POREMEĆAJI

POKRETA
 U toku telesnog, a posebno čulnog
razvoja, kod deteta se razvija svest
o svom telu i njegova telesna
shema.
 Dete svoje telo postepeno
upoznaje i ispituje.
 Slika o telu postepeno postaje
sastavni deo njegovog „ja“.
 Na doživljaju vlastitog tela, koje se
združuje sa spoljnim i unutrašnjim
iskustvima i sećanjima, zasniva se
postojanje deteta u svetu.
 Poremećaji pokreta u detinjstvu i
mladosti mogu se podeliti na
sledeći način:
1. Rani afektivno-tonični poremećaj
2. Tikovi
POREMEĆAJI
3. Hiperkinetički sindrom POKRETA
4. Dispraksije i apraksije
5. Zaostajanje u razvoju pokreta
6. Ostali poremećaji pokreta.
 Kod dece lišene nege i brige, već
oko trećeg meseca života mogu se
ispoljiti zastoj u razvoju pokreta,
smanjena pokretljivost,
bezizražajnost i krut izgled lica,
pasivnost, nemogućnost okretanja i RANI AFEKTIVNO-
neobični pokreti.
 U najtežim slučajevima, razvijena TONIČKI
slika kod deteta podseća na POREMEĆAJ
katatoniju.
 Neke bebe ispoljavaju preteranu
pokretljivost, napetost i povišen
tonus mišića.
 Ovakve promene su retke. Viđaju
se u uslovima teških i grubih čulnih
osujećenja (hranjenja, dodirivanja,
govorenja, ljubavi i dr.) i
odbacivanja deteta.
 Uzroci osujećivanja i odbacivanja
mogu biti teški psihički poremećaji
deteta (pretežno majke), ili loši
uslovi kod institucionalizovane
dece.
 Posebno su podložna biološki
manje vredna deca, prematurno
rođena, ona sa malom težinom i sl.
 To su brzi, nevoljni iznenadni pokreti
grupe mišića ili delova tela koji se
ponavljaju u nepravilnim razmacima.
 Predstavljaju karikaturu neke
svrsishodne radnje ili gesta.
 Nisu primereni stvarnim potrebama
organizma, mada mogu izgledati kao
da jesu (npr. zatvaranje kapaka).
 Svako sprečavanje da ovu radnju
izvede, kod deteta izaziva napetost, a
izvršavanje je smanjuje. TIKOVI
 Nakon izvršene radnje i smanjenja
napetosti, ubrzo napetost opet raste i
potreba da se tik radnja izvede, jača.
 Nedovoljno je jasna razlika između
tikova i kompulzivnih radnji.
 Izvođenje tika može se privremeno
odložiti voljom, tokom spavanja ili
opuštanja, a pojačava se u stanjima
napetosti.
 Može da zahvati sve delove tela, ali
su najčešći delovi lica, glave i vrata.
Takođe su česti tikovi disanja,
trbuha, ruku i prostiju.
 Može se odvijati u vidu pljuckanja,
šištanja, poskakivanja i dr.
 Idući od gornjih ka donjim Način ispoljavanja
delovima tela, učestalost tikova se
smanjuje.
 Često se javljaju udruženo i
premeštaju se s jednog dela tela na
drugi, menjaju jačinu, a takođe
iščezavaju i ponovo se javljaju.
 Poseban oblik je Turetova
bolest (obično počinje oko
11.godine), koja se sastoji od
 jakih tikova koji zahvataju
skoro celo telo,
 kod koje se javlja koprolalija
(poremećaj zbog koga ljudi
bez svoje volje
nekontrolisano psuju,
dovodeći sebe na taj način u
neprijatne društvene
situacije i eventualno u
samoizolaciju),
 eholalija,
 prisilni simptomi i
 povišena anksioznost.
 Jedno od petoro dece u nekoj dobi
može imati tikove.Počinje najčešće
posle četvrte godine života, a
najizraženije su kod
sedmogodišnjaka.
 Češće se javlja kod dečaka.
 Većina dece, pre nastanka tikova,
ispoljava mišićnu napetost ili
preteranu pokretljivost.
