Akademija umetnosti Novi Sad

Đure Jakšića br.7

Novi Sad

Seminarski rad
Predmet: metodika nastave muzičkih instrumenata

TREMA

Student: Jovanovic Radmila Profesor: Imre Lakatoš

Novi Sad
Jun 2019. godine
 TREMA
Šta je trema ?

Trema je nešto što najviše plaši sve muzičare, glumce, sportiste i sve
ostale koji moraju da svoja znanja prezentuju pred publikom. “Samo da se
ne obrukam”, “Samo da ne pogrešim negde”, “Da li će sve proći po
planu ?”, “Kako će publika reagovati na moj nastup?” samo su neke od
mnogih “teških” misli koje prolaze kroz glavu neposredno pred nastup.

Svako ko je nekada bio na sceni zna šta je trema i kakve pogubne posledice
sa sobom zna da nosi. Protiv nje se može i treba boriti, bez obzira na to da li
ćemo nekada odličiti da se profesionalno bavimo nekim vidom scenske
umetnosti. Mislim da se o tome u obrazovanju nedovoljno govori.

Trema ili strah od nastupa je anksioznost, strah ili uporna fobija, koja se
javlja kod pojedinca kada za zadatak imamo nastup pred publikom, čak i
kada je on uslovan, na primer, kada nastupamo pred kamerom. Ističe se i
povezanost vaspitnih stilova roditelja, poput roditelja koji su prema detetu
bili hladni i zanemarujući, ili pak preterano posvećeni i zaštićujući.
Preterano podsticanje takmičarskog duha, kao i ubeđivanje deteta da je
jedino uspeh merilo da ono vredi kao osoba, mogu takođe biti odgovorni za
strah od javnog nastupa

U nekim slučajevima trema je deo šireg kompleksa socijalnih fobija,

no takođe mnogi je proživljavaju bez većih problema. Veoma često se može
javiti mnogo ranije, prilikom samog iščekivanja nastupa, pri samoj pomisli
na isti, a manifestuje se razno: poigravanje i lupanje srca, podrhtavanje ruku
i nogu, znojenje ruku, dijareja, mučnina, facijalni nervni tikovi, sušenje
usta i t.d.
Trema se sreće kod ljudi svih profila, od onih koji prvi put nastupaju do ljudi
koji su na sceni čitav život. Doživljavaju je glumci, muzičari, igrači,
komičari, govornici, političari, ali i „obični“ ljudi prilikom polaganja ispita
na fakultetu, ili razgovora za posao. Dakle, od nje nisu pošteđeni ni odrasli,
veoma iskusni ljudi. Možda zvuči paradoksalno, ali kad smo mlađi –
otporniji smo i imamo bolje, neposrednije, fleksibilnije i efektivnije
mehanizme odbrane. Dakle, ako je za neku utehu, kad se na ranom uzrastu
„uhvatimo u koštac“ s ovim problemom, ranije i brže ćemo se opremiti za
borbu u sličnim situacijama, koje će nam život doneti.

Osoba koja se plaši javnog nastupa suočava se sa preteranom

tremom. Za razliku od normalne, umerene treme koja je motivišuća i
pomaže pojedincu da bude pribran, obazriv i usmerene pažnje, u osnovi
straha od javnog nastupa je parališuća trema. Reč je o preteranoj tremi koja
remeti koncentraciju i preusmerava pažnju sa zadatka (onoga što treba da se
izvede, kaže ili uradi pred publikom) na unutrašnje stanje pojedinca koji ima
tremu. Znači umesto da se fokusira na izvođenje zadatka osoba je
preokupirana negativnim mislima, intenzivnim negativnim osećanjima
(straha ili stida), neprijatnim telesnim senzacijama (drhtanjem, crvenilom
itd.) i maštanjem o mogućem nepovoljnom ishodu. Ljudi koji imaju izražen
strah od javnog nastupa još pre nego što izađu pred publiku, počinju da
maštaju i vizualizuju neuspeh, kako prave greške, kako su rekli nešto što
nisu hteli ili nisu rekli ono što su hteli, zamišljaju kako gube dah, drhte, kako
publika negativno reaguje na njihovo izlaganje itd. Kod nekih ljudi ova
samozastrašujuća maštanja mogu ići tako daleko da zamišljaju kako će ih
publika (ili neka njima važna osoba) prezreti, kritikovati i ismevati, što
osoba smatra užasnim i nepodnošljivim iskustvom.

