SKRIPTA

PRVIH DESET
GODINA
(Razvojni i psihoanalitičko-razvojni pristup)
 Razvoj, novorođenče i ponešto od onoga što dete “ume“ i pre rođenja

Razvoj podrazumeva dugotrajan i složen proces u kome dolazi do niza promena

koje se odigravaju tokom vremena i koje su vezane za vreme tj. uzrast. Razvoj -
sistematski i organizovan sled promena u kojima se ispoljavaju određene
zakonitosti(pravilnosti). Određene razvojne promene odvijaju se uvek odredjenim
redosledom ( u kontaku sa spoljašnjim svetom dete se najpre koristi opažanjima i
pokretima, zatim predstavama i tek na kraju racionalim operacijama).

Cefalokaudalni pravac razvoja (razvoj od glave ka rukama i nogama) i

proksimo-distalni pravac (razvoj od vertikalne osobine tela ka periferiji)
obeležavaju većinu razvojnih promena u ČULNOM, MOTORNOM I FIZIČKOM
razvoju. (po rođenju je oblast usta i oko usta najosetljivija, a ta osetljivost
postepeno se širi i na druge delove tela; dete prvo uspeva da kontroliše pokrete
ruku -dohvatanje- a tek zatim nogu -hodanje). Postoje razvojne promene koje na
prvi pogled deluju kao neregularne i slučajne ali i one se mogu podvesti pod
razvojne pravilnosti.

Intermitentnost razvoja - okolnosti u kojima se neki oblici ponašanja mogu

pojaviti u određenom uzrastu, a zatim se izgubiti i posle izvesnog vremena opet
pojaviti, pri čemu se intervali gubljenja skraćuju sve dok se ponašanje potpuno se
učvrsti.(dete koje je prohodalo povremeno i privremeno može da se vrati na
puzanje)

Alternativnost razvoja - jeste pojava da se u nekim periodima neke funkcije ili

grupe funkcija razvijaju brže i više, na račun drugih, koje privremeno stagniraju
(buran razvoj motorike naspram relativno usporenog razvoja govora tokom prve i
druge godine života)
Ne treba zaboraviti da u okviru zakonitosti psihološkog razvoja postoje i ogromne
individualne razlike i od samog početka. Brojni istraživači su se bavili
izučavanjem prirode i doprionosa primarnih psiholoških datosti kojim svako
novorođenče raspolaže.

Istraživanja koja su polazila od Frojdovog učenja o stimulus-barijeri (urođeno data

funkcija EGA koja obuhvatta perceptivni apart kao zaštitu od stimulusa) došla su
do zaključka da se mogu izdvojiti dve vrste dece: preosetljiva, lako uzbuljiva (sa
tankom stimulus barijerom) i neosetljiva, teško uzbuljiva deca (sa debelom
stimulus barijerom). Takođe značajni su nalazi koji govore da odlike temperamenta
deteta značajno utiču na to kako se drugi ponašaju prema njemu, naročito na
ponašanje majke prema detetu.

Kameron govori o urođenim tipovima aktivnosti kojima pridjae značaj jer u njima
vidi tzv. biološku osnovu razvoja psihičkog aparata: Tako na primer gutanje i
zadržavanje hrane predstavlja biološku osnovu za inkorporaciju (fantazam
unošenja spoljašnjeg objekta), introjekciju i identifikaciju. Dok izbacivanje i
povraćanje hrane predstavljaju biološku osnovu za simboličke manevre EGA, ako
što su projekcija.

Deca se međusobno razlikuju prema tendenciji ka progresiji odnosno regresiji. Ove

tendencije prepoznatljive su od prvog dana života. Neka deca, od samog početka
svako uskraćivanje i odlaganje zadovoljstva osnovnih potreba doživljavaju kao
teška, nepodnošljiva iskustva na koja burno reaguju. Suprotno njima, za drugu
decu svako novo iskustvo predstavlja izvor osećanja zadovljostva. Bez obzira o
čemu je reč, nova iskustva doživljavaju kao nove mogućnosti za odrastanje.

U okviru normalne razvojne neusklađenosti brojni autori govore o značaju i

specifičnosti regresije u dečijem uzrastu. Za razliku od trajne regresije kao
mehanizma odbrane kod odrasilh, u dečijem uzrastu regresija predstavlja ,,korak
nazad radi dva napred“ tj. nazadovanje u trenutno preteškoj situaciji, da bi se
sakupile snage za dalju progresiju (koristan činilac u procesu razvoja).

U razvoju mogu da se jave i ranza razvojna ometanja( zabrane i zhatevi koji

prevazilaze trenutne kapacitete deteta tj. kapacitete njegovog EGA). Među decom
postoje individualne razlike u pogledu toga kao će reagovati na formalno ista
razvojna ometanja. Reagovanje na razvojna ometanja zavisi od:
 1) uzrasta deteta
2) nivo dostignutog razovja ega tj. njegovih mehanizama
3) da li ometanje deluje u nekoj od kritičnih faza razvoja (separacija, edipalna
faza)
4) koliko dugo traje
5) celokupna prošlost deteta.

Takođe značajan je i broj i pod kojim okolnostima se ometanja dešavaju. Naime,

niz razvojnih ometanja od kojih nijedno samo po sebi ne bi bilo štetno, kada slede
u nizu, u relativno kratkom vremenskom periodu, dobijaju sumirajuću snagu i
efekat i pretvaraju se u tzv. kumulativnu traumu koja može da ima dalekosežne
posledice psihičke traume.

Trudnoća nastaje usađivanjem oplođene jajne ćelije u endometrijum materice.

Usađena jajna ćelija naziva se zametak ili embrion. Po završenoj organogenezi,
posle 3 meseca trudnoće zametak postaje plod odnosno fetus. Trudnoća se
normalno završava porođajem oko 38 nedelje (uz toleranciju od oko 2 nedelje *40
nedelja). Korišćenje različitih vrsta lekova (analgetici, anestetici i sedativi) pre ili
tokom porođaja svara uslove za neke privremen ili produžene a u ređim
slučajevima i trajne promene u postnatalnom razvoju jer svi ovi preparati ulaze u
krvotok deteta. Nalazi govore da polse ovakvih porođaja bebe su pasivnije, slabije
sisaju i tokom nekoliko nedelja manje napreduju u težini i više vremena provode u
sunu. Kao dugoročne posledice mogu biti usporen motorni razvoj. Najčešće
komplikacije na porođaju su anoksija i asfiksija(gušenje). Ozbiljni slučajevi
produžene anoksije dovode doo cerebralnih oštećenja sa smanjenom ili
izgubljenom sposobnoću mišićne kontrole takodje i to različitog stepena umne
zaostalosti.
Ono što obeležava prvi period postnatalnog života jeste prilagođaanje na nove,
izmenjene uslove života, izloženost stanjima neravnotee, nedostataka i
neugodnosti, iskustva gladi, žeđi i hladnoće, vrućine i bola. Kako će se odrediti
trajanje ovog perioda zavidi od kriterijuma: akoje kriterijum oporavljanje od
fiziološke traume ona ovaj period traje 5 - 7 dana, ako je kriterijum postizanje
težine onda period traje duže, ako je uspostavljanje uslovnih refleksa na svim
čulnim organima, onda taj period traje oko mesec dana.

Mnogi se ne slažu oko toga da li rođenje predstavlja u osnovi pozitivno ili

negativno prvo iskustvo koje stičemu u svetu i o svetu. Oto Rank smatra da
rođenje predstavlja traumu (prvobitni strah koji je intezivan - poplava draži) koja je
uzrok ne smao strahova, anksioznosti (kako smatra Frojd) već i neuroza uopšte.
Wolman ima nešto drugačije viđenje rođenja, on smatra da ljudski organizam ima
nagon za aktivnošću koja se može manifestovati samo „begom“ iz stomaka. Ono
oko čega se svi slažu jeste da je novorođenče biološki opremljeno tako da može
uspešno da savlada ove prve razvojne zadatke, čulne, motorne, fizičke pa i
komunikacijske sposobnosti i osobine novorođenčeta potkrepljuju ovu saglasnost.

Čulna osetljivost novorođenčeta

Mnoge čulne sposobnosti beba ispoljava odmah po rođenju ali se čulna osetljivost
postnatalno značajno povećava zahvaljujući neurološkom i fiziološkom razvoju
(tačnije procesu mijelinizacije) i procesima učenja.

 Već 10 min po rođenju beba može da okrene pogled u pravcu jake zvučne
draži.
 Već 2 sata po rođenju, beba je u stanju da pogledom prati kretanje svetle
tačke ukoliko ono nije prebrzo.
 Nije sasvim jasno da li odmah po rođenju dete vidi boje, ali duže posmatra
crno bele figure nego jednobojne površne što znači da ih razlikuje i pri tom
ispoljava preferenciju za složenije fiugre
 Oba oka fokusira u istoj tački a zona najpreciznijeg viđenja je oko 20 cm
koliko otprilike iznosi udaljenost od lica majke pri dojenju.
  Reaguje na jake aromatične mirise. Takođe beba razlikuje i gustativne
kvalitete, pri čemu izrazito odbacuje gorko.

