Kako isceliti traumu posle “Ribnikara”

Piše Nina Popadić, Psihoanalitičko društvo Srbije

Povišena strašljivost, ljutnja, zamišljenost, želja da se ne ide u školu i ostane više kod kuće, ili,

obrnuto, želja da se što više beži u vršnjačku grupu ili pak igranje igrica, ljutnja na roditelje bez

vidljivog razloga, svadljivost – sve to i još mnogo toga su očekivane reakcije "smirivanja tla"

posle dramatičnog zemljotresa koji nas je zadesio

Podnošenje neizvesnosti, toga da neke od bazičnih vrednosti u našim životima, kao što su

zdravlje i bezbednost naših voljenih, naše dece pre svega, nisu u potpunosti u našim rukama

jedna je od bolnih “činjenica života”. To znanje nam stoji negde u pozadini, negujemo u sebi

plamen nade (sa pravom) da se najgore stvari neće desiti. Nažalost, one se nekada ipak i dese i

tada smo i mi odrasli u prvi mah preplavljeni osećanjem bespomoćnosti, bezimenog užasa,

kolapsa nade. Čini se da nas to povezuje sa dečjim osećanjem u nama samima, osećanjem

nepodnošljive nemoći, možda i ljutnje na voljene unutrašnje roditeljske figure koje su “obećale”

da će nas štititi. To je teško za podnošenje ali nam može pomoći da razumemo kako se deca

osećaju. Onda polako stajemo na noge i pokušavamo da plamen nade u sebi lagano obnavljamo,

ne otcepljujući strašno iskustvo koje se desilo. Imamo u tom procesu posebnu odgovornost u

odnosu na one koji su svakako bespomoćniji od nas – decu.

Ono što kao delić mozaika može biti od koristi jeste još jedan ugao u razumevanju dečjeg

unutrašnjeg sveta. Deca će na traumu reagovati različito, zavisno od uzrasta, podrške porodice i

okoline, svoje prethodne životne istorije, načina na koji su ranije izlazila na kraj sa bolnim

situacijama u svom životu. Puno govorimo o poštovanju dečjih prava i to je svakako važna tema,

ali istakla bih jedno možda zanemareno “pravo” dece – a to je da prepoznamo njihov kapacitet

da, naravno na način u skladu sa uzrastom, razumeju i iskuse vrlo složene i snažne emocije.
Tako je hrabra i intuitivna dečja psihoanalitičarka Melani Klajn utrla put play terapiji koja se

može odvijati i sa veoma malom decom, mlađom i od 3 godine, i pokazala da deca intuitivno

razumeju, i ne samo što razumeju nego se i intenzivno bave svim “velikim” temama koje more i

odrasle. Sigurno je da deca na malom uzrastu nemaju kapacitet da, na primer, kognitivno

razumeju ireverzibilnost pojma smrti, ali i te kako imaju veoma duboke strahove od – biti

“progutan” = uništen, ili “progutati” drugog, biti nepovratno napušten (i deca iz stabilnih

porodica neretko će se uplašiti kada mama/tata kasni u vrtić po njih – da li će ikada doći…),

intenzivne strahove od okrutne kazne koja će uslediti za njihove agresivne fantazije (a koje su

normalan deo njihovog unutrašnjeg sveta), pri čemu ti strahovi ne moraju biti i najčešće i nisu

povezani sa aktuelnim iskustvima kažnjavanja.

Dečje bajke su pune strasti i intenzivnih emocija, strahova, okrutnih kažnjavanja i nije slučajno

da su takve. One naležu na potrebu dece da se ovim osećanjima bave i da ih kroz to prorađuju.

Ne treba decu da čuvamo i sklanjamo od sadržaja bajki da se ne bi “inficirala” teškim

emocijama, deca imaju potrebu da ih prorađuju i imaju “stomak” da ih izdrže. Kao i u bajkama,

tako i u roditeljstvu, nećemo ih ostaviti u haosu i zbrci, odrasli su tu da “kontejniraju” ili sadrže

dečje strahove, da ih “vrate” u nekom podnošljivijem vidu, da deci pomognu da iznađu smisao –

da ukažu da nada postoji, da dobro postoji i posle i pored puno toga što je uznemirujuće i

zastrašujuće.

Deca u svakodnevnom funkcionisanju žive, kako psihoanalitičar Ronald Briton kaže, nesvesno

ogrnuta dejstvom dobrih unutrašnjih predstava roditelja kao i njihovog pouzdanog spoljašnjeg

prisustva, predvidljivosti, a najdublji strahovi bivaju pohranjeni duboko u nesvesnom i

povremeno izbijaju kroz snove, fantaziju, dečju igru. U ozbiljnom traumatskom iskustvu taj

ogrtač je zbačen i dete se nalazi u svetu proganjajućih objekata, straha od anihilacije i izostanka

smisla. Midraš, talmudski komentar, govori da kad se dete rodi, ono je obdareno univerzalnim
znanjem; ali se pojavljuje anđeo, dodiruje prstom usnu novorođenčeta i detetovo znanje nestaje u

zaborav. Ako to shvatimo kao metaforu detetovog intuitivnog znanja, možemo reći da traumatski

događaji bude u deci ono što na nivou svakodnevnog iskustva bude “zaboravljeno”, oni su

doživljeni kao aktualizacija najvećih i najdubljih strahova. Da bismo mi odrasli deci bili dobri

pomagači u tome da polagano ponovo uspostave “zaštitni omotač”, važno je da razumemo i

uvažimo složenost njihovog unutrašnjeg sveta, da “računamo” na to da ona razumeju mnogo više

nego što nam to možda na prvi pogled izgleda.

