PSIHOPATOLOGIJA

DETINJSTVA I
MLADOSTI
Obavezna
literatura 1:
Tadić Nevenka
(2003)
„Psihijatrija
detinjstva i
mladosti“ Naučna
knjiga Beograd,
od 135-407 str.
Obavezna
literatura 2:
Wenar Charles
(1994) „Razvojna
psihopatologija i
psihijatrija“
Naklada Slap,
od 189-415 i
443-469
 Četvrtkom 13,45-15,15h

Literatura:
Wenar Charles (1994) „Razvojna psihopatologija i psihijatrija“ Naklada Slap, od 189-415 i 443-
469
Tadić Nevenka (2003) „Psihijatrija detinjstva i mladosti“ Naučna knjiga Beograd, od 135-407
str.
Nast. ned. PREDAVANJE
R.br. datum PREDAVANJE
Naziv nastavne jedinice
1 15.10.2020. Razvojna odstupanja
Hranjenje i poremećaji hranjenja

RASPORED 2

3
22.10.2020. Spavanje i poremećaji spavanja
Poremećaji eliminacije
29.10.2020. Pokreti i poremećaji pokreta

NASTAVNIH 4
5
Psihosomatska oboljenja
05.11.2020. Psihoseksualni razvoj i poremećaji
12.11.2020. Razvoj i poremećaji agresivnosti
JEDINICA 6
7
19.11.2020. Poremećaji raspoloženja na dačijem uzrastu
26.11.2020. Poremećaji raspoloženja na dečijem uzrastu
Smetnje prilagođavanja i poremećaji ponašanja
8 03.12.2020. Neuroze na dečijem uzrastu
10.12.2020. I KOLOKVIJUM
10 17.12.2020. Psihoze i granična stanja 1 deo
11 24.12.2020. Psihoze 2 deo + perzistentni poremećaji
12 31.12.2020. Rizici u interpersonalnom kontekstu; loše postupanje prema detetu
Patologija kod roditelja i implikacije za decu
13 14.01. 2021. Psihološka procena dece
II KOLOKVIJUM
RAZVOJNA
ODSTUPANJA NA
DEČIJEM UZRASTU
 U literaturi se ove smetnje nazivaju na razvojnim varijacijama,
razvojnim poremećčajima, razvojnim disharmonijama i sl.
 Nema preciznih podataka o učestalosti razvojnih odstupanja
među decom. Ipak, češća su odstupanja kod dečaka.
 Roditelji mogu rano uočiti usporen razvoj govora, ali isto tako
zanemariti usporen razvoj nekih drugih sposobnosti. Ubrzan
razvoj deteta ređe zabrinjava roditelje, pa čak ih ispunjava
zadovoljstvom.
 Razvojna odstupanja treba razlikovati od razvojnih smetnji,
reaktivnih poremećaja, poremećaja karaktera i drugih naizgled
sličnih pojmova.
 UZROCI: razvojna odstupanja su pretežno posledica nedovoljno
poznatih činilaca kao što su nasleđe, temperament, predispozicije
i dr.) ali ga spoljašni činioci olakšavaju. Usporen ili ubrzan razvoj
neke sposobnosti upravo može biti posledica njihovog sadejstva.
 Neprimereni odgovori okoline na neke urođene potrebe ili
sposobnosti deteta mogu odstupanja ili pojačati i produbiti, ili
ublažiti.
 Ovo se sve reflektuje na odstupanja u opštem razvoju ili razvoju
pojedinih sposobnosti.
 Na sličan način mogu delovati prerano rođenje, porođajne
povrede i komplikacije, ometenost čula, telesna oboljenja i dr.
 Kada se razvojna odstupanja primete dovoljno rano, primena
adekvatnih mera sprečava produbljivanje smetnji.
 Ukoliko je npr.dete veoma agresivno ili hiperaktivno, to utiče na
roditelja tako da on menja obrazac svog ponašanja i odnosa dete-
roditelj, a time dodatno doprinosi razvoju poremećaja
(npr.nedovoljno socijalizovano ponašanje).