 Konkretan uzrok nastanka nije
utvrđen. Verovatno predstavljaju
kombinaciju naslednih i sredinskih
faktora.
 Neka istraživanja pokazuju da
postoji poremećaj u transmisliji
neutotransmitera dopamina i
serotonina.
 Delimo ih na proste i složene.
 Prosti su iznenadni kratki
ponavljajući pokreti koji
obuhvataju manju grupu
mišića.
 Složeni uključuju kompleksne
obrasce pokreta koji
zahvataju više mišićnih
grupa.
 Kada uključuju pokret, onda su
to motorni tikovi, a kada
uključuju zvuk – vokalni.
 Prosti motorni tikovi: treptanje,
namigivanje, nabiranje nosa,
oblizivanje, sleganje ramenima,
trzanje ramena i/ili vrata i dr.
 Složeni motorni tikovi:
grimasiranje, ponavljanje tuđih
pokreta, dodirivanje ili mirisanje
predmeta, udaranje rukom,
specifičan hod, skakutanje, Podela tikova
ljuljanje, naginjanje, šutiranje.
 Prosti vokalni tikovi: nakašljavanje,
šmrkanje, zevanje, pročišćavanje
grla i dr.
 Složeni vokalni tikovi: ponavljanje
sopstvenih i tuđih slogova, reči ili
fraza, izgovaranje vulgarnih reči ili
psovanje i dr.
 Tikove treba razlikovati od
nevoljnih pokreta horeatičnog
porekla, koji se javlja kod odojčadi i
dece u prvim godinama života, i
čija je uloga da se ovlada jednom
kretnjom;
 Treba ih razlikovati od
kompulzivnih radnji, koje se javljaju
u okviru kompulzivnog neurotskog
poremećaja (postoji unutrašnji
Diferencijalna
konflikt i složenija organizacija dijagnoza
kompulzije);
 Mogu biti udruženi sa
kompulzivnim radnjama.
 Opominjanje od strane roditelja,
njihova kažnjavanja i iskazana
strahovanja, mogu podrstaći razvoj
opsesivno-kompulzivnij i drugih
neurotskoh poremećaja.
 Najčešće, tikovi traju od nekoliko
dana do nekoliko nedelja.
 Ređe, tikovi mogu trajati
mesecima.
 Turetov sindrom traje godinama, a
nekada i celog života.
 Ponekad, uporni tokovi su povezani
sa psihozama.
 Tikovi iščeznu ili su manji ukolliko je
Prognoza
cela klinička slika ozbiljnija.
 Moguće je i poboljšanje (u oko 50%
slučajeva), ali i izlečenje (u oko 40%
slučajeva).
 Najbolju prognozu imaju tikovi koji
nastaju između 6. i 8. godine
života.
 To je poremećaj organizacije pokreta
sa preteranom pokretljivošću,
naglošću, razdražljivošću, slabom
pažnjom, saznajnim poremećajima i
slabim uspesima u školi.
 Najčešće tek sa polaskom u školu
skreće pažnju roditelja i učitelja, iako
može početi dosta rano.
 Dete se preterano, stalno i
nedovoljno osmišljeno kreće. Teško HIPERKINETIČKI
se zadržava na jednom mestu.
 Čak i kada sedi, vrpolji se, pipka
SINDROM
svoje telo, odelo i predmete i cepa
sve što dohvati.
 Odgovara žustro na najmanje
povode, teško podnosi osujećenja,
dete je razdražljivo i ulazi u sukobe
često i na svoju štetu.
 Njegova destruktivnost je dosta
upadljiva.
 Slaba pažnja je jedan od najčešćih
simptoma.
 Postavlja se pitanje da li je slaba
pažnja posledica kočenja draži, ili
traženja draži.
 Roditelji ovakvu decu opisuju kao
decu sa viškom energije.
 Svaki spoljni podražaj odvlači
njegovu radoznalost, zadatke piše
dugo i sa greškama, sanjari tokom
dana, ne uspeva da zapamti
pročitano niti da prati pravila u igri
sa drugom decom.
 Ne uočava dobro odnos između
celine i delova.
 Ima izrazitu potrebu za
neposrednom gratifikacijom.