Destruktivne misli

Unutar kognitivnog sistema se javljaju teškoće u mišljenju kao što je

nemogućnost da se setimo nekih važnih stvari, zbunjenost, teškoća da se
skoncentrišemo na temu o kojoj govorimo, ili muziku koju sviramo,
nemogućnost da se nađu adekvatne reči, ili pokreti. Sa druge strane, prisutno
je izrazito usmeravanje pažnje na sebe, naročito na vidljive telesne reakcije i
simptome anksioznosti i na sopstvene greške. Moguće je
razlikovati nekoliko bazičnih strahova koji se u ovim situacijama javljaju
kod osoba koje imaju fobiju od javnog nastupa:

• Strah od toga što su svi pogledi uprti u njih.

• Strah da se neće ponašati na način koji je primeren situaciji (da će

grešiti u izlaganju, da će doživeti blokadu misli).

• Strah da će im se javiti simptomi anksioznosti kao što su crvenilo,

znojenje, drhtanje glasa, koji će biti očigledni svima i koji će ometati
nastup.

• Strah od toga da će biti kritikovani i negativno vrednovani; da će

biti doživljeni kao anksiozni, nekompetentni, čudni, neinteresantni, ili
čak dosadni ili glupi.

• Strah da će negativna kritika biti pogubna po njih na taj način što

će biti odbačeni od drugih.

Strah od javnog izražavanja češće povezan sa težnjom da se zadovolje

propisane socijalne norme nego sa ličnim perfekcionizmom osobe.

Prethodno navedeni strahovi se manifestuju kroz čitavu seriju učestalih, na

sebe usmerenih negativnih reakcija koje sprečavaju osobu da se usmeri na
zadatak koji ima pred sobom. Tipični primeri ovakvih misli su: “Drugima će
biti smešno ono o čemu govorim“, „Nikoga neće interesovati ono što imam
da kažem.“, „Drhte mi ruke, to je loš znak.“, „Izblamiraću se.“.

– Trebalo je to bolje da navežbaš. – jedno je od najčešćih objašnjenja naših

profesora kad dođe do kiksa na sceni. Oni svakako jesu u pravu. Kod
scenskih umetnosti i psiho-motornih veština ponavljanje kroz vežbanje je
preduslov za pravilno funkcionisanje. Dakle, neki tehnički problem mora da
pređe u automatizam, telo mora da nauči, da bismo dopustili umu da se
bavi drugim složenijim zadacima. To naravno, nije cela priča. Pravilnim
vežbanjem ćemo svakako izgraditi svoje samopoštovanje i uliti sebi snagu i
veru u svoje sposobnosti. Međutim, iz čitavog niza psiholoških razloga
samopoštovanje može biti poljuljano. Na ovom mestu je najbitnija podrška.
Kako za opšti proces učenja, ona je bitna i u savlađivanju veština. Da se
razumemo, za pravilan napredak u savlađivanju veština, pored izgrađivanja
radnih navika i discipline, veoma je bitan balans između kritike i pohvale.
Prevaga na bilo koju stranu neće doneti najbolje rezultate. S tim u vezi, za
nas profesore veoma je bitna pravilna procena učenikovih sposobnosti u
datom momentu. Precenjivanje i potcenjivanje sposobnosti takođe može
dovesti do pada samopouzdanja. Sve ovo se odnosi, kako nas nas profesore,
tako i na roditelje, koji su naša desna ruka. Mnoge psihološke studije su
pokazale da su deca, koja su od samog početka prilikom odabira profesije i
dalje kroz učenje imala nesumnjivu roditeljsku podršku, pokazala
neuporedivo bolje rezultate od dece, koja nisu bila te sreće. Roditelj, koji
izkazuje sumnje i nepoštovanje u odabir profesije („jer od muzike nema
leba“), roditelj koji glumi drugog profesora pa sam precenjuje, potcenjuje,
kudi i hvali, i sve druge slične situacije sabotiraju radni proces i neminovno
dovode do pada samopuzdanja kod deteta. Sigurna sam da smo se svi sa
ovim već susretali.

Nažalost, protiv treme nema jednog, zajedničkog leka za sve. Svi smo
drugačijih psiholoških konstitucija, drugačije reagujemo na iste probleme i
na svakom od nas je da pronađe lične sisteme odbrane, kroz zajednički rad,
intenzivno razmišljanje i introspekciju. Međutim, postoje neka opšta mesta,
na koje treba obratiti pažnju, saveti koji su mnogima pomogli, a o kojima će
dalje u tekstu biti reči.

Kada nastaje strah od javnog nastupa?

Ovaj strah može da se javi iznenada nakon nekog stresnog ili ponižavajućeg
iskustva javnog predstavljanja, iako je uobičajenije da se razvija tiho i da
postane uočljiv tek pri kraju detinjstva ili u periodu adolescencije. U studiji
koju su objavili Štajn, Voker i Ferde navodi se da se kod 90% osoba koje su
učestvovale u istraživanju ovaj strah javio pre dvadesete godine života.
Drugi istraživači, Hofman, Elers i Rot, navode da se strah od javnog nastupa
javlja u proseku u trinaestoj godini života.

