UVOD

Cerebralna paraliza je prvi put ušla u medicinsku literaturu još 1862 god. pod imenom
Morbus Little, kada je engleski ortoped W.J.Little opisao 63-oje dece s posebnim
poremećajima kretanja smatrajući ih posledicom oštećenja mozga tokom patološke
trudnoće.

Ni danas kada je znanje o etiologiji kliničkoja slici i tretamanu cerebralne paralize

produbljeno još mnogo toga ostaje nejasno.

Cerebralna paraliza nije samo medicinski problem, ona je kompleksni medicinski,

psihološki i socijalni problem. Čitav niz neuroloških i psiholoških problema, problema
učenja, školovanja i zapošljavanja traži interdisciplinarni pristup.

Višestruki hendikep prisutan je kod više od četvrtine osoba s cerebralnom paralizom,

a samo jedna petina osoba sa cerebrralnom paralizom nema potrebu za nekom posebnom
zaštitom.

Jedini mogući pristup u radu s cerebralnom oštećenom decom je celoviti tj. holistički
pristup. Sam tretman deteta trajce celog života, 24 sata dnevno. Zato treba uvažiti i
okolinu.

Uvek se ide na kvalitet izvođenja određenih kretnji i zato treba vremena da se pacijent
funkcionalno oporavi.

Slika 1. cerebralna paraliza

1
 CEREBRALNA PARALIZA

Medicinski, cerebralna paraliza (CP) ili dečija cerebralna oduzetost (DCO) je trajni
kvalitativni motorički poremećaj koji se javlja pre treće godine. To je neutološko stanje
koga karakteriše neprogresivni poremećaj motornih funkicja, poketa, tonusa, položaja,
koordinacije i osećaja ravnoteže.

Dečija cerebralna paraliza je poremećaj ili gubitak motorne funkicije, koji je

kngenitalan ili se javlja u prvim godinama života. To je kliničko stanje koje je nastalo
dejstvom nekog fizičkog insulta pretežno na motorni sistem mozga koji je u razvoju
nezreo. Ova oštećenja su trajna i stacionarna, ne pokazuju progresiju, a vremenom mogu
nastati izvesna manja poboljšanja. U svrari, ovde nije uvek u pitanju paraliza već i
oštećenje motorne funkicje zbof nehotičnih pokreta i inkoordinacije.

Dečija cerebralna paraliza nije bolest sa posebnom etiologijom, patogenezom i

kliničkom slikom, nego predstavlja sindrom u kome dominira piramidni ili
ekstrapiramidalni poremećaj spastične paralize ili ataksije. Cerebralna paraliza je odraz
nedovoljno razvijenog centralnog nervnog sistema ili patolosškog procesa odigranog na
različitim delovima mozga u najranijoj dobi.

Cerebralna paraliza, nije progresivna, već promenjiva smetnja držanja i kretanja,

nastala kao posledica povrede ili razvojne smetnje nervnog sistema, u njegovom ranom
razvoju.

Pored osnovnog poremećaja u oblasti motorike, mogu postojati i poremećaji:

 Gutanja
 Govora
 Salivacije
 Vida
 Sluha
 Senzorni poremećaji
 Epileptični napadi
 Mentalni poremećaji
 Promene karaktera

Pomenute disfunkcije nastaju kao posledica povrede mozga koji je u razvoju.

2
 ETIOLOGIJA

Etiologija je vrlo različita. Uloga nasleđa je prenaglašena iokao izvestan broj

slučajeva pripada ovoj grupi. Pojava više slučajeva u jednoj porodici se povezuje
izloženošcu istog faktora u toku više trudnoća, preuski porodđajni putevi itd. Obično
se uzroci dečije cerebralne paralize dele na one koje deluju u toku trudnoće , u toku
porođaja, i na one koji deluju u toku i posle porođaja.

Prenatalni uzroci

Javljaju se u 30% slučajeva tu ubrajamo:

 Urođene anomalije mozga

 Fetalna anoreksija
 Rh inkopatibilnost
 Metabolički i endokrini poremećaji kod trudnica
 Životna dob porodilja preko 35 godina

Natalni uzroci

Javljaju se u 60% slučajeva tu ubrajamo:

 Prevremeni porođaj
 Porođajna trauma
 Asfiksija novorođenčeta

Prenatalni uzroci

Javljaju se u 10% slučajeva tu ubrajamo:

 Moždane infekcije
 Moždani vaskularni akcident
 Povrede glave novorođenčeta
 Anoksična stanja novorođenčeta

3
 TIPOVI CEREBRALNE PARALIZE

Cerebralna paraliza nije samo jedan deo već grupa stanja klasifikovanih prema delu
tela koji obuhvata i prema kliničkoj slici tonusa i nehoticnih pokreta. Klasifikacija u
kliničkoj praksi omogućava razumevanje deficita motorne kontrole koja je u asocijaciji sa
disfunkcijom mozga kod dece sa cerebralnom paralizom.

