1.

Kriva proizvodnih mogućnosti -Proizvodne mogućnosti društva

Resursi su ograničeni, a potrebe neograničene. Pitanja na koje društvo traži odgovor su: šta
proizvoditi, koliko proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi.
Prilikom davanja odgovora na ova četiri pitanja društvo mora da napravi izbor alokacije resursa
na proizvodnju hiljade dobara.
Pretpostavke modela:
- Društvo se opredeljuje kako da alocira retke resurse na samo dva proizvoda: u našem primeru
hleb i pištolji.
- Što više ulažemo u oružje, manje je sredstava za potrošnju i kapitalna ulaganja.

- Pod pretpostavkom da celokupnu količinu raspoloživih

resursa uz zadatu tehnologiju ulažemo u proizvodnju
hleba u stanju smo da proizvedemo 3000 kg hleba
nedeljno.
- Pod pretpostavkom da celokupnu količinu raspoloživih
resursa uz zadatu tehnologiju ulažemo u proizvodnju
pištolja u stanju smo da proizvedemo 1000 pištolja
nedeljno.
Društvo se opredeljuje ili za granične slučajeve ili za neku
kombinaciju. Tačke A ili C.

Kriva proizvodnih mogućnosti (KPM) je grafikon koji pokazuje maksimalne količine outputa
(kombinacije proizvoda) koje neka ekonomija može da proizvede pomoću raspoloživih faktora
proizvodnje i tehnologije proizvodnje koju poseduje.
KPM prikazuje efikasnu proizvodnju. Efikasna upotreba resursa i dostupnih tehnologija. Tačke na
krivi prikazuju efikasne nivoe proizvodnje.Tačke unutar krive prikazuju neefikasne nivoe proizvodnje.
Tačka B, proizvodnja je manja nego što je objektivno moguće.

2. Kriva proizvodnih mogućnosti - Kriva proizvodnih mogućnosti i osnovni ekonomski principi

(produktivnost, ustupci, oportunitetni trošak, privredni rast)

Osnovni ekonomski principi koji se ogledaju u krivi proizvodnih mogućnosti. I to su:

1. Produktivnost: što je nacija produktivnija nalazi se na višoj krivi proizvodnih mogućnosti.
2. Ustupci (Tradeoffs): KPM prikazuje ustupke sa kojima se društvo susreće. Kada dostignemo efikasne
niovoe proizvodnje, jedini način da povećamo proizvodnju jednog proizvoda je da smanjimo proizvodnju
drugog. Nisu nepromenljiva stvar i menjaju se sa količinom raspoloživih faktora proizvodnje i
tehnološkim napretkom.
3. Opotrunitetni trošak (Opportunity Cost): KPM prikazuje oportunitetni trošak jednog dobra izražen u
jedinicama mere drugog dobra (kretanjem iz tačke C u A društvo se odriče proizvodnje 200 kg hleba da
bi proizvelo 100 pištolja. Oportunitetni trošak 100 pištolja je 200 kg hleba).
4.Privredni rast (Economic Growth): što je nacija produktivnija, to je bogatija i to se nalazi na višoj KPM.
3. Tehnološke mogućnosti društva i koristi od trgovine - Specijalizacija u trgovini, principi apsolutne i
komparativne prednosti

Država špvećava svoju potrošnju izvan granica KPM (bez njenog pomeranje) uz pomoć trgovine.
Ekonomija nauka o tome kako društva proizvode i raspodeljuju dobra sa ciljem da zadovolje želje i
potrebe svojih članova. Svoje potrebe i želje u globalnoj ekonomiji zadovoljavamo tako što:
1. Možemo biti ekonomski samodovoljni
2. Možemo da se specijalizujemo i da trgujemo sa drugima, što vodi ekonomskoj međuzavisnosti.
Individue i nacije se specijalizuju u proizvodnji i oslanjaju se na trgovinu, što predstavlja racionalan način
rešavanja problema retkosti. U tom slučaju se javljaju 2 pitanja:
1.Zašto je međuzavisnost norma?
- Međuzavisnost se javlja jer su ljudi u boljoj poziciji kada se specijalizuju i kada trguju jedni sa drugima.
2.Šta determiniše proizvodnju i trgovinu?
- Obrazci u proizvodnji i trgovini su određeni razlikama u oportunitetnim troškovima.
Pretpostavimo da postoje samo dva dobra: krompiri i meso; i samo dva čoveka: zemljoradnik i
stočar. Šta bi svaki od njih trebalo da proizvodi? Zašto bi trebalo da trguju? Ignorišući jedan drugog:
svaki konzumira ono što sam proizvodi, kriva proizvodnih mogućnosti je ujedno i kriva potrošnih
mogućnosti i bez trgovine nema ni ekonomskih dobitaka.
Zbog toga se i zemljoradnik i stočar specijalizuju i trguju, jer su obojica u boljoj poziciji ukoliko se
specijalizuju u proizvodnji proizvoda u čijoj proizvodnji su produktivniji i da zatim trguju.
Razlike u troškovima proizvodnje određuju: Ko bi trebalo šta da proizvodi i lolika bi trebalo da
bude prometna vrednost jednog dobra izražena u jedinicama drugog dobra (relativan odnos dobara).
Dva načina na koji se mere razlike u troškovima proizvodnje:
1. Neophodan broj sati da bi se proizvela jedinica proizvoda (kilogram krompira, kilogram mesa).
2. Oportunitetni trošak žrtvovanja jednog proizvoda zadrugi.
Da bi videli ko u čemu treba da se specijalizuje, moramo razmotriti princip komparativne prednosti.
Apsolutna prednost predstavlja komparaciju proizvođača nekog dobra na osnovu
produktivnosti. Iskazuje produktivnost osobe, firme ili nacije u poređenju sa drugim osobama, firmama
ili nacijama. Apsolutnu prednosti ima proizvođač koji sa manjom količinom troškova proizvede dobro.
Drugi način je da upoređujemo oportunitetni trošak - ono čega se odričemo da bismo dobili tu
stvar. Komparativnu prednost ima onaj proizvođač koji ima manji oportunitetni trošak proizvodnje
nekog dobra.
Komparativna prednost i razlike u oportunitetnim troškovima su u osnovi trgovine i
specijalizacije u proizvodnji. Kad god potencijalni trgovinski partneri imaju različite oportunitetne
troškove u proizvodnji konkretnih dobara, svaki od njih ima koristi od trgovine.
Od trgovine imaju koristi svi članovi društva jer svakom od njih omogućava da se specijalizuju u
aktivnostima u kojima imaju komparativne prednosti.
4. Teorija vrednosti - Pojam vrednosti robe (izražavanje vrednosti, struktura vrednosti, oblici
vrednosti) i paradoks upotrebne i prometne vrednosti robe

Roba je proizvod ljudskog rada. Vrednost je unutrašnji sadržaj robe, ono što povezuje različite
robe. Apstraktran pojam koji izražava uloženi rad i retkost robe (sadržaj zajednički svim robama). Pojam
vrednosti se izražava kao osnovni ekonomski zakon proizvodnje i raspodele u
sistemu robne privrede.
Zakon vrednosti deluje nezavisno od ekonomskih subjekata pri čemu ih stalno upućuje na
povećanje produktivnosti i prilagodjavanje potrebama i zahtevima potrošača. Osnovne funkcije zakona
vrednosti su proces istovremenog formiranja tržišne vrednosti i tržišne cene.
Pojavni oblici vrednosti robe:
- Upotrebna vrednost- sposobnost robe da zadovolji konkretnu ljudsku potrebu
- Prometna vrednost- mogućnost robe da se razmeni u određenim količiama za druge vrste robe
(razmenska moć)

Oblik vrednosti predstavlja način izražavanja vrednosti robe. Oblici vrednosti:

1. Prost oblik - kada se vrednost jedne robe izražava kroz vrednost druge robe(trampa)
2. Potpuni oblik - kada se vrednost jedne robe izražava većim brojem drugih roba
3. Opšti oblik -kada postoji roba koja je opšti ekvivalent vrednosti za ostale robe
4. Novčani oblik - novac je ekvivalent vrednosti za sve ostale robe (novac ima monopol u izražavanju
vrednosti drugih roba)
Cena je novčani izraz vrednosti neke robe.
Paradoks upotrebne i prometne vrednosti (voda i dijamant) se objašnjava retkošću (Aristotel, Adam
Smit).

5. Teorija vrednosti - Radna teorija vrednosti

Različite polazišne tačke poimanja izvora vrednosti. Dve osnovne škole:

1. Radna teorija vrednosti
2. Subjektivna teorija vrednosti
Radna teorija vrednosti - vrednost robe je njeno objektivno svojstvo. Poreklo vrednosti je u proizvodnji,
a rad je jedini stvaralac i mera vrednosti.
Predstavnici:
- Aristotel je pre svega bio pristalica subjektivne teorije vrednosti, ali je prvi tražio objektivnu vrednost
robe. Spoznao je da je rad objektivno svojstvo svake robe. Došao je do praga teorije vrednosti, ali je nije
razvio.
- Vilijem Peti – rad i zemlja proizvode vrednost.
- Adam Smit – rad kao jedini izvor vrednosti samo u primitivnim društvima, gde je rad bio jedini faktor
proizvodnje. U klasnom društvu, sa pojavom privatnog vlasništva ne računa se samo uloženi rad već i
profiti i rente. Najamnina je radni dohodak, profiti i rente su neradni dohoci.
- David Rikardo – Izvor vrednosti je utrošeni rad. Odstupanja postoje. Dobra je podelio na
nereproduktivna (vrednost opredeljuje retkost) i reproduktivna (vrednost opredeljuje utrošeni rad).
Drugo odstupanje - faktor vreme. Veću vrednost imaju dobra koja se duže proizvode. Drugim rečima
koja se proizvode fiksnim kapitalom (mašine, fabrike, postrojenja...) koji predstavlja akumulirani ljudski
rad.
- Karl Marks – vrednost robe stvara apstrakni rad (potrošnja čovekove fiziološke energije). Veličina
vrednosti robe je određena društveno potrebnim radom. Društveno potreban rad odnosno društveno
potrebno radno vreme je ono radno vreme koje se iziskuje da bi se uz postojeće normalne uslove
proizvodnje i prosečnu umešnost i kvalifikovanost radnika izrazila veličina vrednosti neke robe (količina
rada neophodna za proizvodnju neke robe je društveno uslovljena).
Promene li se društveni uslovi promeniće se i radno vreme potrebno za proizvodnju određene robe.
Društveni uslovi su određeni prosečnim stupnjem umešnosti rada, razvojem nauke i tehnologije.
Zaključno: Teorija radne vrednosti vrednost istražuje sa stanovišta proizvodnje. Rad je stvaralac i
mera vrednosti. Vrednost je objektivno svojstvo robe i svaka roba sadrži određenu objektivnu količinu
rada. Vrednost se istražuje sa stanovišta proizvodnje.
Radna teorija vrednosti paradoks upotrebne i prometne vrednosti objašnjava pomoću retkosti.
Dijamanti su vrlo retki i trošak pribavljanja dodatnih dijamanta je visok, dok vode ime svugde, tako da je
trošak dodatnih jedinica vode nizak.

6. Teorija vrednosti - Subjektivna teorija vrednosti

Subjektivna teorija vrednosti - nastoji da objasni vrednost robe kao korisnost koju ona ima za
samog potrošača na osnovu njegove subjektivne ocene. Vrednost robe je određena njenom graničnom
korisnošću. Ova teorija ima svoje polazište u učenju nemačkog ekonomiste Hermana Gosena
(1810 - 1858), koji je poznat po svojim, tzv. Gosenovim zakonima.
Razvoj subjektivne teorije vrednosti počinje od 1871. godine u radovima Vilijema Stenli
Dževonsa, Alfreda Maršala, Karla Mengera i Leona Valrasa, koji su u približno isto vreme razvili osnovne
principe subjektivne teorije vrednosti, koja se bazira na marginalnoj korisnosti i produktivnosti.
Kako meriti korisnost? - Treba razdvojiti odnos vrednosti jedinice robe od ukupne vrednosti
robe. Ovaj odnos se može objasniti pozivajući se na Gosenov zakon o opadanju marginalne korisnosti
koji ima dvostrano značenje: povećanje potrošnje nekog proizvoda dovešće do smanjenja njegove
pojedinačne korisnosti (srazmerno smanjenju marginale korisnosti), ali time se ujedno menja ukupna
vrednost robe, koja sa povećanjem potrošnje opada.
Ukupna vrednost robe je jednaka umnošku vrednosti koju pripisujemo upotrebi poslednje jedinice
nekog dobra koja doprinosi rastu ukupne korisnosti i ukupne količine te vrste proizvoda. Marginalna
vrednost robe je ona vrednost koju pripisujemo poslednjoj jedinici proizvoda koju upotrebljavamo.
Količina 0 1 2 3 4 5
Granična korisnost 0 4 3 2 1 0
Ukupna korisnost 0 4 7 9 10 10
Ukupna vrednost 0 4 6 6 4 0

Subjektivna teorija vrednosti paradoks upotrebne i prometne vrednosti objašnjava pomoću granične
korisnosti. Ukupna korisnost od potrošnje vode ne određuje njenu cenu. Cenu vode određuje njena
granična korisnost, odnosno korist od poslednje čaše vode koja doprinosi rastu ukupne korisnosti.
Zaključno: Subjektivna teorija vrednosti izvor vrednosti ne traži u proizvodnji, već u potrošnji.
Istražuje sa sa stanovišta potrošača, tj. sa stanovišta njihovih individualnih ocena o korisnosti robe.
Vrednost robe je jednaka individualnoj korisnosti koja se pripisuje robi (korisnost robe je subjektivno
uslovljena).
7. Tržište, cena, ponuda i tražnja - Funkcije tržišta i cene, vrste tržišta sa aspekta predmeta transakcije,
modeli tržišne strukture, zakon tražnje i ponude.

Ponuda i tražnja su sile koje omogućavaju funkcionisanje tržišnih ekonomija. One odredjuju
količinu svakog dobra koje se proizvodi i cenu po kojoj se ono prodaje.
Moderna mikroekonomija istražuje ponudu i tražnju i procese putem kojih tržište dolazi u stanje
ravnoteže(tržišni ekvilibrijum).
Tržište je mehanizam putem koga se povezuju privredni subjekti u sistemu decentralizovanog
odlučivanja. Tržište je institucija gde dolazi do sudaranja ponude i tražnje. Ključna stvar za tražnju je
spremnost koliko je neko spreman da plati odredjeni proizvod. Sa druge strane to je spremnost po kojoj
ceni je neko spreman da proda odredjenu robu. Svoju ulogu tržište obavlja vršeći sledeće funkcije:
1. Informativna - cene
2. Selektivna
3. Alokativna
4. Distributivna
Cene su ključna informacija koju tržište proizvodi. Međusobnim delovanjem ponuda i tražnja
formiraju cene mnoštva različitih dobara i usluga u jednoj ekonomiji. Sa druge strane cene su signali koji
vode proces alokacije retkih resursa na mnoštvo različitih konkurentnih upotreba.
Svaki prodavac sam donosi odluku kada će, koliko, za koga i kojim tehnologijama proizvoditi.
Svaki kupac donosi sam odluku kada će i koliko roba i usluga kupiti.
Razlikujemo:
1. Tržište roba i usluga
2. Tržište faktora proizvodnje (zemlja, rad, kapital)
3. Tržište novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
Termini ponuda i tražnja se odnose na ponašanje koje ljudi ispoljavaju tokom njihovih
međusobnih interakcija na tržištu. Čine ga grupa kupaca i prodavaca odredjenog dobra ili usluge. Kupci
određuju tražnju za proizvodom, a prodavci određuju ponudu tog proizvoda. Imamo različite vrste tržišta
koje uočavamo u ekonomiji.
Konkurentno tržište - tržište na kojem postoji veliki broj kupaca i veliki broj prodavaca, tako da
svaki od njih ima zanemarljiv uticaj na tržišnu cenu.
Tržište savršene konkurencije - definiše se na osnovu dve najvažnije karakteristike:
- Svi proizvodi su istog kvaliteta.
- Veliki broj prodavaca i kupaca tako da pojedinačno nemaju uticaja na cenu.
- Kupci i prodavci su price takers. Odnosno prihvataju već postojeću tržišnu cenu.
- Ulaz/izlaz na/sa tržišta je slobodan.
- Svi tržišni učesnici su perfektno informisani.

