1

NADNASLOV: VERA

NASLOV: BRAK I VENČANjE

PODNASLOV: HRIŠĆANSKI POGLED NA „SKLAPANjE BRAKA“, TEMU OVOG BROJA ČASOPISA

„U početku stvaranja Bog ih je stvorio kao muža i ženu. Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i mater i
prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. Tako više nisu dvoje nego jedno telo. A što je Bog sastavio čovek
da ne rastavlja.“ (Mk 10, 6-9)

Pravoslavno hrišćanstvo je način života i predstavlja ukupnost naših navika i stavova, mišljenja i delanja:
stil života, put u život. Ovo postaje najočitije kada posetimo neki manastir gde je uređenje, duh, svrha življenja –
sve jasno prožeto Pravoslavljem. Većina nas pravoslavnih hrišćana ne živi u manastirima; venčani smo; imamo
svoje kuće, decu, posao. Ali među mnogim venčanim hrišćanima takođe postoje pogrešne predstave da njihov
život u Hristu ne potrebuje istu predanost koju zahteva pravoslavno monaštvo. Ipak, za nas hrišćane ne-monahe
veoma je teško da živimo pravoslavnim načinom života, jer neprestano živimo u društvu koje ne samo da nije
hrišćansko, nego je povremeno, i sve više, neprijateljski nastrojeno prema našim hrišćanskim verovanjima. Jako
uporište i snagu pravoslavnim mirjanima pružaju brak i porodični život, zajednica Bogom blagoslovena za spasenje
svakoga člana.

Brak je ustanovljen od strane samog Tvorca i to je svešteni savez muža i žene, blagosloven i osvećen
posebnom Tajnom u Crkvi. To je sveta tajna po kojoj se dva lica raznoga pola, na način propisan Crkvom, vezuju
doživotnom duhovnom i telesnom vezom radi potpune životne zajednice i (blagoslovenog) rađanja i (hrišćanskog)
vaspitanja dece. Hrišćanski brak je mnogo više od zemaljske telesne veze, on je večni savez, koji će se produžiti i
onda kada naša tela budu „duhovna“ i kada Isus Hristos bude „sve u svemu“ (po rečima sv. apostola Pavla).

Kao što je sveštenik duhovni vođa pastve, odgovoran pred Bogom za svoje parohijane, i zato duhovni
autoritet u parohiji, tako je i muž sveštenik u svojoj porodici, odgovoran za davanje osnovnog tona porodičnom
životu. Ovo ne znači da je on iznad svoje žene. U Hristovim očima svi su jednaki, nema ni muškoga ni ženskoga. U
stvari, brak je sveza jednakih. Svešteni tekstovi Crkve ukazuju da neosporno starešinstvo muža i oca u porodici
jeste u tome što je njegova odgovornost kao duhovnog domaćina i staratelja „Crkve u malom“, tj. porodice, slična
Hristovoj brizi za Crkvu Njegovu. Otac kao glava porodice sličan je duhovnom pastiru odgovornom za sudbinu
duhovne dece. Njemu više od svega pripada odgovornost i briga o tome da – od Boga – poverena mu porodica
neprestano urasta kao „mala crkva“ u tajnu velike Crkve Hristove. On je dužan da osmisli duhovni život i smisao
porodice u celini, da okuplja porodicu tako da čitav njen život postane zajedničko bogosluženje. Gajenje tog duha
zajednice najbolja je osnova uzajamnog vaspitanja supružnika i vaspitaenja dece. Jer „prava sigurnost ličnosti se
ne sastoji u ličnom, usamljenom naporu, već u ljudskom zajedništvu“ (Dostojevski). U svakom slučaju porodični
dom je mesto za pražnjenje od samoživosti, u svakom pa i najsitnijem detalju zajedničkog (bračnog) života, ali taj
podvig je sakriven ogrtačem svakodnevice.

Iskustvo nas uči da kada se dvoje ljudi venčaju, odmah počinju da otkrivaju koliko se u stvari razlikuju.
Činjenica je, mi počinjemo da se upoznajemo tek u braku. Istinita ljubav ne prisiljava nikoga, ne zahteva promenu;
ona podrazumeva uzrastanje. Kada se venčavamo, mi se ne zavetujemo da ćemo menjati onog drugog, već da
ćemo ga voleti onakvog kakav je. Najbolja stvar koju muž može učiniti da utiče na svoju ženu ili obratno, jeste da
menja sebe samoga, da ispravlja svoje nedostatke držeći se pouka koje je Gospod uputio svojim učenicima.
Nijedan brak neće napredovati ako u njemu nema pohvale. Svako u životu potrebuje poštovanje u nečemu i od
 2