Adolescencija je kritičan period u kome mlada osoba ima potrebu da se

oseti prihvaćenom od grupe kojoj pripada, svojih vršnjaka, i u kome treba da
pronađe svoje mesto i ulogu u socijalnom sistemu koji je drugačiji od
porodičnog. U periodu detinjstva dete se suočavalo sa zahtevima nove
sredine kao što su školski ambijent i izazovima prilagođavanja i stvaranja
prijateljskih veza sa drugom decom, međutim, u periodu adolescencije ono
će se suočiti sa još složenijim zahtevima. Adolescent će, zahvaljujući višem
stupnju kognitivnog razvoja, postati svesniji toga da postoji određeno
neslaganje između slike o sebi i toga kako ga drugi opažaju. Adolescenti koji
imaju manje kapaciteta za prevladavanje ovih stresnih situacija će iz tog
razloga biti anksiozniji i ispoljavaće reakcije izbegavanja u socijalnim
situacijama.

Ovaj strah se često iz adolescencije prenosi u odraslo doba i počinje da

predstavlja hroničan problem. Fobija od javnog nastupa u nekim slučajevima
može da se javi prvi put u odraslom dobu, i to najčešće kod osoba koje
nikada ranije nisu imale potrebe da istupaju javno, pa im ova situacija
predstavlja potpuno nov i nepoznat izazov, koji je samim tim i zastrašujuć.

Šta potpomaže stvaranje i održavanje straha?

Ima mnogo faktora koji mogu da podstaknu i da utiču na održavanje

straha od javnog nastupa. Jedan od njih je negativno iskustvo iz prošlosti;
ako je osoba već imala u svom iskustvu neuspeh u javnom izražavanju to će
svakako povećati verovatnoću da će se svaki sledeći put osećati zastrašeno
pred neki javni nastup. Naravno, ovo ni u kom slučaju nije pravilo i nikako
neće važiti za sve ljude. Da li će neko svoje razočaranje prvim javnim
nastupima pretvoriti u strah od svakog sledećeg zavisiće od velikog broja
faktora; same ličnosti, učestalosti negativnih iskustava, nivoa stresa, kako
aktuelnog, tako i onog u momentu dešavanja negativnog iskustva.

Drugi važan faktor jesu iskustva drugih. Trema koja je uobičajena i kod
ljudi koji inače nemaju strah od javnog istupanja kod osoba sa nižim nivoom
samopouzdanja može da bude pojačana slušanjem negativnih iskustava
drugih i identifikovanjem sa njima.

Sledeći bitan faktor predstavlja nedostatak iskustva u nastupanju pred

publikom. Ovaj nedostatak iskustva je uglavnom posledica neadekvatne
edukacije, nedostatka adekvatnog profesora koji će te naučiti da ovladaš
isntrumentom ili jednostavno nedostatka prilika za nastupe.

Da li trema utiče na zdravlje?

Zbog izraženih fizičkih manifestacija postavlja se pitanje da li trema može

naneti štetu zdravlju? Reakcije straha odlikuje pojačano lučenje adrenalina,
koje je posledica procene našeg mozga da je neka situacija opasna. Uloga
adrenalina je da našem telu, a pre svega mišićima, obezbedi energiju za
reakciju „bori se ili beži“.

Kod osoba sa odgovarajućom osetljivošću autonomnog nervnog sistema

povećana proizvodnja adrenalina javlja se samo kada se nađu u realnoj,
neposredno opasnoj situaciji. Imajući u vidu da javni nastup nije neposredno
i realno opasna tj. ugrožavajuća situacija, ne bi trebalo da bude praćen
povišenim adrenalinom, već samo višim stepenom uzbuđenosti, tako da ne
narušava zdravlje organizma.

Ipak, kada se strah oseti, može se shvatiti kao indikator toga da smo situaciju
javnog nastupa procenili kao opasnu. Ono što je u osnovi ovakvog doživljaja
je psihološke prirode, poput iracionalnog mišljenja, nedostatka
samopouzdanja u kombinaciji sa pređašnjim negativnim iskustvima u
sličnim situacijama. U ovom slučaju, doživljavanja straha tokom javnih
nastupa mogu da dovedu do razvoja psihosomatskih poremećaja.
Kako prevazići tremu?