Motorno ponašanje novorođenčeta - refleksi

Beba dolazi na svet sa bogatim repertoarom refleksnih reakcija. Mnogi medju

refleksima ispoljavaju se odmah ili ubrzo po rođenju i trajno ostaju u inventaru
ponašanja (refleks gutanja - u početku nije sasvim koordinisan sa disanjem, refleks
povraćanja, štucanja, kašljanja, kijanja, zevanja, širenja zenice, zatvaranja očnih
kapaka). Neka ponašanja koja traju doživotno u početku su isključivo refleksno
organizovana, tokom razvoja se pre ili kasnije podvrgavaju voljnoj kontroli
potpuno ili delimično (plač, disanje) Sisanje se gubi kao refleks, ali ostaje kao
voljno kontrolisano ponašanje. Takođe novorođenče ispoljavva i reflekse koje se
kasnije gube tj. na koja inhibitorno deluje povećana aktivnost kore velikog mozga
ili druge neurološke promene.
 Moroov refleks (refleks grljenja) je reakcija na iznenadni jak zvuk koja se
sastoji u zabacivanju ruku i nogu i njihovom ponovno skupljanju - zaštita od
neprijatnih predmeta i draženja) kod normalno razvijenih beba sreće se posle
7 meseca
 Darvinov refleks (refleks hvatanja) jeste sklapanje šake na taktilno draženje
koje osetno slabi posle 2 meseca života.
 Refleks babinskog - lepezasto širenje nožnih prstiju na draženje tabana koji
počinje da se gubi oko 6 meseca i biva zamenjen plantarnim refleksom
 Refkes hodanja je reakcija na blag dodir nogama o podlogu kada e beba
uspravno drži, gubi se posle nekoliko nedelja.
Predugo održavanje ovih refleksnih reakcija je indikator poremećaja i nedostataka
u razvoju nervnog sistema.
Novorođenče je sposobno za neke jednostavnije oblike učenja kao što je na primer
HABITUACIJA (smanjenje jačine i oštrine reakcije na ponovljena draženja).
Takođe postoji i mogućnost OPERANTNOG USLOVLJAVANJA novorođenčeta.

Zahvaljujući novoj oblasti embriologije - fetologiji (nauka koja se bavi

izučavanjem fetusa dok se još nalazi u majčinoj utrobi) neurologiji, znamo o
umećima deteta u prim danima i nedeljama intrauterinog života.

Nepogrešivo razlikoanje osnovnih ukusa odmah po rođenju takođe i različite

reakcije na miris banane, vanile i jagode (prijatne) odnosno ribe i pokvarenih jaja
(neprijatne) vezuje se za iskustvo u amnionskoj kiselini koja sadrži glukozu,
fruktoruzu, laktozu, fosfolipide, masne kislenie, proteine, ureju i soli.

Zanimljivo je to da su bebe već između 2 i 7 nedelje po rođenju mirisno

prepoznavale mleko majke, odnosno znoj svojih majki od znoja drugih žena.

Fetus čuje u 5 mesecu, a u 6 mesecu odgovara autonomno i bihejvioralno na veliki

broj akustičnih stimulusa (više im prija da čuju umirujuće tonove, nešto poput
klasične muzike). Trudan stomak jeste prvo detetovo obitavalište zaista akustično i
bučno mesto. Postoji hipoteza o tome da unutrašnji (in utero) prijem govora mora
nepohodano da prethodi spoljašnjoj govornoj produkciji (decca nemih majki čudno
plaču ili uopšte ne plaču kao da su propustila ,,lekcije“govora in utero.

Navedeni podaci koji su samo neki iz mnoštva kojim danas nauka raspolaže,
govore u prilog tome da primarna dijada (sveukupni odnos između deteta i
majke, odnos koji je izvorište i osnova razvoja deteta) ne počinje trenutkom
rođenja već ima svoju biofiziopsihološku predistoriju tokom celog trajanja
trudnoće majke (prenatalna psihologija) Stav buduće majke o samoj trudnoći i plodu je izuzetno
važan. U okviru istraživanja, psihijatar Džerar Rotman sa Univerziteta u Salcburgu je podvrgao trudnice
psihološkim testovima, čiji su rezultati pokazali da je majčina želja za detetom veoma značajan faktor. Dokazano
je da je fetus sposoban ne samo da razlikuje ljubav od odbacivanja, nego i da prepozna i "odreaguje" ina
ambivalentna ("podeljena") mamina osećanja vezana za trudnoću. Pored toga, žene kod kojih su psihološki testovi
pokazali da žele decu - imale su "lakšu" trudnoću, manje problema na porođaju i fizički i emotivno najzdraviju
novorođenčad. Majke sa suprotnim i ambivalentnim stavom su u proseku imale više problema tokom trudnoće i bile
izložene većem riziku od prevremenog porođaja.
 EMOCIONALNI RAZVOJ

Detetu za normalan emocionalni razvoj stoji na raspolaganju urođeni aparat -

nediferencirana biofiziološka osnova i prosečna očekivanja sredine (roditeljski
par - dete sa svakim od njih organizuje dijadu) u kojoj dolazi. Osnovni pokretač
razvoja je prilagođavanje (primarni recipročni odnos između organizma i sredine) -
organizam razvija funkcije pomoću kojih se prilagođava sredini ali i sposobnost da
utiče na dogovore iz sredine. Prilagođavanje može da bude progresivno i
regresivno a na taj proces utiču:
o konstitucija
o spoljašnja sredina
o ontogeneza

Emocionalni razvoj predstavlja složen proces koji se odvija po određenim

zakonitostima, tačnije odvija se kroz fate/stupnjeve razvoja. Normalan razvoj
podrazumeva sledeće principe:
-zavisnosti
-kritičnih perioda
-istovremenosti

Zavisnost razvoja - podrazumeva da svaka sledeća faza razvoja zavisi od i pod

uticajem je one prethodne.
Kritični period - odnosi se na to da ako se neka funkcija ne razvija u vreme
određenog perioda, biće teško ili nemoguće da je dete stekne kasnije.
Istovremenost - odnosi se na to da normalan razvoj zahteva usklađenost činilaca
sazrevanja i psihičkog razvoja. Naime svaki stupanj razvoja, prožima jedan
organizujući proces koji integriše činioce sazrevanja i psihičkog razvoja koje Špic
naziva organizatorima psihe. (socijalni osmeh, strah od separacije i semantičko ne)
 Majka

Kao prvi predstavnik spoljašnje sredine i detetov prvi partner, majka posreduje (i
filtrira) svaki opažaj, akciju , znanje pri čemu su prva osećajna iskustva odlučujuća
za dalji psihički razvoj deteta. Što je majka spremnija da prepozna prirodu svoje
bebe, signale koje ona šalje, njihov odnos će biti skladniji. Ranije se govorilo o
tipologiji majki (prihvatajuća, odbacujuća, prezaštitnička, kastrativna,
shizofreneogena itd.) međutim danas kada se daleko više zna o udelu deteta pa se
sve više govori o tipologiji beba (laka, teška, aktivna, pasivna, prihvatajuća,
odbacujuća)

Urođene karakteristike detetovog fiziološkog funkcionisanja, njegove

temperamentalne osobine (jesu biološka osnova na kojima se formiraju
najprimitivniji mehanizmi ali i sam Ego) predstavljaju značjan početni ,,kapital“ sa
kojim dete ulazi u dijadni odnos i značajno utiče na majku.

Ne postoji univerzalni recept ili propisani načini uspešnog materinstva, već oni
prvenstveno zavise ili :

 od poklapanja detetovog i majčinog ponašanja na dimenziji aktivnost-

pasivnost a u starijem uzrastu na dimenziji uzimanje-davanje
 ili od majčine sposobnosti da se prilagodi onim oblicima zadovoljavanja
detetovih potreba koje odstupaju od njenog svesnog viđenja materinske
uloge, a koji ne pružaju zadovoljenje njenih nesevesnih potreba.
(Zato će i pored stvarne privrženosti, emotivna, aktivna majka doživljavati
ponovoljnea razočarenja ako je beba pasivna, tiha, siromašna u reakcijama, dok će
mirna i spora majka biti zbunjena i neuspešna u zadovoljavanju potreba svog
živahnog, osetljivog, stalno tražećeg deteta.

Na odnos u primarnoj dijadi utiču i majčina iskustva u njenoj primarnoj porodici i

naravno dijadni odnos sa bračnim partnerom. Radi promenljive dinamike svih ovih
odnosa, činjenice da se i sama majka kroz njih menja i sazreva, biološki ista majka
može u odnosu na drugo ili treće dete da bude psihološki potpuno različita.

Otac
Klasična psihoanaliza je uvodila oce kao značajnu figuru tek oko 3. godine (na
početku edipalne faze psihoseksulanog razvoja) dajući mu centralnu ulogu u
uzrastu između 3 i 5 godine, da bi se posle njegov uticaj izgubio. Istina je,
medjutim, da je otac posredno ili neposredno pristutan i značajan kao roditeljska
figura u svim fazama detetovog celokupnog razvoja.

