Матурски рад из психологије

Схизофренија
 САДРЖАЈ
Страна
1. Увод........................................................................................................................................3

2.Етилогија.................................................................................................................................4

3. Психолошке теорије..............................................................................................................5

3.1. Психодинамске теорије.................................................................................................5

4. Епидемиолгија.......................................................................................................................6

5. Дијагноза................................................................................................................................8
5.1. Петодимензионални приступ.......................................................................................9
5.2. Карактеристике говора оболелих.................................................................................9
6. Врсте схизофреније.............................................................................................................10
7. Почетак болести..................................................................................................................12
7.1. Развој и прогноза схизофреније ( схизофрена психоза у младости ) ....................13
8. Терапија
схизофреније........................................................................................................13
9. Закључак..............................................................................................................................14

Литература...............................................................................................................................16

2
УВОД
Концепт схизофреније мењао се кроз историју, али још увек недостају јасни научни
докази о узроцима и консеквенцама. Реч је о клиничкој дијагнози базираној на
симптомима и знацима при чему ниједан није патогномоничан, нити постоји
лабораторијска или радиолошка потврда за болест. Неки аутори дефинишу ову болест
као хроничну, ендогену психозу, која укључује поремећај више тј. скоро свих
психичких функција, отуђење од реалитета, поремећај социјалног функционисања и у
крајњем случају детериорацију личности.

Бенедикт Августин Морел (1809-1873.) описује пацијенте који су имали симптоме

схизофреније И назива болест “ dementija praecox” (превремена деменција), уочивши
брзо пропадање когнитивних функција код младих особа.
Емил Крепелин (1856-1926.) усваја појам “ dementija praecox ” за ово обољење и прави
разлику од манично-депресивне психозе са једне, И параноидне психозе са касним
почетком коју назива парафренијом, са друге стране. 1908. године Ееуген Блојлер даје
назив “ shizofrenia”.
Реч “Схизофренија” потиче од грчких речи shisis  (цепање, расцеп) и phrenos (душа).
Познати су његови описи схизофреније под називом "Блојлерова 4 А", која би
обухватала примарни опис болести са поремећајима у сфери афекта, асоцијација, затим
амбиваленција и аутизам схизофрених болесника. У секундарне симптоме уврстио је
делузије (поремећај мисаоног садржаја) и халуцинације. Назив ове тешке душевне
болести означава суштину и указује на расцеп и несклад (дисоцијација) између
психичких функција, пре свега процеса мишљења и афекта, названа идеоафективна
дисоцијација. Нормално, све оно што се доживљава и што је тренутно у току процеса
мишљења одражава се и афектом:
ако се осећа љутња, то је исказано
понашањем и мимиком, или ако се
доживљава радост то се види и на
лицу. Међутим код нелечинх
пацијената који болују од
схизофреног поремећаја, тога нема.
Схизофренија

1. ЕТИЛОГИЈА

Још неразјашњена, претпоставља се да је мултифакторијална. Према стрес дијатеза

моделу, интеграција биолошких, психосоцијалних и развојних фактора код осетљивих
особа у стресним околоностима може довести до развоја болести. Биолошка основа
дијатезе може бити обликована епигенетским утицајима као што су злоупотреба
супстанци, психосоцијални стрес и траума.

Морбогени фактори могу бити:

-Генетска предиспозиција–нађене су алтерације на неким хромозомима. Истраживања

су показала да је:
 општи ризик популације-1%,
 један оболео родитељ-13%
 оба родитеља-46%
 брат, сестра-10%

-Биолошки фактори-прематуритет, фетални дистрес, малнутриција или инфекције

мајке, хипоксија, рх инкомпатипилност (патоанатомска и патофизиолоска истразивања
региструју мањи волумен фронталног и темпоралног режња, као и кортикалне масе,
лимбичких структура, увећање базалних ганглија, измењене метаболичке и васкуларне
параметре у овим структурама, измењен број рецептора, дисфункцију фронтално-
темпоралне координације, таламичког филтера…)