Odustanite od zahteva da uvek i po svaku cenu morate ostaviti dobar

utisak i fascinirati publiku – Da li vam je zaista neophodno da fascinirate
publiku iako to stvarno i istinski želite? Da li je to samo poželjno ili nužno?
Dok god ste ubeđeni da morate da ostavite dobar utisak, privučete nečiju
pažnju, nekog fascinirate ili pridobijete nečije divljenje, bićete preplašeni.
Zašto? Pa zato što vi sasvim realistično procenjujete da se može desiti da u
tome neuspete iz nekog razloga. Ili ne uspevate u tome baš uvek. Znači, ako
s jedne strane mislite da morateostaviti dobar utisak i biti sjajni u izvedbi a s
druge strane procenjujete da je moguće da u tome ne uspete iz nekog
razloga, bićete anksiozni, preplašeni i imaćete preteranu tremu. Razlog za
vaš stah leži u vašem apsolutističkom zahtevu da morate uspeti. Ako ne
dobijete aplauz i divljenje za koje mislite da zaslužujete da li morate
očajavati i sebe kinjiti? Naravno da ne. S toga, pretvorite vaš zahtev u želju,
preferenciju: Želim da ostavim dobar utisak (želim da im se svidim, da
budem dobar i sl.) ali to nije nužno (nije katastrofa, nije lični poraz).
Pronađite bar pet argumenata koji govore u prilog tome da nije nužno (iako
je poželjno) da ostavite dobar utisak i da se dopadnete auditorijumu.
Razmislite o tome i stavite te argumente na papir.

Nema razloga da sumnjate u svoju kometentnost samo na osnovu

jednog ili nekoliko neuspeha – ako imate preteranu tremu tokom nastupa to
ne znači da ste nekompetentni u oblasti kojom se bavite i koju prezentujete.
Ali bez obzira koliko ste plašite, svako je dobro da prvo provežbate dobro
ono što ćete prezentovati. Možete napraviti kod kuće malu generalnu probu
vašeg izlaganja. Dovedite nekoliko vaših prijatelja ili ukućana. Objasnite im
da vežbate za javni nastup i da vam je potrebna publika.

Dr. Vladimir Mišić - psiholog i psihoterapeut

Odustanite od „čitanja misli“ drugih ljudi

Obično u toku izlaganja osobe mogu pojačati svoju tremu tako što
pokušavaju da „čitaju misli“ drugih. Pa tako mogu pogrešno zaključiti da
npr. određena osoba misli da to što ona priča nema smisla, da nije dovoljno
ubedljiva i sl. Nemojte se baviti time šta vi mislite da drugi ljudi misle jer je
u većini slučajeva to pogrešno i „obojeno“ vašim strahom a nije vam ni
korisno jer će vas odvući od onoga što sami želite da kažete.

Kako treba disati?

Ima puno tehnika disanja koje mogu biti korisne za smanjivanje treme.
Uglavnom se insistira na tome da budemo fokusirani na sopstveno disanje,
da se udiše na nos, a izdiše na usta. Prilikom udisaja treba polako, lagano i
duboko udisati vazduh, (brojeći u sebi 4 sekunde za ceo udisaj). Važno je da
se vazduhom prvo napuni donji deo pluća (uz izbacivanje abdomena
napolje), pa zatim srednji i finalno gornji deo pluća. Vazduh neko vreme (4-
5 sekundi) treba zadržati, a potom polako (u tajanju od bar 5 sekundi), kao
da gasimo sveću polako izdahnuti. Dobro je da kako izdišemo, svesno
pokušavamo da iz sebe izbacimo tenziju, tremu i strah. Nakon ove prve
runde, treba napraviti malu pauzi, a zatim ponoviti udisaje još nekoliko puta.

Mr. Sanja Marjanović - dipl.psiholog

Česti nastupi – veoma je korisno što češće se izlagati tom „izvoru straha“,
jer ćemo tako najbolje i najbrže izgraditi svoje mehanizme odbrane, to jest,
svoj način razmišljanja, koji nam koristi da izađemo na kraj s tremom.
Dakle, iskoristie svaku priliku za interni, javni čas, koncerte.

Svaki nastup je nova prilika – lično sam se uverio, kako jedno negativno
scensko iskustvo može da poljulja i poremeti, jer ostaje u sećanju. Jedanput
u životu mi se u srednjoj školi dogodio memorijski kiks, potpune blokade,
međutim zahvalan sam na tom iskustvu, jer sam detaljnom analizom
celokupnog procesa, od učenja dela i vežbanja, do načina razmišljanja,
otkrio gde sam pogrešio i nikad posle nisam imao sličan problem. Svaki
nastup je nova prilika da se popravimo i budemo bolji. Dakle, ako se nešto
negativno desilo na sceni, to nikako ne znači da će se desiti opet. Zbog toga
je vrlo bitno da se svi nastupi analiziraju. To se može izvesti u okviru klase,
gde će se posle nastupa okupiti svi učenici sa profesorom i zajedno
analizirati svačiji nastup. Takav način saradnje će biti od koristi i profesoru,
a i učenicima, jer će imati priliku da možda i na tuđim greškama uče. Uvek
postoji razlog zašto je došlo do nekog „kuršlusa“, i mora se otkriti zašto, a
nikako ne, pustiti da se stvari same razreše. Rekao bih da je razgovor posle
nastupa neophodan, čak i kada je sve prošlo u najboljem redu.