HRANJENJE I
POREMEĆAJI
HRANJENJA
 Hranjenje i aktivnosti povezane sa njim samo delilmično su
urođeni i instinktivni. Jedan njihov deo čine i stečeni obrasci
ponašanja.
 Ima shvatanja da obroke detetu treba davati prema određenom
ritmu koji će se detetu nametnuti; drugi smatraju da dete treba
spontano da odredi ritam uzimanja hrane.
 Deca dosta rano sama uspostavljaju relativno pravilan fiziološki
ritam ishrane, pa je možda nepotrebno, pa i štetno, ograničavati ih
strogim pravilima koje im okolina nameće.
 Ovo važi i za odbijanje deteta od dojke. Neka deca se odbijaju
spontano i rano i pri tome ne narušavaju ritam hranjenja u celini.
Druga ostaju digo vezana za dojku.
 Nejasno je da li dugotrajno dojenje, kakvo se kod nas sve ređe
praktikuje, pogodan način hranjenja, ili dovodi do produžavanja
zavisnosti deteta od majke i usporavanja njegovog razvoja.
  Sisanje prsta, usana, šake, jezika, kao i drugih predmeta, kao i
Radnje ustima grickanje noktiju, česte su među decom.
(sisanje prsta,  Oko 40% dece školskog uzrasta obavlja sve ove radnje ustima.
Dečaci ove radnje vrše više nego devojčice, ali isto tako i lakše
drugih delova prestaju i nalaze supstitutivnu aktivnost.
tela i  U prvim mesecima života, to treba shvatiti kao normalnu
delatnost. Ona sadrži višestruko zadovoljstvo:
predmeta,  ono koje proizilazi iz same radnje,
grickanje 

rasterećenje napetosti i pražnjenje agresivnosti,
upoznavanje svog tela i sveta oko sebe, kao i
noktiju i dr.)  autoerotsko zadovoljenje.
  Najčešći poremećaji hranjenja kod dece i mladih su:
 Odbijanje hranje (anoreksija)
POREMEĆAJI 

Preterano jedenje (bulimija)
Sporo jedenje
HRANJENJA  Pika/pica
 Potomanija
 Koprofagija
  Mentalna anoreksija je smanjeno uzimanje ili odbijanje nekih vrsta
hrane. To je voljno ograničavanje unosa hrane i aktivna težnja ka
mršavosti, uz ponos na kontrolu nad uzimanjem hrane.
 Kao posledica toga nastaje gubitak od najmanje 15% telesne
težine, bez organskog uzroka.
 Percepcija sitosti je izmenjena, jer navode da se posle malih količina
hrane osećaju naduto i da im je muka.
MENTALNA  Može se javiti u svim dobima života.
ANOREKSIJA  Anoreksija je jedan od retkih psihopatoloških fenomena koji mogu
dovesti do smrti.
 Češća je u pubertetu i mladosti i to kod devojčica (5-10% su dečaci).
 Zavisno od uzrasta na kome se javljaju, dele se na:
 Anoreksije novorođenčeta
 Anoreksije malog deteta
 Anoreksije mladalačkog doba.
 UZROKE možemo tražiti u ranim psihosomatskim razgradnjama, i
manjkavostima instinkta samoodržanja, koji se nalaze kod ranih, tzv.
konstitucionalnih anoreksija.
 Ako nije reč o tome, i ne zapaža se u prvim mesecima života, uzroke
treba tražiti u izmenjenom odnosu dete-majka i dete-okolina.
 Dete dojku doživljava kao„lošu“ (zbog preterane krutosti,
agresivnosti, preterane popustljivosti, povišene plašljivosti i
nesigurnosti, depresivnosti, netrpeljivosti i nestrpljivosti i dr. majke),
i odbija je.
 To dodatno frustrira i osujećuje majku – agresivna postaje još
agresivnija, popustljiva još popustljivija, i stvara se začarani krug.
 Izmenjeni odnosi uslovljavaju nazadovanje. Psihoanalitičko
tumačenje je da dete nesvesno, odbijajući hranu, odbija i odnos sa
ugrožavajućim roditeljem.