Podela i klinička slika

Postoji klinčka i topografska podela cerebralne paralize.

Klinička podela

 Spastička forma
 Atetotična forma
 Ataksična forma
 Mešovite forme

Spastička forma uključuje karakteristike gornjeg motornog neurona

(hiperefleksija,abnormalni uzroci kretanja, slabost).

Atetoza pokazuje znake ekstrapiramidalnog sistema, sa nehotičnim pokretima,

distonijom, ataksijom a ponekad rigiditet.

Ataksija to su znaci oštećenja malog mozga. Kaže se i da je ataksija retka kod

cerebralne paralize i da je više zastupljena kod trauma glave.

Mešana forma predstavlja kombinaciju karakteristika spastičnosti, atetoze i ataksije.

Topografska podela

 Hemiplegija
 Diplegija
 Quadriplegija (tetraplegija)

Prava monoplegija i triplegija se verovatno nikad ne pojavljuje, ali neka deca mogu
spadati u ovu kategoriju. Diplegija je karakteristika za bilateralni uzorak obično donjih
ekstremiteta, ali se može opisati i na gornjim ekstemitetima.

4
 Prvi simptomi cerebralne paralize

U prvih nekoliko meseci života znači cerebralne urođenosti su jedva primetni, izuzev
kada postoje velika oštećenja mozga. Kasnije se tek zapaža poremećen razvoj
psihomotornih funkcija.

Habilitacioni tretman

Sa ranim otkrivanjem cerebralne paralize dete se odmah uključuje u tretman i

terapiju. Vrlo rani tretman započinje u prvom tromesečju. Ako se kasni sa tretamnom, već
razvijeni nepravilni obrasci pokreta i položaja su fiksirani i ne mogu se ispraviti. Rana
rehabilitacija se odnosi na terapiju i podsticanje razvoja psihomotornih funkcija, a odnosi
se i na obuku roditelja za primenu vežbi i celodnevno zbrinjavanje deteta.

U rehabilitaciji i habilitaciji dece sa cerebralno paralizom neophodan je i timski

pristup. Tim se sastoji od: lekara specijaliste za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju,
fizioterapeuta, radnog terapeuta, medicinske sestre, psiholog, logoped, defektolog,
socijalni radnik, vaspitač. Po potrebi ukljucuju se i konsultatno i ostali strucnjaci npr.
Neuropedijatar, ortoped, oftamolog, otorinolaringolog, neurohirurg, protetičar itd.
Roditelj je veoma bitan clan tima i zauzima posebno mesto u timu.

Ciljevi rane rehabilitacije

 Suzbijanje nepravilnih patoloških obrazaca psihomotornog ponašanja deteta

 Suzbijanje nepravilnog toka razvoja pojedinih funkicja
 Uspostavljanje motornhih i psihičkih funkcija u razvojnom redosledu

Vidovi tretmana

 Kineziterapija, druge fizikalne metode, radna terapija

 Farmakoterapija
 Ortopedska hirurgija
 Logopedski tretman
 Psihološki tretman
 Defektološki tretaman

5
 KINEZITERAPIJA KOD DECE SA CEREBRALNOM PARALIZOM

Kineziterapija je osnovna metoda za tretman motornih problema dece sa cerebralnom

paralizom. Kao dopuna ili kao uvod u kineziterapiju primenjuju se hidroterapija ,
termoterapija, elektroterapija, ortotička sredstva, a posebno mesto ima radna terapija.

Tretman cerebralnog oštećenog deteta je individualan. Kada se govori o grupnoj

kineziterapiji misli se na slobodno vreme prillikom igre I drugih oblika psihofizičke
rekreacije. Skup simptoma je vrlo različit od deteta do deteta, tako da terapeutski pokret
može biti grupni samo ako se pozitivno odražava na motivaciju deteta. Uzmu li se u obzir
i smetnje ponašanja, grupni tretan je suvišna stimulacija, koja odvlači detetovu pažnju i
ne dopušta mu da se skoncetriše na vežbe. Mišljenje je da je najprikladnija mala
prostorija bez puno pomagala i bez zvučne stimulacije. Odeća terapeuta bi trebalo da
bude što jednostavnija, bez puno detalja. U kratko rečeno, da jedina stimulacija za dete
budu jedino terapeutove reči, pokazivanje pokreta ili položaja i njegova mimika.

