета, и не
о овом храму?
– Схватамо, баћушка! Он то намерно говори, да би запетљао
ствар.
– А говорити само зато да би се запетљала ствар је и грехота
и срамота. Нарочито тежак грех на себе узимате, млади „пропо-
ведниче”! Ви, несумњиво, одлично схватате о чему разговарамо, а
избегавате тему, да бисте у заблуду увели ове добре, простосрда-
чне људе. Могу да замислим да кад говорите на својим састанцима
простодушним људима који вас слушају на какав пут пропасти их
заводите!
– Да уши запушиш, баћушка; такве хуле, да се ни изрећи не
може, – оштро поче да говори неки, очито, ревнитељ вере. – Све
одбацује: ни свештеници нису потребни, ни храмови нам не тре-
бају! И иконе, и крст – све треба избацити! Нису потребни ни Мајка
Божја, ни ангели, ни свеци – све напоље! А не каже то просто, него
се још и исмева и изругује!
– Па што идете те слушате хуле?
– Ни сами не знамо – зашто. Неки ђаво те гура: иди, послушај!
А кад дођеш, све то слушаш, негодујеш, сав пламтиш, а не можеш
да одеш. И ја мислим да ту има нешто погано. Није ли то антихри-
стова работа?
– Ваша размишљања су правилна и сагласна с речју Божијом. Сви
ти проповедници нових вера велико зло чине: стреме да разруше
Цркву Христову и да људе припреме за долазак антихриста. Зато
будите опрезни и обазриви. Чујте шта каже Свети Апостол Јован:
„Љубљени! Не верујте сваком духу, него испитујте духове, јесу ли од
Бога: јер су многи лажни пророци изашли у свет” (Јн. 4, 1).
Ето, и овог проповедника испитујемо, какав се то дух међу нама
појавио, и да ли је он од Бога? Да ли он припада лажним проро-
 169

цима? – Очито је тако! Ако је он отпао од дрвета – Христа, ако не

припада Цркви, онда, наравно, нема ни Духа Божијег у њему. То
што он лепо прича, што скупа с новопридошлим девојкама лепо
пева, што себе свецем назива, то још не значи да је Богом послат.
Апостол Павле каже, да би нас упозорио и предупредио: „Такви су
лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апос-
толи Христови. И никакво чудо: јер се сам сатана претвара у ангела
свјетлости” (2. Кор. 13–14).
Пазите на себе, народе православни! Опасност је близу, ако сам
сатана узима обличје ангела светлости! Не верујте сваком духу,
него остајте чврсто у Православљу. Чујте шта вели Апостол: „Што
и научисте, и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће
с вама” (Филипљ. 4, 9). А сваког, ко вам се јави с новим учењем, пре
свега питајте: припада ли он светој Цркви? Ко га шаље да пропо-
веда? Да ли он воли Свето православље? Апостол на другом месту
упозорава: „Чувајте се злих посленика!” (Филип. 3, 2).
– Ми нисмо зли посленици! – завика секташ. – Ја сам већ рекао
да ми у Христа верујемо! Већ сам рекао да ми чинимо Цркву
Христову. Сам је Христос рекао: „Где су двоје или троје сабрани у
Име Моје, онде сам и Ја са њима”. А где је Христос, тамо је и Црква!
– Што се тиче ваше тврдње да двоје или троје чине Цркву, о
томе ћу коју рећи после. А сад да подробније објаснимо учење Речи
Божје о Цркви. А сад ћу вам рећи можда и страшну, али праведну
реч: ви не сам ода нисте са Христом, него сте и против Христа, зато
што верујуће људе одвајате од Цркве, разбијате јединство вере. Ево
речи Господње о вама: „Ко није са мном, против Мене је, и ко не
сабира са Мном, расипа” (Мт. 12, 30).
А сад да наставимо са својим објашњењима на основу Речи
Божје о Цркви.
Да прво отпевамо молитву „Спаси, Господе, народ Свој...”.
Прочитајмо у првој посланици Коринћанима, у дванаестој
глави, почев од дванаестог стиха: „Као што је тијело једно, и има
удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су
тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у
једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни;
и сви смо једним Духом напојени” (1. Кор. 12, 12–13).
Овде Апостол пореди друштво истински верујућих, оних који
170

се спасавају, са људским телом. Људско се тело састоји од много

различитих удова, – рука, нога, око, итд. Сви удови, док нису раз-
двојени од тела, живи су, и сваки врши своју службу. Али одсеците,
одвојте, на пример, руку, ногу, од читавог организама – и шта?
Она не само да губи живот, него почиње да трули, постаје пред-
мет који буди одвратност, који од себе одаје смрад штетан по здра-
вље. Опасно га је и додиривати, зато што се човек може заразити
отровом леша и може да умре. Зашто Апостол о томе говори? Он
даље и објашњава зашто користи то поређење. Он каже: „А ви сте
тијело Христово, и удови понаособ”. Стога смо сви ми удови Тела
Христовога. Ми смо блиски Христу, ми смо мили Њему. Као што
се сваки уд нашег тела храни животним силама тела, тако и ми
живимо благодатном силом коју добијамо од Христа.
Али, можда не схватате каквог смо ми тела удови? Ми знамо
Тело Христово које је било изранављено, намучено за нас, при-
ковано на Крст, с којим се после Христос и вазнео на небо. Да ли
о том Телу говори Апостол? – Не. – Ми не можемо постати удови
тога Тела. То нам Тело у Светом Причешћу дарује Господ ради сти-
цања вечног живота:”Примите, једите, ово је Тело Моје”, „Ко једе
моје Тело и пије моју Крв, има живот вечни”.
О каквом, онда, Телу Христовом, говори Апостол, коме ми
морамо припадати као удови Његови, да бисмо били спасени? На
то питање нам одговара Реч Божја. Да отворимо посланицу Ап.
Павла Ефесцима. Он каже: „И све покори под ноге Његове, и Њега
постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело Његово, пунота
Онога Који све испуњава у свему” (Еф. 1, 22–23).
Тако, Христос је – Глава Цркве, а Црква јесте Тело Његово. Удови
тог Тела Христовога, то јест Цркве, морамо да будемо, еда би се
спасли. Сетите се да смо прочитали: „Ви сте тело Христово, и удови
понаособ”. Ко није уд тог Тела, тај се, наравно, не може спасити; он
неће добијати благодатне силе од Христа, зато што Христос храни
само Своје Тело, као Глава Његова, као глава Цркве. Ван Цркве
нема спасења. Ето, ви саговорниче мој, одрекли сте се од Цркве,
како, којим путем се надате да достигнете спасење?
– Ја сам већ спасен, ја немам шта да достижем. Реч Божја јасно
каже: „Веруј у Господа Исуса Христа и спасићеш се” (Д. Ап. 16, 31).
Поверовао сам и спасен сам.
 171

– Али видели смо да само вера није довољна за спасење. Иста

Реч Божја каже да је сваком вернику још и неопходно да буде уд
Тела Христовога, то јест члан Цркве Христове. Да ли се ви нала-
зите у Цркви Христовој? Да ли сте уд Тела Христовог или нисте?
– Већ сам више пута рекао да је Црква Христова тамо где су
двоје или троје сабрани у име Христово. Нас је више него двоје или
троје, према томе – ја сам у Цркви.
– Али, то је ваша измишљотина, а не учење Речи Божије.
– Не, то је учење Речи Божје. Ево, у Еванђељу од Матеја читамо:
„Гдје су два или три сабрана у Име моје, ондје сам и Ја међу њима”
(Мт. 18, 20). А ако је Христос међу нама, ту је и Црква, и зато ми твр-
димо да се налазимо у Цркви.
– И сами грешите, и друге у заблуду уводите. У речима које сте
прочитали уопште се о томе не говори. Он је, слушаоци, прочи-
тао 20. стих 18. главе Еванђеља по Матеју. Прочитајмо то и ми, али
почевши од 19. стиха: „Заиста вам кажем: Ако се два од вас сложе на
земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Мој Који
је на небесима. Јер где су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам
и Ја међу Њима” (Мт. 18, 19–20).
Као што видите, овде није реч о Цркви, него о молитви, и то о
молитви оних који се већ у Цркви налазе. Ако се „од вас”, то јест
од оних који се већ налазе у Цркви, двоје или троје моле за једно и
исто, Господ ће их услишити. Молитва многих јача је од молитве
једнога. Зато се ми, сви чланови Цркве, сабирамо на заједничку
молитву. Као што видите, сасвим неправилно сте прочитали и сас-
вим неправилно схватили Реч Божју, Еванђељску. Не кажем да сте
их намерно преварили, него да сте и сами заблудели. Ако свуда,
где се двоје или троје сабере у име Христово, буде Црква, колико
ће онда бити Цркви Христових? А Христос је основао само једну
Цркву. – Он је рекао: „Сазидаћу Цркву Своју...” (Мт. 16, 18); не Своје
Цркве, него Своју, што значи само једну. Тој једној и треба припа-
дати. А по секташком – није једна, него на хиљаде цркава, као што
говори и то – где је двоје или троје, тамо је и Црква. Он је баптиста,
и, наравно, он само баптисте сматра Црквом истинитом. Он вас је
слатким речима, „надувеним и ласкавим” (Јуд. 16), преварио, опчи-
нио, а ви уши начуљили: „Истину вели! Тако и јесте! Погледајте –
све по Еванђељу!” А он се и труди да чита текст за текстом, с везом
172

или без везе, и свеједно. Ви сте људи неупућени, како да се снађете?

Слушали сте: „Двоје – троје се скупили.” – ето цркве! Сад сами
схватате да није Црква тамо где се двоје или троје сабрало, макар
и у име Христово. И баптисти се сабирају у име Христово, и адвен-
тисти, и молокани, и хлисти, и свака јеретичка група, која себе
назива истинском Црквом, и сабира се у име Христово, а таквих
је групација врло много, ако их бројиш – на стотине. Да ли су то
Цркве Христове? – Свако од вас схвата да нису. Црква је једна. Она
је основана Исусом Христом, а Апостоли су је по читавом свету
распространили. У свим столећима она се у читавом свету могла
видети. Њено је учење непромењено. Она се не може ни сакрити,
нити може да буде у заблуди. Таква и јесте наша Православна
Црква. А од кад постоји ваша баптистичка заједница?
– Ми живимо по Еванђељу, историја нам не треба.
– А знате ли ви кад сте рођени? Ко су вам родитељи? Како онда
не знате кад се родила ваша баптистичка заједница? И још насту-
пате као проповедник истине. Свако од ових многобројних слу-
шалаца зна ко су му родитељи кад се родио, а ви, проповедник, не
знате рођендан своје заједнице! Мислим да ви то добро знате, али
се бојите да кажете. Ваша баптистичка заједница појавила се тек
после Мартина Лутера.
Можете да набројите не више од 400 година свог постојања. А
где вам је била „истина”, где је била „Црква” ваша, пре Мартина
Лутера? Значи ли то да је читавих 1500 година нико није знао?
Значи ли то да се нико није спасавао? Или Црква уопште није
постојала, па су је „врата адова” надвладала? Какво безумље! „Не
може се сакрити град кад на гори стоји” (Мт. 15, 14), вели Господ.
Мислим да је свима јасно да је ваша заједница на путу пропа-
сти, и да ви на тај пут и друге позивате. Тешко саблажњивачима!
Размислите о свом спасењу.
– Ми смо већ спасени. Вера у Христа спасава. А ми верујемо.
– Пустите то. Већ смо то чули из ваших уста. Не заборавите реч
Апостола, који каже да и „ђаволи верују”.
А сада, браћо и сестре, ослушајте пажљиво наше православно
учење о Цркви. У наше време, кад се појавило тако много лажних
пророка који са Еванђељем у рукама против Еванђеља говоре и
руше дело Божје, и јасно морате знати да наша Православна Црква
 173