Prof. Marko Bogdanović

O TREMI

Intervju sa:

dr Tijanom Mirovićem (psihologom, individualnim i

porodičnim psihoterapeutom)

1. Trema se katkada koristi i kao izgovor za neznanje. Često se na

času ili ispitu može čuti: „Blokirao mi se mozak, imam tremu“.
Kako već na prvi pogled ustanoviti da li je pred nama tremaroš ili
simulator?
Ima ljudi koji simuliraju tremu kako bi imali izgovor za neznanje. S druge
strane ima i ljudi koji kriju tremu i ponašaju se po principu „nije mi ništa“.
To su dve ekstrema u kojima nije lako prepoznati tremu i odvojite je od
simuliranja. Najčešće ipak, to nije problem jer se trema prepoznaje i po
fizičkim i fiziološkim simptomima koji se teško mogu sakriti ili simulirati
(npr. crvenilo u licu, preznojavanje ruku, drhtanje glasa i sl.). Pored ovih
simptoma, tremu „odaju“ i specifični tipovi grešaka u odgovaranju i
izvođenju, koje iskusnijim profesorima omogućavaju da naprave jasnu
razliku između straha i neznanja.

Kod ljudi koji su došli spremni ali ne mogu da pokažu svoj maksimum zbog
treme, ti tragovi znanja su vidljivi i prepoznatljivi, kao što je prepoznatljiv i
način na koji ih trema ometa (barataju informacijama, ali deluju
nesigurnije, prave greške koje su posledica zbunjenosti, slabije povezuju
činjenice, otežano sklapaju rečenice i sl.). Kod sviranja, greške izazvane
tremom obično podrazumevaju: memorijske greške kojih ranije nije bilo,
sviranje bez daha, preterano jako sviranje, nepoštovanje pauzi i sl.
Ukoliko, profesor nije siguran da li su sve ove stvari znak treme ili
neznanja, može to proveriti otklanjanjem određenih faktora koji po pravilu
doprinose tremi odnosno promeniti način ili okolnosti ispitivanja (dati
mogućnost pismenog odgovaranja, smanjiti broj prisutnih ljudi i sl.).

2. Postoje li rođeni tremaroši ili neke strahove od kojih nam

klecaju kolena stičemo tokom života?
Postoje ljudi koji imaju osetljiviji simpatički nervni sistem i čiji
temperament odlikuje veća osetljivost i nesigurnost. Ipak, da bi došlo do
toga da trema postane problem, obično je potrebno delovanje još nekih
faktora (preterane kritike, lošeg iskustva, odsustva resursa koji umanjuju
stres i sl.)

3. Da li je kod nekih ljudi adrenalin i u normalnim okolnostima

povišen? Kako oni reaguju u situacijama povišene treme? Koliko
je to opasno za njihov organizam, zdravlje?
Ukoliko su ljudi zdravi (nemaju tumore i sl.), adrenalin im u normalnim
okolnostima nije povišen. Do pojačanog lučenja adrenalina dolazi tek
ukoliko se nađu u situaciji koja izaziva određenu dozu pobuđenosti
organizma (pa u tom smislu nije „normalna“). Kod ljudi čija je osetljivost
autonomnog nervnog sistema adekvatna, do značajnog povećanja lučenja
adrenalina doći će samo ukoliko se nađu u neposrednoj opasnosti. Tada,
dolazi do aktiviranja simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema i do
pokretanja niza reakcija čija je funkcija da nas pripreme za beg ili borbu sa
opasnošću. Tako dolazi do ubrzanog lupanja srca, lučenja adrenalina u
krvotok, stezanja krvnih sudova u nogama i rukama, ubrzavanje disanja sl.
S obzirom da ne predstavlja realnu biološku opasnost, javni nastup ne bi
trebalo da izaziva ovakve reakcije, već samo određeni nivo pobuđenosti.
Ukoliko, osoba ima fiziološke simptome treme, to znači da nastup
procenjuje kao znatno opasniji nego što on to realno jeste. To se najčešće
dešava zato što deluju neki drugi ne-biološki faktori (iracionalno mišljenje,
pređašnje negativno iskustvo, nedostatak samopouzdanja i sl.). Kod
manjeg broja ljudi, ovaj intenzivniji strah može biti povezan i sa većom
biološkom osetljivošću autonomnog nervnog sistema. Ukoliko je to slučaj,
osoba će imati tendenciju i ka intenzivnijem i ka češćem (u smislu da će
reagovati na više situacija) emocionalnom reagovanju. Ukoliko ne nauči da
umiruje sopstveni organizam i sopstvene emocije, osoba će biti često u
stanju pojačanog stresa, što može dovesti do niza psihosomatskih
poremećaja.