-Неурохемијски/метаболички фактори-допаминска хипотеза, дисфункција неуронских

кругова, поремећај равнотеже ексцитаторних и инхибиторних пројекција и
неуротрансмитера (допамин-серотонин-норадреналин-глутамат-ГАБА), глутенска
теорија…

4
Схизофренија

-Неуроразвојне и неуродегенеративне теорије:апоптоза, ексцитотоксичност,

неуропилинг, поремећај глиозе…теорија “дуалног тренда”-поремећај једног/више од 3
система :
 Архикортикални (воља, понашање/моторика, апстракција)
 Палеокортикални (будност, оријентација)
 Мезотемпорални (емоционално реаговање, преосетљивост хипокампуса)

-Научна истраживања су одбацила теорију о поремећају гутаматергичког система и

НМДА рецептора, а све више истраживања ставља акценат на епигенетске факторе
(промену експресије појединих гена под утицајем срединских фактора) и
аутоимуну/инфламаторну, као и вирусну етиологију схизофреније.

2. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ

2.1. Психодинамске теорије

Иако се многе психодинамске теорије о патогенези шизофреније више не користе, ипак

могу помоћи да се разуме како болест погађа појединца. Сигмунд Фројд је у својим
психоаналитичким теоријама сматрао да пацијент у стању фрустрације и конфликта са
другима регредира у време када его још није био успостављен. Класичан
психоаналитички поглед на схизофренију подразумева да дефект ега доводи до
погрешне интерпретације стварности и лошу контролу урођених нагона као што су
секс и агресија. Поремећај настаје због неадекватних реципрочних односа између мајке
и детета, које су описали Маргарет Махлер и Пол Федерн. Крајњи исход је да се
емоционална инвестиција-катекса повлачи од спољних објеката ка самом себи уз
регресију на ауто еротски стадијум развоја. Тако болесникова катекса, ре-инвестирана
на self постаје основа за појаву аутистичног повлачења. Психотични симптоми према
овој теорији имај одређено значење за пацијента, на пример, на повреду
самопоштовања пацијент реагује идејама величине, уз реактивацију нарцизма и
омнипотенције, исто тако фантазије о смаку света могу бити последица срушеног
унутрашњег света појединца. Халуцинације могу заменити способност пацијента да

5
Схизофренија

објективно сагледа реалност и могу представљати његове жеље или страхове. Делузије
су често регресивни покушај да креирају нову реалност или да изразе скривене
страхове или импулсе. Хари Стак Салиман описује “паратаксичну дисторзију” која је
персекуторна и представља метод да се избегне паника, терор и дезинтеграција self -а.
Код схизофреније постоји погрешно и прогресивно прилагођавање јединке средини у
којој живи. Међу овим факторима могуће етиолошко значење могу да имају следећи
фактори:
1. Депривација од стране мајке-нестална или несигурна мајка у свом ставу према
детету води дете у емоционалне конфликте, неповерење и љутњу према другим
особама и околини. Схизофреногена мајка је емоционално уздржана, доминантна и
одбијајућа што такође доводи до нарцистичке регресије на губитак објекта, објекталних
односа, везе са реалношћу и коначне дезинтеграције ега.
2. Обрнута родитељска улога-доминантна мајка и пасиван отац доводе до
симбиотичке везе између детета и мајке и идентификације сина са мајком, што касније
доводи до појаве бисексуалности и хомосексуалне панике. Други тип мајке гаји
непријатељска осећања према ћерки и доминира, а отац, омета потврђивање супруга
који тражи савезника и заузима заводнички став према ћерки. Последица је да се у
садржају психозе појављује инцест.
3. Патогена породица као целина-Понављано излагање дуплим порукама које
подразумевају да се нешто истовремено захтева и не дозвољава, што чини основу за
каснију амбиваленцију и у крајњем случају психопатолошке обрасце понашања
праћене агресијом или апатијом.
4. Породице које ограничавају емоционалну експресију користећи стално
псеудохостилну вербалну комуникацију-таква деца имају касније проблем у
комуникацији и односима са другим људима
5. Ригидне породице са крутим ставовима и ишчекивањима које се намећу детету.
Посесивни спутавајући родитељи склони критицизму, такође доводе до лошег
прилагођавања детета социјалној средини.