Tržišta nesavršene konkurencije:

Monopol - Jedan prodavac koji kontroliše cenu.
Oligopol -Nekoliko prodavaca koji uglavnom ne konkurišu agresivno jedan drugom
Monopolistička konkurencija -Mnogo prodavaca gde svako nudi pomalo drugačiji proizvod. Svaki
prodavac kontroliše cenu svog proizvoda.
Zakon tražnje - Ceteris paribus količina tražene robe pada kad cena robe raste.
Zakon ponude - Ceteris paribus, količina ponuđene robe ili usluge raste sa rastom cene.
Zakon ponude i tražnje - kaže da se cena bilo kojeg dobra odnosno usluge prilagođava kako bi se
postigla ravnoteža tražene i ponuđene količine konkretnog dobra ili usluge.
8. Tržište, cene, ponuda i tražnja - Promena u količini tražnje i promena (pomeranje) krive tražnje

Bilo kakva promena koja povećava traženu količinu pri svakoj ceni, pomera krivu tražnje udesno
i zove se porast tražnje. Svaka promena koja smanjuje traženu količinu pri svakoj ceni pomera krivu
tražnje ulevo i zove se pad tražnje.
Količina tražnje - Quantity demanded – je količina dobra koju su kupci voljni i platežno sposobni
da kupe. Raspored tražnje je tabela koja pokazuje odnos cene robe i tražene količine. Kriva tražnje
pokazuje šta se dešava sa traženom količinom nekog dobra kada se njegova cena menja, pod uslovom da
su sve ostale promenljive koje utiču na kupce nepromenjene. Tržišna tražnja po bilo kojoj ceni je
jednaka sumi svih individualnih tražnji za konkretnim proizvodom ili uslugom. Grafički se individualne
tražnje sabiraju horizontalno kako bi došli do krive tržišne
tražnje.
Promena u količini tražnje
- Kretanje po krivi tražnje
- Uzrokovano promenom cene konkretnog proizvoda

Pomeranje krive tražnje

- Ili levo ili desno dolazi kada se desi događaj koji utiče na
promenu tražene količine po bilo kojoj
ceni.
- Tada kažemo da je došlo do povećanja/smanjenja
tražnje.
Promenljive koje utiču na kupce:
- Dohodak potrošača
- Cene povezanih dobara – supstituti i komplementi
- Ukusi
- Očekivanja
- Broj kupac
- Dohodak potrošača
- Sa rastom dohotka raste tražnja za normalnim dobrima (normal good), pada tražnja za inferiornim
dobrima (inferior good).
- Cene povezanih dobara
- Kada pad cene jednog dobra ima za posledicu pad tražnje za drugim dobrom dva dobra su supstituti -
substitutes.
- Kada pad cene jednog dobra ima za posledicu rast tražnje za drugim dobrom, dva dobra su
komplementi - complements.
- Ukusi - ekonomisti se ne bave ukusima kao takvim, zato što svi ljudi imaju različiteukuse koji utiču na
odredjene izbore, njima se bave ukoliko se ukusi promene.
- Očekivanja - naša očekivanja u pogledu budućnosti mogu da utiču na našu sadašnju tražnju za nekim
dobrom ili uslugom. Ako očekujemo da sledećeg meseca dobijemo nešto više para, bićemo slobodniji da
danas kupimo više, medjutim ako sutra sladoled bude jeftiniji suzdržaćemo se danas od kupovine istog.
- Broj kupaca - što je veći broj kupaca, kriva tražnje bi se pomerila udesno, odnosno tražnja bi porasla.
9. Tržište, cene, ponuda i tražnja - Promena u količini ponude i promena (pomeranje) krive ponude

Zakon ponude - Ceteris paribus, količina ponuđene robe ili usluge raste sa rastom cene. Količina
ponude - je količina dobra koju su prodavci voljni i sposobi da prodaju. Raspored ponude - šema ponude
- je tabela koja pokazuje odnos izmedju cene dobra ili usluge i količine ponude. Kriva ponude- je grafički
prikaz odnosa cene dobra ili usluge i količine ponude. Tržišna ponuda po bilo kojoj ceni je jednaka sumi
individualnih ponudi svih prodavaca konkretnog proizvoda ili usluge. Grafički se individualne ponude
sabiraju horizontalno kako bi došli do krive tržišne ponude.
Promena u količini ponude
- Kretanja duž krive ponude
- Uzrokovano promenom cene konkretnog dobra ili usluge.

Promena ponude – pomeranje krive ponude

-Pomeranje krive ponude, ili levo ili desno kao posledica
promena u okruženju koje nisu vezane za promenu cene.
Promenljive koje utiču na proizvođače:
- Cene inputa - kada se poveća cene jednog ili više ovih inputa,
proizvodnja postajemanje je profitabilna. Ponuda nekog dobra
stoji u negativnoj korelaciji sa cenom inputa koji se koriste za
njegovu proizvodnju.
- Tehnologija
- Očekivanja
- Broj prodavaca

10. Tržište, cene, ponuda i tražnja-Ravnoteža na tržištu i ravnoteža cena, neravnoteža na tržištu,
promena tržišne ravnoteže

Ekvilibrijum - Equilibrium - je situacija u kojoj je tržišna cena dostigla nivo u kome je količina
tražnje izjednačena sa količinom ponude. Ravnotežna cena - Equilibrium Price - cena koja čisti tržište,
odnosno cena po kojoj su kupci kupili sve što žele, a prodavci prodali sve što su hteli. Nema viška robe na
tržištu. Ravnotežna količina - Equilibrium Quantity - količina ponue i količina tražnje po ravnotežnoj
ceni. Ravnotežna se nalazi u tački gde se kriva tražnje seče sa krivom ponude.
Zahvaljujući akcijama kupaca i prodavaca tržište uvek teži da dostigne stanje ravnoteže.

Neravnteža tržišta - kada postoje miškovi ili manjkovi u ponudi

Višak ponude (excess supply, a surplus) - Kada je tržišna cena veća od ravnotežne cene, onda je
veća količina ponude od tražene količine. Tada ponuđači smanjuju cenu, a pad cene smanjuje ponudu i
povećava tražnju.
Nestašica (excess demand, a shotrage) - Kada je tržišna cena manja od ravnotežne cene, onda je
veća tražena količina od količine ponude. Tada će ponuđači povećati cene, što sa jedne strane
povećava ponudu, dok sa druge strane smanjuje tražnju.
Promene u količini tražnje i ponude prestaju kada tržište dospe u stanje ravnoteže.
Zakon ponude i tražnje - kaže da se cena bilo kojeg dobra odnosno usluge prilagođava kako bi
se postigla ravnoteža tražene i ponuđene količine konkretnog dobra ili usluge.

Promene tržišne ravnoteže

Ravnotežna cena i količina zavise od položaja krivih ponude i tražnje. Kada usled nekog događa
dođe do pomeranja krive ponude i/ili tražnje, istovremeno dolazi do promene tržišne ravnoteže. Tri
koraka analize promene tržišne ravnoteže:
1. Proučavamo da li događaj u okruženju utiče na pomeranje krive tražnje i/ili ponude.
2. Proučavamo da li se kriva/e u pitanju pomera/ju udesno ili ulevo.
3. Na dijagramu upoređujemo položaja stare i nove ravnoteže i na taj način donosimo zaključak

o promeni ravnotežne cene odnosno količine.

Ponuda ista Povećanje ponude Smanjena ponuda

Tražnja ista P ista P manja P raste
Q ista Q veća Q opade
Povećana tražnja P veća P neodređena P raste
Q veća Q raste Q neodređena
Smanjena tražnja P manja P opada P neodređena
Q manja Q neodređena Q opada
11. Elastičnost tražnje i ponude - Cenovna elastičnost tražnje (definicija, izračunavanje,
determinante, vrste)

Elastičnost - je kvantitativna mera reakcije kupaca i prodavaca na promenu uslova na tržištu.

Cenovna elastičnost tražnje - mera koja pokazuje koliko tražena količina nekog dobra reaguje na
promenu cene tog dobra, a izračunava se tako što se procentualna promena tražene količine podeli
procentualnom promenom cene. Elastična tražnja za nekim dobrom je onda kada tražena količina
znatno reaguje na promene cene. Neelatična je tražnja za nekim dobrom kada tražena količina neznatno
reaguje na promene cene. Cenovna elastičnost tražnje za nekim dobrom meri spremnost potrošača da
se liše tog dobra kad njegova cena raste.

Determinante cenovne elastičnosti tražnje:

1. Raspoloživost bliskih supsituta
- Dobra sa bliskim supstitutima obično imaju elastičniju tražnju (jabuke i kruške, lako su
zamenljive). Dobra bez bliskog supstituta (npr. jaja) imaju manje elastičnu tažnju.
2. Neophodna vs luksuzna dobra
- Neophodna imaju neelastičnu tažnju, a luksuzna elastičnu
3. Definicija širine tržišta
- Elastičnost tražnje na svakom tržištu zavisi od definisanih granica tog tržišta. Usko definisana
tržišta imaju elastičniju tražnju nego široko definisana tržišta (hrana kao takva nema zamenu,
neelastična; jabuke imaju zamenu, elastična).
4. Vremenski horizont
- Dobra obično imaju elastičniju tražnju u toku dužeg vremenskog horizonta.

Izračunavanje cenovne elastičnosti - Cenovna elastičnost tražnje se računa tako što se procentualna
promena tražene količine podeli sa procentualnom promenom cene.

Procentualna promena tražene količine

Cenovna elastičnost tražnje=
Procentualna promena cene

Cenovna elastičnost tražnje je blisko povezana sa nagibom krive tražnje. Što je kriva tražnje koja
prolazi kroz analiziranu tačku ravnija to je elastičnost tražnje veća. Što je kriva tražnje koja prolazi kroz
analiziranu tačku strmija to je elastičnost tražnje manja.
Vreste cenovne elastičnosti tražnje:
1. Neelastična tražnja
- Tražena količina se menja proporcionalno manje od promene
cene.
- Elastičnost < 1

2. Elastična tražnja
- Tražena količina se menja proporcionalno više od
promene cene.
- Elastičnost > 1

3. Perfektno neelastična
- Tražena količina se ne menja sa promenom cene.
- Elastičnost = 0

4. Perfektno elastična
- Tražena količina se beskonačno menja sa bilo kakvom
promenom cene.
- Elastičnost = ∞

5. Jedinična elastičnost
- Tražena količina se procentualno menja isto koliko i cena.
- Elastičnost = 1
12. Elastičnost tražnje i ponude - Dohodovna elastičnost tražnje i unakrsna cenovna elastičnost tražnje
(definicija, izračunavanje, determinante, vrste)

Dohodovna elastičnost tražnje je mera promene tražene količine u odnosu na promenu

dohotka. Dohodovna elastičnost tražnje iskazuje procentualnu promenu tražene količine pod uticajem
promene dohotka potrošača za jedan procenat.
Izračunavanje - Dohodovna elastičnost tražnje se računa tako što se procentualna promena
tražene količine podeli sa procentualnom promenom dohotka potrošača.

Procentualna promena traženje količine

Dohodnaelastičnost tražnje=
Procentualna promena dohotka

Imamo dve vrste dobara: normalna dobra i inferiorna dobra.Veći dohodak ima za posledicu
povećanje tražnje za normalnim dobrima sa jedne i smanjenje tražnje za inferiornim dobrima sa druge
strane.
Tražnja za dobrima koje potrošači smatraju neophodnim (necessities) teži da bude dohodovno
neelastičn (hrana, gorivo, odeća, obuća, higijena, stanovanje, medicinske usluge).
Tražnja za dobrima koje potrošači smatraju luksuznom (luxuries) teži da bude dohodovno
elastična (sportski automobili, sportski motocikli, nakit, jahte, skupa hrana kao što su jastog, ostrige,
kavijar itd...).
Unakrsna elastičnost tražnje (cross-price elasticity of demand) je mera promene tražene
količine za jednim dobrom kada je došlo do promene cene drugog dobra. Unakrsna elastičnost tražnje
iskazuje procentualnu promenu tražene količine za dobrom X pod uticajem promene cene dobra Y.
Izračunavanje - Unakrsna cenovna elastičnost tražnje se računa tako što se procentualna
promena tražene količine dobra X podeli sa procentualnom promenom cene dobra Y.
Ako su u pitanju supstituti unakrsna cenovna elastičnost će biti pozitivna. Povećanje cene mleka će
uticati na povećanje tražnje za jogurtom.
Ako su u pitanju komplementi unakrsna cenovna elastičnost će biti negativna. Povećanje cene softvera
će uticati na smanjenje tražnje za kompjuterima.

13. Elastičnost tražnje i ponude - Cenovna elastičnost ponude (definicija, izračunavanje, determinante,
vrste)

Cenovna elastičnost ponude je mera promene ponuđene količine dobra u odnosu na promenu
cene tog dobra. Cenovna elastičnost ponude iskazuje procentualnu promenu ponuđene količine dobra
pod uticajem promene cene tog dobra za jedan procenat.
Izračunavanje - Cenovna elastičnost ponude se računa tako što se procentualna promena
ponuđene količine podeli sa procentualnom promenom cene.

Procentualna promena ponuđene količine

Cenovna elastičnost ponude=
Procentualna promena cene
Determinante cenovne elastičnosti ponude:
Sposobnost prodavaca da promene količinu roba koje proizvode (da smanje/povećaju
proizvodnju).
- Ponuda zemlje je neelastična.
- Ponuda industrijskih proizvoda je elastična.
- Vremenski horizont: Ponuda je elastičnija u dugom roku.

Vreste cenovne elastičnosti ponude:

1. Savršeno neelastična ponuda
- Porast cene ne menja ponuđenu količinu
- Elastičnost = 0

2. Neelastična ponuda
- Ponuđena količina se menja proporcionalno više od
promene cene
- Elastičnost < 1

3. Jedinična elastičnost ponude

- Ponuđena količina se procentualno menja isto koliko i
cena
- Elastičnost = 1

4. Elastična ponuda
- Ponuđena količina se menja proporcionalno više od promene
cene.
- Elastičnost > 1

5. Perfektno elastična tražnja

- Ponuđena količina se beskonačno menja sa bilo
kakvom promenom cene.
- Elastičnost = ∞
14. Ponašanje potrošača - Budžetsko ograničenje i kriva indiferencije (definisanje, granična stopa
supstitucije)

Budžetsko ograničenje - ograničenje potrošačke korpe koju potrošač može sebi da priušti.
Budžetsko ograničenje pokazuje različite kombinacije dobara koje potrošač može sebi da priušti pri
čemu su date cene dva dobra i njen ili njegov dohodak. Ljudi konzumiranju manje nego što žele jer je
njihova potrošnja ograničena njihovim dohotkom.

Budžetsko ograničenje potrošača - bilo koja tačka na liniji

budžetskog ograničenja označava potrošačevu kombinaciju ili ustupak
između dva dobra. Na primer, ako potrošač ceo svoj dohodak od $1000
troši na na Pepsi on ukupno može da kupi 500 limenki (tačka B). Ako ne
kupuje uopšte Pepsi može da kupi ukupno 100 pica (tačka A). Isto tako
može da napravi kombinaciju 50 pica i 250 limenki Pepsija, pri čemu je
potrošio ceo svoj dohodak.
Nagib linije budžetskog ograničenja ukazuje na stopu po kojoj
potrošač može da razmeni jedno dobro za drugo.
Nagib se izračunava tako što se promena vertikalne distance podeli sa
promenom horizontalne distance.Nagib linije budžetskog ograničenja je jednak relativnim cenama dva
dobra, odnosno ceni jednog dobra u odnosu na cenu drugog dobra. U našem primeru vertikalna
distance je jednaka 500, dok je horizontalna jednaka 100. Nagib je jednak 500/100 = 5. Nagib je 5
limenki po pici. Nagib linije budžetskog ograničenja pokazuje ustupak (Tradeoff) koji tržište nudi
potrošaču: 1 pica za 5 limenki Pepsija. Oportunitetni trošak jedne pice je pet limenki Pepsija.

Kriva indiferencije - je kriva koja pokazuje kombinacije dobara koje pružaju isti nivo zadovoljstva
potrošaču. Prederencije potrošača su izuzetno bitne, omogućavaju potrošaču da bira između korpi za
različitim količinama Pepsija i pice. Pošto potrošač

Potrošač je indiferentan ili pođednako srećan sa

kombinacijama u tačkama A, B, ili C jer se nalaze na istoj
krivi indiferencije.
Granična stopa supstitucije (The Marginal Rate of
Substitution) - nagib u bilo kojoj tački krive indiferencije je
granična stopa supstitucije (GSS).
GSS je stopa po kojoj su potrošači voljni da ustupe jedno u
zamenu za drugo dobro. GSS pokazuje količinu jednog
dobra koju potrošačtraži kao kompenzaciju da bi se
odrekao jedne jedinice drugog dobra.
Tačka D je na višoj liniji indiferncije tako da je preferirana u odnosu na tačke A, B i C - potrošač preferira
veće količine dobra, tako da su tačke na višoj krivi indiferencije preferirane u odnosu na tačke niže krive.
15. Ponašanje potrošača - Svojstva krive indiferencije

Pošto krive indiferencije predstavljaju preferencije potrošača, imaju izvesna svojstva koja
odražavaju te preferencije. Ovo su četiri svojstva koja odlikuju većinu krivih indiferencije:
1. Više krive indiferencije su preferirane u odnosu na niže
- Potrošači preferiraju više nečega nego manje. Više krive preferencije označavju veće količine
dobara od nižih krivi indiferencije
2. Nagib krivih indiferencija je negativan
- Potrošač je voljan da odustane od jednog dobra samo ukoliko dobije više drugog dobra kako bi
ostao podjednako srećan. Ako je količina jednog dobra smanjena, količina drugog dobra mora
biti povećana u cilju ostanka na istoj krivi indiferencije. Iz ovog razloga većina krivih indiferencije
ima negativan nagib.
3. Krive indiferencije se ne ukrštaju
- U tačkama A i B potrošač je podjednako srećan; u tačkama B i C
potrošač je podjednako srećan. To implicira da je potrošač podjednako
srećan u tačkama A i C. Ali u tački C potrošač raspolaže sa većim
količinama oba dobra u poredjenju sa tačkom A, što se ne slaže sa tim
da potrošač uvek teži tački na višoj krivi indiferencije (ne može biti isto
zadovoljan tačkom A i C, a tako bi bilo iz ovog primera.
4. Krive indiferencije su ispupčene ka unutra:
- Ljudi su voljni da ustupe, odnosno da odustaju od dobra koga imaju dosta i manje voljni da
odustanu od dobra koga imaju malo. Razlike u graničnim stopama supstitucije potrošača imaju
za posledicu krive indiferencije koje su ispupčene ka unutra.

