Ravnoteža između poslovnog i privatnog

života

6 pitanja koja ukazuju da li postoji disbalans:

- Da li vam se dešava da ne možete da se „isključite“ ni posle radnog vremena i
nastavljate da brinete o poslu?
- Da li osećate stalnu nervozu ili patite od nesanice zbog poslovnih obaveza?
- Da li prečesto ostajete duže na poslu (više od ostalih zaposlenih)?
- Da li koristite lekove za smirenje, alkohol, igrice, hranu ili neke druge načine da
umanjite stres zbog posla?
- Da li se ukućani ili prijatelji žale da ih zanemarujete zbog poslovnih obaveza?
- Da li već duže vreme nemate prostora za rekreaciju i interesovanja van posla (hobi,
sport, serije, filmove, muziku…)?

Ako sadržaj ovih pitanja dobro opisuje vašu trenutnu situaciju, to je moguć znak da je
ravnoteža između poslovnog i privatnog života narušena. Neravnoteža se ogleda kroz
obaveze koje se prelivaju na slobodno vreme i porodični život, predugo radno vreme i
intenzivno i prezahtevno radno okruženje.

Održavanje balansa između privatnog i poslovnog domena je veoma značajno jer doprinosi
da smanjenju stresa i sprečavanju profesionalnog sagorevanja. Hroničan stres na poslu može
dovesti do različitih zdravstvenih tegoba kao što su visok pritisak, problemi sa digestivnim
traktom, hronični bolovi i problemi sa kardio-vaskularnim sistemom. Takođe negativno utiče
na mentalno zdravlje jer povećava rizik od depresije, anksioznosti, paničnih napada i drugih
psihičkih problema.

Verovatno nije slučajno što je sam termin „work-life balance“ nastao u SAD gde je ovo
pitanje i najaktuelnije. Zemlje koje po zvaničnim podacima na ovom planu prednjače su
Danska, Švedska i Norveška. Kako je još davno tvrdio čuveni psiholog i sociolog Erih From,
društveni, a posebno radni, uslovi utiču na naš način života, pa i na naše karaktere,
podstičući neke od psiholoških obrazaca koji dodatno otežavaju izbalansiran život.

3 glavne životne zamke koje narušavaju ravnotežu:

Od mnogobrojnih mogućih, ovo su 3 ključne šeme koje su prepreka boljem rasporedu
vremena i obaveza – „preodgovorni“, „preambiciozni“ i „predobri“ su prvi kandidati za
sagorevanje:

1. Perfekcionizam – šema koja najviše doprinosi potencijalnom sagorevanju su

visoki i nefleksibilni standardi. Perfekcionistima u poslu neretko drugi ukazuju
 da očekuju previše. Oni obično odgovaraju da su njihova očekivanja razumna,
a da su ostali zapravo neprihvatljivo popustljivi u svojim procenama. Mogu se
pravdati i da očekuju puno od drugih, ali očekuju i od sebe pa im se čini da je
to onda fer. Oni uglavnom ne uviđaju kolika je cena koju plaćaju za
konstantan pritisak koji sebi nameću. Retko su zadovoljni postignutim, ne
znaju da proslave uspehe, teško im je da se opuste i odmore, a često pate od
raznolikih fizičkih i psihosomatskih tegoba.

Postoje dve vrste perfekcionizma, jedan koji proističe iz osećaja stida i drugi
više zasnovan na krivici. Prvi služi kao odbrana od unutrašnjeg doživljaja da
osoba nije dovoljno dobra, da joj nešto bazično fali, da nekako suštinski nije
ok. Kod nekih je ovaj osećaj zamaskiran grandioznošću i pratećim pokušajima
da se dostignu nerealni ideali. Osobe sa ovom crtom ličnosti ponekad muči i
„imposter sindrom“ – nezasnovani strah da će biti razotkriveni kao varalice,
neko ko ne zna onoliko koliko se drugima čini i ko je do uspeha stigao
prevarom. Druga vrsta perfekcionizma je češća kod karaktera koji imaju
preoštru i isključivu grižu savest. Oni se trude da rade sve „po ps-u“, baš kako
treba i neretko cepidlače oko načina na koji se posao obavlja. Ova vrsta je
nekada poznata kao „tip 3T“ – vrsta ličnosti koju odlikuje tvrdoglavost,
tvrdičluk i tačnost. Iza pojačane potrebe za kontrolom krije se strah od
katastrofalnih posledica koje se mogu desiti ako popuste i zbog toga osećaju
nesrazmernu strepnju i krivicu u odnosu na sve, pa i sitne, greške.