Neupitno je da je deci neophodna pomoć roditelja u ovakvim situacijama, njihovo “držanje u

glavi” i nenametljivo praćenje šta se dešava u detetu, spremnost i otvorenost da se sa detetom

razgovara, igra se, ćuti kada se detetu o tome ne priča. Nekada, ako se suviše ćuti o traumatskom

iskustvu, korisno je ponuditi detetu da priča, bez pritiska, iznenadićemo se kako ponekad dete

željno prihvati priliku da priča i koliko olakšanje posle toga usledi. Neverbalizovana iskustva

često su nemisliva a takva su najteža. Dete će na razne načine proveravati da li su važne stvari

“kao pre”, da li su se rutine porodičnog života očuvale. Treba im pokazati i uveriti ih da jeste

tako. Povišena strašljivost, ljutnja, zamišljenost, želja da se ne ide u školu i ostane više kod kuće,

ili, obrnuto, želja da se što više beži u vršnjačku grupu ili pak igranje igrica, ljutnja na roditelje

bez vidljivog razloga, svadljivost, kod adolescenata postavljanje pitanja (bes)smisla i strah od

sopstvene agresivnosti – sve to i još mnogo toga su očekivane reakcije “smirivanja tla” posle

dramatičnog zemljotresa koji nas je zadesio. I ne samo to, nego su i način da se trauma proradi

što je put ka oporavku. Za isceljenje treba vreme.

Vršnjačka grupa usmerena iskusnim i dobronamernim nastavnikom od velike je pomoći – u njoj

se mogu podeliti bolna iskustva, ali i obnoviti nada kroz druženje, lagano vraćanje uobičajenim

aktivnostima, što reparira postojeću sliku sveta. Jako je važno uvažiti specifičnost deteta u

načinu kako će sa bolnim iskustvom izlaziti na kraj, jer nema univerzalnog puta. Istakla bih i

opasnost pa i licemerje u brzom uspostavljanju uzročno-posledične veze između igranja

kompjuterskih igrica i sklonosti nasilnosti, i u pogubnom pokušaju objašnjenja tragedije na taj

način. Kao rezultat takvih interpretacija postoji rizik da se razvije posebna podozrivost prema

deci koja su igricama okupirana (što ne znači da nisu okupirana i drugim sadržajima) a koja nisu

najbolje adaptirana u vršnjačkoj grupi – rekla bih da takva deca sada osećaju pritisak da

manifestuju zajedništvo sa grupom koje ni ranije nije bilo na zavidnom nivou i da to nadodaje

novi nivo problema u njihovom funkcionisanju. Čuvajmo se eksplicitnog ili implicitnog

obeležavanja po bilo kom kriterijumu, a naročito u vezi sa načinom na koji deca izlaze na kraj sa

bolnim situacijama.

Pored vođenja računa o vulnerabilnosti dece i adolescenata, važno je ne potceniti onu drugu

stranu – njihov kapacitet za reparacijom, za oporavkom, za ponovnim uspostavljanjem

kontinuiteta, potragom za smislom i u teškim iskustvima. Kada se kao dečji i adolescentni

terapeuti susretnemo sa teškim iskustvima dece, u nama najčešće uz veliku brigu postoji i doza

optimizma, jer znamo da je puno vremena i puno prilika za popravljanje. Živost i vedrina

najčešće imaju svoju snagu uporedo sa traumom. To nikako ne znači zauzeti stav da će se sve

rešiti samo od sebe, više bih želela da to istaknem kao ohrabrenje nama odraslima koji smo bilo

roditelji, bilo pomagači na bilo koji način.

Reparaciju bolnog iskustva i lagano vraćanje u životni tok prepoznavaćemo na razne načine,

zavisno od uzrasta dece. Jedan od primera posle tragedije koji je svima nama odraslima ugrejao

srca i obasjao put jeste i mudra i dirljiva peticija koju su maturanti Prve beogradske gimnazije

napisali. To je primer kako su na kreativan i konstruktivan način uradili nešto sa preplavljujućim

osećanjem nemoći, ljutnje i tuge – pri tom pokazujući visoku društvenu odgovornost i želju da

između ostalog istaknu potrebu popravljanja položaja i vraćanja autoriteta onima koji ih na putu

odrastanja vode – svojim nastavnicima.