Prilikom prvog kontakta s detetom, pravi se procena. Uzorak kretanja je aktivnost

koordinacije mišićnih grupa. Posmatra se kvalitet uzorka kretanja, a kvalitet i raznolikost
kretanja omogućavaju detetu da samostalno menja položaje. Kvalitet uzorka kretanja
može biti:

 Normalan to je ono što je uobičajeno,

 Abnormalan to je ono što nije normalno ali nije ni patološki

Da bi se uočio abnormalan uzorak potrebno je mnogo posmatranja. Terapijskim

postupcima može se preći u normalni uzorak ali ne i u optimalni, ali sprečavamo
patološki.
 Patološki nikad nemože preći u normalni.

Abnoramlni uzroci kretanja se javljaju u dve sinergije. To su:

1. fleksija, abdukcija, spoljašnja rotacija,

2. ekstenzija, addukcija, unutrašnja rotacija.

Abnormalni uzorci ulaze u šemu tela. Da bi promenili sliku tela moramo menjati
uzorke kretanja i držanja. Kada se abnormalni uzorak upotrebljava u funkicji, stvaraju se
navike, a to produbljuje abnormalnost šeme. S obzirom da su uzorci kretanja stereotipni,
dolazi do skraćenja i stvaranja kontraktura. Tada više ne može da funkcioniše i njegove
funkcionalne sposobnosti degradiraju. Ovi uzorci se mogu smenjivati zavisno od položaja
glave u prostoru. Da bi izašli iz ovih sinergija presudne su rotacije.

6
 Važan je i kvalitet potporne površine od koje kreće aktivnost. Da bi se dete
suprostavilo gravitaciji, potrebna je mišićna aktivnost tj. tonus. Normalan tonu je tonus
koji savladava ali i omogućava i dozvoljava kretanje. Analiziraju se svi posturalni
položaji u kojima se dete nalazi i do kojih sam može da se dovede. Nije samo važno da li
dete može nešto da izvede, već je važnije kako je i na koji način to izveo.

Najpoznatije metode u sistemu tretamana cerebralne paralize su:

 Anafilaktički prilaz PHELPS-a (1947)

 Neurofiziološki aspekt tretmana TAMPLE FAY-a (1948)
 Proprioceptivna neuromišićna facilitacija (reedukacija) BOBATH
 Metoda refleksnog kretanja (refleksnog puzanja i okretanja) VOJTA
 Konduktivna edukacija PETO-a
 Faktorijalna analiza TARDIEU

Bobathova metoda

Bobath je fizioterapijski koncept razvijen na neurofiziološkoj osnovi. Ovu specijalnu

fizioterapijsku formu etabirali su 40-ih godina bračni par Bertha (fizioterapeut) i Karel
Bobath (neurolog). U dečijoj neurofiziološkoj fizioterapiji, Bobath koncept je vodeći i
čvrsti temelj terapijske intervencije uparvo kod nedonoščadi, dojenčadi, male dece, dece i
omladine.

Slika 1. Bobath bebi sto

7
  Inhibicija abnormalnih refleksnih aktivnosti
 Olakšanje, podsticanje i stvaranje normalnih, svesnih, a potom automatskih
pokreta
 Razvoj najvažnijih osnovnih pokreta kao što su: kontrola glave, okretanje,
sedenje, klečanje, stajanje i održavanje ravnoteže u tim položajima.
 Normalizacija mišićnog tonusa smanjenjem hipertonusa čime se ograničavaju
oslobođene refleksne aktivnosti. Pokreti spastičara time postaju lakši i izvode se
sa manje napora. Normalizacija mišićnog tonusa je potrebna i hipotoničnoj
odnosno atetotičnoj i ataksičnoj deci. Kod atetotične dece potrebno je povećavati
posturalni tonus. Kod ataksične dece potrebno je razviti antigravitacioni
mehanizam, fiksirati pokrete i ravnotežu
 Učenje svakodnevnih veština i samozbrinjavanje

Slika 1. facilitacija na trampolini

Vojtin metod

Dok u osnovnim ciljevima Bobath inhibira patološke aktivnosti kako bi omogućio

razvitak normalnih položaja i pokreta. Vojta odmah provocira aktivnosti pojedinih
segmenata.

