УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ

У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
ФАКУЛТЕТ УМЕТНОСТИ

Никола Лазаревић

ЕМОЦИЈЕ И ЕМОЦИОНАЛНИ ДОЖИВЉАЈ

Семинарски рад

Ментор:

Доц. др Миљана Павићевић

Косовска Митровица 2023.

 САДРЖАЈ:

1. Дефиниција и теоријски приступ емоцијама…...………………......................................3

1.1. Како се развијају емоције………………………..............................................................4

1.2. Потреба изучавања емоција……………………..............................................................4

1.3. Емоције и узраст…………………………………….........................................................5

2. Карактеристике дечијих емоција….....................................................................................5

2.1. Дечије емоције су краткотрајне…………………............................................................5

2.2. Дечије емоције су снажне………………………..............................................................6

2.3. Емоције детета су нестабилне……………………...........................................................6

2.4. Са узрастом емоције се све више диференцирају….......................................................6

2.5. Дете испољава своја осећања……………………............................................................6

3. Врсте емоција………………………………………………................................................6

3.1. Гнев………………………………………………..............................................................7

3.2.Љутња………………………………………………...........................................................8

3.3. Страх………………………………………………...........................................................8

3.4. Туга (жалост) …………………………………….............................................................8

3.5. Радост и смех……………………………………..............................................................9

4. Љубав……………………………………………………….................................................9

5. Љубомора………………………………………………….................................................10

6. Закључак……………………………………………………..............................................12

7. Литература……………………………………………………...........................................13
 1. Дефиниција и теоријски приступ емоцијама

Емоција је узбуђено стање организма изазвано субјективно значајним стимулусом или

ситуацијом на коју он усмерава активност. Емоције се испољавају на физиолошком,
доживљајном и понашајном плану.
Реч коју називамо емоцијом представља термин око чијег тачног значења се
психолози и филозофи споре више од једног века. У најбуквалнијем смислу
оксфордски речник енглеског језика дефинише емоцију као „било које узрујање или
узнемирење ума, осећања, страсти, било какво ментално стање беса или неспокојства“.
Под емоцијом подразумева се осећање и разнолика мишљења, психолошка и биолошка
стања, и распон разноврсних могућности понашања. Постоји на стотине емоција,
заједно са њиховим хибридима, варијацијама, мутацијама и нијансама. Свакако,
емоције су много префињеније и лепше него што постоје речи којима би се оне икада
могле описати.
Емоционални доживљај представља организован систем осећања која настају
опажањем телесних стања и процеса, емоционалних израза и адаптивних радњи.
Описивање конкретних емоционалних доживљаја као што су љубомора, страх,
кривица, кајање, екстаза можемо наћи код песника, романописаца и драмских писаца.
Ти описи, мада често веома интересантни, не могу дочарати сво богатство и суштину
емоционалног доживљаја. Телесно осећање је веома истакнута компонента
емоционалног доживљаја. Богати комплекс органских (куцање срца, знојење, слабост
удова) и кинетичких (плакање, смејање и дрхтање) перцепција, доприноси
емоционалном доживљају. Понекад се одговарајуће емоције могу изазвати намерним
започињањем телесних реакција, тако да глумац који глуми једну емоцију, може у
одређеној мери и да је доживи.
Расположење је осећање релативно слабог интензитета које дуго траје и нема
наглог почетка. Постоје разлике међу људима у погледу склоности ка доживљавању
појединих расположења које представљају део разлика у темпераменту.
Људи нису само рационална бића која своје поступке и хтења предузимају
искључиво на основу умног мишљења и закључивања. Многи наши поступци бивају
изазвани и другим чиниоцима, као сто су нпр. емоције (осећања). Емоције се дакле
могу дефинисати као доживљај нашег вредновања и субјективног односа према
стварима, људима, догађајима и према сопственим поступцима.
Постоји, не само у нашем језику већ и у многим другим језицима, велики број
израза који изражавају различита емоционална стања, а то су: радост, жалост, љубав,
саучешће, симпатија, понос, злурадост, охолост, стид, захвалност, брига, стрепња,
очекивање, нада итд. Емоције су у току свог развоја пропраћене спољашњим и
унутрашњим променама. Значајни спољашњи знакови емоција су изрази лица, телесна
напетост, гласовне реакције и сл. Исто тако постоје и унутрашњи пратиоци као
карактеристичне промене у раду појединих органа.
Код сназнајних емоција јављају се изразите промене код дисајних и пробавних
органа, као и у раду жлезда. Као последица извесног емоционалног стања човек може
да се зацрвени, да пребледи, да се смеје, плаче, повуче у страну или да приђе ближе, да
загрли или нападне и слично.
Емоције код деце јављају се релативно рано, али у почетку су још
недиференциране. Са развојем детета његове емоције се испољавају на одређенији
начин. Уколико се дете више развија и његове емоције се све више диференцирају као
нпр. страх, љутња, љубомора итд. Код деце је урођена способност за емотивно
реаговање, а не као реакција страха од неке животиње или предмета, све то дете стиче
учењем.