3. ЕПИДЕМИЛОГИЈА

Рачуна се да 0,5 до 1% становништва болује од шизофреније, што има и одговарајући

епидемиолошки значај. У урбаним срединама код ризичне популације са аспекта

6
Схизофренија

хередитета много је више обољевања него у руралним срединама, па се стрес

свакодневног урбаног живота може сматрати као неповољан чинилац у развоју овог
обољења. Инциденција (појава новооболелих на годину дана) је, према СЗО, 2-4
случаја на 10000 становника, док је поинт преваленција (број оболелих у једном
моменту) 0.01%-3%, зависно од критеријума примењених у истраживању, али и
популацијских разлика.
Ризик обољевања у току живота се креће од 0.4% до 1%.
Схизофренија почиње рано, 9 од 10 мушкараца и 2 од 3 жене оболе пре 30.-те године
живота. У развијеним земљама Запада нема полних разлика у учесталости обољевања,
али код мушкараца болест почиње раније, између 15. и 24.-те године живота, док је за
жене просечан узраст између 25. и 34.-те године. Због каснијег почетка код жена
схизофреничар има нешто бољу прогнозу. У земљама у развоју описана је и по
неколико пута већа учесталост обољевања код мушкараца.
Схизофренија симплеx је чешћа у Азији него у Северној Америци и Европи, док је
агресивност чешћи пратилац схизофреније у Европи него на Далеком Истоку. Неке
студије показују већу учесталост схизофреног поремећаја код особа рођених у зимским
месецима, што је основа за хипотезу о вирусној етиологији болести.
Већа учесталост схизофреније се јавља међу особама нижег социоекономског статуса, а
оболели су концентрисани у централним четвртима великих градова.

7
Схизофренија

4. ДИЈАГНОЗА

Још Курт Шнајдер (1887-1967) описује симптоме првог ранга на којима се темеље
данашњи дијагностички критеријуми МКБ (Међународна класификација болести) и
ДСМ (америчка дијагностичка и статистичка класификација менталних болести)
класификације.
Шнајдерови симптоми првог реда:
 два или висе гласова коментарису понашање пацијента у трећем лицу, његове
радње и слично
 озвучене мисли-доживљај пацијента
 доживљај да нека спољна сила управља вољом, понашањем, емоцијама
пацијента
 доживљај убацивања мисли, доживљај да други знају шта пацијент мисли

Дијагностички критеријуми: (МКБ 10)

1 симптом од следећих у трајању од 1 месец минимално:
 ехо мисли, крађа мисли, емитовање, убацивање (пробој его граница)
 сумануте идеје контроле понашања, мишљења, осећања
 акустичне халуцинације-глас или више њих који коментаришу понашање
пацијента у трећем лицу или ценестетичке
 сумануте идеје бизарног садржаја

ИЛИ 2 симптома од следећих:

 упорне друге суманутости без афективног садржаја или упорне халуцинације
 неповезан говор,неологизми, блок мисли
 кататони феномени
 “негативни симптоми” (годину дана)

Дијагностички критеријуми: (ДСМ IV)

Један од следећих симптома у трајању од 6 месеци:
 делизије
 халуцинације
 дезорганизован говор

8
Схизофренија

 дезорганизовано понашање, кататони феномени

 негативни симптоми (алогија, апатија, анхедонија, нивелисан афект)
Или прусуство делузија и гласова који коментаришу истовремено.

Петодимензионални приступ поред позитивних и негативних симптома анализира и

когницију, расположење, анксиозност, организованост понашања, мисли и афекта.

