BLEFERSKI VODIČ ZA HOROR

Goran Skrobonja

SADRŽAJ

Četiri razloga za blefiranje o hororu 2

Teorija horora 4

Horor književnost 5
Tradicionalni horor 5
Novi horor 6
Bljuzgapank 7
Antologije 8
Blurbovi 9

Horor film 10
Nemi period 10
Holivudski horor 1930-1968. 11
Hamerov studio 11
Novi talas (1968-danas) 12
Italijanska škola 13
Horor film i cenzura ’ 14

Horor muzika 15

Horor strip 17

Horor periodika 18

Ko je ko u svetu horora 20
ČETIRI RAZLOGA ZA BLEFIRANJE O HORORU

Moglo bi se nabrojati više stotina jakih razloga za vešto skretanje razgovora na teren
horora i korišćenje blefa u istom, ali zbog ograničenog prostora u ovoj knjizi, mi
ćemo navesti samo četiri najvažnija:

Horor je „in“

Ovo je sušta istina i nikako se ne može poreći da je horor toliko prisutan u medijima
-- koji svima nama u dobroj meri određuju način života i komunikacije -- da je "in"
već najmanje dva decenije. Zapravo, od halabuke koja se digla oko šarmantnog
filmića sa naslovom Isterivač đavola, horor je, da upotrebimo žanrovsku
terminologiju, ustao iz mrtvih i evo, dan-danas neupokojen tumara okolo i prepada
nedužne žrtve koje to najmanje očekuju. Čim primetite da je razgovor grupe ljudi
pred kojima želite da ostavite izvestan utisak znalca -- makar to bilo i na polju horora
-- zapao u žabokrečinu dnevne politike i socijale, bodro recite nešto poput: "Znate li
šta je Klajv Barker, slavni pisac horora, nedavno izjavio povodom rata u Bosni?"
Barker, naravno, nije o tome izjavio ništa, ali možete biti sigurni da to niko u grupi o
kojoj je reč ne zna (osim u malo verovatnom slučaju da je kupio i pročitao ovu
knjigu), pa slobodno možete nastaviti bilo čime što vam padne na pamet i uvući
sagovornike lagano i neosetno u temu u kojoj vi plivate kao riba u vodi. Pošto je
horor "in" mnogo više nego što su to dosadne stvari o kojima su vaši sagovornici do
tada razgovarali, oni će se spremno izložiti vašem blefu, tako da ćete kući otići sa
blistavim oreolom "in" tipa.

Pomoću horor blefa lako možete smuvati ribu/frajera

S obzirom na to da ste, zahvaljujući hororu, stekli "in" reputaciju, ovo se prirodno

nadovezuje na prethodni razlog. Dotična osoba slušaće vas sa dužnom pažnjom i
ostaće poslednja uz vas kada se svi ostali udalje da bi dosuli pivo i pričali o košarci,
ili napuderisali nos i ogovarali druge zvanice na žurci. Ostaje samo da dotičnu osobu
navedete na zajednički odlazak kući (poželjni detalji: šetnja pustim ulicama, magla,
vlaga, hladnoća; ako se čitava priča dešava u letnje vreme, izazovite jezu kakvom
pričicom koju ste pokupili sa ovih stranica ili izmislili u trenutku nadahnuća). Bitna
strategija je da uvek imate još nešto da dodate. Posle dovoljno izlaganja jezi,
unutrašnjoj ili spoljnoj, dotična osoba će biti spremna da se nađe u vašem
zaštitničkom/utešnom zagrljaju. (Znamo da zvuči kao blef, ali ovo zaista nismo
izmislili.)

Horor je zanimljiv
Ne može se poreći da je razgovor o hororu mnogo zanimljiviji od, recimo, razgovora
o ceni benzina kod uličnih preprodavaca (mada i tu postoje izvesne dodirne tačke).
Svako će pokušati da ispriča ono što zna o hororu, što je mahom krajnje oskudno, a
zasniva se na gomili odgledanih loših video kopija nedavnih filmskih horor hitova.
Blefer vašeg formata vrlo brzo će dokazati kako ono što drugi imaju da kažu o
hororu može slobodno da se baci u koš (mada će pažljivo upamtiti sva ona zapažanja
i tvrdnje koje su mu zazvučale dovoljno zanimljivo da ih može upotrebiti u nekom
sledećem blefu). Postoji, doduše, vrlo mala verovatnoća da je neko od vaših
sagovornika nekada pročitao knjigu sa naslovom Gospodari tame; ako čujete da se
neko time hvali, smesta promenite temu i krenite na polje blefa koje držite u rezervi i
koje ste savladali zahvaljujući nekoj drugoj knjizi iz ove serije. I najzad, četvrti,
možda i najjači razlog od svih:

Pomoću horor blefa lako možete smuvati frajera/ribu

TEORIJA HORORA

Uz tako večne i dosadne teme kao što su "poetika" ili "estetika" horora, jedna od
največnijih i najdosadnijih jeste dilema postoji li uopšte horor kao žanr ili je sve to
samo marketinška smicalica. Ovaj odeljak će vam pomoći da se snađete u malo
verovatnoj situaciji da se neko upusti sa vama u razglabanje o teoriji horora i
njegovoj žanrovskoj utemeljenosti.

Horor -- atmosfera ili žanr

Ova dilema se uvek može korisno upotrebiti pri horor-blefu, naročito ako je
sagovornik neko ko blefira da se razume u teoriju žanra. Neophodno je znati sledeće
osnovne činjenice: gledište o nepostojanju horora kao žanra zastupaju oni koji
smatraju da se kao žanr može posmatrati eventualno fantastika, koja se može potom
sistematično podeliti na podvrste (ili podžanrove) -- naučna fantastika, epska
fantastika, čista fantazija, nadrealistična književnost itd. Horor se, kako smatraju
pobornici ove škole misli -- među njima prevashodno Dr Zoran Živković (vidi: "KO
JE KO U HORORU") -- eventualno može smatrati atmosferom strašnog, zloslutnog,
jezovitog ili neprijatnog, koja kao takva može da postoji ne samo u fantastici i
njenim podvrstama, već i u svim drugim žanrovima književnosti (tj. kriminalističkom
romanu, istorijskom romanu, romansama odn. ljubićima, itd.) Naravno, pobornici
ovog mišljenja su u potpunosti u pravu.
S druge strane, oni koji smatraju da je horor, posebno u poslednjih dvadesetak
godina, izrastao u zaseban žanr, nemaju tako jake argumente poput svojih suparnika,
ali imaju debelu potporu u pukoj činjenici da gotovo svako smesta može da prepozna
horor čim ga vidi: po ikonografiji i motivima na naslovnim stranicama knjiga, po
tome što se odgovarajući naslovi nalaze u policama knjižare uredno obeleženim kao
"horor", kao i po tome što neki izdavači, koji izgleda ni pet para ne daju na
književno-teorijsku ispravnost, neke svoje edicije krajnje slobodno i bezobrazno
nazivaju "bibliotekama horor književnosti." Naravno, pobornici ovog mišljenja --
među kojima prevashodno nije Dr Zoran Živković -- u potpunosti su u pravu.
Zbog ovakve situacije, ako u razgovoru naletite na osobu koja zastupa prvo
gledište, smesta se svrstajte u pobornike druge škole misli, i obrnuto, pošto ni u kom
slučaju ne grešite. Osim, naravno, ako kojim slučajem ne razgovarate sa Dr Zoranom
Živkovićem. Tada je najbolje da glatko skrenete razgovor na neko neutralno polje, na
primer na fudbal, ili odgajanje ruža.
HOROR KNJIŽEVNOST

U blefiranju o horor književnosti morate koristiti taktiku karakterističnu za blefiranje

o bilo kojoj drugoj vrsti književnosti: u najkraćim crtama -- izbegavajte klasike, a
ako baš morate da govorite o njima, koristite najopskurnije naslove za koje ste
sigurni da ne samo što ih niste pročitali vi, već ni vaši sagovornici; potežite uvek
mlade, "nove nade", pisce koji objavljuju u nedostupnim niskotiražnim časopisima
(po mogućstvu, na hebrejskom), a niko vam neće zameriti ni ako, u trenutku
nadahnuća, neku takvu "novu nadu" izmislite. Ovde važi još jedno opšte pravilo:
obavezno odgledajte sve dostupne horor filmove rađene po literarnim predlošcima,
baš kao što ste u školi radili sa debelim i dosadnim knjigama iz lektire. Ko bi se još
mučio sa čitanjem, kada sve to može lepo da vidi u punom koloru za sat i po (ili
manje, ako koristite brzo premotavanje za one dosadne delove bez ubistava). Ipak,
postoji nekoliko oblasti koje će najverovatnije iskrsnuti kao tema razgovora o horor
književnosti, pa morate biti spremni da se u njima, kao mačka, uvek dočekate na
noge. To su: tradicionalni horor, novi horor, bljuzgapank, horor-antologije i blurbovi.

Tradicionalni horor

U tradicionalnom hororu postoje neka nezaobilazna imena ("klasici"), kao što su

Meri Šeli, Brem Stoker, Edgar Alan Po i Hauard Filip (H. P.) Lavkraft, o kojima više
detalja možete naći u odeljku "KO JE KO U HORORU", na kraju ove knjige. Važno
je da znate da se obično tvrdi kako je horor svojstven čovekovom izrazu još od
najranijih dana, kada su strašne i neobične priče bile prenošene usmenom tradicijom,
obično uz logorsku vatru. Sa nastankom pisma i književnosti, eto i horora u mnogim
pisanim spomenicima antike -- njegovi elementi mogu se pronaći kod Homera,
Vergilija, pa i u velikom sumerskom epu o Gilgamešu. Verovatnoća da vas neko
upita koji su baš to delovi iz dela pomenutih autora toliko je infinitezimalno mala da
je možete glatko zanemariti. Da biste pokazali kako dobro poznajete klasičnu
književnost koju, naravno, posmatrate isključivo kroz prizmu horora, možete reći
kako će vaš sagovornik određene horor osobenosti lako prepoznati u
srednjevekovnim riterskim predanjima i Arturijanskim legendama, ali da je pravo
formiranje onih karakteristika na kojima počiva savremeni horor, nastalo u doba
romantizma i gotskog romana.
Gotski romani su staromodni i dosadni, što zna svako ko je imao taj peh da
počne da ih čita. Period u kome su oni nicali kao poslovične pečurke posle
poslovične kiše bio je otprilike između 1765. i 1825. godine i zajednički elementi
koji odlikuju većinu dela koja se ubrajaju u gotski roman jesu užasni i natprirodni
događaji smešteni u egzotičnim mestima (obično samotni zamkovi oko kojih uvek
vlada noć puna grmljavine; kiša je opcionalna) sa napetom atmosferom. U tim
knjigama likovi se stalno osećaju ugroženo, neko je neprestano bolestan, svaki čas se
čuje kako su se negde zalupila vrata, a iz zidova dopire čudno krckanje i grickanje.
Ako baš morate da pričate o gotskom romanu, preskočite Frankenštajna Meri Šeli
(napisan 1818) pošto o tome svi sve znaju, ako ne zahvaljujući knjizi, ono
zahvaljujući odnedavno iznova popularnim filmskim adaptacijama; recite da vam je
omiljeni gotski roman Vatek Vilijama Bekforda (1786) zbog načina na koji
kombinuje orijentalne bajke sa zapadnom pričom o duhovima, ili možda Otrantski
zamak Horasa Volpola (1765), jedan od romana koji su i započeli čitavu ujdurmu.
Onda vešto skrenite temu na skorija dela, za šta će vam sagovornik biti beskrajno
zahvalan, u zabludi da ćete verovatno reći nešto o Edgaru Alanu Pou (pošto je
svakako dobro potkovan iz te oblasti zahvaljujući neumerenim reprizama starih
filmova Rodžera Kormana snimanih na osnovu Poovih predložaka). Međutim,
njegova rečena zabluda biće gotovo smesta raspršena kada budete, uz prezirno
odmahivanje glavom, prepustili Poa onima čiji je to posao -- profesorima
književnosti i propalim piscima koji sebe nazivaju kritičarima -- i započeli razgovor
o Hauardu Filipu Lavkraftu.
E, sad, tu morate nastupiti sa izvesnim oprezom, pošto su neke Lavkraftove
priče, kao i knjige Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda i U planinama ludila, objavljene i
kod nas. Treba da znate da je ovaj legendarni pisac i "otac" novog horora, živeo i
stvarao u prvoj polovini veka (umro je 1937, u svojoj 46. godini). Lavkraft se
nadovezao na tradiciju gotskog romana naročito u pogledu atmosfere tajanstvenosti,
jeze i suspensa, tako da i kod njega ima puno prizivanja nečastivih sila (obično
pomoću zloglasne knjige Nekronomikon) i krckanja u zidovima, s tim da je
Lavkraftova genijalna inovacija u tome što to krckanje izazivaju stvorenja iz svemira
ili drugih dimenzija. Pošto je vreme E.T.-a još bilo daleko, Lavkraftova nezemaljska
stvorenja nisu nimalo slatka niti simpatična; naprotiv, ona ne samo što su toliko
gadna da se ne mogu opisati (kao npr. u priči "Neopisivo"), već su im i imena takva
da ih niko ne može izgovoriti a da ne slomi jezik. Lavkraftov omiljeni junak-
čudovišni bog zove se, otprilike, Jog Sotot, a još jedan iz reda tzv. Drevnih Bogova,
Ktulu (ili Čtulu?) toliko je kod čitalaca postao popularan da o njemu i danas pišu
priče novi pisci horora koji time ne samo što odaju poštu starom majstoru, već i na
lak način dolaze do para, bez trunke truda da budu iole originalni.
Lavkraft je poznat po puritanskom pogledu na svet, tako da bi sada, da je
kojim slučajem živ, bio užasnut količinom seksa i nasilja u filmskim adaptacijama
njegovih priča. U čitavom buljuku ovih bezočnih eksploatacija Lavkraftove
zaostavštine, vredni su pomena samo filmovi Reanimator Stjuarta Gordona,
Reanimatorova nevesta Brajana Juzne i Vaskrsnuto Dena O'Benona (svi su bili deo
horor asortimana domaćih video-klubova, tako da ih, uz malo napora, možete
nabaviti i proširiti svoje znanje o ovom velikanu horor književnosti).