3
 1.1. Како се развијају емоције

Како се развијају емоције је питање на које су многи психолози покушали да дају

одговор. Желео то човек или не, емоције су саставни део свакодневног живота. Сви смо
осуђени да се боримо са својим емоцијама и њиховим развојем. Често се води дилема о
томе које су емоције урођене а које нису. Да би се проверило да ли су одређени облици
понашања услед емоционалних реакција урођени, то треба да се јави и код деце која
нису у могућности да то понашање науче.
Постоји велики број деце која живе у "природној" изолацији, јер су глуви или
слепи од рођења. Та деца лишена су неких доживљаја, до којих се долази искључиво
слушањем или гледањем. Ипак постоји могућност да се код такве деце јаве
емоционалне реакције истоветне са реакцијама нормално развијене деце. Тада
констатујемо да у развоју емоција важну улогу има сазревање.
Амерички психолог Флоренса Гудинаф проучавала је емоционално понашање
једне десетогодишње девојчице, потпуно слепе и глуве од рођења. Посматрање је
трајало око седам месеци. Девојчица није била у стању да научи да говори и да се стара
о себи. Да би изазвала неке емоционалне реакције код десетогодисњакиње Ф. Гудинаф
орасположивала би је слаткишима или ју је доводила у стање фрустрације.
Када је била срећна и задовољна девојчица се играла, иако је нико није учио да
игра. Игра и смех су се некада јављали спонтано, а некад само када би добила
слаткише. Када је била спречена у нечему што жели да уради, у некој активности,
девојцица је испољавала гнев и незадовољство.
Ово ипитивање је довело до закључка да примарне облике испољавања емоција
одређују фактори наслеђа. Али такође, код деце која виде и чују значајну улогу у
развоју емоција има и социјална средина у којој дете сазрева и васпитава се. Познат је
још један експеримент, који укључује и децу претшколског узраста. Тај експеримент је
1941. године обавио амерички психолог Томпсон. Он је упоредо посматрао децу која
виде и која су слепа од рођења.
Посматрао је узраст деце од 7 недеља до 13 година. Томпсон је приметио и код
слепе деце и код нормалне деце сличне емоционалне реакције. Дошао је до
интересантног закључка, да се изрази лица код слепе деце јављају под утицајем
сазревања пошто није било могућности да их неко научи. А код деце која виде Томпсон
је запазио да се изрази лица, тек на старијим узрастима, под утицајем подражавања,
постепено стилизују. Овим својим открићем он је указао на чињеницу да учење игра
веома важну улогу у емоционалном понашању старије деце.
Из горе наведених експримената, може се извести закључак да је испољавање
емоција само једним делом резултат учења у социјалној средини.

1.2. потреба изучавања емоција

Дечије емоције се разликују од емоција одраслих. Оне су по правилу,

једноставне и спонтано се изразавају. стога дечије емоционалне изливе, одрасли тешко
и разумеју. Кад је дете гневно, љубоморно и тврдоглаво, родитељи и васпитачи
најчешће и сами емоционално реагују; кажњавају га у гневу, чиме се однос између њих
и детета погоршава.
Сем тога, одрасли су каткад склони да потцене интезитет дечијих емоционалних
дозивљавања. Понекад сасвим неосновано приписују сасвим малој деци дубока
осећања.
Сасвим је природно да ће одрасли који боље познају природу и карактеристике
дечијих емоција и њихово понашање, правилније поступати према детету. Родитељи и

4
наставници који познају појмове љутње или љубоморе, боље ће разумети дететово
неконтролисано понашање. Они такође могу да утичу на отклањање непожељних
емоција, а да подстакну оне пожељне.