4. Kako da tremu držimo pod kontrolom? Postoje li neke tehnike?

Ukoliko želimo da izbegnemo tremu, najvažnije je da se spremimo
odnosno da naučimo ili navežbamo tako da možemo biti sigurni u
sopstveno znanje. Ukoliko to ne učinimo, naša nesigurnost će se hraniti na
objektivnoj činjenici da nismo spremni. Ukoliko jesmo spremni, a trema se
pojavi, važno je podsetiti sebe na to, da mi to znamo i da nema razloga da
ispadne loše. Ukoliko se trema pojavi tokom nastupa, treba učiniti sve u
našoj moći da se njome što manje bavimo, jer je nemoguće istovremeno
biti i publika i dobar izvođač. Simptome treba odmah prevesti u uobičajeno
uzbuđenje, a misli fokusirati na ono što govorimo ili radimo. Čim se
fokusiramo na izvođenje, trema počinje da pada. Ukoliko je potrebno može
se uraditi i kratka vežba disanja. Dobro je skloniti fokus sa publike, bilo
tako što ćemo ga usmeriti na nekog bliskog i poznatog ko je u publici, bilo
tako što ćemo zamisliti da smo negde drugde ili da nastupamo pred nekim
drugim. Tokom nastupa, što manje mislimo o publici i što je manje ozbiljno
shvatamo to bolje. Zato neki i savetuju zamišljanje publike u donjem vešu
ili u nekim smešnim okolnostima. Humor često pobija strah. Ipak, priprema
za javni nastup ne sme da se ostavi za sam nastup ili za nekoliko minuta
pre njega. Ona ukoliko je prava, mora da uključuje i dugoročnu i
kratkoročnu i neposrednu pripremu. Dugoročna priprema podrazumeva rad
na prihvatanju sebi i u situacijama kada ne ide sve baš onako kao smo
zamislili, postavljanje ličnih ciljeva, jačanje samopouzdanja, emocionalne
kontrole i stabilnosti u stresu. Treba raditi na razvijanju „zdravog stava
prema nastupu“ i učenju kako da se trema iskoristi na najbolji mogući
način.
Prvi korak u tom procesu podrazumeva učenje kako trema nastaje i
jačanje uvida da trema nije nešto što nam se tek tako desi. Tačno je da svi
osećamo određeni nivo uzbuđenja prilikom javnog nastupa, ali samo
određeni ljudi tumače to uzbuđenje kao opasno, nepodnošljivo, užasno i sl.
Svima nam je važno da ostavimo što je moguće bolji utisak, ali samo neki
ljudi odu i korak dalje razmišljajući da će ukoliko ne ostave dobar utisak to
značiti da su glupi, nesposobni, da nisu za to i sl. Svi želimo što bolju
ocenu i što bolji nastup, ali samo deo ljudi misli da će loš nastup imati
neke katastrofalne i nepopravljive posledice. Dakle, pošto je destruktivnost
treme povezana sa načinom na koji mislimo, najvažnija tehnika
podrazumeva prepoznavanje i menjanje sopstvenih iracionalnih i štetnih
misli u vezi sa nastupom odnosno tremom. Pored tih tehnika, koristi se i
niz iskustvenih tehnika, poput imaginacije koja pomažu osobi da oseti kako
se oseća kada misli na zdrav, a kako kada misli na iracionalan način. Pored
toga imaginacija se koristi i kao vid mentalne pripreme za nastup. Možemo
je koristiti za zamišljanje izvođenja, predviđanje potencijalnih
problematičnih situacija i osmišljavanje načina na koje će se one prevazići.
Uz ova dva tipa tehnika možemo koristiti i vežbe disanja, vežbe relaksacije,
razne tehnike usmerene na promenu ponašanja i sl.