Još pre nego da se dete rodi, očevi verbalizovani i neverbalizovani stavovi u vezi
sa očekivanim detetom i očekivanje vezanih za njega odražavaju se na
emocionalno stanje majke-trudnice (sigurnost-nesigurnost) i upliću se u njeno
svesno i nesvesno u odnosu na dete. (to može da bude svesna željenost i
neželjenost deteta, očekivanja određenog pola i sl). Ishrana i nega novorođenčeta
po klasičnom shvatanju pripada majci medjutim, koliko će ona biti uspešna u ovoj
ulozi zavisi od konkretne i emocionalne podrške koju joj partner pruža, čak i u
njenom odsustvu od bitne je važnosti saznanje da on prihvata i odobrava njen način
nege deteta. Otac sa svojim načinom nege, komunikacija, stavova itd. razvija sa
detetom svoj sopstveni signalni sistem preverbalnog komuniciranja koji dete
postepeno i sve finije počinje da razlikuje od majčinog. Svojim aktivnostima igra
značajnu ulogu i u formiranju mnestičkih tragova, u ranim mogućnostima
odlaganja zadovoljstva preko halucinatornog zadovoljenja, te u formiranju
bazičnog osećanja sigurnosti/nesigurnosti. Posredno ili neposredno učestvuje u
osamostaljivanju i odvajanju deteta, u ranom formiranju i EGA I SUPER EGA.

Porodica

Ništa se u supstrukturama pordice (dijadnim, trijadnim) ne odigrava a da se to na

neki način ne odrazi na dinamiku odnosa u celoj porodici. Da bi porodica mogla da
funkcioniše kao sredina dovoljno pogodna za duševni razvoj deteta, potrebno je da
roditelji obezbede dve osnovne podele: međugeneracijske granice i granice
među polovima (tj. razrešenje edipalne situacije(zabrana incesta) i polnu
identifikaciju). Ove podele su uslov za dovoljno dobro obavljanje 3 osnovne
funkcije porodice:
o funkciju nege
o funkciju učenja kulturi ponašanja
o funkciju zrelog roditeljskog zajedništva
 Rano osećajno lišavanje

O ranom osećajnom lišavanju govorimo kada je iz bilo kog razloga u prvim

mesecima odnosno godinama života dete lišeno materinske nege (nezadovoljenje
fizioloških ali i psiholoških potreba). Negativni učinak ranog osećajnog lišavanja je
nekad vezivano za odvajanje deteta od majke i smeštanje u neku ustanovu
(hospitalizam), a danas se vezuje i za porodičnu sredinu.

Osnovne karakteristike sindroma hospitalizma su:

 zaostajanje u senzomotornom razvoju
 nezainteresovanost za okolinu
 bledilo
 podložnost infekcijama
 autoerotske radnje
 samopovređivanje

Analizirajući dečje reakcije, Bolbi zaključuje da postoji pravilnost u njihovom

reagovanju na separaciju (Protest Očaj Poricanje fenomen). Frojd ovaj
fenomen/proces objašnjavao time da je pravac kojim se libido investira ka sredini i
objektima u početku određen prvim iskustvima zadovoljenja osnovnih potreba.
Kada dete jedan objekat investira (vezuje libidinozne ili agresivne težnje za
objekat, substitute i sebe) njegov nestanak je izuzetno bolan. To je period jake
potrebe i čežnje za njim. Kada se odsustvo objekta produžava doalzi do značajne
promene libidnih ulagnaja gde dolazi do povlačenja investicija. U ovoj fazi dete
postaje izolovano i pokazuje vidne poremećajeu objketnom odnosu. U ovoj fazi
Bolbi govori i o anksioznosti usled odvajanja, medjutim Frojd smatra da do
anksioznosti dolazi kada se majka vrati ili se prihvati majka-supstitut pa dete mora
da izvrši reinvesticiju (ponovno ulaganje) objektnog sveta, što za sobom povlači
strah od ponovnog gubitka objekta. Ceo ovaj proces komplikovaniji je, kad je
starost deteta veća i kada se objekti supstituti menjaju (čest slučaj kod smeštanja u
hraniteljske porodice).
Frojd moguća neposredna dejstva ranog afektivnog lišavanja svrstava u 4
kategorije:
1) Regresija u razvoju nagona (vraćanje na primitivnije nivoe funkcionisanja
u odnosu na nove objekte (dominiranje, lepljivost, nezavisnost) i autoerotkse
aktivnosti, samopovređivanje (čupanje kose, udaranje glavom o zid) ili pak
agresivno ponšanje)
2) Psihosomatska stanja (poremećaj sna, apetita, varenja, zatvora)
3) Regresija u razvoju JA/EGA (gubitak govora, kontrole sfinktera i loša
socijalna adaptacija)
4) Poremećaji u raspoređenosti libida

Mada su svi opisani poremećaji konstatovani kod dece kraće ili duže odvojene od
majke u institucionalnim uslovima, bogato iskustvo govori da se niz spomenutih
poremećaja može naći i u porodičnoj sredini. (porodični hospitalizam - rano
osećajno lišavanje u prisustvu majke).

Koliko će taške odnosno trajne biti posledice ranog osećajnog lišavanja zavisi od:
o utrasta na kome je dete počelo da bude lišavano
o trajanje lišavanja
o da li je i u kojoj meri lišavanja bio uspostavljen objketni odnos sa majkom
o da li je postojala priprema za odvajanje
o i ukoliko je zamena majke uspešna u roditeljskoj ulozi.

Pod dovoljno povoljnim uslovima najbrže se nadoknađuju (tokom prve godine)

senzomotorne sposobnosti, zatim govor, pa tek onda oblas emocionalnosti.
 RAZVOJ ODNOSA PREMA OBJEKTU

Objekat - je ono što obezbeđuje zadovoljenje neke detetove potrebe (instiktivne

pokretače, najčešće je to osoba). Tokom razvoja dete raspolaže sve većim
količinama libida koje se mogu vezati za objekat. Objekat se vezuje sa libidom
(ulaže se, investira) zbog svoje sposobnosti da ga zadovolji. Zato što tokom
razvoja postoje različite ibidne potrebe i objekt zadovoljenja se mora menjati tako
da objekat nije stalan. Objekat ne mora da bude smao spoljašnji već i unutrašnji.
Unutrašnji objekti su predstave u mašti na koje se reaguje kao da su stvarni oni u
izvedeni iz spoljašnjih objekata pounutrenjem i doživaljavaju se kao da se nalaze u
unutrašnjoj psihičkoj realnosti.

Odonos prema objektu i sa objektom - objketni odnos < odnos između jedinke i
njene sredine: dinamičko polje u kome se kreće dete zajedno sa svojim objektima
i u kome razvija i razradjuje kako instiktivne pokretačke, tako i autonomne
funkcije EGA.

Dobar objekat je onaj koji dete voli jer ga doživljava kao dobronameran, dovoljno
doboro zadovoljaa njegove potrebe te za njega vezuje, u njega ulaže, investira
libido. U suprotnom slučaju objketa koji nedovoljno dobro zadovoljava potrebe,
onaj objekat koji više uskraćuje nego što zadovoljava te se za njega vezuje, u njega
ulaže, invetira agresija, tada govorimo o Rđavom/Zlom objektu.

Derivati objekta su oni objekti koji zbog svoje sličnosti odnosno psihološke
bliskosti sa izvorom(prvobitnim objketkom) mogu da pokrenu osćeanja i reakcije
koja su vezana za prvobitni objekat.

Reprezentacije objekata jesu mentalne predstave osoba koje za ličnnost

predstavljaju objekte sa kojima je u psihološkoj vezi.

Primarni objekat je najčešće majka (ili njena zamena).

Razvoj objektnih odnosa ima zakonitosti odvijanja pa se o fazama/stupnjevima

razvoja govori kao oralnoj, analnoj, edipalno, latentnoj i adolescentnoj fai, u
zavisnosti od toga koji deo tela je u središtu psihičke dinamike i ekonomike.
Introjekcija i projekija jesu mehanizmi koji su osnova za razvoj ličnosti i
komunikaiju sa sredinom.

TELESNA ŠEMA I TELESNO OSEĆANJE JA

Pojam koji je tesno vezan za JA/EGO svakvko je pojam TELESNOG JA/EGA

pod kojim je još Frojd podrazumevao onaj deo JA koji potiče od sopstvenih
samopercepcija o sebi, nasuprto perecepcija o spoljašnjim objektima. EGO/JA je u
krajnjoj liniji izvedeno iz telesnih senzacija, prvenstveno onih koji potiču sa
površine tela.

Telesna šema - neurološka reprezentacija tela u mozgu (neurološki termin).

Telesna šema je u globalu slična kod većine ljudi i predstavlja jednu opštu
predstavu o sopstvenom telu. Svi su svesni koje delove tela imaju. Ali telesna šema
je takođe promenljiva u zavisnosti od trenutka i u tom smislu varira u skladu sa
telesnim ja čija je osnova. Nekada osoba nije svesna svojih nogu, nekada svojih
ruku i sl. Iako ona zna koje ima delove tela, njena telesna šema u određenom
trenutku se razlikuje od globalne predstave o telu.

