Psihodinamika odlučivanja - kako varamo sebe kod donošenja odluka

Kada se oko nečega ne dvoumimo, onda smo jasno opredeljeni da idemo ka ili od nečega, i nema
potrebe za procesom donošenja odluka. Odluke donosimo kada su u nama izmešani „za“ i „protiv“,
oprečne emocije i stavovi prema nekome ili nečemu. Tada je potrebno dobro odmeriti „za“ i „protiv“,
pozitivne i negativne aspekte onoga prema čemu se opredeljujemo, podneti oprečne emocije koje se u
nama javljaju, pošteno „odmeriti“ i „preseći“, doneti odluku koje ćemo se držati i koju ćemo sprovoditi u
delo (i pored postojanja suprotnih aspekata - onoga što nas odbija ako se opredelimo „za“ ili onoga što nas
privlači ako se opredelimo „protiv“ ili „od“ nečega ili nekoga.

U poslovnom životu je puno takvih situacija i odnosa u kojima se javljaju izrazito oprečne
emocije, stavovi, vrednovanja...u odnosu na neke poslovne situacije, odnose, zadatke, ciljeve, ljude...Od
lidera se očekuje da veoma često donosi zrele odluke i da je jasno usmeren ka njihovoj realizaciji. Šta,
međutim, podrazumeva sposobnost donošenja zrelih odluka? Koji se proces odvija u nama kada donosimo
odluke?

Emocije, nesvesno, upravljaju donošenjem odluka

Procesom donošenja odluka, u velikoj meri, upravljaju emocije. Često nismo svesni njihovog uticaja
na proces donošenja odluke. Odluke donesemo pod uticajem nesvesnih emocija, a potom donetu odluku
“racionalizujemo” – dajemo neka naizgled racionalne argumente kako bismo opravdali odluku donetu pod
nesvesnim uticajem emocija.
 Kao što kompanije imaju računovodstvo koje proračunava prihode i rashode, poreze i dobiti, tako i
svaka individua ima svoje “emocionalno računovodstvo” (koje dobrim delom obavljamo nesvesno) i
kalkulacije tog našeg, obično skrivenog od svesti, “emocionalnog računovodstva” u velikoj meri mogu
uticati na naše svesne odluke (ili na probleme sa odlučivanjem). Zamislite kako bi funkcionisalo
računovodstvo neke kompanije kada bi neko prikrivao ulazne ili izlazne fakture. Kakve bi poslovne
odluke mogle da se donose na osnovu bilansa i izveštaja takvog računovodstva? Kod ljudi se upravo to
često dešava. Neke bitne “fakture” se prikriju u nesvesni deo psihe. Odluke koje nastaju u takvim
uslovima, naravno, nisu zrele niti su u najboljem interesu osobe. One su ili impulsivne, nepromišljene,
nerazumne, ili su racionalizovane nerealnim argumentima, ili je osoba paralizovana u donošenju odluka,
razvlači, odugovlači, počinje pa odustaje, nesvesno opstruira sprovođenje odluka koje je sama donela…
Kada je osoba lider, kada rukovodi drugima, to može imati ozbilje finansijske i organizacione posledice.

Kako dolazi do tih iskrivljavanja u procesu donošenja odluka? Jedan od osnovih razloga je što ljudi,
prilikom procesa “vaganja”, odmeravanja “za i protiv”, pozitivnih i negativnih emocija prema nekome ili
nečemu, “kradu na meri”, prikrivaju od sopstvene svesti “tegove na jednoj strani vage”. To čine jer im je
teško da podnesu ambivalenciju, oprečne emocije prema istom objektu. Teško je podnositi “rastrzanost”,
suprotnosti, oprečna osećanja, ali je to neophodno da bismo bili u stanju da “dobro odmerimo i
presečemo”. Na žalost, zbog problema sa podnošenjem ambivalencije, ljudi često biraju neku od strategija
“varanja na meri” jer im je tako lakše. Koje su to strategije?

Kako nas nesvesni odbrambeni mehanizmi odvlače od zrelog odlučivanja

„Dva u jedan“ odbrana

U isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istoj osobi (ili aktivnosti, poslu...) postoje
jedna do drugih, a osoba ne oseća da postoji neki sukob suprotnih emocija u njoj: pokazuje
zainteresovanost za posao, motivaciju, želju za komunikacijom, odlučnost, ali aktivnosti izvodi tako da
povređuje ili šteti drugoj osobi ili poslu. Menadžeri i lideri sa ovim mehanizmom odbrane od
ambivalencije mogu delovati odlučno, imati inicijativu, ali su efekti njihovog rada takvi da često
upropaste ono što su uradili. Kao u onoj narodnoj izreci “Kao krava koja da mleko, pa se ritne i sve
prospe”. Na primer, mogu biti veoma pedantni, energični, motivisani, ali i impulsivni, neprijatni i
agresivni u ophođenju sa kolegama ili mušterijama. To često dovodi do negativnih ishoda, napete
atmosfere, negativnih reakcija okoline i ugrožavanja poslovne atmosfere i efekata poslovanja.