5. Verujem da različita životna razdoblja donose i različite vrste

trema. Koje su karakteristične za ranu mladost, koja za
tinejdžersko doba, za zrele godine…?
Mislim da se tu ne radi o različitim vrstama treme, već o različitoj vrsti
situacija koje okidaju tremu. Deca najčešće uživaju u nastupima i nemaju
tremu sve dok ne čuju ili iz nekog lošeg iskustva ne zaključe da je javni
nastup nešto čega se treba bojati. Većina dece koja ima tremu, kaže da je
to zato što su im se smejali dok su nešto izlagali ili zato što su u nekom
trenutku osetili strah, pa sad strahuju od ponovne neprijatnosti. U
adolescenciji formiramo sopstveni identitet pa sebe često preispitujemo i
poredimo sa drugima. Ukoliko nemamo stabilnu sliku o sebi i dovoljno
samopouzdanja, često trenutne neuspehe vidimo kao dokaz da smo
neuspešni i nesposobni. Takođe, pošto nam je mišljenje drugih u tom
uzrastu jako važno, strahujemo od mogućnosti da im pokažemo nešto što
nije dobro ili neki deo sebe koji ne volimo. Mislimo da nas zbog toga neće
prihvatiti, a neprihvatanje doživljavamo kao strašno ili kao još jednu
potvrdu da „nismo ok“. Ovo sve posebno dolazi do izražaja u odnosu sa
suprotnim polom, jer je tu samopouzdanje često najmanje. Takođe, pošto
tokom adolescencije odlučujemo i šta ćemo dalje u profesionalnom smislu,
možemo razviti tremu i oko svih situacija u kojima se testira naša
uspešnost u željenoj oblasti. To je vidljivo u komentarima tipa: „nije to bilo
koji predmet, to je moja budućnost, ako ne dobijem 5 na tom testu, ne
treba time ni da se bavim“. U kasnijim fazama života, obično smo manje
fokusirani na to šta drugi ljudi misle, ali i dalje strahujemo od neuspeha na
poslovnom, ljubavnom ili seksualnom planu. Iako nam je uglavnom važnije
da mi budemo zadovoljni sobom, često imamo tremu i od mišljenja važnih
i bliskih ljudi poput šefa, partnera i sl.
6. Preporučuje li se, pred javni nastup, vežbanje pred ogledalom?
Da, to se smatra veoma dobrom tehnikom, posebno kod predavača,
muzičara, i drugih izvođača. Vežbajući pred ogledalom mi uviđamo kako
delujemo i dobijamo mogućnost da procenimo svaki pokret. Ukoliko naši
pokreti pokazuju da smo nesigurni, treba raditi na tome da se oni promene
i uvežbavati pred ogledalom, drugačiji, samopouzdaniji stav.

7. Šta je najgore što može da mu se dogodi? Padanje u nesvest?

Iako radim sa puno ljudi koji imaju tremu, nikada nisam ni čula ni videla da
je neko od treme pao u nesvest. Kada ljude pitate, šta je najgore što na
nastupu može da se desi, većinom kažu „da stanem i da ne umem da
nastavim – da se skroz blokiram“. Ipak, iako maltene svi strahuju od toga,
čak i blokade nisu nešto što se često dešava, pogotovu ne ako je neko
izašao spreman. Dakle, to što mi mislimo da može da se desi nešto
strašno,ne samo da se najčešće ne dešava, već nam je i užasno štetno.
Ponavljajući da se može desiti nešto loše, mi jačamo tremu, a jačanjem
treme, povećavamo mogućnost za grešku. Samim tim ono što smo
„prorekli“ može stvarno i da se desi, koliko god malo verovatno bilo!

8. Napravite gradaciju trema, a na osnovu istraživanja.

Kada se priča o tremi, uglavnom se priča o konstruktivnoj (pozitivnoj)
tremi i o destruktivnoj (ometajućoj) tremi. Istraživanja (Jerks-Dodsonov
zakon), pokazuju da se odnos uzbuđenja ili motivacije i uspeha može
prikazati krivom koja liči na obrnuto, latinično slovo u. To znači da do
jednog momenta važi pravilo da što je veći motiv i uzbuđenje, to je veći i
uspeh, jer ako nismo motivisani odnosno ukoliko smo ravnodušni prema
nastupu, on neće biti posebno uspešan. To je pozitivna trema. Ipak, u
jednoj kritičnoj tačci naše uzbuđenje postaje preterano (motiv prelazi u
pritisak)i uspeh počinje da opada. Tada govorimo o ometajućoj tremi.

9. Da li se može reći – jednom tremaroš uvek tremaroš, ili

određena vrsta treme, kako starimo, može da iščezne?
Ne može se reći, jer trema može vremenom i sa porastom iskustva da
iščezne. Takođe, trema spada u pojave koje sa uspešno leče, tako da
ukoliko neko potraži pomoć, sve su šanse da će je i dobiti.

10. Da li je, pred neke neizbežne i važne događaje za koje znamo

da će kod nas izazvati tremu, uputno popiti neke medikamente?
Činjenica je da značajan broj ljudi koji pati od treme uzima različite vrste
lekova, kao što su na primer betablokatori, anksiolitici ili antidepresivi. Svi
ti lekovi imaju niz propratnih efekata, koje mogu imati ozbiljne posledice i
po zdravlje i po kvalitet nastupa zbog koga se uzimaju. S obzirom na to i
na činjenicu da se trema veoma uspešno leči, ja bih uvek prvo preporučila
psihoterapiju ili druge metode kao što su meditacija, grupe samopomoći,
treninzi za povećanje kvaliteta javnih nastupa i slično. Jer, kao što kaže dr
Stefen Šid, šef kardiološke službe bolnice u Njujorku: „upotrebiti jedan
betablokator zato što neko traži da bude smiren pri držanju nekog govora,
ravno je upotrebi atomske bombe radi ubijanja jedne muve“.