Novi horor

Kao period nastanka novog horora uzima se kraj šezdestih i početak sedamdesetih
godina ovog veka, kada su objavljeni romani Rozmarina beba Ajre Levina, Drugi
Tomasa Triona i Isterivač đavola Vilijama Pitera Blatija.
Ogroman uspeh ovih knjiga uglavnom je bio izazvan njihovim adaptacijama za film,
koje su, opet, po sistemu povratne sprege, izazvale pojavu novih, zanimljivih pisaca
koji su goreli od želje da i njihova dela budu otkupljena u Holivudu za velike pare.
Čovek koji je tu čitavu stvar izveo sa najviše stila zove se Stiven King (prava za
filmsku adaptaciju njegovog debitantskog romana Keri plaćena su, za ono vreme,
astronomskih 400.000 dolara). Pošto su njegovi izdavači shvatili kakva im je zlatna
koka u rukama, raspršili su mu iluzije koje je imao o pisanju kvalitetnih,
dubokoumnih knjiga glavnog toka, pa je King nastavio da piše horor romane i ubrzo
doprineo pojavi čitavog niza imitatora, od kojih je najuspešniji verovatno Robert R.
Mek Kemon. Uporedo sa Kingom, u taljige su uskočili Piter Straub, Remzi Kembel,
Džejms Herbert, a i pisci koji su bili aktivni u prethodnoj deceniji, poput Ričarda
Metisona i Roberta Bloha, shvatili su da im se pruža izvanredna prilika da dodatno
zarade ako se re-animiraju. Ni omladina nije bila lenja, pa se krajem sedamdestih i
početkom osamdesetih pojavila grupa novih pisaca strave, predvođena Britancem
Klajvom Barkerom. Tako je novi horor bukvalno zatrpao knjižare i izborio sebi
pravo na posebne police, kako bi njegovi čitaoci umeli da ga pronađu. To je bio prvi
korak na pobedonosnom putu ka potvrđivanju horora kao osobenog i marketinški
prepoznatljivog žanra.
Gotovo svi najvažniji pisci novog horora pominju se u poslednjem odeljku ove
knjige ("KO JE KO U HORORU"), tako da tamo možete pronaći onaj minimum
informacija neophodnih za uspešan blef. Postoje, međutim, još neke teme
karakteristične za novi horor, o kojima treba ponešto da znate: bljuzgapank,
antologije i blurbovi.

Bljuzgapank

Početkom osamdesetih, naučna fantastika je dobila kiberpank, tako da je horor morao

da uzvrati istom merom i zapljusne tržište pravom bljuzgavicom krvi i prosutih
utroba, a dovitljivi izdavači smesta su krstili taj novi horor-pravac bljuzgapankom.
Ispostavilo se da se kiberpank prilično brzo ispucao (pošto postoji ograničen broj
načina da iskombinujete silikonsku tehnologiju, virtuelnu stvarnost i orijentalnu
ikonografiju), dok je bljuzgapank ostao relativno vitalan (verovatno zato što postoji
neograničen broj načina da istranžirate ljudsko biće i upotrebite njegovu sadržinu).
Imena koja treba upamtiti jesu mladi i obesni stvaraoci skloni da rade u svakom
raspoloživom mediju (knjige, TV serije, film, muzika, CD-ROM-ovi itd.) poput
Džona Skipa, Krejga Spektora i Dejvida Dž. Šoa. Zapravo, sve su to Amerikanci koji
su u prethodnoj deceniji videli od Britanaca kao što su Džejms Herbert i Remzi
Kembel kako to treba da se radi. Ali, vaš adut u razgovoru o bljuzgapanku treba da
bude pisac po imenu Džek Kečum. Reč je, zapravo, o pseudonimu. Pravi Kečum je
bio pripadnik bande Kola Jangera i Džesija Džejmsa (pošto nije bio naročito bistar,
uhvatili su ga kada je šesti dan uzastopno pokušao da opljačka isti voz na istoj pruzi)
i završio je na vešalima, uz sjajne poslednje reči: "Momci, vi nećete ni stići da
završite doručak, a ja ću već biti u paklu. Zato, cimajte!" Niko ne ume da objasni
zašto bi pisac, čije je pravo ime Dalas Majr, uopšte poželeo da za pseudonim uzme
ime takvog čoveka, ali jedno vreme je u Americi vladala fama da je autor niza
gnusno eksplicitnih koljačkih knjiga započetog naslovom Van sezone (1981) zapravo
Hemingvejev unuk koji se zove Džek, a piše u gradu Kečumu, Ajdaho. Roman Van
sezone bavi se jednom naizgled običnom američkom porodicom koja ima donekle
specifičan ukus i afinitete prema ljudskom mesu. Međutim, ono što ovaj roman
odlikuje jeste veliki broj vrlo detaljnih recepata za pripremanje ljudskog mesa koje
ima ukus otprilike kao svinjsko (Majr tvrdi da je te recepte pronašao u knjizi nekakve
australijske brodolomnice, Gđa Smit na Smrtonosnoj obali; pomenuta gospođa
nasukala se negde bogu iza leđa, zajedno sa posadom broda koja je upotpunila
jelovnik lokalnog plemena kanibala; kako se sama izvukla, niko ne zna). Uspeh
romana Van sezone bio je toliki da je uvršten u listu najbolje prodavanih kuvara u
nekim američkim državama, a Majr/Kečum je napisao nastavak, posle 10 godina i još
pet-šest knjiga, među kojima treba pomenuti Devojčicu iz komšiluka i Ona se budi.
Zanimljivo je da je Majr/Kečum vodio pravi rat sa urednikom prilikom pripreme
svog prvog romana za objavljivanje, u stilu: "Dobro, izbaciću jedno bodenje
kasapskim nožem, ako mi dozvoliš da ostane ovo umlaćivanje močugom." Zato je
nedavno objavljena i integralna verzija romana Van sezone, za koju autor sa
razložnim ponosom, tvrdi kako sadrži "mnogo više recepata nego prvobitno
objavljena verzija." Bon apetit!

Antologije

Jedna od prilično bezbednih tvrdnji u horor blefu jeste da je horor kao žanr praktično
održao u životu angloameričku kratku priču (što je, pod jedan, sasvim tačno, a pod
dva, to ionako niko ne može da proveri i opovrgne). Pošto savremeni horor pisci koje
mrzi da se bave dužim formama kao što su romani treba od nečega da žive, odnosno
objavljuju svoje radove, u Americi i šire pojavio se ogroman broj antologija kratke
horor-priče. Međutim, pošto piscima organizovanim u institucijama kao što je HWA
(Udruženje horor pisaca Amerike) tako dobijeni honorari nisu bili dovoljni za njihov
neumereni i razuzdani način života, počeli su i sami da priređuju antologije
zarađujući na taj način dodatne honorare i -- pozivajući svoje kolege da sopstvene
radove daju kao prilog, znajući da će im jednog dana takva usluga biti uzvraćena.
Tako je došlo do pojave tzv. antologija zajedničkog sveta. Navikli da u školi i
na fakultetu pišu na zadatu temu, horor pisci su oberučke dočekali ideju da pišu priče
u okviru određenog sveta, povezane sa jednom određenom pojavom, problemom ili
atmosferom. Tako smo dobili horor antologije o: zombijima, sujeverju, seksu,
lezbijkama, rokenrolu, aerodromima, duhovima, vampirima u budućnosti, vampirima
u prošlosti, vampirima u sadašnjosti, karnevalima, detektivima, vukodlacima,
kaubojima, indijancima i tako dalje ad nauseam.
Ovo možete veoma spretno iskoristiti tako što ćete suparnika upitati da li je
kojim slučajem pročitao antologiju koju su priredili taj i taj (slobodno izmislite
imena, pod uslovom da ih ima dva, jer ispostavilo se da takav tandemski rad uživa
najveći ugled, kao kod Elen Detlou & Teri Vajndling, Džoa Skipa & Krejga
Spektora, Remzija Kembela & Stivena Džonsa, Gorana Skrobonje & Otoa
Oltvanjija)1 o tome i tome (i ovde možete pustiti mašti na volju -- pogodne teme su,
recimo, horor antologije o staračkim domovima, ukletim klozetima, ubilačkim
četkicama za zube ili fudbalskim derbijima). Caka je da obavezno pomenete, kako bi
cela konstrukcija dobila potreban kredibilitet, izmišljenu priču nekog poznatog,
stvarnog pisca poput Stivena Kinga, Klajva Barkera, Pitera Strauba itd. Pazite samo
da tu ne uključujete Herberta, ne zato što je on gadljiv na honorare, već zato što je
notorna činjenica da Herbert ne ume da napiše ništa kraće od romana. Budite sigurni
da će takva erudicija, pod uslovom da pažljivo pratite naše savete, pomoći da ostavite
utisak prave horor sveznalice.

Blurbovi

Blurbovi su one zgodne male poruke i komentari koje možete naći na naslovnim
stranama horor knjiga (obično su u pitanju džepna izdanja). Njihova svrha je,
zapravo, da preporuče knjigu potencijalnom čitaocu i kupcu. Izdavači koji žele da
proguraju knjigu nekog novog, nepoznatog autora, obično angažuju stare, proverene i
slavne pisce da tu knjigu pročitaju i o njoj daju kratak komentar, za masan honorar.
Tako su blurbovi zapravo i jedini razlog što su se određeni pisci odlučili da žive od
svog spisateljskog umeća, znajući da će jednog dana za napisani red ili dva dobiti
(relativno gledano) daleko više para nego za novu knjigu.
Problem je, naravno, što izdavači iz komentara pisca od kog su poručili blurb
izdvajaju ono što im najviše odgovara, pa tako komentar koji je prvobitno glasio:
"Zapanjujuće nemušta knjiga; interesantno da se autor uopšte usudio da potpiše
ovako sramotno delo" osvane na koricama u nešto skraćenoj varijanti kao:
"Zapanjujuće interesantno delo." Notoran je blurb koji se pojavljuje na koricama
knjiga Dena Simonsa, a napisao ga je Stiven King: "Osećam strahopoštovanje prema
Denu Simonsu." Ono što široka javnost, naravno, ne zna jeste da razlog zbog kog
King oseća strahopoštovanje prema Simonsu nije Simonsova spisateljska veština, već
način na koji ovaj već godinama zaredom uspeva da mu enormni troškovi za
smucanja po svetu budu odbijani od poreske osnovice kao "troškovi istraživačkog
rada" za nove knjige.

1
Časni izuzeci od ovog pravila su relativno retki, kao u slučaju Tomasa F. Monteleonea, koji je sam samcijat
uspeo da priredi četiri izvrsne antologije pod zajedničkim naslovom Granične teritorije #1-#4.
HOROR FILM

Svi vole da blefiraju da poznaju horor film iz jednostavnog razloga što je to

najdostupniji vid žanrovskih ostvarenja u našim uslovima: pošto gotovo svaka
porodica ima video, a ni televizija nam nije od raskida što se tiče horor repertoara,
možete biti prilično sigurni da je vaš sagovornik gledao film o kojem je odabrao da
priča. Trik je u tome da ga presečete baš kada je počeo da se zagreva i zahuktava u
opisivanju, recimo, ekspresivne crno-bele fotografije prvih filmova Toda Brauninga,
te da navedete razgovor na svoju vodenicu, tj. na eksperimentalni novozelandski novi
talas.
Da ne biste sebe doveli u nezgodnu situaciju da ostanete zatečeni neumornom
tiradom filmske horor-sveznalice, morate upamtiti makar nekoliko osnovnih
činjenica iz oblasti horor filma.

Nemi period

Pre pojave zvučnog filma, horor filmovi imali su veliki nedostatak tehničke prirode:
pošto su imali samo muzičku pratnju koja se (bar pre pojave tehnike Movietone-a)
uživo svirala u bioskopima, oslanjali su se na izražajnu glumu, pantomimu i
scenografiju da bi dočarali atmosferu jezivog. Ljudi koji su to gledali nesumnjivo su
se zabavljali, ali zbog navedenog nedostatka retko su se plašili, pošto o nekoj
emotivnoj uključenosti ili manipulaciji strahom nije moglo ni biti govora, osim u
zaista najboljim horor filmovima tog perioda. Danas, ipak, čak i ostvarenja poput
Fantoma iz opere (1925) sa Lonom Čejnijem u glavnoj ulozi izgledaju toliko
nedužno i nevino da se ponekad puštaju na TV-u zajedno sa crtaćima koji su, inače,
često mnogo nasilniji i šokantniji od ovakvih klasika. Možete pomenuti nemački film
Dr. Mabuze (1922) koji je režirao slavni Fric Lang i koji je inspirisao još tri
nastavka, ili poznati film Nosferatu (1922) F. V. Murnaua sa Maksom Šrekom (vidi
"KO JE KO U HORORU"), prvu filmsku adaptaciju romana Drakula Brema Stokera.
Ali, ako vaš sagovornik spremno nastavi da brblja o hororima iz nemog perioda i sa
posebnim oduševljenjem se okomi na takve opskurne naslove kao što su Golem ili
Kabinet Dr. Kaligarija, najbolje je da odustanete ili promenite temu: očigledno je reč
o studentu režije, filmskom kritičaru ili, jednostavno, stručnjaku za tu oblast.
Savršeno časna odstupnica može vam biti rečenica u stilu: "Ah, da, ti Nemci... Ali,
ipak, mislim da je holivudski film iz ranih tridesetih najzaslužniji za formiranje
jasnih odrednica žanra." Ako vaš sagovornik to shvati kao novi šlagvort i spremno
počne da melje o filmovima Džejmsa Vejla, izvinite se i udaljite što neupadljivije
možete.
Holivudski horor 1930-1968.