 Postoje podaci da je incidencija anoreksije u porastu, posebno u
industrijalizovanim društvima.
  Javlja se nekada već prvih dana po rođenju.
 Beba nerado uzima bradavicu, neaktivna je i ne sisa.
 Češće se javlja kod oštećene dece, i one koje na rođenju imaju
ANOREKSIJA malu telesnu težinu.
NOVOROĐENČETA I  Nisu retke anoreksije odojčeta u vreme odbijanja od dojke,
MALOG DETETA uvođenja čvrste hrane ili neke telesne bolesti.
 Dete se aktivno brani kad mu se daje hrana, pljuje, viče ili povraća.
Odbijanje može biti i pasivno.
 Anorektično dete postaje razdražljivo.
 Ako roditelji uporno zahtevaju da dete uzima određenu vrstu i
količinu hrane, nameću kruta pravila hranjenja i neobična
ponašanja tokom obroka, time mogu izazvati protivljenje deteta a
da pri tome ne postoji objektivna smetnja apetita.
 Kod starije dece, anoreksija može biti sastavni deo fobičnog
odbijanja hrane, depresivno kažnjavanje ili histrionični simptom, a
retko izraz sumanutih misli.
 PROGNOZA
 Konstitucionalne anoreksije su uporne i dugotrajne.
 Anoreksije kao odgovor na nespretno odbijanje od dojke ili trenutne
sukobe, manje su čvrste i prolaze spontano ili kao reakcija na
lečenje.
 Neka anorektična deca će i tokom daljeg razvoja ispoljiti anoreksiju i
bulimiju, smetnje eliminacije, spavanja, emotivne smetnje, a
moguće i karakterne promene.
  Javlja se u puberetetu ili ranoj mladosti. Najčešće razdoblje je
između 14-18.godine.
 Često je početak vezan za želju devojčice (prevalencija se
procenjuje na 1%) „da smrša“ jer smatra da je debela, pa drži
dijetu.
 Anoreksiju mogu izazvati emocionalne traume, povrede i psihički
MENTALNA konflikti, ali su registrovane i anoreksije bez vidljivog povoda.
ANOREKSIJA U  U anamnezi se često nailazi na anoreksične i druge smetnje
MLADOSTI oralnog porekla u ranom detinjstvu, odbacivanje, odvajanje, smrt
u porodici, neurotične odgovore (histrionične, prisilne, depresivne
i anksiozno-fobične), poremećaje polnog razvoja kao i posebna
obeležja ličnosti.
 Početak je najčešće postepen, sa probiranjem ili smanjivanjem
količine hrane , žale se na smetnje varenja, nadimanje i bolove u
trbuhu kao i posebno teško kretanje „zbog debljine“.
 Teže i dugotrajnije anoreksije prate i telesni simptomi:
 telesno slabljenje do kaheksije (krajnje izmršavelosti);
 koža je suva, ispucala, isperutana, opuštena, bleda i staračka;
 prokrvljenost udova je slaba a vrhovi prstiju i nosa su modričasti;
 sluzokoža jezika je obložena, usta suva;
 dlake po telu, glavi i polnim delovima su krte, lomljive i tanke;
 čest je zatvor;
 puls je usporen, a pritisak i temperatura smanjeni;
 u krvi su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen;
 menstruacija privremeno prestaje- ako se anoreksija javlja u
pubertetu, pre početka menstruacije, ona je odložena sve dok se
telesna težina ne nadoknadi;
 kod težih anoreksija, može biti usporen i razvoj polnih organa i
sveukupni rast.
 Neki otvoreno govore da nemaju apetit, da im gladovanje ne
smeta i da se osećaju dobro.
 Drugi prikrivaju gladovanje i smetnje apetita, uzimaju obroke pred
roditeljima, da bi naknadno izazvali povraćanje.
 Želja za hranom može postojati, ali se vremenom i neuzimanjem
hrane, kalorijska vrednost sve više smanjuje i apetit postepeno
postaje sve manji.