nekoga. Kada se muževi i žene pohvaljuju uzajamno – u malim ili u bitnim stvarima – time zapravo govore jedno
drugome: volim te; cenim te. Pohvala hrani dobar brak. Praštanje je ključno za srećan brak. A to opraštanje ne
treba da postoji samo posle većih potresa unutar porodice. Ono treba da bude svakodnevno. Kada to ne činimo,
rane ne zaceljuju. Samo se sve više međusobno udaljavamo. Uspešan brak potrebuje vreme. To se ne dešava
preko noći. On mora da uzrasta. Dugačak je i naporan to proces; kao i sve prave stvari u životu, to se ostvaruje
kroz stalan trud i odricanja. Ako nemamo strpljenja jedno za drugo i ako nismo spremni da mnogo godina
provedemo radeći na njemu, onda nam je brak unapred osuđen na propast. Nijedan brak nije dovoljno dobar da
ne bi mogao biti bolji i nijedan nije toliko loš da se ne može poboljšati – pod uslovom da su oni od kojih to zavisi
spremni da Božjom blagodaću zajedno uzrastaju ka punoti Hristovoj, koji je i došao „ne da mu služe, nego da
služi“. Osnovni i ključni preduslov za dobar brak jeste sposobnost napredovanja. Sigurno je, svi mi ulazimo u brak
sa ličnim asortimanom nezrelosti i loših navika. Ali moramo naučiti da ih prevazilazimo. Kada sam bio dete,
poučava Sveti Apostol Pavle, razmišljao sam kao dete. Govorio sam kao dete, shvatao kao dete. Ali kada sam
odrastao, odbacio sam detinjarije. I koliko je zaista zarad srećnog braka potrebno odbaciti detinjarije:
neodgovornost, tvrdoglavost, samoživost, nesaosećajnost, ćudljivost, ljubomoru. Koliko je važno moliti se svakoga
dana: „O Bože, pomozi mi da uzrastem... da se preispitujem... da sagledavam potrebe i osećanja moje žene/muža,
i da prihvatam odgovornost koju je Bog naložio na mene.“

U crkveni brak se stupa promišljeno, ali i u skladu sa određenim pravilima i dužnostima. Pored pomenute
nebeske, postoji i zemaljska dimenzija, koja je uvek u sprezi sa tom višom merom i dimenzijom. Zemaljska mera
je, između ostalog, označena naučnim okvirima i oblašću koja se zove crkveno pravo. U njemu je jasno definisano
ko i kada može stupiti u brak. Vreme u kome se ne može stupiti u brak su postovi i posni godišnji dani, kao i posni
praznici. Mesto je sveti hram. Tri temeljna pravila za crkveno-pravoslavni brak su: da u brak stupaju dve osobe
različitog pola, da postoji slobodna volja i da su izjave date u nazočnosti mladenaca, ali i bračnih svedoka ili
roditelja. Svedoci moraju biti punoletni, kršteni i pravoslavne vere, a postoje određene zabrane ko ne može biti
kum na venčanju. Na prvom mestu se ističe da brak mora biti odraz slobodnog izbora bračnog druga, i to bez
straha, interesa, nižih pobuda itd. Mladenci ne smeju biti u duhovnom i krvnom srodstvu do određenih bračnih
stupnjeva.

Veoma je važno mladence upoznati sa svetinjom braka, i to se čini ranije, a proverava na bračnom ispitu
pred sveštenikom.

ČIN ZARUČENjA I VENČANjA

Čin Svete tajne braka objedinjuje dve službe u jednoj: čin zaručenja (veridbe) i čin venčanja.

Iz molitava iz bogoslužbene knjige (Trebnik), koja u sebi sadrži poredak Svete tajne braka, najbolje se vidi
koje su to sve dimenzije braka. Prvi deo se zove oglašavanje, gde se mladenci još jednom pred svima ispituju o
svojoj definitivnoj odluci za predstojeći brak.

VERIDBA – Prvi deo, veridba, odgovara braku kao „ustanovi“ ustanovljenoj od Boga u samoj tvorevini. Brak
je postojao pre Hrista i postoji i izvan Crkve. On je bio ustanovljen još u raju (Knj. Post. 2, 24). Veridba se sastoji od
razmene prstenova među verenicima, a tek potom sledi svečanost ovenčavanja krunama novobračnika.
Prstenovanje u ovom prvom delu čina venčanja simvolizuje postojanje braka pre Hrista, pri čemu prsten
predstavlja simvol večnosti, vernosti i nečeg dragocenog.
 3

Brak kao i sve drugo pripada palome svetu. I brak se kroz čovekov greh iskvario. Stoga baš, kao što je i
čovek, njegovo telo i materija i sve u ovome svetu odstupilo je od svog prvobitnog smisla, sve treba da bude
iskupljeno i preobraženo. S obzirom na to drugi deo službe – venčanje i zadobija svoj istinski smisao.