Ključna imena u ovom periodu su: Bela Lugoši, Boris Karlof, Tod Brauning, Džejms
Vejl, Vinsent Prajs, i Rodžer Korman. Filmska adaptacija romana Frankenštajn u
režiji Džejmsa Vejla (1931) bila je zapravo najzaslužnija za svrstavanje velikog broja
filmova slične atmosfere u grupu, odn. žanr horora. Bezimeno čudovište u filmu je
maestralno odglumio Boris Karlof, da bi se zatim pojavio u nizu nastavaka
(Frankenštajnova nevesta, 1935; Frankenštajnov sin, 1939) i drugih velikih horor-
hitova (Mumija, 1932; Stara, mračna kuća, 1932). Iako su Frankenštajnovu
tvorevinu u kasnijim verzijama glumili mnogi poznati glumci, uključujući tu i Lona
Čejnija Juniora i Kristofera Lija, Karlof će ostati upamćen kao arhetipsko
otelotvorenje stvorenja nastalog u mašti Meri Šeli.
Drugi veliki arhetip horora svakako je Drakula. Roman Brema Stokera imao je
mnogo adaptacija, ali najslavnija je ona koju je 1931. režirao Tod Brauning i u kojoj
notornog grofa-krvopiju glumi još jedan gastarbajter u Holivudu, Bela Lugoši. Ipak,
ako baš morate da koristite blef kada govorite o ovom periodu horor filma, preskočite
takve očigledne primere i radije ustvrdite kako su pravi biseri naslovi poput
originalnog filma Noć mora pasti (1937); Začarana (1945) sa Filis Takster u ulozi
poremećene žene podeljene ličnosti; Tamno ogledalo (1946) sa Olivijom de Hevilend
u ulozi bliznakinja, od kojih je jedna psihopata i ubica; i Izvinite, pogrešan broj
(1948), sa sjajnom Barbarom Stenvik u ulozi žene vezane za krevet, koja slučajno
preko telefona čuje da postoji zavera čiji je krajnji cilj njeno ubistvo. Poslednja scena
ovog filma -- "Henri, neko je na stepenicama!" -- i dan-danas gledaocu oduzima dah.
Ukoliko kao tema iskrsne Rodžer Korman i njegov serijal adaptacija Poovih priča sa
Vinsentom Prajsom u glavnoj ulozi, složite se sa konstatacijom da je Prajs jedini
pravi velikan tzv. "šlok" filmova, a da mu je najveća zasluga upravo odlučujući uticaj
na mladog Tima Bartona koji je režirao u proteklih petnaestak godina niz sjajnih
filmova, a prvi od njih, animirani film Vinsent, posvećen je upravo Prajsu.
Ako vaš sagovornik, kao poslednji adut, potegne Alfreda Hičkoka, velike su
šanse da će se uhvatiti za klasičnu scenu ubistva pod tušem u filmu Psiho. Nipošto se
nemojte uzbuđivati zbog toga; recite samo, krajnje samouvereno, kako je Hič
zapravo parafrazirao antologijsku scenu iz filma Diabolik (1955) Anrija-Žorža
Kluzoa kada čovek koga smatraju mrtvim ustaje iz kade i izaziva kod svoje supruge
smrtonosni srčani udar. Iako je ova tvrdnja, u suštini, samo donekle tačna
(Hičkokova scena je, ruku na srce, daleko šokantnija), izgledaćete kao da u
potpunosti poznajete ono o čemu govorite. Baš kao i mi.

Hamerov studio

Hamerov studio proslavili su krajem pedesetih horor filmovi u kojima je Kristofer Li

uglavnom glumio Drakulu, dok je Piter Kašing uglavnom glumio sve ostalo. Iako
nasilje prikazano u njima danas deluje gotovo komično, ne može se poreći da su
Hamerovi filmovi otvorili vrata za nove količine krvi na platnu. Ako se zanemari
serijal o Drakuli, o kome svako ima nešto da kaže, vredni su pomena Hamerovi
filmovi poput Trenutka neopreznosti (1956) o studentu osumnjičenom za niz
silovanja i ubistava, Strave u ukletoj kući (1958) o ubistvima sekirom počinjenim na
tavanu kuće u kojoj se odvija svadbeno slavlje, ili Užasa u crnom muzeju (1959), o
ludom piscu i njegovom pomoćniku koji terorišu London nizom groznih ubistava.

Novi talas (1968-danas)

Za prekretnicu se uzima 1968. godina isključivo iz dva razloga: jedan je

visokobudžetski film holivudske A produkcije, Rozmarina beba Romana Polanskog,
koji se prethodne godine oprobao u žanru režijom Bala vampira; drugi je, naravno,
niskobudžetski film Noć živih mrtvaca (do tada) nepoznatog filmskog poslenika iz
Pitsburga, po imenu Džordž E. Romero. Od tada sve značajnije filmadžije
pokušavaju da ponove ili prevaziđu domete prvog ili drugog, u zavisnosti od para
koje imaju na raspolaganju.
Kao što će Rozmarina beba posredno omogućiti nastanak filma Isterivač
đavola Vilijama Fridkina (1974) koji će na velika platna u bioskopske dvorane
legitimno uvesti povraćanje, rotiranje glave za 360 stepeni i druge eksplicitne horor-
trikove, tako će i uspeh malog, stilski upeglanog i umešno režiranog crno-belog
Romerovog zombi-festa inspirisati nastanak filmova poput Teksaškog masakra
motornom testerom (Tobi Huper, 1974) i dolazak niza mladih, drčnih režisera --
Džona Karpentera, Brajana de Palme, Dejvida Kronenberga i Vesa Krejvena.
Tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, holivudski horor film oslanjao
se prevashodno na adaptacije književnih dela horor-pisaca koji su naglo postajali
neverovatno popularni. Tako smo dobili Ajkulu Stivena Spilberga (1975) po romanu
Pitera Benčlija i De Palminu Keri (1976) na osnovu predloška Stivena Kinga. Uspeh
ovih izuzetnih adaptacija nagnao je takve holivudske veličine poput Stenlija
Kjubrika, Roberta Altmana, Pitera Bogdanovića i Sidnija Lumeta da se takođe
oprobaju u hororu. Ipak, njihovi dometi u žanrovskom smislu bili su razočaravajući,
za razliku od dometa "mladih lavova" poput Krejvena, koji je sebi izborio mesto
svojim prvim filmom, Poslednja kuća levo (1972). Ves Krejven je nastavio da niže
uspehe filmovima Brda imaju oči (1977), Smrtonosni blagoslov (1982) i Strava u
Ulici brestova (1984). Ovaj potonji postao je začetak uspešnog serijala o ubici dece,
Frediju Krigeru, i stao rame uz rame "koljačkom" serijalu filmova o Petku 13-om.
Tako se horor-film diversifikovao u protekloj deceniji i postao veoma unosna
industrija kojoj se priključuju i tako malo zastupljene kinematografije poput
meksičke, španske ili novozelandske. Ipak, među njima posebno mesto pripada tzv.
"italijanskoj školi."
Italijanska škola

Tokom šezdesetih, italijanska filmska industrija dohvatila se američkog vesterna koji

je svoje potencijale ispucao u prethodne dve decenije, pa je tako nastao čuveni
špageti-vestern koji je, kako to obično biva, sistemom povratne sprege izazvao pravi
preporod ovog žanra u Holivudu.
Slična stvar dogodila se sedamdesetih sa hororom. Iako horor film nije nastao
u Americi -- njegova kolevka je Nemačka -- Holivud je od njega načinio pravi žanr i
do kraja iskoristio sve njegove potencijale. Međutim, filmovi Rodžera Kormana i
Hamerovog studija proizvodili su se tokom šezdesetih kao na fabričkoj traci i publika
je bila željna nečeg novog. I ponovo je Italija bila ta koja je udahnula novi život
žanru, tako da su '70-te period kada horor-filmom žare i pale najbolji eksponenti
"italijanske škole" -- Dario Arđento, Lučio Fulči, Džoe D'Amato, Mario i Lamberto
Bava, i drugi. Tematika italijanskih horora najčešće je okrenuta okultnom, i najbolji
primeri za to su Arđentovi filmovi Suspiria, Inferno, Tenebre i Fenomena. S druge
strane, Italijani su otkrili i ogroman potencijal kvazi-"snuff" filmova oformivši
poseban pod-žanr sa tematikom kanibalizma (Holokaust kanibala, Kanibal feroks
Umberta Lencija); ovo su filmovi snimani tako da izgledaju kao dokumentarci,
obično o grupi istraživača koja zaluta u džunglama Amazona, da bi završila u
stomacima ljudožderskih domorodaca. Italijani su, izgleda, majstori da spoje
nespojivo, tako da postoji i čitav niz filmova sa elementima erotike i kanibalizma,
koje je uglavnom režirao Džoe D'Amato (Emanuela i poslednji kanibali, Pronađi ih i
pobij). Najzad, Italijani su spremno prigrlili još jednu horor-temu čija je prava
eksploatacija tek započela u Americi, zahvaljujući Romerovoj Noći živih mrtvaca --
bili su to filmovi o zombijima. Možete pomenuti Zombije-žderače mesa Lučija
Fulčija, Zombi holokaust "Frenka Martina" (Marina \irolamija) ili zanimljivo delce
Erotska noć živih mrtvaca Džoa D'Amata. Problem sa ovim pokušajima da se
eksploatiše uspeh i kvalitet Romerovih zombi-filmova jeste u tome što su krajnji
rezultati više smešni nego strašni. Ipak, postoje ljudi koji sa strahopoštovanjem
izučavaju "italijansku školu", čiji vrhunac označavaju filmovi Demoni i Demoni 2
Lamberta Bave; ovi ljudi ne samo da znaju svaku godinu proizvodnje, dužinu filma
ili imena glavnih glumaca, već i to ko stoji iza kog pseudonima. Zbog takvih
potencijalnih sagovornika, u blefu o "italijanskoj školi" horor filma morate stalno biti
na oprezu.

Filmska horor industrija svoju ekonomsku snagu stekla je zahvaljući činjenici da je

okrenuta dvema izuzetno važnim grupacijama koje čine glavninu filmske publike:
tinejdžerima, koji gledanje horor filma shvataju kao neku vrstu "ispita hrabrosti" i
finansijski dobrostojećim japijima, koji horor filmove gledaju zato što je to "in."
Generalno, područje horor filma može predstavljati neiscrpnu temu za razgovor i
prostor nam ne dozvoljava da mu se posvetimo onoliko koliko njegovi potencijali
dopuštaju. Zbog toga je ipak uputno izbegavati blefiranje na tu temu, bar dok ne bude
napisan i objavljen Bleferski vodič za horor film. Naravno, ova preporuka ne važi
ukoliko ste student režije, filmski kritičar, ili jednostavno stručnjak za ovaj filmski
žanr.

Horor film i cenzura

Idealno pribežište za slučaj da vas u ćošak satera neki od gore pomenutih filmskih
sveznalica. Naime, horor filmovi kod nas dospevaju uglavnom na dva načina: ili
krađom, odn. piratskim presnimavanjem originalnih VHS kaseta, ili krađom, odn.
piratskim presnimavanjem filmova koji se emituju preko satelitskih stanica. Problem
je u tome što su oba izvora orijentisana na britansku proizvodnju (zbog istog TV
sistema koji imamo mi i Britanci, tj. PAL), a u Britaniji već desetak godina vlada
žestoka kampanja protiv tzv. "gadnića", u kojoj su cenzorima data široka ovlašćenja
za odstranjivanje nepoželjnih scena. Situacija je nešto bolja u SAD, ali zbog
nekompatibilnosti, njihove kasete na NTSC sistemu negledljive su u našim
prilikama. Zato možete biti prilično sigurni da vaš sagovornik ne može biti siguran
da je film o kom govori zaista odgledao u integralnoj verziji. Stoga lakonski
pomenite da ste na svom multi-sistem super-Soni trinitronu baš nedavno odgledali
necenzurisanu verziju i, o, čoveče, čega sve tamo nema! Čitavih dvanaest (ili koliko
vam padne na pamet) minuta eksplicitnih scena nasilja (pa dajte mašti na volju)... itd.
itd. Ni najveći poznavalac zaista neće moći da vam kaže da niste u pravu.
HOROR MUZIKA