1.3. Емоције и узраст

Сви дечији биографи саопштавају да се са узрастом повећава и број емоција,

које дете може да доживи. Карарина Бриџес вршила је посматрања како би утврдила
карактеристичне емоције за одређене узрасте. Из свог проучавања направила је скалу
диференцирања емоција у току развоја, мада ова скала не може послужити као
орјентација када се која емоција јавља.
Њени испитаници су била деца старосне доби од рођења до пете године. Из тих
испитивања извела је закључак да одмах по рођењу постоји једна једина емоција,
неиздиференцирано узбуђење. Затим је установила да се из те емоције сазревањем и
условљавањем развијају постепено друге емоције.
Крајем првог месеца узбуђеност се издваја и прелази у негативну реакцију, тзв.
узнемиреност (дистрес). Крајем другог месеца, диференцира се позитивна емоционална
реакција, задовољство (делигхт). Ту емоцију изазивају : контакт усана са цуцлом,
миловање и пљескање. Дете престаје да плаче, а почиње да гуче и маше рукама. Код
беба се често задовољство и узнемиреност брзо смењују. Диференцирање емоција
одвија се постепено. Прве две издвојене емоције мало се разликују у погледу
спољашњих и унутрашњих реакција и ситуација које их изазивају.
У узрасту од 3 до 6 месеци, развијају се скоро једна за другом следеће емоције:
гнев, гађење и страх. Од 9 до 12 месеци настају одушевљење и наклоност. Око
тринаестог месеца наклоност се грана на наклоност према одраслима и наклоност
према деци. У петнаестом месецу јавља се љубомора, а у двадесетпрвом месецу радост.
У раздобљу од 2-5 године настају стид, стрепња, завист, разочарење, нада.
У претшколском узрасту осећање постаје независно од опажања, постаје
сталније, али још увек је лабилно. Али међу свим доживљајима, емоције су код детета у
претшколском добу најјаче. У овом периоду чести су афекти, а преовлађују углавном
пријатне емоције, несташно расположење, ретко кад раздражљиво, а најређе тужно.
Крајем претшколског периода емоционалност и лабилност се повећавају, а у
каснијем периоду емоције почињу да се покривају.

2. Карактеристике дечијих емоција

Емоције одраслих и емоције код деце битно се разликују првенствено по томе што су
дечије емоције просте, спонтане, нису уздржане и одмах налазе одговарајући израз. Са
васпитавањем деце долази и до одговарајућих промена. Временом емоције губе своју
недиференцираност и дете постепено почиње да учи и да се уздржава од емоција а
самим тим стиче властити начин изражавања. У наставку ће бити наведене неке од
разлика између емоција деце и емоција одраслих.

2.1. Дечије емоције су краткотрајне

Оне трају свега неколико минута, а онда изненада исчезну док емоције одраслог човека
дуже трају и теже се заборављају. Предузимањем васпитних мера и правилном улогом
родитеља мења се и карактер дечијих емоција. Те емоције се претварају у дуготрајна
расположења. На пример, уздржана љутња се претвара у дурљивост, радост у добро

5
расположење, а страх у трзања на сваку промену или звук. Ове емоције се најчешће
јављају у предшколском узрасту или већ око четврте године живота и то у присуству
неког од ауторитета, било родитеља или васпитача у обданишту. Чак и у друштву са
својим вршњацима дечије емоције се диференцирају.

2.2. Дечије емоције су снажне

Емоције одраслог човека не могу да достигну ону јачину као код детета, јер дечије
емоције не поседују градацију без обзира на ситуацију. То нарочито важи за љутњу,
страх и радост. Код деце те емоције се изражавају пуним интезитетом. У љутњи дете
плаче, вришти, бацака се, удара рукама и ногама па чак и уједа. У страху се
избезумљује, крије и вришти. Те реакције никако не одговарају одраслима што често
има али не и увек негативан утицај на дете. Казне и опомене за такво понашање имају
такав утицај да дете с временом учи да буде уздржљиво приликом исказивања својих
емоција. Исто тако и у дружењу са својим вршњацима дете научи да контролише своје
емоције. На тај начин дете учи да се уздржава од бурног испољавања својих осећања.

2.3. Емоције детета су нестабилне

Дете за разлику од одраслих лако прелази из позитивне у негативну емоцију и обрнуто.