 Odnosi sa roditeljima, posebno sa majkom, ispunjeni su
agresivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju
duže vezani za majku.
 Često izvode dugotrajne fizičke aktivnosti kako bi pospešili
potrošnju kalorija.
 Mnogobrojna su i često protivurečna tumačenja uzroka anoreksija
kod dece i mladih.
 Psihodinamika dosta zavisi od toga:
 da li se anorektični sindrom javlja u okviru drugih smetnji razvojne
mladalačke krize (neurotičnih, psihotičnih ili poremećaja karaktera, i
u tom slučaju smetnje se razvijaju u okviru različitih struktura
ličnosti: histerične, prisične, depresivne, fobične, shizoidne, granične
i dr.),
 ili se javlja kao nezavisna celina sa posebnom psihodinamikom.
 U najtežim stanjima, kada je prisutna snažna težnja ka telesnom
uništenju i jaka želja za smrću, može biti reč o
monosimptomatskoj psihozi.
 Jedan od ključnih uzroka anoreksije počiva u izmenjenom odnosu
prema sopstvenom telu.
 Nastanak anoreksija u pubertetu i mladalačkom dibu ukazuje na to
da je u ovom uzrastu otežano povezivanje i uključivanje
dotadašnjih polnih želja i iskustava u okviru zrelijeg identiteta i
zrelijih socijalnih odnosa.
 Do tada nevidljivi znaci neskladnog razvoja i slabost sklopova
ličnosti tada postaju očigledni, oživljavaju se rani sukobi, dovodi se
u pitanje organizacija samoljubivosti i podstiče nazadovanje.
 Veća učestalost anoreksije kod devojaka potkrepljuje mišljenje
psihoanalitički orijentisanih autora da je povezana sa strahom od
trudnoće i potisnutim željama za trudnoćom, teškoćama
poistovećivanja sa majkom odnosno ženskim likovima i
odbacivanjem ženskosti.
 Anoreksija i depresija su povezani – ne uzimati hranu isto je i ne
hteti živeti; kod nekih mladih obolelih od anoreksije, uočava se
opšti asketizam, nevezan samo za hranu već i za druga telesna i
osećajna zadovoljstva.
 Kod anorektičnih mladih česte su samoubilačke sklonosti.
 Mnogo je različitih dinamizama koji deluju zavisno od ličnosti. Ono
što je zajedničko kod svih je sniženje životnih dinamizama i
nagonskih težnji i neprijateljski odnos prema sebi i svetu.
  Anoreksija može trajati dugo u blažem obliku.
 Kada je gubitak težine veći, traži se pomoć psihijatra.
 Rani početak (pre 16.godine) vezuje se sa boljom prognozom, dok
su hroničnost, izraziti porodični problemi i slabo akademsko
prilagođavanje povezani sa lošim ishodom.
 Sama osoba koja je obolela retko ili nikad sama ne traži pomoć.
RAZVOJ I  Prognoza je nešto bolja kod devojčica. Iako je kod dečaka ređa,
trajanje bolesti nije kraće i prognoza je lošija, kad se uzme u obzir
PROGNOZA dubina nazadovanja, smetnje identiteta i povezanost sa
homoseksualnošću.
 Anoreksija je po psihoanalitičarima, prvenstveno posledica
smetnji organizovanja oralne faze razvoja.
 Jedna trećina uspe da se izleči, jedna trećina je periodično
anorektična, a kod preostale trećine poremećaj se razvija u pravcu
jedne od neuroza ili poremećaja ličnosti.
  Istraživanja o anorektičarkama komplikuju se činjenicom da
gladovanje samo po sebi u značajnoj meri utiče na ponašanje,
izaziva depresiju, razdražljivosr, socijalnu izolaciju, smanjuje
seksualno zanimanje i izaziva amenoreju.
 Značajno može promeniti i interakcije sa članovima porodice,
budući da su članovi bespomoćni u pokušajima promene tog
modela uzimanja hrane koji dovodi do iscrpljenosti, a može i do
KOMORBIDITET smrti.