Horor muzika je jedna od tema zgodnih za blefiranje zato što možete biti prilično
sigurni da je vaš sagovornik ne sluša. Ipak savetujemo da najpre pažljivo ispitate tu
stvar, a onda, kada se uverite da on (ili ona) sluša isključivo džez, soul ili Brajana
Inoa, navalite iz sve snage sa činjenicama koje ste napabirčili iz ovog odeljka.
Dakle, horor muzika uglavnom je dostupna u formi muzičke podloge za horor
filmove (npr. simfonijska kvaziklasika Vojćeha Kilara komponovana za Brem
Stokerovog Drakulu Frensisa Forda Kopole ili kompilirane pesme najrazličitijih
pravaca i izvođača koje su se pojavile u ovom ili onom holivudskom hororu B-
produkcije). Ukoliko želite da izgledate kao neko ko zna o čemu govori, hvalite se
svojom kolekcijom snimaka grube Goblin (sarađivali sa čuvenim italijanskim horor
režiserom Darijom Arđentom) ili muzike iz filmova Lučija Fulčija. Međutim, vaš
pravi zadatak i životni cilj jeste da izblefirate kako pratite i poznajete rokenrol
muziku nadahnutu isključivo horor žanrom.
Pošto ćete na žurci po definiciji teško imati priliku da razgovarate sa nekim ko
pamti Alisa Kupera, Black Sabbath i grupu Kiss, možete bezbedno reći kako
izuzetno cenite Kuperove scenske nastupe, naročito ono kada ga vešaju i kada sebi
probada butinu na bini, zatim kako Black Sabbath kroz svoje pseudookultne tekstove
zapravo daju finu ironičnu kritiku savremene zapadne kulture, dok su Kiss, i pored
onolike šminke i horor ikonografije, u stvari svirali isključivo pesme o kolima i
devojkama, tako da su zapravo izdali stvar horora.
Zaista vruća tema za blef o horor muzici jeste novi pravac u rokenrolu koji se
naziva death metal. Eksponenti ovog pravca su takve grupe poput Antrax, White
Zombie, Morbid Angel, Deicide, GWAR, Cannibal Corpse, Merciful Fate i King
Diamond. Pošto su svi ovi "umetnici" relativno friški, ovom teritorijom morate gaziti
pažljivo, jer nikada ne znate kada će vaš suparnik u horor blefu izvući iz rukava neki
podatak koji će vas dovesti u nepriliku. Treba da znate da su svi ovi rokeri odrasli uz
horor filmove i horor književnost, tako da se ti uticaji snažno vide, naročito u
tekstovima njihovih pesama i u njihovim scenskim nastupima. Prilično je zgodno da
se pohvalite kako imate na CD-u albume Povratak vampira grupe Merciful Fate,
Amerika mora biti uništena GWAR-a, pa čak i njihov video film Falus u Zemlji čuda
(nažalost, u NTSC formatu, tako da ne vredi da skoknete do kuće i donesete ga radi
degustacije). Recite kako najdublje cenite Kinga Diamonda (koji je nekada radio sa
Merciful Fate) i Balzaka Smrtonosne Čeljusti iz GWAR-a kao istinske horor
umetnike. Ukoliko ste u prilici, obavezno recite kako se sav death metal može
definisati otprilike kao Roki Horor (vidi niže) ukršten sa Noći živih mrtvaca,
Nosferatuom, Isterivačem đavola, jevtinim kung-fu filmovima i hrvanjem kepeca, uz
ponešto muzike. Ako čak ni to ne bude dovoljno, glatko izjavite da ste prilikom svog
nedavnog boravka u Indijani prisustvovali koncertu grupe Haunted Garage koji je
otvoren tako što su "lekari" uneli nosila sa "trudnom" ženom iz čijeg je stomaka
iskočio Djuki Flajsvoter, pevač ove grupe, da bi pojeo posteljicu, pregrizao pupčanu
vrpcu, iščupao lekaru grkljan i počeo da pumpa svoju "mamu." Posle toga, niko vam
ne može reći da horor rokenrol nije sveobuhvatan.
Posebna tema za razgovor o horor muzici jeste Roki Horor, tako da morate
znati ponešto i o tome, kako se ne biste nasukali na sopstvenom terenu. Reč je o
kultnom mjuziklu Novozelanđanina Ričarda O'Brajena, koji od 1973. žari i pali po
svetu u raznim teatarskim postavkama, od kojih je, naravno, najpoznatija ona
originalna, londonska, koja je proslavila glumaca Tima Karija u ulozi Dr.
Frankenfurtera. (Možete uzgredno dodati da je to isti onaj glumac koji je maestralno
odigrao klovna Penivajza u filmskoj verziji Kingovog romana To.) Roki Horor je
kombinacija motiva iz SF i horor filmova 50-ih i 60-ih godina, pomešanih sa
transvetitima, sadomazohizmom i izvrsnim rokenrolom. Godine 1975. snimljen je
film sa dobrim delom originalne postavke (možete naglasiti da je u ovom filmu
Suzan Sarandon dala jednu od svojih najboljih rola) i ovaj film postao je čuven po
tome što se već godinama prikazuje u istim malim bioskopima na zapadu, isključivo
na ponoćnim projekcijama, uz posetu uvek iste publike odevene tako da liči na likove
sa platna i spremne da na svaki deo dijaloga horski odgovori na bezobrazan i duhovit
način. Spremno izjavite da ste u Londonu nekoliko subota zaredom išli na projekcije
odeveni kao Transilvanijanac, i đuskali Vremensko zakrivljenje, ali da večeras, eto,
niste nešto raspoloženi za to. I obavezno naglasite kako vam je omiljena pesma iz
ovog mjuzikla "Slatki transvetit sa Transeksualne Transilvanije". Ne samo što ćete
tako ostaviti utisak pravog poznavaoca horor muzike, već ćete steći i poželjan oreol
blagog čudaštva, što će vas automatski učiniti veoma interesantnim, kako na žurci,
tako i šire.
HOROR STRIP

Razlog za to što ste se uopšte našli u prilici da koristite horor blef često će biti visoko
mišljenje koje će o sopstvenom poznavanju horora imati vaši sagovornici na osnovu
velikog broja pročitanih stripova iz serijala Dilan Dog i Marti Misterija. Naravno,
kao vrsni blefer, morate biti spremni i za takvu situaciju: smesta okarakterišite
pomenute stripove pristupačne domaćim čitaocima kao krajnje prizemne i
industrijski štancovane eksponente "italijanske škole" (ovo poslednje obavezno
morate izgovoriti kao da pričate o smrdljivom siru).
Pošto ste tako uzdrmali poziciju sagovornika koji se odvažio da pohvali horor
u ovim crno-belim sveščicama, hladno ga upitajte poznaje li Nila Gejmana (vidi: KO
JE KO U HORORU) ili nekog drugog Britanca, npr. Alana Mura, koji je otišao u
Ameriku i tamo im pokazao kako treba da se rade stripovi. Kada on to porekne sa
krajnje zbunjenim izrazom na licu, saopštite mu da se o savremenom horor stripu ne
može ni govoriti a da se ne pomenu takva veličine, kao i njihov rad na maestralnim
serijalima poput Čudovišta iz močvare i Sendmena. Obavezno natuknite da
obnovljeno Čudovište iz močvare poseduje osobeni šarm, baš kao i Vrana Džejmsa
O'Bara, naravno, pre nego što je adaptirana za film. Ali, Sendmen predstavlja
potpuno novu dimenziju stripa kao forme umetničkog izražavanja, gde vizuelno
postaje sekundarno u odnosu na naraciju i gde "grafički romani" kao kompilacije
epizoda ovog stripa, koji se periodično pojavljuje u SAD, svojim dizajnom i
opremom uvode strip na velika vrata u domen priznate primenjene umetnosti.
Gejmana slobodno hvalite na sav glas, jer su to pre vas bez zazora već učinili ljudi
kao što su Harlan Elison, Klajv Barker, Stiven King, pa čak i Norman Majler (sic!).
Naravno, u manje verovatnoj situaciji da vaš sagovornik upravo krene od hvalospeva
Sandmanu i Gejmanu, sa prezrenjem recite da je u pitanju krajnje pomodan i
folirantski trend u stripu čiji je cilj da se na njemu dignu što veće pare, za šta je,
uostalom, krunski dokaz upravo to da Gejmana najviše hvale tako osvedočeni
srebroljupci poput Elisona, Barkera, Kinga i Majlera. Za razliku od vašeg
sagovornika, zavedenog lažnim sjajem tih luksuznih izdanja, vi smatrate da je pravi
duh horora sačuvan upravo u stilizovanom i svedenom, direktnom izrazu sjajne
"italijanske škole", odnosno u stripovima Dilan Dog i Marti Misterija.
HOROR PERIODIKA

Blefiranje o horor periodici idealna je tema, imajući u vidu to da kod nas trenutno ne
postoji nijedan časopis specijalizovan za ovaj žanr. Ljudi koji čitaju horor periodiku
obično su stručnjaci za horor, pa ih zato zaobilazite u širokom luku, i ako iz
razgovora shvatite da su redovno pretplaćeni na Fangoriju ili, daleko bilo,
Grobljanski ples2, smesta promenite temu.
Ako se, međutim, ispostavi, da je vaša žrtva ubeđena kako se hororom bave
isključivo opskurni fanzini i, eventualno, neki poznatiji SF časopisi, smesta se
obrušite na nju potkovani činjenicama koje ste napabirčili u ovom odeljku.
Dakle, na zapadu postoje profesionalni časopisi posvećeni isključivo hororu, a
neki od njih opstaju već čitavu deceniju, što je zavidan rekord i za periodiku koja
pokriva neke mnogo popularnije oblasti ljudskog stvaralaštva. Najvažnija dva
časopisa koji se redovno pojavljuju u Americi i Engleskoj jesu Fangorija i Mračna
strana. Oba imaju otprilike istu koncepciju: 70% materijala posvećeno je horor
filmu, a ostatak raznim drugim temama, uključujući intervjue sa horor stvaraocima,
recenzije knjiga, male oglase itd. Jedina suštinska razlika jeste u tome da Fangorija,
pošto se pravi i štampa mnogo bliže Holivudu nego Mračna strana, piše o najnovijim
horor filmovima, od kojih su mnogi često tek u pripremi i produkciji, dok se britanski
časopis mahom bavi retrospektivama, klasifikacijama i ostalim prežvakavanjima
tema iz istorije horor filma. Kraće rečeno, Fangorija je daleko aktuelnija.
Inače, sama priča o nastanku ovog časopisa dovoljno je zanimljiva da se na
žurci ispriča uz sendviče i pivo, ili dok stojite i čekate da se oslobodi klozet. Ime
Fangorije zapravo je trebalo da bude "Fantazmogorija", ali se vlasnicima firme
Starlog Press koja je naumila da ga pokrene to ime s razlogom činilo predugačko i
glomazno. Onda je glavnom uredniku novopečenog magazina palo na pamet da ime
skrati do sadašnje forme, čime je dobio zanimljivu igru reči (na engleskom: fan --
fanatik, obožavalac; fang -- očnjak; gore -- krv, sukrvica) i prvi broj osvanuo je kao
Fangoria. Reakcija na časopis, koji je uglavnom bio posvećen beskrajnim
nastavcima i verzijama Zvezdanih staza, bila je prilično loša, ali u redakciju je stigla
gomila pisama sa pohvalama za članak koji je do tančina objašnjavao tehniku trik-
šminke i izvođenja specijalnih efekata. Uredniku, čije je ime Entoni Timpone, sinulo
je smesta šta treba da učini, i časopis je počeo da objavljuje priloge vezane za do tada
neistraženu i nepoznatu teritoriju specijalnih efekata u horor filmovima. Uglavnom
zahvaljući tome, opstao je do danas. Strategija vašeg izlaganja koje treba da pokaže
koliko pažljivo pratite horor periodiku trebalo bi otprilike da izgleda ovako:
prepričajte pričicu o nastanku Fangorije, pitajte sagovornika da li slučajno poseduje
broj 122, jer vam se baš taj broj zagubio na dugom prekookeanskom putu, a u njemu
je specijalni intervju sa Stivenom Kingom i Džordžom Romerom (tu nećete mnogo
2
Cemetary Dance -- Jedan od izvrsnih američkih poluprofesionalnih horor časopisa koji objavljuju priče i
odlomke romana najboljih pisaca modernog horora, do kojeg je zbog načina distribuiranja izuzetno teško
doći u Evropi.
pogrešiti, jer su njihovi intervjui u svakom drugom broju); najzad, ovlaš konstatujte
da ste upravo zahvaljujući ovom časopisu završili dopisnu školu za trik-šminku Džoa
Blaska koji se tamo stalno reklamira, ali da zbog ničim zasluženih i nepravednih
sankcija niste mogli da u Orlando (SAD) pošaljete masku čudovišta koju ste
napravili radi učestvovanja na tamošnjem takmičenju i sa kojom biste sigurno
pobedili. Ukoliko je vaš sagovornik dama, sledeći prirodan korak bio bi da je
pozovete posle žurke da svrati i proceni i sama vaše "čudovište."
Što se tiče domaće horor periodike, postoje samo dva časopisa koji su se bavili
hororom u istoriji naše žurnalistike, jedan visoko profesionalan (Misterije -- izašlo
ukupno 7 brojeva početkom sedamdesetih), drugi amaterski, po principu štapa i
kanapa (Hemitor3 -- u periodu od 1992-94. izašlo ukupno dvanaest brojeva). Jedino
zajedničko za ova dva magazina jeste to da su objavljivali izuzetno dobru savremenu
horor prozu i pokušavali da što bolje pokriju teme vezane za horor film, kao i to da
su oba neslavno propala -- prvi zbog pada tiraža ispod 10.000 primeraka, drugi zbog
pada tiraža ispod 10 primeraka. Tako je ipak, i u domaćoj horor periodici,
ustanovljena određena vrsta tradicije.

3
Od "Horor Emitor", pošto je reč o specijalnim brojevima fanzina beogradskog društva ljubitelja fantastike
"Lazar Komarčić", čije je ime Emitor.
KO JE KO U SVETU HORORA

Pošto su teorijska pitanja prilično dosadna kao tema razgovora bilo koje vrste, tako
ćete i sa hororom biti u prilici da se srećete uglavnom povodom tvrdnji i izjava o
nekim od njegovih najistaknutijih eksponenata. U ovom odeljku slede najvažnije
informacije o onim najznačajnijim stvaraocima iz žanra koji će najverovatnije biti
tema u 99% horor-razgovora.

Arđento, Dario -- Italijanski režiser horor filmova koji je dočekan kao "novi Hičkok"
posle prvog filma, Ptica sa kristalnim perjem (1969). Jedan od najživahnijih režisera
horora kada su u pitanju načini uklanjanja pripadnika glumačke ekipe -- on ih davi,
odseca im glave, gazi automobilima i baca pred vozove sa tolikim entuzijazmom da
čovek ne može a da se ne uplaši. Filmovi koje treba pomenuti su Mačka sa devet
repova (1971), Četiri muve na sivom plišu (1972), Duboko crveno (1975) i Suspiria
(1977).

Bahman, Ričard -- mračna polovina Stivena Kinga (vidi niže).

Barker, Klajv -- Engleski pisac horora čija je karijera krenula brzinom munje posle
izjave Stivena Kinga da je "video budućnost horora, i da je njeno ime Klajv Barker."
Poznat po krajnje krvavim i fantastično razuzdanim pričama sakupljenim u zbirkama
Knjige krvi, Barker se ubrzo latio i forme romana, kao i filmske režije. Film Noćni
soj snimljen po njegovom kratkom romanu Kabal, postigao je izuzetan uspeh
uglavnom zahvaljujući činjenici da se u njemu pojavljuje Dejvid Kronenberg. Ali, i
da nije bilo svog tog iznenadnog uspeha i slave, Barker bi svakako mogao lepo da
živi imitirajući Pola Makartnija, na koga neobično liči.