 Oko ¾ ove dece imaju nešto nižu
inteligenciju u odnosu na decu
istog uzrasta.
 Prisutne su emocionalne teškoće
(plačljivost, plašljivost, nesigurnost,
depresivnost i dr) i slaba tolerancija
na frustraciju.
 Ispoljavanje hiperkinetičkog
sindroma se menja u toku razvoja.
 U prvim godinama života
primećuje se povišenja
pokretljivost, smetnje spavanja i
ishrane, a kasnije se nemir
pojačava – dete ponekada kao da
srlja u opasnost, što može stvoriti
utisak hrabrosti i nepostojanja
straha.
 Ono prihvata i trudi se da poštuje
vaspitne mere, daje obećanja i na
kratko uspeva da ih se drži, ali ih
ubrzo krši.
 Sa polaskom u školu dominiraju
problemi ponašanja i učenja.
 Društveno su neprilagođeni i
postižu slab profesionalni uspeh.
 Nalazi se u 5-20% dece u opštoj
populaciji, 4 puta češće kod dečaka.
 Uzroci mogu biti psihološki, organski,
neurofiziološki, genetski i drugi.
 Poremećaj u organizaciji ličnosti ne
može se odvojiti od poremećaja u
organizaciji pokreta.
 Ovaj poremećaj zadržava se dugo –
nemir, razdražljivost, naglost i slaba
pažnja naročito.
 U mladosti se smanjuje preterana Uzroci i prognoza
pokretljivost.
 Kod nelečene dece pojačava se
nedruštvenost, karakterne promene,
depresivnost i profesionalne teškoće.
 Nejasno je da li su ove promene
prvobitnog ili naknadnog porekla,
kao odgovor na stavove porodice,
škole i grupe drugova.
 Neki pokreti, kao što su trljanje
nosa, uvrtanje kose ili ušnih školjki,
klaćenje glavom ili telom u ležećem
položaju, lupanje rukama o glavu ili
glavom o čvrstu podlogu i drugi
primitivni pokreti, javljaju se kod
velikog broja dece u prvim
mesecima života, i smatraju se
normalnim.
Ostali poremećaji
 Shvataju se kao mišićna
rasterećenja i mogu se javiti
izdvojeno, prolazno ili biti trajna i
udružena sa drugim pojavama.
 Ove radnje doprinose rasterećenju,
ali i pojačavanju strepnji jer su
predmet osude okoline.
 Ova grupa radnji iščezava polagano
kako dete otkriva zrelije i više
načine rasterećenja.
 Neke od njih se viđaju i na starijem
uzrastu, kao obredi uspavljivanja –
njihova je uloga oslobađanje od
napetosti ili straha od dovajanja,
naročito prilikom stavljanja u
postelju.
 U kliničkoj praksi nije uvek jasna
razlika između obih poremećaja,
tikova i kompulzija. Često se
udružuju ili nadovezuju jedni na
druge.
 Među nedovoljno razvrstanim
kretnjama kao zasebne grupe
izdvajaju se ritmičke radnje,
lupanje glavom i čupanje dlaka.
 Oko 10% dece mlađe od 10 godina
obavlja nagle, ravnomerne ritmičke
pokrete različitog obima glavom, očima i
telom.
 Od neuromišićne zrelosti pojedinih
delova tela zavisi koji će deo tela biti
korišćen.
 Najčešće su to pokreti glavom, koji posle
mogu zahvatiti i druge delove tela.
 Počinju oko trećeg meseca života ili
kasnije, i iščezavaju oko treće godine
života (u ređim slučajevima, mogu se Ritmičke radnje
zadržati do desete godine života, pa i
kasnije).
 U periodima kada se stiču novi pokreti
(sedenje, hodanje), ritmičke radnje se
mogu pojačati.
 Ritmičke kretnje glavom mogu biti
praćene gubitkom zanimanja ua spoljni
svet i sužavanjem stanja svesnosti (nalik
na hipnotičko stanje) i polako se
uspavljuje („spasmus nutans“).
 U periodima kada se stiču novi
pokreti (sedenje, hodanje),
ritmičke radnje se mogu pojačati.
