Uklanjanje posledica

prenatalnih i postnatalnih trauma

zrelom reakcijom odrasle linosti na stres
Goran Golubovi* (sanctus.ambrosius@gmail.com), Darko Stankovi (cogito11@hotmail.com),
Milo Bogdanovi (milos@enlite.org)
*Departman za psihologiju Filozofskog fakulteta u Niu
Sama prenatalna i postnatalna trauma izaziva posledice u razvoju deteta koje predstavljaju
veoma razvijene adaptivne sposobnosti kojima dete biva osposobljeno da odgovori na sline
traumatine okolnosti u svom ivotu, kakve su majku snalazile u vreme trudnoe.
Destruktivne posledice prenatalnih trauma dolaze do izraaja tek kasnije, kada veoma
razvijene adaptivne sposobnosti (oseanje straha, gneva i tuge), u sluaju nedostatka zrelog
sazrevanja linosti, izgube svoju adaptivnu funkciju (opreznost, pravdoljubivost i saoseajnost)
i budu transformisane u destruktivne motive ponaanja (sumnjiavost, mrnju, depresivnost).
Pokuaji da se posledice nesazrelosti linosti poprave tehnikama pozitivnog miljenja i
prijatnih emocija, pomau samo simptomatski, jer uklanjaju iz svesti povode za manifestaciju
destruktivnih motiva, a ne reformiu same destruktivne motive. Isto tako i primena
medikamenata, koji preko uticaja na hormonalnu aktivnost menjaju intenzitet pomenutih
adaptivnih sposobnosti, daju ograniene rezultate, jer ne menjaju funkciju adaptivnih
sposobnosti, ve samo njihov intenzitet.
No, zrelom reakcijom odrasle linosti na stresne situacije koje provociraju ispoljavanje
destruktivnih motiva ponaanja, osoba moe sazreti i doiveti transformaciju svojih
destruktivnih motiva u sposobnosti koje tada postaju orue njene ljubavi u odgovoru na realne
potrebe ivota (sopstvene potrebe, potrebe blinjih i potrebe oveanstva).
Prenatalni, trauma, stres, razvoj, zrelost

PRENATALNA I POSTNATALNA TRAUMA PRIPREMAJU LJUDSKO BIE ZA ISTE TRAUMATINE

OKOLNOSTI U BUDUNOSTI

injenica je da prenatalni i postnatalni uticaj na na razvoj moe da ostavi traga.

Svaka trauma koju je doivela majka deteta za vreme razvoja ploda, ostavlja vee ili
manje posledice na njegov razvoj, koje mogu imati uticaja na ceo njegov budui ivot.
Ako smo uvereni da su prenatalni uticaji odgovorni za mnoge probleme odraslih
linosti, onda nam se prirodno nameu pitanja:
Kako je mogue da milioni godina borbe za opstanak nisu uspeli da stvore oveka
imunog na takve negativne uticaje, ili, ako zastupamo Boje stvaranje oveka, kako je
mogue da je ovek stvoren sa tako osetljivim organizmom koji e negativne posledice
traume svog roditelja za vreme svog prenatalnog razvoja poneti na sebi i po izlasku iz
majine utrobe?!
Ali, ova pitanja su pogrena, zato to polaze od pogrene premise da su posledice
prenatalnog stresa same po sebi loe, a ne korisne. injenica je da majka koja
svakodnevno doivljava psihiku traumu, prenosi posledice te traume na svoje
potomstvo. Intenzivno majino oseanje straha, gneva i tuge izaziva kod potomstva
izraeno razvijene sposobnosti ka oseanju straha, gneva i tuge. Ali to se ne deava
zato da bi se dete muilo kao to se majka mui, ve da bi razvilo adaptivne
sposobnosti kojima e moi lake da podnese nastavak traume u kojoj se nalazi
njegova majka.

Nema nieg loeg u tome da imamo oseanja adekvatna stvarnosti, jer nas oseanja
adekvatna stvarnosti usmeravaju na one aktivnosti koje su odgovor na realne potrebe
ivota.
Kao to je prirodno da oseamo radost kada smo svedoci dobrog, lepog i pravednog,
isto tako je prirodno da u opasnosti oseamo strah, kada smo svedoci nepravde da
oseamo gnev i da, kada smo svedoci nevolje i gubitka, oseamo tugu.