Bejts, Norman -- Američki ugostiteljski radnik koji je za svoje vreme (početak 1960-
ih) pokazao neverovatan raspon devijantnog ponašanja: ne samo što je rašomonisao
mlade i zgodne gošće kroz rupicu u zidu, već ih je napadao kasapskim nožem dok su
se tuširale, oblačio žensku odeću, držao balsamovan leš u sobi i povrh svega, nije dve
godine platio porez! Ovakav lik bio je kao stvoren da bude ovekovečen u jednom od
stožernih romana savremenog horora, Psiho Roberta Bloha (vidi niže); u stvari, on je
nastao zahvaljujući pravom serijskom ubici po imenu Ed Gejn, koji je živeo u
Blohovom komšiluku i radio mnogo gadnije stvari nego njegov fiktivni alter-ego
(pravio abažure od ljudske kože, ogrlice od ženskih bradavica, a porez nije plaćao
gotovo čitavu deceniju). Glumac koji ga je glumio u remekdelu Alfreda Hičkoka
(vidi niže) nastalom po ovom romanu, Entoni Perkins, toliko nije bio u stanju da se
otrese reputacije ludaka koju je uživao kod publike, da je negde pred kraj karijere (i
života) digao ruke i rešio da se sasvim uživi u ulogu. Pamti se reklamna kampanja za
jedan od nastavaka ovog filma, koja je kasnije mnogo kopirana u druge, pa i političke
svrhe: "Svi smo mi pomalo Norman Bejts."
Bigelo, Ketrin -- Američka režiserka koja je do sada režirala samo jedan horor film,
ali i to je bilo više nego dovoljno da joj obezbedi mesto u ovoj aleji horor velikana.
Reč je o možda najboljem filmu o vampirima snimljenom u protekle tri decenije, Pre
mraka (1987). Osim što je snimila policijski triler Plavi čelik i dve godine provela u
braku sa Džejmsom (Terminator) Kameronom, ova osobena i odlučna režiserka
završila je i film Neobični dani u kome na apokaliptični način dočarava doček 2000.
godine u Los Anđelesu, kojim vlada droga zvana "Plejbek" čije dejstvo vam može
omogućiti da osetite tuđa iskustva (tj. da budete silovani, iskasapljeni ili bačeni sa
desetog sprata na pločnik) bez ikakvog rizika. Ako već pričate o ovoj dami,
obavezno napomenite, sa izvesnom dozom uvređenosti i mrštenja, da je ta zamisao
očiti plagijat ideje o drogi zvanoj "Flešbek", prisutne u romanima Dena Simonsa
(vidi niže) iz ciklusa o Hiperionu i zbirci Ljubav i smrt.

Blati, Vilijam Piter -- Čovek koji je napisao knjigu Isterivač đavola i rešio da se
povuče, pošto je prodajom prava za filmovanje zaradio veliko bogatstvo. Međutim,
zahvaljujući pogrešnoj proceni stope porasta životnih troškova, morao da se vrati
pisanju kako bi nadoknadio ono što je potrošio, pa je dopisao još dva nastavka
prvobitnog Isterivača, po čemu će ući u istoriju horora kao prvi pisac koji je od jedne
ozbiljne horor knjige napravio uspešnu franšizu.

Bloh, Robert -- Pisac romana Psiho i još gomile knjiga čije naslove niko ne zna.
Zahvaljujući A. Hičkoku, stekao oreol najjezivijeg pisca psihološkog horora, a pošto
je bio kućni prijatelj velikog broja holivudskih glumaca, iz prve ruke je upoznao
patologiju ljudskog uma i tako do smrti uspeo da održi famu o sebi kao o najboljem
poznavaocu tamnih dubina čovekove psihe.

Brajt, Popi Z. -- Spisateljka mlađe generacije, rodom iz Nju Orleansa. Postigla veliki
uspeh debitantskim romanom Izgubljene duše. Osim što dobro izgleda na
fotografijama, poznata u horor fandomu po tome što se oblači na originalan i
neobičan način, kao i što živi sa svoja dva ljubavnika (istovremeno) u trouglu koji
funkcioniše u svakom smeru. Ako budete u prilici da govorite o njoj, nikako ne
zaboravite da naglasite ono "Z." koje se, bogzna zašto, izgovara isključivo kao "Zi".

Brauning, Tod -- Slavni holivudski režiser koji je zadužio horor žanr takvim
biserima kao što je film Drakula (1931) sa Belom Lugošijem i Nakaze (1931). Iako
se ovaj potonji film smatra najodvratnijim horor delom u čitavoj istoriji
kinematografije, čak i kada se poredi sa takvim ekstravagantnim gadostima kao što
su Zli mrtvaci ili bezbrojni savremeni filmovi o zombijima, reč je zapravo o
najboljem Brauningovom ostvarenju koje je svoju lošu reputaciju steklo isključivo
zahvaljujući tome što su nakaze koje u njemu glume stvarne, a ne maskirani
"normalni" glumci, pa gledalac nema onu odstupnicu u utešnu pomisao da je sve to
tamo na platnu samo kaobajagi. Upravo iz istog razloga, mnogo godina kasnije
neuspeh će doživeti i fantazija Rona Hauarda Vilou, gde kepece glume pravi kepeci.

Bredberi, Rej -- Američki pisac naučne fantastike i horora koji je najbolje prolazio
krajem pedesetih i tokom šezdesetih. Iz tog perioda potiču i njegove najbolje horor
priče, obično krajnje bezvezno adaptirane za filmove i TV serije kao što su
Ilustrovani čovek i Pozorište Reja Bredberija. Pošto je njegova knjiga Nešto nam se
zlo privlači jedna od omiljenih knjiga Stivena Kinga, ne bi bilo loše kada biste
pročitali koji pasus iz nje, koliko da znate o čemu je reč, ali ako želite da zvučite
zaista kao pravi poznavalac, hvalite se time da ste čitali Bredberijeve zbirke horor
priča Mali ubica ili Oktobarska zemlja.

Čejni, Lon -- glumac iz perioda nemog filma, poznat kao "Čovek sa hiljadu lica",
zbog moći transformacije u filmovima u kojima je glumio. U horor žanru ostaće
upamćen po izuzetnim ostvarenjima u filmovima Zvonar Bogorodične crkve (glumio
je Kvazimoda, ne Esmeraldu) i Fantom iz opere (glumio je Fantoma, ne operu).
Mnogi horor glumci iz kasnijeg perioda pokušali su da oponašaju njegove pokrete i
gestove, ali nikada nisu do kraja uspeli u tome. Izuzetak nije bio ni Lon Čejni Junior,
njegov sin, koji je nastupao kao Frankenštajnovo čudovište u filmu Frankenštajnov
duh (1942).

De Palma, Brajan -- Uspešan američki režiser koji se osamdesetih proslavio

besramnim imitiranjem Hičkokovih filmova. Među njegova značajna horor
ostvarenja spadaju Keri (po romanu Stivena Kinga) i Blow Out (na FEST-u najpre
prikazan kao Gumi-defekt, a kasnije, u bioskopima, pod idiotskim distributerskim
nazivom Pucanj nije brisan). Ovaj potonji, osim što je besramna imitacija jednog
drugog velikog režisera (M. Antonioni), značajan je po tome što je u njemu Džon
Travolta odglumio svoju prvu ulogu koja nije imala veze sa plesanjem i nasleđem
Groznice subotnje večeri (što navodi na ozbiljnu pomisao da bez ovog filma možda
danas ne bismo imali Petparačke priče). De Palma je, takođe, još jedan od onih
stvaralaca-škrtica koji bi želeli da sve pare ostanu u familiji, pa je za većinu svojih
filmova angažovao rođenu ženu, glumicu Nensi Alen; na ovaj način se približio
velikanima iz drugih oblasti šou-biznisa, među kojima su najpoznatiji Džon Lenon i
Pol Makartni (vidi: Bleferski vodič za Bitlse). U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da
se režiser, posle razvoda sa Nensi Alen, venčao sa Gejl En Hard, koja mu je postala
producent (inače, u pitanju je bivša žena Džejmsa Kamerona koji je otišao u topli
zagrljaj Ketrin Bigelo -- vidi gore). Ako se u horor-razgovoru dokačite De Palme,
obavezno ga uporedite sa Kronenbergom ili Džeksonom (vidi niže) i sa prezrenjem
etiketirajte De Palmine poklonike kao beznadežno zastarele i bez osećaja za stil
(makar i sami voleli njegove filmove).

Detlou, Elen -- Žena koja je najzaslužnija za visoki ugled koji horor književnost
danas uživa u svetu; zahvaljujući njenom uredničkom radu na godišnjim
antologijama najboljih horor i fantasy priča (fantasy deo obrađuje njena koleginica,
Teri Vajndling) do najšire publike došla su vrhunska literarna ostvarenja čitavog niza
mladih horor stvaralaca. Osim po svom uredničkom radu, ostaće zapamćena i po
blesavoj garderobi i maskama koje stalno nosi na horor konvencijama.

Džekson, Piter -- Novozelandski filmski režiser koji je svetsku slavu stekao kao
majstor neukusa svojim debi ostvarenjem Neukus. Postupivši na provereni način
Džordža Romera i Tobija Hupera (vidi niže), snimio je ovaj film sa nekoliko
prijatelja, a sebi dodelio najvažniju ulogu, ulogu hrabrog Dereka koji se bori protiv
opakih vanzemaljaca i najveći deo filma provodi pokušavajući da zatvori sopstvenu
lobanju i u nju vrati parče mozga koje mu neprekidno ispada. Treći Džeksonov film
(drugi se zvao Upoznajte Tupavce), Mrtav mozak, bavio se temom zombija i toliko je
bio svež i originalan da je pre par godina osvojio prvu nagradu na Festivalu
fantastičnog filma u francuskom gradu Avorijazu. Na žalost, potonje Džeksonovo
ostvarenje, Nebeska stvorenja, pokazuje njegovu nameru da se bavi "ozbiljnim"
temama, što je samo prvi znak neizbežnog pada u žabokrečinu pretencioznog
umetničarenja.

Ečison, Denis -- Američki pisac mlađe generacije poznat po novelizaciji hit-horor

filmova (Magla, Videodrom), žestokim kratkim pričama i uspešnom uredničkom
radu na horor antologijama. Osim što izgleda kao dobroćudni meda, ovaj bradonja
izbegava fotografisanje na konvencijama i festivalima, a definitivan dokaz njegove
uvrnutosti jeste upravo Ečisonova sklonost prema profesionalnom američkom rvanju.
Možete pomenuti njegove izvrsne zbirke Mračna zemlja i Crveni snovi, ali ako želite
zaista da poentirate, izmislite naslov priče koju ste pročitali u najnovijem broju
Grobljanskog plesa (teško dostupan poluprofesionalni horor časopis) i koju je Ečison
posvetio Halku Hoganu.

Elison, Harlan -- Inače veoma poznat i plodan pisac naučne fantastike, koji je često
pisao i horor. Po sopstvenom priznanju, svojim najvećim dostignućem smatra to što
je otkrio Dena Simonsa prilikom održavanja jedne od "književnih radionica" i
lansirao ovog mladog pisca u horor orbitu. Osim neporecivog ugleda koji uživa među
poklonicima fantastične proze, Elison takođe važi i kao čovek čiji su eseji daleko
zanimljiviji od njegovih priča -- naročito kada su svađalački nastrojeni, uvredljivi i
osvetoljubivi prema kolegama piscima.

Gejman, Nil -- Mladi britanski pisac i strip-scenarista, tvorac mega-uspešnog serijala

Sendmen. Jedini čovek koji je osvojio svetsku nagradu za fantastičnu književnost za
strip-scenario, što je toliko ozlojedilo sujetne pisce, da je posle tog skandala brže-
bolje uvedena kategorija za "ostale medije" gde su se mogli bezbedno trpati takvi
"marginalci" poput Gejmana. Inače, pisac ogromnog znanja, erudicije i mašte, koji će
-- ako ne bude lenj -- naslediti takve velikane kao što su Stiven King i Klajv Barker.
Grant, Čarls L. -- Američki pisac prisutan u hororu već više od dvadeset godina;
međutim, pošto je po prirodi stidljiv, stalno ga "otkrivaju" kao novu nadu. Ukoliko
shvatite da vaš sagovornik ne zna o čemu priča (odn. nije pročitao knjigu Gospodari
tame), zauzmite potpuno isti stav i suprotstavite se njegovom gledištu da horor
književnost prestaje sa Kingom i Barkerom. Recite kako postoji jedan mladi autor
koji nije još navršio ni pedesetu, a napisao je, priredio i objavio već više desetina
knjiga. Ako je vaš sagovornik, ipak, dovoljno istrajan pa zahteva da mu preporučite
neki naslov, pomenite seriju antologija o Zalivu Grejston i kažite da je u poslednjoj
po redu objavljena i vaša priča, napisana pod pseudonimom. To bi trebalo da bude
više nego dovoljno.

Herbert, Džejms -- Engleski pisac koji je početkom sedamdesetih shvatio da od

horora može bolje da živi nego od biznisa sa reklamama (što samo dokazuje da je
tamo, na Zapadu, sve potpuno naopako). Svrstava se u pisce tzv. "pulp" horora,
uglavnom zato što žrtve u njegovim romanima (nikada ne piše priče, jer kratku formu
smatra suviše kratkom) bivaju na ovaj ili onaj način samlevene ili spljeskane u pulpu.
Njegovi najslavniji naslovi su Pacovi, Preživeo, Magla, Mesec, Grobnica itd. a kao
najveći motiv za čitanje njegovih dela može poslužiti činjenica da je on jedan od
omiljenih pisaca Stivena Kinga. Ako vaš sagovornik bude napomenuo da kod
Herberta ne voli preveliku količinu krvi, hladno primetite da očigledno nije pročitao
njegov roman Svetilište (što je najverovatnije tačno, pošto u toj knjizi ne samo da
nema mnogo krvi, pa je neverovatno dosadna za čitanje, već je i najobimnija od svih
Herbertovih radova) i objasnite mu kako se upravo na tom primeru može sagledati
sva dubina i humanost Herbertove proze.

Hičkok, Alfred -- Stiven King holivudskog filma 50-ih i 60-ih.

Hotala, Rik -- Idealna tema za blefiranje, pošto je reč o piscu kojeg kod nas nisu
čitali čak ni najupućeniji stručnjaci za horor. Ovaj pisac potiče, kao i Stiven King, iz
Mejna, u Novoj Engleskoj koja je, kao što svaki horor fanatik zna, mesto odakle su
potekli takvi horor pisci kao što su Natanijel Hotorn, Edgar Alan Po i Hauard Filip
Lavkraft. Hotala je do sada objavio devet izvrsnih horor romana, među kojima se
izdvajaju Avetna svetlost, Mračna tišina i Hladni šapat. Teme kojima se Hotala bavi
variraju od likantropije do priča o duhovima, a po njegovim kratkim pričama iz
ciklusa Mala braća urađeni su stripovi u izdanju kuće Dark Horse Comics. Inače,
Hotala liči na nekog profesora književnosti ili bibliotekara, što nije ni najmanje
čudno jer je on svojevremeno, pre nego što se obogatio pisanjem, bio i jedno i drugo.