Telesno osećanje JA - subjektivni doživljaj sopstvenog tela koji može ali ne

mora da se pklapa sa telesnom šemom iz prostog razloga što zavisi od
celokupne istorije prolaska osobe kroz faze razvoja odnosa sa/prema
objektima i inteziteta i kvaliteta investicije u delove sopstvenog tela kao i od
stanja umora, iscrpljenosti, pospanosti itd. Telesno oscenje Ja je rezultat
investicija u sopsteno telo.

ORALNA FAZA
Iskustvo koje dete ima u situaciji hranjenja (dodri sa majčinim telom, njen miris,
kretanje i njen glas su sastavni deo ovog složenog iskustva) predstavlja preteču
formiranja objekta i stalnosti objekata. Nediferencirane spoljasnje i unutrašnje
draži za dete još ne postoji objekat kao prepoznat. Ono za svet oko sebe ne
pokazuje interes osim u stanju gladi, sav libido je usmeren na sopstveno telo, pa se
ovaj stadijum naziva NEOBJEKTNI ILI NARCISTIČKI STADIJUM
U situacijama napetosti dete se bez namere saopštavanja, oglašava plačem. Plač je
začetak sistme saopštavanja, početak signalnog komuniciranja između deteta i
majke. Zahvaljujući pnovljenim iskustvima prijatnosti u situacijama materinske
nege kao i dostignutom senzomotornom razvoju stvaraju se između 8 i 12 nedelje
života uslovi za prelazak u sledeću fazu razvoja FAZU PRETEČE OBJEKTA.
Dete počinje na ljudski lik (majčin lik) kao na najstabilniji vizuelni podražaj da
reaguje osmehom. Dete prepoznaje ljudski lik (samo geštalt - prepoznavnje po
površninskim odlikama ne po specifičnim) kao prvi vizuelni signal koji je vezan za
smanjenje napetosti. >>>SOCIJLANI OSMEH<<< Pri organizator psihe, javlja se
u 3-4 nedelji. Dete se po prvi put smesi u funkciji komunikacije (uspostavljanja
kontakta sa spoljnim svetom) i taj osmeh nije namenjen samo majci, već bilo kom
ljudskom liku koji se nađe u okolini. To znači da dete JOŠ UVEK NE
RASPOZNAJE MAJKU KAO POSEBAN OBJEKAT i ne razlikuje je od drugih
lica (Špic).

Od početnog nerazlikovanja između spostvenog i majčinog rasterećenja napetosti,

preko prvog razlikovanaj između prijatnih i bolnih iskustava, maglovite svesnosti o
objektu koji zadovoljava potrebe (faza primarnog narcizma) dete ulazi u FAZU
SIMBIOZE. Odlike ove faze su halucinatorne i obmanjujuće somatopshičko
stapanje sa predstavom majke, posebno stapanje zajedničkih granica. U ovoj fazi
postavljaju se osnove emocionalnih kapaciteta deteta odnosno u njoj majka
utiskuje temu identiteta.

Dalji razvoj dovodi (posle 3. meseca) do pojave PARCIJALNIH OBJEKATA tj.

postepenog otkivanja pojedinih delova majčinog odnosno sopstvenog tela. PRVI
PARCIJALNI OBJEKAT JE DOJKA MAJKE. Otkriće veze između dojke koja
pruža neposredno zadovoljenje potrebe i lica majke koja se posmatra za vreme
zadovoljenja čini da lice majke postane > slikoviti predstavnik doživljenog
zadovoljstva<. Za dojku se vezuju (ulažu u nju, investiraju) libidne ili agresivne
težnje (zbog različitog načina zadovojavanja), te se dojka doživljava kao dobar ili
zao parcijalni objekat. Ova specifična uloženost (investiranost) čini osnovnu
razliku u odnosu na preobjekat koji je smao nespecifično prepoznat geštalt znak.
Postepeno posle dojke i lika majke izdvaja se njena ruka, ali isto tako i sopstveno
lice, ruka itd. Putem introjekcije i projkecije dete ostvaruje odnose sa parcijalnim
objektima.
U prvi danima i nedeljama života dete živi po načelu zadovoljstva (Vladadanje
IDA). Međutim, ve na ovim najranijim uzrastima načelo realnosti počinje da se
uvlači u narcistički, svet malog deteta. Mnoge potrebe deteta, pa i zadovoljenje
gladi ni najpožrtvovanija majka ne može uvek ni trenutno ni na najbolji način da
zadovolji. Ova rana osujećenja dete prevazilazi preko fantazmiranog zadovoljenja
potrebe. Zahvaljujući menstičkim tragovima vezanim za iskustvo dojenja, dete
halucinira situaciju koja donosi zadovoljstvo odnosno rasterećnje, što se može
videti na izrazu lica, pokretima unutrašnjeg sisanja, pto mu omogućava da odloži
neposredno zadovoljenje potrebe. Specifičnost fantazmatskog zadovoljenja bila bi
u tome što dete fantazira parcijalni objekat (dojku). U ovom ranom periodu prvih
nagoveštaja integracije JA, javlja se strah od komadanja - prvi razvojni strah.
Razvojni strahovi ne nastaju usled spoljašnje ugroženosti već usled nezadovoljneih
nagonskih težnji tj. siline instintivnih pokreača. Strah od komadanja - drugi
organizator psihe nastaje usled pretnje mogućeg gubitka kontrole nagonskih
težnji, odnosno gubitka tek labavo uspostavljenog integriteta JA, u situaciji kada su
telesne i mentalne granice JA još neuspostavljenje. Zahvaljujući daljem opštem
razvoju postepeno dolazi do stapanja, libidnih i agresivnih nagonskih pokretača na
jendom objketu majci, što je omogućeno najenom stalnošću zatim prevagom
nagrađujućih (libidnih) nad uskaraćujućih (agresivnim) osećanjima koje je u detetu
pokretala i na taj način mu omogućava razvoj osećanja osnovnog poverenja. Ovo
savladavanje dualiteta instinktivnih pokretača fuzijom na jendom objketu
omogućava prevazilazenje straha od komadanja odnossno da se majka prepozna
kao celovit objekat i izvan situacije kada zadovoljava potrebe. Izdvajanje majke
kao celovitog objekta izvan i odvojeno od sebe znači istovremeno i izdvajanje
sebe(ega) i svega onoga što mu pripada. Ovaj proces odvajanja iz simbiotskog
jedinstva i izrastanja u zasebnu celinu, proces separacije - individuacije,
odvija se između 8 i 16 meseca i ključna je faza razvoja JA (ličnog idnetiteta).
Siguran pokazatelj da je dete ušlo u ovu fazu razvoja odnosa prema objektu i sa
objektom jeste pojava uznemirenosti, nepoverenja pa i straha u odsustvu majke
odnosno kada mu prilaze neponate osobe. Drugi organizator psihe nije smao najva
uspostavljanja primarno (libidnog) objketa već i pamćenja, misaonih procesa,
rasuđivanja, izvesnog razumevanja gestova drugih, nekih odbrana, pre svega
poistovećenja. Ovaj novi kvalitet funkcionisanja detetovog psihičkog aprata
omogućuje tzv. neutralizaciju koja nastaje zahvaljujući tome što se sjedinjene
libidna i agresivna energija pomeraju od isntinktivnog ka neistinktivnom kvalitetu.
Na taj način one postaju dostupne svenom JA jer je omogućen prelazak aktivnosti
primarnog procesa u aktivnost sekundarnog procesa.
Pojam postojanosti objekta kako je shvaćen u učenju A. Frojd podrazumeva da je
objekat postao važan sam po sebi, za razliku od prehodne faze razvoja objektnog
odnosa kada je bio isključivo u funkciji zadovoljenja potrebe. Od trenutka kada
dete dostigne nivo postojanosti objekta ono što je trajno vezano za njega bez obzira
da li on zadovoljava ili ne zadovoljava njegove potrebe, bez obzira da li je dobar ili
zao.

ANALNA FAZA
Proces individualizacije se dalje odvija preko uvođenja prvih otvorenih zabrana
(oko prve godine života) u vidu reči NE. Od deteta počinje da se zahteva prvo da
nauči da odlaže neposredno zadovoljenje potreba, i da to učini na novi način.
Mogućnost odlaganja predstavlja osnovnu funkciju JA za koju ((preko
fantazmatskog zadvojenja potrebe)) već postoji pripremljen teren u psihičkom
aparatu deteta. Međutim, zadovoljenje na zaobilazan način za dete znači korak
dalje u procesu odricanja od načela zadovoljstva u korist načela relanosti, koja pre
svega uzima u obzir zahteve spoljašnje sredine. Razvojni korak ka ovo prvom
stepeniku socijalizovanog ponašanja (zadovoljenje na zaobilazan način)
poredstavlja razumevanje značenja, uzimanje u obzir i pridržavnaje zabrane NE.