UMETNICI GOVORE O TREMI I JAVNOM NASTUPU:

Steven Hough, poznati britanski pijanista, pokrenuo je

pitanje u 2011. godini da li je odlazak od korišćenja muzičke
partiture doprinio problemu.

Tom Eisner, violinista je istakao da mu je velika

pomoć u prevazilaženju straha od pozornice shvatila
da nije sam. Imajući to na umu, verovatno je utešno
za svakoga ko pokušava da se nosi sa zabrinutošću u
performansama da bi znao da postoje neke poznate
ličnosti iz prošlosti i sadašnjosti koje su se takođe
borile protiv istih borbi.
Vladimir Horovitz, talentovani pijanista je mogao da
zaspi publiku svojim sposobnostima, ali ga je na kraju
njegova trema dovela da se povuče iz nastupa 1953.
godine.
Šopen, koji je tokom tridesetogodišnjeg perioda od
svog prvog do poslednjeg koncerta, pojavio samo oko
40 puta pred javnom publikom. Nije voleo da svira
pred velikom publikom, imajući veliku prednost
prema manjim grupama i okruženju u salonu u kojem
je mogao da igra pred prijateljima u opuštenoj
atmosferi.

Leopold Godovski, poljsko-američki pijanista aktivan

krajem 19. i početkom 20. veka, bio je drugi koji je,
kao i Šopen, više volio da igra privatno. Uživao je u
sjajnoj koncertnoj karijeri, obilazeći razne lokacije
širom sveta, ali oni koji su ga poznavali priznali su da
njegov najbolji rad nikada nije izveden na sceni.

Steven Osborne, priznati pijanista koji je nastupao sa

Londonskom filharmonijom i snimio nekoliko albuma,
izjavio je za Daili Telegraph kako je doživio trešnju.
Odbijajući da uzima lekove, Osborne deli mišljenje
drugih muzičara da to može da skrati izvođača sa
strasti i emocija koje su potrebne da bi muzici dala
pravo značenje. On ide čak i dalje, sugerirajući da je
malo straha od pozornice zapravo dobra stvar, barem
ako se može držati pod kontrolom.Ali to je samo
problem za većinu ljudi: kontrolisanje. I ako je trema
izazvana posebno lošim iskustvom, postaje sve teže.

Renee Fleming, sopranistu koja je na vrhuncu svoje

karijere krajem devedesetih prošla sa pozornice
nakon što je odigrala glavnu ulogu u Donicetijevoj
Lucrezia Borgia u Milanu. Godinu dana nakon toga,
Fleming je izvestio o patnjama od ozbiljne
anksioznosti do predstave.

Violinista Thomas Gould, vođa Britten Sinfonije i

Orkestra Aurora, ima teoriju: is Izvođenje je gotovo
iskustvo slično drogi. Mislim da je to razlog zašto neki
solisti i drugi muzičari vode prilično visoko-oktanske
živote izvan svog muzičkog stvaralaštva: žele da to
ponovo stvore. Mogu imati ovisnosti o kockanju, ili
ovisnosti o alkoholu ili drogama. A najveća je
zavisnost od žena.U ovom slučaju, Guld ne pati od
treme, već od "zavisnosti od pozornice". On to
pripisuje samopouzdanju. Get U stvari, postajem
nervoznija kada igram fudbal jer nisam naročito
dobar u tome i uvek završavam sa ljudima koji su
mnogo bolji. Ali igranje violine je ono u čemu sam
dobar.

Julije Fischer, violiniskinja

"Ne postajem nervozna", kaže ona. "Pretpostavljam
da možete da uporedite performanse sa
novinarstvom - prvi put kada vidite svoj članak u
štampi je uzbudljivo, ali kada pišete članke svaki
drugi dan, prestanete da ih tražite čak iu novinama."

Kakvi god bili njegovi uzroci, trema je, ukratko,

potencijalno fatalna za karijere čak i najsposobnijih i
iskustava izvođača. Dobra vest je, međutim, da se u
mnogim slučajevima bar može upravljati -
Alekanderova tehnika, sistematsko opuštanje i droge
uključujući beta-blokatore ciljaju fizičke simptome
dok se psihoanaliza, meditacija, hipnoterapija i
kognitivna ponašanja bave anksioznošću. Mnogi
muzičari imaju sopstvene mehanizme suočavanja.

Moj zaključak i kako se ja borim protiv treme:Sebi

dopustite da shvatite da ste ljudsko biće, da izvedba
možda neće ići dobro, ali ono što želite da uradite je
da se povežete sa publikom, onda je to ideal.