Huper, Tobi -- Američki režiser koji se pre više od dve decenije proslavio kultnim
filmom Teksaški masakr motornom testerom uz pomoć koscenariste Kima Henkela i
grupe drugara, glumaca koji su još studirali i poluprofesionalnih snimatelja. Pošto je
to bio recept koji je nekih pet godina ranije uspešno oprobao Džordž Romero, ovaj
film je stekao kultni status i ušao u Ginisovu knjigu rekorda po dužini trajanja
neprekidnog vrištanja glavne glumice. Najuspeliji lik iz ove tople ljudske priče
smeštene u još topliji Teksas jeste stvorenje po imenu Kožno lice, maloumnik koji
tranžira žrtve motornom testerom, guli im lica i koristi ih kao maske. To je ujedno
jedna od najprofitabilnijih horor franšiza, uz Fredija i Džejsona, i njegove lutke,
posteri, bedževi i stripovi preplavili su tržište, gde uspešno opstaju zahvaljujući
nastavcima Masakra (ukupno 3 dosad snimljena). Ukoliko vaš sagovornik iskaže
istinsko ushićenje za Huperovo remekdelo, možete s prezirom izjaviti kako je, za vaš
ukus, dramaturgija tog filma isuviše... pa, iseckana.

Italijanska škola -- Vidi odeljak: HOROR FILM

Jakšić, Zoran -- Pančevački pisac mlađe generacije, angažovan prevashodno na

polju naučne fantastike i ovenčan mnogobrojnim nagradama za dela tog žanra. Veliki
broj njegovih priča i novela sadrži horor elemente (možete nonšalantno pomenuti
zbirku priča Nikadorski hodočasnik ili novelu "Dubrava" znajući sa velikom
izvesnošću da ih vaš sagovornik nije čitao) i već se očekivalo da će Jakšić postati još
jedan pripadnik sve veće grupe domaćih stvaralaca okrenutih čistom hororu, kada mu
se dogodilo to da se oženio i postao izgubljen za svaku vrstu književnog stvaralaštva,
pa i onu stravično-užasnu.

Karpenter, Džon -- Američki filmski režiser poznat po tome da, kako mu karijera
odmiče, snima sve gore filmove. Njegov prvi dugometražni film, snimljen tehnikom
"štapa i kanapa" (Tamna zvezda) ujedno je i najbolji. Posle njega sledi Napad na
policijsku stanicu br. 13 koji je nešto gori, pa Noć veštica (film koji je obično razlog
za vaše blefiranje o Karpenteru), Magla koja je slabija od Noći... itd. Vlada opšte
rašireno uverenje da će Karpenter, koji inače voli i da komponuje muziku za svoje
filmove, ukoliko bude imao dovoljno para, ići toliko daleko da će mu poslednji film
biti neki horor-ekvivalent Bolera Bo Derek, najgoreg filma ikada snimljenog u
istoriji ljudske vrste. Prilikom blefiranja, treba spretno da baratate činjenicom da se
jednim od najvećih Karpenterovih dostignuća smatra kreacija Majkla Majersa (vidi
niže).

Kembel, Remzi -- Živi dokaz o tezi da tanka crta deli genijalnost i ludilo. Kembelovo
britansko kreativno ludilo postalo je tokom sedamdesetih veoma unosno, tako da je
Remzi (uvek ga pominjite sa određenom prisnošću i toplinom, kao da ste koliko juče
zajedno popili po pintu u nekom liverpulskom pabu) uticao na formiranje takvih
pisaca kao što su Klajv Barker i Džejms Herbert (vidi gore); tačnije, veliki
komercijalni uspeh Remzijevih romana Lutka koja je pojela svoju majku, Parazit i
Lice koje mora umreti definitivno je naterao ovu dvojicu da se profesionalno bave
hororom. I mada su sva trojica vrlo imućni, i dan-danas se, kada se nađu u istoj
kafani, neumorno svađaju oko toga ko će da plati turu (engleska posla).
King, Stiven (Poznat još pod pseudonimom Ričard Bahman) -- Jedan od najčešćih
razloga zbog kojih ćete se uopšte naći u prilici da primenite horor blef. Pošto o njemu
svi sve znaju, najbolje je da iz rukava istresete nekoliko anegdota, poput one da je
kao dete imao farmu mrava sa ukrasima u obliku minijaturnih ljudi, pa je onda sa
uživanjem posmatrao kako ih mravi preplavljuju (kao što je posvedočio poznati
američki karikaturista Gari Larson); zatim, možete pomenuti slučaj kada se King
jednom vratio sa dugotrajne promocionalne turneje po SAD i Engleskoj (negde u
periodu 1982-1985), pa ga ukućani nisu prepoznali niti hteli da ga puste unutra pre
nego što im je dokazao da je to zaista on, stavivši im na uvid svoju vozačku dozvolu;
takođe, korisna je informacija da je King dvometraš i da od jeseni do proleća pušta
bradu, da bi je od proleća do jeseni brijao. Osim što je briljantan pisac, King je i
izrazito komercijalan pisac, što može da mu bude samo otežavajuća okolnost, ali ako
ste baš raspoloženi da raspalite po njemu, onda uzmite na zub njegove
scenarističko/rediteljske neuspehe kao što je film Teror mašina i odvratnu naviku da
se, poput Alfreda Hičkoka za vreme '50-ih i '60-ih pojavljuje u kakvoj simboličnoj
ulozi u svakom filmu koji sa njime ima bilo kakve veze. Obično vam neće biti
potrebno više od ovih informacija kako biste dokazali da jako dobro poznajete Kralja
horora (eto kako prezime može da bude srećna okolnost), ali ako smatrate da treba da
se ozbiljnije pripremite (tj. ako očekujete da ćete razgovarati sa piscima, ili
nedajbože fanovima horora), možete odabrati jedan od sledeća dva načina:
a) teži (odnosno da pročitate knjigu Gospodari tame, kao i sve ostalo objavljeno u
ediciji "Košmar"); i
b) lakši (da pročitate Bleferski vodič za Stivena Kinga).

Knežević, Boban -- Domaći pisac i izdavač naučne fantastike; prezirao je horor do te

mere da je objavio prvu žanrovski celovitu i određenu horor antologiju sa
nadahnutim naslovom Horor, uključivši reprezentativne priče H. P. Lavkrafta,
Stivena Kinga i Klajva Barkera. Ovo je učinio u nadi da će čitaocima svoje edicije
"Znak Sagite" horor toliko ogaditi da će se oni vratiti stazi pravednika i pravovernom
obožavanju SF-a. Pošto je taj poduhvat imao učinak bumeranga (ova antologija
postala je Kneževićeva najprodavanija knjiga svih vremena), Boban je rešio da
domaćem hororu zada smrtonosni udarac, pa je i sam počeo da ga piše i priče strave
šalje na sopstveni konkurs. Mnogi mladi domaći pisci upamtiće ga kao dobrotvora
zato što je prvi objavio njihove radove, a da im za to nije tražio nikakve pare
(naravno, i tu postoje časni izuzeci). Dobar izbor za omiljenu Bobanovu priču može
biti "Hoda kao čovek", zbog osobenog pristupa arhetipu vampira, tj. u liftu.

Kodža, Keti -- Osim što izgleda kao foto-model, ova mlada američka spisateljica
poseduje zavidan literarni talenat i nemilice ga unovčava prodajom svojih priča
časopisima kao što je Fantasy & Science Fiction. Muž joj je nekakav umetnik-
konceptualista, tako da su glavni likovi u njenim knjigama najčešće umetnici.
Neizostavno pomenite njene romane Šifra, Kvar na mozgu i Koža kao najviše domete
savremene horor proze. A onda nonšalantno nabacite da posedujete broj Plejboja iz
1993. u kojoj je autorka pozirala za duplericu i tako ilustrovala svoju tamo objavljenu
priču. Ako blefirate muškog sagovornika, budite sigurni da ćete izazvati zavist toliko
intenzivnu da će se graničiti sa strahopoštovanjem. Ukoliko, međutim, razgovarate sa
pripadnicom nežnijeg pola, pređite na naočitog Klajva Barkera (vidi gore), pa u
istom cilju i na isti način pomenite neki od glamuroznih "gej" magazina.

Korman, Rodžer -- Legendarni holivudski filmski producent koji je snimio gomilu

filmova za budžet dovoljan koliko za pertle (pazite: nikada nemojte reći "za imalin"
ili "za četku za cipele", već isključivo "za pertle" -- filmadžijama je iz nekog razloga
to veoma važno). Pronalazio je mlade, nezaposlene i talentovane filmske stvaraoce,
davao im zaposlenje, ali retko i pare, tako da je stalno bio na meti glumačkih
sindikata i sličnih organizacija koje su ga toliko proganjale da nikada nije dva dana
uzastopno snimao na istoj lokaciji. Tokom šezdesetih shvatio da je pravo vreme da se
snime filmovi po delima Edgara Alana Poa, jedinog uglednog američkog horor pisca,
pa je napravio čitavu seriju, obično sa Vinsentom Prajsom u glavnoj ulozi. Pošto to,
zahvaljujući televiziji, zna svako, nikako nemojte govoriti o Padu kuće Ušer, Klatnu
i jami, Gavranu itd., već umesto toga odaberite neki Kormanov naslov iz pedesetih
koji niko nije gledao (pa ni vi), kao što je Monstrum ukletog mora, Poslednja žena na
Zemlji ili Saga o ženama-Vikinzima i njihovom putovanju do voda velike morske
zmije. U prilog svim ovim naslovima ide Kormanov običaj da upošljava mlade i
zgodne glumice i odeva ih u kostime od kože koji se -- zbog slane morske vode i
sunca -- tokom snimanja sve više skupljaju, pa kako film postaje sve nebulozniji, to
više ženskog mesa možete videti na platnu. Zahvaljujući takvim poduhvatima,
Korman je uspeo sebi konačno da pribavi budžete dovoljne za čitavu kolekciju pertli,
o kojoj je nedavno izdao knjigu autobiografskog karaktera.

Krejven, Ves -- Duhovni i filmski otac Fredija Krigera (vidi niže).

Kriger, Fredi -- Serijski ubica natprirodnih moći kome je uspelo da opstane čak u
sedam ili osam nastavaka filma Vesa Krejvena Strava u Ulici Brestova kao i da
dobije sopstvenu TV seriju -- pošto su mu žrtve uglavnom deca i tinejdžeri, koje
proganja i kasapi u snu pomoću svoje specijalne rukavice sa sečivima našivenim na
prste, možete o ovom simpatičnom liku govoriti kao o "Branku Kockici" (ili Ronaldu
Mekdonaldu) horora, u zavisnosti od toga blefirate li nekoga ko je naše gore list, ili
je pak stranac.

Kronenberg, Dejvid -- Kanadski filmski režiser koji je kult-status stekao zahvaljujući

svojim beskompromisnim (čitaj: punim krvi i seksa) filmovima iz sedamdesetih,
poput Besnila i Jeze. Sarađivao je sa porno zvezdama (Merilin Čembers) i izvršio
presudan uticaj na niz mladih holivudskih filmadžija (Karpenter, De Palma,
Krejven). Poznat po tome što je prvi put u istoriji filma na platnu prikazao
rasprskavanje ljudske glave u tehnikolor-sinemaskopu, u svom filmu Kontrolori.
Nastavio da radi u horor žanru sve do uspešnog rimejka klasičnog filma Muva iz 50-
ih, da bi se zatim upustio u hibridne "umetničke" poduhvate kakav je njegov
poslednji, preambiciozni film Goli ručak, što samo najavljuje njegov dugo odlagani
sunovrat. Ali, svaki pravi poklonik horora sećaće se njegovih ranih radova sa
dubokim pijetetom i privrženošću.

Lavkraft, Hauard Filip -- "Otac" savremenog horora, isključivo zahvaljujući

činjenici da je većina savremenih autora odrasla uz njegove priče o monstrumima sa
drugih svetova, među kojima se izdvaja ciklus priča o Ktuluu. Osim ove činjenice,
ništa drugo ga ne povezuje sa modernom horor prozom, tako da možete biti sigurni
da je, ako vam sagovornik saopšti da je pročitao, npr. U planinama ludila, i da mu se
sve to izuzetno dopalo, u pitanju totalni blef. Hladno mu saopštite da je kuća Arkam
Pablišing koja objavljuje post mortem Lavkraftov opus, nedavno štampala zbirku
njegovih tek otkrivenih i sređenih spisa, u ograničenom tiražu od 18.000 primeraka
sa faksimilom potpisa davno pokojnog pisca i da ste imali tu sreću da do nje nedavno
dođete. Sa samouverenjem istinskog blefera recite da se u toj zbirci nalazi priča po
kojoj će ubrzo biti snimljen novi nastavak Reanimatora kao i poslednja priča iz
ciklusa o Ktuluu, u kojoj i Ktulu i svi drugi "Stariji bogovi" bivaju uništeni u
planetarnoj kataklizmi. Ukoliko ste naišli na pravog Lavkraft-fanatika, to ćete smesta
shvatiti po balama koje će mu pocureti niz bradu, pa dajte neko neodređeno obećanje
da ćete mu jednog dana pozajmiti na čitanje tu dragocenu knjigu i brzo skrenite temu
na nešto drugo. Ako vas, međutim, osećaj nije prevario pa je sa vama razgovarao
običan blefer, ostavićete ga sa izrazom krajnje postiđenosti na licu.

Levin, Ajra -- Pisac poznat po tome da svakih desetak ili više godina po nekom
njegovom romanu bude snimljen filmski hit. Nedavno je to bio Iver, krajem
sedamdesetih Momci iz Brazila, a za našu temu najvažnija je, naravno, njegova
Rozmarina beba iz 1968. godine. Ako već morate da se upuštate u razgovor o ovom
kamenu-temeljcu modernog horora, obavezno napomenite kako je to roman/film o
ultimativnom otuđenju i paranoji, kako je Roman Polanski (vidi niže) prvi put u
Holivudu snimao film po jednom književnom delu, pa je bukvalno shvatio da na
platnu treba da se vidi tačno ono što piše u knjizi, uključujući novinske naslove,
datume itd., te najzad da je Mija Farou mnogo bolje izgledala pre nego što se upustila
sa onim Vudijem Alenom.