Jednostavno, u stresnoj situaciji oseamo gnev prema krivcu za nepravdu, strah od

njenih moguih posledica i tugu zbog posledica nepravde. Ne bi bilo primereno da
imamo oseanja koja nisu adekvatna stvarnosti, pa da oseamo radost kada smo
svedoci ili rtve nepravde, opasnosti i gubitka.
Prirodno je da imamo oseanja koja su adekvatna stvarnosti, zato to oseanja
pokreu adekvatnu hormonalnu aktivnost koja nam aktivira sposobnosti adekvatne onoj
potrebi ivota koju predstavlja stresna situacija.
Hormoni aktiviraju one psihofizike procese u organizmu koji su nam u trenutku stresa
potrebni, a blokiraju one procese koji bi ometali na najbolji odgovor na stresnu
situaciju.
Zato, ako za vreme trudnoe majka ivi u stalnom strahu, njeno dete e svakako imati
posledice takve traume manifestovane kroz sopstvenu sklonost ka emociji straha. Ali ta
sklonost je svrhovita, jer osposobljava dete da bude oprezno u situaciji koja
predstavlja opasnost.
Ako, pak, za vreme trudnoe majka trpi nepravdu i svakodnevno osea gnev, dete e
kroz izmenjenu hormonalnu aktivnost majke takoe formirati sklonost ka lakom
oseanju gneva. Ali i ta sklonost je svrhovita, jer formira kod budueg oveka
sposobnost da se bori protiv nepravde u situaciji koja zahteva borbu protiv nepravde.

Ako majka ivi u stresu koji joj izaziva jako oseanje tuge, ni njeno dete nee ostati bez
posledica. Ali izraena sklonost ka oseanju tuge, prepoznavanju potreba drugih ljudi i
brinosti prema njima, jeste odgovor na potrebu unesreenih ljudi.
Dakle, posledice takvih prenatalnih uticaja na plod jesu svrhovite, jer osposobljavaju
potomstvo onim sposobnostima koje su odgovor na izvor straha, gneva ili tuge.
PROBLEM NE DOLAZI IZ OVEKOVE PRIRODE, VE IZ OVEKOVE LINOSTI

Iako trauma koju majka prenosi na plod nije sama po sebi loa, ona veoma lako moe
postati loa usled nesazrelosti ljudske linosti. Veoma razvijene sposobnosti oseanja
straha, gneva i tuge, koje se usled traumatinih uslova ivota razviju jo u prenatalnom
periodu, mogu vrlo lako da izgube adaptivnu funkciju (opreznost, borbenost i brinost)
i da budu transformisane u destruktivne motive ponaanja (sumnjiavost, mrnju i
zabrinutost).

Zato bi bilo najbolje da za vreme trudnoe majka ivi bezbrino, sa dubokim

oseanjem voljenosti od strane svog supruga, da bi takav uticaj formirao i kod deteta
veu sklonost ka iskustvu ljubavi, dobrote i zahvalnosti. Ili, ako majka ve ivi u stresnoj
situaciji, bilo bi dobro da reaguje zrelo na stres, da ne bi izazvala preterane
posledice negativnih oseanja na svoje potomstvo i opteretila ga nepotrebnim
iskuenjima. Jo u XIX veku ljudi su zapazili:
"Misli i oseanja majke imae moan uticaj na naslee koje ona daje svome detetu.
Ako dopusti da joj se misli intenzivno bave vlastitim oseanjima, ako se preda
sebinosti, ako je zlovoljna i zahtevna, tu injenicu e potvrditi i narav njenog deteta.
Tako su mnogi, kao pravo roenja, primili gotovo nesavladive sklonosti ka zlu." (Ellen
G. White, Appeal to Mothers, February 1, 1880)
Ipak, do ovekove linosti stoji da li e izraene sposobnosti oseanja straha, gneva i
tuge biti transformisane u destruktivne motive ponaanja (sumnjienje, mrnju i
depresiju) ili e ostati sposobnosti spremne da budu odgovor na realne potrebe ivota
(opasnosti, nepravde i gubitka), te da tako budu izraz ljubavi samog oveka prema
realnim potrebe svoje sopstvene linosti, potrebama svojih blinjih i potrebama
oveanstva.
Veoma izraene sposobnosti oveka da osea strah, gnev i tugu, ine sam proces
sazrevanja linosti teim, ali ne zaboravimo da i umereno razvijene sposobnosti takoe
"ekaju" da im ovek dodeli ispravnu funkciju. Ako to ovek ne uradi, one e izopaiti
svoju funkciju bez obzira na idealne uslove prenatalnog razvoja.