управо и јесте она Црква коју је основао Господ Бог, и у којој се

једино и можемо спасити. Ако постанеш уд Цркве Христове, имаш
наду на спасење, постајеш уд Тела Христовог, храниш се благодат-
ним силама за живот и побожност од Истинског чокота ––Христа
Господа. Упаднеш ли у лажну заједницу, која себе Црквом назив, а
бићеш богопротивник, и себи ћеш „измајсторисати” вечиту про-
паст. Да, страшно је погрешити!
Како међу разноликим религијским групама препознати Цркву
Христову? Није то тешко. Господ је дао такве знаке по којима је у
току свих векова постојања Цркве сваки човек, ако је то желео,
могао да њу разликује од других религијских заједница. Један од
знакова већ знате. То је да Црква свој почетак има од оног часа
када ју је Господ створио, да почиње од Христа, а не од било ког
човека, као што почињу секте. За живота Свога Господ је обећао
да ће саздати Своју Цркву: „Сазидаћу Цркву Своју и врата адова
неће јој одолети” (Мт. 16, 18), и саздао ју је кад је Себе предао, кад
је на Крсту излио Своју пречисту Крв ради нас људи и ради нашег
спасења.
„Христос је заволео Цркву и Себе предао за њу” (Еф. 5, 15).
Запамтимо – Црква Христова почиње од времена страдања
Спаситеља. Ценом Својих страдања, ценом Своје Пречисте Крви
Христос је стекао, створио Цркву Своју, – заједницу Својих истин-
ских следбеника. У четрдесети дан после Свог Васкрсења, Господ
се вазнео на небеса, обећавши Својим ученицима да ће невидимо
бити с њима до краја времена и да ће им послати Духа Утешитеља
(Мт. 28, 20).
Духа Утешитеља Он им је и послао у Дан Педесетнице, као што
читамо у књизи Дела апостолских (в. 2, 1–4). Али то је било, кажете,
у доба кад су живели Апостоли. А сада – где је и са киме пребива
Дух Свети? Да ли је он у сваком човеку који каже да он верује у
Христа? Да ли је у свакој религијској заједници која, мада при-
знаје Христа, живи животом одвојеним од Цркве Христове? – Не,
те заједнице треба назвати скупинама богопротивника, јер су они
нарушили вољу Христову, да сви једно буду. Где су сада Христос
и Дух Свети? Ви већ знате да је Христос Глава Цркви (Бог Отац)
„Њега постави изнад свега за Главу Цркви, Која је тијело Његово”
(Еф. 1, 22). Значи да се обећање Христово – „Ја Сам с вама у све дане
174

до свршетка века” односи на Цркву Христову, у којој ће Он вечно

бити, као глава Њена. И о Духу Светоме читамо: „И Ја ћу умолити
Оца, и даће вам другог Утјешитеља, да пребива с вама вавијек”. То
је било речено Апостолима. Али њих сада нема на земљи, а Дух
Свети пребива „вавијек”. С ким? „С вама”, с верујућима, Који морају
бити „једно” у Христовој Цркви. Може ли Христос бити тамо где су
стотине секташких групација, које презиру једна другу и налазе се
у узајамном непријатељству, у име Христа? Наравнао да не. Ради
стицања спасења, свако мора бити у Цркви.
„А ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цари-
ник” (Мт. 18, 17). То се и на вас, баптисте, односи: „Чувајте се да се
како богоборци не нађете” (Д. Ап. 5, 39).
Секташ је покушавао да нешто каже, али народ га је замоли ода
их не омета у слушању.
– Запамтите, наставих, Христос и Дух Утешитељ биће у Цркви до
краја века. То је обећање Господње. И оно се мора испунити – „небо и
земља ће проћи, а речи Моје неће проћи” – рекао је Христос. Какав би
безумник могао да сумња у обећања Господња? Јасно је да ће Црква
Христова до краја века, до другог Спаситељевог доласка, сачувати у
чистоти Истину Христову, њено Богом предано учење и установе.
Њој нису страшни никакви напади непријатеља, мада их има много,
веома много. Мучили су је Јудеји, мучили су је пагани, сад је наро-
чито муче атеисти, безбожници, насрћу на њу лажни проповедници
нових учења, секташи разних, безбројних такозваних „цркава пок-
варених” и „зборишта сатаниних” (Откр. 2, 9). А Црква, као лађа на
бурном мору, вођена руком искусног Кормилара, смело граби кроз
те страшне таласе и не боји се да буде потопљена. Узалудан је труд,
бесплодни су напори свих непријатеља Цркве! Узалуд су и ваша
настојања, ко зна откуда дошавши проповедници – пропагандисти!
Нећете Лађу Христову потопити, нећете скренути Цркву с пута који
јој предстоји! Дешава се да се за време буре неко од путника нађе у
мору, ако је неопрезан кад налети талас – лажни пророци каткад из
Цркве могу отргнути неког који је слабо верујући, и који пропада. Али
Цркву никакве силе паклене не могу надвладати, нити јој одолети:
Кормилар Цркве је сами Христос Господ, Лађу води Дух Свети!
Чврсто стојте на палуби те Лађе! Не идите из Цркве! Бодрите
једни друге и молите се да Господ све сачува од утапања у таласима
 175

неверја, у таласима секташког лажног учења, која са таквом јаро-

шћу у наше дане нападају Православну Цркву, и њену слабију децу!
Мислим да сви ви који сте овде присутни, осим секташа, од
младости обитавате у Цркви Христовој. – Како сте се нашли на тој
спасоносној лађи – Цркви Христовој? Кроз какве сте двери ушли?
Где је улаз у њу?
Реч Божја о томе јасно сведочи. Господ Исус Христос је рекао:
„Заиста, заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом, не може
ући у царство Божје” (Јн. 3, 5).
И Апостол Павле у посланици Ефесцима о Цркви Христовој
говори: „Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је освешта,
очистивши је крштењем уводу ријечју” (Ев. 5, 25–26).
Према томе, Црква је очишћена у води; и у њој се налазе само они
који су у тој води били. Може ли припадати Цркви онај који није био
у тој води? Не! Каква је та вода очишћења? Шта је рођење од воде?
Мислим да ни не треба објашњавати. Сви ви знате шта је Крштење.
Кад је великог прогонитеља верујућих по имену Савла Сам Господ
призвао на апостолску службу, било му је речено: „Устани и крсти
се испери гријехе твоје” (Д. Ап. 22, 16). Крштењем водом он је ушао
у Цркву Христову. Другог пута нема. Да би се коначно у то уве-
рили прочитајмо следеће речи 1. посланице Коринћанима: „Јер се
и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или
Јелини, или робови”(1. Кор. 12, 13).
Већ смо раније слушали да је Црква Тело Христово. Како смо сви
ми постали једно Тело Христово, Његова Света Црква? Крстили
смо се. Без тога не би било једно Тело. Нема у Цркви некрштених.
И тако, управо сада, наши саговорници – баптисти, ви кажете
да се у Цркви налазите. А ваша деца? Где су она – у Цркви или не?
Јер она нису прошли кроз воду очишћења, она нису крштена! Где
су она?
– Она не могу да верују, рече збуњено секташ. – Зато и нису у
Цркви. Па, то им није ни нужно. Зар нисте читали шта каже Господ
у Еванђељу: „Пустите децу к Мени, јер је таквих Царство Божје”
(Мк. 10, 14). Шта ће им крштење? Шта ће им Црква? Они су и овако
и онако наследници Царства Божијег!
– Велики сте ви грешници, баптисти, и вама слични секташи!
Чак и више, – ви сте злочинци. Шта бисте рекли ако би у време пло-
176

вљења бродом некаква злочинка – мајка са палубе, као жртву гра-

бљивим ајкулама, почела да баца своју малу децу? А ви то и чините.
Не допуштајући крштење деци, остављате их као жртве пакленим
силама, не пуштајући их у Цркву. А ван Цркве нема спасења.
Господ је читавом човечанству дао могућност спасења, и спаса-
вају се само они који постану удови Његовог Тела, то јест Цркве.
Апостол Павле отворено каже: „Христос је Глава Цркве, и Он је
Спаситељ тела! (Еф. 5, 23).
И деца морају бити у Цркви, као младе лозице на чокоту, на
дрвету, као удови Тела.
– Они ће свакако ући у Царство Небеско. Господ вели: „Таквих
је Царство Небеско!”
– Заиста. Господ тако каже. Због њихове чистоте и невиности,
њима припада право на Царство Небеско. Али она морају бити
тамо уведена, чак унета. Њих чисте, безгрешне, треба ослободити,
кроз Цркву, од последица првородног греха! Није случајно Господ
строго рекао Апостолима: „Пустите децу!” – А шта ви кажете? Не,
не пуштамо!
Побојте се Бога, несрећни секташи! Ви вршите Иродов злочин,
онога који је убио 14000 деце. Прекините Иродов злочин над својом
сопственом децом! Не убијајте их! Не заборавите да са Христом
могу бити само они који су се у „Христа обукли” крштењем. Тако и
Апостол каже: „Који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обу-
кли” (Гал. 3, 27).
Деца ваша, макар да нису одговорна за личне грехе, ипак без
крштења, по речи Апостола, јесу нечиста (1. Кор. 7, 14), као и деца
пагана, јудаиста, мухамеданаца и безбожника уопште. Она се
морају у Христа обући крштењем.
А ви, православни, сада јавно видите какво је то ново учење
које вам доносе лажни учитељи. Слично учење у Светом Писму
се назива јересју, а његови проповедници – „јеретицима”. Како се
треба односити према јеретицима, чујте заповест Светог Апостола
Павла: „Јеретика, после првог и другог саветовања, клони се” (Тит.
3, 10).
На тај смо начин о Цркви сазнали још и то да њој морају припа-
дати и да јој припадају и одрасли и мала деца, а у Цркву улазе, то
јест постају њени удови кроз тајну крштења. Крштењем сви верни
 177

постају „једно”, и Јелин и Јудеј, повезујући се невидивим везама

и међусобно и са Христом Господом. Постају „једно” у Христу,
постају једно тело, оживљено Духом Светим. Одатле и бива јасно
како је то Црква непобедива. Узалуд и ви, баптисти, насрћете на
Цркву нашу Православну. Да ли сте икад видели камениту морску
обалу? Какви се страшни таласи устремљују на та обале! И шта?
Сами се ти таласи разбијају, претварајући се у пену и капљице, а
стена стоји и стоји. Тако се и Црква Христова не боји не само вас,
лажних учитеља, него ни самих сила паклених. О њему тврдоћу су
се разбијали, сада се разбијају и разбијаће се у будућности снажни,
најсуровији непријатељи! Колико је у прошлости било јеретика!
Где су они? – У пропасти! И ви ћете пропасти... Рођени, јесте ли се
уморили? А ја бих још много желео да с вама причам о Цркви, и да
још штошта упитам ваше незване госте.
– Нема везе, баћушка, радо ћемо слушати. Молимо вас да објас-
ните. Наши гости су се нешто ућутали. А нама су без престанка
причали!... И молили су се, и сузе су проливали.
– Наставимо разговор, с помоћу Божјом, рекох ја.
– Црква Христова, као Тело Христово, међусобно сједињује крш-
тене истински верујуће, не само оне који живе на овој земљи, него
и оне који су напустили ову грешну земљу. Реч Божија о томе све-
дочи: „Бог Отац... Све небеско и земаљско сјединио је под Главом
Христом” (Еф. 1, 3–10). Тело Његово, то јест Црква, обухвата и
земљу и небо. У каквом величанству и у каквој дивној красоти пред
нашим погледом се јавља Црква Православна! Она је и овде. Она је
и на небесима, и неразделива је, једна под једном главом Христом!
И ми, ми грешни житељи земље, и они, небески праведници, сви
смо ми удови једног Тела. Каква радост! Чујте шта каже Апостол:
„Приступили сте Гори Синајској и Граду Бога живога, Јерусалиму
небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првород-
них, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савр-
шених праведника, и Исусу, Посреднику Новога Завјета, и крви
очишћења, која боље говори неголи Авељова” (Еф. 12, 22–24).
Видите – ми смо сједињени и са ангелима, и са црквом прво-
родних, и са дусима праведника, који су достигли савршенство. О,
како је величанствена Црква Христова! У њој су сјединили и небо,
и земља, и у њој су и ангели, и Сам Господ Исус Христос, и Дух
178