Dva ekstremna primera krive indiferencije:

- Perfektni supstituti - Dva dobra sa pravom krivom indiferencije. U tom slučaju kriva
indiferencije je prava linija, a GSS je fiksni broj.
- Perfektni komplementi - Dva dobra sa krivom indiferencije pod pravim uglom su komplementi.
16. Ponašanje potrošača - Optimizacija izbora potrošača

Potrošači žele da dosegnu kombinaciju dobara na najvišoj mogućoj krivi indiferncije.

Istovremeno, potrošač takođe mora da se zadovolji sa krivom indiferencije koja je u okviru njegovog
budžetskog ograničenja.
Kombinacija krive indiferencije i budžetskog ograničenja određuje potrošačev optimalni izbor.
Optimalan izbor potrošača se javlja u tački gde je linija budžetskog ograničenja tangenta najvišoj
(priuštivoj) krivi indiferencije. U tački optimuma nagib krive indiferncije je jednak nagibu linije
budžetskog ograničenja.
Potrošač bira kombinaciju dva dobra tako da je granična stopa supstitucije jednaka relativnim
cenama. Drugim rečima, potrošač prilikom izbora, cene dobara uzima kao date i onda bira svoj optimum
tako da se granična stopa supstitucije i relativne cene izjednače. U potrošačevom optimumu,
potrošačevo vrednovanje dva dobra se izjednačava sa vrednovanjem tržišta.
Potrošač bira onu tačku na budžetskom ograničenju
koja leži na najvišoj krivi indiferencije. U toj tački, koja se
zove optimum, granična stopa supstitucije jednaka je
relativnoj ceni dva dobra. Najviša kriva indiferencije koju
potoršač može da dostigne u ovom slučaju jeste I 2.
Potrošač preferira tačku A koja leži na krivoj indiferencije I
3, ali on sebi ne može da priušti tu korpu Pepsija i pice.
Nasuprot tome, tačku B može da priušti, ali pošto ona leži
na nižoj krivi indiferencije, potrotač je ne preferira.

Povećanje dohotka pomera krivu budžetskog ograničenja ka spolja. Potrošač je sada u

mogućnosti da izabere bolju kombinaciju dobara na višoj krivi indiferencije.

17. Ponašanje potrošača-Promena potrošačevog optimuma (promena dohotka, promena cene

proizvoda) i izvođenje krive tražnje

Kada se poveća dohodak potrošača, budžetsko ograničenje pomera se udesno. Potrošač je sada
u mogućnosti da izabere bolju kombinaciju dobara na višoj krivi indiferencije. Ako su oba dobra
normalna dobra, potrošač na povećanje dohotka reaguje kupovinom veće količine oba dobra. U ovom
slučaju potrošač kupuje više pica i Pepsija.
Normalna vs inferiorna dobra
- Ako potrošač kupuje više dobara kada njegov dohodak poraste u pitanju je normalno dobro.
- Ako potrošač kupuje manje dobara kada njegov dohodak poraste u pitanju je inferiorno dobro.

Pad cene bilo kojeg dobra rotira liniju budžetskog ograničenja ka spolja, pri čemu dolazi do
promene nagiba linije. Promena cene ima dva efekta na potrošnju:
1. Efekat dohotka
- Promena u potrošnji do koje dolazi kada promena cene premešta potrošača na višu/nižu krivu
indiferencije.
2. Efekat supstitucije
 - promena u potrošnji do koje dolazi kada usled promene cene dođe do pomeranja potrošača
duž iste krive indiferencije do tačke sa drugačijom GSS.
Izvođenje krive težnje
- Na krivu tražnje individualnog potrošača se može gledati kao na sumu optimalnih izbora koje je
potrošač doneo na bazi svojih krivi indiferencije i budžetskog ograničenja.
Primer- Kako plate utiču na ponudu rada?
Ukoliko je efekat supstitucije dominantan nad efektom dohotka radnik radi više.
Ukoliko je efekat dohotka dominantan nad efektom supstitucije, radnik radi manje.

18. Teorija firme i korporacije - Vlasničke forme preduzeća (društva lica)

S pravne tačke gledišta postoje dva osnovna oblika preduzeća:

1. Društva lica
2. Društva kapitala

Forme društva lica

1. Inokosno preduzeće
- Jedan jedini vlasnik preduzeća koji donosi istovremeno i sve poslovne odluke.
Najrasprostranjeniji oblik organizovanja preduzeća. Funkcije upravaljanja i prisvajanja pripadaju jednoj
osobi. Vlasnik preduzeća je i vlasnik stvari sa kojima preduzeće obavlja svoju poslovnu‚ aktivnost.
Osnivaju se u delatnostima kao što su - poljoprivreda, trgovina, ugostiteljstvo, zanatstvo...
Prednosti:
1. Jednostavnost forme
2. Vlasnik zadržava punu vlasničku i poslovnu kontrolu nad preduzećem
3. Ova preduzeća se relativno brzo i lako osnivaju.
4. Neograničena odgovornost za dugove
Nedostaci:
1. Vlasnik po pravilu teško dolazi do novog kapitala neophodnog za proširivanje
privredne aktivnosti.
2.Nedostatak znanja
3.Rastući troškovi administriranja
4. Teškoće stečaja
5. Odlazak u penziju ili smrt vlasnika često dovodi do zatvaranja preduzeća

2. Ortakluk
- Udružuje se imovina više pojedinačnih lica koji saglasno donose poslovne odluke, upravljaju
preduzećem i dele profit. Ne moraju svi da ulože imovinu, već i stvari, prava, rad ili usluge, što se sve
obračunava u novcu. Ovaj oblik preduzeća omogućava formiranje veće mase kapitala . Ortakluci se
najčešće javljaju kod profesionalni delatnosti - lekari, pravnici, zubari...
Prednosti:
1. Ovaj oblik preduzeća omogućava formiranje veće mase kapitala
2. Više lica
3. Neograničena solidarna odgovornost
4. Jednostruko oporezivanje
 Nedostaci:
1. Donošenje zajedničkih odlika često predstavlja mukotrpan posao.
2. Sa stanovišta imovinske odgovornoti, pojedinačni vlasnici udruženi u ortačko preduzeće u
celini svojom imovinom odgovaraju za njegove obaveze-neograničeno solidarno
odgovaraju za obaveze društva
3. Ortaci ne mogu svoj ulog povući ili otudjiti niti svoj udeo uptrebtiti bez saglasnosti ostalih
4. Ulog ili njegova novčana vrednost može se povući samo u slučaju prestanka ortačkog društva
ili članskog statusa samog ortaka.
Sve se ovo precizira u ugovoru o osnivanju ortačkog društva i u mogimslučajevima je moguće ugovoriti
drugačija rešenja od gore navedenih. Smrću članova prestaje firma sa postojanjem.

3. Komanditno društvo(komplemetar i komanditor)

- Nastaje ugovorom izmedju najmanje dva pravna ili fizička lica. Ima dve dategorije članova:
Komplementar-prema trećim licima odgovara celokupnom svojom imovinom neograničeno.
Komanditor-prema trećim licima odgovara ograničeno, samo svojim ulogomu preduzeće. Komanditor
ne upravlja preduzećem već to čini komplementar.

19. Teorije firme i korporacije - Vlasničke forme preduzeća (društva kapitala)

Društvo sa ograničenom odgovornošću DOO

- Svaki od ulagača učestvuje sa odredjenim ulogom. Društvo za svoje obaveze odgovara
celokunom uloženom imovinom, ali članovi društva ne odgovaraju svojom imovinom za obaveze
društva. Članovi društva snose rizik za poslovanje društva samo do visine svog uloga.
- Društvo se osniva na osnovu ugovora o osnivanju i ima svoj statut u kome moraju biti
naznačeni naročito predmet poslovanja, ukupan iznos uloženog kapitala, vrsta i visina osnovnog uloga
svakog ulagača, način uplate i upisa osnivačkog uloga, deoba dobiti i gubitaka društva, o fondovima,
načinu izbora, prestanku društva...
- Postoji donja granica visine novčanog kapitala društva kao i najmanji novčani udeo svakog
člana društva.
Broj članova društva je ograničen
Organi društva su direktor, upravni odbor, nadzorni odbor i skupština društva.
Direktor preduzeća - sa ograničenom odgovornošću organizuje i rukovodi procesom rada i poslovanja
preduzeća, zastupa preduzeće prema trećim licima i odgovaran je za zakonitost rada poreduzeća.
Upravni odbor - postavlja i razrešava direktora preduzeća, daje mu uputstva za rad, stara se o izradi
periodičnih i godišnjih poslovnih izveštaja...
Nadzorni odbor - vrši nadzor nad zakonitošću rada uprave i direktora preduzeća i podnosi izveštaj o
tome skupštini društva.
Skupština društva - donosi statut preduzeća, utvrdjuje poslovnu politiku, vrši raspodelu dobiti i gubitaka,
postavlja i razrešava članove upravnog i nadzornog odbora, odlučuje o statusnim pitanjima, povećanju ili
smanjenju osnovne glavnice, o prestanku rada preduzeća.

Akcionarsko društvo AD
- Često se naziva još i korporacijom ili kompanijom. Najpovoljniji je oblik za velike privredne
organizacije. To su džinovska preduzeća i karakterističan je gigantizam.
Prednosti:
1. Omogućavaju lako prikupljanje novog kapitala i time brzu ekspanziju preduzeća koja imaju
uspeh na tržištu
2. Ograničena odgovornost-samo ulogom. To obezbedjuje vlasnicima disperziju rizika i trajna
 3. Menadžersko upravljanje
4. Nastavljaju da deluju i posle promene vlasnika akcija, neograničeno trajanje
Nedostaci:
1. AD plaćaju porez na dobit, vlasnici plaćaju porez na dividende(preostala dobit preduzeća
raspodeljena vlasnicima akcija), i sami vlasnici plaćaju porez na ukupan prihod. Jedan
isti dohodak se oporezuje tri puta po različitim osnovama.
2. Direktori u AD predstavljaju zastupnike interesa vlasnika kapitala, ali oni ne moraju uvek da
rade u interesu svojih principala, zbog toga su povećani troškovi nadgledanja i
kontrole vlasnika nad upravom AD.
3. AD svoj početni kapital formira na osnovu prodaje akcija budućim akcionarima odnosno
vlasnicima preduzeća. Kasnije se kapital društva povećava ili kroz izdavanje novih
akcija ili putem zadržavanja profita i njihovog reinvestiranja.
4. AD je pravna tvorevina, može da kupuje, prodaje, stiče prava i obaveze, da se zadužuje i
odobrava kredite da tuži i da bude tuženo, da pravi profit i da bankrotira.
5. Ako dodje do bankrota pojedinačni vlasnici imaju ograničenu odgovornost.
6. Akcionari kao krajnji vlasnici preduzeća nemaju pravo neposrednog upravljanja ili
raspolaganja imovinom preduzeća. Umesto neposrednog nadzora nad radom
preduzeća akcionari ostvaruju svoju kontrolu posredstvom tržišta akcija.
Osnovni organi AD su: skupština akcionara(organ vlasnika), upravni odbor i direktor(čine upravu
preduzeća). Predsednik upravnog odbbora je ujedno i predsednik kompanije. Postoji i nadzorni odbor
kao organ nadzora nad radom uprave preduzeća.

Osnivanje AD može biti simultano i sukcesivno.

Simultano - prvu emisiju akcija odkupljuju isključivo osnivači bez javnog poziva na upis i uplatu akcija. Svi
osnivači potpisuju ugovor o osnivanu AD i donose njegov statut. Postoji najmanji iznos kapitala za
simultano osnivanje AD kao i najveći broj akcionara koji mogu biti osnivači ovakvog društva.
Sukcesivno - osnivači upisuju jedan deo akcija za ostatak se upućuje javni poziv ili prospekt svim
zainteresovanim licima za odkup akcija. Visina početnog kapitala mora biti veća nego kod simultanog
osnivanja, ali ne postoji ograničenje u pogledu broja akcionara.
Akcije su hartije od vednosti koje se mogu izdavati na ime i na donosioca. Mogu biti redovne i
prioritetne. Akcije daju svojim vlasnicima pravo na upravljanje AD i pravo na prisvajanje dividende, pravo
svojine na uplaćenom ulogu u AD tj. Na odgovarajući deo likvidne mase. Prioritetne akcije daju
odredjene povlastice svojim vlasnicima: pravo prvenstvene naplate dividendi, pravo prvenstvene
naplate iz likvidacione mase u slučaju likvidacije AD.
Dobit na osnovu društvenog kapitala deli se na dva dela:jedan deo za povećanje osnovnog kapitala i na
drugi deo koji se raspodeljuje zaposlenima.

Regulacija firmi u Srbiji:

Zakon o preduzećima 1988
Zakon o preduzećima 1995
Predlog zakona o privednim društvima 2003
Forme preduzeća u Srbiji:
Privatna preduzeća
Mešovita preduzeća
DOO
AD
Javna preduzeća
Državna preduzeća
Društvena preduzeća-paradoksi samoupravne firme
Forme po zakonu o preduzećima iz 1995:
Društva lica: Ortačko društvo, komanditno društvo
Društva kapitala: AD, DOO
Javno preduzeće
- Državno preduzeće koje proizvodi javna dobra i usluge. To su sva preduzeća, bez obzira na
oblik svojine koja obavljaju svoju delatnost u oblasti od javnog interesa. Zbog postojanja javnog interesa,
država ima pravo da daje saglasnost na statut preduzeća, da bira jednu trećinu članova nadzornog
odbora i da kontroliše politiku cena javnih preduzeća. Ima pravo i da privremeno preuzme upravljanje
nad javnim preduzećem i da raspusti njegove organe upravljanja.
Tržišne cene ne prave selekciju izmedju kupaca i omogućavaju kupovinu javnih dobara i licima sa
najnižim dohocima koja imaju nisku individualnu tražnju. Prodajne cene se formiraju na nižem nivou od
ravnotežnih tržištnih cena. U preseku ponude i tražanje obrazuje se tržišna javna cena, medjutim
prodajna cena javnog dobra se fiksira na nižem nivou od onog koji odgovara ravnoteži ponude i tražnje.
Proizvodjači javnih dobara imaće gubitke da bi proizvodili količinu koja bi zadovoljila tržišnu tražnju po
nižim prodajnim cenama.
Država učestvuje u pokrivanju stvarnih troškova, a druga varijanta je da država osnuje svoje
državno preduzeće koje će proizvoditi javna dobra. Razlika izmedju nižih prihoda i većih rashoda
podmiruje se iz državnog budžeta. Ako država osniva svoja preduzeća javnih dobara tada su ona po
pravilu neprofiterske organizacije, koje svoje poslovanje prilagodjavaju stvarnim troškovima a ne
maksimizaciji profita

20. Teorije firme i korporacije - Poslovanje i bilans stanja

Preduzeća proizvode robe i usluge radi prodaje na tržištu. Prodata količina roba pomnožena sa
tržišnim cenama predstavja prihod koji je dato preduzeće ostvarilo u jednom periodu vremena - obično
godinu dana.
Ukupan prihod mora da se uporedi sa ukupnim troškovima da bi se vidlo da li je preduzeće u
posmatranom obračunskom periodu ostvarilo dobit ili gubitke. Dobit je pozitvna razlika izmedju ukupnih
prihoda i ukupnih troškova, dok su gubici njihova negativna razlika. Finansijski izveštaj koji utvrdjuje
dobit ili gubitke naziva se bilans uspeha preduzeća. On prikazuje promene u fondu bogatstva jednog
preduzeća koje nastupe u toku godine dana. I on je finansijski izveštaj sa svojim pozitivnim i negativnim
podacima. Svi njegovi pozitivni elementi odnose se na priticanje prihoda ili dohotka od prodaje roba i
usluga. Njegovi negativni podaci odnose se na oticanje dohotka radi pokrivanja proizvodnih i drugih
troškova. Razlika izmedju prihoda i rashoda predstavlja
dobit ili poslovni rezultat.
Bilans uspeha pokazuje finansijske tokove prihoda i
rashoda u toku jedne godine.

Dobit = Ukupni prihod - Ukupni rashodi

Bilans stanja - bilans imovine pokazuje odnose

izmedju imovine i obaveza. Preduzeće takodje mora da
ima imovinu kojom odgovara za preuzete obaveze po
osnovu različitih ugovora-počev od ugovora o kupovini i
prodaji roba do ugovora o zajmu. Finansijski izveštaj koji
utvrdjuje stanje imovine i obaveza naziva se bilans stanja
preduzeća. On pokazuje koliki je fond bogatstva kojim
upravja preduzeće u jednom odredjenom trenutku.
Pozitivni delovi ovog bogatstva nazivaju se aktiva ili
imovina preduzeća. Njegovi negativni delovi su pasiva ili obaveze preduzeća. Razlika izmedju ukupne
imovine preduzeća i ukupnih obaveza je neto imovina preduzeća.

Neto imovina preduzeća = Vrednost aktive(osnovna i obrtna sredstva) - Vrednost obaveza

Kamata- trošak upotrebe tudjeg novčanog kapitala koje se dodaje ukupnim troškovima pre nego
što se obračuna iznos dobiti. To je mikroekonomska priroda kamatnih troškova.

Realni kapital(sredstva za proizvodnju): predmeti rada i sredstva za rad

Pošto se sredstva za rad ne potroše skroz u jednom proizvodnom procesu, moraju se

amortizovati za onoliko koliko su se potrošila. U tom smislu i troškovi amortizacije ulaze u cenu kapitala.
Svaki vlasnik novčanog kapitala može jednostavno da oplodi svoj kapital time što ga polaže u depozit kod
banke na osnovu koga prisvaja kamatu. Umesto da to učini, on može svoj novčani kapital da iskoristi za
kupovinu sredstava za proizvodnju i da ga time pretvori u realni kapital. Pritom on mora da vodi računa
da ovom operaciom gubi prihod od kamate. Prihod od kamate predstavlja izgubljenu dobit i u tom
smislu ga je potrebno obračunati kao oportunitetni trošak.