Za razliku od biljaka i ivotinja koje imaju u sebe ugraenu ulogu svojih sposobnosti
da njima odgovaraju na potrebe ivota, ovek je bie slobodne volje, i mora sam da
izabere smisao svojih sposobnosti, da li e njima da odgovara na realne potrebe
ivota ili e da ih zloupotrebljava radi satisfakcije i psihikog pranjenja. Zato i osobe
koje nisu imale traumatian prenatalni razvoj esto pokazuju iste simptome koje bismo
kod drugih sa sigurnou objasnili prenatalnom traumom.

Sazrevanje linosti nije prirodan proces, ve stoji do samog ljudskog bia. Pridavanje
ispravne funkcije naim sposobnostima je voljan in koji predstavlja sazrevanje nae
linosti. ovek mora putem razuma, savesti i volje da preuzme u svoje ruke vlast nad
svojim sposobnostima i da im prida ispravan smisao, inae e njegove sposobnosti biti
preputene prirodnoj zloupotrebi i zatim ovladati njegovom voljom. Ko ne pobedi
iskuenje, iskuenje e pobediti njega.
POSLEDICE NOVONASTALE TRANSFORMACIJE NAE LINOSTI

Ako u opasnosti dozvolimo da nama ovlada strah kao motiv ponaanja, tada on ostaje
kao motiv koji nas navodi na kukaviluk, sumnjiavost i strah, i onda kada vie ne
postoje objektivni razlozi za strah. Kukaviluk e nas navesti da odustanemo od
suprotstavljanja nepravdi onda kada je neophodno nepravdi stati na put i pokazati
hrabrost.

Ako kao rtve nepravde dozvolimo da nama ovlada gnevljivost, mi emo iz gnevljivosti
biti skloni da tumaimo tue postupke kao nepravedne i da tako izmiljamo povode za
sukob sa drugima, i kada objektivni razlozi za takve nae reakcije vie ne postoje.
Biemo skloni da nepotrebno provociramo svoje protivnike i onda kada bi najmudrije
bilo da krotou formiramo prijateljski odnos ili da se jednostavno sklonimo od zla.
Ako smo kao rtve gubitka pali u depresivno stanje, mi emo biti skloni da stvarnost
tumaimo na depresivan nain i onda kada razlozi za tugu vie ne postoje. Ako smo za
vreme nevolje poeli da se brinemo, mi emo nastaviti da se brinemo i kada razlozi za
brigu vie ne postoje. Briga i zabrinutost nam nepotrebno oduzimaju ivotnu snagu
navodei nas da se bavimo onim to prevazilazi nau sferu odgovornosti i to do nas
ne stoji.
Dakle, dovoljno je da reagujemo nezrelo na jednu stresnu situaciju i da tada nae
sposobnosti doive transformaciju u destruktivne motive ponaanja koji u nama ostaju
kao izvori negativnih oseanja i posle prestanka stresne situacije. to su te sposobnosti
bile jae razvijene prenatalnom i postnatalnom traumom, to e i simptomi njihove
izopaene funkcije pokazati vei intenzitet.
Ne samo to nas naa nezrela reakcija na neprijatna oseanja ini destruktivnima, ve
to mogu da uine i nae reakcije na prijatna oseanja. Ako smo izvore prijatnih
oseanja zloupotrebljavali kroz pokuaj da se njima zadovoljimo, u nama se javlja
stalna zavisnost za izvorima prijatnih oseanja bez kojih sada vie ne moemo.
Osujeenje nae potrebe za prijatnim doivljajima jeste glavni izvor depresije, dok
osujeenje nae potrebe za predstavom o sopstvenoj vrednosti i veliini jeste glavni
izvor uvredljivosti i mrnje.
Dakle, naa nezrela reakcija na prijatna i na neprijatna oseanja formira motive
ponaanja koji dovode do transformacije nae linosti, koja se ogleda u gubitku prave
ljubavi i nae optereenosti sebinim i destruktivnim motivima, sa svim nezgodnim
nuspojavama.
AUTODESTRUKTIVNE POSLEDICE IZMENJENOG STANJA LINOSTI