Оно из стања велике радости нагло пређе у немотивисани плач. Љубав и љубомора,
љутња и смех итд. смењују се, али то не значи да су дечије емоције плитке и површне,
него њих дете бурно испољава па се онда оне не гомилају. Дете у тој доби још није
довољно интелектуално зрело за разумевање одређених ситуацуја, а и пажња му се дуго
не задрзава на једном предмету, што условљава прелазак емоција из једне крајности у
другу. Међутим док је год емоција присутна она је интезивна више него код одраслих.

2.4. Заједно са узрастом емоције се све више диференцирају

Под утицајем околине и васпитним мерама деца полако контролишу своје емотивне
реакције. Емотивна реакција сваког детета зависи од његових доживљаја и искустава.
То значи да свако дете има страх од нечега, било од мрака или миша и сл. У истим
емотивним ситуацијама свако дете реагује на другачији начин, нека деца се сакривају,
друга плачу, а нека опет траже мајку и слично.

2.5. Дете испољава своја осећања

Деца нису у стању да се уздржавају , тј да неиспољавају своје емоције. Иако их старији

уче томе деца ипак на неки начин реагују, нпр. нервозом, немиром, покретима руку и
ногу, гестовима и сл. Из тога можемо да закључимо да деца једноставно нису у стању
да сакрију оно сто осећају.

3. Врсте емоција

Основне (примарне) емоције имају следеће одлике:

 Рано се јављају током онтогенезе;

 Заједничке су људима и неким животињским врстама;

6
  Универзалне су (јављају се у свим културама) и
 Имају специфичну физиолошку основу.

Примарне, основне емоције се тако називају зато сто се јављају рано у развитку
појединца, ситуације које их изазивају су једноставне, интимно су повезане са
активношћу усмереној ка циљу и често асоциране са високим степеном тензије.
Радост (уживање, срећа, задовољство) – основне биолошке промене у стању
радости су повећана активност можданог центра који инхибира негативна осећања и
подстиче повећање расположиве енергије. Овакво стање омогућава потпуно опуштање
тела као и спремност на остваривање бројних циљева.
Сложене (секундарне) емоције су емоције везане за друге људе и обухватају
следеће групе емоција:
 Емоције везане за самопроцену и
 Естетска осећања.

У психологији нема општеприхваћеног броја емоција, тј. нема списка емоција деце и
одраслих. Што се тиче претшколског узраста, у то доба су скоро развијене све врсте
емоција. Претшколско дете има развијено осећање личне части, па стога негативно
реагује на понижавања (нпр. када га терамо у ћошак, јер је било неваљало, када га
пошаљемо у другу собу, забранимо му да изађе у двориште и сл.). У тим случајевима
дете реагује плачем, а понекад и јогунством.
У претшколском периоду дете је такође веома осетљиво на похвале и прекоре.
На прекор реагује обично сузама, а када га похвале радује се и поноси. Крајем
претшколског периода јавља се стидљивост. То најчешће долази до изражаја када
нешто мора да отпева или каже пред непознатим лицима.У раном детињству, тј. у
периоду од 2 до 6 године, емоције које најчешће долазе до изражаја су гнев, страх,
љубав и љубомора, потом радост, а ретко жалост.

3.1. Гнев

Ову емоцију и њене узроке проучавало је доста психолога на разним узрастима.

Резултати показују да дете овом емоцијом реагује када се спутава у некој активности.
Али да би се изазвала ова емоција није довољно само неко физичко спречавање, него то
треба да се примени на такав начин да се дете осети исфрустрирано.
Претшколско дете испољава гнев, најчешће у следећим ситуацијама:
навикавањем на тоалет, облачењем, обедовањем, одлажењем на спавање (нарочито
после ручка), прањем косе и чешљањем. Доста често су узрок гнева и остала деца, која
желе његове омиљене играчке. Учесталост појављивања гнева и његова дужина
трајања, такође су били предмет изучавања.
Доказано је да код претшколске деце гнев не траје дуже од 5 минута, а после
тога је опет све у реду. Дете прође гнев утолико пре уколико схвати да њиме ништа
неће постићи. Флоренса Гудинав бавила се проучавањем учесталости гнева на
различитим узрастима. На узрасту од 3 – 7 година, примећује се да је чешће
појављивање гнева код дечака него код девојчица, што потврђују изјаве мајки да је
теже одгајати дечаке од девојчица.
Учесталост гнева такође зависи од физичког стања деце, тј. да ли су прехлађена,
да ли су гладна и сл. Из тога се установило да се гнев испољава чешће код болесне деце
него код оне потпуно здраве.

