Слободан Маринковић 15/2054

ОСНОВИ СОЦИЈАЛНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ

РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1. Основне богословске поставке

1.1. Ми овде можемо видети да је Црква заједница свих људи који верују у
Христа и да је то заједница у коју сам Господ позива свакога да у њу ступи. Каже се овде
да је то заједница у којој ,,све оно што је на небу и што је на земљи“ треба да буде
сједињено у Христу јер је он глава Цркви, која је његово тело, ,,пуноћа Онога који све
испуњава у свему“ (Еф. 1, 22-23). Ставља се такође акценат на то да је Црква испуњена
Духом Светим који све прожима, и којим се испуњава првобитна замисао Божја о свету и
човеку. Црква је резултат искупитељског подвига Сина, јер је послан од Оца, и
освећујућег дејства Духа Светога, који је сишао у велики дан Педесетнице, каже се даље у
тексту. Каже се да Црква Духом Светим обнавља мушкарце, жене и децу, и не прави
разлике између подељености раса, народа, језика, начина живота, степена образовања,
сталежа и имућности. Свети Максим Исповедник тамо наглашава, да у Цркви нико није
издвојен ни на који начин од заједништва него као да се сви управо на чудесан и
божанствен начин једни са другима сједињују кроз извор све једнакости.
1.2. Даље се наводи да је Црква богочовечански организам. Објашњава се да је
Црква Тело Христово, и да као таква у себи сједињује две природе Христове – божанску и
човечанску. Црква је са светом повезана својом човечанском, створеном природом, али се
објашњава да тај однос између Цркве и света није сасвим део земаљског организма, већ
обе стране делују у тајанственој пуноћи, али и дефиниција тих страна је изостављена,
наговештавајући да на тај тајанствени начин стране и не постоје, већ да свет јесте Црква,
односно Црква јесте свет. Напомиње се да Црква није од овога света, као што ни Христос
није од овога света, Он је дошао у овај свет „смиривши“ Себе све до прихватања његових
услова. Дошао је у свет који је имао да спасе у обнови. Даље у тексту се наглашава да је
Црква позвана да у свету делује и дејствује по угледу на оснивача Христа, да сведочи о
Њему и Његовом Царству, а чланови исте су позвани да се прикључе Христовој мисији,
следећи Његов пример служења свету, јер ако Христос даде живот свој за откуп многих,
Слободан Маринковић 15/2054

ко смо ми ако се називамо хришћанима, па управо наследници самога Спаситеља, који

треба да чинимо исто што је чинио и наш Господ. У овом делу се ставља акценат на
служење другима, милостињи, такође се подсећа да сви ми треба да будемо „со земљи“ и
„светлост свету“. Будући да је Тело Богочовека Христа, Црква је и сама богочовечанска,
али док је Христос савршени Богочовек, Црква још увек није савршено богочовечанство,
јер она на земљи војује против греха, и њено човештво, мада изнутра сједињено са
Божанством, далеко је од тога да у свему Њега изражава и Њему се саображава, каже се у
последњем пасусу овога дела текста.
1.3. Живот у Цркви је непрестано служење, и у томе учествује цео Народ
Божији. Свако од појединаца добија различите дарове од Господа, и уз помоћ тих дарова
има могућност да узраста ка Господу, баш као што нам говори прича о талантима,
најбитније је само да тај дар не закопамо и да се не уплашимо да напредујемо, јер страх
казну има, а онај који је уплашен, није испуњен у љубави, која је суштина Цркве, као
заједнице људи и Бога. Црква као организам може непрестано да напредује, како сам ја
слободно схватио овај део текста, могу да кажем да свако од нас је добар у нечему, а ако
прихватимо да је то дар о Бога, и будемо захвални Богу на томе, онда ће Црква да
напредује, јер ћемо дарове користити на узрастање нашем Оцу небеском, сједињујући се
на тај начин и са дргугим људима, и са Њим.
1.4. У овом делу текста се говори о мисији Цркве не само на спасењском
карактеру, проповедајући, већ и на практичном нивоу, чинећи добра дела, усмереним на
побољшање духовно-моралног и материјалног стања света који је окружује. Онда се види
како црква ступа у сарадњу са државом, чак и ако она није хришћанског карактера, чак и
са разним друштвеним асоцијацијама и појединцима, чак и када они не поистовећују себе
са хришћанском вером. Црква не постваља никоме услов за сарадњу, обраћање у
Православље, већ се нада на заједнички рад на пољу добра, а да управо то поље добра
одведе људе, сарадника, на прави пут познања Истине, на обогаћење моралности,
подстицај на мир, слогу и добро, јер каже се тамо у тексту да у таквим условима Црква
може на најбољи могући начин да испуњава своје спасоносно деловање.