Troškovi kapitala = materijalni troškovi + amortizacija

Puni troškovi kapitala = materijalni troškovi + amortizacija + oportunitetni troškovi

21. Teorije firme i korporacije - Bilans uspeha

Bilans uspeha pokazuje promene u fondu bogatstva jednog preduzeća koje nastupaju u toku
godinu dana. Bilans uspeha je finansijski izveštaj preduzeća koji pokazuje sve finansijske tokove prihoda i
rashoda preduzeća u toku jedne godine. Razlika između ukupnih prihoda i zashoda predstavlja dobit
preduzeća.
Dobit = Ukupni prihod - Ukupni rashodi

Dobit predstavlja poslovni rezultat

preduzeća dok rashodi predstavljaju
troškove za upotrebu faktora proizvodnje.
Ako su ukupni rashodi veći od ukupnih
prihoda, tada je dobit negativna, a
preduzeće je ostvarilo gubitke u poslovnoj
godini. U ekonomskom životu vlada
fundamentalni zakon da ukupni raskohi ne
mogu biti veći od prihoda, gubici se moraju
pokriti iz nečije imovine ili iz nečijih tekućih
prihoda. Bilans uspeha se predstvalja u
obliku gornjeg identiteta, tj kroz ukupne
prihode, tako da je:

Ukupni prihodi = Ukupni rashodi + Dobit

 U bilansu uspeha postoje stavke koje se odnose na materijalne troškove i one iskazuju vrednost
utrošenih sirovina, energije, reproduktivnog materijala i slično. Materijalni troškovi predstavljaju
najveću pojedinačnu stavku u ukupnim troškovima. U proizvodni proces ulaze i zemljište i ostali prirodni
resursi.

22. Teorije firme i korporacije - Veze bilansa stanja i bilansa uspeha (dobit i amortizacija)

Bilans stanja pokazuje koliki je fond pogatstva kojim upravlja preduzeće u jednom određenom
trenutku. Pozitivni delovi ovog bogatstva nazivaju se aktiva, a negativni pasiva. Razlika između ukupne
imovine (aktive) i ukupnih obaveza (pasive) je neto imovina preduzeća.

Bilans uspeha pokazuje promene u fondu bogatstva jednog preduzeća koje nastupaju u toku
godinu dana. Bilans uspeha je finansijski izveštaj preduzeća koji pokazuje sve finansijske tokove prihoda i
rashoda preduzeća u toku jedne godine. Razlika između ukupnih prihoda i zashoda predstavlja dobit
preduzeća.

Tržišna utakmica pored dobrih strana ima i svoje neželjene efekte, tako da preduzeća mogu da
završe poslovnu godinu u gubicima, koji se javljaju kada su ukupni rashodi veći od ukupnih prihoda. Ti
gubici moraju se pokriti iz imovine preduzeća, odnosno iz njegove aktive. Ako preduzeće nema dovljno
likvidnih sredstva za te svrhe (likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da izmiri svoje obaveze u
roku dospoeća) - gotov novac ili likvidne hartije od vrednosti, ono mora prodati deo svoje realne
imovine. To se obično javlja kao rasporaja zaliha gotovih proizvoda. Time se dobijaju likvidna sredstva za
pokrivanje tekućih gubitaka. Na ovaj načine se smanjuje ukupna aktiva (ukupna imovina preduzeća), što
mora biti registrovano i na strani basive odgovarajućeg bilansa stanja. Vrednost rezervi se smanjuju za
iznos gubitka. Gubici na strani bilansa uspeha odobravaju rezervama na strani pasive bilansa stanja
preduzeća. Pozitivna dobit ili negativni gubici u toku jedne godine poslovanja preduzeće odražavaju se
na njegovu imovinu u sledećeoj poslovnoj godini, što sve mora biti registrovano u novom bilansu stanja
bogatstva preduzeća.

Drugi vid povezivanja bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća formira se kroz obračun
amortizacije osnovnih sredstava. Amortizacija predstaclja tekući trošak upotrebe osnovnih sredstava i
kao takva je deo troškova u bilansu upeha preduzeća. Amortizacija istovremeno zanači i smanjivanje
vrednosti osnovnih sredstava, što će biti naznačeno u bilansu stanja na strani aktive. Upotrebom
osnovnih sredstava smanjuje se njigov vek trajanja. Početnja knjigovotstvena vrednost nabavljenih
osnovnih sreddsrava mora se smanjiti za odgovarajući deo amortizacionih otpisa.
23. Teorije firme i korporacije - Finansijski pokazatelji poslovanja

Finansijski izveštaj:
Bilans stanja, bilans uspeha, bilans novčanih tokova(cash flow)

Biznis:
1. Upravjanje poslovanjem
2. Upravljanje imovinom
3. Upravljanje likvidnošću
4. Upravljanje rizicima

Tekuća imovina + fiksna imovina = tekuće obaveze + dugoročne obveze + vlasnički kapital

Pokazatelji profitabilnosti:
1. Bruto profit u odnosu na prihod
2. Neto profit u odnosu na prihod
3. Povraćaj u odnosu na investicije
4. Povraćaj u odnosu na osnovni kapital
5. Ukupan profit u odnosu na ukupan dug

Pokazatelji finansijske aktivnosti:

1. Brzina naplate potraživanja
2. Brzina isplate poveriocima
3. Obrt zaliha gotovih proizvoda
4. Obrt zaliha sirovina
5. Obrt aktvive i ukupna prodaja-ukupna aktiva

Pokazatelji finansijske likvidnosti:

1. Pokazatelj tekuće likvidnosti-current ratio
2. Pokazatelj raspoloživosti obrtnog kapitala

Pokazatelji dugoročne finansijske stabilnosti:

1. Izloženost spoljnjem zaduživanju
2. Odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala
3. Pokrivenost sopstvenih sredstava sopstvenim kapitalom
4. Profit u odnosu na kamatu

Pokazatelji kratkoročnog finansiranja:

1. Pokazatelj kratkoročnog zaduživanja u odnosu na tekuću aktivu
2. Pokazatelj kratkoročnog zaduživanja u odnosu na obrtni kapital
24. Teorije firme i korporacije - Finansiranje i raspored rezultata

Oblici finansiranja:
- Prodaja akcija i obveznica
- Zaduživanje kod banaka
- Reinvestiranje dela ostvarenog profita

25. Teorije firme i korporacije - Menadžerska revolucija i krupne korporacije (funkcionisanje i teorijski
pristupi)

Dešava se posle 2 svetskog rata, jer rad postaje skuplji i skupo je bilo plaćati radnike. Zbog toga
se firme sele u zemlje u kojima je rad jeftin i gde nije regulisan. Problem koji se tad javlja je što se firme
prebrzo šire i bilo je teško centralno upravljati njima i zbog toga se javlja novi upravljački sloj- menadžeri.
Menadžeri upravljaju firmom umesto vlasnika, koji su sada samo vlasnici, bez upravljače uloge. Zbog
odsustva uprave, menadžeri dobijaju na autoritetu.

MENADŽERSKA REVOLUCIJA
(politekonomska analiza)

- Kapital svojina – akcionari

- Kapital funkcija – menadžeri
Ključni problem odnos principal-agent

Tehnološki i upravljački zahtevi

- Specijalizacija znanja
- Hijerarhija
- Tehnokratski sloj
- Teorija firme i korporacije

Osnova moći
- Neraspodeljeni profiti
- Spoljna kontrola slabi
- Država i korporacijski establišment
- Samofinansiranje i rast
- Korporacije i banke
- Korporacije i država
- Teorija firme i korporacije

Socijalne posledice
- ”Negiranje” privatne svojine
- Inkorporisanje
Ciljevi i motivi menadžera
Novi model – umesto profita motiv je:
- Maksimiziranje rasta
- Povećanje učešća na tržištu
- Stabilnost
- Zadovoljavajući profiti

Teorijska objašnjenja:
Berl i Mins
Razdvajanje kapital funkcije i svojine
Društene korporacije-korporacije koje brinu o društvu kao celini
Motivi korporacija nisu samo profiti-odgovornost korporacija.

Galbrajt
Stabilnost i rast koncentrični krugovi uticaja
Najviši funkioneri
Uprava
Obični akcioneri
Cilj-dugoročni profiti
Menadžeri i plate
Ulaganje u obrazovanje, fondacije, društveni uticaj

Samofinansiranje i raspodela moći

Akcionara, bankara, menadžera

Strategijsko planiranje i oblikovanje sisteme vrednosti

Rušenje mita o suverenitetu potrošača, strategijski uticaj na tražnju, uticaj na eksterno okruženje, ključni
uticaj na sistem vrednosti.
26. Troškovi proizvodenje - Ukupan prhod, ukupan trošak, profit, ekonomski i ručunovodstveni profit,
proizvodna funkcija i kriva ukupnih troškova

Ukupan prihod - iznos koji preduzeće stiče od prodaje svog autputa

Ukupan trošak -t ržišna vrednost inputa koji preduzeće koristi u proizvodnji. Jednaki su zbiru eksplicitnih
i impllicitnih oportunitetnih troškova proizvodnje.
Profit - razlika izmedju ukupnog prihoda i ukupnog troška.
Profit = Ukupni prihodi - Ukupni troškovi
Zakon ponude (ceteris paribus) - količina ponudjene robe ii usluge raste sa rastom cene. Kriva ponude
ima pozitivan nagib.
Cilj firme - ekonomski cilj firme je da maksimizira svoj profit.

U troškove proizvodnje se uključuju svi oportunitetni troškovi koje firma podnosi tokm procesa
proizvodnje dobara i usluga.
Eksplicitni troškovi - troškovi inputa koji zahtevaju direktan odliv novca iz firme
Implicitni troškovi - troškovi inputa koji ne zahtevaju direktan odliv novca iz firme.

Jedan važan implicitni trošak skoro svakog preduzeća jeste oportunitetni trošak finansijskog kapitala koji
je investiran u preduzeće.

Ekonomski vs računovodstveni profit:

Ekonomisti mere ekonomski profit firme kao razliku
izmedju ukupnih prihoda i ukupnih troškova, pri čemu
su u ukupne troškove uključeni i eksplicitni i implicitni.
Računovođe mere računovodstveni profit kao razliku
izmedju ukupnih prihoda i eksplicitnih troškova firme.
- Kada je ukupan prihod veći od zbira eksplicitnih i
implicitnih toškova, firma zaradjuje ekonomski profit.
- Ekonomski profit je manji od računovodstvenog
profita.

Proizvodnja i troškovi:
Funkcija proizvodnje - pokazuje odnos količine inputa(npr broja radnika) koji se koriste da bi se
proizvelo dobro i proizvedene količine tog dobra.
Marginalni proizvod:
Pretpostavka - kapaciteti proizvodnje su fiksni i
pretpostavja se da se količina proizvodnje može
menjati samo u okviru postojećih kapaciteta.
Povećanje se može proizvesti jedino povećanjem
broja radnika i obrnuto. Pretpostavka je realna u
kratkom, ali ne i u dugom roku.
Marginalni proizvod bilo kog inputa u procesu proizvodnje pokazuje za koliko je porasla ukupna
proizvodnja posle dodavanja jedinice konkretnog inputa.

Opadajući marginalni proizvod - Zakon opadajućih prinosa:

Opadajući marginalni proizvod je svojstvo da marginalni proizvod nekog inputa opada kako se količina
tog inputa povećava.
Proizvodnja sa rastom broja zaposlenih radnika - svaki dodatni radnik doprinosi sve manje rastu ukupne
proizvodnje, zbog toga što firma ima ograničene kapacitete (opremu) proizvodnje.

Nagib krive funkcije proizvodnje meri marginalni proizvod bilo kog inputa, npr radnika, dok su ostali
faktori proizvodnje fiksni.
Sa opadanjem marginalnog proizvoda kriva funkcije proizvodnje postaje ravnija.

Odnos količine proizvoda koje firma može da proizvede i troškova koje podnosi su ključni u donošenju
odluka u vezi cena i ponude.
Kriva ukupnih torškova prikazuje ovaj odnos grafički

27. Troškovi proizvodnje - Različite mere troškova, krive troškova i njihovi oblici

Troškovi proizvodnje se mogu podeliti na fiksne i varijabilne troškove.

1. Fiksni troškovi - ne varijaju sa promenom obima proizvodnje.
2. Varijabilni troškovi - varijaju sa promenom obima proizvodnje.

Ukupni troškovi = Ukupni fiksni troškovi + Ukupni varijabilni troškovi

Prosečni troškovi - dobijaju se tako što se ukupni troškovi podele sa ukupnim obimom proizvodnje.
Prosečan trošak je trošak proizvodnje tipične jedinice proizvoda.

Koliko košta proizvodnja prosečne čaše limunade?

Koliko košta povećanje proizvodnje limunade za 1 čašu?
Prosečni fiksni troškovi = Ukupni fiksni troškovi / količina autputa
Prosečni varijabilni troškovi = Ukupni varijabilni troškovi / količina autputa
Prosečni ukupni troškovi = Prosečni fiksni troškovi + Prosečni varijabilni troškovi
Prosečni ukupni troškovi = Ukupni troškovi / količina autputa

Marginalni troškovi:
- Marginalni troškovi mere porast u ukupnim troškovima sa rastom obima proizvodnje za jednu
jedinicu. Marginalni troškvi pomažu da se da odgovor na pitanje koliko košta proivodnja dodatne
jedinice proizvoda (autputa).
Marginalni troškovi= promena ukupnih troškova/promena obima proizvodnje
Marginalni troškovi rastu sa rastom obima proizvodnje što je zapravo manifestacija svojstva opadajućeg
marginalnog proizvoda, odnosno zakona opadajućih prinosa.

Krive troškova i njihovi oblici:

- Kriva prosečnih ukupnih troškova ima oblik slova U.
- Pri veoma niskim nivoima proizvodnje prosečni ukupni troškovi su veoma visoki jer se fiksni
troškovi rasporedjuju na svega nekoliko jedinica proizvoda
- Prosečni ukupni troškovi padaju sa rastom proizvodnje
- Prosečni ukupni troškovi potom rastu jer dolazi do značajnog rasta u prosečnim varijabilnim
troškovima.
- Dno krive ukupnih prosečnih troškova je na nivou proizvodnje gde su prosečni ukupni troškovi
minimizirani. Ova količina proizvodnje se naziva efikasnim obimom proizvodnje firme.

Tri važna svojstva krivih troškova:

1.Marginalni troškovi uglavnom rastu sa rastom obima proizvodnje
2. Kriva prosečnih ukupnih troškova ima oblik slova U
3. Kriva marginalnih troškova preseca krivu prosečnih ukupnih troškva pri obimu proizvodnje sa
minimalnim prosečnim ukupnim troškom

28. Troškovi proizvodnje- Prosečni ukupni troškovi i marginalni troškovi (grafički prikaz i priroda veze)

- Kad god je marginalni trošak manji od prosečnog ukupnog troška, prosečni ukupni trošak opada.
- Kada god je marginalni trošak veći od prosečnog ukupnog troška, prosečni ukupni trošak raste. To važi
za sva preduzeća.
Kriva marginalnih troškova preseca krivu prosečnih ukupnih troškova u tački efikasnog obima
proizvodnje
Efikasan obim proizvodnje je količina proizvodnje pri kojoj su prosečni ukupni troškovi mimimalni.
Marginalni troškovi rastu na svim nivoima proizvodnje, medjutim to ne mora uvek biti slučaj. U mnogim
slučajevima zakon opadajućeg marginalnog prinosa ne deluje odmah. U tom slučaju pre početka dejstva
zakona opadajućih prinosa prvo dolazi do rasta marginalnih troškova. Tada područje rastućeg
marginalnog troška odgovara opadajućim marginalnim troškovima dok područje opadajućih prinosa ima
za posledicu rastuće marginalne troškove.
Knjiga:
Prosečni ukupni trošak može da se uporedi sa našom prosečnom ocenom na studijama. Marginalni tošak
može se uporediti sa ocenom koju ćemo dobiti na sledećem ispitu. Ako je ocena koju ćemo dobiti na
sledećem ispitu manja od našeg ukupnog proseka, prosek će nam se smanjjiti. Ako je ocena koju ćemo
dobiti na sledećem ispitu veća o našeg ukupnog proseka, prosek će nam se povećati. Računanje
prosečnih i marginalnih troškova isto je kao i računanje prosečnih i marginalnih ocena. Ovaj odnos
izmedju prosečnog ukupnog troška i marginalnog troška ima važnu poseldicu-kriva marginalnog troška
seče krivu prosečnog ukupnog troška u njenom minimumu. Zato što pri niskim nivoima autputa,
marginalni trošak je manji od prosečnog ukupnog troška, pa prosečni ukupni trošak opada. Ali nakon što
su se dve krive presekle, marginalni trošak raste iznad prosečnog ukupnog troška. Iz tog razloga prosečni
ukupni trošak pri ovom nivou autputa mora da počne da se povećava. Ta tačka preseka predstavlja
minimalni prosečni ukupni trošak. Ta tačka minimalnog prosečnog ukupnog troška igra ključnu ulogu u
analizi konkurentnih preduzeća.

