Сандра Стевановић, IV9

Писмени задатак из српског језика рађен на матурском испиту у јунском испитном

року, 5. јуна 2020. године
Бог нам не шаље очај да би нас убио, већ да би нови живот у нама пробудио (И.
Андрић)
Нема тог човјека чији је живот савршен. Свако од нас се током живота сусретне
макар са једним животним изазовом. У различитим животним периодима их различито
поимамо, а од њихове сложености зависи колики ће траг на нас оставити.
Свакако да животне потешкоће постају сложеније како сазријевамо, јер наша
свијест кроз одрастање и сазријевање постаје далеко сложенија од оне с каквом се
родимо. Наиме, свијест дјетета се у многоме разликује од свијести одраслог човјека
или пак свијести старца.
У дјетињству често нисмо ни у стању да у потпуности разумијемо неку
потешкоћу с којом се сусреће, најчешће, породица. Дијете живи у садашњости. Нема
страх од будућности, не стрепи. Лако се прилагоди свакој ситуацији и несхватајући
често њену сложеност. Дјетету је највећа брига хоће ли за своје понашање бити
награђено или кажњено. Чак и трауматсих искустава из овог периода живота најчешће
постајемо свјесни тек касније у животу.
Адолесценција са собом носи низ промјена у сваком сегменту личности, како
физичком, тако и психичком. То је период прилагођавања и прихватања себе,
преузимање одговорности за сопствене поступке. Промјене у овом периоду се, по
својој размјери, могу поредити једино са оним у првој години живота. Осим што смо у
адолесценцији свјесни да нам се оне догађају. У овом периоду формира се лични
идентитет, преиспитује сопствена улога у свијету, постајемо нарочито подложни
утицају средине, те је овај период нарочито деликатан за наш развој. Главне бриге овог
дијела живота су честе размирице с родитељима, вршњацима, љубавни проблеми и
одабир професије. Криза идентитета која се догађа у овом периоду често у огромним
размјерама утиче на даљи ток живота. Жеља за прихватањем, мањак самопоуздања,
злостављање и чести породични проблеми могу одвести у болести зависности,
деликвенцију и многе друге друштвено неприхватљиве моделе понашања.
Одрасли период са собом носи најсложеније ситуације и проблеме. Као да се
тестира у коликој смо се мјери припремили за живот, ако је уопште могуће потпуно се
припремити за њега. Колико год да се трудио, човјек никада неће бити потпуно
спреман за све изазове који му слиједе. Оно што човјек најтеже преболи свакако је

1
 Сандра Стевановић, IV9
губитак. Губитак посла, здрвља, вољене особе, губитак слободе, сигурности, уточишта.
Колико год се трудили, никада се до краја не навикнемо на губитак. Посљедица
губитка је туга, разочарење, очај, а најтежа посљедица губитка је још један губитак –
губитак наде. Ако није у стању да прихвати гибитак и да се са њим суочи, човјек
најчешће игуби наду, а када се она игуби – ријетко се кад поново врати у живот.
Разлога за живот је све мање, а живот се претвара у сталну агонију и чекање смрти као
јединог спаса.
Међутим, постоји још један начин реаговања на губитак. Након периода
туговања, који је свакако неизбјежан, нарочито ако је губитак изненадан, не мора
увијек услиједити и губитак наде. Увијек постоји више избора. На нама је хоћемо ли се
након пораза дићи на ноге и бити јачи или остати беспомоћни на дну. Сваки губитак је
лекција коју нисмо савладали. Често је управо то покретач за још већи развој и успјех и
свакако да имамо много примјера успјешних и славних људи који су то постали
подстакнути тешким животним ситуацијама. Како бисмо другачије знали шта је срећа,
уколико нисмо прошли тугу? Често тек након губитка схватимо колико нисмо
цијенили то што смо имали. Умјесто кукања над сопственом судбином, можда би
требало покушати савладати ту лекцију из захвалности. Зато треба цијенити оно што
имамо прије него га изгубимо, а и живот ћемо на крају изгубити. Треба га цијенити.