Свети Животворни! Ето каква је Црква, Богом створена! Каква

красота, какво величанство! Упоредите с тим измислицу слабаш-
ног људског разума: „Где су два или три сабрана у Име Христово –
тамо је и Црква!” – како је она ништавна! Како је ништаван човек,
тако је ништавно и његово учење” И ви сте уши начуљили да слу-
шате њихове празне речи, и били спремни, бар неки од вас, да
одбаците оно вечно, божанско, и да се прилепите оном ништав-
ном, трулежном и погибељном! Кајте се и од сада бдијте над својим
спасењем. „Не будите неразумни, него схватите шта је воља Божја”
(Еф. 5, 17).
Учењем Еванђеља да Цркви, под Главом Христом, припадају
не само верујући на земљи, него и небожитељи, дата нам је чврста
нада на спасење. Зашто? Зато што смо и ми и они удови једног
тела. Небожитељи, као старији, то јест јачи удови, нас не остављају
без своје помоћи. Они руководе нашим спасењем. Божја Матер,
ангели, сви угодници Божји, – и Апостоли, и пророци, и свети-
тељи, и мученици, и преподобни, којима се обраћамо својим мол-
бама, сви се они за нас моле, заступају, нас пред нашим Главом
Христом, пружају нам руку помоћи у нашим невољама, теше нас у
страдањима. Ко вас подржава у вашем кретању ка вечном животу?
– Наша је подршка Христ, рече секташ. Нама никаква друга
подршка ни не треба. Христ нас је искупио и спасао. Нико нам
не може помоћи, ни мајка Исусова, ни ваши угодници. Узалуд их
ви и призивате, јер вас они ни не чују, нити вас могу заступати.
Укоревате нас да идемо против Речи Божје, а сад ви сами про-
тивречите Светом Писму. Шта каже Апостол Павле? „Јер један је
Бог, један посредник између Бога и људи, човјек Исус Христ” (1.
Тим. 2, 5). Чујте: један посредник, један заступник! А ви имате и
мајку Исусову, и ангеле, и хиљаде других заступника! Одакле
сте их узели? Зар је заступништво Исуса Христа пред Богом
Оцем недовољно за спасење? Тражите заступништво светих – то
значи понижавати Христа. И ви, слушаоци, сами расудите – да ли
Православна Црква правилно поступа кад се моли свецима?
– Православна Црква поступа правилно. Али ја се чудим вама:
како то ви, као проповедник, уопште не схватате Свето Писмо.
Реците због чега се Христос назива јединим Заступником, једи-
ним Посредником?
 179

– Зато што нас је само Он искупио. Друге искупитеље и спаси-

теље ми не знамо.
– Сасвим тачно. Он је Себе принео на жртву ради спасења људи.
Такву жртву нико други никад нити је принео, нити ће принети. У
том смислу Он је Једини Посредник, Једини заступник. И кад се и
обраћамо небеским члановима Цркве са молбом да нам помогну,
ми иштемо само њихове молитве за нас пред Јединим Заступником
Христом. Зар ће молитва једног за другог бити вређање Христа?
Зашто Апостол каже: „Молите се једни задруге” (Јак. 5, 16)? Зашто
се и ви молите за чланове својих општина, па чак не само ни за
чланове, јер се, на пример, ви молите за обраћење људи и да се ти
људи вама присаједине? Ако се молите, то значи и да „заступате”.
А по вашем само је један Заступник, Христос. Какво право ви
имате да будете заступници? Онде се ни не усуђујте да се за друге
молите. Чудим се како јадно схватате Свето Писмо! Ми се за помоћ
обраћамо свецима и свеци се за нас моле зато што смо сви ми удови
једног и истог Тела Христовог, то јест Цркве. А удови тела један
другом помажу, и запамтите следеће речи: „И ако страда један уд (у
великом Телу – Цркви Христовој), с њим страдају сви удови; ако ли
се један уд прославља, с њим се радују сви духови” (1. Кор. 12, 26).
Свети небожитељи не могу, а да се не радују с нама, нити могу
а да нам не састрадавају у нашим невољама. А какво ће то састра-
дање бити ако нам помоћ не указују? А, желећи да нам укажу
помоћ, они се пламеном молитвом за нас и обраћају том Једином
Посреднику и Заступнику, Који је за нас Своју Крв пролио. Где ту
има неког противуречења Светом Писму? Већ смо видели да међу
удовима Цркве постоји тесна веза, блиско општење. Они су пове-
зани узајамном бригом, сапатњом, узајамном љубављу. Зато се сви
чланови Цркве, без разлике – да ли још су живи на земљи или упо-
којени, моле једни за друге. Ви људе делите на живе и мртве, а ми
не. Знамо да код Бога такве поделе нема, јер су „код Њега сви живи”
(Лк. 20, 38), како каже Реч Божја.
Радују се, славе душе праведника, који су достигли савршенство,
радујемо се и славимо и ми са њима јер, по речи Апостола, „ако ли
се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (1. Кор. 12, 26). Ако
страдамо ми, становници земље, од наших грехова, невоља, боле-
сти, – ми знамо да скупа с њима тугују и душе праведника, који дос-
180

тигоше савршенство – јер, „ако страда један уд, с њим страдају сви
удови” (1. Кор. 12, 26), каже нам Апостол. Знамо да се они моле за
нас, и да „много може молитва праведника” (Јак. 5, 16). И ми се, са
своје стране, молимо за све уснуле, који нису достигли савршен-
ство, које Црква није прославила. И у томе је – највиша пројава
љубави Христове, која повезује небо и земљу. Јадни сте ви, секташи!
Нема код вас оног најважнијег чега мора бити у хришћанству – нема
љубави! Окорели сте, следили се у својој гордости – „ја верујем, ја
сам спасен, ја сам становник раја, ја сам светац!” А оног најваж-
нијег, љубави, у вас нема. Шта ћете радити кад, по речи Апостола,
будући живот небудете гледали као „кроз стакло, у загонеци”, него
лицем у лице”, и кад видите да је „љубав већа од вере” (1. Кор. 13,
12–13)? Како ћете поћи Извору Љубави, а немате љубави? Не забо-
равите да, како рече Свети Павле, и кад бисте имали веру која пре-
мешта брда, а били без љубави – ви сте ништа (1. Кор. 13, 2)! Где вам
је љубав ако се смрт показује као победник и ако раскида ваше везе
с истоверцима и сродницима? Можете ли у усхићењу са Апостолом
кликнути: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?” (1. Кор. 15,
55). Авај, не можете! Немате љубави, а вера је без љубави – ништа.
Прегршт земље, надгробни камен постали су за вас несавладиве
препреке у општењу са отишавшима из овога света. Може ли бити
спасења тамо где љубави нема? Сами просудите!
Тако, дакле, у Цркви су уједињени небо и земља. Чланови Цркве
су сви истински верујући свих времена и свих места, и живи и
покојници. А пошто покојници нису умрли него живи, општење
међу свим удовима никад се не прекида и никад неће престати.
Наставимо још разговор о Цркви. У Символу вере читамо:
„Верујем у Једну Свету... Цркву”. Црква је света. Несумњиво. О
томе говори Реч Божја: „Христос заволе Цркву, и Себе предаде
за њу, да је освешта” (Еф. 5, 25–26). Ако је Сами Христос постао
основа Цркве, Он је и Глава Цркве, онда је она несумњиво света:
„Ако је квасац свијет, то је и тијесто; ако је корен свијет, то су и
гране” (Рим. 11, 16).
Она је света зато што у њој обитава Дух Свети.
Она је света зато што јој припада небеска Црква.
Она је света, на крају, и зато што је сво њено учење и све њене
установе свети.
 181

По милости Божјој, тој Цркви, која се назива Православном,

ми и припадамо. У подвизима, бденијима, упражњавању врлина,
загревајући се молитвом и крепећи се надом, освештавамо се
Тајнама, усходећи из савршенства у савршенство и постајемо дос-
тојни да, после кончине своје, уђемо у радост Господа свога.
– Колико је знам, успротиви се секташ, православни су себе
увек називали грешницима. Је ли то тако?
– Да, ми смо грешници и грешницима себе називамо.
– Како ваша Црква може да буде света, ако сте ви грешници?
Иван, Петар, Марија, Агатија и милиони људи, свако по себи,
грешници су, а кад сте се скупили сви заједно, онда сте већ Света
Црква? Ту је нешто и уму несхватљиво, и са Речју Божјом неса-
гласно. Прочитаћу из посланица Светог Апостола Павла:”Христос
заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је освешта, исчистивши је
крштењем у води ријечју. Да је стави преда се, славну Цркву, која
нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и
непорочна” (Еф. 5, 25–27). Ето каква мора бити права Црква! Тамо
не може да буде ниједног грешника. У њој могу бити само свети и
непорочни. А код вас кога год питаш: грешан сам, грешна сам, ја
сам грешник, ја сам грешница! Зар је таква Црква Христова?
– А како ви о себи мислите?
– Ми смо свеци. Ми не грешимо. Верујемо у Исуса Христа и пре-
бивамо у Њему, а „сваки који у Њему пребива не гријеши” (Јн. 3, 6),
говори Апостол.
– Чини ми се да уопште ни не полажете рачун себи о томе колико
у вашим речима има хвалисања, умишљености и неопростиве гор-
дости! А, поред тога, потпуног непознавања не само духа Светог
Писма, него и његовог слова.
Сада ћу одговорити на ова питања. Ми смо већ говорили да је
Црква света. Понављам: Света је зато што је њен оснивач и глава
– Христос, зато што у њој пребива Дух Свети; Света је зато што
јој припада Небеска Црква; света је по учењу и Светим Тајнама. О
свему томе постоје јасна сведочанства у Светом Писму. Обитавање
у земној Цркви не само праведника, него и грешника, уопште јој
не сметају да буде света. Не схватам откуда секташи узимају то
учење да у Цркви не може бити грешника! У Речи Божјој о томе се
не говори.
182

– Како се не говори? Апостол стално пише: „позванима светима”

(1. Кор. 1, 1), „са свима светима” (2. Кор. 1, 1), „светим и верним” (Еф.
1, 1), „свима светима у Христу Исусу” (Фил. 1, 1). Вернике Апостол
увек назива „светима”. Ако су свети, то значи да нису грешни.
Наша баптистичка црква и јесте света Црква. Сви смо ми – свети.
Ми смо верујући – ми не грешимо. А како се ваша Црква може све-
том називати кад сте сви ви – грешници? И то још какви! Кога овде
примећујем? – Пијанце, лопове, развратнике, кавгаџије, псоваче,
пушаче и одједном – Црква вам је света?
– Гле, он све нас вређа!, узбуни се народ. Какви смо ми то лопови,
развратници, пијандуре? Бог зна откуда је дошао да би нам се ругао.
Шта с њим има да се расправља? – Нека иде одакле је дошао!
Очито је да се народ увредио. Са свих страна су се чули оштри
протести. Секташ ућута.
Покушао сам да умирим народ: „Не гневите се, не љутите се.
Немојмо мислити да је он хтео да вас лично увреди. Сва невоља је у
томе што он не схвата шта значи „свети”. Њему се чини да „свети”
значи безгрешан. Уосталом, такво је општеприхваћено мишљење.
Али то је грешка. Светим, у смислу савршено безгрешног, без икак-
вих недостатака, може бити назван само Једини Господ. Тако све-
дочи и Реч Божја: „Ти си једини свети” (Откр. 15, 4).
И то је сведочанство небожитеља, управо оних које ми називамо
светима. Како после тога можемо рећи да баптиста нема греха и да
је у том смислу „светац”? Шта значи реч „свети” кад се примесује
на верујуће људе? Значи – издвојени, одвојени од других. Верујући
у Христа су, значи, они који су својом вером одељени од свих људи,
од читавог човечанства. Тако у Светом Писму каже и Сам Господ:
„А сада ако добро узаслушате глас мој и ушчувате завјет мој, бићете
Моје благо мим осве народе, премда је Моја сва земља. И бићете
ми царство свештеничко и народ свети” (Излазак 19, 5–6). Као што
видите, и Јевреји су називани „светима”. Зашто? Можда зато што
су били безгрешни? Наравно да не. Исти тај Господ народ назива
тврдовратим: „Још рече Господ Мојсеју: „Погледах народ овај, и ето
је народ тврда врата” (Излазак 32, 9). Имајте у виду да се у Светом
Писму не само верујући људи називају светима, него и разни пред-
мети: земља (Излазак 35, 5), вода (Бројеви 5, 7), кућа (1. Цар. 29, 3),
уље (Псал. 88, 21), и слично. Хоћете ли рећи да ти називи означавају
 183

