Оцењивање телесног држања

Посматрајући кичмени стуб у целини, примећује се постојање одређених кривина.

То се углавном односи на тзв. ,,физиолошке кривине” кичменог стуба, које су нормалне и
не сматрају се деформитетима. Беба се рађа са правим кичменим стубом, али временом,
како дете пвећава број покрета и све више користи одређене положаје, настају те
физиолошке кривине, које треба да има свако здраво и правилно развијено дете. Те
кривине су најизраженије у вратном и слабинском делу кичменог стуба. Повећањем ових
кривина довело би до вратне односно слабинске лордозе и до повећања леђних кривина,
што доводи до кифозе. Како свак деформитет са собом повлачи још деформитета, тако не
би изостала ни појава сколиозе, коју можемо приметити код деце која имају једно раме
спуштеније од другог. Она се ни у најмањем обиму не може толерисати.
Оцењивање држања тела, почиње се осматрањем детата у целини најчешће са
одстојања 2-3 метра, приликом усправног положаја, најчешћих положаја у којима дете
проводи време, понашањем у току игре, како би се добила општа визуелна слика држања,
конституције и међусобних односа појединих делова тела. То посматрање се најпре врши
са задње, затим предње стране и најзад са бочне стране (Перић и Цветковић, 2003).
Дете код кога утврђујемо држање тела треба да буде у лежерном стојећем ставу са
погледом у висини очију.

Сл. 2: Сколиоза, лумбална лордоза, кифоза (Цветковић, 2014, 35)

 Дете које посматрамо са предње стране – посматрамо му мускулатуру једне и друге
половине тела, затим облик, развијеност и симетричност грудног коша, при нормалном и
дубоком удаху. Даље, треба обратити пажњу на рамена, њихов облик и висину, као и на
положај главе и врата. Посматрање се завршава утврђивањем статуса доњих екстремитета
и стопала.
Дете које посматрамо са задње стране ‒ посматрамо кичмени стуб његовом
дужином и уочавамо евентуалне промене на њему, затим обраћамо пажњу на лопатице и
њихов положај у коме се налазе. Ако су лопатице својим доњим делом у већој или мањој
мери избачене, јасно је да се ради о кифози. Посматрамо и положај карлице.
Уколико постоје бочна испитивања кичменог стуба, било у леву или десну страну,
ради се о латералној девијацији типа сколиозе. У овом положају даље посматрамо висину
рамена и лопатица. Такав преглед ,,од ока”, васпитач може извршити сам у вртићу и
приметити одређена одступања од правилног развоја, док детаљнија испитивања врше
физијатри уз помоћ виска, лењира, дермографа (оловке за кожу), либела и сл.
До одступања од нормалног става тела може доћи услед различитих узрока, а
промене се могу одразити или само на појединим системима или на организованим у
целини. Због тога се у последње време у вртићима посебна пажња посвећује физичком
вежбању и што чешћим шетњама у природи. Са аспекта кинезитерапије несумњиво
најинтересантнија одступања су одступања која настају услед различитих слабости
мишићног, лигаментног и коштаног система (Јовић, 2003).
Узроке који доводе до одступања од нормалног става тела Перић и Цветковић
(2003) су поделили на унутрашње (ендогене) и спољашње (егзогене).
У групу унутрашњих узрочника могу се убрајати:
– Обољења различитог порекла и локализације.
Познато је да разна обољења костију, мишића и зглобова доводе до поремећаја
њихове функције, а самим тим стварају и могућност за појаву лоших држања тела. Међу
овима рахитис, који се карактерише поремећајима витамина Д у организму, различите
парализе које изазивају слабљење или уништење ћелија моторних регија и поједина
обољења унутрашњих органа која могу довести до мишићне слабости, односно
делимичног или потпуног губљења функције одговарајућих мишићних група, те самим
тим створити основ за поремећај нормалног држања тела.
 – Мишићна или нервна слабост.
Усправни став се не може одржавати без одговарајућег утрошка енергије који је у
овом случају, макар и у најмањем обиму, неопходан. На тај начин став тела може да буде
осетљив показатељ и нивоа енергетске потрошње у организму. Уколико је она недовољна,
доћо ће до поремећаја у држању тела и временом до стварања лоше навике. Истовремено
због немогућности довољног ангажовања активних снага организма, ослонац ће прећи
претежно на пасивне снаге, односно лигаментарни апарат, који нормално треба само да
потпомажу акцију мишића. Како је мишићна слабост једна од релативно честих узрока
лошег држања, посебан значај има правилно постављен систем превентивних активности
у детињству.

– Ментално стање
Држање тела је веома често одраз менталног стања детета. Осећај задовољства,
поверења или одушевљења непосредно помаже у одржавању нормалног става тела, док
несигурност, осећај одбачености и слично, утичу на негативно.
Спољашњи узрочници могу бити веома многобројни, али неколико њих је веома
битно поменути:
– Различите повреде
Ако дође до повреда костију, лигамената или мишића, настају поремећаји
равнотеже између појединих сегмената или пак статике у целини. Посебно треба обратити
пажњу да не дође до трајног успостављања погрешних моторичких навика, јер ће у том
случају лоше држање остати и после клиничког излечења повреде која га је
проузроковала.
– Лоше навике
Навике које имају несумљивог утицаја на држање тела настају временом, исто као
и навике говора, ходања и друге, тиме што се дуготрајним понављањем успоставља
аутоматска координација. Нарочито код деце, мишићи и коштано-зглобни апарат, могу
бити у нормалном стању, а да ипак постоји лоше држање тела, као последица лоше навике
у координацији. Лоше навике у држању тела некада могу да буду последица постојања
објективних узрочника и да остану чак и тада када се узрочник отклони. Сличне навике
могу настати и као последица неадекватних лежајева како код куће тако и у вртићима,
лоше обуће, али исто тако и као последица постојања одређених аномалија органа вида,
слуха и сл.
– Неадекватна обућа и одећа.
Ови фактори могу бити од великог значаја, када се ради о млади организмима, који
се налазе још у фази развијања и формирања. Постоје читаве студије о негативном утицају
лоше обуће на положај односа држања тела. Веома је важан и облик обуће, како би дете
својим стопалом имало правилан ослонац. И гардероба својим обликом, величином и
саставом може негативно утицати на правилан раст и развој, па тако дете у претесној
одећи неће бити у стању да извршава одређене нормалне покрете.