29. Troškovi proizvodnje- Troškovi u kratkom i dugom roku (grafički prikaz, ekonomija obima,
konstantni i opadajući prinosi na obim proizvodnje)

Za mnoge firme podela ukupnih troškova na fiksne i varijabilne torškove zavisi od vremenskog horizonta
koji se analizira.
U kratkom roku su neki troškovi fiksni(renta)
U dugom roku fiksni troškovi postaju varijabilni.
Zbog toga što su mnogi troškovi fiksni u kratkom roku, ali su varijabilni u dugom roku, dugoročne krive
troškova se razlikuju od kratkoročnih.

Ekonomija obima i konstantni i opadajući prinosi na obim proizvodnje:

Opadajući prinosi i granični proizvodi iskazuju reakcju proizvodnje na povećanje samo jednog faktra,
obično rada, koji je varijabilan u kratkom roku, dok su ostali faktori proizvodnje fiksni(pretpostavlja se da
se u kratkom roku kapital i zemlja ne mogu menjati).
U dugom roku su svi faktori proizvodnje varijabilni. Moguće je kupiti novu zemlju, oplemeniti neplodnu,
kupiti nove mašine, izgraditi nove pogone i fabrike.
U tom slučaju nas zanima efekat povećanja svih utrošaka.
Šta se dešava sa proizvodnjom kada se rad zemlja i kapital povećaju u istoj proporciji?

Ekonomija obima se odnosi na svojstvo da dugorični prosečni ukupni troškovi padaju sa porastom obima
proizvodnje. Odnosno sa proporcionalnim povećanjem svih faktora proizvodnje, odnosno sa
proporcionalnim povećanjem svih troškova dolazi do više nego proporcionalnog povećanja količine
proizvodnje.
Npr porast troškova kapitala, rada i zemlje za 10% ima za posledicu povećanje u količini proizvodnje za
više od 10%
Opadajući prinosi na obim proizvodnje se odnosi na svojstvo da dugoročni prosečni ukupni troškovi
rastu sa porastom obima proizvodnje. Odnosno sa proporcionalnim povećanjem svih faktora
proizvodnje, odnosno sa proporcionalnim povećanjem svih troškova dolazi do manje nego
proporcionalnog povećanja količine prizvodnje (deluje zakon opadajućih prinosa)

Konstantni prinosi na obim proizvodnje se odnosi na svojstvo da se dugoročni prosečni ukupni troškovi
ne menjaju sa porastom obima proizvodnje. Odnosno sa proporcionalnim povećanjem svih faktora
proizvodnje, odnosno sa proporcionalnim povećanjem svih troškova dolazi do proporcionalnog
povećanja količine proizvodnje.

30. Troškovi proizvodnje- Optimizacija troškova proizvodnje u dugom roku(kriva zadatih troškova,
izokvanta, ravnoteža proizvodjača)

Cilj svake firme je da maksimizira profit. Jedan od načina je minimiziranje troškova proizvodnje za zadati
obim proizvodnje, odnosno maksimizirati obim proizvodnje za zadti nivo troškova.
U dugom roku su svi faktori proizvodnje varijabilni. Podrazumeva se da postoji supstitucija izmedju
faktora proizvodnje i da se ista količina proizvodnje može proizvesti barem na dva različita načina:
radnointenzivan i radnoštedni.
U našem primeru imamo dva faktora proizvodnje: rad (radnik) i zemlju (ar). Pretpostavlja se da svaka
kombinacija rada i zemlje daje maksimalan obim proizvodnje na bazi saremenih znanja i dostupnih
tehnologija.
Za svaki nivo proizvodnje postoje različite kombinacije faktora proizvodnje, odnosno svaki nivo
proizvodnje možemo proizvesti uz različite troškove.
Grafički ravnotežu proizvodjača možemo pronaći pomoću izokvante i krive jednakih(zadatih) troškova.
Izokvanta(kriva jednake proizvodnje)pokazuje različite kombinacije faktora proizvodnje(rada i
zemlje)koje daju isti nivo proizvodnje.
Kriva jednakih(zadatih)troškova ukazuje na sve kombinacije faktora proizvodnje(rada i zemlje) koje
mogu da se plate iz zadatog iznosa ukupnih troškova(iz zadatog budžeta).
Ravnoteža proizvodjača se nalazi u tački gde kriva zadatih troškova dodiruje, ali ne seče izokvantu-
tangenta izokvanti.
U toj tački preduzeće proizvodi zadatu količinu proizvodnje uz minimalne troškove.
U tački dodira je nagib krive zadatih troškova jednak nagibu krive izokvante.
Nagib krive jednakih troškova je jednak odnosu cena faktora proizvodnje po jedinici: Pr/Pz
Nagib krive izokvante je jednak odnosu supstitucije dva faktora proizvodnje. Ovaj odnos zavisi od odnosa
graničnih proizvoda dva faktora:MPr/MPz (kao kod potrošača granične stope supstitucije).
Znači tački gde su zadati obim proizvodnje troškovi miminalni važi odnos:
MPr/MPz=Pr/Pz odnosno
MPr/Pr=MPz/Pz

Pravilo najmanjih troškova- da bi se proizvela zadata koičina proizvodnje uz najmanji trošak, firma treba
da povećava troškove(da angažuje dodatne jedinice faktora proizvodnje) sve dok se ne izjednači
marginalni proizvod na potrošenu novčanu jedinicu(1dinar, 1dolar, 1evro)za svaki angažovani faktor
proizvodnje.
31. Proizvodnja i ponašanje proizvodjača-Maksimizacija profita i kriva ponude firme na tržištu
savršene konkurencije(kratkoročna odluka firme da obustavi proizvodnju, dugoročna odluka firme da
izadje sa ili da udje na tržište)

Tržište savršene konkurencije ima sledeća svojstva:

-Na tržištu ima mnogo kupaca i prodavaca

-Dobra koja su u ponudi imaju iste karakteristike
-Firme mogu slobodno da udju na i da izadju sa tržišta
-Akcije svakog pojedinačnog kupca ili prodavca imaju zanemarljiv uticaj na tržišnu cenu.
-Svaki prodavac i kupac prihvata tržišnu cenu kao zadatu. Odnosno moraju da prihvate cenu koju je
odredilo tržište.

Prihod firme na tržištu savršene konkurencije:

Ukupan prihod firme je jednak proizvodu prodajne cene i prodate količine

Ukupan prihod je proporcionalan količini prizvodnje.
Prosečan prihod prikazuje koliko firma prihoduje od prodaje tipiče jedinice proizvda.
Preosečan prihod je jednak odnosu ukupnih prihoda i obima prodatih proizvoda.

Na tržištuu savršene konkurencije, prosečan prihod je jednak tržišnoj ceni prizvoda. Ovo važi za sve firme
bez obzira da li posluju na tržištu savršene konkurencije, monopolističkom itd.

Marginalan prihod je jednak promeni ukupnih prihoda sa povećanjem broja pordatih proizvoda zajednu
jedinicu. Odnosno marginalni prihod nam govori za koliko su se povećali ukupni prihodi sa prodajom
dodatne jedinice proizvoda.
Za firme koje posluju na tržištu savršene konkurencije marginalni prihod je jednak prodajnoj ceni. Ovo
važi samo za firme koje posluju na tržištu savršene konkurencije. Cena je data i povećanje prodaje za
jednu jedinicu povećava ukupni prihod za iznos tržišne cene po jedinici proizvoda.
Firma u cilju da maksimizira svoj profit, želi da proizvodi količinu proizvodnje kod koje je razlika izmedju
ukupnih prihoda i ukupnih troškova maksimalna.

Profit je maksimalan na nivou proizvodnje u kome je marginalan prihod jednak marginalnom trošku.

Kada je marginalni prihod veći od marginalnog troška, povećanje proizvodnje doprinosi rastu profita
Kada je marginalni prihod manji od marginalnog troška smanjenje proizvodnje doprinosi rastu
profita(ušteda na troškovima prevazilazi gubitak u prihodu)
Kada je marginalni prihod jednak marginalnom trošku, profit je maksimiziran.

Kratkoročna odluka firme da obustavi proizvodnju:

Privremeno zatvaranje označava kratkoročnu odluku obustave proizvodnje, tokom odredjenog

vremenskog perioda zbog trenutnog nepovoljnog stanja na tržištu.
Izlazak označava dugoročnu odluku napuštanja tržišta.
Firma razmatra nepovratne ili nenadoknadive troškove kada odlučuje o tome da li da izadje sa tržišta, ali
ih ignoriše kada donosi odluku o privremenom zatvaranju
Sank troškovi-nenadoknadivi troškovi su troškovi koji su već napravljeni i koji ne mogu biti nadoknadjeni
Firma privremeno obustavja proizvodnju ukoliko su ukupni prihodi od proizvodnje ispod varijabilnih
troškova proizvodnje.
Prilikom donošenja odluke o privemenom zatvaranju firma uporedjuje cenu tipične jedinice proizvoda sa
prosečnim varijabnim torškovima koji se moraju podneti za proizvodnju tipične jedinice proizvoda.
Deo krive marginalnih troškova koji se nalazi iznad krive prosečnih varijabilnih troškova je
KRATKOROČNA kriva ponude firme na tržištu savršene konkurencije.

Dugoročna odluka firme da izadje sa ili da udje na tržište:

U dugom roku firma napušta tržište ukoliko je izvesno da će u budućnosti ukupni prihodi od proizvodnje
biti ispod ukupnih toškova.
Firma će ukoliko napusti tržište više uštedeti na fiksnim i varijabilnim troškovima proizvodnje nego što je
izgubila prihoda zbog prestanka proizvodnje i prodaje.
Firma će ući na tržite ukoliko je to za nju profitabilno, odnosno ukoliko bi ukupni prihodi bili veći od
ukupnih troškova.

32. Proizvodnja i ponašanje proizvodjača-Kriva ponude na tržištu savršene konkurencije (kratak rok sa
fiksnim brojem firmi, dugi rok sa slobodnim ulazom i izlazom)

Deo krive marginalnih troškova koji se nalazi iznad krive prosečnih ukupnih troškva je DUGOROČNA
kviva ponude firme a tržištu savršene konkurencije.
Kratkoročna kriva ponude:
Deo krive marginalnih troškova koji se nalazi iznad krive prosečnih varijabilnih toškova
Dugoročna kriva ponude:
Deo krive marginalnih toškova kji se nalazi iznad krive prosečnih ukupnih troškova.
Tržišna ponuda je jednaka sumi individualnih ponuda firmi koje patricipiraju na tržištu.

Pretpostavka- na tržištu se nalazi 1000 identičnih firmi. U kratkom roku je teško firmama da udju ili
izadju sa tržišta, pa je realna pretpostavka da je broj firmi fiksiran.

Kratak rok:Tržišna ponuda sa fiksiranim brojem firmi:

Po bilo kojoj zadatoj ceni, svaka firma proizvodi i nudi na tržište količinu proizvoda pri kojoj je tržišna
cena jednaka marginalnom trošku.
Dok god je cena(marginalni prihod) iznad (prosečnih varijabilnih troškova), svaka kriva marginalnog
troška pojedinačne firme je ujedno i njena kriva ponude.
Kratkoročna tržišna kriva ponude reflektuje individualne krive marginalnih troškova firmi koje
participiraju na tržištu.

Dug rok: Tržišna ponuda sa slobodnim ulazom i izlazom:

Pretpostavka-Sve firme imaju pristup istim tehnologijama proizvodnje i istim tržištima faktora
proizvodnje. Na taj način sve firme imaju iste krive troškva.
Firme će ulaziti odnosto izlaziti sa tržišta sve dok se profit ne izjednači sa nulom.
Profit je jednak nuli samo kada se cena izjednači sa prosečnim ukupnim toškovima.
Firma će na tržištu savršene konkurencije povećavati obim proizvodnje dok se ne izjednače marginalni
prihod i marginalni trošak, odnosno cena sa marginalnim troškom.
Sile slobodnog ulaza i izlaza izjednačavaju cenu sa prosečnim ukupnim troškom, što implicira da
marginalni trošak i prosečni ukupni trošak moraju biti jednaki. Marginalni trošak je jednak sa prosečnim
ukupnim troškom u tački gde je prosečan ukupni trošak minimalan.
P=MP P=PUT iz čega sledi da je MP=PUT. MP=PUT pri efikasnom obimu proizvodnje.
Dugoročni ekvilibrijum na tržištu savršene konkurencije sa slobodnim ulazom i izlazom, zahteva da firme
posluju pri efikasnom obimu proizhvodnje.
Dugoročna kriva ponude je horizontalna kod tržišne cene. Bilo koja cena iznad ovog nivoa će donositi
profit, što će povećavati ulaz novih firmi, čime dolazi do rasta količine ponude sve dok prfit ne padne na
nulu.
Na kraju procesa ulazaka i izlasaka, firme koje su ostale moraju zaradjivati nula ekonomski profit.
Proces ulazaka i izlaska se završava tek kada se cena izjednači sa prosečnim ukupnim troškovima.

Zašto firme na tržištu savršene konkurencije nastavljaju da posluju ukoliko im je profit jednak nuli?

Profit je jednak razlici izmedju ukupnih prihoda i ukupnih troškova.

U ukupne troškove ulaze svi oportunitetni troškvi firme.
U dugoročnj ravnteži tržišta, sa nula profitom, ukupni prihodi kompenziraju vlasnike firme za vreme i
novac koji su utoršili da bi se odvijao proces proizvodnje.
U dugoročnoj ravnoteži tržišta ekonomski profit je nula, ali je računovodstveni pozitivan.

Pomeranje tražnje u kratkom i dugom roku:

Povećanje tražnje ima za posledicu rast cene i prodate količine u kratkom roku.
Firme zaradjuju pozitivan profit jer je sada cena iznad prosečnih ukupnih troškova.
Što, povećava ulaz i ponudu u dugom roku. Ovaj proces se odvija sve dok cena ne padne na minimum
prosečnih ukupnih troškova, gde je ekonomski profit nula. Na kraju je došlo do povećane količine
prodaje, dok se cena vratila na stari nivo.

Zašto dugoročna kriva tržišne ponude može imati pozitivan nagib?

Neki resursi koji se koriste u proizvodnji mogu biti dostupni samo u ograničenim količinama.
Firme mogu imati drugačije troškve. U tom slučaju neke firme mogu zaradjivati pozitivan ekonomski
profit u dugom roku.
Tada tržišna cena odražava prosečne ukupne troškove granične firme.

Granična firma:
To je firma koja bi napustila tržište u slučaju da je cena niža od ravnotežne.
Ekonomski profit granične firme je nula, dok firme sa nižim prosečnim ukupnim troškvima zaradjuju
pozitivan profit.

Zato što firme mogu lakše da udju na.-izadju sa tržišta u dugom roku, dugoročna kriva ponude je
elastičnija od kratkoročne.
33. Potrošačev višak, proizvođačev višak i efikasnost tržišta - Potrošačev i proizvođačev višak

Potrošačev višak meri ekonomsko blagostanje sa stanovišta potrošača.

Proizvođačev višak meri ekonomsko blagostanje sa stanovišta proizvođača.

Proizvođačev višak
Spremnost da se plati predstavlja maksimalni iznos koji će pojedini
kupac da plati za neko dobro…
Pokazuje koliku vrednost taj kupac pridaje nekom dobru ili usluzi.
Potrošačev višak je iznos koji je kupac spreman da plati za neko
dobro, umanjen za iznos koji kupac za njega zaista plaća. Tržišna
kriva tražnje pokazuje različite količine dobara koje su kupci
spremni i u stanju da kupe pri različitim cenama.

Površina ispod krive tražnje, a iznad cene meri potrošačev višak na

tržištu.

Potrošačev višak , iznos koji su kupci spremni

da plate za neko dobro umanjen za iznos koji za
njega zaista plaćaju, meri korist koju kupci
dobijaju od tog dobra onako kako je oni sami
doživljavaju.

Proizvođačev višak

Proizvođačev višak iznos koji se plaća prodavcu za neko dobro

umanjen za prodavčev trošak.
Meri koristi koje ima prodavac od učešća na tržištu. Baš kao što
je potrošačev višak blisko povezan sa krivom tražnje, tako je i
proizvođačev višak u bliskoj vezi sa krivom ponude.

Površina ispod cene, a iznad krive ponude

meri proizvođačev višak ostvaren na
tržištu.
34. Potrošačev višak, proizvođačev višak i efikasnost tržišta - Efikasnost tržišta

Potorošačev višak i proizvođačev višak mogu nam pomoći da odgovorimo na sledeće pitanje:
- Da li je uopšte poželjna alokacija resursa koju određuju slobodna tržišta?

Potrošačev višak = vrednost koju kupci pripisuju – iznos koji plaćaju

Proizvođačev višak = iznos koji dobijaju prodavci – troškovi prodavaca

Ukupni višak = proizvođačev višak + potrošačev višak

Ukupni višak = vrednost koju kupci pripisuju – trošak prodavaca

Efikasnost je svojstvo alokacije resursa da maksimizira ukupni višak koji primaju svi pripadnici društva.
Osim efikasnosti, društveni planer će možda voditi računa i o pravičnosti – pravednoj raspodeli
blagostanja među različitim kupcima i prodavcima.

Tri zapažanja u vezi sa tržišnim ishodima

1. Slobodna tržišta alociraju ponudu dobara onim kupcima koji im pripisuju najveću vrednost, a
koja se meri njihovom spremnošću da plate
2. Slobodna tržišta alociraju tražnju za dobrima onim prodavcima koji mogu da ih proizvedu uz
najmanji trošak.
3. Slobodna tržišta proizvode količinu dobara koja maksimizira zbir potrošačevog i
proizvođačevog viška.

