UNIVERZITET EDUCONS – SREMSKA KAMENICA

UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD
Tema: Program primarne prevencije anksioznosti kod dece

Mentor: Student:
Prof. dr Đurđa Grijak Neima Agović

Tutin, 2023.god
Sadržaj

UVOD.........................................................................................................................................2

1.Opis teme i razlog njenog odabira...........................................................................................3

1.1.Priroda anksioznosti i straha menja se kako dete sazreva:................................................3

1.2.Neki od znakova da je dete anksiozno ili uplašeno:..........................................................4

2.Uticaj anksioznosti na razvoj detata........................................................................................5

3. Opis ciljne grupe kojoj je namenjena i razlog odabira...........................................................7

4.Komunikacija i rešavanje konflikta.........................................................................................8

5. Program prevencije anksioznosti kod dece u osnovnoj školi.................................................9

Radionica 1 – Razgovor sa decom..........................................................................................9

Radionica 2. Slušanje muzike...............................................................................................10

Radionica 3. Sumiranje rada.................................................................................................10

LITERATURA.........................................................................................................................11

2
UVOD

Anksioznost je stanje za koje je karakteristično postojanje osećanja zabrinutosti, straha,

strepnje. Ovo naravno ne predstavlja problem samo po sebi, najveći broj ljudi ima iskustvo
anksioznosti koje je odgovor na neizvesnu situaciju i kao takvo potpuno razumljivo i
uobičajeno. Međutim, ponekad se desi da ta zabrinutost i strah budu jako trajni, da budu jako
intenzivni, da ne odgovaraju situaciji u kojoj se javljaju, da ometaju funkcionisanje onoga ko
ih oseća – kada se tako nešto desi anksioznost postaje problem i potrebno je boriti se sa njom,
za šta je ponekad dovoljan lični psihološki imunitet, a nekada je potrebna podrška sa strane.

Kada su deca u pitanju, anksioznost se najčešće primeti sa pojavom simptoma i tada je jako
bitno obezbediti im podršku. Kada postoji simptom, njihovi kapaciteti za borbu sa uzrokom
(kakav god da je) su iscrpljeni i neophodna im je podrška sa strane da bi mogli da prevaziđu
problem. Nekad je dovoljna podrška porodice, a nekad je potrebno uključiti i stručnjake.

Kod dece koja imaju problem anksioznosti postoji ideja da nešto loše može da se desi svakog
časa. Zbog toga oni budu u manje-više stalnom stanju “lažne uzbune”. Lampica u mozgu koja
signalizira opasnost stalno “trepće crveno” zbog čega oni budu u stanju preterane budnosti,
preterane pobuđenosti, brige i straha. Oni zaista veruju da su ugroženi, da postoji realna
pretnja od koje moraju da se zaštite zbog čega im reakcije često budu neadekvatne i
zasnovane na mehanizmu “tuci-ili-se-povuci” i samim tim preterano agresivne ili preterano
izbegavajuće.

3
1.Opis teme i razlog njenog odabira

Anksioznost je emocionalna reakcija na nepostojeću ili minimalnu opasnost, koju karakteriše

stalna strepnja da će se nešto strašno dogoditi, a praćena je izraženom fizičkom napetošću i
unutrašnjim nemirom, uz niz raznih simptoma kao što je brzo lupanje srca, znojenje itd. Ipak,
mala doza anksioznosti zapravo može da bude korisna, jer nam pomaže da ostanemo oprezni,
fokusirani i doprinosi da ostvarimo bolji uspeh, recimo na testu iz matematike ili nekom
sportskom takmičenju.Pojedini strahovi ili anksioznost zbog određenih stvari takođe su
poželjni kod dece, jer su tada oprezna i ponašaju se na način koji čuva njihovu bezbednost
(mališan koji se plaši vatre neće da se igra šibicama).

1.1.Priroda anksioznosti i straha menja se kako dete sazreva:

 strah od nepoznatih ljudi često se javlja kod beba, koje se rasplaču i traže roditelje pri
susretu sa osobama koje ne prepoznaju.

 za nešto starije mališane, uzrasta od 10 do 18 meseci, karakterističan je strah od

razdvajanja. Dete postaje emotivno uznemireno i razdražljivo kada jedan ili oba
roditelja napuste prostoriju.

 deca od 4 do 6 godina plaše se stvari koje nemaju utemeljenja u stvarnosti, kao što je
strah od čudovišta, veštica i duhova.

 deca školskog uzrasta, od 7 do 12 godina, anksiozna su zbog realnih mogućih

događaja, poput potencijalnih telesnih povreda ili prirodne katastrofe.

