Надежда Петровић

Надежда се у Београд враћа у бурно време српске историје и постаје политички активна.
Покушава да организује културну јавности, и уз велику помоћ Бранислава Нушића оснива
„Коло српских сестара“. Када 1912.године почињу Балкански ратови она је одређена од стране
Санитета за ратну зону при Врховној команди за војничку службу. Њен предани рад у пољским
болницама и њена пожртвованост остаће као нарочита светла успомена на Балканске ратове.
После овога теме њених слика били су пре свега Призрен, Везиров мост, Скопље, Косово поље.

Објаву рата 1914.године затекла је у Италији. На сопствени захтев регрутована је за болничарку

и није пристала на предлог врховне команде да буде члан Црвеног крста у Швајцарској. После
победе на Церу и Колубари одлази у Ваљево. У јеку борби, она је била болничарка у Ваљевској
болници где је владала епидемија пегавог тифуса. Као болничарка инфективне војне болнице,
добила је пегави тифус. Последњим атомима снаге сликала је шаторе ваљевске болнице, све
док заразна болест није и њу оборила. После седам дана боловања умире 3. априла
1915.године.

Прва резервна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:

„Са изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо поред толиких жртава које су пале
против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну,
ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница женске
гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно
радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак
и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће“.