Služba prilikom venčavanja u Pravoslavnoj Crkvi počinje rečima: „Blagosloveno Carstvo, Oca i Sina i
Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“ Ovaj vozglas naglašava značaj braka, a takođe i njegovu cilj.
Brak u Pravoslavnoj Crkvi nije ugovor – na zakonu zasnovan sporazum kojim se izmenjuju zaveti i obećanja
između dvoje ljudi. Zapravo, brakom dvoje ljudi zasnivaju malu Crkvu, porodičnu Crkvu, u kojoj mogu slaviti
istinitog Boga i truditi se oko spasenja svojih duša.

VENČANjE – Pošto je završena veridba, sveštenik dovodi mladence u naos crkve (brod ili središni deo
crkve). Ova litija (povorka) veoma je važna u crkvenoslužbenom (liturgijskom) smislu jer otkriva (simvolizuje)
preobražaj braka od nečega što je sasvim prirodno u brak u Hristu. Brak ovde dobija novo značenje. Hristos
postaje središte tog (bračnog) odnosa. Prema slici ljubavi Boga Stvoritelja tako se i ljudska ljubav izliva na drugu
osobu. Susret mladenaca je susret u Bogu, njihov brak je tajna čiji je sveštenoslužitelj sam Hristos (nevidljivo
prisutan) preko sveštenika koji Mu saslužuje (na vidljiv način). Kroz Hrista brak dobija svoje večno značenje,
postaje put, odnosno podvig, čije je konačno ispunjenje u Carstvu Božijem.

Kada u toku obreda venčanja sveštenik ovenča mladence vencima (krunama) i povede ih tri puta oko
celivaonice (sa ikonom), pevaju se tri pesme koje otkrivaju trostruku simvoliku venčanja (krunisanja):

a) Venci (krune) otkrivaju, pre svega, carsku suštinu braka. Kroz brak čovek je vaspostavljen u svome
dostojanstvu cara sveta (kao tvorevine Božije). Jer čovek zaista postaje car jednog carstva, ma kako ono maleno
bilo (sa nekoliko dece ili možda bez njih). Milost Božija omogućiće onima koji blagočestivo žive da im sopstveni
domovi budu žiža istinskog hrišćanskog života, ljubavi, mira i radosti. Zato crkva porodicu i naziva malom
(domaćom) crkvom. Porodica odražava Nebesko Očinstvo Samoga Boga, jer ovaj svet je bio stvoren kao porodica
Božija.

b) Tropar „Sveti mučenici,...“ je pesma koja ukazuje da su venci (krune) kojima su ovenčani novobračnici u
stvari mučenički venci. Kao i sam život, brak je pre svega putovanje, a njegov cilj je Carstvo Božije. To i takvo
putovanje zahteva uzrastanje, stradanje, trud i ljubav – u najdubljem smislu reči – ljubav nerazdvojnu od krsta.
Sve ono što obično čini osnovicu braka (najčešće fizička privlačnost i lepota) jednom će proći. Ono što bude ostalo
biće istinska ljubav, ona koja nadilazi smrt i kojom predokušavamo ukus Carstva Nebeskog. U tom smislu brak je
mučeništvo.

v) Tek u Carstvu Božijem brak ima svoje ostvarenje kao punoća, pa je zato treće značenje venaca (kruna)
to da su oni venci Carstva Božijeg. Kada sveštenik sa glava supružnika skine krune, on moli Boga da te vence primi
u svome Carstvu. A tamo, u Carstvu, sve što je pojedinačno i delimično ostvariće se u svoj svojoj punoći, ili kako to
kaže sv. apostol Pavle u himni o ljubavi: „A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično ... jer sad vidimo
kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bih poznat“
(I Kor. 13, 10 i 12)

Supružnici su pozvani da brak koji su sklopili u Hristu pretvore u život po Hristu. Odnosno, kao što je Crkva
„Bogočovek Hristos produžen u sve vekove“ (otac Justin Popović) tako je i hrišćanska porodica produžetak Hrista
u životu i biću vernika. Reč supružnik potiče od crkvenoslovenskih reči son = sa i prong = upregnuti, odnosno son –
 4

prong = upregnut zajedno sa nekim da vuče teret; supružnici su naznačeni za uzajamno podnošenje tereta koji
sobom povlači porodični život.

Dakle, glavni zadatak pravoslavne porodice je da se izgrađuje u „domaću crkvu“ u kojoj su svi članovi
porodice prizvani da sveštenodejstvuju, da primaju Hrista u svoja bića, da postanu naslednici Božijih obećanja.
Supružnici bi trebali da se podvigom delatne vere potrude da blagodet koja im je kroz svetu Tajnu data na
ispomoć ( u zajedničkom životu) ne ostane prazna, nego da kroz vrlinski život porade na njenom umnoženju i
pojave se kao saradnici u Božijem delu preobražaja svekolike tvorevine u dobru i za dobro, a na spasenje.

04. 11. 2015. Rodoljub Vojinović, sveštenik