Tokom odrastanja dečji strahovi mogu da iščeznu ili da ih zamene novi. Tako petogodišnje
dete koje ne može da zaspi bez upaljenog svetla, godinama kasnije uživa u čitanju „strašnih
priča“ sa drugarima, okupljeni oko logorske vatre na kampovanju. Neki strahovi mogu da
budu vezani samo za specifičnu situaciju. Tako dete koje poželi da pomazi lava u zoološkom
vrtu ni u snu ne može da zamisli da prođe pored komšijinog psa.

Mnoge odrasle osobe muče strahovi koji su vezani za loše uspomene ili iskustva iz detinjstva.
Strah od javnog nastupa može da bude rezultat toga što se neko pre mnogo godina osramotio
recitujući pesmicu pred drugom decom. Zato je važno da roditelji na vreme uoče i identifikuju
znake i simptome anksioznosti kod svog mališana kako strah ne bi remetio njegovo
svakodnevno funkcionisanje u budućnosti.

4
1.2.Neki od znakova da je dete anksiozno ili uplašeno:

 privije se uz roditelja, impulsivno reaguje ili je uznemireno

 ima nervozne pokrete, poput povremenih trzaja ili tikova
 muči ga nesanica i/ili spava mnogo duže nego obično
 znoje mu se ruke
 srce mu ubrzano kuca i ubrzano diše
 boli ga glava ili stomak
 ima mučnine

5
2.Uticaj anksioznosti na razvoj detata

Anksioznost postaje problematična kada usporava razvoj ili kada znatno utiče na opštu
funkcionalnost deteta.Kod dece, manifestacija anksioznog poremećaja zavisi od uzrasta i
stadijuma razvoja deteta.U najranijim uzrastima se javlja separaciona anksioznost (jak strah
od udaljavanja od roditelja) te selektivni mutizam (nemogućnost govora izvan porodice);
postepeno, s uzrastom se manifestacije sve više približavaju onima koje susrećemo kod
odraslih kao što su specifične fobije ( strah od nekog predmeta ili neke situacije- na pr.- škole,
strah od povraćanja,..) generalizovana anksioznost ( preterana briga, utisak neizbežne
katastrofe), socijalne fobije ( strah od mišljenja drugih, strah od poniženja koji dovodi do
izbegavanja izvesnih socijalnih situacija), panični poremećaji ( scene izražene anksioznosti,
praćenje strahom od umiranja,od gubitka kontrole, praćene ubrzanim radom srca,
drhtanjem,..), opsesivno kompulsivni poremećaj ( neprijatne misli i slike – strah od zaraze i
radnje koje poništavaju opsedajuće misli), sindrom posttraumatskog stresa (proživljavanje
nekog traumatičnog iskustva kroz „flash back“ izbegavanje situacije koja podseća na
događaj,hipervigilnost).

Anksioznost zahteva određeni nivo kognitivnog razvoja. Novorođenčad ima neke ugrađene
strahove, ali potrebno je neko vreme da se sposobnost za anksioznost-zabrinutost zbog
mogućnosti budućeg lošeg ishoda – pojavi kao vidljivo. Mašta je potrebna, a taj kapacitet je
najjasnije izražen u razvoju igre pretvaranja, koja se javlja oko 2 godine.

Mnoga svakodnevna zapažanja i mnoga istraživanja pokazuju da se kod otprilike 8 mesečne

bebe razvijaju strah od odvajanja od majke ili drugog negovatelja. Zapravo, reakcija mališana
na kratko odvajanje od roditelja ili staratelja obično se koristi kao test čvrstoće vezanosti.
Anksioznost zbog razdvajanja kod dece između 18 meseci i 3 godine normalna je razvojna
faza. Anksioznost zbog razdvajanja postaje problematična tek ako potraje do školskih dana
deteta, a i ako uzrokuje da se deca intenzivno plaše napuštanja kuće ili gubitka roditelja.

Deca se brinu i često osećaju to da su sami u svojim brigama. Rano počinju prvo sa
strahovima i brigom o senkama, duhovima i čudovištima ili zamišljenim stvorenjima ispod
kreveta ili u ormaru. Brinu ih požari i katastrofe i drugi događaji koje ne mogu da kontrolišu.
Dok se u detinjstvu sele u širi svet, brinu se za svoju porodicu, posebno za roditelje. Zabrinuti

6
su da bi svađe između njihovih roditelja mogle značiti razvod i kraj porodice. Brine ih roditelj
koji umire ili odlazi, mora li da bira između roditelja i gde će morati da živi. Deca mogu da
čuju delove razgovora između roditelja ili drugih, da donose neopravdane, ali zabrinjavajuće
zaključke i provode mnogo vremena ćuteći razmišljajući o događajima koje ne razumeju u
potpunosti.