U okviru objektnog odnosa mehanizam koji omogućava usvanje semantičkog

znaka NE jeste POISTOVEĆIVANJE/IDENTIFIKACIJA sa libidno uloženim
objektom, odnosno njegovim očekivanjima i zahtevia jer se na taj način izbegava
neprijatnost i dobija pohvala (dete pristaje na odricanje mami za ljubav). Unošenje
zabrane preko pistovećivanja sa agresorom istovremeno pruža jendu novu
mogućnost da dete samo izrazi svoje odbijanje (prvo gestom a potom verbalno).
Znači NE, postaje za dete oruđe agresije, omogućava mu da spontano izrazi
odvijanje i tako zahvaljujući ovom znaku kontroliše spoljni svet. (akciju je
zamenila reč). Semantičko NE predstavlja treći organizator psihe (ima značaj u
procesu individuacije). Mehanizam putem koga dete suvaja ponašnja koja su u
suprotnosti sa njegovim instinktivnim pokretačima i fantazmima i putem koga se
težnja za prljanjem i okrutnošću zamenjuje(obrće) u čistoću i umiljatost jeste
REAKCIJSKA FORMACIJA(obrtanje u suprotno).
Kao što su u oralnoj fazi razvoja odnosa prema objketu centralna erogena zona ili
telesno mesto maksimalne lidbine uloženosti bila usta, u analnoj fazi to je anus
odnosno izmet i kontrola analnog sfinktera. Kontrola sfinktera je razvojno moguća
početkom (tokom) druge godine života zato što je došlo do nervno-mišićnog
srazrevanja s jedne strane i do mogućnosti identifikacije za zabranom NE sa druge.
Činjenica da je ovo vreme i bitno povećane motorne kompetentnosti deteta, samo
doprinosi razvoju njegove smaosvesti.

Zbog dvojnog odnosa prema majci kao izvoru ljubavi ali i agresije i mogućnosti da
svojom voljom (da ili ne) da nagradi ili kazni majku, dolazi do ANALNE
AMBIVALENCIJE (DATI - ZADRŽATI) koja u daljem razvoju može da se
proširi na derivate analnog objekta kao što je bilo koji vid poseda, najčešće novac.
Gađenje i stid koje dete uči da važe za izmet koji sada postaje nešto ružno i prljavo
nasuprot lepom i dobrom, koje se vezuje za nejgovo socijlanim normama, osnova
su iz koje daljem razradom dolazi do razvoja viših nivoa antagonističih vrednsti:
ružno - lepo, čisto - prljavo...

Na prelasku iz prve u drugu godinu detetova snažna potreba da bude sastavni deo
druge osobe prerasta u potrebu da bude kao ta druga osoba. Simbioza prerasta u
zavisnost, a mehanizami introjekcije i projekcije omogućavaju razvoj odabranog
poistovećnja odnosno modaliteta izlaženja na kraj sa agresivnošću.

Konačno, tokom druge godine javlja se i lična zamenica JA koja predstavlja

identitet u punom smislu. Potreba za biti sa nekim prerasta u potebu biti kao neko -
simbiotska vezanost prerasta u bogate idnetifikacione potrebe, odnosno primarna
zavisnost prerasta u primarnu nezavisnost, a pasivnost u aktivnost.

FALUSNA/EDIPALNA FAZA
Javlja se na uzrastu između 3 i 6 godina. Posle delimične neutralizacije oralnih a
zatim analnih zadovoljenja počinje period izuzetne zainteresovanosti za genitalnu
zonu i za sve što je sa njom u vezi. Budi se živa radoznalost deteta za sve što je
seksulano (interesovanje za razliku između polova, za porođaj, za nčin pravljenja
beba, za odnose među roditeljima).
Prvo saznanje i prihvatanje razlike među polovima donosi i prvo razočarenje - da
male devojčice nemaju penis, dakle, da se može biti i bez njega. Međutim,
odsustvo penisa se ne pripisuje normlanom prvobitnom stanju tj. odlici pola već se
smatra posledicom oduzimanja posledicom pretrpljene povrede. Fantazam o
odsečenom penisu čini suštinu fantazma kastracije. Raziliku među polovima dete
ne shvata kao objektivnu anatomsku razliku između telesne građe muškarca i žene
već pod dominacijom prvobitnog falusnog primata koji daje samo dve mogućnosti:
posedovati penis ili biti kastriran. Strah koji povlači ovakvo saznanje (kastracioni
strah) rezulta je pogrešne predstave o realnosti (on je na neki način razvojni
fenomen jer je motivisan sa jedne strane magijskom snagom koju dete prepisuje
odraslima (roditeljima) a sa druge strane nejgovom stvarnom inferiornošću u
odnosu na njih). Njih smatra odgovornim a svoje stanje i u njih projektuje
sadističke (agresivne) težnje, mada prolazi i kroz period u kome i dalje veruje u
falusnu majku, koja koa idealizovana osoba ne podleže kastraciji. Kastracioni strah
postoji nezavisno od spoljašnjih intervencija (na primer - upoređenje sopstvenog sa
očevim penisom koje nužno ide na štetu deteta može s jedne strane, da izazove
intenzivan strah kako radi projektovane agresije u očev veliki penis, tako i usled
pretpostavke da je već kažnjen zbog nedozvoljenih težnji. Strah se, može povećati
zabranama, pretnjama, kaznama kojim roditelji nerekto raguju na dečja pitanja
koja su izraz radoznalosti da se sazna istina o razlici medju polovima, o sebi, o
svom rodjenju…

Veoma je bitno da dete tek treba da nauči da je zainteresovanost koju oseća i

ispoljava nedozvoljena, zabranjena, prljava. U početku slobodno zagleda svoj polni
organ, proverava, pita, pravi ranze pretpostavke, a naftazmi maštanja dovode do
stvaranja tzv. seksualnih hipoteza ili teorija. Međutim, ponašanje istav roditelja
ubrzo mu nedvosmisleno stavljaju do nanja da su nejgove interesovanja, pitanja i
želje nedozvoljeni, sramni i prlajvi i dete ih uklanja iz svesti.

Do ulaska u edipalnu fazu majka se brinula za zadovoljenje težnji vazanih za one

oblasti detetovog tela za koje je libido bio vezan. Dete je bilo biološki zavisno od
nje. U nastojanju da osigura ova zadovoljenja dete je moralo da nadje put da bude
majčin željeni objekat, tj da zadovoljenje njegovih potreba bude u skladu sa željom
majke. Ovaj dvoni odnos prekida saznanje o razlici medju polovima is ve što ona
sa sobom nosi, uključujući saznanje da se predmet majčine želje nalzi kod oca.
THE BOY
Dečak, i kada se pojavi nova zona koja zahtea gratifikaciju, nastavlja da ide
dotadašnjim putem - željeni objekat je majka. Međutim, otac kao posednik pensia,
razbija dosadašnji dvojini odnos između deteta i majke i ulazeći u njega stvara
edipalnu trijadu: majka - otac - dete. Saznanje dečaka da poseduje penis (za razliku
od devojčica) uslovljava nejgovo intezivno libidno investiranje, tako da penis
postaje simbol narcističkog vrednovanja sebe pa samim tim, strah od kastracije,
pored ostalog, ima i kvalitet straha od narcističke povrede. Nastojanje da osvoji
majku, da je zadrži samo za sebe, praćno je fantazmima koji što su
bogatiji(intezivniji) to više povlače za sobom kako kastrativne fantazme tako i
intezivan sekundarni strah (osećaj krivice): kako zbog želje za zabranjenim
objektom, tako i zbog ljubomore i agresivvnosti prema ocu (rivalu) koga treba
uklonisti. Međutim, u stanju navale agesivnih težnji u cilju osvajanja željenog
objketa, dečak se suočava sa sve nepobitne činjenice: prvo da je njegovo
rivaliziranje sa ocem samo privid, jer je majka već načinila svoj izbor, a drugo da
su njegovi napori za osvajanjem nedozvoljeni i da povlače za sobom kaznu u vidu
kastracije. Upravo kastracioni strah omogućava dečaku izlaz i edipalne situacije:
poštovanje barijere incesta oslobađa straha od kazne i sa jedne strane, omogućava
biranje zamene partnera, a sa druge, prihvatanje majčine ljubavi razrešene
erotičnog libida. Postupno razrešenje edipovskog sukoba oslobađa u svensom kao i
na nesvesnom planu znaznu količinu libidne energije koja sada može da bude
investirana u nove objekte i nove aktivnosti.