4.1. Петодимензионални приступ

1. Позитивни симптоми: делузије (сумануте идеје прогањања, утицаја, величине),

халуцинације (слушне, видне, мирисне, соматске, императивне).
2. Негативни симптоми: афективна нивелација, дефект емоционалне ресонанце,
социјално повлачење, апатија. Могу бити део саме болести или последица реакције на
позитивне симптоме или последица дејства антипсихотика.
3. Дезорганизација: дезорганизовано понашање, понекад бизарно, поремећај форме
мишљења блок мисли, расуло мисли и неодговарајући афекат.
4. Когнитивни симптоми: егзекутивне функције, вербална флуентност (говор је
понекад дезорганизован јер пацијенти смишљају нове речи, такозване неологизме, чији
смисао само они знају) , брзина моторике, радна меморија .
5. Расположење: депресија, паника, генерализована (социјална) анксиозност,
опсесивно-компулзивни симптоми.

4.2. Карактеристике говора оболелих

-Аграматичан говор (хоће кући види тата)

-Некохерентан говор (погрешне асоцијације дају такозвану “салату од речи”)
-Телеграфски говор
-Оскудан речник
-Замена места слогова

9
Схизофренија

Пример текста схизофреничне пацијенткиње xy:

“То није био коњ,то је био плави коњ када је дала пољубац, то је био златни
принц,ексце, с 4x8, не ексце 36000 миља” У примеру су присутни: бизарна
вербализација, салата од речи, неологизми, архаично мишљење.

5. ВРСТЕ СХИЗОФРЕНИЈЕ

Група схизофрених психоза се обично дели на некоико подтипова. Подела донекле има
смисла с обзиром на различиту прогнозу и варијације терапеутског третмана.
Подтипови схизофреније су:

1. Параноидна схизофренија (Schizophrenia paranoides)

У клиничкој слици параноидне схизофреније доминирају релативно стабилне сумануте
идеје, често халуцинације (обично слушне) и перцептуални поремећаји. Поремећаји
афекта, воље и говора, когниције, као и кататони симптоми, не постоје или су
релативно безначајни.

2. Обична схизофренија (Schizophrenia simplex)

Обична схизофренија се развија подмукло, али прогресивно, а карактеришу је чудно
понашање, неспособност прилагођавања захтевима друштва и опадање свеукупне
делатности. Развијају се карактеристична негативна „обележја“ (нпр., афективно
отупљивање и губитак воље), а без претходно уочљивих психотичких симптома.

3. Хебефрена схизофренија (Schizophrenia hebephrenica)

Облик схизофреније коју карактеришу афективне промене, сумануте идеје и
халуцинације у магновењу и фрагментарне, а понашање је неодговорно,
непредвидљиво и често манирирано. Расположење је површно и непримерено.
Мишљење је нарушено а говор неповезан. Присутна је тенденција осамљивању.
„Негативни“ симптоми се брзо развијају, посебно афективна тупост и губитак воље, те

10
Схизофренија

је, обично, прогноза лоша. Хебефренија се нормално дијагностикује само код

адолесцената и млађих особа. (Hebephrenia Schizophrenia desorganisata)

4. Кататони тип схизофреније (Schizophrenia catatonica)

Кататону схизофренију карактерише изразит психомоторни поремећај, који се може
кретати између екстрема као што су хиперкинезија и ступор или аутоматска
послушност и негативизам. Присилни ставови и положаји могу се одржати дуго време
без замора мишића (кататонија). Епизоде насилног понашања могу бити упадљива
одлика овог стања (раптус) и често настају непредвидиво из стања ступора. У стању
ступор, пацијент гледа у једну тачку и изгледа као да не региструје околину. Појава
кататоније се може комбиновати са онироидним стањем, са живописним сценским
халуцинацијама. (flexibilitas cerea -воштана савитљивост, је појава да после померања
дела тела од стране друге особе, пацијент остаје у том положају). Овај облик
схизофреније данас се ретко виђа.

5. Резидуални облик схизофреније (Schizophrenia residualis)

Хронична фаза у развоју схизофрене болести код које не постоје позитивни симптоми.
Прогредира стално од почетка до овог стања и карактеришу је дугорочни, не увек,
иреверзибилни „негативни“ симптоми, као што су психомоторна успореност; смањена
активност, тупост афекта; пасивност или губљење иницијативе; осиромашење говора
или његовог садржаја; оскудна невербална комуникација изразима лица, избегавањем
погледа, модулацијом гласа и ставом; занемаривање изгледа и социјалних дешавања.