безгрешност? Наравно да не. То значи да су ови предмети одељени

или нарочитим јављањем Божјим (место, брдо) или нарочитим
свештенодејством над тим предметима (вода, уље). Мислим да све
ово схватате?
– Схватамо, баћушка!
– Ето како треба схватати кад Апостол у својим послани-
цама верујуће назива „светима”. И ја се вама сада могу обратити
истим називом: „Света браћо и сестре у Христу Исусу!” Али ни
ја, нити било ко од вас, неће помислити да је безгрешан. Верујући
су „свети”, то јест одељени од свих осталих људи, који не верују,
њих је Господ узео у „удео”. Да ли је било грешника у црквама међу
оним верницима којима је писао Апостол? Да ли су онда верници
сматрали себе грешницима, исти они верници које Апостол зове
„светима”? Нека на то питање одговори само Свето писмо: „Сви
много гријешимо” (Јак. 3, 2). То Апостол Јаков говори о верницима,
о чедима Цркве. „Ако речемо да гријехе немамо, себе варамо, и
истине нема у нама” (1. Јов. 1, 8). Чујете ли, баптисти? Ако сма-
трате да немате греха, у заблуди сте, обмањујете себе и друге, и
стојите на лажном путу – нема истине у вама. То каже исти онај
Апостол који вели да ко пребива у Христу не греши. Шта је то?
Зар Апостол самом себи противуречи? Наравно да не. Он је писао
по надахнућу Духа Светога. А сва несрећа је у томе да ви читате
и читате, а не схватате шта читате. По речи Светог Писма – „раз-
умеш ли то што читаш?” (Д. Ап. 8, 30). Својим слабашним умом
хоћете да појмите дубоки смисао Светог Писма, без руковођења
Цркве, не обративши пажњу на речи Апостола Петра: „Ниједно
пророштво Писма не бива по личном тумачењу” (2. Петр. 1, 20). А
ако се усуђујете да то чините, онда Свети Апостол о вама и вама
сличним проповедницима каже нешто што није баш похвално.
Он вели: „Неуки и неутврђени изврћу Писма на своју сопствену
пропаст” (2. Петр. 3, 16).
Још неколико речи вама, баптистички проповедниче.
Несумњиво је да сте ви често читали посланице Светих Апостола.
Зар не видите за какве недостатке, грехе и преступе Апостоли пре-
коравају оне које зову „светима”? Прочитајте посланицу Апостола
Јакова, који верне кори и обличава због презирања сиротиње,
лицемерја, неуздржања језика, мржње, препирки, зависти, злоре-
184

чја, таштине, закидања плате радницима, итд. А Апостол Павле

оне исте Коринћане које у свом обраћању назива „светима” кори
због блуда, похлепе, клеветања, пијанства, грабежљивости, пар-
ничења, итд, називајући их телеснима. Свима је јасно да први
хришћани, који су својом чврстом вером, љубављу, исповедни-
штвом и мучеништвом заблистали читавом свету, као јарке звезде
небеске, уопште нису били безгрешни, нити су себе сматрали све-
цима. Сам Свети Апостол, уздигнут до трећег неба, због свог све-
тог живота и дубоке вере, видевши рајске обитељи и блаженство
небожитеља, беше врло далеко од умишљености и гордости, тако
својствене секташима. Слушајте шта он каже за себе: „Христос
је дошао да спасе грешнике, од којих сам први ја” (1. Тим. 1, 15);
„Браћо, ја не сматрам за себе да сам то достигао; једно пак чиним:
што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном.
И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега
у Христу Исусу” (Фил. 3, 13–15). Он не сматра да је достигао све-
тост, савршенство и небеске обитељи. Он не сматра да нема греха.
И сви ми, побожни слушаоци, морамо да хитамо циљу и почасти
горњег звања. На том путу је, наравно, један члан Цркве отишао
даље, достигао више, други је прешао мање, неки тек почиње своје
прве кораке на истом, тек почиње да се усавршава. У Цркви, по
речи Апостола, као у великој кући, има осуда и златних и сребр-
них и дрвених и глинених (2. Тим. 2, 20). Сваки човек је подло-
жан искушењима и читав живот се мора борити против грехов-
них склоности. Врло живописно ту слику борбе човека са својим
страстима и греховним склоностима описује Свети Апостол
Павле у посланици Римљанима: „Јер знам ода је закон духован, а ја
сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер
не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним
оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више
ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени,
то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро
не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно
чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех
који живи у мени” (Рим. 7, 14–20). Када ви, мој саговорниче, про-
никнете у смисао тих речи великог Апостола, морате схватити
колико далеко стојите од Еванђељске истине. Ви, секташи, сми-
 185

рења немате. Обузела вас је гордост – тај грех сатански. У томе

је ужас вашег положаја! Ви не можете рећи с цариником: „Боже,
милостив буди мени грешноме!”, јер су вам на устима, а и у срцу,
горде речи фарисејеве: „Благодарим Ти, Боже, што нисам као
други људи!”, што сте ви и сад рекли.
Схватите како је од вас далеко оправдање и спасење!
Према томе, Цркве је света. Присуство грешника у њој не пред-
ставља препреку да она буде света...
Већ је покасно, а многи од вас далеко живе. Нећу вас дуго задр-
жавати. Али, да бисмо завршили разговор о Цркви, треба да објас-
нимо зашто се у Символу вере наша Црква назива апостолска.
У књизи Откривења пише: „И зид Града имаше дванаест
темеља”. Темељи Цркве су – Апостоли. Господ је све Своје учење
и све тајне Царства Божијег оставио Апостолима. После Свог
васкрсења, Он је њих у току 40 дана упућивао у то како да устроје
Цркву Његову, како да је рашире по свој земљи, како да је сачувају
од непријатељских напада неверујућих људи, лажних учитеља и
врата адових. И Апостоли, Духом Светим надахнути, саздали су
то задивљујуће устројство црквеног живота, које сада видимо у
Православној Цркви. Видимо и пастире – епископе, свештенике
и ђаконе, видимо и паству – мирјане; освештавамо се устано-
вљеним тајнама, свештенодејствима, имамо молитвено општење
са свим члановима Цркве. Видимо разне службе у Цркви које су
установили Апостоли, о чему читамо у Апостолским послани-
цама: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као
јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, на усавршавање све-
тих у дјелу служења, за сазидање тијела Христова” (Еф. 4, 11–12).
„Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви пророци?”
(1. Кор. 12, 28). Као што видите, положаји и службе у Цркви су раз-
личити. Постоје и пастир и паства. У посланици Апостола Петра
читамо: „Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрез-
витер и свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће
се открити: чувајте стадо које вам је повјерено, и надгледајте га, не
принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка,
него из срца; нити ко да господари насљедством Божјим, него
будите углед стаду. И кад се јави Архипастир примићете вијенац
славе који не вене” (1. Петр. 5, 1–4).
186

Погледајте: у апостолској Цркви постоји Архипастир – Христос,

постоје пастири, постоји стадо. Христос је пастирима поверио
стадо Своје; оно га морају напасати, чувати од грабљивих вукова,
духовно га хранити. Пастири одговарају за стадо које им је пове-
рено: кад се јави Пастироначалник, тражиће одговор од њих.
То је поредак и устројство црквеног живота у Православној
Апостолској Цркви. Тако је било до садашњег доба и биће ткао до
краја века. Ми смо пастири, а ви сте – паства. Ми ћемо за вас одго-
варати на Страшном суду. Морамо вас Христу привести и рећи:
„Ево ја и деца коју ми даде Бог!” Господ ће нас питати како смо
написали поверено стадо. И ми ћемо морати да одговоримо. Али
и вас ће питати: да ли сте слушали пастире своје? Да ли сте слу-
шали њихов призивни и упућујући глас? Да ли су ваша срца плам-
сала љубављу према Светој Цркви Апостолској? Или сте, не дај
Боже, слушали оне који су „извртали јеванђеље Христово” (Гал. 1,
7), „трговали ријечју Божијом” (2. Кор. 2, 17), „говорили наопако”
(Д. Ап. 20, 30), „скренули у празнословље” (1. Тим. 1, 6)? Да ли сте се
колебали на сваком поветарцу, пред сваким проповедником новог
учења? Ако јесте, тешко вама!
Нећете се оправдати тиме што су вас они привукли својим
„варљивим ријечима” (2. Петр. 2, 3), „ласкавим ријечима” (Рим. 16,
18), „лукавством ради довођења у заблуду” (Ефес. 4, 14)! Да ли Реч
Божја даје знаке по којима је могуће препознати ове лажне про-
поведнике? Да, даје, и то врло јасно. – Апостол Петар каже да су
они „дрски, самовољни, и не дрхте хулећи на славе” (2. Петр. 2,
10), а Апостол Павле пише да су они „гордељиви, надувени, клеве-
тници...” (2. Тим. 3, 1–5).
Зар све то нисте уочили управо код ових баптиста? Све што нам
је свето, све наше светиње су исмејали, похулили; нашој вери, па и
самим вама, као што смо овде чули, наругали су се! Они су сасвим
оправдали, на себи, ту карактеристику коју даје Свето Писмо. Не
гледајте њихов спољашњи изглед. Њихов вас изглед не сме довести
у заблуду. Реч Божја нам и то обраћа пажњу: они управо и долазе „у
овчјој кожи” (Мт. 7, 15), „Имају обличје побожности” (2. Тим. 3,1–5).
Секташ је, узбуђен, покушао нешто да каже, али му народ
није дозволио. Чули су се оштри протести против његових гру-
бих испада на рачун Православља, које су секташи допуштали на
 187

својим скуповима. На једвите јаде смо их умирили. Очито, отво-

риле се очи православнима, па су увидели каквог су богохулника
слушали и подржавали.
Кад је настала тишина, поново сам почео да уверавам слуша-
оце да избегавају све врсте лажних учитеља и лажних пророка:
„Апостоли, који су провидели будућност, упозоравајући вернике
на те лажне учитеље, предвидели су њихову судбу: „Њихово без-
умље постаће очигледно свима” (2. Тим. 3, 9). Као што видите, без-
умље тих непријатеља Православља који су овамо дошли већ је
постало очигледно свима вама. Исти Апостол (2. Кор. 11, 15) каже
да ће им крај бити по делима њиховим, а Апостол Петар (2. Петр.
2, 3) вели да им је суд одавно припремљен и да пропаст њихова
не дрема. Али таква судбина чека и оне који их слушају, примају и
слажу с њиховим лажним учењем. Они су вођи слепи, који су себе
добровољно ослепели, а усуђују се да воде друге. Но, Реч Божја упо-
зорава: „Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти” (Мт. 15, 14). И
тако, вољени, чувајте се „злих посленика!”
Сматрам да смо разговор завршили. Хвала вам за ту дивну
пажњу, с којом сте пратили ток моје беседе. Уверен сам да сте схва-
тили да се не може срушити оно што је Бог створио, да се нико не
може изругивати Богом сазданој Цркви: Цркву нећеш надвладати,
него ћеш сам погинути. На растанку, ево вам још једног малог при-
мера који треба да запамтите и својој деци да испричате:
Стојимо поред храма, погледајте га: налазећи се читав низ
година под утицајем непогода, ветрова, кише, неке цигле су испале
из темеља и извалиле се, и ево их, леже иза плота. Ту је и комад
труле даске од оплате, а тамо је и камичак. Имају ли они сада било
какво значење? Немају. Свако може да их баци где било, нико му
неће забранити, нити ће ко на то пажњу обратити. А док су ти каме-
нови и даске били у зидовима храма, били су светиња, јер се храм
назива „светим”. Тако је и са вама. Док сте у Цркви Христовој, док
сте удови Тела Христовог, ви сте „свети”, на путу сте спасења. А ако
одете од Цркве Христове, ако се Православља одрекнете, то ћете,
несумњиво, погинути. Бићете управо као тај камичак, као та трула
даска, коју људи газе, као било који отпад. И вас ће газити, душу ће
вам поганити сваки нечисти дух који наиђе, свака нечиста сила!
Подсећам вас још и на речи Апостола: „Пазите добро како
188

живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су

дани зли” (Еф. 5, 15–16).
Секташ рече: – Ви бисте хтели да завршите разговор, а ја бих
хтео да поставим још једно питање. Може ли?
– Наравно, може. Реците.
– Много сте говорили о Цркви. Пажљиво сам слушао. Али бих
хтео да знам – шта спасава заиста, Христос или Црква?
– Схватам. Ви питате не зато што не знате, не зато што вас
то занима, него а бисте лукавим питањем мене уловили. Таква
питања ради „ловљења” била ус и Господу постављана, и Он је
на таква питања често одговарао питањима. Ево, и ја ћу на ваше
питање одговорити неколиким питањима:
1. Може ли Црква бити непозната, невидива, замишљена? Јасно
је да не може. Господ је основао одређену Цркву – „Сазидаћу Цркву
Моју” (Мт. 16, 18); она не може бити невидива, пошто ће је напа-
дати непријатељи – „врата адова” – и она у тој борби мора постићи
победу. Стране сукоба су одређене, познате.
– Ви бежите од одговора!, повика секташ.
– Будите стрпљиви да чујете. Биће дат тачан и јасан одговор.
2. Може ли се спасити онај који не припада „Телу Христовом”, то
јест Цркви? Одговор је јасан: не може. Исус Христос је, по Светом
Писму, Спаситељ Тела, то јест Цркве.
3. Може ли се глава од тела одвојити? Неможе. Неће живети ни
глава, ни тело, ако се раздвоје.
Тако је, драги мој, ваше питање – шта спасава: Христос или
Црква? – очита бесмислица. Христос је Глава Цркве, која је Тело
Његово (Еф. 23–33; 5, 23–27; Рим. 12, 4–5). Значи Христос спасава
оне који су у Телу Његовом, који се у Цркви налазе, другим речима:
Христос спасава путем Цркве! Не може се рећи – шта спасава:
Христос или Црква? Као што видите, питање је бесмислено. Ако сте
частан човек, ако не размишљате на подао начин, морате се задо-
вољити таким одговором. Мислим да је и свима вама ово јасно?
– Јасно је, баћушка! Много смо ти благодарни! – И поново се
зачуше оштре примедбе против секташа.
(Кад су се смирили, замолих их да сви купе Еванђеље, да та
књига у свакој кући буде. Захваљујући школама, сада су сви пис-
мени – и деца и одрасли).
 189