THE GIRL
Kod devojčice ovaj proces teče drugačije. Interesovanja za razliku među polovima
devojčici donosi razočarenje (njoj se već dogodilo ono čega se dečak plaši da mu
se može desiti). Ovo saznanje dovodi do zavisti za penisom, osćenje koje može da
ide i do očekivanja da ce on možda ipak izrasti, odnosno do potrebe da se do njega
na neki način dođe. Ono što je kod dečaka strah od narcističke povrede, kod
devojčice već jeste doživljaj narcističke povrede. Osećanje manje vrednsoti na
telsnom odnosno genitalnom planu do koga doživljaj ove narcističke povrede
dovodi pokreće agresivne težnje prema prvobitnom objketu - majci, jer je
okrivljuje za gubitak penisa. Njene osećanje veze sa majkom slabe i objekat njenih
želja postaje otac. Svoju želju za penisom ona zamenjuje željom za očevim
penisom, odnosno željom da ima dete od oca. Otac tako postaje objekat želja i
ljubavi amjaka ljubomor. Međutim ova istovremeno donosi opasnost od gubitka
primarnog objketa mjake i strah od gubitka njene ljubavi. Kod deovjčica
kastraionoi strah dovodi do edipovog/Elektra kompleka dok je kod dečaka on
posledica ovog. Kod devojčica je zato razrešenje Edipovog kompleksa složenije.
Da b ga rešila, onamora po drugi put da napusti objekat ljubavi i želje (sada oca) i
da se vrati prvobitnom objketu - majci. Ovo je moguće ako devojčica prihati
činjenicu anatomije sopstvenog pola i skoristi suštinski sadržaj kompleksa
kastracije koji inhibira i ograničava muškost, ali obećava ženskost, odnosno
pribegne ženskom, metrinskom poistovećivanju. Postepeno napuštanje Edipovog
kompeksa putem potiskivanja kod devojčice će u velikoj meri zavisti od
nalsućivanja o materinstvu, ženskosti itd.

Razrešenje edipskog sukob i povlačenje ove vrste libidnog investiranja majke ikod
dečaka i kod devojčica dovodi do mogućnosti odvajnaj, odnosno rarešavanja
primarne dečje zavisnosti, što omogućava vezivanje za nove objekte izvan
porodičnog kruga, pre svega za vršanjake. Da bi objekat mogao da bude napušten
dete mora prvo sa njim da se poistoveti, da ga unese (introjektuje) u sebe i da ga
podigne u svome JA. Takođe prirodom svog nastanka i razrešenja Edipov
kompleks omogućava formiranje NAD-JA koje, razvijajući se od ranih
prethodnika (semantičko ne) u ovm periodu biva uobličeno.

FORMIRANJE NAD-JA
Proces poistovećivanja, koji ima poseban zanačaj u periodu edipalnog sukoba, ima
svoj prapočetak još u unošenju dobre odnosno rđave dojke, pa je tako derivat
oralnog uteloljenja (inkorporacije). Prolazeći dalje kroz fazu poistovećenja sa dobri
objektom u cilju produženja zadovoljstva u odstutvu objekta, odnosno sa rđavim
objekotom da bi se izbegao bol koji on nanosi, poistovećenje je još složenije u
ediplanoj situaciji. Svim ranijiim zabranama iz oralne i analne faze pridružuju se
sada i zabrane zadovoljenja sekuslanih težnji. Međutim ovo je komplkovano
činjenicom da je dete ambivalentno u odnosu na oba roditelja, što zanči da je za
odgovrajaćue poistovećenje potrebno da dodje do složenog stapanja suprotnih
težnji, odnosno do puunutrenje veoma složno uloženog objekta.

U peridou igrađivanja dečje NAD-JA je slabo, labilno, podložno mnogim uticajima

i veoma povredljivo. Zbog ove labilnosti detetu je potrebna spoljašnja podrška
roditelja, čiji značaj dolazi do punog izraza onda kada je nestane. Ovo se dešava
kada dođe do odvajanja od roditelja ili kada slika roditelja nije odgovrajuća za
pozitivno poistovećivanje. Roditelj treba svjoim stvarnim prisustvom i
odgovarajućim uzorom za poistovećivanje da održava model NAD-JA. Kada ove
konkretne roditeljske podrške nema labilno još neformirano NAD-JA lako podleže
insinktivnom pokretačima koji zahteaju direktno zadovoljenje.

Savremenije mišljenje o razvoju NAD-JA odnosi se na to da njegovo formiranje

nije rezultat samo agresivno obojenog pounutrenja, već se sastoji i od libdno
uloženih pisotvećnje, i to sa oba roditelja što dovodi od sukoba. Ljubav a ne strah
kako je Frojd mislio, omogućavaju razvoj kod oba pola.

Među savremenije pistupe poručavanju procesa razvoja NAD-JA spada i Negera.

Negera je mišljenja da razvojno i strukturalno govoreći postoje dva osnovna
mehanizma koji učestuvuju u procesu razvoja strukture NAD-JA i JA odnosno
NAD-JA I IDEALA.

 Prvi počiva na procesu introjekcije onih standarda, morala, pravila

ponašanja i ideala koji deci prenose: roditelji, nastavnici, kulturna sredina
itd. On govori o slepim introjekcijama, koje se prihvataju kao takvi. Ovo je u
stvari dosta primitivan mehanizam jer u većini slučajeva ne podrazumeva
učešće JA, ispitivanje ili racionalno preispitivanje onoga što je
intojektovano. Pravila su prihvaćena i poštuju se iz prostog razloga zato što
dolaze od starijih i njihova mudrost se ne izlaže proveri, niti se ovo
preispitivanje postiče na bilo koji način.
 Drugi mehanizam u razvoju NAD-JA i morniranja JA-IDEALA sasvimje
različit. On ne počiva na introjekciji standarda postavljenih spolja ili na
identifikaciji sa određenim figurama u spoljašnoj sredini, već na introjektma
i ja-idelima koji su reuzultat i subjektivne introspekcije, unutrašnje svesti i
ubedjenja znanja, raionalnih procesa mišljenja i empatije.
PERIOD LATENCIJE (PERIOD MIROVANJA)

Period latencije ili pulzionog mira smatrase relativno mirnim periodom čiji se
početak poklapa sa polaskoom u školu i svim onim što ta promena u životu deteta
donosi. Nova sredina, novi zahtevi, nova očekivanja od porodice ali i od nove
sredine (škole, vršnjaka) stavljaju dete u niz dosta novih i do tada nepoznatih
situacija i provereavaju s jedne strane primerenost dostignutih nivoa razvoja ali
istovremeno i uspešnost rodtilja u njihovim pojedinačnim združenoj ulozi.

Sublimacija
Sa promenom instin tivnih pokretača, njihovom neutralizacijom i promenama u
JA, sublimacija stvara nekonfliktno teren koji omogućava da se potreba za
preispitivanjem zameni stiacnjem znanja, seksulna radoznalost pretvori u
intelektualno istraživanje, a školsko takmičenje preuzme mesto ediposvkom
takmičenja. Donosi velike uštede u psihičkoj ekonomici i čini da ovaj period
posebno pogodan za vaspitanje. Međutim, i u periodu latencije mehanizma
sublimacije je još u toku formiranja. U svojoj početnoj fazi sublimacija se javlja
u vidu fantaza. U periodu latencije nije došlo do selekcije dominantnog podruščja
sublimacije. Deca su zainteresovana za veoma različite oblasti aktivnosti, sve ih
zanima, moguće je usmeriti ih u praktično bilo kom pravcu. Da bi došlo do
pravilne selekcije dominantnog područja sublimacije važno je da su pojedine
funkcije JA na odgovrajući način investirane nagonskom energijom(libidnom), što
stvara zainteresovanost za njihovu upotrebu. Preterano ulaganje neke funkicje
JA libidom može daje pretvori u funkciju ravnu seksulanoj, da je erotizuje, i
da ona zato kao nedozvoljena bude zakočena koa što je slučaj kod
INTELEKTULANE INIHIBICE.

Radoznalost
Radoznalost u okvriu sublimacije igra posebno zančajnu ulogu. Radoznalost se
ispoljava od najranijih dana na razne načine. Zadvoljenje radoznalnosti pruža
detetu nova znanja koja dovode do novih problema radoznalosti. Cilj radoznalosti
je ovladavanje gospodarenjem realnošću. Međutim kako je radoznalost
nerazdvojiva od pitanja o uzroku, to ona, tražeći d se zadovolji dovodi do sa jedne
strane novih saznanja znaačjnih kako za kognitivni tako i za emocionalni život
detata ali je ona uvek i potencijalni izvor strepnje. Tokom latentne faze razvoja
sublimacija preko igre omogućava ublažavanje i oslobađanje od dejstva dečjeg
straha.Igre koje do doživljava kao opasne i nedozvoljene dete igra samo, skriveno
ili sa drugovima.Igra pruža uslove za stupanje u sve primerenije i realnoije odnose
sa vršnjacima. Medju vršnjacima se može kroz igru proveriti, ponoviti, odigrati,
uraditi, razrešiti mnogo šta što ni sa roditeljima nije moguće pa se na taj način
oslobiditi i mnogih strahova.

Značajnu ulogu u razrešavanju napetosti i straha igra PONVALJANJE. U periodu

latencije je veoma izražena potreba za ponvaljanjem pkreta, pitanja, priče , igre,
šetnje. Ponvaljanje se ispoljava u ispitivanju sebe i okoline, učenju uopštenu,
mišljenju. Dete je u stanju da se duže zadrži na određenim aktivnostima, da ih
uvežba, da njima ovlada i uspešno se njima koristi.