Majers, Majkl -- Poznat po belo našminkanom licu (izgleda da se veliki broj filmskih
bauka ugledao na Maksa Šreka -- vidi niže), ovaj manijak natprirodnih moći prvi put
se pojavio u sada već klasičnom filmu Džona Karpentera Noć veštica. Najočitije
ispoljavanje njegovih natprirodnih sposobnosti upravo je činjenica da njegova
kasapska franšiza i dalje živi kroz beskrajni niz nastavaka, privlačeći sve mlađu i
mlađu publiku, tako da su sada gledaoci serijala o Noći veštica mahom deca i
tinejdžeri koji tek što su umakli od Fredija Krigera.
Marković, Aleksandar -- Prevodilac i pisac mlađe generacije, poznat po tome što je
napisao i objavio vrlo malo priča. Ovo odsustvo, da upotrebimo Kingov izraz,
"književne elefantijaze", načinilo je od Markovića neku vrstu kultnog autora među
kritičarima i čitaocima. Osnovno objašnjenje za odsustvo većeg broja Markovićevih
radova leži u tome da je on shvatio da izvrsno piše, ali takođe i da je to mukotrpan i
tegoban posao, pa pošto je po prirodi pomalo lenj, radije se okrenuo lukrativnijim
stvarima, kao što je prevođenje knjiga za domaće izdavače žanrovske proze. Nipošto
ne pominjite njegovog "Belog nosoroga" (Tamni vilajet #3), jer tu nemate šta da
dodate onome što je već rekla blagonaklona domaća kritika (A. Jerkov), već se radije
uhvatite priče "Drvo koje jede zmajeve" (Znak Sagite #1) i raščlanite složenu
simboliku upotrebe Čarlija Brauna u horor kontekstu.

Mek Kemon, Robert R. -- Američki pisac koji je napravio karijeru tako što je u dlaku
sledio opus Stivena Kinga. King objavi 'Salemovo, Mek Kemonu se štampa Žedni
su!; King napiše Uporište, eto Mek Kemona sa Pesmom labudice. King zapljusne
tržište romanom To, a Mek Kemon projezdi na talasu koji se za njim digao sa
Dečakovim životom. I što je najlepše od svega, ne bude nijednom optužen za plagijat,
već postane jedan od najčitanijih i najpopularnijih mlađih pisaca američkog horora.
Možete mirne duše tvrditi kako je to samo pokazatelj da publici nikada nije dosta
Kinga, pa spremno guta i njegove surogate. Ukoliko, međutim, vaš suparnik već
izrekne takvu tešku optužbu protiv Mek Kemona, spremno ga uzmite u zaštitu
upotrebivši kao primer silovitu i krajnje originalnu priču o zombijima "Jedi me"
kakvu (zbog količine odvratnosti) ni King ne bi mogao (ili je možda bolje reći: želeo)
da napiše.

Metison, Ričard -- Čovek koji je šezdesetih napisao niz priča i romana u kojima je
vampire iz magle Transilvanije doveo u neposredni komšiluk čitalaca -- kancelarije,
supermarkete i ostala mesta urbanog okupljanja. Njegov roman Ja sam legenda
svojevremeno je, pogrešno etiketiran kao naučna fantastika, objavljen u biblioteci
"Kentaur", a govori o poslednjem normalnom čoveku u svetu naseljenom vampirima,
koji u tako obrnutoj podeli uloga zapravo predstavlja čudovište i opasnost po novo
društveno ustrojstvo. Osim što je Metisonu ovaj roman doneo slavu i dosta para,
inspirisao je i nekoliko filmskih adaptacija od kojih je verovatno najgora upravo ona
najpoznatija -- film Čovek Omega sa Čarltonom Hestonom u glavnoj ulozi. U
Metisonove zasluge ubraja se još i činjenica da je on otac Ričarda Kristijana
Metisona, mladog i uspešnog horor pisca specijalizovanog za formu kratke priče.

Njumen, Kim -- Engleski pisac mlađe generacije (koliko znamo, nema nikakve veze
sa Polom Njumenom), poznat po svojim horor romanima Kvorum i Anno Dracula.
Intenzivno se druži sa Nilom Gejmanom, tako da jedan drugome pišu slavopojke u
svojoj prozi, odn. scenarijima za strip. Vaš sagovornik, ukoliko uopšte zna za
Njumena, vrlo verovatno ne zna da ovaj pod pseudonimom Džek Jeovil objavljuje
fantasy romane inspirisane sistemom za igranje War Hammer, što samo pokazuje da
i Njumen, kao i mnogi drugi pisci horora, ima određenih sklonosti kojih se stidi, pa
takve spisateljske poduhvate ne potpisuje krštenim imenom i prezimenom.

Oltvanji, Oto -- Mladi pisac horora iz Subotice, koji važi za najboljeg poznavaoca
najmodernije svetske horor proze. To je postigao zahvaljujući tome što ima vremena
u izobilju za čitanje debelih godišnjih antologija Elen Detlou i Teri Vajndling, sa
povremenim pauzama za rejv-hepeninge. Po sopstvenim rečima, najbolje svoje priče
napisao je upravo u pauzama između dve rejv-žurke i njegovoj prozi vrlo su sklone
vrlo mlade devojke u vrlo kratkim vrlo crnim vrlo suknjicama (na čemu mu
neizmerno zavide drugi pisci horora). Od Oltvanjija se očekuje mnogo, a pre svega
da konačno priredi čak tri antologije savremenog horora za ediciju "Košmar" --
Gospodare tame 2, Gospodarice tame i Gospodare tame 3.

Pavić, Milorad -- Slavni domaći pisac književnosti glavnog toka koji je horor u
izobilju koristio u svojoj najboljoj knjizi Hazarski rečnik. Oni koji su uspeli da je
pročitaju svakako znaju na šta mislimo, ali vi se nipošto ne morate baviti jednom
tako tegobnom aktivnošću. Biće dovoljna i vaša hladna i samopouzdana blef-tvrdnja
pravog poznavaoca horora da je Pavić i posle Hazarskog rečnika ostao odan stravi i
užasu, tj. da su mu sve ostale knjige što stravične, što užasne.

Pekić, Borislav -- Još jedan veoma čitan i nagrađivan pisac savremene domaće
književnosti glavnog toka. Osim što je, kao student književnosti, bio više puta
primećen da odlazi na čašicu ruma sa ocem autora ovog vodiča, domaći horor je
zadužio i time što je napisao knjigu Besnilo, koju slobodno možete nazvati prvim
domaćim modernim horor romanom -- pogotovo ako blefirate u razgovoru sa nekim
ozbiljnim poklonikom "prave" literature ili, eventualno, sa književnim kritičarem;
možete biti sigurni da su oni ovu Pekićevu knjigu sa gnušanjem ostavili posle prvih
dvestotinak strana, tako da svakako neće moći da vam protivureče. Da bi ta vaša
tvrdnja bila čvrsta kao armirani beton, uložite minimum napora da pročitate samo
poslednje poglavlje ovog sjajnog romana i citirajte neku rečenicu iz njega, bez obzira
što ništa nećete shvatiti. Ne brinite, neće ni vaš suparnik.

Po, Edgar Alan -- Vidi pod "Korman, Rodžer."

Polanski, Roman -- Američki režiser poljskog porekla poznat po svojoj naklonosti

prema Nastasji Kinski i raznim skandalima sa maloletnicima. Ali, pošto to nije ono
zbog čega je zanimljiv za polje našeg blefiranja, potrebno je da znate da je on snimio
jedno od presudnih filmskih dela koje će doprineti bumu modernog horora --
Rozmarinu bebu. Možete, naravno, sa duboko intelektualnim izrazom na licu govoriti
o modernom pristupu legendi o vampirima u njegovom Balu vampira, ili o uticaju
Stanara na savremene psihološke horore, ali ne savetujemo vam da preterujete, jer su
ovde, zbog čestog prikazivanja na lokalnim televizijama i u Muzeju kinoteke, već
veće šanse da naletite na nekoga ko zna o čemu govori.
Rajs, En -- Osim što je odlikuje ta osobina da je žena, ova gospođa sa američkog
juga poznata je po mudroj odluci da digne ruke od pisanja ljubića o američkom
građanskom ratu kojima su sklone njene koleginice i sunarodnice, i da se umesto
toga pozabavi vampirima. Tako je nastao izuzetno uspešan serijal čiji je prvi deo
Intervju sa vampirom. Pravi kuriozitet u vezi sa ovom spisateljicom jeste njeno
nepomirljivo protivljenje da glavni lik, vampira Lestata, u filmskoj verziji glumi
Tom Kruz, pošto je ona Lestata očito zamišljala daleko muževnijim, suptilnijim i
najmanje za glavu-dve višim od ovog supruga glumice Nikol Kidman. Ipak, kada je
pogledala film, bila je toliko ganuta Kruzovom interpretacijom da je zakupila čitavu
oglasnu stranu u časopisu Verajeti kako bi mu se javno izvinila. Umesto da se
upuštate u raspravu o Intervjuu... o kome sada svako može da blefira zahvaljujući
bespravnom prikazivanju istoimenog filma na ovdašnjim lokalnim televizijama,
smelo izjavite da je najbolji deo sage zapravo završni deo trilogije, Kraljica
prokletih, ali da čak ni on ne može da se meri sa novom knjigom koja je od serije
neočekivano načinila tetralogiju, Priče kradljivca tela, ili pak najnovijim nastavkom,
Memnok, koji je od serije još neočekivanije načinilo penta(ili kvinta?)logiju.
Naravno, ta tvrdnja je dijametralno suprotna stvarnosti, ali vaš suparnik koji nije
čitao ni Intervju... nikako to neće moći da zna, pa će biti primoran da skrušeno klima
glavom, zapanjen nepresušnošću vašeg znanja.

Romero, Džordž -- Velikan modernog horor filma (iako je svoje legendarno delo,
Noć živih mrtvaca, snimio još 1968). Iako danas izgleda kao prijatan sedobradi
čikica, Romero je te davne godine za jedva nešto više od 100.000 $ uspeo da snimi
film koji ne samo da je postavio nove parametre filmskog horor izraza (ma šta to
značilo), već i više nego stostruko naplatio tu investiciju, zahvaljujući publici koja je
sa toliko spremnosti prihvatila ovu jezivu pričicu o zombijima da je ona utkana čak i
u rok video spotove i reklame za pivo. Pošto je tako zgrnuo velike pare, Romero je
mirne duše mogao da snimi još dva nastavka, Zora mrtvaca (1979) i Dan mrtvaca
(1985). Jedan od njegovih saradnika i majstor za specijalne efekte, po imenu Tom
Savini, snimio je 1990. rimejk prvog dela trilogije, u nadi da će to dovesti do
stvaranja animirane serije o zombijima za decu i tako doneti još para. Uvek govorite
sa velikim poštovanjem o Romeru (ni slučajno ga nemojte familijarno zvati
"Džordž") i u zgodnom trenutku razgovora ubacite podatak da je on čak deset godina
sa Kingom dogovarao ekranizaciju romana Uporište, ali da je na kraju morao da se
zadovolji samo režijom Mračne polovine, pošto nijedan bioskop u Americi ne bi
prikazao film dug 11 sati i 45 minuta.

Savanović, Sava -- Vlada pogrešno uverenje da je ovo prvi srpski vampir,

zahvaljujući netačnim podacima iz pripovetke Milovana Glišića "Posle devedeset
godina" i filma Đorđa Kadijevića Leptirica. U stvari, prvi zabeleženi podatak o
nekom srpskom vampiru datira iz druge polovine 18. veka, posle serije incidenata u
selu Medveđa, gde je neki povampireni hajduk Pavle terorisao stanovnike i stoku im,
a naročito jednu snajku po imenu Stanojka. Izveštaj pod nazivom Visum et repertum
napisao je izvesni doktor Filkinger, koji je sa odredom austrougarske vojske otišao
da izvidi stvar. Zato možete svakome ko vam bude pomenuo Savu Savanovića nos da
natrljate Filkingerom i da ga uputite da pročita originalni spis koji je svakome lako
dostupan u papskoj biblioteci u Vatikanu. Ukoliko vas, pak, čitava stvar zanima i
više nego što je potrebno za bleferske svrhe, možete (mada to ne savetujemo)
pročitati priču "Reč koja odjekuje" (vidi odrednicu Skrobonja, Goran) i tako sebi
uštedeti troškove za put do Rima i natrag.

Simons, Den -- Američki pisac iz Kolorada (iz nekog razloga, verovatno iz

lokalpatriotizma, tamošnji izdavači veoma insistiraju na tome iz koje je savezne
države SAD njihov pisac, tj. King iz Mejna, Brajtova iz Luizijane, Mek Kemon iz
Alabame itd.). Posle učestvovanja u jednoj književnoj radionici koju je vodio Harlan
Elison, pobedio na konkursu tada aktivnog časopisa Zona sumraka za kratku priču i
ubrzo shvatio gde leže prave pare, pa je za kratko vreme objavio nekoliko romana i
pokupio sve moguće nagrade. Deo njegovog opusa (Hiperion, Pad Hiperiona, Šuplji
čovek) zapravo je naučna fantastika, ali ostatak, koji preovlađuje (bar po broju
stranica) čisti je horor. S obzirom na to da je kod nas prevedeno i objavljeno čak pet
njegovih knjiga (gore pomenute, plus Pesma boginje Kali i Ljubav i smrt), u
razgovoru s prezirom pređite preko njih i zakačite se za Lešinarsku utehu, roman o
"vampirima uma", kojim je Simons 1990. osvojio uglednu nagradu Brem Stoker.
Pošto ova knjiga ima gotovo hiljadu strana, možete biti sigurni da vaš sagovornik ne
samo što je nije pročitao, nego je nikada neće ni pročitati, zbog opštepoznate
neisplativosti objavljivanja tako obimnih knjiga kod nas. Tako se možete prepustiti
trenutnom nadahnuću i ispričati o "vampirima uma" ono što vam prvo padne na
pamet. Bez obzira šta je, nećete pogrešiti.