Pošto ravnotežni ishod obezbeđuje efikasnu alokaciju resursa, društveni planer može da ostavi
tržište onakvim kakvim ga je našao. Ova politika prihvatanja stanja onakvim kakvo jeste ima francuski
naziv laissez-faire, što znači ,,neka stvari idu svojim tokom”.
Ako tržište nije savršeno konkurentno, dolazi do ispoljavanja tržišne moći.
- Tržišna moć je sposobnost uticanja na cene
- Tržišna moć može da prouzrokuje neefikasno delovanje tržišta pošto cenu i količinu drži daleko od
ravnoteže ponude i tražnje.
35. Monopol (model nesavršene konkurencije) - Uzroci monopola i monopol nasuprot savršenoj
konkurenciji

Ako prodavac (preduzeće) može značajno uticati na tržišnu cenu svoje proizvodnje, tada se
preduzeće klasifikuje kao nesavršeni konkurent. Nesavršena konkurencija preovladava u industrijama
kad god pojedinačni prodavaci imaju odredjeni uticaj na cenu proizvoda kojeg prodaju.
Nesavršena konkruencija ne podrazumeva da prodavac ima apsolutnu kontrolu nad cenom proizvoda.
To znači da prodavac ima mogućnost da odredi cenu samo u nekom razumnom okviru. Postojanje
nesavršene konkurencije ne znači da se prodavci na tržištu neće medjusobno nadmetati. Štaviše,
nesavršeni konkurenti se često silno bore da povećaju svoj udeo na tržištu.
Suparništvo nesavršenih konkurenata treba razlikovati od savršene konkurencije. Suparništvo
nesavršenih konkurenata obuhvata širok dijapazon aktivnosti od agresivne propagande do poboljšanja
kvaliteta proizvoda.
Savršena konkurencija ne govori ništa o suparništvu, već samo znači da svako preduzeće može prodati
sve što proizvede po datoj tržišnoj ceni.
Dok je firma na savršenom tržištu price taker, monopolistička firma je price maker.
Preduzeće se javlja kao monopol ako:
1. Je ono jedini prodavac svojih proizvoda
2. Njegovi proizvodi nemaju bliske supstitute.

Osnovni uzrok monopola jesu barijere ulasku i one imaju tri glavna uzroka:
1. Vlasništvo nad ključnim resursom.
- Iako ekskluzivno vlasništvo nad ključnim resursom predstavlja potencijalni uzrok monopola, u
praksi monopoli retko nastaju iz tog razloga.
2. Država daje jednom preduzeću ekskluzivno pravo da proizvodi neko dobro.
- Zakoni o patentima i autorskim pravima predstavljaju dva važna primera kako država stvara
monopol koji će služiti javnom interesu.
3. Troškovi proizvodnje čine jednog proizvođača efikasnijim u odnosu na veliki broj proizvođača.
- Neka grana je prirodni monopol kada je jedno preduzeće u stanju da celo tržište snabdeva
dobrom ili uslugom uz niže troškove nego što bi to mogla da učine dva ili više preduzeća. Prirodni
monopol nastaje kada postoji ekonomija obima u značajnom delu autputa.

Monopol nasuprot konkurencije

Monopol
- je jedini proizvođač
- ima opadajuću krivu tražnje
- određuje cenu
- snižava cene da bi povećao prodaju

Konkurentno preduzeće
- je samo jedan od velikog broja
proizvođača
- ima horizontalnu krivu tražnje
- uzima cenu kao datu
- prodaje istu količinu kao i drugi pri
datoj ceni
36. Monopol (model nesavršene konkurencije) - Prihod monopolskog preduzeća i maksimizacija
profita

Ukupan prihod - P x Q = TR
Prosečni prihod - TR/Q = AR = P
Marginalni prihodi - ΔTR/ΔQ = MR

Marginalni prihod monopolskog preduzeća

Marginalni prihod monopoliste uvek je manji od cene dobra koje proizvodi zbog toga što se
monopolista suočava sa krivom tražnje koja ima negativan nagib – ako želi da proda dodatnu jedinicu
proizvoda, monopolista mora da snizi cenu.
Kada monopolista snizi cenu da bi prodao jednu dodatnu jedinicu proizvoda, to smanjuje prihod
od svih jedinica koje je već prodao.
Kada monopolista poveća količinu koju prodaje, to dvojako utiče na ukupni prihod (P × Q).
Uticaj autputa – prodaje se više autputa, pa je Q veće.
Uticaj cene – cena opada, pa je P niže.
Konkurentno preduzeće prodaje bilo koju količinu proizvoda po tržišnoj ceni, tako da ne postoji
uticaj cene na ukupni prihod – zbog toga je marginalni prihod jednak ceni.
Kod monopoliste postoji uticaj i cene i prodatih količina. Za razliku od konkurentnih preduzeća,
da bi prodao dodatnu jedinicu proizvoda, monopolista mora da snizi cenu i ta cena važi za sve jedinice
proizvoda koje prodaje, a ne samo za dodatnu jedinicu – zbog toga je marginalni prihod monopola manji
od cene.

Pošto je cena jednaka prosečnom prihodu, kriva prosečnog prihoda je istovremeno kriva tražnje.
Marginalni prihod može biti i negativan kada je uticaj cene na ukupni prihod jači od uticaja količine. U
tom slučaju iako se prodaja povećava za jednu jedinicu, pad cene je dovoljno veliki da izazove pad u
ukupnim prihodima.
Monopol maksimizira profit tako što proizvodi količinu pri kojoj je marginalni prihod jednak
marginalnom trošku. Zatim se koristi kriva tražnje da bi se pronašla ona cena koja će podstaći kupce da
kupe tu količinu proizvoda.

37. Monopol (model nesavršene konkurencije) - Profit monopola

Profit je jednak razlici između ukupnog prihoda i ukupnog troška.

Profit = TR (ukupni prihod) - TC (ukupni trošak)
Profit = (TR/Q (prosečni prihod)- TC/Q(prosečni ukupni toršak)) × Q =ovo je ATC
Profit = (P - ATC) × Q

Monopolista će ostvarivati pozitivan ekonomski profit sve dok je cena veća od prosečnog
ukupnog troška.
38. Monopol - Društveni trošak monopola

Za razliku od konkurentnog preduzeća, monopolista naplaćuje cenu koja je viša od marginalnog

troška. Sa stanovišta potrošača, ta viša cena čini monopol nepoželjnim.
Međutim, sa stanovišta vlasnika preduzeća, visoka cena čini monopolsku poziciju veoma
privlačnom.

Za društvo je optimalan obim proizvodnje u preseku krive tražnje i krive marginalnog troška. Na
osnovu ovog preseka se utvrđuje cena sa efikasnim ishodom. Dakle cena je jednaka marginalnom trošku.
Monopolista bira obim proizvodnje gde su izjednačeni marginalni prihod i marginalni trošak i
potom utvrđuje cenu u preseku krive tražnje i tako utvrđenog obima proizvodnje. Kod monopoliste je
cena iznad marginalnog troška i količina proizvodnje koja se na taj način utvrđuje je manja od društveno
poželjne.
Neefikasnost monopola - pošto monopolista naplaćuje cenu koja je veća od marginalnog troška,
dobro mu ne kupuju svi kupci koji mu pripisuju vrednost veću od troška. Dakle, količina koju proizvodi i
prodaje monopol, nalazi se ispod društveno efikasnog nivoa.
Krajnji rezultat je neefikasan ishod – obim proizvodnje niži od društveno poželjnog i cena iznad
marginalnog troška, što isključuje sa tržišta kupce koji su spremni da plate dobro po ceni koja je iznad
marginalnih troškova.

Površina trougla između krive tražnje, to jest spremnosti kupaca da plate i krive marginalnog
troška monopoliste pri monopolskom obimu proizvodnje predstavlja čist gubitak to jest izgubljeni
ukupni višak koji nastaje usled monopolskog utvrđivanja cene. Na taj način monopolista stiče
monopolski profit.
 Monopolsko preduzeće ostvaruje veći profit zahvaljujući svojoj tržišnoj moći. Na osovu
ekonomske analize monopola profit sam po sebi ne predstavlja nužno problem za društvo. Blagostanje
na monopolskom tržištu podrazumeva blagostanje i proizvođača i potrošača. Monopolski profit NE
predstavlja društveni problem.
Problemi na monopolskim tržištima nastaju zato što preduzeće proizvodi i prodaje količinu
autputa koja je ispod nivoa pri kome se maksimizira ukupni višak. Ova neefikasnost je povezana sa
visokom cenom koju određuje monopol - kad preduzeće podigne cenu iznad marginalnog troška,
potrošači kupuju manje jedinica (ali profit zarađen od onih jedinica koje se i dalje prodaju ne predstavlja
problem). Problem proističe iz neefikasno niske količine autputa.

39. Monopol - Javna politika prema monopolima

Za razliku od konkurentnih tržišta, monopoli n euspevaju da efikasno alociraju resurse. Monopoli

proizvode manje od pruštveno poželjne količine autputa i shodno tome, naplaćuju cene koje su veće od
marginalnog troška. Kreatori politike u vladi mogu na problem monopola da reaguju na jedan od četiri
načina: 1. Pokušajem da monopolizovane grane učini konkurentnijim.
2. Regulisanjem ponašanja monopola.
3. Pretvaranjem nekih privatnih monopolskih preduzeća u javna preduzeća.
4. Ne čineći ništa.

Povećanje konkurencije antimonopolskim zakonima

Antimonopolski zakoni predstavljaju skup pravila usmerenih ka smanjenju monopolske moći
(npr. Šermanov zakon iz 1890 ili Klejtonov iz 1914). Antimonopolski zakoni predstavljaju sveobuhvatnu
povelju o ekonomskoj slobodi čiji je cilj očuvanje slobodne i nesputane konkurencije kao pravila u
trgovini.
Šermanov antimonopolski zakon - Kongres usvojio da bi smanjio tržišnu moć velikih i moćnih ''trust-
ova'' za koje se u to vreme smatralo da dominiraju ekonomijom.
Klejtonov zakon - osnažio je moć države i omogućio privatne tužbe.
Antimonopolski zakoni omogućavaju državi da na različite načine unapređuje konkurenciju:
1. Oni dozvoljavaju državi da spreči spajanje preduzeća.
2. Oni omogućavaju državi da rascepka kompanije.
3. Oni sprečavaju kompanije da svojim aktivnostima tržište učine manje konkurentnim.

Antimonopolski zakoni imaju i torškove i koristi. Ponekad se kompanije spoje ne da bi smanjile

konkurenciju, nego da kroz efikasniju zajedničku proizvodnju smanje svoje troškove. Koristi koje nastaju
od pripajanja nazivamo sinergija.

Regulacija
Drugi način kojim država može da reši problem monopola je regulisanje ponašanja monopolista.
To rešenje je uobičajeno kod prirodnih monopola - npr vodovod i elektrodistribucija. Oni ne smeju da
naplaćuju po ceni koju žele, već njihove cene regulišu vladine agencije. Cena bi trebalo da bude jednaka
marginalnom trošku monopoliste. Ako je cena jednaka marginalnom trošku, potrošači će kupovati onu
količinu autputa monopoliste maksimizira ukupni višak, a alokacija resursa će biti efikasna.
Postoje dva problema kod određivanja cene:
1. Prirodni monopoli po definiciji imaju opadajući prosečnni ukupni trošak - a kad prosečni ukupni trošak
opada, marginalni trošak je manji od prosečnog ukupnog troška.
- Moguća rešenja - Prvi način je da država subvencioniše monopolistu, a tako nastali gubici se
svaljuju na poreske obveznike. Drugo moguće rešenje je da država dopusti preduzeću da naplaćuje cenu
koja je iznad marginalnog troška i jednaka prosečnom ukupnom trošku. U tom slučaju monopolista
zarađuje pozitivan ekonomski profit, ali i proizvodi čist gubitak (neefikasan obim proizvodnje).

2. Drugi problem sa određivanjem cene jednage marginalnom trošku kao regulacijskom sistemu je to što
na taj način monopolisti ne daje podsticaj da smanji troškove, jer manji torškovi znače veći profit. ALi,
ako monopolisti kome se pripisuje to ponašanje zna da će regulatori smanjiti cene kadgod troškovi
opadnu, one neće imati nikakve koristi od smanjenja troškova.

Javno vlasništvo
Ovo je treća politika koju država može da koristi da reši problem monopola. Umesto da reguliše
ponašanje monopola kojim rukovodi privatno preduzeće, država može sama da upravlja monopolom.
Često loše rešenje jer birokrate nemaju motiv da snize troškove proizvodnje jer se oni prebacuju na
poreske obveznike. Štaviše oni će povećati troškove proizvodnje kroz preterano zapošljavanje što
birokratama na vlasti obezbeđuje glasačku mašinu. Država ne mora ništa da učini ukoliko je tržišni
neuspeh mali u odnosu na nesavršenosti javnih politika.

40. Oligopol (model nesavršene konkurencije) - Oligopol i karteli

Nesavršena konkurencija se odnosi na one tržišne strukture koje se nalaze između savršene
konkurencije i čistog monopola. Nesavršena konkurencija podrazumeva grane u kojima preduzeća imaju
konkurente, ali ta konkurencija nije tako velika da bi se za preduzeće moglo reći da uzima cenu kao datu.
Tipovi nesavršeno
konkurentnih tržišta:
1. Oligopol - Postoji samo nekoliko prodavaca koji nude slične ili identične proizvode.
2. Monopolistička konkurencija - mnogo preduzeća prodaje proizcode koji su slični, ali ne i identični

Pošto na oligopolskom tržištu postoji samo mala grupa prodavaca, ključna karakteristika oligopola jeste
tenzija između saradnje i sopstvenih interesa. Grupa oligopolista u najboljem je položaju kada
međusobno sarađuje i ponaša se kao monopolista - kada proizvodi malu količinu autputa i
naplaćuje cenu koja je veća od marginalnog troška.

Karakteristike oligopola:
1. Samo nekoliko prodavaca, koji nude sličan ili identičan proizvod.
2. Posledica malog broja prodavaca je da svaka akcija bilo kog prodavca pojedinačno može imati
značajan uticaj na profite ostalih prodavaca. Odnosno oligopolisti su medjuzavisni na način na koji nisu
firme na tržištu savršene konkurencije.
3. Zbog malog broja prodavaca, na oligoplolističkom tržištu uvek postoji tenzija izmedju odluke o
saradnji i odluke sledjenja sopstvenog interesa.
Najbolja strategija je saradjivati, čime se oligopolisti ponašaju kao monopolista koji nudi male količine
proizvoda po ceni koja je iznad marginalnih troškova.
Duopol je oligopol od smao dva člana. Duopoj je ujedno najprostiji oblik oligopola.
Primer sa duopolom:
- Dva prodavca vode – Đorđe i Đurđa
- Odlučuju o količini vode koju nude
- Marginalni trošak jednak nuli.
Pretpostavima da je marginalni trošak upumpavanja i dopremanja dodatne jedinice voda ne tržiše nula.

Cena i količina ponude:

Cena vode na savršeno konkurentnom tržištu biće
svedena do nivoa gde su marginalni troškovi jednaki
nuli:
P=MC= 0 din
Q= 120l
- Cena i ponudjena količina kod monopola je na nivou
gde je ukupni profit maksimiziran
P= 60 din
Q= 60l

Cena i ponudjena količina

Društveno efikasna količina vode je 120 litara - tržište savršene konkurencije.
Monopolista proizvodi samo 60 litara. Potrebe porošača bi ostale nezadovoljene, dok je cena iznad
marginalnih troškova.
Koji će izbor napraviti duopolisti?
1. Duopolista može da prihvati monopolski ishod:
- Udruživanje - Međusobni dogovor između preduzeća na tržištu o količini koju će proizvoditi i
ceni koju će naplaćivati. Đorđe i Đurđa će se dogovoriti oko količine vode koju će proizvoditi i cene koju
će za nju naplaćivati.
- Kartel - Grupa preduzeća koja zajednički nastupa. Iako bi oligopolisti u većini slučajeva želeli da
formiraju kartele i na taj način zarade monopolistički profit to ponekad nije moguće zahvaljujući
akcijama države - antimonopolski zakoni, kao sastavni deo ekonomske politike države, zabranjuju
eksplicitno dogovaranje oligopolista. I ne samo to. Kartel je lakše formirati nego održavati. U okviru
kartela se odvijaju stalne borbe oko toga kako podeliti profit.
2. Kako će se ponašati duopolisti u slučaju da se nisu dogovorili?
- Ponašanje svakog od njih pojedinačno će zavisiti od njihove pretpostavke o ponašanju onog
drugog. Ukoliko deluju nezavisno jedan od drugog ponudjene količine će biti iznad monopolističkih, dok
će cena biti ispod monopolističke. Takodje će pojedinačni i zajednički profiti biti ispod monopolističkog.
Mada logika ličnog interesa povećava autput duopola iznad monopolskog nivoa, ona ne podstiče
duopoliste da dostignu konkurentnu alokaciju. Ukoliko bi i jedan i drugi proizvodili po 40l, cena po litri bi
padala, i oni bi zarađivali po 1600 din, a sa povećanjem količine vode, njihov profit bi padao - kad bi
proizvodli po 50l, njihova tarada bi bila 1350 dinara. Tako da im se više isplati da ostanu na manjoj
količini vode, umesto da povećaju količinu, a smanje cenu.
Kada bi proizvodili po 40l vode, što deluje kao neka vrsta ravnoteže, taj ishod se zove Nešova
ravnoteža. Nešova ravnoteža je situacija u kojoj ekonomski akteri koji međusobno deluju jedan na
drugog samostalno biraju najbolju strategiju u sklaudu sa strategijama koje su izabrali drugi.
41. Oligopol (model nesavršene konkurencije) - Nešov ekvilibrijum i oligopol nasuprot monopolu i
savršenoj konkurenciji

Nešova ravnoteža je situacija u kojoj ekonomski akteri koji međusobno deluju jedan na drugog
samostalno biraju najbolju strategiju u sklaudu sa strategijama koje su izabrali drugi. Pod uslovom da
Đorđe proizvodi 40l vode, najbolja strategija za Đurđu je da i ona proizvede 40l. Kad dosegnu Nešovu
ravnotežu, nijedan nema podsticaj da dodnese drugačiju odluku.
Ovaj primer ilustruje tenziju između saradnje i ličnog interesa. Oligopolisti bi bili u boljem
položaju ako bi sarađivali i postigli monopolski ishod. Ali pošto oni slede lični interes, ne postižu
monopolski ishod i ne maksimiziraju zajednički profit. Oni su u iskušenju da povećaju proizvodnju i
zahvate veći deo tržišta - a kad povećavaju proizvodnju, cene padaju.
Kad preduzeća u oligopolu pojedinačno biraju proizvodnju koja maksimizira profit, proizvode
količine aututa koja je veća od nivoa proizvodnje u uslovima monopola, a manja od nivoa proizvodnje u
uslovima konkurencije. Oligopolska cena manja je od monopolske, a veća o konkurentne cene (koja je
jednaka marginalnom trošku).