Pored toga to motivi ponaanja koji su plod negativne transformacije nae linosti
ugroavaju nau egzistenciju ponaanjem koje nije svrhovito naoj egzistenciji, oni
izazivaju i autodestruktivne promene u samom naem organizmu.
Zrela linost osea neprijatna oseanja samo dok u stvarnosti postoji objektivni razlog
za njih, tako da su izazvane hormonalne promene u radu organizma adekvatne
odgovoru na realne potrebe ivota i one traju dok traju stresne okolnosti.
Meutim, kako nezrela linost zadrava izvor neprijatnih oseanja u svojim
pokretakim motivima i kada prestanu stresne okolnosti, ona konstantno izaziva
hormonalne aktivnosti koje nisu adekvatne realnim potrebama ivota, to izazva
psihofiziku havariju organizma.
Kako motivi koji su plod nae nezrele reakcije na stres predstavljaju konstantan izvor
neprijatnih oseanja u nama samima, posledica njihovog uticaja je adekvatna stresnoj
5

situaciji koja bi nas od spolja neprekidno dugo pritiskala. Svaki dugotrajan i snaan
hormonalni disbalans izaziva apoptozu - isprogramiranu smrt onih elija ljudskog
organizma koje za stresnu reakciju nisu najvanije, ve bi uskratile resurse organizma
koji su potrebni za stresnu reakciju. Isto tako, previsok nivo odreenih hormona pokree
automatsku regulaciju koja smanjuje nivo hormona izazivanjem apoptoze elija koje
proizvode te hormone.
Svakodnevno izazivanje snanog uzbuenja rezultuje skokom dopamina, hormona
radosti, koji kada je aktiviran u preteranoj meri pokree proces apoptoze
(samounitenja) dopaminskih neurona koji proizvode dopamin.

Svakodnevna anksiozna oseanja dre visok nivo hormona kortizola koji razgrauju
miinu masu i imuni sistem, da bi se tako podigao nivo glukoze u krvi i dao oveku
energiju za beanje od izvora opasnosti. No, ako nema adekvatne fizike aktivnosti
koju zahteva beanje, vii nivo glukoze u krvi nee biti utroen pa se pretvara u masne
naslage i tako osobu ini gojaznom.
Svakodnevno oseanje gneva podie nivo testosterona i tireoidnih hormona koji
razgrauju unutranje organe da bi njihove aminokiseline upotrebio za izgradnju
miine mase svojih udova za fiziku borbu. Zato je tano kada se kae da ovek "sam
sebe jede" iz mrnje. Veoma visok nivo testosterona pokrenue i proces apoptoze
nervnih elija mozga.
Doivljaj tuge izaziva skok nivoa hormona prolaktina koji smanjuje nivo testosterona, i
zato, kada se podigne u veoj meri, dovodi do atrofije polnih odlika osobe. Preterano
visok nivo prolaktina izaziva osteoporozu, nadutost zbog akumulacije vode u
organizmu, glavobolju (migrene) i probleme sa vidom.
ZATO HORMONALNE TERAPIJE I TEHNIKE POZITIVNOG MILJENJA NE MOGU DA OTKLONE
UZROK PROBLEMA?

Negativna transformacija linosti koju su osobe doivele nezrelom reakcijom na stres,

jeste utemeljena na dubokom unutranjem nezadovoljstvu duha, koje je tim osobama
ovladalo u trenucima nezrele reakcije na stres.
Nezadovoljstvo je izvor sebinih i destruktivnih motiva.
Unutranje nezadovoljstvo duha prirodno navodi oveka da prema izvoru prijatnih
oseanja gradi odnos sebinosti i nezahvalnosti, a prema izvoru neprijatnih oseanja
kukaviluk, gnevljivost i depresivnu reakciju.
6