7
 3.2. Љутња

Љутња је емоција која се испољава одмах након гнева. Претшколско дете када је љуто,
оно онда вришти, плаче, рита се, удара, гребе, баца на под, а у неким случајевима и
псује и свађа се. Када су љута, деца су понекад и агресивна према лицима и предметима
који је изазивају.
У раном детињству љутња је доста честа реакција, јер тиме дете скреће пажњу
на себе. Код деце старосне доби од 3 до 5 година љутњу најчешће изазивају насртаји и
задиркивања од друге деце, затим када друго дете узме некакав жељени предмет, или
пак ругање и сл. Дете треба да научи како да контролисе своју љутњу, а то се најбоље
учи од одраслих, првенствено од родитеља и васпитача.

3.3. Страх

Страх представља једну од најчешћих емоција, које се јављају у детињству, код деце
претшколског узраста. Упоредо са узрастом и сазревањем мењају се предмети и
ситуације које изазивају страх. У почетку дете се плаши непознатих лица, изненадних
појава, а касније животиња и мрака. Страх може да се пренесе и од других, рецимо
браће и сестара, одраслих или родитеља. Затим страх од непријатних догађаја, нпр.
грмљавине, ињекција, пожара.
Страх може да изазове и застрашивање. То обично користе родитељи да би
детету указали на опасност од електричне струје, дубоке воде, непознатог пса,
саобраћаја. Ова метода може да буде корисна у васпитавању, али треба знати када и
како је применити, иначе може да постане штетна.
Као што је већ речено код деце претшколског узраста страх је честа појава, али
већ према 7 години страхови постепено престају. У том периоду развија се моћ
закљуцчивања, разумевања, предвиђања и мишљења. Мада неки психолози тврде да
срах од змије, великог пса и мрака остаје.
У својој машти дете мрак испуњава разним опасностима и страховима. Дете се у
претшколској доби све мање боји непознатих предмета, људи, буке и изненадних
догађаја. Стога страх у претшколско доба расте, јер настаје посредством деције масте.
Дете се још увек плаши самоће, па и смрти.
Појаве које прате појаву страха су дрхтање, промена гласа и кретања. Последице
страха такође могу бити и плахост и страшљивост. Деци треба помагати како би
превазишла страх, а за то је најбољи начин да упозна оно чега се плаши и да овлада
ситуацијом у којој се налази.

3.4. Туга (жалост)

Дете је жалосно, односно тужно када му се поквари или поломи играчка. Тужно је када
га вичу, кажњавају, ако осећа да нема драге особе или када се тој особи догоди нека
несрећа. Жалост се обично потискује, јер друштву не одговара такво расположење.
Тужно дете осећа потребу да се некоме повери или изјада. Из тога разлога
детету је неопходно да има неку особу од поверења. У претшколском периоду то су
најчешће играчке, мада се не могу занемарити мајке, очеви, браћа и сестре, па и
васпитачи у обданишту.
Жалост је код детета најређе осећање, јер се оно чешће љути. Најчешће су
жалосна плаха деца, док се немирна и самосвесна деца љуте. Жалосно дете нема

8
никаквих интереса, није му стало ни до чега, плаче, мирује. Али оно сто је битно јесте
да та емоција траје кратко.

3.5. Радост и смех

Претшколско дете је често радосно, а радост обично траје од једне до десет минута.
Смех се јавља од 3 до 16 месеци. Деца се смеју када су срећна и задовољна. Више се
смеју са осталима у друштву него кад су сама. Радосна деца воле да се играју више са
децом која су њима слична него са мирном и повученом децом. Оно што изазива ове
пријатне емоције су:
 изненађења,
 поклони,
 испуњење жеља,
 игре и слично.

Дете се најчешће весели када га похвале или када похвале нешто што је нацртао или
направио. Деца такође у овом периоду воле хумор, шале и смешне приче, а нарочито
девојчице. Мада то не важи подједнако за сву децу.