Za mnoge perfekcioniste je potrebno da teže ka tome da rade i količinski

manje i manje perfektno. Jedan od ciljeva promene je da se prevaziđe crno-
belo razmišljanje (da postoji samo „očajno“ ili „savršeno“ urađen zadatak) i
da se razvije osećaj za čitav spektar „dovoljno dobrog“ koji se nalazi između
ove dve krajnosti.

2. Izbegavanje emotivnih problema – uranjanje u posao može da služi i kao

jedna vrsta zaštite od emotivnog nezadovoljstva i neispunjenosti u bliskim
odnosima. Nekada ovaj obrazac nastaje u detinjstvu, kada se dete od
doživljaja emotivne uskraćenosti brani tako što planira da će jednog dana kad
poraste postati izuzetno, uspešno u nekoj oblasti, moćno… i tako delimično
kompenzuje doživljaj nevoljenosti. Eksplicitno ga podstiču i porodice gde se
uspeh ili status vrednuju disproporcionalno u odnosu na povezanost i toplinu.
Autoritarni obrasci u vaspitavanju (posebno dečaka) takođe podstiču ovaj
model, jer se prenaglašava osamostaljivanje i „čeličenje“, a zanemaruju
nežnost, osećajnost i potrebe za bliskošću. S druge strane, ovo ne mora biti
trajna šema, već reakcija na trenutnu situaciju – nekim osobama bekstvo u
posao služi kao privremena anestezija i distanca od preplavljivanja privatnim
problemima, recimo kada su trenutno emotivno neispunjeni ili nezadovoljni
(npr. partnerski problemi) ili pod dodatnim pritiskom kod kuće (npr. izazovi
porodice sa malom decom).

3. Samožrtvovanje – prečesto zanemarivanje svojih potreba da bi se pomagalo

drugima, stavljanje sebe na poslednje mesto, nerealistično sažaljenje prema
 drugima, intenzivna krivica kada se kaže „ne“ ili postave granice, izbegavanje
konflikata, ljutnja samo kada baš „prekipi“… sve su ovo znaci tendencije
„samožrtvovanja“. Prate je slabe granice u odnosu na druge i unutrašnje
zabrane na temu „sebičnosti“ koje zapravo blokiraju adekvatnu brigu o sebi.
Teško im je da uvide da preteranom brigom i pomaganjem ne koriste ni
drugima, jer značajno ometaju njihovu samostalnost i razvoj njihovih
kapaciteta. Nekada ovu crtu razvijaju „parentifikovana deca“ – ona koja su
navikla da se emotivno brinu o roditeljima i budu u ulozi „malih odraslih“,
uglavnom kao posledica toga što su ih roditelji opterećivali stvarima koje je
trebalo da zadrže za sebe (kao što su npr. poveravanje o partnerskim
problemima ili žalbe o emotivnim teškoćama). Ovu šemu pojačava i
tradicionalna podela u okviru partnerskih i porodičnih odnosa pri kojoj
ženama pripada nesrazmerno veći deo brige o deci i starima, kao i održavanje
bliskih i emotivnih odnosa u zajednici i familiji. Vaspitanjem se devojčice
neretko pripremaju za ovu ulogu onda kada se kao vrednost prenosi
neumerena nesebičnost, uzdržanost i požrtvovanost na račun svojih potreba.

Kako do bolje ravnoteže:

Važno je svesno pratiti prve znake narušavanja uravnoteženosti, kao i povratnu informaciju
okoline. Ako se ne reaguje na vreme, konstantan stres može dovesti do ozbiljnih psiholoških
i emotivnih, a zatim i zdravstvenih problema.