 Depresija je prisutna i kod anorektičnih devojaka i njihovih
porodica (73%). Iako verovatno ovi poremećaji nemaju zajedničku
etiologiju, javljaju se istovremeno kao nezavisne smetnje –
poboljšanje poremećaja uzimanja hrane ne vodi neizostavno do
poremećaja depresije.
 Važno je razlikovati depresiju kao psihopatološki fenomen, od
depresivnog raspoloženja koje prati svaki oblik gladovanja.
  Anoreksični sindrom može biti sastavni deo reaktivnih smetnji i
poremećaja, depresivnih, konverzivnih, opsesivno kompulzivnih i
drugih.
 Važno je razlikovati mentalnu anoreksiju od:
Diferencijalna  smetnji apetita i gladi izazvanih zaraznim oboljenjima,
dijagnoza 

avitaminozama,
trovanjima,
 oboljenjima organa za varenje (Cronove bolesti),
 hipotalamičnim tumorima,
 hipofizne kaheksije (Simondsove bolesti) i dr.
  U porodicama anorektične dece, opisana su 4 karakteristična modela
interakcija:
 1. Uplitanje – patološki ukljujčene i upletene porodice, koje na nametljiv
način reaguju jedni na druge;
 2. Preterano zaštićivanje – člaovi su preterano zabrinuti oko dobrobiti
svakog člana;
 3. Rigidnost – opiru se promeni; detetova bolest koristi se kao izgovor za
izbegavanje problema koji prate promenu;
 4. Odsustvo rešavanja konfikata- posledica je prva tri obeležja; izbegava se
suočavanje sa konfliktima (npr. otac napušta kuću svaki put kad preti
PORODICA konforntacija) , i nekad se zaobilazi kroz poštovanje nekog (religioznog ili
drugog) pravila koje unapred daje odgovor na sve interpersonalne
probleme.
 Porodica budućeg anorektičara previše brine o ishrani, obrocima i
ponašanju za stolom, a njihova nametljivost ograničava detetovu
autonomiju.
 Roditelji adolescentnih anorektičarki komuniciraju kroz dvostruke
poruke istovremeno šalju poruke brižne pažnje, uz istovremeno
zanemarivanje potreba svojih kćeri.
  Uzimanje čak i većih količina hrane u naoj kulturi se gleda kao
pozitivno i zdravo.
 Gojaznost je znak zdravlja, a mršavost bolesti.
 Gojaznost je češća kod devojčica i praćena je ubrzanim polnim
razvojem.
 Naslage masnog tkiva mogu biti ravnomerno raspoređene, ali se
GOJAZNOST viđaju i neravnomerna, kao naslage na sedalnim i trbušnim
delovima, na licu i drugim mestima.
 Gojazna deca su obično manje pokretna, emotivno lošije
prilagođena i slabije prihvaćena u socijalnoj grupi.
 Na projektivnim tehnikama kod gojazne dece uočava se
manjkavost telesne sheme i konfuzija u polnom identitetu.
 Mogu se razlikovati 3 vrste gojaznosti:
 1. gojaznost bez emocionalnih smetnju;
 2. gojaznost kao odgovor na potrese i sukobe (odvajanja, razvod
roditelja, operativni zahvati);
 3. Trajna gojaznost koja se razvija u okviru dubljih emocionalnih
poremećaja (kod neuroze, psihoze, poremećaja ponašanja) ili
gojaznost koja je primarna na koju su se nadogradile emotivne
smetnje.
 Gojaznost može biti shvaćena i kao način odbrane od psihotične
razgradnje.
  Uzroci preteranog jedenja su mnogostruki i često udruženi:
konstitucionalni, metabolički, hormonski, psihički i društveni.
 Prva iskustva sa hranjenjem u odnosima dete-rositelj u velikoj meri
će odrediti i smetnje hranjenja.
 Majke koje ne mogu na drugi način da pruže ljubav detetu počinju
UZROCI I da ga „kljukaju“. Za njih hrana i gojaznost imaju značenje snage i
moći, ljubavi i davanja.