GENITALNI PERIOD
Poslednji stupanj libidnog odnosno psihoseksualnog razvoja koji se dostiže posle
prolaska kroz tzv. pregenitalne faze i fazu latencije. Erikson - šesti stupanj
(intimnost nasuprot izolaciiji):
o uzajamnost orgazma sa voljenim partnerom suprotnog pola
o osoba je spremna da sa partnerom deli uzajamno povrenej
o sposobna da reguliše ciklus rada prokreacije i rekreacije tako da obezbedi
optimalni razvoj potomstvu korz sve faze razvoja.
 RAZVOJNI STRAHOVI

Specifičnost dečijih strahova

Sve sa čime se deca sreću u prvim godinama života za njih je sasvim novo i
nepoznato. Novo i nepoznato uprincipu izaziva nepoverenje, bojazan, oprez i kod
odraslih, a kod dce je strah osnovno osećanje. Tokom rasta i razvoja dete uči o
svojoj okolini i stvarima o njoj tako kroz sopstveno iskustvo, uz pomoć roditelja,
uči šta zaista jeste a šta nije opasno. Od vremena kada počinje da puže i da hoda
roditelji ga uče da se boji nekih stvari da bi umelo da se zaštiti od opasnosti (od
vrućeg štednjaka, utikača, šiljatih predmeta) to su korinsi socijlano poželjni
strahovi. Takođe dete i preko poistovećivanja uči da se boji raznih stvari koji plaše
njihove roditelje.

U različitim uzrastima deca se plaše različitih stvari. Tokom prvih 5-6 godina
najčešći izvor straha su životinje (u mlađem uzrastu velike, što je straije sve
sitnije). Dete koj ej napredno i rano sazrelo može da se plaši stvari kojih se njegovi
vršnjaci ne plaše, što nikako ne znači da je plašljivije. Manja deca se občno boje
konkretnih stvari dok sa razvojem intelektualnih sposobnosti odnosno mašte i
apstraktnog mišljenja počinju da se boje i zamišljenih stvari (kazne, bolesti, osvete,
smrti).

Odlike mišljenja i mašte predškolskog deteta obezbeđuju teren za izbor onoga što
će biti izvor straha. Predškolsko dete odlično pamti, međutim, zbog nezrelosti i
neiskustva mnogo šta pogrešno razume. U funkciji egocentrizma pretpostvaljda da
svako i sve deli iskustva koa i ono u istom trenutku. Animističko mišljenje (po
kome su stvarii životinje žive i obdareneosećanjim a i htenjima ljudskih bića
sličnih njemu) izvor je izbora mnogih strahova pa i onih nerealnih (fobija).
Ograničenja u pimanju veličine, vremena i razdaljine takođe čine da je malo dete
podložno strahovima koji nemaju osnove u realnosti (teško ga je razuveriti da ga
usisivač ne može da ga proguta). U skladu sa omnipotencijom i magijskim
mišljenjem (odlike uzrasta) reči i misli imaju moć da utiču na realnost. Ovo je
jednim dleom izvor detetovog straha od sopstvene agresije tj. straha da će njegove
misli i želje da se ostvare jer zamišljeno=učinjeno.(ovaj isti način primitivnog
mišljenja učestvuje i u formiranju nerealnih strahova tj. fobija kod odraslih).
Razvojni stahovi ne nastaju usled spoljašnje ugroženosti već usled nezadovoljenih
nagonskih težnji odnosno siline intstinktivnih pokretača i sastavni su, nezaobilazni
deo psihičkog razoja. Javljaju se kao posledica biološke i psihološke nezrelosti
odnosno zavisnosti od majke, odraslih uopšte.

STRAH OD KOMADANJA

javlja se u prvoj polovini prve godine života (kada nije uspostavljen doživljaj selfa)
usled pretnje mogućeg gubitka kontrole nagonskih težnji, gubitka tek labavo
uspostavljenog integirteta Ja, u situaciji kada još nisu uspostavljene telesne i
mentalne granice JA, investiranost psihičkom energijom je još na nivou
parcijalnih objekata.

STRAH OD ODVAJANJA - SEPARAIONI/ANAKLITIKI STRAH)

Javlja se oko 8. meseca detetovog života, u vreme kada majku počinje a doživljava
i prepoznaje kao zasebnu ličnost (6 mesec) a traje do ko šestnaestog meseca
(intezivan do 22 meseca) kada dete izrasta iz ovog straha koji međutim kao strah
od gubitka voljene osobe, ostaje manje ili više prepoznatljiv kao sastavni deo
čovekoog emocionalnog života. U osnovi separacionog straha leži strah od
smrti(uništenja).Separacioni strah se češće sreće kod graničnih i narcističkih
struktura ličnosti.

STRAH OD PRLJANJA

je razvojno vezan za 2. godinu života, kada preko pistovećenja sa roditeljskim

zabranama - dete razvija mogućnosti pretvaranja prvobitne nagonske potrebe za
prljanjem u njenu suprotnost.

KASTRACIONI STRAH

je strah edipalnog perioda raoja odnosa prema objketu i u raznim varijantama

poprima vid strašljivog išekivanja kazne zbog nekog nedozvoljenog ponašanja
sopstvene agresije (umišljenje ili izvršene), nedozvoljenih nežnih osećanja,
ljubomore is l. (Dečiji nerealni strahovi (fobije) u znatnoj meri su proizvod
kastracionog odnosno separacionog straha)
STRAH OD KAZNE NAD-JA

se javlja oko 5 - 6 godine, u vreme kada je ova instanca ličnosti već fomirana.
Praćen osećanjem krivice, prinude, mada često dobro prikriven, bez spolja
prepoznatljivih znakova, može da bude veoma jak i kada je dete šrekršilo etičke
odnosno morlane norme koje je usvojilo putem poistovećivanja sa roditeljima.

STRAH OD SMRTI (između 3 - 5)

Tokom intelektualnog i emocionalnog razvoja deca razvijaju neke prirodne

sposobnosti ovladavanja, prevazilaženja i solobađanja od straha. U najranijem
uzrastu to su neki RITUALI (zahtevanje da neke stvari, raspored u sobi, način na
koji je jastuk namešten itd. budu uvke isti jer istovetnost situacije obezbeđuje
doživljaj poznatosti pa i sigurnosti, ili proveravanje da ispod kreveta nema ničega)
kojim deca naročito pribegavaju u situacjima zaspivanaj koje za decu imaju
značenje odvajanja od roditlja pre svega majke i odlaženja u nepoznato, u mrčano.

PRENESENI OBJEKTI (ćošak ćebeta, kragna košulje, mekani zeka postaju

neizbežni prijatelji zamena za mamu u vreme kada je svako odvajanje izvor straha)
obično su to stvari koji po kvalitetu izazivaju prijatnost, imaju svrhu smanjivanja
napetosti (anksioznosti) zamena za majku u njenom odsustvu.

PRISILNA PONAVLJANJA (tercijarna kružna reakcija na kognitivnom nivou)

sastoji se u tome što kroz više puta ponovljenu situaciju koja zastrašuje, a deca to
čine kroz igru, kroz priču, kroz crtež, kroz šalu - dete se upoznaje sa zastrašujućom
situacijom, predmetom ili osobom, snaga strašnog se smanjuje, dete manipuliše
strašnim time što ono ponavlja situaciju i tako postepeno ovladava strahom i
prevazilazi ga.
 MEHANIZMI ODBRANE

Mehanizmi odbrane su snage kojim raspolaže EGO i oni predstavljaju

različite načine “manevre“, kojim se EGO služi u onim situacijma kada je
ugroen iznutra ili spolja (od strane nedozvoljenih težnji, neprijatnih percepcija,
afekata, instinktivnih pokretača libidnih i agresivnih koji prete da ugroze njegov
integritet) Mehanizme odbrane pokreće strepnja (uslovljena silini težnji IDA ili
snaga zahteva SUPER-EGA) ali i zahtevi iz spoljašnje sredine. Iako rade
nesvesno, mehanzimi odbrane ne pripadaju sistemu nesvenog već granici JA/EGA.
(adaptivne, prilagodljive funkcije organizma)

O patološkom kalitetu nekog od mehanizma odbrane govorimo uglavom onda kada

je on u tolikoj meri dominantan o odbrambenoj organizaciji ličnosti da bitno
osiromašuje njenu psihičku ekonomiku, dovodi do rigidnosti funkcionisanja
ličnosti, zamagljuje realnosti i dovodi do nedovoljno realne percepcije sebe
odnosno spoljašnje sredine. Svaki mehanizam može da bude i konstruktivan i
destruktian.

INTROJEKCIJA I PROJEKCIJA (prvi mehanizmi u procesu razvoja ličnosti

i diferencijacije JA)

Introjekcija (pounutrenje) - simboličko unošenje u sebe. Nešto što je izvan

organizma (ega) predstavljeno je unutar njega. Ono može da usledi posle oralnog,
vizuelnog, auditivnog ili manuelnog iskustva. Oralno pounutrenje je najčešće.