Dok se prijatnim oseanjima ovek opija da bi uguio svest o svom unutranjem

nezadovoljstvu duha, u neprijatnim oseanjima nalazi povod i "ventil" za izraavanje
(psihiko pranjenje) unutranjeg nezadovoljstva kroz destruktivne motive ponaanja.
Da ovek ne bi na prijatna oseanja reagovao sebinou ve zahvalnou, on treba u
svojoj biti da bude rastereen od unutranjeg nezadovoljstva i samim tim duhovno
zadovoljen. Isto tako, da bi u susretu sa opasnou pokazao hrabrost a ne kukaviluk, u
susretu sa nepravdom krotost a ne gnevljivost, a u susretu sa gubitkom mir i
poverenje, a ne brigu i depresiju, on prethodno treba da bude u svojoj biti duhovno
zadovoljen.
No, veina osoba koje su nezrelom reakcijom na stres doivele negativnu
transformaciju svoje linosti, ele da i dalje zadre svoju nesazrelost linosti, a da
odreenim tehnikama samo uklone neprijatne simptome svog destruktivnog stanja. Oni
najee ne ele da reformiu loe pokretake motive koji su njima ovladali onda kada
su nezrelo reagovali na stres, ve ele samo da uklone simptome loih motiva u svojim
neprijatnim mislima, oseanjima i postupcima. Kako u biti i dalje ostaju duhovno
nezadovoljeni, njihova potraga za reenjem problema doivljava krah, jer svoju borbu
vode na pogrenom planu, planu simptomatike, a ne uzroka svog problema.
NEMO MEDIKAMENATA

Na primer, osobe koje su nezrelom reakcijom na opasnost postale anksiozne i

sumnjiave, esto pokuavaju da raznim medikamentima smanje sposobnost da oseaju
strah. Ali kako medikamenti ne menjaju funkciju ve samo intenzitet sposobnosti
oseanja straha, oni i dalje zadravaju problem u sebi. Promena funkcije sposobnosti
je domen line odgovornosti i zato se ne moe reiti delovanjem na intenzitet
sposobnosti.
7

NEMO SAMOKONTROLE

Nama uglavnom smetaju samo simptomi nezrele reakcije na stres (neprijatna oseanja,
sukob sa drugim ljudima), a ne sami loi motivi (sebinost, sumnjiavost, mrnja i
depresija) u koje smo pali nezrelom reakcijom na stres.

Samokontrolom moemo spolja da se ispravno ponaamo, dok loi motivi nastavljaju

da vre svoj kobni uinak u prekomernoj proizvodnji hormona koji nisu odgovor na
realne potrebe ivota. Takoe, loi motivi izazivaju psihosomatske zdravstvene
probleme bilo da ih sputavamo u ispoljavanju (visok pritisak, ir na elucu...), bilo da ih
otvoreno izraavamo (gr srane arterije...). Reenje nije niti u potiskivanju, niti u
ispoljavanju loih motiva, ve u njihovoj reformi.
8

NEMO POZITIVNOG MILJENJA

Osobe koje su nezrelom reakcijom na nepravdu sebe ispunile mrnjom, esto

pokuavaju da u umu formiraju pozitivne predstave o drugim ljudima i da budu slepi
pred nepravdom, da bi tako izbegli provociranje i ispoljavanje svoje nepobeene
mrnje.

Shema predstavlja mehanizam racionalizacije gde ovek pokuava da stvarnost

predstavi na nain koji nee provocirati ispoljavanje njegovih destruktivnih motiva.
9

Ali, izbegavajui neprijatne misli i oseanja, te osobe ne uklanjaju loe motive iz sebe,
ve samo iz uma uklanjaju povod za manifestaciju gnevljivosti i mrnje, koje i dalje
zadravaju u sebi na nivou motivacije. Takvim trikom oni pokazuju da nisu u stanju da
vole same ljudske linosti takve kakve jesu, pa zato panju usmeravaju ka ljudskim
vrednostima i oseanjima, volei vrednosti koje vide u ljudima ili oseanja koja im ljudi
izazivaju, vie nego same ljudske linosti.
NEMO PRIJATNIH OSEANJA

Depresivne osobe esto imaju potrebu da sluaju veselu muziku, da bi uguile svest o
svom depresivnom stanju, umesto da izau iz depresivnog stanja. No, promena
oseanja ne podrazumeva promenu unutranjih motiva. Ako nas mue anksioznost,
psihika napetost ili depresija, nije reenje da emotivnim i ulnim senzacijama
uguujemo svest o unutranjem problemu.