1. Svesno balansirajte – izaberite ravnotežu između poslovnih obaveza i ostatka života

kao cilj i vrednost. Izbegavajte trajni disbalans – ako je narušavanje potrebno, bolje je
da ono bude svesno i privremeno, ograničenog trajanja. Ono može da traje neko
kraće vreme bez posledica, ali ne i dugoročno.
2. Obratite pažnju na prve signale porasta stresa: nemogućnost da se opustite,
premalo slobodnog vremena, stezanje u grudima, nervoza, visok pritisak… – nemojte
da čekate da sagorite i da dođe do toga da zdravljem platite cenu preokupiranosti
poslom.
3. Prepoznajte svoje šeme – razumite dubinske uticaje koji vas guraju ka preteranom
radu, strahove i uverenja koji utiču da budete neumereno ambiciozni ili vredni.
Nekada je korisno i da se osveste poruke i modeli koje su pružali roditelji u vezi sa
poslom i obavezama (npr. „uvek budi vredan/na“, „do 30-te treba da…“, „samo
savršeno je dovoljno dobro“, itd.).
4. Granice, granice, granice – vežbajte da kažete „ne“ – i u odnosu sa najbliskijim i
najdobronamernijim osobama potrebno je da znamo da pregovaramo, da odbijemo
zahtev ili se usprotivimo u određenim situacijama. To je zdravo i za nas i za one
 kojima postavljamo granice. Njih tako osamostaljujemo i štitimo od naše
ogorčenosti, a takođe gradimo osnovu za dugotrajne i autentične odnose. Ako u vezi
sa granicama osećate preteranu krivicu, radite na tome da je smanjite toliko da vas
ne ometa. Ne odustajte ako vam ova veština ne ide prirodno od ruke, imajte na umu
da je i to nešto što se vežba i vremenom postaje sve lakše.
5. Izbegavajte crno-belo razmišljanje i težite „dovoljno dobrim“ rezultatima – kada
razmišljate o rezultatima na poslu, izostavite isključive opise kao što su „savršeno“ i
„užasno“. Probajte da uočite sve nijanse postignuća koje se nalaze na kontinuumu
između ovih krajnosti. Ako je potrebno, tražite pomoć drugih koji mogu da vam
predoče ovaj više iznijansiran pogled na stvari. Dugoročno je zdravije da ciljate
spektar između 1-ce i 5-ce, nego da stalno stremite idealnom. Pratite zahteve
konteksta – da li je zaista potrebno da briljirate ili je važnije da posao bude završen.
6. Pregovarajte – gde god je moguće, kod kuće ili na poslu, pregovarajte sa drugim
osobama o tome kako možete da izmenite podelu obaveza koja će voditi ka više fer
raspodeli i ravnomernom opterećenju svih uključenih. Rasprave i pregovaranje su
neophodan deo svakog odnosa u kome i sebe i druge štitimo od iskorišćavanja i
nezadovoljstva. Prividno idilični odnosi bez mnogo trzavica često zahtevaju da se
proguta puno nezadovoljstva i zaustavljaju dalji razvoj svih uključenih. Ako se lako
obeshrabrite i odustajete, setite se da je pregovaranje moguće češće nego što nam
se nekada čini i da samo upornost daje konačne rezultate.
7. Prioriteti i delegiranje – tipična prepreka za utvrđivanje prioriteta je uverenje da je
sve podjednako važno (što je tendencija koju posebno pojačava stres). Delegiranje
ometa i uverenje da sve moramo sami ili da je dobro urađeno samo on što sami
uradimo. Ovim uverenjima su posebno skloni perfekcionisti. Umeće razlikovanja
bitnog od nebitnog i saradnja sa drugim zaposlenima su neophodne za zdravo
funkcionisanje i pojedinačnih osoba i kolektiva u celini. Ako imate poteškoća na
ovom planu, tražite od okruženja da vas podseća i podrži u vezi sa ovim promenama.
8. Negujte život van posla – negujte pre svega emotivne, ispunjavajuće i bliske odnose,
ali i hobije, rekreaciju, slobodno vreme i sve druge naizgled male stvari koje nekada
previđamo, a dugoročno znače emotivno zdravlje i ispunjen život.