PSIHODINAMIKA  Prekomernim uzimanjem hrane, dete očekuje da će nadoknaditi
nezadovoljene emotivne potrebe, jer hrana koju unosi ima
simboličko značenje ljubavi.
 Takođe, preterano uzimanje hrane može biti način pražnjenja
agresivosti, ublažavanja straha, nemira i depresivnosti ( po
principu prvobitnog zadovoljstva).
  Bulimija nervosa klasifikuje se kao zasebni poremećaj uzimanja
hrane od 1980.godine.
 Obeležena je ponovljenim epizodama prejedanja ili uzimanjem
velikih količina hrane tokom kratkog vremenskog razdoblja, kao i
BULIMIJA ponovljenim pokušajima gubitka na telesnoj težini strogom
dijetom, samoizazvanim povraćanjem ili upotrebom laktansa ili
NERVOZA duretika.
 Telesna težina najčešće se nalazi u granicama normale.
 U porodičnoj anamnezi često se nalazi gojaznost ili alkoholizam.
 Procenjuje se da oko 4% studentkinja ima bulimiju nervozu.
 Osoba je zaokupljena razmišljanjem o hrani, jedenju i povraćanju do te
mere da je njena sposobnost usmeravanja pažnje na svakodnevne
aktivnosti oštećena.
 Paradoksalno, klijentkinje sa bulimijom nervozom strahuju od gubitka
kontrole nad uzimanjem hrane. Često imaju i anorektičarski strah da će
postati gojazne i doživljavaju se debelima, čak i kada je njihova telesna
težina normalna.
 Osetljive su na odbacivanje i imaju visoke ciljeve kada je u pitanju
postizanje mršavosti.
 Istraživanja su pokazala da su seksualno aktivnije nego adolescentkinje
bez poremećaja ishrane.
 Uprkos većoj seksualnoj aktivnosti, one su manje zainteresovane za
seksualnost i manje u njoj uživaju.
 Osobe sa bulimijom nervozom imaju veću verovatnoću
neprilagođenosti i otuđenosti od porodice u detinjstvu u svojoj
anamnezi.
 U porodici se češće javljaju psihološke smetnje i majčina gojaznost.
  Postoji tesna veza između anoreksie i preteranog jedenja.
 Oba predstavlaju dva lica dubljeg poremećaja.
 U bulimičnom stanju, anorektičar/ka žali za vremenom odbijanja hrane i
osećanja zadovoljstva zbog osećanja praznine i mršavljenja, jer
održavanje praznine u sebi štiti Ja.
 Dinamika oba poremećaja je slična.
 Pretpostavlja se da se upravljanje apetitom, koje je jednom bilo
poremećeno, teško dovodi u red. Čak i onda kada postoje spoljne draži
UZROCI (zahtevi majke/okoline da prestane da jede i dr.), razvoj masnih ćelija u
velikom broju tokom prvih godina života vodi do gojaznosti u kasnijim
godinama života.
 Nasilno i prekomerno davanje hrane može da izmeni metaboličke
procese, što je značajno za podučavanje roditelja u pogledu ishrane dece i
prevencije poremećaja.
 Uzroci gojaznosti mogu biti i konstitucionalni. U tom slučaju, dete je
gojazno, bez obzira na količinu unete hrane. Deca gojaznih roditelja su
češće gojazna (konstitucija i oponašanje).
  Treba isključiti:
 neurološke poremećaje (tumore hipotalamusa i hipofize, i dr);
 Cushingov sindrom,
 oboljenja tireoideje,
 hipofize,
DIFERENCIJALNA  pankreasa i
DIJAGNOZA  metaboličke poremećaje.
 Treba razlikovati gojaznost od otoka.
 Neuroleptici, kod neke dece, čak i u malim količinama, svojim
dejstvom na CNS dovode do zadržavanja vode u organizmu i
stvaraju utisak gojaznosti.
  Na opisnom nivou, suočeni smo sa preklapanjem poremećaja
uzimanja hrane. Postoji:
 Čista „restriktivna“ anoreksija
 Bulimična anoreksija i
 „Čista“ bulimija nervoza.