Projekcija (pospoljenje) - je simboličko odbacivanje. Nešto što je unutar

organizma (ega) predstavljeno je kao da se nalazi spolja. Projekcija u izvesnom
smislu koristi svaka osoba kada težnje koje su strane (neprihvatljive) EGO
doživljava kao da pripadaju nekomm drugom (ljutnja, mržnja, zavist...). Međutim
moguće je projekcija pozitivnih osećanja (ceo svet je dobar, svi ljudi su dobri).
Projekcijama jednostavno bojimo svet oko sebe. U patologiji projekcija je
najočiglednija kod paranoidnih psihoza.

IDENTIFIKACIJA (POISTOVEĆIVANJE)

Predstavlja noramlan razvojni proces kojim se ličnost menja i obogaćuje, integriše

nove sadržaje u vlastitu strukturu. To je kontinuiran proces koji podrazumeva
pomeranje ciljea nagonskih pokretača, pa stoga i određeni utrošak psihičke
energije. Biti kao objekat identifikacije znači veću mogućnost da se poseduje
željeni objekat. Motiv i ovog procesa je strepnja kao posledica osećanja
ugroženosti; međutim, poistovećenje ima svoj pozitivno obogaćujući razvojni
kvalitet bez kojeg nema razvoja NAD-JA, učenja, odrstanja i sazrevanja ličnosti.

a) Poistovećenje sa voljenim objektom: ličnost se formira putem usvajanja

karakteristika voljene osobe, što smanjuje strah od odvajanja i napetost koju
izaziva ambivalencija.
b) Poistovećenje sa izgubljenim objketom: preuzimaju se karakteristike
nekog (ili nečega) da bi se umanjio ili poništio gubitak (slično introjekciji).
c) Poistovećivanje sa agresorom (defanzivna identifikacija): strepnja se
izbegava tako što se postaje sličan zastrašujućem objektu, što čini da se
agresivnost tada doživljava kao da potiče od same osobe (koja se
poistovećuje) i tako se može kontrolisati.
 d) Poistovećivanje usled osećanja krivice: je samokažnjavajuće poistovećenje
koje je posledica ambivalentne investicije objekta pri čemu, kažnjavajući
sebe, osoba uživa u kazni.
REGRESIJA (NAZADOVANJE)
Dok se ostali mehanizmi odbrane pokreću pod dejstvom EGA, kod nazadovanja
sam EGO podleže promeni. Ovaj mehanizam svedoči o slabosti u organizaciji JA.
Kod normalnih zdravih osoba javlja se u službi svesnog i predsvesnog JA, a
nastupa i svake noći tokom spavanja. O specifičnoj vrsti regresije govorimo kada
se ona javlja u okviru kreativnih aktivnosti (slikarstvo, vajarastvo itd.) kada je u
službi i pod kontrolom JA i akda omogućava kominikaciju između različitih nivoa
funkcionisanja ličnosti (između primarnih i sekundarnih procesa). Regresija je
sastavni deo psihičkog funkcionisanja na dečejm uzrastu. (posle rođenja lađeg
deteta, strije se vraća na razvojno prevaziđene oblike ponašanja: ponovo tepa u
govoru, počinje d amokri u krevet itd.)

POMERANJE
Ovaj mehanizam odbrane se sastoji od oslobađajućih impulsa ili oživljenih
fantazama koji su pomereni sa jendog objekta na drugi: nagonski pokretač i cilj
ostaju pri tome nepromenjeni. Seksualne i agresivne težnje, blokirane u svom
rasterećenju, pronalaze oblasti odnosno objekt koji im je pristupačan. Ovo je inače
manevar koji se odvija u okvriu primarnog procesa (id). (majka bije dete koja je u
stvari ljuta na muža) Ovaj mehanizam omogućava prevazilaženje straha od
odvajanja zamenom objekta prelaznim objektom. Specifična forma pomeranja jeste
obrtanje protiv sebe u kme se impulsi i fantazmi, upereni protiv objekta, usmereni
na samu osobu bez promene njihovog karatkera i cilja ( prisilna ideja agresivnog
sadržaja uperena prema bliskoj sobi okreće se (poništenje) prema samom sebi: ako
sam to mislio neka se to prvo meni desi)

POTISKIVANJE
Ovaj mehanizam odbrene isključuje iz svesnog nedozvoljenje težnje neke zahteve
NAD-JA kao i spoljašnje događaje koji predstavljaju iskušenje za instinktivne
pokretače koji su neprihvatljivi za JA. Potisnuti sadržaji, mada nisu doživljeni kao
svesni, ostaju aktivni. Potiskivanje nikada nije definitivno potreban je stalni
utrošak psihičke energije da bi se takvo stanje održalo. Omaške, suvše intezivan
neadekvatan afekt, neobjašnjive teškoće u reprodukciji nekih sadržaja isl spadaju u
češće modalitete mehanzima potiskivanja.

NEGACIJA
Kod male dece negacija je redovna pojava i predstavlja izraz principa zadovoljstva.
Sve dok je EGO slab, pristuna je tendencija negiranja (svega što je neprijatno i
ugrožavajuće). Kod odraslih zdravih osoba ostaje nešto od dečjeg negiranja
neprijatne stvarnosti u dnevnom sanjarenju, maštanju itd. ali i u stiuacijama kada
ne vidi na primer da njegovo dete zaostaje u razvoju pa može da iznalati i dokaze
njegovih izuzetnih sposobnosti. Jedan deo EGA zna istinu, dok je drugi negira.

IZOLACIJA
Ovaj mehanizam odbrane sastoji se u razdvajanju delova iskustva
(protivulaganjem) od ostalog dela ličnosti. Kada osoba doživi nešto neprijanto ili
uradi nešto što je od posebnog značaja (za njenu neurozu) ubacuje vremenski
interval tokom koga ništa dlaje ne sme da se dogodi, ništa da učini. Doživljaj se
međutim ne zaboravlja, smao mu se oduzima afekat, izoluje se od njega. Najčešća
pojava da se o nekom relano taumatskom doživljaju (smrt blikse osobe, gubitak
imanja) govori bez ikakvih emocija. Takođe, neka aktivnost ili stav mogu da
postoje smao pod određenim okolnostima. (blizak cepanju/splittting)

PONIŠTENJE
Čini se nešto što je (relano ili magijski) suprotno nečemu što je učinjeno ranije.
Najočigledniji je kod nekih prisilnih sistema ponašanja sastavljen od dve radnje,
gde druga poništava prvu, a cilj je da se ista radnja ponovi oslobođena
instinktivnog značaja. Ideja ispaštanja predstavlja veru u mogućnost magijskog
poništenja. (kada se dete udari, nešto ga boli, ili je tužno, majka spntano nudi
poljuba ili milovanje, dodirivanje da bri prošlo.) Mala deca lako i rado prihvataju i
priznaju moć ovakvog poništenja.

REAKCIJSKA FORMACIJA
Ovaj mehanizam odbrane kao i (projekcija, introjekcija, identifikacija) ima aktivnu
ulogu u ranom razvoju ličnosti. Tokom druge godine života dete usvaja ponšanja
koja su u suprtonosti sa njegovim težnjama i fantazmima: težnja za prljanjem i
okrutnošću zamenjuje se čistoćom i umiljatošću. Suština je u tome da se u borbi
protiv instinktivnih pokretača javlja osćeanje koje je upravo suprotno prvobitnom, i
koje svu snagu crpi iz prvobitnog instinktinvnog pokretača protiv koga se bori
suprtnošću osećanja.
RACIONALIZACIJA I INTELEKTUALIZACIJA
Racionalizacija je vrsa intelektualističke odbrane. Sastoji se u naknadnom
pronalaženju opravdanja u spoljašnjem, relanom svetu za misli, osećanja i akcije
koje su neprihvatljive za EGO. Na ovaj način se sa jedne strane postupak
opravdava a sa druge prikitva njegova prava motivacija.
Intelektualizacijom su svi konflikti premešteni u skeundarni proces dok su
potisnuti sadržaji koji mogu da izazovu srepnju. Karakterističan je za period
mladalaštva kada služi kao zaštita od provale (ugroženosti) seksulanošću.

SBULIMACIJA
Predstavlja najsavršeniji mehanizam odbrane u celokupnoj psihičkoj dinamici. Kod
sublimacije se ne menja objekat nego cilj instinkivnog pokrečata koji biva
neutralisan bilo da je erotičan ili agresian. Instinkti i njihovi derivati su
apsorbovani, au samom JA doalzi do znatnih promena. Osnovne odlike
ekonomičnosti i efikansoti ovog mehanizma su u tome što on omogućava uštedu u
potiskivanju i kontrainvestiranju koje zahtea potiskivanje. Zahvaljujući promeni
cilja i neutralizaciji instinktivnih pokretača, sublimacija omogućava zadovoljenje
koje dovodi do rasterećenja napetosti uz znatno osećanje zadovoljstva, a bez
osećanja krivice. Na taj način sublimacija ne samo što je zaštita od
straha(napetosti) nego donosi često i priznanje, pohvalu i divljenje okoline.

The End