Ma kako da su izazvana oseanja snana, uzviena ili dugotrajna, ona nikada ne

mogu da zadovolje e due i da otklone uzrok depresije, ve mogu samo da ugue
ovekovu svest o unutranjem nezadovoljstvu duha koje je ovekom ovladalo u
trenucima njegove nezrele reakcije na stres. Dokaz da oseanja ne mogu da zadovolje
e due i da tako proizvedu pozitivnu transformaciju linosti jeste u tome to bez
obzira na uzvienost oseanja koja ovek iskreno osea, njegovi motivi ponaanja i
dalje ostaju nepromenjeni.

10

On i dalje na nivou motiva ponaanja trai sreu i daje nesreu. Da je zaista duhovno
zadovoljen, ne bih imao potrebu da trai sreu kada je ve zadovoljen, niti bi imao
potrebu da izraava nezadovoljstvo kroz potrebu za psihikim pranjenjem, ako je ve
rastereen od nezadovoljstva.
Ako je osoba duhovno zadovoljena, onda ona izraava sreu kroz motiv nesebine
ljubavi i dobrote. Tada ni prijatna oseanja ni neprijatna oseanja oveku vie nisu
iskuenje. Prijatna oseanja dobijaju ulogu povoda za zahvalnost, a neprijatna za
manifestaciju hrabrosti, krotosti i brinosti. Unutranje duhovno zadovoljenje, ako se
zaista desilo, mora rezultovati transformacijom linosti koju pedagozi nazivaju
sazrevanjem linosti, a vernici iskustvom duhovnog nanovoroenja.
Neophodno nam je duhovno iskustvo, jer ovek je i duhovno, a ne samo fiziko i
duevno bie. U sutinskom smislu mi smo svi religiozni, jer svi se mi molimo nekome ili
neemu, jer u nekome ili neemu traimo zadovoljenje ei sopstvene due. Mi
nesvesno pridajemo natprirodne moi izvorima naeg uitka kada umiljamo da oni
mogu da nas zadovolje. Ali, kao to smo primetili, doivljaji uitka nikoga ne mogu da
zadovolje, ve mogu samo da ugue svest o naem unutranjem problemu.

Zato treba razumno da ispitujemo da li na objekat uzdanja zaista moe da nas

zadovolji, ili samo izaziva opijajua oseanja; kojima uguujemo svest o svom
unutranjem problemu i kojima izazivamo pristrasnu dobrotu koja e nestati im stres
svakodnevnog ivota pokvari naa oseanja.
Ako zadovoljenje ne rezultuje radikalnom transformacijom naih pokretakih motiva, u
skladu sa shemom koja otkriva korelaciju zadovoljenja i motiva ponaanja, onda je
zadovoljenje samo lano (opijajue), a ne stvarno.

11

POZITIVNA TRANSFORMACIJA LINOSTI

ZRELOM REAKCIJOM ODRASLE LINOSTI NA STRES

Ma kako da je prenatalni uticaj bio traumatian, i ma kako da je uticaj vaspitanja u

vreme ranog odrastanja deteta bio nepovoljan po samu njegovu linost, od faze
adolescencije osoba ima slobodu da postupa svojom akcijom volje nezavisno i ak
nasuprot svim tetnim uticajima koji su na nju dotle delovali.
Odrasla ljudska linost, moe zrelom reakcijom na stresne dogaaje svakodnevnog
ivota da ukloni posledice svojih nezrelih reakcija u prethodnom ivljenju.
Normalno je da dobitak, lepota i dobrota izazivaju adekvatno oseanje radosti. Ali do
nas stoji da li emo prijatna oseanja zloupotrebljavati radi satisfakcije, to nas ini
sebinima, ili emo prema izvoru prijatnih oseanja imati duh zahvalnosti. Ako gajimo
sebian odnos prema izvoru prijatnih oseanja, pripravljamo put za svoju depresivnu
reakciju do koje e doi onda kada u zloupotrebi oseanja jednoga dana budemo bili
osujeeni. Jedina zrela reakcija ka izvoru prijatnih oseanja jeste duh zahvalnosti.