42. Oligopol (model nesavršene konkurencije) - Zatvorenikova dilema

Da bismo analizirali ekonomiku saradnje, potrebno je da naučimo nešto o teoriji igre.

Teorija igre se bavi proučavanjem ponašanjem ljudi u strateškim situacijama (situacija u kojoj svaka
osoba, kada donosi odluke o svojim postupcima, mora da uzme u obzir reakciju drugih na takav
postupak). Broj oligopolskih preduzeća je mali i svako preduzeće mora da postupa strateški. Profit
svakog preduzeća zavisi ne samo od količine koju ono proizvodi, već i od količine koju proizvode druga
preduzeća, tako da olikopolsko preduzeće donosi odluku o proizvodnji, ono treba da uzme u obzit uticaj
svoje odluke na proizvodnju svih ostalih preduzeća.
Naročito važna igra se zove Zatvorenikova dilema. Ova igra pokazuje kako je teško ostvariti
saradnju. Zatvorenikova dilema je priča o dva prestupnika koje je uhvatila policija. Policija sadrži
dovoljno dokaza da Boni i Klajda za lakši prekršaj nošenja oružja i tako bi oboje proveli godinu dana u
zatvoru. Policija sumnja da su oni i oplajčkali banku ali nemaju dokaze, tako da im postavljaju pitanje -
preti vam godinu dana zatvora, ali ako priznate da ste opljačkali banku, daćemo vam imunitet i bićete
slobodni, a vaš partner dobija 20 godina zatvora. A ako i partner prizna zločin, oboje dobijate po 8
godina zatvora.
Dominantna strategija- Boni priznaje pljačku, za nju je to dobra opcija, jer ako Klajd ne prizna,
ona je slobodna. Ako Klajd prizna, a ona ne, ićiće u zatvor na 20 godina. A ako oboje priznaju, onda
dobija 8 umesto 20. Klajd se nalazi pred istim izborom, i oboje provode 8 godina u zatvoru, a mogli su po
jednu, da nisu sledili sopstveni interes.

Oligopol kao zatvorenikova dilema

Lični interes oligopolu otežava postizanje kooperativnog ishoda sa niskom proizvodnjom, visokim
cenama i monopolskim profitima. Preduzeća koja vode računa o budućim profitima radije će sarađivati u
ponovljenoj igri nego što će u jednoj jedinoj igri varati zarad jednostrukog dobitka.
43. Oligopol (model nesavršene konkurencije) - Javna politika prema oligopolima

Saradnja među oligopolskim preduzećima nije poželjna sa stanovišta društva u celini, jer
rezultitra premalom proizvodnjom i previsokim cenama. Da bi se alokacija resursa približila društvenom
optimumu, kreatori politike treba da pokušaju da preduzeća u oligopolu navedu na međusobnu
konkurenciju, a ne na sadanju.
Politika kojomm se destimuliše saradnja može se sprovoditi kroz opšte zakonodavstvo.
Antimonopolski zakoni smatraju ograničenje trgovine i monopolizovanje tržišta nezakonitim
aktivnostima. Šermanovim antimonopolskim zakonom iz 1890. godine - nezakonitim se smatraju svi
ugovor, udruženja u vidu trusta ili u nekom drugom obliku ili zavere u cilju ograničenja trgovine ili
komerijalnih aktivnosti između nekoliko država. Ovim zakonom su međusobni sporazumi oligopolista
prestali da se budu ugovori koji se ne smeju izvršiti i počeli da se tretiraju kao zločinačka zavera.
Klejtonovim zakonom iz 1914. su ojačani antimonopolski zakoni i prema njemu, ako neko lice može da
dokaže da je oštećeno nezakonitim sporazumom kojim se ograničava trgovina, to lice može da pokrene
sudski postupak i trostruko povrati načinjenu štetu.
Antimonopolski zakoni ponekad ne dozvoljavaju onu poslovnu praksu koja ima potencijalno
pozitivne efekte:
1. Dogovor o ceni preprodaje
- Dešava se kada ponuđači (kao npr. veletrgovci) zahtevaju od prodavaca na malo da naplaćuju
određenu cenu
2. Dampinške cene
- Predstavljaju pokušaj velikog preduzeća da snizi cene svojih proizvoda kako bi potisnuo
konkurente sa tržišta
3. Vezivanje (vezana trgovina)
- Kada preduzeće nudi dva ili više proizvoda zajedno po jednoj ceni, pre nego odvojeno

44. Monopolistička konkurencija (model nesavršene konkurencije) - Kratkoročna i dugoročna

ravnoteža

Monopolistička konkurencija opisuje tržište sa sledećim osobinama:

1. Mnogo prodavaca - Postoji mnogo predzeća koja se bore za istu grupu kupaca
2. Diferencijacija proizvoda - Svako preduzeće proizvodi proizvod koji se bar malo razlikuje od proizvoda
ostalih preduzeća
3. Slobodan ulazak - Preduzeća bez ograničenja mogu da uđu na tržište ili izađu sa njega. Broj preduzeća
na tržištu se prilagođava sve dok profit ne bude jednak nuli.

Mnogo je tržišta sa ovim karakteritikama - tržište knjiga, filmova, pc igrica, restorana...

Monopolistička konkurencija je tržišna struktura koja se nalazi između ekstremnih slučajeva
konkurencije i monopola. U uslovima monopolističke konkurencije postoji mnogo prodavaca od kojih je
svaki mali u odnosu na tržište. Monopolistički konkurentno tržište odstupa od savršeno konkurentnog
ideala, pošto svaki prodavac nudi drugačiji proizvod.
 Monopolističko konkurentno preduzeće u kratkom roku- Kratkoročni ekonomski profiti
podstiču nova preduzeća da uđu na tržište, što:
1. Povećava broj ponuđenih proizvoda.
2. Smanjuje tražnju za proizvodima preduzeća koja su već na tržištu.
3. Kriva tražnje postojećih preduzeća se pomera ulevo.
4. Tražnja za proizvodima postojećih preduzeća opada i njihov profit se smanjuje.
5. Prilagođavanje se završava kada pozitivan ekonomski profit preraste u nulti ekonomski profit (P=PUT).
Kratkoročni ekonomski gubici podstiču preduzeća da izađu sa tržišta; što:
1. Smanjuje broj ponuđenih proizvoda.
2. Povećava tražnju za proizvodima preostalih preduzeća.
3. Pomera krivu tražnje preostalih preduzeća udesno.
4. Povećava profit preostalih preduzeća.
5. Prilagođavanje se završava kada negativan ekonomski profit preraste u nulti ekonomski profit
(P=PUT).

Ravnoteža na dugi rok - Preduzeća će ulaziti i izlaziti sve dok ne ostvaruju tačno nulti ekonomski profit.
Dve karakteristike
1. Kao i na monopolskom tržištu, cena je veća od marginalnog troška.
-Maksimiziranje profita zahteva da marginalni prihod bude jednak marginalnom trošku.
- Kriva tražnje je nagnuta nadole i čini da marginalni prihod bude manji od cene – da bi prodao
dodatnu jedinicu
proizvoda mora da snizi cenu po kojoj prodaje i preostale jedinice proizvoda.
2. Kao i na konkurentnom tržištu, cena je jednaka prosečnom ukupnom trošku.
- Slobodan ulazak i izlazak svode ekonomski profit na nulu.
Za razliku od monopolističke konkurencije, monopol prodaje proizvod bez bliskig supstituta što mu
omogućava da prisvaja pozitivan ekonomski profit u dugom roku. Zbog slobodnog ulaza I izlaza na
tržIšte, ekonomski profit na monopolističkom tržištu se u dugom roku izjednačava sa nulom.

45. Monopolistička konkurencija (model nesavršene konkurencije) - Monopolistička konkurencija

nasuprot savršenoj konkurenciji, monopolistička konkurencija i blagostanje društva i reklamiranje

Postoje dve razlike između monopolističke i savršene konkurencije koje vredi napomenuti –
višak kapaciteta i marža.
Višak kapaciteta - Slobodan ulazak ima za rezultat da konkurentna preduzeća proizvode u tački
gde je prosečan ukupan trošak minimiziran, što predstavlja efikasan obim autputa za preduzeće. U
uslovima monopolističke konkurencije postoji višak kapaciteta u dugom roku. U monopolističkoj
konkurenciji, autput je manji od efikasanog obima autputa u uslovima savršene konkurencije.
Marža preko marginalnog troška - Kako je marža preko marginalnog troška konzistentna sa
slobodnim ulaskom i izlaskom sa tržišta:
- Kod konkurentnog preduzeća, cena je jednaka marginalnom trošku.
- Kod preduzeća monopolističke konkurencije uslov nulta ekonomskog profita obezbeđuje da je cena
jednaka prosečnom ukupnom trošku. Taj uslov ne garantuje da je cena jednaka marginalnom trošku.
- Kod monopolistički konkurentnog preduzeća, cena je veća od marginalnog troška. Cena i PUT se
izjednačavaju u opadajućem delu krive PUT gde je PUT iznad marginalnog troška.
- Pošto je cena veća od marginalnog troška, dodatna prodata jedinica po važećoj ceni znači i veći profit
za monopolistički konkurentno preduzeće.
Monopolistička konkurencija nema sve poželjne karakteristike kao savršena konkurencija. U
monopolističkoj konkurenciji postoji uobičajeni čisti gubitak od monopolskog određivanja cene koja je
veća od marginalnog (graničnog) troška.
Međutim, administrativno opterećenje regulisanja cena svih preduzeća koja proizvode diferencirane
proizvode može da bude preterano.
Još jedan način na koji monopolistička konkurencija može da bude društveno neefikasna jeste da
broj preduzeća na tržištu ne bude ,,idealan”. To jest, da postoji previše ili premalo preduzeća koja ulaze
na tržište. Eksternalije koje prate ulazak preduzeća na tržište:
1. Pozitivne eksternalija raznovrsnosti proizvoda
- Pošto potrošači uvođenjem novog proizvoda stiču jedan deo potrošačevog viška, ulazak novog
preduzeća izaziva pozitivan eksterni efekat po potrošače.
2. Negativna eksternalija krađe posla
- Pošto ostala preduzeća zbog ulaska novog konkurenta gube kupce i profit, ulazak novog
preduzeća izaziva negativan eksterni efekat po postojeća preduzeća.

Reklamiranje - prirodna karakteristika monopolističke konkurencije. Preduzeća koja prodaju

diferencirane proizvode i naplaćuju cene koje su veće od marginalnog toška imaju podsticaj da
reklamom privuku što više ljudi da kupe baš njihov proizvod. Preduzeća koja prodaju visoko
diferencirana potrošačka dobra, po pravilu troše između 10 i 20 posto svojih prihoda na reklamiranje.
Preduzeća koja prodaju proizvode koji nisu visoko diferencirani troše skromna sredstva na reklamu.
Preduzeća na tržištu savršene konkurencije prodaju homogene proizvode i ne ulažu u reklamu.
U celini posmatrano, izdaci za reklamiranje obuhvataju oko 2 posto ukupnih prihoda, odnosno oko 200
milijardi dolara godišnje u SAD.
Kritičari reklamiranja smatraju da se preduzeća reklamiraju kako bi manipulisala ukusima ljudi.
Ne obaveštavaju o ceni i kvalitetu proizvoda Oni takođe smatraju da reklamiranje smanjuje konkurenciju
isticanjem da su razlike među proizvodima veće nego što zaista jesu. Povećavanjem svesti o
diferenciranosti proizvoda i podsticanjem lojalnosti odrđenoj marki reklamiranje čini da ljudi manje
brinu o razlikama u ceni sličnih dobara.
Zagovornici reklamiranja smatraju da reklama informišu kupce o cenama i postojanju novih
proizvoda. Oni takođe smatraju da reklamiranje povećava konkurenciju nudeći veću raznovrsnost
proizvoda i cena.
Reklamiranje omogućava kupcima da se potpunije informišu o svim preduzećima na tržištu na
osnovu čega kupci mogu lakše da iskoriste razlike u cenama.
Spremnost preduzeća da potroši veliki iznos novca na reklamiranje može biti signal potrošačima
o kvalitetu proizvoda koji se nudi. Ako je proizvođač spreman da uloži mnogo novca u reklamiranje svog
proizvoda, razmišlja potrošač, onda mora da je proizvod kvalitetan. Iz ovoga proističe da je jedino važna
činjenica da je proizvođač spreman da investira u reklamu. Sam sadržaj reklame nije toliko bitan. Jeftino
reklamiranje nije u stanju da pošalje ovakvu poruku potrošačima jer potrošači znaju da će se onda
reklamirati i dobri i osrednji prodavci. Zbog toga se često u reklamama pojavljuju poznata lica – to je
signal da je reklama skupa.
46. Eksternalije, javna dobra i zajednički resursi - Negativne i pozitivne eksternalije i privatna rešenja
problema eksternalija

Eksternalije su nenadoknađeni (ili nekompen-zovani) uticaji postupaka neke osobe na dobrobit

nekoga sa strane. Eksternalije dovode do neefikasnosti tržišta, pa tržišta ne uspevaju da maksimiziraju
ukupan višak.
Eksternalije nastaju kada se neka osoba bavi aktivnošću koja utiče na dobrobit nekoga sa strane,
a pri tom niti plaća, niti dobija neku naknadu povodom tog efekta.
Negativna eksternalija - efekat na posmatrača sa strane je nepovoljan. Negativna eksternalija dovodi do
toga da tržište proizvodi veću količinu proizvoda nego što je društveno poželjno.
- Gasovi iz automobila – urušava zdravlje ljudi. Vlada pokušava da reši ovaj problem uvođenjem
standarda
emisije gasova za automobile i uvođenjem akciza na benzin.
- Pušenje cigareta – zabrana pušenja, edukacija i akcize na cigarete
- Lajanje pasa (preglasni ljubimci) – pravila kućnog reda i mira
- Buka koju stvaraju komšije – pravila kućnog reda i mira
Pozitivna eksternalija - efekat na posmatrača je koristan. Pozitivna eksternalija dovodi do toga da tržište
proizvodi manju količinu proizvoda nego što je društveno poželjno.
- Vakcinacija – sprečava se epidemija bolesti i visoki troškovi saniranja epidemije – edukacija,
obavezno
vakcinisanje
- Restauriranje istorijske zgrade – privlače turiste i podižu estetski užitak – sufinansiranje
restauracije
zgrada, poreske olakšice za stanare koji restauriraju, zakoni o zaštiti spomenika.
- Istraživanje novih tehnologija – od novih saznanja imaju koristi širi slojevi društva – vlada
finansira naučna
istraživanja i dodeljuje patente pronalazačima.
- Vlada reaguje kako bi zaštitila društveni interes

Primer - tržište aluminijuma

- Količina koja se proizvodi i troši pri tržišnoj ravnoteži, efikasna je u smislu da maksimizira zbir
proizvođačevog i potrošačevog viška.
- U proizvodnji i potrošnji aluminijuma potrošači i proizvođači vode računa samo o svojim interesima, ali
ne i o interesu društva.
- U tržišnoj ravnoteži se maksimizira proizvođačev i potrošačev višak. Tržište alocira resurse tako da
maksimizira ukupnu vrednost za potrošače koji kupuju i koriste aluminijum umanjenu za ukupne
troškove proizvođača koji proizvodi i prodaje aluminijum.
-Ako fabrike aluminijuma emituju štetne gasove (negativna eksternalija) tada je trošak proizvodnje
aluminijuma koji snosi društvo veći od troška koji snosi proizvođač.
- Za svaku jedinicu proizvedenog aluminijuma, društveni trošak uključuje individualne troškove
proizvođača uvećane za trošak svih onih na koje zagađenost negativno utiče.

Presek krive tražnje i krive društvenih troškova određuje optimalni nivo autputa.
- Društveno optimalni nivo autputa je manji od ravnotežne količine.
- Planer ne proizvodi više od tog nivoa jer je društveni trošak proizvodnje dodatnog aluminijuma veći od
vrednosti koju mu pripisuju potrošači.
- U tržišnoj ravnoteži vrednost koju aluminijumu pripisuje marginalni potrošač manja je od društvenog
troška njegove proizvodnje.
- Smanjenjem proizvodnje i potrošnje aluminijuma ispod nivoa tržišne ravnoteže povećava se ukupno
tržišno blagostanje.
- Internalizovanje eksternalija
uključuje promenu podsticaja da bi
ljudi vodili računa o eksternim
efektima svojih postupaka.
- Postizanje društveno optimalnog
autputa
- Država može da internalizuje
eksternalije oporezivanjem
proizvođača čime se kriva ponude
pomera naviše za iznos poreza.
- Internalizovanje eksternalija
podstiče kupce i prodavce na tržištu
da vode računa o eksternim
efektima svojih postupaka.