За дечији узраст је својствено мешање појединих облика схизофреније као и мешање са

афективним и неуротичним синдромима. Осим ових схизофренија може имати и
псеудонеуротични изглед у коме привидно преовлађују неуротично симптоми као што
су хистерични, фобични и присилни. Може бити и псеудопсихопатска укључујући
појаву преступничког понашања. Сумануте мисли су у малдалаштву нешто постојаније,
организованије и уобличеније него у детињству али још увек мање него у одраслом
добу као, уосталом и друге психотичне појаве.
Сем правих схизофрених психоза, које представљају дуготрајни процес, постоје и
схизофрениформна стања и одговори на наглу психичку појаву који се разликују од
процесних психоза иако неки од њих, током времена прелазе у хроничну психозу.

11
Схизофренија

6. ПОЧЕТАК БОЛЕСТИ

Почетак схизофреније може бити нагао или полаган и подмукао, тако најчешће почиње
једниставни облик. Неке схизофрене психозе у младости вуку порекло из детињства и
наставак су ранијих психоза или предпсихиза, а неке су сејавиле тек у пубертету или
одмах након пубертета. До тада успешне одбране су се сломиле под утицајем телесних,
осећајних и друштвених притисака којима је изложена млада особа.
Од родитеља или младића-девојке могу се добити подаци о изменама личности и пре
почетка болести или информације о одступањима у осећајном, сазнајном и друштвеном
развоју, као што су друштвена издвојеност, емоционално сиромаштво, необична
занимања и понашања. Мање осетљиви и образовани родитељи дуго не примете
почетак,па чак ни развијени ток болести. Иако је свест очувана, може доћи до
поремећаја свести у ширем смислу, такозвани дезинтегративни феномени:
1. дереализација-поремећај свести у ком болесник другачије доживљава своју
околину (на пример, има утисак дас у се зграде искривиле и слично),
2. деперсонализација-феномен у ком особа другачије доживљава себе, отуђење од
сопствене личности због дезинтеграције ега који више не може да обезбеди
хармонично функционисање свих делова личности. Такви пацијенти се често огледају и
траже неку промену у свом изгледу (феномен огледала).
3. трансформација-преобраћање личности у неку другу особу или више њих, које
су често потпуно различите уз пропратно понашање.

12
Схизофренија

6.1. Развој и прогноза схизофреније ( схизофрена психоза

младости)

Ток болести зависи од благовременог дијагностиковања, одговарајуће терапије,

разумевања и прихваћености у социјалном окружењу оболеле особе. Он може бити:
континуиран, епизодичан са прогредирајућим или постојаним оштећењем, епизодични
ремитирајући са непотпуном или потпуном ремисијом, или неки други. Схизофренија
се јавља у ремисијама и шубовима. У стадијуму ремисије особа може да се врати у
социјалну средину: шуб значи нови поцетак болести. Чешћи шубови знак су лоше
прогнозе и брзе деменције. Интегративни психофармакосоцио третман даје најбоље
резултате и уколико се одмах почне са лечењем на почетку болести, пацијенти могу
бити функционални радно и социјално.

7. ТЕРАПИЈА СХИЗОФРЕНИЈЕ

Нелечени пацијенти често страдају због задеса или суицида, инфекција и

коморбидитета, због занемаривања основних животних потреба као што су храна,
лична хигијена, адекватно облачење и слично, тако да је лечење неопходно због
продужења живота оболелог.
Лечење шизофрених болесника је напоран и дуготрајан посао и за пацијента и за лекара
и за породицу. У терапијској доктрини најпре траба одлучити да ли треба
хоспитализовати болесника или се определити за амбулантни третман. Индикација за
хоспитализацију су: суицидални ризик, агресивно понашање, екстремна узнемиреност,
дезораганизовано понашање, неспособност да се успостави јасна дијагноза,
стабилизација психофармакотерапије. Понекад је потребно хоспитализовати болесника
и кадаје неспособан да брине сам о себи.
Сматра се да психотерапија шизофреније поставља посебне захтеве пред личност
терапеута, па се посебно указује на проблеме контратрансвера. Став терапеута,
нарочито у првој фази, када су регресивне потребе пацијената велике, може да буде
"матерински", тј. Успостављање климе активне, пажљиве и сталне нежности, која