– Сад ћу вам указати на та места Светог Писма која треба имати

у виду да би се правилно мислило о Цркви Христовој, да нико не
би залутао с правог пута.
1. Благодарна средства спасења и свето учење дати су Цркви:
Ефес. 3, 9–10; 1. Тим. 3, 15).
2. Цркву је саздао Господ, и она ће остати до краја века: Мт. 16,
18; 28, 20.
3. Црква је заједница оних који на истинити начин верују у Бога.
Д. Ап. 2, 44; 41–47; Јев. 3, 6: Д. Ап. 20, 28.
4. Да бисмо се спасли, морамо припадати Цркви; Мт. 18, 17;Д.
Ап. 2, 47;
5. Црква је једна: Јн. 10, 16; Мт. 16, 18; Ефес. 4, 4–6; Јн. 17, 11; 20–21;
1. Кор. 12, 13; Рим. 12, 5–6.
6. Темељ Цркве је – Христос: 1. Кор. 3, 11; Д. Ап. 4, 11; Мт. 21, 42;
1. Петр. 2, 6; Рим. 9, 33.
7. Христос је Глава Цркве: Ефес. 1, 22; 4, 15; 5, 23; Кол. 1, 18.
8. Црква је Света: Ефес, 5, 25–27; Рим. 11, 16.
9. Црква је Света јер у њој обитава Дух Свети: 1. Кор. 6, 19; Света
је по учењу: Јн. 17, 17–19; 16, 13; 14, 26; Светим Тајнама: 1. Кор. 6, 11.
10. Чланови Цркве морају стремити светости: 1. Петр. 1, 15–16;
Ефес. 4, 21–24; 1, 4.
11. Христос је у Цркви допустио да буду и грешници: Мт. 13,
24–30 (прича о пшеници и кукољу); Мт. 13, 47–49 (прича о рибар-
ској мрежи); 2. Тим. 2, 20–21; Рим. 9, 22–23.
12. Црква не може бити укорена због пребивања грешника у њој:
Рим. 11, 17–18; 1. Кор. 12, 21–24; Рим. 14, 4; 2. Тим. 2, 20).
13. Дух Свети обитава у Цркви у члановима Цркве: Јн. 14, 16–17;
Д. Ап. 1, 4–5; 17–18; 1. Кор. 3, 16; 12, 13.
14. Црква је Саборна: Мт. 28, 16–20; Кол. 3, 11; Мт. 24, 14; Јев. 12,
22–24.
15. Црква је Апостолска: Ефес. 2, 19–20; Откр. 21, 14.
16. Црква је непрекидна: Мт. 28, 20; Ефес. 3, 21.
17. Црква се не може сакрити: Мт. 5, 14; Мар. 4, 21; Лук. 11, 33.
18. Ко може да поучава у Цркви: Мт. 28, 19–20; Ефес. 4, 11; 1. Кор.
12, 28; Рим. 19, 15; 2. Тим. 1, 11; 4, 2; Јев. 5, 4.
Наравно, одједном сва та места не можете запамтити. Али ви
писмени скупљајте се повремено код свог баћушке, оца Јована, код
190

њега ћу оставити списак тих места Светог Писма, и ви од њега пре-

пишите. Заблагодаримо Господу због Његове невидиве благодатне
помоћи приликом разјаснења учења о Цркви. Запевајмо молитву:
„Спаси, Господе, народ Свој!”, а затим молитву Мајци Божјој,
„Достојно јест”.

*
Разговор се овде завршио. Народ је, очито, остао задовољан, а ауто-
ритет секташа је срушен.
Хтео бих да пажњу оних које занимају разговори са секташима
усмерим на следећу, често присутну, појаву. Да би у народу униш-
тили непријатан утисак о њима, они, после разговора, настоје да
било каквим питањем ако не смуте мисионара, а оно бар да покажу
како остају при своме и могу још питања, и то много, да поставе. У
тим случајевима мисионар не треба да се упушта у дуге расправе,
него мора да их кратким одговором или једном фразом натера да
ућуте.
То се збило и после нашег разговора. Ја, свештеник и предста-
вници парохије кренули смо полако према свештениковој кући,
разговарајући о утисцима. Одједном, ко зна откуд, група секташа
нас опколи.
– А ви, мисионару, реците нешто о себи – јесте ли грешни или
свети. Ништа о себи не рекосте, јако се продера једна секташица.
– Као и сви, ја сам човек грешан, одговорих јој.
Чим смо се зауставили, народ поче да се скупља.
– Ви сте грешни? Значи, у пакао ћете поћи. Нема места за греш-
нике у рају. А ми ћемо у рај!
Шта да се ради? Не упуштати се опет у препирку, али ни без одго-
вора се не може остати: тада ће последња реч припасти секташици,
и она ће се хвалисати како мисионар није могао да јој одговори.
– Рекли сте истину: непокајаним грешницима место је у
аду, почех. Замислите такву слику: сви непокајани грешници
Православне Цркве – пијанци, лопови, завидљивци, убице, злоб-
ници, мрзитељи и остали грешници широким путем иду у ад. Шта
да се ради? И за њих има пута: Не греши! Али знате ли ко још с
њима иде руку под руку, мада није ни развратница, ни пијаница,
ни лоповка? Иде – секташица, то јест јеретик. Читајте у посланици
 191

Галатима у петој глави, стих 20. Значи, ви сте иста компанија? Што
сте даље, све сте ближи аду.
Пред самим вратима ада кајали су се велики грешници, чла-
нови Цркве: Господе, Ти си спасао и разбојника и блудницу,
омекшао срце Закхеја, примио Петра покајаног – спаси и нас,
опрости нам наша велика сагрешења! Прими и нас, макар после
једанаестог часа! Ради нашег спасења ти Си и Крв Своју пролио,
и Цркву Своју основао! И шта? Зар Господ неће опростити овим
великим грешницима? – Несумњиво хоће. И вратиће се они нат-
раг и поћи путем у рај. А на пакленом путу остаје само секта-
шица, и њој нема спасења, јер она ни не моли за опроштај. И ви
ћете, газдарице, поћи у пакао, у муку вечну. Покајте се, док има
времена!
То је на народ оставило снажан утисак. Секташи су застали. Ми
смо наставили пут. После извесног времена, приђе нам секташ.
– Реците, мисионару, поче он ласкавим шапатом, – у Речи Божјој
се каже да Господ не прима служење руку људских...
– А ви мени реците: примате ли ви и испуњавате ли сав Нови
Завет са заповестима његовим?
– Да. Примам и испуњавам.
– Врло добро. Ево, у првој посланици Тимотеју, друга глава,
осим истих, Апостол каже: „Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сва-
ком мјесту, подижући свете руке без гнева и доумљења”... Жеља
Апостола за нас је заповест. Реците нам како ви испуњавате ту
заповест Апостола о дизању руку при молитви? Како испуњавате
ту службу руку? Како руке подижете?
Секташ је био збуњен, не знајући шта да каже.
Међутим, народ који се поново сабрао, прихватио је моје питање
и почели су да се чују узвици: „Покажи баћушки!” Ћутао сам.
Народа се сабрало већ много. Били смо са свих страна окружени.
Секташ поче да се презнојава. На крају, досети се, па упита:
– Покажите како ви ту заповест Апостола испуњавате!
Скидох скуфију са главе, широко се прекрстих и рекох:
– Ми, православни, тако испуњавамо заповест Апостола.
Зашто тако, могу вам објаснити на основу Светог Писма и дока-
зати да је тако неопходно чинити. Али, претходно покажите како
ви то вршите!
192

Секташ је био у безизлазном положају. Пробио се кроз народ и

пошао. Народ је кренуо за њих и још дуго се могло чути изазивање:
„Покажи, покажи!”
Ускоро, после овог разговора, секташи су напустили место, и,
како ми је јавио отац Јован, сви који су били привучени пропаган-
дом од чиста срца су се покајали.

Са руског: Владимир Димитријевић

Америчка вера
за православни
исток
 195

Патријарх Московски и Све Русије Алексеј II

О делатности иностраних
неправославних мисија
у земљама Заједнице
независних држава

Покушаји да се наши верници одвоје од своје мајке Цркве и да се у

другу веру обрате људи који су напустили православну традицију
по сили дугогодишње владавине атеистичког режима, сада поп-
римају најразличитије форме. Међу њима је – отворена проповед
преко средстава јавног информисања, наступи у концертним и био-
скопским салама, домовима културе, на стадионима, ширење лите-
ратуре и организовање издаваштва, покретање новина у разним
градовима земаља Заједнице независних држава (ЗНД), отварање
теолошких школа и курсева, финансирање образовања, широког-
рудо давање хуманитарне помоћи пропраћено проповеђу инослав-
них учења. Нарочито пажњу треба обратити на форме прикривене
мисије преко организовања курсева рачуноводства, предавања
менаџмента, основа бизниса, страних језика, као и преко укази-
вања медицинске помоћи и такозваног „побољшавања квалифика-
ција” лекара, учитеља, новинара, стваралачке интелигенције.
Често је проповед западних мисионара саздана у духу супери-
орности у културном, политичком и економском смислу и погодује
отуђивању људи од рођене црквене и културне традиције, што наша
Црква такође сматра формом прозелитизма и духовне агресије.
На жалост, људи који у нашим државама имају власт, често пока-
зују неразборитост у комуницирању са разноврсним мисиона-
рима, дајући им трибине за наступање, могућност куповине земље
и некретнина, као и подизања нових зграда ради ширења њихове
делатности у областима Русије и других земаља ЗНД.
196

Од протестантских конфесија активним прозелитизмом се

бави Уједињена методистичка црква САД, која је отпочела делат-
ност у Русији 1990. преко своје агенције „Савет светске службе”,
који је Русима понудио хуманитарну помоћ. Совјетски комитет за
заштиту мира и преседници два синодска оделења – архиепископ
солнечногорски Сергије и игуман Јован (Економцев), понудили су
овом савету помоћ. Ту помоћ су методисти приказали не само као
одобравање њихових напора у области хуманитарне активности,
што је било на месту и како треба, него као одобравање свих њихо-
вих делатности, укључујући мисионарски рад са становништвом и
стварање парохија, што, наравно, није одобравано.
Жалосно је што се скупа са хуманитарном помоћи активирала
мисионарска делатност Методистичке цркве, коју је на територији
ЗНД водио пастор Рјудигер минор; он је 1992. постао бискуп, погла-
вар методиста у Евроазији. Биле су формиране парохије у Москви
и Јекатеринбургу, затим – у Самари, Волгограду, Вороњежу и дру-
гим градовима. У садашње време Уједињена методистичка црква у
Русији има 27 парохија и богословију у Москви.
Руска Православна Црква исказала је своју забринутост поводом
тих деловања методиста. У Москви су се два пута сретали предста-
вници Руске Цркве и методиста – у зиму 1993. и у септембру 1994.
године. Оба сусрета нису дала афирмативан резултат. Методисти
су изјавили да своју делатност не сматрају прозелитистичком.
Незванични мисионари из Финске без сагласности свог цркве-
ног руководства „раде” у Мордовији. Као што је познато, народ
Мородовије етнички је близак Финцима. На тој основи фински
проповедници позивају Мордовљане да приме заједничку веру –
лутеранство. И то се дешава иако је познато да је Мордовија крш-
тена од стране православних мисионара пре много векова. Па ипак,
фински лутерани стварају парохију и културни центар у Саранску.
То изазива активни протест са православне стране. Мисионари из
Финске активно су помагали да се 1992. у Санкт-Петербургу обнови
Евангеличко–Лутеранска Црква.
Одређену зебњу изазивају и нове тенденције у делатности
Евангелистичко–Лутеранске цркве и Русији, Украјини, Казахстану
и Средњој Азији (бивша Немачка Евангелистичка Црква у СССР),
са којом је Руска Православна Црква имала традиционално добре
 197