Kada neka eksternalija donosi koristi trećoj strani, govorimo o pozitivnim eksternalijama -
društvena vrednost dobra prevazilazi individualnu vrednost. Prelivanje tehnologije je jedna vrsta
pozitivnih eksternalija. Nastaje kada neka inovacija ili projekt jednog preduzeća ne donosi korist samo
tom preduzeću, već postaje deo tehnološkog znanja celog društva i koristi celom društvu (kompjuter).
Primer pozitivne eksternalije je obrazovanje. Bolja kvalifikaciona struktura društva ima za
posledicu uređenu državu od koje koristi imaju njeni građani. Kod pozitivnih eksternalija povećavaju se
koristi jer je korist za društvo veća od koristi koju pripisuju pojedinci (kriva tražnje ide udesno).

Presek krive ponude i krive društvene

vrednosti određuje optimalni nivo autputa.
- Optimalni nivo autputa je viši od
ravnotežne količine.
- Tržište proizvodi manju količinu od
društveno poželjne.
- Društvena vrednost dobra prevazilazi
individualnu (privatnu) vrednost.

- Internalizovanje eksternalija: Subvencije

 - Koriste se kao primarni metod u pokušaju internalizovanja pozitivnih eksternalija (obrnut
efekat u odnosu
na poreze)
- Industrijska politika
- Državna intervencija u ekonomiji koja ima za cilj unapređenje industrija sa naprednom
tehnologijom
- Zakon o patentima je deo tehnološke politike koji uz zaštitu patenta, pojedincu (ili preduzeću)
daje pravo
svojine nad njegovim pronalaskom
- Zato se kaže da patent internalizuje eksternalije
47. Eksternalije, javna dobra i zajednički resursi - Privatna rešenja problema eksternalija

- Etički kodeksi ili društvene sankcije (nije lepo bacati đubre na ulici)
- Dobrotvorne ustanove (zaštita životne sredine), mnoge osnovane zbog eksternalija.
- Integracije različitih vrsta preduzeća – voće i pčele – pčele pomažu oprašivanje cvetova voća, dok se
pčele hrane nektarom cveća voća. Izbegava se problem premalo voća, premalo pčela.
- Sklapanje ugovora između zainteresovanih strana kako bi se unapred odredio broj stabala i broj pčela i
udeo voćara i udeo pčelara u ostvarenim prihodima. Na taj način se izbegava problem premalo voća,
premalo pčela.

Kauzova teorema - rezultat Kauzove teoreme kaže da privatno tržište može biti uspešno u
rešavanju problema eksternalija. Prema Kauzovoj teoremi, ako su privatne strane u stanju da bez
toškova pregovaraju o alokaciji resursa, onda će individualno tržište uvrek rešiti problem eksternalija i
efikasno alocirati resurse.
Transakcioni troškovi - Troškovi koje stranke snose u procesu dogovaranja i sprovođenja
dogovora u delo.

Primer -
- Mika ima psa koji laje. Žika ne može a spava. Pretpostavljamo da Mika može da drži psa koji laje da da
ne dodje u sukob sa zakonom.
-Računaju se troškovi i koristi. Ako je korist koju Mika ima od držanja psa (čuva mu kuću), veća od
troškova koje podnosi Žika zbog nedostatka sna i posledičnog psihološkog uznemirenja onda je tržišni
ishod koji je efikasan da Mika zadrži psa i da Žika trpi. I obrnuto.
- Prema Kouzovoj teoremi, tržište će samo dostići ovaj efikasan tržišni ishod. Pretpostavimo da Mika ima
koristi od psa u vrednosti od 500, dok su Žikini troškovi 800. Žika može da ponudi Miki 600 da se otarasi
psa. Mika će to prihvatiti. Obe strane su u boljem položaju nego ranije, postignut je efikasan ishod.
- Moguće je i da su Mikine koristi od držanja psa jednake 1000 dok je Žika spreman da plati do 800. U
tom slučaju dogovora nema, i Mika zadržava psa. Uz date troškove i korist i ovo je efikasan ishod.
- Pozicija se dramatično menja kada država stane na stranu Žike jer lajanje psa predstavlja ometanje
javnog reda i mira. U tom slučaju Mika može da ponudi Žiki novčanu nadoknadu da zadrži psa. Ovaj
ishod je takođe tržišno efikasan ukoliko korist koju od psa ima Mika veća od troška koji zbog lajanja snosi
Žika. Tada bi Mika i Žika postigli dogovor da Mika zadrži psa. Cena koju Mika mora da plati je 800 i više.
Početna pozicija zavisi od toga da li Mika ima pravo na psa koji laje ili Žika ima pravo na mir i tišinu.
- Ponekad privatna rešenja nisu moguća zato što su transakcioni troškovi suviše visoki. Tad mislimo da
Mika i Žika ne pričaju istim jezikom pa ime je potreban prevodioc ili, što je realno, zbog međusobnog
nepoverenja da li će se pridržavati postignutog dogovora moraju da angažuju advokate. Ako su troškovi
prevodioca ili advokata iznad koristi rešavanja problema sa lajanjem, problem će ostati nerešen.

Još je teže postići dogovor kada je broj zainteresovanih strana veliki. U tom slučaju su troškovi
koordinacije i usaglašavanja ogromni. Fabrika zagađuje lokalno jezero što šteti stanovnicima grada.
Koordinacija stanovnika je možda nemoguća. U tom slučaju, kada individualno pregovaranje nije
efikasno, efikasnije je da država brani interese stanovništva – javna politika prema eksternalijama.
48. Eksternalije, javna dobra i zajednički resursi - Javna politika prema eksternalijama

Nekada individualna rešenja eksternalija nisu moguća i efikasnije je da država brani interese
stanovništva - npr fabrika koja zagađuje lokalno jezero što šteti stanovnicima grada, a koordinacija
stanovnika je možda nemoguća.
- Kada su neke eksternalije toliko značajne, a privatno rešenje nije postignuto vlada može da reši
problem na jedan od dva načina:
1. Komandno-kontrolnim merama. Obično se pojave u obliku regulacije:
- Zabranjuju određene oblike ponašanja (ograničavanje nivoa zagađenja okruženja na godišnjem
nivou, npr., po
fabrici u industriji čekika, do 300 tona otpada godišnje).
- Zahtevaju određene oblike ponašanja (usvajanje novih, čistijih tehnologija).
Primeri:
- Zahtev da svi studenti budu vakcinisani.
- Propisi o nivoima emisije zagađenja koje utvrđuje vladina agencija za zaštitu životne sredine.
2. Tržišnim merama.
- Vlada koristi poreze i subvencije da uskladi privatne podsticaje i društvenu efikasnost –
internalizovanje
eksternalija.
- Porezi kojima se koriguju efekti negativnih eksternalija zovu se Piguovi porezi

Primer regulacije nasuprot Piguovim porezima

- Ukoliko AZŽS (agencija za zaštitu životne sredine) odluči da smanji količinu zagađenja koje dolazi iz
određene fabrike ona ima dve mogućnosti:
1. Regulacija: da naredi fabrici da smanji zagađenje u određenom obimu (do 300 tona otpada
godišnje po fabrici). Regulacija određuje nivo zagađenja, dok porez vlasnicima fabrike nudi ekonomski
podsticaj da smanje zagađenost.
2. Piguov porez: da nametne fabrici porez po svakoj jedinici zagađenja (50.000$ po toni otpada).
Što je veći porez, to je veće smanjenje zagađenosti. Ako je porez dovoljno visok, fabrika će se zatvoriti i
svesti svoje zagađenje životne sredine na nulu. Piguov porez određuje cenu za pravo na zagađenje.
Alocira zagađenje onim fabrikama čiji su troškovi smanjenja zagađenja najviši.

Piguovi porezi su efikasniji. U slučaju regulacije, preduzeća nemaju motiv da smanje zagađenje
na nivo ispod 300 tona godišnje. Sa druge strane, porezi stimulišu fabrike da usvoje čistije tehnologije,
jer čistija tehnologija smanjuje iznos poreza koji fabrika mora da plati.

Dozvole za zagađenje kojima se može trgovati

dopuštaju dobrovoljni transfer prava na zagađenje sa
jednog na drugo preduzeće. Tržište za ove dozvole ima
mogućnost da se razvije. Preduzeće koje može da smanji
zagađenje uz niske troškove možda će radije prodati
svoju dozvolu preduzeću koje samo uz visoke troškove
može da smanji zagađenje.

Grafički gledano, ponuda zagađenja je kod

Piguovog poreza savršeno elastična jer preduzeće može
da zagađuje koliko želi ukoliko plati unapred određenu cenu po jedinici otpada. Kriva tražnje određuje
tražnju za zagađenjem. U preseku je određena količina
zagađenja (jer je cena već data).
Kod dozvola za zagađenjem kriva ponude je
savršeno neelastična jer je nivo dozvoljenog zagađenja
unapred određen i ne može se menjati. Položaj krive
tražnje u preseku sa krivom ponude određuje cenu
zagađenja (jer je količina već data).
Dozvole za zagađenje su povoljnije kada državi
nije poznata tražnja za zagađenjem pa nije u stanju da
odredi visinu poreza. Ovako, na aukciji može da ponudi
dozvole za zagađenje i ta cena će pokazati prikladan
nivo Piguovog poreza.

Postoje mišljenja da čist vazduh i voda nemaju cenu i da se ne može dozvoliti njihovo
zagađivanje. U ekonomiji važi princip ustupka (trade-off). Pokušaj da se u potpunosti eliminiše zagađenje
unazadilo bi tehnologije. Sa druge strane naprednija društva imaju naprednije tehnologije koje u manjoj
meri zagađuju životnu sredinu, i obrnuto.

49. Eksternalije, javna dobra i zajednički resursi - Javna dobra i problem besplatne vožnje

Kada razmišljamo o različitim dobrima u ekonomiji, korisno je da ih grupišemo na osnovu dve

karakteristike:
1. Da li je nekom određenom dobru svojstvena isključivost?
- Isključivost se odnosi na svojstvo dobra po kojem jedna osoba može da bude sprečena da
koristi to dobro.
2. Da li je nekom određenom dobru svojstven rivalitet?
- Rivalitet se odnosi na svojstvo dobra po kojem njegovo korišćenje od strane jedne osobe
smanjuje
korišćenje tog dobra od strane drugih ljudi.

Četiri vrste dobara u odnosu na ove dve

karakteristike:
1. Privatna dobra - rivalitet + isključivost
2. Javna dobra - ni rivalitet, ni isključivost
3. Zajednički resursi - rivalitet, ali ne isključivost
4. Prirodni monopoli - isključivost, ali ne rivalitet

Javna dobra - Ovo dobro nema isključivost, jer je npr nemoguće nekoga sprečiti da gleda
vatromet, a nema ni svojstvo rivaliteta, jer to što neko gleda vatromet, ne smanjuje zadovoljstvo nekog
drugog.
 Problem besplatne vožnje - kada pojedina osoba stiče korist od nekog dobra, ali izbegava da ga
plati. Ljudi u gradu su uložili pare za vatromet za 4. jul, ali su shvatili da ne mogu nikoga da nateraju da
kupi kartu, jer i bez nje može da gleda vatormet. Pošto ljudi ne mogu biti isključeni iz sticanja koristi od
javnog dobra, pojedinci mogu da izbegnu plaćanje jer očekuju da drugi plate upotrebu takvog dobra.
Problem besplatne vožnje sprečava privatna tržišta da nude javna dobra.
Načini rešavanja problema besplatne vožnje:
- Vlada može odlučiti da obezbedi javno dobro ako ukupne koristi prevazilaze troškove snabdevanja.
- Vlada može da svima popravi položaj ako obezbedi javno dobro, a plati ga iz poreskog prihoda.

Važna javna dobra:

- Nacionalna odbrana – kada je zemlja odbranjena od agresora nije moguće bilo kome zabraniti da uživa
korsti od te odbrane. Isto tako, kada neko uživa koristi od nacionalne odbrane, on ne smanjuje korist bilo
koga drugog
- Fundamentalna istraživanja – odnosi se na bazična naučna istraživanja, na primer neka nova teorijska
dostignuća koja povećavaju fond ljudskog znanja – u pitanju je opšte znanje koje je besplatno i dostupno
svima. Ne odnosi se na konkretna, tehnološka znanja koja se patentiraju (npr. pronalazak nove vrste
akumulatora). U tom slučaju je znanje zaštićeno i od njega ima koristi u najvećoj meri pronalazač. Vlada
na različite načine stimuliše fundamentalna naučna istraživanja – tako što ih finansira ili subvencioniše.
Npr. ulaganje u svemirsku tehnologiju povećava ukupno znanje društva.
- Borba protiv siromaštva – socijalna pomoć za siromašne, obezbeđivanje hrane (narodne kuhinje),
krova nad glavom... Borba protiv siromaštva je javno dobro. Nijedan pojedinac nije u stanju da ovaj
problem reši sam jer je problem suviše veliki. Individualni prilozi u dobrotvorne svrhe nisu u stanju da
reše problem. Ljudi koji ne daju novac u dobrotvorne svrhe mogu da se besplatno voze na talasu
velikodušnosti drugih. Oporezivanje bogatijih u cilju pomaganja siromašnih je opravdano. Siromašnima
je bolje, dok bogatiji žive u društvu sa manje siromaštva.

50. Eksternalije, javna dobra i zajednički resursi - Zajednički resursi i tragedija zajedničkog poseda

Zajednički resursi, kao ni javna dobra, nemaju svojstvo isključivosti: oni su svima koji žele da ih
koriste dostupni – besplatno.
Zajednički resursi imaju svojstvo rivaliteta pošto korišćenje zajedničkog resursa od strane jedne
osobe smanjuje sposobnost druge osobe da ga koristi. Novi je problem: kada se dobro obezbedi,
kreatori javne politike treba da vode računa u kojoj se meri ono koristi.

Tragedija zajedničkog poseda je parabola koja ilustruje zašto se zajednički resursi koriste više nego što
je poželjno sa stanovišta društva u celini.
Zemljište u okolini srednjevekovnog grada je zajednički posed. Problem ne postoji kada je
zemljišta u izobilju i za svako stado postoji mesto za ispašu – što znači da nema rivaliteta. Kako vreme
prolazi, broj stanovnika pa samim tim i ovaca raste, dok je zemljišta onoliko koliko ga je bilo i pre. Zemlja
se iscrpljuje i gubi moć obnavljanja – postaje neplodna. Pošto više nema trave, nema ni uzgajanja ovaca.
Uzrok tragedije? Eksternalije – kada se stado ovaca jedne porodice napasa, smanjuje se kvalitet zemlje
koja stoji na raspolaganju drugim porodicama.
Pošto pojedinci ne vode računa o ovoj eksternaliji kada odlučuju o broju ovaca koje će da drže,
rezultat je preveliki broj ovaca. Zbog zanemarivanja ove eksternalije, rezultat je prekomerno korišćenje
zajedničkih resursa. Vlada može da reši ovaj problem tako što će da smanji korišćenje zajedničkog
resursa uvođenjem poreza i propisa ili pretvaranjem zajedničkog resursa u privatno dobro.

Važni zajedniči resursi:

- Čist vazduh i voda – negativna eksternalija koja se ublažava regulacijom ili uvođenjem Piguovih poreza.
Čist vazduh i čista voda su zajednički resursi koji se uništavaju prekomernim zagađenjem jer individualni
donosioci odluka prilikom odlučivanja ne vode računa o interesima šire zajednice.
- Zakrčeni putevi – ako na putu nema gužve nema ni rivaliteta – onda je u pitanju javno dobro. Ako je put
zakrčen onda se javlja rivalitet i negativna eksternalija. Auto više na putu povećava gužvu i povećava se
utrošak vremena i mogućnost saobraćane nezgode. U tom slučaju je put zajednički resurs. Problem
saobraćajnih gužvi može da se reši uvođenjem putarina, što predstavlja Piguov porez na negativnu
eksternaliju. Ili se putarina može naplaćivati samo tokom saobraćajnog špica, ili se tokom špica može
naplaćivati veća putarina. Cilj je da se vozači stimulišu da izbegavaju vožnju tokom špica. Ili povećati
akcize na benzin. Negativna strana je što se na taj način destimuliše vožnja i na putevima koji nisu
zakrčeni.
- Ribe, kitovi i druge divlje životinje – imaju komercijalnu vrednost i svako može da ih lovi. Svaki
pojedinac nema podsticaja da vodi računa o održavanju vrste. Prekomeran ulov ribe i kitova može da
uništi komercijalno vrednu morsku populaciju. Teško rešiv problem jer je okean prevelili i teško ga je
kontrolisati. Da bi se bilo koja mera donela i sprovela u delo potrebna je međunarodna saradnja. Veliki
broj zemalja ima izlaz na more što čini da je koordinacija u delovanju veoma otežana.
- Moguće je izdavati dozvole za lov i ribolov
- Ograničiti lov i ribolov sezonski
- Obaveza da se mladi naraštaji puštaju.
- Ograničenje broja životinja koje se smeju ubiti.
- Sve ove mere smanjuju korišćenje zajedničkog resursa i pomažu očuvanju životinjske
populacije.