Upoređenje
 Postojeći (i još uvek nedovoljni) dokazi ukazuju da dve grupe
poremećaja bulimičarki imaju više toga zajedničkog, nego restriktivne i
uzimanja bulimične anorektičarke.
 Adolescentkinje sa bulimijom nervozom normalne telesne težine i
hrane anorektične bulimičarke pokazuju:
 podjednaku učestalost, trajanje i količinu hrane uzete tokom
epizode prejedanja,
 podjednako česta nagonska ponašanja,
 češću porodičnu patologiju i sklonost ka gojaznosti.
 Sve ove tri grupe imaju neke zajedničke karakteristike:
 kod svih se nalaze smetnje hrane i smetnje vezane za telesnu težinu
kao što su poriv za mršavošću i idelana težina koja je niža od stvarne;
 Sve one imaju i propratne psihološke probleme, osobito depresiju,
anksioznost i opsesivnost;
 Sve one su podjednako perfekcionisti i plaše se sazrevanja
 Doživljavaju se neefikasnim.
 LEČENJE: teško je uspešno lečiti obolele osobe. Postoji sklonost
hroničnosti, čak i u slučaju dugotrajnog lečenja. Čak i oporavljene
bolesnice nastavljaju sa izmenjenim stavom prema hrani i telesnoj
težini, uz depresiju i nezadovoljavajuće socijalne odnose.
 Dobri prognostički znaci su: manji stupanj nezrelosti i poricanja
bolesti, priznavanje gladi, preterana aktivnost i pozitivno
samopoštovanje.
 Čak i one koje se ne oporave mogu imati dobar uspeh u školi i na
poslu.
 Bulimija nervoza ima bolju prognozu i postoji ukupan trend
poboljšanja.
 Lečenje antidepresivima pokazalo je smanjenu učestalost epizoda
prejedanja i povraćanje.
 Ciljevi individualne terapije su da klijent/kinja prihvati realističniji
pristup uzimanju hrane, ispravljanje i usmeravanje njenog osećanja
neadekvatnosti i potrebe za savršenošću, kao i postizanje osećanja
samopoštovanja i autonomije.
 Terapeutima se savetuje da budu empatični, ali strogi. Nedirektivni
pristupi i klasični psihoanalitički pristupi pokazali su nisku uspešnost.
 Pregled istraživačkih postupaka ukazuje da su klijentkinje
prekidale sa epizodama prejedanja i čišćenja u 15-90% slučajeva.
 Efekti su bili stabilni i trajali su do 4 godine.
 Na pogrešna uverenja efikasno se deluje kognitivno-
bihevioralnom terapijom. Ova terapija ima za cilj da promeni
pogrešna uverenja o uzimanju hrane i sebi, kao što su: „Moram biti
mršava da bih bila srećna“, „Anoreksija je znak samokontrole“,
„Moram biti uspešna u svemu što radim“ i dr.
 Objektivna istraživanja uporedne efikasnosti ipak ne upućuje
jasno na jednu metodu izbora.
  Čak i kada imaju dobar apetit i uzimaju dovoljne količine hrane,
neka deca jedu sporo;
 Mljackaju hranu u ustima, polako žvaću i sporo gutaju;
 Kod ove grupe dece, obično se otkriva sporost pokreta,
usporenost mišljenja i intelektualnih radnji i slabija prilagodljivost
SPORO u vremenu i prostoru;
JEDENJE  Neka deca jedu sporo već od rođenja;
 Sporo jedenje može biti jedan od znakova anoreksije ili simptom u
okviru fobične ili konverzivne neuroze.
 Uzrok može biti i konstitucija, ali i neurološka i miopatska
oboljenja koja oštećuju mišiće usne šupljine i ždrela.
  Obično se u usta stavljaju i jedu kreda, zemlja, kreč, komadići
drveta, boje, sline iz nosa, prljavština ispod noktiju i dr.