Skip, Džo & Spektor, Krejg -- Mladi američki pisci koji su praktično izmislili
"Bljuzgapank." Sve do 1994, bili nerazdvojni poput Drakule i Renfilda i napisali
veliki broj zajedničkih romana kojima je zajedničko odsustvo svake mere, ukusa i
ograničenja kada su u pitanju utroba, krv i ostale telesne tečnosti. Najpoznatiji su po
seriji antologija o zombijima koju su (naravno) zajednički priredili -- Knjiga mrtvih i
njeni nastavci -- ali vi ćete sasvim lako ostaviti bez teksta prisutne tvrdnjom da
posedujete originalno izdanje njihovog romana Most propraćeno muzikom specijalno
pisanom za tu priliku. To možete upotrebiti i kao zgodan prelaz na neku drugu temu
za blefiranje u kojoj se sjajno snalazite, pogotovo ako je to horor muzika.

Skrobonja Goran -- poznat po tome što je napisao ovu knjigu. Osim nje, zna se još
za njegove radove kao što su Nakot (prvi i jedini roman), Od šapata do vriska (prva i
jedina zbirka priča) i Gospodari tame (prva i jedina antologija horor proze). Pored
pisanja, bavi se i prevođenjem i izdavaštvom (edicija "Košmar"). U najveće zasluge
ubraja mu se objavljivanje romana To Stivena Kinga i ubeđivanje dr Zorana
Živkovića da objavi romane Dena Simonsa. Posle čitanja njegovog romana Nakot,
jedan domaći kritičar sa ushićenjem je uskliknuo: "Ovaj čovek bi negde u
inostranstvu bio bogat!" što je neizmerno utešilo inače neutešnu Skrobonjinu užu i
širu familiju. Ako želite da dobro izblefirate kako poznajete njegovo stvaralaštvo,
najbolje je da odaberete neku od malo dostupnih (odn. najgorih) objavljenih priča,
kao što je "Bezimena stvar" (Alef br. 17), ili još veći raritet, "Reč koja odjekuje"
(Sveske br. 24). Nakot nema svrhe da potežete, jer je velika verovatnoća da je kolega
blefer sa kojim se žustro svađate upravo jedan od onih 137 ljudi koji su ovu knjigu i
pročitali.

Somtou, S. P. -- Tajlanđanin čije je puno ime Somtou Sačaritkul; izuzetno zanimljiva

faca, jer je školovan u Itonu i Kembridžu, gde je diplomirao književnost i muziku, a
bio je i član Međunarodnog komiteta UNESCO-a za muziku. Njegove priče i romani
(najpoznatiji je serijal o mladom vampiru-rokeru Valentajnu, Vampirsko stecište i
Valentajn) izuzetno su uspela sinteza nasleđa orijentalne kulture i vrhunskog
zapadnog obrazovanja. Tip od koga se mnogo očekuje na polju horor stvaralaštva.

Stefanović, Zoran -- Mladi pisac i strip-scenarista, po profesiji dramaturg. Pobedio

svojevremeno na konkursu Bobana Kneževića kratkom horor pričom "U proleće,
ljubićemo se", a zatim (nadamo se, privremeno) prestao da piše horor prozu, zaveden
činjenicom da se pisanje drama mnogo više isplati.

Stoker, Abraham "Brem" -- Irski pisac kome su u Holivudu i Engleskoj želeli da

podignu spomenik takvi likovi kao što su Bela Lugoši, Kristofer Li, Frenk Lendžela i
Gari Odlman. Autor romana Drakula, koji je i dan-danas podjednako morbidan i
dosadan za čitanje, uprkos činjenici da je zapravo plagijat dela Vampir dr Džona
Polidorija (vidi: Šeli, Meri) i da ga je na naš jezik prevela supruga dr Zorana
Živkovića, Mirjana. Pošto je od krajnje nezanimljive priče o rumunskom vlastelinu
koji je nešto kao ratovao s Turcima u srednjem veku, načinio krajnje romantičnu
legendu o grofu-vampiru, zahvalni pisci horora koji su na ovaj ili onaj način izgradili
karijeru na Drakuli, dali su Stokerovo ime jednoj od najuglednijih nagrada za horor
književnost koja se svake godine dodeljuje u Americi. Roman Drakula je kod nas
objavljen u seriji dečjih knjiga "Plava ptica", pa su iz njega izbačeni pikantni detalji
sa seksualnim aluzijama, pa tako uvek možete nespremnog suparnika pitati da li je
pročitao original, a zatim, ako je odgovor negativan, izmisliti "cenzurisani" deo
prepustivši se svojoj urođenoj sklonosti prema slikovitoj i ekspresivnoj erotici.

Straub, Piter -- Lični prijatelj Stivena Kinga; kao da mu to nije bilo dovoljno,
napisao je gomilu izvrsnih horor knjiga i izborio za horor knjižvenost izvestan ugled
u akademskim krugovima. Pošto je ćelav, predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo
da horor pišu uglavnom jako "zgodne cure i momci", koje je uspostavio Dejvid Dž.
Šo (vidi niže). U razgovoru nipošto ne pominjite Talisman, koji je Straub (ili
Štraub?) napisao zajedno sa Kingom, zato što je ta knjiga objavljena kod nas, pa
postoje veliki izgledi da su je vaši sagovornici čitali. Najbolje da ovlaš pomenete
njegov ciklus psiholoških horor-trilera (Koko, Misterija, Grlo) i opterećenost
vijetnamskom traumom, da biste zatim nepokolebljivo ustvrdili da je Straubova
najbolja knjiga Da me samo vidiš sada. Pošto je nju retko ko čitao i tamo gde je
objavljena, možete biti savršeno sigurni da niko neće znati o čemu govorite, pa će
vas uvažavati kao vrsnog "Straubologa" (Štraubologa).

Šeli, Meri -- Supruga engleskog pesnika Persija Šelija i učesnica legendarnog

stvaralačkog okupljanja (neke vrste ondašnje "književne radionice") na Ženevskom
jezeru 1816. Učesnici su još bili Lord Bajron i dr Džon Polidori, a rezultat neke vrste
književnog takmičenja u pisanju novih priča o duhovima bila su dva dela značajna za
horor žanr: priča "Vampir" (Polidori) koja će kasnije prerasti u roman i inspirisati
Brema Stokera da napiše Drakulu, i Frankenštajn (Meri Šeli). Na žalost, ispostavilo
se da se Šelijeva grdno pokajala što je napisala tekst bolji od fragmenta "Ubice" koji
je napisao njen muž, jer nadobudni pesnik nikako nije mogao da prihvati njenu naglu
popularnost, što samo dokazuje da se odnosi muškarac/žena u braku nisu nimalo
promenili u protekla nepuna dva veka.

Šo, Dejvid Dž. -- Mladi američki horor pisac, scenarista i filmofil. Svojevremeno
jedna od perjanica "Bljuzgapanka" i priređivač antologije horor priča vezanih sa
filmom, Krik na platnu. Vaš suparnik u razgovoru svakako neće znati da je Šo bio
scenarista za pomodni filmski horor-hit Vrana, a ukoliko se ipak desi da to zna,
preostaje vam da kao adute iz rukava izvučete podatke kao što su Šoova naklonost
prema crnoj koži (misli se na odevne predmete), perčin i bradica, fotografisanje sa
ukrštenim motornim testerama u naručju, pisanje redovne kolumne "Bale i
bulažnjenje" u magazinu Fangorija i čuvena tvrdnja da "horor piše iznenađujuće
veliki broj zgodnih cura i momaka." Pripazite se samo da vaš sagovornik nije Oto
Oltvanji, koji važi za uglednog stručnjaka po pitanju pikanterija iz života savremenih
horor autora (pa tako verovatno zna čak i to odakle Šou ono "Dž." iza imena).

Šrek, Maks -- Glumac koji se proslavio ulogom vampira u klasičnom nemačkom

filmu Nosferatu režisera F.V. Murnaua iz 1922. g. Osim što je poznat po tome da ga
je neuspešno imitirao Klaus Kinski u kasnijem rimejku ovog filma, postoje neke
činjenice koje ukazuju na to da je upečatljiva šminka ovog glumca -- koji tokom
filma neprimetno postaje sve odvratniji i odbojniji, tako da liči na ono što vampiri i
treba da budu tj. na leš koji hoda -- doprinela osnivanju i razvoju linije kozmetičkih
proizvoda "Maks Faktor" (verovatno iz razloga što je ovo ime zvučalo privlačnije od
varijante "Šrek Faktor.") Iako je tačnost ove tvrdnje prilično nepouzdana, možete je
slobodno upotrebiti kako biste matirali protivnika, čak i ako se kojim slučajem
ispostavi da je on specijalista za nemački ekspresionistički film i ambiciozna horor-
sveznalica. U stvari, pogotovo tada.

Vinter, Daglas E. -- Američki pisac, publicista i scenarista koji se hororom bavi iz

ljubavi, pošto jako dobro zarađuje kao advokat. Poznat po svojoj najsveobuhvatnijoj
knjizi o stvaralaštvu Stivena Kinga, Umetnost tame, kao i po knjizi sa intervjuima
koje je obavio sa najznačajnijim piscima savremenog horora (Lica straha). Poznat po
strasti sakupljanja filmskih plakata i muzike iz filmova italijanske horor škole, kao i
po svakom odsustvu humora u njegovim suvoparnim tesktovima. Ipak, krajnje
informativan za nekoga koga horor zanima i izvan domena blefiranja.

Voorhois, Džejson -- Čovek najzaslužniji za veliku popularnost hokejaških maski,

kućnog escajga i kampovanja na Kristalnom jezeru kod mlade populacije zadojene
horor kulturom. Ispoljava izuzetnu istrajnost -- taman pomislite da ste ga se konačno
otarasili, kad eto njega u novom nastavku Petka 13-og, u još boljoj kondiciji. Možete
organizovati malo takmičenje u pravilnom izgovoru njegovog prezimena; to je
sasvim bezbedna stvar, pošto ni oni koji su ga izmislili nisu sasvim sigurni kako se
ono zaista izgovara.

Živković, Dobrosav "Bob" -- ilustrator i dizajner koji se često bavio horor motivima;
ilustrovao između ostalog i antologiju Horor Bobana Kneževića, kao i prvo kolo
edicije "Košmar." Proslavio se ilustracijom za knjigu To Stivena Kinga i uglavnom
zahvaljujući tom uspehu dobio zaposlenje kao umetnički direktor u velikoj
međunarodnoj reklamnoj kompaniji. Tako je Bob (uvek ga pominjite kao "Boba",
nikako kao "Živkovića" -- jer će svi smesta pomisliti na dr Zorana, a "Dobrosav" je
već neoprostiva greška) postao jedini čovek sa naših prostora koji je zahvaljujući
hororu sebi obezbedio egzistenciju. Kasnije pokušao da se iskupi za mladalačke
grehove ilustrovanjem dečjih knjiga i osmišljavanjem reklamnih kampanja za
slatkiše, ali nikako ne može da se otarasi hipoteke prvog domaćeg poznatog horor
umetnika (što u kontekstu normalnog razgovora zvuči veoma uvredljivo).

Živković, Dr Zoran -- Čovek najzaslužniji za prodor naučnofantastične književnosti

kod nas. Jedan od dvojice doktora u ovoj oblasti (drugog nemamo razloga ovde --
niti bilo gde -- da pominjemo) i autor nagrađenog romana Četvrti krug (koji nije SF,
nije ni horor, u stvari, niko nije sasvim siguran šta je). Dr Živković je, međutim,
indirektno veoma zaslužan i za razvoj horora u našim krajevima; naime, zahvaljujući
svom akademskom statusu mogao je ovde hororu da nanese veliku štetu, ali nije,
pošto u tome nije mogao da sagleda nikakvu direktnu ličnu korist. Za to smo mu svi
zahvalni. Uprkos velikom iskustvu u teoriji žanra i objavljivanju SF proze, naseo na
uveravanja G. Skrobonje da treba da objavljuje Dena Simonsa, tako da su se u
njegovu SF ediciju "Polaris" poput kukavičjih jaja uvukle i takve knjige kao što je
Pesma boginje Kali i Ljubav i smrt, sa jasnim horor obeležjima. Pošto je od njihovog
objavljivanja imao direktnu ličnu korist, dr Živković je i dalje ostao blagonaklon
prema jadnim pokušajima domaćih pisaca i izdavača horora, sa uzvišenošću -- da se
poslužimo analogijom iz jednog drugog žanra književne fantastike -- Bilba Baginsa
koji je pronašao svoje mesto u poretku stvari, pa prepušta drugim hobitima da se
nose sa Mordorom.
O AUTORU

Goran Skrobonja je rođen 1962. u Beogradu. Roditelji su prvi put kod njega primetili
sklonost prema hororu otprilike u njegovoj petoj ili šestoj godini kada su ga, posle
nekoliko dana upornog traženja, pronašli u plakaru gde se zatvorio posle gledanja
Ptica i Psiha na televiziji. Prvi bliski susret sa pripadnicom nežnijeg pola imao je u
mraku bioskopske dvorane u kojoj se prikazivao neki horor film (razumljivo, ni dan-
danas se ne zna tačno koji) i od tada nije sasvim u stanju da razdvoji te dve stvari (tj.
bliske susrete sa nežnijim polom i horor), što donekle objašnjava njegovu neobičnu
posvećenost ovom žanru.
Po struci je diplomirani pravnik, ali slobodno vreme troši na pisanje,
prevođenje i objavljivanje horora. Svoj neveliki spisateljski talenat obično prikriva
skribomanijom, koja mu dođe nešto kao porodična i nasledna bolest (uostalom,
etimološki mu se nalazi u korenu prezimena). Ne pripada domaćem književnom
establišmentu niti se može nadati da će mu ikada pripasti, imajući u vidu broj ljudi
koje je uvredio -- pominjanjem ili izostavljanjem -- u ovoj knjizi. Začudo, to mu ne
pada naročito teško, što je samo još jedan dokaz da je reč o rođenom bleferu