4. Љубав

У претшколском периоду љубав детета се продубљује и постаје трајна, јер дете сада
почиње да схвата вредност својих родитеља. Дете је у овом периоду у својим
осећањима мање егоцентрицно, него раније. Такође у овом периоду, развија се и велико
другарство, тј. приврженост за друга или другарицу.
У том периоду оно прекида ту велику повезаност за породицу, што је веома
важно за даљи дететов емоционални развој. Дечија љубав се јавља према особама које
га чине срећним и задовољним. Првенствено дечија љубав је везана за мајку, јер она
проводи највише времена са дететом. Мада то не мора да значи, нпр. ако га мајка
занемарује и не посвећује му пажњу, дете своју љубав преноси на другу особу која се
више брине о њему.
Крвна веза не игра никакву улогу код ове емоције. Такође, дечија љубав се мења
и са узрастом, нпр. разлика између љубави према мајци и љубави према оцу. Емоцију
љубави детета према родитељима прати угодност. Али оно што највише утиче на децу
у овом периоду, па и на остале узрасте је када се оно осећа "разапето" између оца и
мајке. То се јавља када се родитељи свађају пред децом или су разведени.
За дете је најважнија потреба да има оба родитеља и да их обоје воли. Родитељи
такође, често нису свесни последица до којих долази када подстичу код деце
егоистичну љубав. Нпр. "Тата воли само тебе, а не воли маму и секу". "Ти волиш само
своју маму, а тату не волиш“ и слично.
Често је и питање "Кога више волиш , маму или тату"? . У таквим ситуацијама
дете се осећа несигурно и тада при наговарању родитеља поциње да гаји више љубави
према једном родитељу. Такође, ако дете осети различите ставове родитеља, он то
мудро користи и приклања се оном родитељу чије му понашање више одговара и који
је попустљивији према њему.
Дететова љубав не мора да буде усмерена према родитељима и друговима, него
може бити усмерена и према стварима и животињама. Рецимо љубав према играчки
или животињи може да буде јача него према човјеку. Зато су битни изрази љубави.

9
Било то у облику вербалних исказивања, миловања, мажења и сл. јер детету је то
потребно.
Оно не живи само од хране, него и од мајчинске љубави. Дете то осећа када седи
мајци у крилу. За њега је то најсигурније и најудобније место, јер осећа да га неко
штити. Ако дете не доживи израз љубави оно постаје емоционално хладна особа која не
успоставља контакте са другим људима. Дете своју љубав према некоме испољава
грљењем и љубљењем, а често и имитирањем те особе.
У том случају девојчице обично имитирају мајку, кришом облаче њене хаљине и
ципеле, стављају њен накит, а дечаци се поистовећују са очевима. Код већине деце су
узор родитељи на које се она угледају. Зато су веома важни међусобни родитељски
односи и њихов однос према деци.
Тај процес идентификације треба подстицати, храбрењима и уверавањем
дететове околине. Нису ретки пропусти и погрешни поступци при одгајању, па се често
дешава да дечака одгајају као девојчицу, а девојчицу као дечака.

5. Љубомора

Љубомора је емоција веома честа код деце претшколског узраста. Она представља и
посебан вид љутње. Настанак и повод јављања љубоморе су друштвеног карактера.
Љубомору обично изазивају родитељи, браћа или сестре, а у претшколском периоду и
другови.
Први знакови љубоморе јављају се од 18 месеци, мада се љубомора чешће
испољава између 2 и 5 године. Као и остале емотивне реакције тако и љубомора се
мења са узрастом. Свој врхунац достиже између 3 и 4 године. Врло често узрок
љубоморе је и принова у породици. Стога је вема важан став родитеља у спречавању
љубоморе. Доказано је да је љубомора чешћа код породица са мањом бројем деце, него
у већим породицама. Затим, када једно од деце у породици дуго болује, па му родитељи
посвећују више пажње.
Ако родитељи, рођаци или пријатељи јавно упоређују децу по успеху у школи,
интелигенцији, вредноћи то такође изазива љубомору. Одрасли често несвесно, у шали
кажу "видиш како је он бољи дечак од тебе", "како он све зна а ти ништа" и сл. Све су
то разлози који код деце подстичу љубомору.
Љубомора може да се јави и на оца, јер деца често присвајају мајку. Стога јој не
допуштају да исказује наклоност према оцу. Љубомора се испољава на разне начине, а
деца на њу реагују на два начина отворено или прикривено. Отворено реагују
физичким или вербалним нападима, па често представљају "проблем" у својој средини.
Оног на кога су љубоморни, игноришу , понекад га и туку, оговарају, подсмевају и
заједљива су.
Када дете реагује на љубомору, тако што се понаша чудно и на непожељан
начин, то се онда назива прикривена љубомора. Дешава се да љубоморно дете почне да
мокри у постељу, иако је то већ давно превазишло, да сиса прст, да муца, да се плаши
или неће да једе. Понекад и испољава симптоме неког обољења.
Свако дете на себи својствен начин испољава љубомору и све те његове
реакције су несвесне. Зато родитељи треба да буду пажљиви у таквим ситуацијама и да
пазе да не изазивају љубомору код деце. Нпр. пошто сазнају да је на путу друго дете,
треба на леп начин то да саопште првом детету и да код њега развијају жељу да добије
брата или сестру.
У првом сусрету са братом или сестром, дете мора да осети радост и да осећа да
је добило нешто блиско и значајно, а у исто време је задржало непромењену љубав