односе. Немачка лутеранска црква се, уз помоћ Евангелистичке црве

из Немачке, брзо обнавља, и ми ту чињеницу сматрамо афирмативном.
Али, у исто време лутерани у Русији све активније постављају питање
о увођењу богослужења и проповеди на руском језику, што собом
може донети рад са традиционалним православним становништвом
руског говорног подручја. Нарочито стога што је већина лутеранских
заједница распоређена по Сибиру, Казахстану и у Средњој Азији, где
православних парохија има мање него у Централној Русији.
Уз то, преко Немачке лутеранске цркве у Русију су стигли и
отворили мисионарске центре („Лутеранске домове”) у Санкт-Пе­
тербургу лутерани из САД, који су подвлашћени Мисури-синоду.
Активна је и Презбитеријанска црква САД, која је још 1991. изра-
дила програм мисионарског рада у земљама Централне Европе и
у Русији. Амерички презбитеријанци се баве прозелитизмом на
руском Далеком Истоку, нарочито у области чукотке, шаљући миси-
онаре који припадају истим етничким групама као и народи Севера.
У садашњем тренутку Презбитеријанска црква САД има намеру да
прошири зону своје делатности у земљама ЗНД, ослањајући се на
Средњу Азију и Казахстан. Тако, на пример, у Алма–Ати, амерички
презбитерајанци руководе Казахстанско–америчким институтом
бизниса.
Шире се зоне прозелитске делатности корејских цркава, углав-
ном методистичких и презбитеријанских, које имају центре како у
Јужној Кореји, тако и у САД. Могу као пример да наведем да само
у Москви делује око 150 разних корејанских групација, које од
1991. остварују „Московски пројекат” ради организовања својих
општина.
Руска Православна Црква није једном посведочила о свом
односу према сличним делатностима на различитим сусретима
у Екуменском савету цркава, Конференцији европских цркава,
Националном савету цркава Христових САД, као и у другим међу-
хришћанским организацијама, подвлачећи да прозелитизам нару-
шава добре односе са неким хришћанским конфесијама, отежава
вођење богословског дијалога, лишава нас наде на сарадњу.
У Оделењу спољних црквених односа председник Оделења мит-
рополит смоленски и калињнградски Кирил сретао се са предс-
тавницима презбитеријанске цркве САД и руководством Савета
198

националних цркава Кореје. У току сусрета било је речено да Руска

Православна Црква нипошто не прихвата прозелитску активност
са стране протестантских цркава.
Својом размахнутошћу делатност тзв. евангелизатора просто
запањује. Они своју конфесионалну припадност означавају као
„неденоминацијску”.
У земљама ЗНД тренутно раде око 1500 проповедника – еван-
гелизатора, углавном из САД. Многи од њих повезани су са миси-
онарским организацијама, и које у Русији спроводе своје акције
широког замаха. Једна од најпознатијих је – „Крсташки поход за
Христа”, која у Русији делује као „Нови живот – Евроазија”. Она је
1992. спровела мисију „Урал”, у 17 градова Уралске области, а за
1995–96. припремају мисију „Сибир”. уз то, „Нови живот” је при-
премио 2000 предавача хришћанске етике за школе и организовао
службе за студенте на 14 универзитета – од Санкт-Петербурга до
Алма–Ате.
У сарадњи са „Новим животом” своју делатност је развио савез
мисионарских организација „Комишн”, који у Русији делује под
називом „Порука”, и назива себе „стратешким савезом мисионар-
ских организација, уједињених општим виђењем ЗНД, преобра-
жене путем поучавања Речи Божијој”. Они имају петогодишњи
план делатности којим се предвиђа обучавање предавача за свих
120000 школа ЗНД, за програм „Хришћанска етика и морал”. Као
што видимо, основни ударац мисионари су наменили омладини,
настојећи да нова поколења лише патриотског осећања и искон-
ских православних традиција.
Мисионари настоје да продру у све крајеве Русије и других
земаља ЗНД, пре свега тамо где је мање православних храмова, где
постоји недостатак православних свештеника и православне лите-
ратуре. То су нарочито Сибир, Далеки Исток, Средња Азија. На
пример, организација „Хришћански мостови преко Аљаске” при-
према пилоте за мисионарске акције.
На читавој територији ЗНД емитују програме на десетине миси-
онарских радио-станица. Проповедници се нашим суграђанима
обраћају са екрана државне телевизије, а мисионарска органи-
зација „Међународна служба за цео свет” чак је отворила телеви-
зијски студио у Санкт-Петербургу.
 199

Сталну пажњу мисионари посвећују успостављању контаката

са државним органима. Тако је, на пример, у програму немачке
хришћанске организација „Међународна служба” записано”...
Радити са званичним властима у области увођења хришћанског
образовања у државне школе”. Мисионари раде и у армији. На при-
мер, „Светска мисија реформисаних хришћана” учи у Москви офи-
цире Руске Армије енглеском језику. Треба рећи да су према армији
усмерени погледи десетина мисионарских организација, и то не
може а да не изазове забринутост.
Западни мисионари настоје да својим утицајем обухвате све
стране нашег живота. Нарочито је раширена „евангелизација”
путем професионалне делатности. Земље ЗНД пуне су организа-
ција типа „Хришћанског правног друштва”, „Хришћанског меди-
цинског братства”, „Хришћанског друштва медицинара и стомато-
лога”, „Инжењерске службе” итд. Сви они користе професионална
знања као платформу за мисију.
Извесне организације делају у неколико праваца истовремено:
тако, на пример, „Међународне бригаде – САД” остварују програме
учења бизниса, енглеског језика, рада са младима, избеглицама,
националним мањинама, организују семинаре рачуноводства, баве
се етиком бизниса и питањима здравствене заштите.
Нарочито место у раду мисионара заузима брига о најубогијим
и најосиромашенијим слојевима становништва. „Војска спаса”
свакодневно бесплатно храни многе људе, њени „војници” по цео
дан дежурају на станицама, указују помоћ болесницима и бес-
кућној деци, мисионари упорно проповедају, отворено се баве
прозелитизмом.
Инострани проповедници раде и по затворима.
Подвлачећи овај део излагања, хоћу да кажем да све те чињенице
прозелитске делатности страних мисионара нас побуђују не само
на разоткривање њихове праве суштине, него и на појачање еван-
гелизаторске и добротворне делатности Руске Православне Цркве,
коју не спроводимо довољно широко. Те нас чињенице принуђа-
вају да активније учествујемо у животу друштва, које сад више има
потребу за брижним лекаром са православним крстом у рукама
него за мисионарском „Лигом џепног Еванђеља”, која води радио–
програме, организује библијске курсеве и ради у затворима.
200

Митрополит Санкт-Петербуршки Јован

Молим вас:
Уразумите се!

Сада је Русија на ивици пропасти – та чињеница више не треба да

се посебно доказује. Разорена, разграђена, обрлаћена лажљивом
пропагандом, ошамућена изругивачком делатношћу банде руско-
боских пискарала, она се, непојмљивим напрегнућем свих својих
снага, још, и то на једвите јаде, задржава пред понором, још дише,
живи, још чека нашу помоћ. Хоће ли је дочекати? Или ће одмах по
уништењу руске државности исто тако беспоштедно и свирепо бити
погажена духовност руска, да би смо заувек, коначно и бесповратно,
били лишени могућности да се подигнемо са колена, да се препоро-
димо, васкрснемо, оживимо?
Нисам једном писао да злочиначка сила, која сада мучи Русију, у
најближој будућности претендује на светску власт. Да је она изврсно
организована у међународним размерама, сурова, лукава, немило-
срдна, упорна и беспринципијелна. Да она са нарочитом мржњом
и јарошћу гори према Православној Цркви – последњој чуварки
наших светиња, последњем ослонцу здраве националне самосвести.
Одговарали су ми оптужујући ме за „неосновану подозривост”.
Сада бих вашем суду понудио неколико докумената. Закључке
нека свако сам изведе, ако се не уплаши да до краја домисли горке,
невеселе мисли које се јављају током читања истих... Ево: „Извод из
репортаже емитоване на радио–станици „Светионик”, 30. марта
1993. године у 8 и 30 изјутра.
„У тренутку преласка на капитализам, срца људи може освојити
амерички и западноевропски евангелизам. Тако је формулисао
 201

кредо религиозне инвазије на земље Заједнице независних држава

(читај – Русију, прим. аут.) професор Калифорнијског универзи-
тета Годон Мелтон. Он сматра да се фундаменталистичка протес-
тантска учења налазе у погоднијем положају у поређењу са Руском
Православном Црквом, јер су она организованија и шире се кори-
сте савременим средствима организационе технике и информа-
ције. У ствари, евангелистичке емисије у земљама ЗНД често трају
даноноћно. Уз то, најпознатији евангелистички колеџ у Пасадени
(Калифорнија) недавно је у Русији отворио своју испоставу. У
другом месту, у граду Атланти, у држави Џорџија, разрађује се
својеврсни петогодишњи план, према коме Американци желе да
припреме предаваче „хришћанства” за сваку школу (?) у ЗНД. До
краја овог века амерички евангелисти намеравају да оснују двеста
хиљада парохија у земљама бившег Совјетског Савеза...”
Видите – више се ни не крију. Они, сматрајући нас тупом и бле-
савом масом, већ нам отворено у лице говоре да намеравају да наш
живот прекроје по своме, да нас приморају да мислимо, желимо
и осећамо по њиховом. Треба ли питати: у чијем интересу? Сад је
одговор сам по себи јасан.
Вратимо се документима.
Писмо комитета Врховног Совјета Руске Федерације за слободу
савести, вероисповести, милосрђе и добротворство.
„Његовом Високопреосвештенству, Високопреосвештеном
Јо­ва­н у, митрополиту Санкт–Петербуршком и Ладошком.
Ваше Високопреосвештенство! С дубоком узнемиреношћу смо
читали стенограм радио–емисије „Светионика”, где су били обја-
вљени отворени планови САД у односу према Русији и Руској
Православној Цркви. Уместо 11–12 хиљада православних паро-
хија, САД намерава да оснује 200 хиљада протестантских паро-
хија ради васпитавања „капиталистичке психологије” и космопо-
литизма. У суштини – то је идеолошка и духовна интервенција која
је већ почела. Изјаве Председника САД Била Клинтона о подршци
Борису Јељцину и свима који „амерички” делују „у духу реформи”,
као што видимо, не тичу се смао финансијских питања...
Надамо се да широка „врата пакла”, ка којима нас води широки
пут садашњих реформи, неће прогутати Руску Православну Цркву,
као, уосталом, и руске муслимане, који су у Русији увек живели у
202

миру и пријатељству под заштитом Цара. Надамо се, коначно, да

ће црквена јерархија подићи свој епископски глас и да неће допус-
тити да такав гори удео припадне Руској Цркви.
Председник комитета В. С. Полосин,
Секретар комитета А. А. Злобин
Тако, оци и браћо! Нека вас Господ спасе због тога што се нисте
уплашили да гласно кажете истину. Сви смо морали, али раније,
раније схватити чему воде слаткаста обећања и лукави осмејци!
Русија би нам била целовитија и савест мирнија...
Па ипак, идемо даље.
Посланица преосвештенога Доситеја1, епископа британско–
скандинавскога, Србске Православне Цркве, марта 1993. године:
Свети Апостол Павле нас је одавно упозорио: „Ти људи су
лажни апостоли, духовни посленици, који се граде да су апостоли
Христови. И није чудо јер сам Сотона гради да је светли анђео.
Није, дакле, изузетно, што се и његове слуге граде да су слуге пра-
ведности. Њихов свршетак биће по делима њиховим” (2. Кор. 11,
13–15).
Искусили смо и ми каквим се средствима служе слуге Сатане:
прво у спокојним породицама потпале ватру, па онда проричу
да ће се пожар разбуктати и захватити суседне домове, ако се не
побију невини људи које су они оптужили као паликуће. Данас
тако поступају и са Србима, пре но што ће се устремити и на друге
жртве.
У стратешком погледу, политика западних сила се најбоље може
објаснити „теоријом домина”: Када се домине усправно поређају, па
се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна
за другом. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде
потпуно уништена и православни народ с њом. Заведен празним
обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ
се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског савеза наћи
свој спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, поли-

1  Текст посланице, у ствари, припада познатом србском мислиоцу, др Марку С.

