Слободан Маринковић 15/2054

ПОРОДИЦА

СХВАТАЊЕ ПОРОДИЦЕ ПО РПЦ И РИКЦ

Разлика полова је дар Творца људима. Мушко и женско су створени ради

међусобног целовитог сједињења у љубави и ради умножавања људског рода. Особеност
полова није само физичка. Мушко и женско представљају два различита начина постојања
унутар једне људске природе, и њима је потребно међусобно допуњавање. После греха,
међутим, односи полова се могу извитоперити, преставши да буду израз љубави, и бити
стављени у службу задовољавања страсти. Али, та могућност злоупотребе саму полност
не чини нечистом, због чега Црква осуђује оне који потцењују или презиру брачне односе.

Склапање брака. Према Римском праву, склапање брака је слободан договор

између две стране. Црква је усвојила ову дефиницију, осмисливши је у хришћанском духу.
Хришћански брак није само јуридички споразум, средство за задовољавање природних
потреба и продужење врсте, него пре свега тајна љубави и вечног сједињења у Христу.
Зато је Црква одувек запечаћивала брак учешћем у евхаристији. У Византији је у 9. веку
склапање брака према црквеном обраду постало обавезно. То је прихватила и Русија. У
посткомунистичком периоду јавља се проблем грађанских бракова склопљених у
комунистичко време, које Црква са пастирским снисхођењем треба да уважава.

Јединство вере супружника је битан услов црквеног брака. Зато Црква позива верне
да склапају бракове само са вернима. Међутим, постоје два икономијска изузетка. Први је
уколико је брак склопљен пре ступања у Цркву, а затим је један од брачника примио
крштење. У том случају брак се признаје, уз наду да ће се и други брачник обратити у
хришћанство. Други случај је склапање брака са дохалкидонцима, римокатолицима и
протестантима који верују у Тројицу, при чему се захтева васпитање деце у православној
вери, мада је овај услов у историји бивао изостављан или модификован, нарочито
приликом склапања династичких бракова.

Јединственост и нераскидивост брака је акривијски императив. Брак је света тајна,

дакле има есхатолошку трајност. Зато је развод и ступање у нови брак грех, као и ступање
у нови брак по смрти једног од брачника. Међутим, по пастирском снисхођењу, Црква у
Слободан Маринковић 15/2054

неким случајевима допушта развод, као и ступање у други и трећи брак. Ситуације у
којима се допушта развод јесу: прељуба, напуштање брачника, дуго неоправдано одсуство
брачника, осуда на казну која повлачи одузимање права својине, угрожавање живота
брачника или деце, абортус жене без сагласности мужа, раскид брачника са Црквом,
тешко душевно обољење брачника, алкохолизам и наркоманија, теже полне и контактом
преносиве болести. Развод и ступање у други и трећи брак повлачи један период забрану
причешћивања, при чему се узима у обзир ко је крив за нарушавање брака.

Деца су плод брачне љубави и заједнице. Један од битних циљева брака је рађање и
васпитавање деце. Породица је домаћа Црква и основна јединица друштва, заснована на
принципима љубави. Искуство породичног живота учи човека да превазилази егоизам и
уклапа га у шире друштвене контексте – ближе окружење, нацију, друштво, изграђује у
њему историјску свест... Умањивање улоге родитеља у васпитавању деце на рачун
професионалне каријере доводи до неуспеха или отежаности укључивања деце у ове
контексте, као и у формирању здраве личности уопште. Улогу породице у формирању
деце не могу заменити никакве друштвене институције.

Достојанство жене. У предхришћанском свету жена је схватана као биће нижег

реда у односу на мушкарца. У Цркви се достојанство жене открива у пуноћи у поштовању
Богородице, као оне која је достигла највећи степен светости међу људима, чак и виши од
анђела, и у чијој личности је освештано женско начело и материнство. Поздрављајући,
стога, равноправност мушкарца и жене, црква се, ипак, противи тенденцијама
омаловажавања жене као супруге и мајке. Равноправност полова не укида њихову
природну различитост, нити значи истоветност њихових призвања. Борба жена за
равноправност са мушкарцима не сме значити њихово вештачко изједначавање, које се
често своди на подражавање мушкараца. Жена треба да развија све дарове које као таква
има, укључујући и оне који су својствени само њој.

Целомудреност је врлина која је основа унутрашње целовитости људске личности,

док блуд као њена супротност разбија ту целовитост, што оставља тешке духовне
последице. Штетећи духовном здрављу појединца, блуд штети и свеукупном друштву.
Најекстремнији вид блуда је порнографија, која човека спушта на ниво животиње,
одузимајући му људско достојанство. Уз порнографију, ту су и проституција и тзв.
Слободан Маринковић 15/2054

„слободна љубав“. Блуд је злоупотреба тела и органа који су дати за пројављивање

најближе могуће љубавне везе и за умножење људског рода. Данашње друштво је
заражено „сексуалном индустријом“, што је нарочито опасно за омладину. Данас постоје
иницијативе увођења у школама сексуалног образовања. Црква не може одобрити
прихватање образовних програма који би предбрачне полне односе прихватали као норму,
а камоли изопачене полне односе. Такво васпитавање омладине водило би све већем
разарању породице и друштва.