10
својих родитеља. Зато је основни задатак родитеља и васпитача да избегавају ситуације
које доводе до испољавања ове емоције.
Оно што је интересантно за ову емоцију јесте да се она разликује по половима.
Научно је доказано да су женска деца чешће љубоморна него мушка. Љубомора иако је
у суштини негативна емоција, она има и позитивне стране. Често може да послужи и
као подстицај на већу активност, на веће успехе, на труд како би превазишло брата,
сестру или друга на кога је љубоморно.

11
 6. Закључак

Као увид у сврху и моћ емоција, овај дивљења вредан цин родитељског
херојства сведоци о улози несебичне љубави – и свакој емоцији коју осећамо у
човековом животу. Тиме говоримо да наша најдубља осећања, наше страсти и жудње,
јесу најважнији водич, те да наша врста много дугује њиховом постојању и утицају у
човековом животу. Тај утицај је несвакидашњи: једино снажна љубав – неумитно
спасавање вољеног детета – могло је да наведе родитеља да занемари нагон за личним
преживљавањем. Посматрано емоцијом њихово саможртвовање је било спорно са
рационалног становишта, гледано срцем, то је био једини могући избор – „човек срцем
исправно види, суштинско је оно сто је невидљиво”.
Наше емоције, упућују нас на суочавање са неприликама и задацима одвећ
важним да бисмо све препустили интелекту – опасност, болан губитак, истрајавање ка
циљу упркос препрекама, везивање за супружника и оснивање породице. Свака емоција
омогућава посебну спремност на делање, свака нас усмерава у правцу који је ваљано
усмерен да би се савладали стални изазови у људском животу.
Емоције помажу разуму – у игри мисли и осећања, емоционално образовање
усмерава тренутке наших одлука, сарађујући са рационалним умом, омогућава или
онемогућава само мишљење. Тако мислећи мозак игра главну улогу у нашим
емоцијама, осим у тренуцима када су емоције ван контроле.
Требамо прво да осећамо, а потом да мислимо из разлога што рационални ум
запажа и одговара тренутак или два дуже од емоционалног, „први импулс”
емоционалне ситуације јесте импулс срца, а не главе. Постоји такође и друга врста
емоционалног реаговања, спорија од „брзог одговора”, које се кува и ври у нама пре
него што доведе до осећања. Овај други начин за отпочињање емоције је опрезнији и
ми смо, обично свесни мисли које су нас до ње довеле. Код ове врсте емоционалне
реакције обавештење је продужено, наше мисли – спознаја играју главну улогу при
одабирању емоција. Сложеније емоције као непријатност или размишљање о
предстојећем испиту, прате овај спорији пут и треба им више секунди, или минута да
би се испољили. То су емоције које проистичу из мишљења. Насупрот овоме, за време
брзог реаговања, осећања претходе или се појављују истовремено са мислима. Несвесне
реакције су наша најинтензивнија осећања, ми не одлучујемо када ће оне наступити,
љубав је „налик грозници која долази и одлази без обзира на вољу”, не само љубав већ
и бес и страх могу да нас надвладају – као да нам се догодило, а није било наш избор.
Због тога емоције имају алиби: „чињеница је да не можемо да одаберемо наше
емоције”, алиби који људима дозвољава да тумаче своје реакције правдајући се да су у
власти емоција.

12
 7. Литература

[1.] Cokorilo, R., (2008.), Poslovne komunikacije, Alfa – graf NS, Novi Sad

[2.] Goleman, D., (2006.), Emocionalna inteligencija, Geopoetika, Beograd

[3.] Goleman, D., (2008.), Emocionalna inteligencija u liderstvu, Geopoetika,

Beograd

Web sites:

[4.]http://www.fasper.bg.ac.yu/nastavnici/MatejicDjuricicZorica/razvojna
%20psihologija%20I%20semestar/Emocionalni%20razvoj.ppt

13