Марковићу, и налази се у књизи „православље и Нови светски поредак”, „Образ”,
Београд 1995. године, под насловом „За савез православних народа”. (нап. прев.).
 203

тички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на балтичком

и Црном Мору, Русија се одједном нашла на историјској сцени као
џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу
да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме
паду, остала нуклеарна сила, па је било немогућ напасти је одмах
и непосредно, јер би то изазвало атомски рат. Случај Југославије је
у том одлучном тренутку добродошао, стога што се ту, у најкраћем
року, могао изазвати рат између православних и муслимана, баш
као у Русији. Међусобно уништење православних и муслимана је
најбољи „рецепт” за унутрашње разарање Русије, а уједно служи
њиховим заједничким непријатељима. Отуда на Западу таква
сагласност између нехришћана и неправославних хришћана, као
и између левице и деснице. Гледају ко ће кога да надлицитира јер,
бар привремено, свима користи злочин. За сада нема корисније
политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу
самим православним народима, по примеру Молдавије, а надасве
рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошло и до пра-
вославног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају стра-
дала и Европа, али шта мари као се Руси и Украјинци буду узајамно
уништили. У противном, Америка би дотукла Русију на издисају.
Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли
за православне народе нада на спас? Они ни од кога спас не могу
очекивати изузев од Бога и од себе самих. /.../ Нужно је, пре свега,
да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и
да разумеју да су колективно угрожени, иако, привидно, тешкоће у
датом тренутку сноси само њихов православни сусед. /.../ неприја-
тељи Православља ликују кад Украјинци спречавају Русима
излаз на Црно Море, или кад Румуни траже од Руса и Украјинаца
Молдавију, и од Бугара Јужну Добруџу. Таква политика је постала
самоубилачка; она служи најцрњим православним злотворима и
води нас у заједничку смрт.
Православним народима остаје да бирају: или ће да се уједине и
спрече катастрофу, или ће бити уништени једни за другима. Нема
сумње да су Православне Цркве, пре свих државника, позване да
утичу на ту одлуку. Од њих се на првом месту очекује да отворе
очи народу и одговорним политичким личностима. Стога пра-
вославна хијерархија сноси велику договорност за даљу судбину,
204

спас и опстанак Православља у свету. Када прави Христов лик буде

обасјао све народе, онда ће и међу људима опет завладати мир”.
Сада желим да питам савремене руске властодршце: зар вам
није познато како се опасно одвијају догађаји, зар не схватате да је
неактивност у овом часу исто што и издаја? Јесте ли икада чули да
своју Домовину, свој народ своје вековне традиције и светиње пре-
дака – треба волети? Или је у вашој свети тај глагол нешто што се
може применити само кад су у питању фотеље у којима седите? Да
ли вам до ушију допире злокобни шапат који кружи у народу: „Јуде!
Русију су продали...” Не знајући околности и људе, никог лично не
кривим. Али не могу ни да ћутим, јер би то био случај када се, по
речи Светих Отаца, „ћутањем издаје бог”.
Молим вас, молим вас на коленима, срдачно и искрено: уразу-
мите се! Сви у којима још није угушен глас савести, који још могу
да саосећају са Русијом, са невољама руског народа: уразумите се!
Престаните са самоубилачким политичким циркусом! Ми смо
своје старе – оцеве и мајке наше, који су на себи носили неизмерну
тегобу руске историје последњих деценија – претворили у гладне,
сиромашне просјаке, чија бедна пензија није довољна ни за толико
да буду сахрањени као људи! Ми смо душе наше деце разорили
отровом потрошачког менталитета и поганога разврата, развра-
тили смо цело поколење омладине, лишавши је радости пуновред-
ног духовног живота, сводећи је на животињски ниво тупог, био-
лошког преживљавања! Упропастили смо велико државотворно
наслеђе купљено безмерном ценом хероизма и самопожртвова-
ности народа, милиона и милиона обичних руских људи, који су
пали у биткама на бескрајним просторима многонапаћене Русије...
Како бестидан и циничан треба бити да би се та брука, тај зло-
чин, та светска трагедија могла назвати „тријумфом демократије”,
„идењем путем прогреса и цивилизације”! Знајте: суд се људски
може избећи, али Божији је суд неспречив и нелицемеран. „Глас
крви брата твојега вапије са земље Мени” (Пост. 4, 10), чуо је Каин,
који је покушавао да од Свевидећега сакрије грех братоубиства.
Многи ће од нас то чути у свој судњи час.
Онима који свесно учествују у злу које се чини казаћу ово:
Ви сте искусни, умешни и лукави. Знате да је сваки народ – дете.
Руски је, пак, народ уз све то – дете поверљиво, добро, просто-
 205

душно. Магарчите га бајкама о „власти народа”, мутите му разум

путем „средстава масовног информисања”, домогавате се – лажју
и обманом – на свим могућим изборима” и „референдумима”
његове сагласности на сопствену смрт, предлажући да вам укаже
поверење и да одобри вашу подлу, неморалну политику уништења
Русије. Ви, по ко зна који пут, настојите да све и свакога обманете,
али...
„Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од
мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако
била воља Твоја” (Лк. 10, 21). Тако је Своје ученике поучавао Исус
Христос сведочећи о томе да ће богата ризница чистога срца и
мирне савести бити дата онима који су безазлени кад је у питању
злоба и завист, поквареност и лицемерје. Да буде тако! И да се на
руском народу испуни древно пророчанство које вели: „Не бој се,
јер сам Ја Бог твој; Ја те снажим и Ја ћу ти помоћи, и подржаћу те
десницом правде Своје. Гле, у стиду и срамоти остаће сви они који
се гневе на тебе; као ништа ће бити и погинуће сви који се с тобом
препиру” (Ис. 41, 10–11).
Нека на нама буде воља Божја – свеблага и свесавршена. Амин.
206

Ј. Строруп

Вера по америчком
моделу: Роба за извоз?

Долар, хамбургер и еванђеље по Билију Грејему иду руку под руку.

У својој последњој књизи амерички социолог Џон Рицер даје своју
верзију рационализација америчког друштва; назива је мекдо-
налдизацијом. Он има у виду разне форме индустрије које опслу-
жују Американце у њиховом свакодневном животу: брзу храну,
брзо оправљање аутомобила, брзе куповине у продавницама, брзе
лекарске прегледе, итд. Ти видови свакодневног услуживања функ-
ционишу исто као и бирократизација и други видови рационали-
зације, као механизам за постепено саздавање гвозденог кавеза
рационалности око човека, од кога он не може ни да се избави, ни
да се одвоји ради рационализације самога себе.
Мекдоналдизација има четири главна аспекта:
1. Ефективност. Свуда где постоји нека људска потреба, мекдо-
налдизовани систем сортира оно што је најважније за ту потребу,
уочава брзи пут за задовољавање исти и избацује изабрани пут
или решење на тржиште.
2. Квантитет и прорачунатост. По стању свог желуца можете да
размислите какав вам је, и које величине, хамбургер неопходан.
Ви од раније знате колико ће вам времена одузети посета одређе-
ном пункту услуживања. Фотоси ће вам бити готови за сат, пица
ће вам бити достављена за 20 минута од тренутка наручивања,
итд.
3. Предвидивост. Знате шта да чекате и можете бити сигурни
шта ћете добити. Хамбургер у московском Мекдоналдсу има исти
 207

укус као и хамбургер у стокхолмском Мекдоналдсу, и оба имају

исти укус као и хамбургер који сте јели пре три месеца.
4. Контрола путем замене људске технологије нељудском техноло-
гијом. У том систему вашим понашањем се управља, без обзира на
то да ли сте клијент или радник. Очекује се да се потрошачи пона-
шају на одређени начин, што они и раде, без икакве обуке, а радници
то чине чак и више, можда зато што су их учили одговарајућем, мек-
доналдском понашању. Последња реч припада бизнису, и, уместо
инстанце која остварује појединачну контролу над квалитетом и
квантитетом мекдоналдизованог система, човек постаје објекат
контроле којим управља бизнис. Евангелистичке кампање које су
сада усмерене на Источну Европу, по мом мишљењу, личе на кам-
пање пуштања у рад ресторана брзе хране који се сада отварају у том
истом делу света. И једно и друго су знаци идеолошког слома соција-
лизма и са ентузијазмом их поздрављају они који су били најосиро-
машенији у том систему.
Лако је поздравити ресторан Мекдоналдсове империје у Москви
као осуду претходног начина производње... „Евангелистички” про-
извод, који стиже на тржиште Источне Европе, показује сродност
између збивања на тржишту хамбургера и религије.
1. Садржај евангелистичке кампање је производ тренутне инди-
видуалне потребе за разлику од проповеди традиционалних држав-
них или националних цркава, које су нераскидиво повезане са кул-
туром и традицијом и не могу се свести на индивидуално и тре-
нутно коришћење.
2. Евангелистичка кампања духовну потребу посматра као било
коју другу потребу, то јест као чисто индивидуалну појаву. Пошто
већина људи има ову потребу, јављање исте могуће је прорачунати и
задовољити, служећи се средствима световног економског бизниса.
3. Скуп, који се организује у оквиру кампање, нуди производ
који појединац може да сматра задовољењем своје индивидуалне
потребе.
4. Присуство на скупу у оквиру кампање је ефективни начин задо-
вољења индивидуалне духовне потребе. Ако идете на тај скуп, сас-
вим сте уверени да ћете окусити осећање које се може тумачити као
задовољавање.
5. Појединац може да прорачуна на какав ће сусрет, који се орга-
208

низује у оквиру кампање, поћи – дужи или краћи, у зависности од

тога колико је снажна потреба и колико има времена. Човек може да
учествује активније или пасивније, самим тим манипулишући сна-
гом свог доживљаја.
6. Утисак појединца могуће је предвидети и надзирати. Знате шта
управо доживљавате и сами можете надзирати неке елементе свог
утиска.
7. Организација евангелистичких кампања слична је са отва-
рањем установа типа Мекдоналдса. Најчешће је ту центар и клијенти
– сапутници, који су решили да се придруже центру уз извесну сло-
боду својих сопствених групација.
Уместо да наставим овај списак, навешћу неколико разлога који
указују на „ирационалност” рационализованих духовних произ-
вода, какве су евангелистичке кампање у Источној Европи.
1. Привлачност масовних скупова у оквиру секташких кампања
зависи од масовности подухвата. Али та масовност им смета да се
с људима сретну лицем у лице. Један од симптома је и неопходност
постављања огромних аудио и видео–система на месту скупа, да би
свако видео проповедника. Масовност доводи до супротног резул-
тата од оног очекиваног.
2. Духовни утисак, који „производи” скуп, може се окарактерис-
ати као снажан, и несличан другом утиску. Рицер управо тако опи-
сује укус брзе хране. Али се ништа не каже о томе да ли је то искуство
заиста дубоко, добро или истинито.
3. Може се поставити питање: да ли се духовна потреба заиста
може задовољити масовним секташким скупом, или постоје неки
аспекти религиозности који се не могу задовољити духовном робом
те врсте.
4. У индивидуалистичкој средини не рачуна се на садржај који се
ваплотио у култури и традицији.
Долазак индустрије брзе хране у Источну Европу тешко да ће
допринети цветању локалне прехрамбене индустрије. Постоји још
већи ризик: да ће нова предузећа уништити стара локална преду-
зећа. Исто тако нова, рационализована религијска „роба”, вероватно
може разрушити старе, традиционалније облике религиозности.

Са руског: Владимир Димитријевић

Вера на којој
почива свет
 211

Рихард Вурмбрант
Својим сопственим
очима

Ја сам протестантски хришћанин пореклом из једне православне

земље – земље Румуније. Пошто сам четрнаест година био у
затвору због своје вере, мој мисионарски рад сада је помоћ гоње-
ним Хришћанима у комунистичким земљама. Желео бих да вам
испричам повести о неколико православних Хришћана са којима
сам имао привилегију да дођем у додир док сам био на робији.
Њихови примери и њихова дела били су стални извор охрабрења
за мене током низа година.