 Ritmičke kretnje glavom mogu biti
praćene gubitkom zanimanja ua
spoljni svet i sužavanjem stanja
svesnosti (nalik na hipnotičko
stanje) i polako se uspavljuje
(„spasmus nutans“).
 „Offensa capitis“ javlja se i
normalno kod dece krajem prve
godine, obično traje do treće
godine i retko može da se zadrži
čak i posle 10.godine.
 Dete snažno udara glavom
najčešće unapred i unazad
(naročito noću), više puta tokom Lupanje glavom
jednog sata pa i minuta (do oko
1000 udaraca tokom noći).
 Može dovesti do povreda.
 Može biti udruženo sa drugim
ritmičkim pokretima tela.
 Sreće se kod 3-20% dece pre
puberteta, češće kod dečaka nego
kod devojčica.
 Objašnjenja su različita – npr.
rasterećenje kod dece koja nisu
držana u rukama; autoerotsko
zadovoljenje; poremećaj u
energetskoj ravnoteži i dr.
 Najčešće iščezava do puberteta
 Trihotilomanija - čupanje kose,
obrva, trepavica, pazušnih i dlaka
polnih organa javlja se kod starije
dece i u mladosti.
 Dete čupa dlake ili manje
pramenove.
 Tragovi čupanja su vidljivi.
 Obično nakom čupanja, dete ih
Čupanje dlaka
gnječi prstima i osluškuje
pucketanje, a izuzetno žvaće i guta.
 Češća je kod devojčica i može se
javiti nakon zaraznih i telsnih
oboljenja, povreda glave, odvajanja
od roditelja, psihičkih povreda i dr.
 Neki autori tumače izbor kose kao
simbolički (kod devojčica-simbol
ženstvenosti).
 Majke su obično agresivne ,
nadmoćne i ne dopuštaju
ispoljavanje dečje agresije.
 Poremećaji telesne sheme dele se na 2
grupe:
1. Poremećaji koji su posledica slabe
organizacije poznavanja tela –
1. kod osoba slepih od rođenja,
poznavanje sopstvenog tela može biti
izmenjeno. Slepa deca i ljudske figure
i prostor doživljavaju i predstavljaju
izmenjeno. Očigledan je nedostatak
zanimanja i poznavanja oblika. POREMEĆAJI
2. Kod dece sa moždanim opštećenjima i
smetnjama osetljivosti i mentalno
TELESNE SHEME I
zaostale dece (nesnalaženje levo- SVESTI O SEBI
desno, smanjeno razlikovanje dodira).
3. Psihotična deca isto ipoljavaju
nesnalaženje levo-desno a na crtežu
se promećuje raspad telesne šeme.
4. Promene u predstavljanju tela česta
su kod dece sa dispraksijom,
disleksijom, diskalkulijom.
2. Poremećaji svesti o svom telu
i telesnom doživljavanju.
1. Fantomski ud, posle
odsecanja udova, i pre pete
godine života.
2. Hemiasomatognozija –
poriče oduzetost jedne
strane tela.
3. Iluzije o preobražavanju tela
– doživljavanje povećanja ili
smanjenja, lebdenja.
4. Krivotvorenje telesnih
potreba (anorektična deca
krivotvore potrebu za
hranom; ne opaža da je
umoran ili gladan).
 Da bi se izbegla strepnja, postoje 3
vrste razdvajanja/disocijacije:
1. Otuđenje od svog tela - detetova
slika o sebi nije „prava“ i pod
uticajem je ličnih iskustava,
doživljavanja i opažanja od strane
drugih. Pojednini delovi tela
postaju strani, tuđi, kao
skamenjeni, uvećani, umanjeni ili
na drugi način izmenjeni (kod
neuroze, psihoze, trovanja, epi i dr). Otuđenja
2. Samootuđenje (depersonalizacija) –
osoba je strana samoj sebi, sebi
postavlja pitanja o svom identitetu i
izmenjenosti.
3. Otuđenje od objekata
(derealizacija) – svet oko osobe
doživljava kao izmenjen, nestvaran,
prazan i sl. Osnos sa objektima je
izmenjen i manjkav.