Deca brinu o školi, o tome da budu prozvani na času, da dobiju loše ocene i da dobiju loše
učitelje. Brinu se da će zakasniti u tu istu školu ili na trening koji možda sasvim i ne vole.
Deca se brinu da li će ih prihvatiti i da li će se svideti svojim vršnjacima, biti maltretirani ili
poniženi, isključeni iz razgovora na društvenim mrežama i zabavama u stvarnom životu, i da
li će izgubiti prijatelje. Takođe se brinu da ne naprave greške i da ne udovolje roditeljima ili
da ne ispune očekivanja svojih roditelja.

7
3. Opis ciljne grupe kojoj je namenjena i razlog odabira

Ovaj program primarne prevencije predviđen je za učitelje. Želimo da utvrdimo kako učitelji
vide decu sa annksioznim poremećajem i kako bi im pomogli u rešavanju tog problema.
Podučavanje učenika sa ovim problemom u učionici je zaista izazovno. I učitelji u redovnim i
učitelji u specijalnim školama traže akomodacije koje unapređuju učenje i vođenje razreda
učenika heterogenih sposobnosti

8
4.Komunikacija i rešavanje konflikta

Za komunikaciju je potrebno najmanje dvoje. Da bi komunikacija bila dobra, potrebno je da

učesnici komunikacije imaju određene kvalitete. Sažeto bismo rekli da je potrebna želja i
sposobnost da idemo ka drugom.

Prvi način je da pojedinac svojim verbalnim i neverbalnim ponašanjem utiče na proizvodnju

sopstvenih poruka: može da promeni držanje tela da promeni temu, gestovima može
verbalizovati određene ideje, a tokom pauza izgovorene informacije se organizuju ujedinice.
Drugi način regulisanja odnosi se na uticanje na ponašanje partnera u interakciji sa njihovim
verbalnim i neverbalnim porukama. Jedan primer ovog načina regulacije je kada jedna osoba
prestane da govori, a druga osoba počne da govori u isto vreme i bez mucanja. Na osnovu
umetn.osti regulacije, ljudi donose sudove jedni o drugima.

Uobičajeno je da smo ponekad u konfliktu, a isto tako da ponekad i ne prepoznajemo da smo

u konfliktu. Uviđanje problematičnih relacija za svoje saradnike i njihovo pravovremeno
otklanjanje doprinosi lojalnosti i zadovoljstvu svakog člana tima. Učestvovanjem na ovom
seminaru možete naučiti da prepoznate različite faze konflikata, da uočite mogućnosti
delovanja i savladate konkretne alate za delovanje u svakoj od faza. Ovim treningom imate
priliku da savladate širok spektar veština za razrešavanje konflikata.

Omogućavanje deci da se povuku iz aktivnosti koje izazivaju neprijatnost anksioznosti

pojačava osećaj pretnje, lišava decu iskustava koja su važna za razvoj i sprečava decu da
razviju osećaj samoefikasnosti koji proizilazi iz savladavanja malih i velikih izazova u životu.
Prepuštanje strahu ne funkcioniše. Studije pokazuju da je to kontraproduktivno – povećava
anksioznost dece. Deca najbolje rade kada im se pokaže kako da razoružaju sopstvene brige
ili ako ih ohrabrite da otkriju svoje načine za to. Ne možete detetu koje ima problem sa
školom reći to da je najbolje da odustane od škole, jer odustajanje nije poenta. Poenta je da se
dete suoči sa svojim strahom, anksioznošću koje ta institucija na primer izaziva i da to
prevaziđe.

Ne odbacujte i ne omalovažavajte brige dece, ako su zabrinuti zbog nečega, treba da se brinu.
Ne pokušavajte da odvratite decu od briga – a da im ne pokažete kako da to učine na pravi
način. Slično, nemojte im reći da se smire; pokažite im kako (učenje dubokog disanja na

9
primer jeste jedno od najefikasnijih alata; jer direktno stimuliše parasimpatički nerv da umanji
fizičke simptome anksioznosti.