Увек се радујте!
Први човек о коме говорим је свештеник кога су утамничили кад
је имао седамдесет година. Звао се Сурјоану. Када је доведен, беле
браде и косе, неки од стражара на улазу у робијашницу су му се
изругивали. Један је рекао:”Зашто су овог маторог попа довели
овде?” Други је одговорио, исмевајући га: „Можда да би се сви
исповедили код њега”. То су биле баш стражареве речи.
Овај свештеник имао је сина који је умро у совјетској тамници.
Кћи му је била осуђена до 20 година затвора. Два сина су била с
њим на робији – један од њих у истој ћелији. Његови унучићи нису
имали од чега да живе – хранили су се из канти за смеће. Читава
породица му је разорена. Изгубио је своју цркву. Али је лице овог
човека било тако блиставо – на уснама му је увек лебдео прекрасни
осмејак. Никог никад није поздрављао са „добро јутро”, „добар
дах”, „добро вече”, него са „Увек се радујте!”
212

Једног дана смо га питали: „Оче, како кажете да се увек радујемо –

кад сте прошли тако велику трагедију?” Он је одговарао да је радост
могућа ако човек испуни макар једну реч Светог Писма. Ствари
је увек гледао са радосне стране. У затвору се непрестано осећао
смрад. А он је говорио: „Неког окружује мирис цвећа, а и девојке се
парфимишу. Неки иду на излете, а неке окружују деца и породица.
Ја не могу да видим своју децу, али зато други људи могу. Онај ко
може да се радује онима који се радују увек је радостан. Увек могу
бити задовољан.” Због тога је он имао тако предиван израз лица.
Небески смешак
Да прекинем овде и испричам вам нешто о другом православном
Хришћанину. Није био свештеник, него обичан сељак. У нашој
земљи, сељаци су углавном неписмени, или полуписмени. Увек
је читао своју Библију, али осим ње није прочитао ниједну другу
књигу. Сада је био у истој ћелији са професорима, академцима, и
другим људима високе културе које су комунисти стрпали у там-
ницу. И овај убоги сељак покушавао је да Христу приведе једног
члана Академије наука. Али заузврат је добијао само поругу.
– Господине, ја не могу много тога да вам објасним, али ја ходам
са Христом, разговарам са Њим, видим Га.
– Пусти ме! Не причај ми бајке о томе да можеш да видиш Исуса.
Како Га то видиш?
– Не могу да кажем како Га видим. Просто – видим Га. Постоје
многи начини сагледања. На пример, у сновима видите многе
ствари. Довољно ми је да затворим очи. Сад, рецимо, видим
свог сина, сад своју снаху, сада видим унуку. Свако може видети.
Постоји друкчији вид. Ја видим Исуса.
– Видиш Исуса?
– Да, видим Исуса.
– Како Он изгледа? Како гледа у тебе? Изгледа ли спокојно, да ли
је гневан, да ли Му је досадно, непријатно, да ли је срећан што те
види? Смеши ли се понекад?
– Погодили сте! Он ми се смеши, рече сељак.
– Господо, дођите да чујете шта нам овај човек прича. Он нам се
руга. Каже да му се Исус смеши. Покажи ми како се смеши!
То је био један од највећих тренутака у мом животу. Сељак пос-
таде јако, јако озбиљан. Лице му је заблистало. Данас у цркви има
 213

свештеника и теолога који не могу да верују у целу Библију. Они

верују у пола Библије; у четврт Библије. На неки начин не могу да
верују у чуда. Ја сам гледао преображења – не Христово, него дру-
гачија. Виђао сам лица која блистају.
Смешак се појавио на сељаковом лицу. Желео бих да сам сли-
кар еда би насликао тај осмех. Постојао је траг туге у њему због
изгубљене душе тог научника. Али било је тако много наде у том
осмеху. И било је тако много љубави и тако много састрадања, и
чежње да његова душа буде спасена. Сва лепота небеса била је у
том осмеху на његовом лицу. Било је то прљаво, неумивено лице,
али је имало прелепи рајски осмех.
Професор је погнуо главу и рекао: „Господине, у праву сте.
Видели сте Исуса. Он вам се смешио”.
Чисто Православље
Да се сада вратимо свештенику, Сурјоану. Увек је био пресрећно
биће. Кад су нас изводили у шетњу, у затворско двориште без ијед-
ног цвета, без биљчице, без травке, стављао је руку на раме неког
од Хришћана и говорио:
„Испричај ми своју повест”. Човек је углавном говорио како су
комунисти били зли:
– Премлаћивали су ме и мучили су ме и радили су ми ужасне
ствари.
Пажљиво је слушао, а затим би рекао:
– Много си испричао о комунистима, реци ми сада нешто о
себи. Кад си се задњи пут исповедио?
– Пре четрдесетак година.
– Хајде да седнемо и да заборавимо комунисте и нацисте. Јер ти
си такође грешник. Кажи ми грехе своје.
Сви су му се исповедали – и ја такође. И сећам се, кад сам му се
исповедао, што сам му више греха говорио, то му је лице постајало
лепше и љубвеобилније. На почетку сам се плашио да ћу му, кад чује
неке ствари, постати одвратан. Али што сам више лоших ствари о
себи говорио, то је он седао све ближе мени. И на крају је рекао:
– Сине, ти си заиста учинио много грехова, али ти могу рећи једно.
Упркос свих грехова твојих, Бог те и даље воли и прашта ти. Сети се да је
Он дао Свог Сина да умре за тебе, и потруди се једног дана малчице, дру-
гог дана малчице, да поправиш своју нарав и то ће бити угодно Богу.
214

Моја искуства са овим свештеником спадају у најлепше сусрете

које сам имао у животу. Њега више нема на овој земљи. Он је био
пример шта стварно Православље јесте, о чему је ту заиста реч.
Тамо има таквих православних. Не видим много смисла у преласку
на православље из лутеранства или баптизма док неко искрено
не жели ту врсту Православља. Он је био изврсно Православље.
Његово Православље је било чисто. Да Бог да да будемо истински
православни по примеру многих светаца насликаних на иконама
и по примеру многих светаца који су и данас живи.
Добро исповедање
У Румунији је постојала бригада састављена само од свештеника,
епископа, пастора, рабина и верника – од свих који су у тамници
били због вере. Једног дана је политички комесар дошао у инспек-
цију бригаде. Сви су стајали мирно, и он је одједном позвао младог
човека (који се звао Кокеанга) и питао га:
– Шта си био на слободи?
– Господине, оно што сам био на слободи, бићу заувек. Ја сам
свештеник Божји, одговорио је овај.
– Аха, свештеник! И још увек волиш Христа?
Свештеник је ћутао неколико секунди – секунди дугих као веч-
ност, јер је знао да се његова вечна судбина одлучује у току тих
секунди. Господ је рекао:”Ко год ме призна пред људима, признаћу
и ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима; ко год ме се одре-
кне због страха од људи, одрећи ћу се и ја Њега пред Оцем Својим
Који је на небесима”.
После извесног размишљања, лице му је заблистало – видео
сам тако много блиставих лица – и веома смиреним, али и веома
одлучним гласом, рекао је:
– Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току
историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад
год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду,
окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу,
ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко
одело, и даље волети Христа.
Наставио је да говори:
– Капетане, ја вас много жалим. Ми имамо истину, а ви имате
бичеве. Ми имамо љубав, а ви имате гвоздене решетке на затвор-
 215

ским ћелијама. Насиље и мржња су убоги против истине и про-

тив љубави. Ако решите да обесите све професоре математике,
кад би сви математичари били повешани, колико би онда било
4+4? И даље ће бити 8. А колико ће бити 8+8? И даље 16. Не можете
изменити истину вешајући оне који говоре истину. Кад би сви
Хришћани били повешани, и даље остаје да важи да постоји Бог, и
да је Он љубав. И да постоји Спаситељ; Његово име је Исус Христос,
и исповедањем Њега човек може бити спасен. И да постоји Дух
Свети, и војске ангела око земље. И да постоји прекрасни рај – не
можете изменити истину”.
Желео бих да има начина да се пренесе тон на који је изговорио
ове речи. Ми остали смо били посрамљени зато што смо веровали
у Христа и уздали смо се у њега, али овај човек је волео Христа као
што је Јулија волела Ромеа и као што невеста воли женика.
Љубав која не умире
Кад сам био у затвору, веома сам се разболео. Имао сам туберку-
лозу оба плућна крила и четири пршљена су била захваћена. Имао
сам цревну туберкулозу, шећер, слабо срце, жутицу и друге боле-
сти којих се не могу сетити. Био сам на ивици смрти.
Са десне стране је лежао свештеник Иску. Био је игуман мана-
стира. Овај човек, можда у својим четрдесетим годинама, био
је мучен толико да је полако умирао. Али његово лице је било
озбиљно. Говорио је о својој небеској нади, о својој љубави према
Христу, о својој вери. Зрачио је радошћу.
Са моје десне стране лежао је комунистички мучитељ који
је овог свештеника измучио скоро до смрти. Њега су ухапсили
његови партијски другови. Не верујте кад у новинама прочитате да
комунисти мрзе Хришћане или Јевреје – то није тачно. Они просто
мрзе. Они мрзе свакога. Они мрзе Јевреје, они мрзе Хришћане, они
мрзе антисемите, они мрзе антихришћане, они мрзе свакога. Један
комуниста мрзи другог комунисту. Они се узајамно обрачуна-
вају, комуниста са комунистом, трпају један другога у затвор, муче
свога као што муче и Хришћане, и премлаћују га.
Тако се десило да је комунистички мучитељ који је мучио оног
свештеника скоро до смрти био мучен од својих другова. И он је
умирао поред мене. Душа му је била у агонији.
Током ноћи будио ме је говорећи:
216

– Пасторе, моли се за мене, молим те. Не могу да умрем. Починио

сам тако стравичне злочине.
Тада сам видео чудо. Видео сам умирућег свештеника који је
позвао двојицу заточеника. И ослањајући се на њихова рамена,
полако, полако, прошао је поред мог кревета, сео на ивицу постеље
свог убице, и почео да милује његову главу. Никад нећу заборавити
тај покрет! Видео сам жртву како милује свог убицу! То је љубав –
нашао је нежности за њега.
Свештеник је том човек урекао: „Млад си; ниси знао шта радиш.
Волим те свим срцем”. Али он није само РЕКАО те речи. Можеш
да кажеш „волим”, али то је само реч од пет слова. Он је заиста
ВОЛЕО. „Волим те свим срцем”.
Наставио је:
– Ако ја, грешник, могу толико да те волим, замисли Христа,
љубав ваплоћену, колико те Он воли! И сви Хришћани које си
мучио, знај да ти праштају, да те воле, и да те Христос воли. Он
жели да се спасеш више но што желиш да будеш спасен. Питаш се
да ли ти греси могу бити опроштени. Он жели да ти опрости грехе
више него што ти желиш да будеш са Њим у рају. Он је љубав. Треба
само да ми се вратиш и да се покајеш.
У тој ћелији где није било могућности за приватност, чуо сам
исповест убице својој жртви. Живот је много узбудљивији од
романа – ниједан романописац никад тако нешто није напи-
сао. Убијени – на ивици смрти – слушао је исповест свог убице.
Убијени је давао опроштај свом убици. Скупа су се молили, загр-
лили један другог, и свештеник се вратио у постељу. Обојица су
умрли исте ноћи. Било је Бадње вече. Али то није обично Бадње
вече кад се просто сећамо да се пре две хиљаде година Христос
родио у Витлејему. Било је то Бадње вече у току кога се Исус родио
у срцу комунистичког џелата.
Ове ствари сам видео својим сопственим очима.

Са енглеског: Владимир Димитријевић

(из часописа „Again”)
 217

САДРЖАЈ

Шта је екуменизам и куда води?

Свештеник Тимотеј Сељски: Духовна целомудреност
и општење са инославнима 7
Митрополит Јован (Сничев): „Гледајте да се
не уплашите” 13
Православна и римокатоличка духовност
Епископ Варнава Бјељаев: Шта је то прелест? 25
Монах Горазд: Прелестна јављања из
невидивога света – Фатима,
Сан Себастијан и Међугорје 31
Свештеник Јован Журавски: Разлика
западног од источног монаштва 42
Архимандрит Рафаил Карелин: О мајци Терези 45
Савремено папство и његове замке
Ђакон Андреј Курајев: Савремени
римокатолицизам и јерес хилијазма 51
Владислав Петрушко: Католицизам о
екуменизму и православљу 55
Ђакон Андреј Курајев: Да ли је
скинута анатема? 70
Из свештене историје
Митрополит Јован: Свети Александар Невски 77
Архиепископ Аверкије: Свети Отац Јован
Кронштатски и римокатолички папизам 81
218

Геополитика римокатоличког прозелитизма

(У прошлости и данас)
Ђакон Андреј Курајев: О католичкој
мисији у бољшевичкој Русији 93
„Први пут за хиљаду година...!” 104
Наталија Нарчинцка: Активност Ватикана на
територији Русије: Геополитични аспект 116
Епископ Иполит: Искушења
украјинског православља 127
Протојереј Всеволд Чаплин: Новинарски
митови о папиној посети Украјини 132
Френк Блум: Римокатолицизам потискује
православље на Косову 135
Православље и протестантизам
Свештеник Џејмс Бернштајн: Шта је било прво:
Црква или Нови Завет? 141
Протојереј Кирил Зајц: Црква Бога живога,
стуб и тврђава истине (Разговори
са баптистима) 157
Америчка вера за православни исток
Патријарх Московски и Све Русије Алексеј II:
О делатности иностраних
неправославних мисија у земљама
Заједнице независних држава 195
Митрополит Санкт-Петербуршки Јован:
Молим вас: Уразумите се! 200
Ј. Строруп: Вера по америчком моделу:
Роба за извоз? 206
Вера на којој почива свет
Рихард Вурмбрант: Својим сопственим
очима 211