Isto tako, normalno je da kada smo u opasnosti, oseamo strah. Ali do nas stoji da li
emo tada biti kukavice ili emo biti hrabri. Ako reagujemo kukavilukom, ostaemo
kukavice i kada iz opasnosti objektivno izaemo, a ako reagujemo hrabrou, tada
ostajemo hrabri i posle prestanka iskuenja.
Takoe, sasvim je normalno da nepravda u nama izaziva adekvatno oseanje gneva.
Ali do nas stoji da li emo na nepravdu odgovoriti mrnjom ili krotou. Ako
odgovaramo mrnjom, mrnja ostaje i kada proe spoljnje iskuenje, a ako
odgovaramo krotou i pratanjem, mi zadravamo izgraen karakter mira i kada
izvor nepravde biva otklonjen.
Isto tako je sasvim normalno da nam nevolja, neuspeh i gubitak voljene osobe izazivaju
adekvatno oseanje tuge. Ali do nas stoji da li emo na nevolju da odgovaramo
brigom ili brinou, da li emo na gubitak da odgovorimo stanjem depresije ili
razumnom smirenou.
12

Zapazimo da na jedne iste stresne situacije mi moemo odgovoriti sasvim suprotnim

motivima u zavisnosti od izabranog smisla ivota. Zrela reakcija na stres izazva
pozitivne transformacije nae linosti i formira u nama samima duh ljubavi koji zrai
prijatnim duhom bez obzira na prijatne ili neprijatne spoljne okolnosti.
Dakle, iako je ovek nezrelom reakcijom na stres doiveo negativnu transformaciju
linosti, on moe naknadno, u novonastalim stresnim situacijama da postane svestan
svoje nesazrelosti linosti i da zrelom reakcijom na stres stavi svoje prirodne i steene
sposobnosti u pravilnu funkciju, gde one nee biti same sebi cilj, ve sposobnosti
spremne da budu orue njegovog odgovora na realne potrebe ivota.

POBEDA NAD STRESOM NIJE UTOPIJA

Iskustvo zapadne civilizacije u vreme novovekovnog prosvetiteljstva otkriva da pobeda

nad stresom nije utopija. Tada se ovek smatrao odgovornim ljudskim biem sposobnim
da svaku nevolju iskoristi na izgradnju sopstvenog duha i karaktera; zapravo, teke
ivotne nedae su se smatrale testom ovekovom realnog duhovnog stanja.
Kod Engleza je zrelo podnoenje tekih nevolja do te mere odlikovao smiren duh i
sauvano dostojanstvo linosti da je vremenom formirana fraza "engleska mirnoa"
kojom su i drugi narodi ovu zrelost Engleza opisivali kao uzornu u odnosu na njihove
uobiajene reakcije na nevolje.
Tada se smatralo da ovek iste savesti moe da podnese svaku nevolju i teskobu sa
sauvanim mirom i spokojstvom:
"Ako stradamo za dobro delo,
Savest je mirna, srce veselo."
(Ljubomir Nenadovi, sredina XIX veka)

13

Aleksis De Tokvil (1805 1859) je Francuz koji je 1830. godine po nalogu francuske
vlade posetio Ameriku da bi izuio njen kazneni sistem i usput nije mogao da ne
zapazi duh prosveenosti ondanjih Amerikanaca koji se izmeu svega ostalog,
ogledao i u njihovoj zreloj reakciji na nevolje. Veina dananjih ljudi pada u duboku
depresiju kao posledicu stresa koji osujeuje objekte njihovog zadovoljstva, meutim,
Aleksis De Tokvil je zabeleio kod ondanjih Amerikanaca sledee:
"Hrabrost koja se najbolje poznaje i najvie ceni
jeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeana
da bi se to pre uplovilo u luku, ili podnose bez
albi nevolje u pustoi, i samoa, svirepija od
svih nevolja, i hrabrost, zahvaljujui kojoj ovek
ostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propast
muno steene imovine i koja smesta upuuje na
nove napore da se ona ponovo stekne. (...)
Zapazilo se da ovek, suoen sa neposrednom
opasnou, retko ostaje na svom uobiajenom
nivou; uzdie se znatno iznad njega ili pada
ispod njega. Tako biva i sa narodima. Krajnje
pogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad je
dotuku; one joj raspale strasti, umesto da njima
vladaju; i pomute joj pamet umesto da je
razbistre." (Aleksis De Tokvil, O demokratiji u Americi, godina 1835.)
Popularni romani toga vremena hrabrili su njihove itaoce da budu pobednici nad
ivotnim iskuenjima isto kao i njihovi junaci. U delu "Robinzon Kruso" Danijela Defoa
glavni junak je sam na ostrvu, ali, on se odupire oajanju samoe i postaje pobednik. U
delu "Pilgrim's Progress" Dona Banjana, glavni junak prolazi najrazliitije zamke i
iskuenja na putu u nebeski grad i takoe postaje pobednik.