 Ova pojava je relativno malo ispitivana i verovatno sama po sebi
nema dublje psihopatološko značenje.
 Može ukazivati na nezadovoljene emocionalne potrebe, slabe
objektne odnose, depresivnost i sl.
 Za malo dete, između ostalog, ima funkciju isprobavanja,
PIKA / PICA ispitivanja i doživljavanja sveta oko sebe.
 Ako se pika zadržava do mladosti, može predstavljati prisilnu
radnju u okviru prisilnog karaktera ili prisilne neuroze.
 Pika je češća među decom čiji roditelji ispoljavaju slične pojave;
 Mnogi autori piku timače endokrinim poremećajima, kao i
nedostatkom minerala, malokrvnošću, crevnim parazitima, kao i
ishrani kojoj nedostaju neki sastojci.
  Jaka i prisilna potreba za uzimanjem velikih količina tečnosti, u prvom redu
vode, predstavlja osnovno obeležje poremećaja žeđanja, potomanije.
 U izraženom i teškom obliku ne viđa se često u praksi, ali se preterani
žeđanje (polydipsia) javlja kod dece u stanjima straha.
 Preovlađujuči simptom je neodoljiva potreba za uzimanjem velikih količina
tečnosti (više litara u toku dana).
 Mogu ispoljavati i druge simptome: impulsivnost, egzibicionizam,
hvalisavost, lažljivost, detinjastost, prisilnost i histeričnost.
POTOMANIJA  U nedostatku vode, u stanju su da piju i svoj urin.
 Potomanija je praćena obilnim izmokravanjem.
 Ukoliko ima psihičko poreklo, dinamika nastanka slična je kao kod
anoreksije i bulimije – delimična vezivanja i učvršćivanje nagonskih tenzija u
ranim razdobljima života.
 Ne može se isključiti postojanje organskih promena u diencefalonu, koje
izazivaju sklonost ka uzimanju tečnosti, a zatim se ta potreba psihički
učvršćuje.
  Treba razlikovati od polidipsije (pojačani osećaj žeđi) i poliurije
(pojačano izmokravanje) organskog porekla.
 Polidipsija je stanje prekomjerne, patološki pojačane žeđi, koja je
popraćena upotrebom vrlo velike količine vode.Uzrok polidipsije je
prekomerna aktivacija centra za piće, koji se nalazi u mozgu. To
može biti zbog fizioloških i patoloških uzroka.
DIFERENCIJALNA  Poliuriju nalazimo kod mnogih patoloških stanja i bolesti (npr.
DIJAGNOZA diabetes mellitus, ciroza jetre), može biti uzrokovana različitim
lekovima (npr. diuretici) ili zbog povećanja unosa vode u
organizam.
 Treba je razlikovati od dijabetesa inspidusa - Insipidni dijabetes je
retka bolest koja se javlja kada bubrezi nisu u stanju da sačuvaju
vodu. Diabetes insipidus se može imati bez dijabetesa melitusa,
odnosno može ga imati bilo ko.
  Pojava da deca stavljaju u usta svoj izmet naziva se koprofagija.
 Tumači se kao interesovanje deteta za svoje telo i izlučevine.
 Malo dete još nema izgrađen ukus kako bi bolje razlikovalo prijatno i
neprijatno.
 Kod najvećeg broja dece spontano prestaje.
 Ako se češće i duže javljaju, mogu imati psihopatološko značenje.
 Najčešće i kod dece i odraslih viđaju u okviru psihoze, kao simptom opšteg
nazadovanja.
KOPROFAGIJA  Retko kad idu uz histerični, depresivni ili prisilni simptom.
 Kod teže mentalno zaostalih, znak su usporenog razvoja.
 Neka povodljiva deca podstaknuta su nagovaranjem nastrane dece da jedu
izmet.
 Rene Špic nalazi da su majke koprofaga nesvesno neprijateljske prema detetu
ili depresivne.
 „Uzimanje dela sebe koji je izbačen i izazvao analno zadovoljstvo, ponovo u
sebe“ – Fenihil izmet tumači kao libidinozni objekat.