13
Схизофренија

карактерише материнско осећање. Други став, где се према болеснику односимо као
према одреслом кога треба још водити иподржавати, као према "великом" детету,
назива се "очинаска подршка". То је став добродушног и либералног ауторитета, који
класично карактерише доброг оца.
Постоји и групна психотерапија шизофрених болесника. Она разрешава унутрашње
конфилкте личности, побољшава социјализацију кроз интерперсоналне контакте и
стварање групног идентитета, који охрабрује самоизражавање полесника. Овде се
саветује непрастана активноста терапеута, давање једноставних интерпретација,
задовољење оралних потерба болесника. Посебна враста групног рада је рад са
члановима породице., што захтева интезиван рад са родитељима, посебно са мајком. У
симболичкој вези пацијента са мајком проблем је да мајка прихвати аутономију свог
детета, што се често постиже усмеравањем њених конфликтогених потреба на други
објекат или на спољну активност.
Психосоцијалне интервенције подразумевају сустематску и континуирану проверу
стања пацијента укључујући медицинске знаке болести, социјалне потребе и
организацију живота за дужим временски период. У том смислу важно је направити
индивидуални план рехабилитације за сваког појединог пацијента (укључујући
окупациону и радну терапију). У развијеним земљама примењује се заштићено
становање уместо институционалног смештаја пацијената о којима нема ко да брине, а
у превентивне сврхе постоје центри за ментално здравље.

8. ЗАКЉУЧАК

У модерним интердисциплинарним струјањима многи стручњаци повезују психологију,

неуропсихологију и парапсихологиј с квантном физиком. Ипак, мањи број научника
узима у обзир чињеницу да тек сада следе најважнија открића у области човечанства и
да треба одбацити нека утврђена стајалишта, посебно на подручју психијатрије, с
обзиром да су људски мозак и могућности његова коришћења тако слабо истражени.
Управо би схизофренија могла објаснити неке ствари попут начина функционисања
мозга, можда чак и потврдити најновија теоријска струјања према којима је мозак
холограм управо због својства да наше мисли и сећања нису концентрисане на једном
месту него, као и код холограмске слике, мањи део слике (мозга) садржи својства
целине.

14
Схизофренија

Према том моделу све што видимо није стварно већ продукт наших мисли, а све ствари
у свету су повезане и недељиве. Визије, снови, халуцинације, луцидна стања свести су
стања када гледамо ван овог материјалног света у другу и вишу димензију. Можда
халуцинације и гласови које чују особе са схизофренијом јесу управо несвесна
посезања за светом који је он крај наше свакидашње илузије у којој живимо.
Схизофренија болесницима онемогућује разлучити субјективни доживљај од
објективне стварности, али ако се узме у обзир даје стварност илузија мења се и поглед
на ову болест. Врло се мало зна о томе што је уопште схизофренија. Можда се једног
дана не буде класифковала као тешка душевна болест већ као пукотина у илузији
стварности а оболели као део човечанства који види свет око себе онаквим какав он
заиста јесте.

15
Схизофренија

ЛИТЕРАТУРА

1. David J.Castle, Peter F. Buckley (2012.):Schizophrenia.Second Revised

Edition. Oxford psychiatry library, 2012.
2. Benjamin James Sadock.Virginia Alcott Sadock (2003):Kaplan& Sadock
s synopsis of psychiatry:behavioral sciences/clinical psychiatry .Ninth
edition.Philadelphia:Lippincot Williams&Wilkins
3. Tadić, Nevenka: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Beograd, 2003
4. https://www.psihocentrala.com/f20-f29-shizofrenija-shizotipski-
poremecaji-i-sumanuti-poremecaji/
5. Kecmanović D.: Psihijatrija, Medicinska knjiga Beograd - Zagreb, 1988.

16
Схизофренија

Датум предаје: ______________

Комисија:
Председник _______________
Испитивач _______________
Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена__________ (___)

17