5. Program prevencije anksioznosti kod dece u osnovnoj školi

Anksioznost je u porastu među decom i adolescentima. Studije pokazuju da čak jedno od

osmoro dece može doživeti značajnu anksioznost. Poznati naučnici za ovo nude niz razloga, a
možda je najvažnije to da životi dece nisu više isti! Deca danas značajni deo svog vremena
provode ispred ekrana telefona ili kompijutera na uštrb igre i fizičke aktivnosti, a iskustava
kroz koja se deca tradicionalno dekompresuju, rešavaju svoje brige i stvaraju odnose podrške
više ne važe. Ono što je na tim ekranima međutim upravo jeste ono što predstavlja nove
mogućnosti za brigu mladih ljudi. Kroz nekoliko radionica učitelji su sproveli odredjene mere
prevencije kojima su pokušali da ublaže anksiozno ponašanje kod svojih učenika.

Radionica 1 – Razgovor sa decom

Na prvoj radionici učitelj razgovara sa decom. Pitanje koje će postaviti deci je „Čega se
plašite“?

Ostaviće deci deseta minuta kako bi razmislili. Deca su u početku malo uznemirena, ali kako
je vreme za razmišljanje odmicalo polako su se smirilivala i već spremna kako bi dala svoje
odgovore. Kada vreme istekne učitelj pita koji učenik je prvi spreman da govori.

U toku razgovora sa decom susreli smo se sa raznim strahovima.

Jedan učenik ima strah od mraka. U njegovom izlaganju predstavio je kako kada pada mrak i
kada se smrači, on se oseća usamljeno, ujedno i uplašeno iz neobjašnjivih razloga.

Drugi učenik ima strah upoznavanju novih prijatelja. Kako kaže, mnogo se plaši novih
upoznavanja, a kada je upitan za razlog, odgovorio je kako se plaši da neće biti prihvaćen, da
će biti ismejan u novom društvu, itd.

Treći učenik iznosi kako se plaši svega. Na pitanje da malo bolje pojasni svoj strah nije umeo
da definise. Samo je rekao plašim se da će se rušiti kuća, da će ga ujesti pas na ulici, da će
ostati bez roditelja, i još mnoge strahove.

10
Nakon razgovora sa decom došli smo do zaključka da deca imaju razne strahove. U narednoj
radionici pokušaćemo da im pomognemo da se ti problemi u nekoj meri reše.

Radionica 2. Slušanje muzike

Pre početka rada malo smo istraživali na temu anksioznosti. Između ostalog uvideli smo da
muzika pozizitivno utiče na ublažavanje anksioznih napada i razmišljanja kod dece. Vođeni
time, želeli smo da pokušamotaj metod u učionici.

Stolice smo poređali u zatvoreni krug. U unutrašnjosti kruga stavili smo CD pleyer na kome
smo puštali muziku (klasičnu - Čajkovskog, Baha, Betovena i Mocarta.)

Pre početka muzike zamolili smo učenike da zatvore oči i opuste se koliko je moguće.

Kada je muzika počela, osećala se netrepeljivost među učenicima. Ali kako su se tonovi
smenjivali deca su postala opuštenija, menao im se izraz lica, telo je postalo opuštenije.

Zaključujemo da muzika ima pozitavan uticaj na anksioznu decu i da ih opušta.

Radionica 3. Sumiranje rada

Nakon ove dve odrađenje radionice, učenici su iznosili svoja mišljenja i osećanja koja su
imala za vreme trajanje ovih radionica. Naišli smo na 90% pozitivnih utisaka ii komentara.
Jedan učenik je čak dao komentar kako je zaboravio gde se nalazi na trenutak, obuzeo ga je
osećaj mira, spokoja i bezbrižnosti.

11
LITERATURA

1. Bojanin, S., Popović Deušić, S. (2012.) Psihijatrija razvojnog doba

2. Bašić, J. (2009): Teorije prevencije: prevencija poremećaja u ponašanju i rizičnih
ponašanja djece i mladih, Zagreb, Školska knjiga.
3. Bukowski, W., M., Laursen, B., Hoza, B. (2010): The snowball effect: Friendship
moderates escalations in depressed affect among avoidant and excluded children,
Development and psychopathology 22, str. 749-757.
4. Debogović, Z. (2015): Komorbidni poremećaji kao prediktori suicidalnosti u oboljelih
od depresivnog poremećaja, Diplomski rad, Zagreb, Sveučilište u Zagrebu.
5. Đuranović, M. (2013): Obitelj i vršnjaci u životu adolescenta, Napredak, 154 (1-2),
str. 31-46
6. Kurtović, A. (2012): Uloga obitelji u depresivnosti adolescenata, Klinička psihologija,
5 (1-2), str. 37-58.
7. Ninčević, M. (2009): Izgradnja adolescentskog identiteta u današnje vrijeme, Odgojne
znanosti, 11 (1), str. 119-141.

12