U razmatranju cerebralne paralize Vojta smatra da postoje nedostaci u

koordinacionom kompleksu kretanja. To kretanje može da bude:

 Refleksno puzanje (filogenetskog porekla)

 Refleksno okretanje (onogenetskog porekla)

Uhodavanjem ove vrste kretanja kod ugrožene dece, koja naginju razvoju u pravcu
cerebralne paralize, može da se postigne preokret u razvoju a eventualno i prekid daljeg
CP razvoja.

8
 Osnovni prncip Vojtinog metoda

Pri ovoj metodi vrši se kočenje refleksa i regulacija hipertonusa ali ne na način kao kod
Bobathovog tretmana. U Vojtinoj tehnicic primenjuju se aktivni pokreti deteta pri kome
se savlađuje određeni otpor. Pomoću pokreta sa savlađivanjem otpora aktivira se širok
dijapazon intervencije. Primenom odgovarajućih proprioceptivnih draži aktiviraju se one
mišićne grupe koje čine koordinacioni refleks kretanja. Inicijativa za refleksno kretanje
dolazi spolja iz određenih refleksnih zona.

Slika 2. Vojta terapija

9
 STAVOVI I ODNOS DRUŠTVA PREMA DECI SA CP

Dete sa fizičkim ili mentalnim smetnjama treba da uživa pun i kvalitetan život u
uslovima koji obezbeđuju dostojanstvo, unapređuju samopouzdanje i olakšavaju njegovo
aktivno učešce u zajednici.

Dete sa cerebralnom paralizom, obično je manje samostalno, ima manje inicijative i teže
podnosi kritike, pritiske i napetosti, nego što je to slučaj kod dece tipične populacije.
Ogroman uticaj na razvijanje ovakvih, negativnih stavova o sebi, kod deteta sa
cerebralnom paralizom, imaju barijere na koje ono nailazi u svakodnevnoj komunikaciji
sa okolinom.

Fizicke barijere

To su barijere koje mogu sperečiti ili ometati pristup zgradama i uslugama, izazvati
osećaj niže vrednosti, zbunjenost ili čak uzrokavati povrede.

 Neprilagođenost uslova za stanovanje

 Nepristupačnost stamebenih i drugih objekata
 Nedovoljno široki trotoari sa visokim bankinama
 Nepostojanje rampi

Drugu vrstu barijera predstavljaju instutcionalne barijere, koje govore o načinu na

koji društvene institucije doprinose izolovanosti ili isključenosti osoba sa cerebralnom
paralizom iz društvenog života.

Treći oblik, ali ne i manje bitan, već naprotiv, oblik koji leži u osnovi prethodna dva.
To su psihosocijalne barijere. Suštinu ove vrste prepreke u komunikaciji između osoba
sa cerebralnom paralizom i njihove šire ili uže okoline čine negativni stavovi, koji su u
našem društvu još uvek, veoma čestso, vezuju za ove osobe.

Najefikasnije način na koji bi trebalo uticati i promeniti te negovne stavove okoline, pa i

samih osoba sa cerebralnom paralizom, jeste da poveća kontakt sa tom decom i uopšte, sa
osobama sa invaliditetom bilo koje vrste, a uz to orgnizovati razne vidove informisanja i
edukacije o pravima, potrebama i mogućnostima dece sa cerebralnom paralizom.

10
 REZIME

Zakljuci donešeni pri izradi ovog rada su:

 Dabi se uspostavila rana dijagnostika potrebno je dobro poznavanje normalnog

psihomotornog razvoja, dosta posmatranja, analiziranja i kretnji deteta

 Ranim uključivanjem u tretman pruža se veća mogućnost stimulacije normalnog

psihomotornog razvoja

 Uključivanje u tretman ne znači da se analiza prekida, već se nastavlja i u toku

samog tretamana

 Zastupljenost svih članova tima pruža mogućnost istovremenog rada svih

stručnjaka u isto vreme u što je mogućem ranijem periodu života

 Cilj ovih postupaka je postići, koliko je moguće, što veću samostalnost i

poboljšati kvalitet života

 Na kraju je veoma važno razlikovati dečiju cerebralnu paralizu (DCP,DCO) i

deciju paralizu ( poliomijelitis)

11
 LITERATURA

1. Jović. S. Neurorehabilitacija. Narodna biblioteka Srbije Beograd, 2004

2. Jović S. Medicinska rehabilitacija. Klinika za rehabilitaciju dr. Misroslav

Zotović, Beograd , 2011

3. Lević Z. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 2000

4. Svetski kongres cerebralne parailze, Rano oštećenje mozga. Bled, 2008

12