14

U to vreme zapadni svet je imao i svest o znaaju prenatalnog uticaja na budueg

oveka. Pouku je nalazio u Svetom pismu, u savetima koji su dati Samsonovoj majci da
radi sposobnosti svog budueg sina treba za vreme svoje trudnoe da izbegava
alkohol i nezdravu hranu:
"Nego mi ree: Gle, ti e zatrudneti, i rodie sina; zato sada ne pij vina ni silovitog
pia i ne jede nita neisto; jer e dete biti nazirej Boji." (Sudije 13,7)
Iako su ljudi toga vremena uzimali u obzir znaaj prenatalnog uticaja, oni su zastupali
da ni nasleene ni steene slabosti ne mogu biti izgovor za ljudsko greenje:
"Moe da zahteva da drugi imaju puno razumevanja prema tebi zbog tvoje ljudske
prirode, tvojih iskuenja i proba, i da trai izgovor za sebe zbog nasleenih sklonosti,
ali Hristos je dao svoj ivot zarad oveka, i nema razloga za neuspeh. ... On je
omoguio da bude pobednik. Nemoj rei da je nemogue pobediti. Nemoj rei: "To je
moja priroda da radim na taj nain i tako, i ne mogu drugaije. Nasledio sam slabosti
koje me ine nemonim pred iskuenjem." Znamo da ne moe pobediti svojom snagom;
ali pomo dolazi od Onoga koji je moan da spase." (The Signs of the Times, June 17,
1889, par. 11)
"Hristova religija preobraava srce. Ona oveka naklonjenog samo ovozemaljskim
interesima ini pobonim i duhovno usmerenim. Pod njenim uticajem ovek koji je bio
sebian postaje nesebian. Zato to je nesebinost osobina Hristovog karaktera. ovek
nepoten i sklon spletkarenju postaje estit, ispravan i u skladu sa svojom novom
prirodom on ini drugima ono to bi eleo da oni njemu ine. Neobuzdani odbacuje
porok i tei istoti. On stvara ispravne navike jer Hristovo Jevanelje postaje za njega
miris ivota za ivot." (Ellen G. White 5T 345, 1889)
No, uskoro ljudi zapadne civilizacije odbacuju duh prosveenosti i umesto na duhovnom
planu, pokuavaju da e due zadovolje na duevnom i telesnom planu. Kako takav
princip ne donosi eljenog ploda, javlja se potreba da svoje slabosti izgovore
pozivanjem na spoljne faktore.
Opravdavanje nezrele reakcije na stres, pozivanjem bilo na trenutne stresne okolnosti,
bilo na tetan uticaj raznih faktora za vreme prenatalnog i postnatalnog razvoja,
moe osobi pruiti psiholoki ugoaj rastereenja od oseanja krivice za sopstvene
nezrele reakcije, ali joj nee mnogo pomoi da svoj problem rei. Naprotiv, uljuljkana
lanim uverenjem da su za njene psihike probleme krivi drugi, bie odvraena od
preispitivanja o onome to sama moe i treba da uini na planu odrastanja i
sazrevanja svoje sopstvene linosti.
Slobodom koju mu daju osnovni elementi njegove linosti (razum, savest i volja) ovek
ima mo da se odupre zloupotrebi svojih razvojnih sposobnosti i da, pridavi svojim
sposobnostima vii smisao, postane ovek u najuzvienijem smislu te rei.
Na osnovu knjige M. Bogdanovia: "Kako zrelo reagovati na stres?"
Verzija rada na engleskom jeziku:
http://enlite.org/stress.pdf
15

16