Cepanje oprečnih emocija u vremenu - prevrtljive odluke:

Suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi
dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio”, “jedan dan vidim samo pozitivne aspekte posla ili kolege,
drugi dan vidim samo negativne…”. Ovaj mehanizam je nešto zreliji. Postoji doživljaj konflikta između
oprečnih emocija, ali se on izbegava cepanjem oprečnih emocija u vremenu. U poslovnom životu su to
partneri sa kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada su “kao med i mleko” i
sa njima se možete sve dogovoriti, raditi i sarađivati sa entuzijazmom, ili im je dan kada “mrze ceo svet” i
kada se sve što ste se dogovorili dovedeno u pitanje.
Projekcija jedne strane ambivalencije na treću osobu, kompaniju, posao
Kod mehanizma odbrane zvanog „defanzivni spliting“ se jedna strana ambivalentnih osećanja
pomera na drugi objekt. Ako se pomera negativna strana ambivalencije, onda je osoba nekritički
pozitivna prema svom radu, radnom okruženju, organizaciji u kojoj radi. Ali, tu nekritičku pozitivnost
održava tako što negativne emocije vezane za svoj rad ili radno okruženje pomera na neki drugi rad ili
organizaciju ili neki drugi sektor u kompaniji. Ona ne može da nešto voli ako nešto drugo ne mrzi. Takvoj
osobi je potreban “neprijatelj” da bi bila pozitivna vezano za svoj posao. U nedostatku neprijatelja,
agresivnost i druge negativna osećanja se vraćaju na originalni objekt. Nedostatak ovog načina odbrane je
u tome što je osoba nekritična u vezi svog posla, organizacije, tima…umesto da iznosi stvari koje joj se
ne dopadaju u svom radnom okruženju, daje „kostruktivne kritike“ i razjašnjavanja nedostataka, zaposleni
sa ovim mehanizmom odbrane od ambivalencije često pomeraju ta negativna osećanja prema drugim
kompanijama, ili radnim jedinicama u organizaciji, iznoseći njihove nedostatke („kako je ovo naše dobro,
a njihovo bez veze“). Takva defanzivna pomeranja oštećuju kapacitet za rad zato što se osoba više bavi
tuđim nego svojim nedostacima i nije sposobna za korekcije u procesu rada jer ih i ne primećuje.

Kod pomeranja pozitivnih emocija na drugi objekt dešava se obrnuta situacija. Osoba
obezvređuje svoj rad, grupu u kojoj radi, organizaciju, školu...i pozitivne emocije prenosi na drugu grupu,
radno okruženje ili organizaciju. Ona, uglavnom, ostaje u grupi kojoj umanjuje vrednosti, ali je
okupirana time kako je na nekom drugom mestu bolje, kako se bolje radi, kako je to „ono pravo“. Za
tu vrstu ambivalencije postoji u narodu izreka „U tuđega tatka pogolema patka“. I izreka „niko nije prorok
u svom selu“ ukazuje na slične mehanizme. Ne može biti dobar proizvod koji je iz naše sredine, kvalitetni
su strani stručnjaci, strani proizvodi...naše se prizna tek kada ga prizna neko u svetu, kad postigne
„svetsku slavu“, kad je „svetsko, a naše“...Priznavanje vrednosti nekog rada u sopstvnoj grupi vodilo bi i
do potrebe za većim ulaganjem „tamo gde jesi“, većim doprinosom, do odmeravanja sopstvenih
potencijala i kvaliteta rada u svom okruženju i, eventualno, osećanja inferiornosti. Sa „svetom“ se ne
odmeravamo. To je neka „druga kategorija“. I ovaj način odlučivanja nije zreo jer se, kao i pomeranje
negativnih emocija, zasniva na falsifikovanju stvarnosti. Osoba projektuje dobro na neki spoljašnji objekt,
a ostaje u svom random okruženju- “srcem negde tamo, a fizički ovde”. Iako osoba radi, kao da je odlučila
da bude u svom radnom okruženju i doprinosti radnim zadacima, ali je mentalno odsutna, “na neko
drugom mestu je”, tamo gde je projektovala dobre aspekte doživljaja.

Potiskivanje jedne strane ambivalencije

Ovde se ne pomera jedna strana oprečnih emocija, već se potiskuje u nesvesno, a druga strana se
pojačava kako bi se ono što je potisnuto bolje sakrilo od sebe.

Kada se potiskuje negativna strana, osoba postaje previše brižna prema objektu „ljubavi“, prema poslu
kojim se bavi, svojoj profesiji, radnim zadacima. Postaje opsesivno okupirana radnim obavezama, stalno
preterano zabrinuta de se ne desi neka greška, neki propust koji bi ugrozio organizaciju u kojoj radi, posao
kojim se bavi. Preterana briga i radna kompulzija se doživljavaju kao odgovor na spoljašnje pretnje.
Zapravo, osoba se plaši svojih potisnutih negativnih emocija koje bi mogle da izbiju i „zaseru stvari“.
Plaši se regresije na raniji, nezreliji nivo nošenja sa ambivalencijom (cepanja u vremenu) jer bi tada, u
određenom trenutku, mogla da „pukne“, „demoni iz podruma“ mogli bi da se oslobode i dovedu do
provale negativnih emocija koje bi uništile njene rezultate rada, poziciju ili interese radnog okruženja.
Iako je osoba sa ovakvim načinom odlučivanja produktivnija, posvećenija svom poslu i opredeljena, ni
ovaj način odlučivanja nije zreo jer se opredeljenost zasniva na potiskivanju jedne strane ambivalencije.

Potiskivanje pozitivne strane ambivalencije i pojačavanje negativne izražava se u procesu rada kao
obezvređivanje profesije, posla, radne organizacije. Osoba je, potiskujući pozitivne emocije prema radu ili
radnom okruženju, potisnula i svoje radne ambicije, želju za uspehom, priznanjem, osećanjem
kompetencije...“Nemam želju da se trudim u ovakvoj firmi, državi, profesiji...sve je tu bez veze“, „radio,
ne radio, svira ti radio...“, „niko ne može tako malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim...“, izreke
su koje odražavaju takav mehanizam. „Radim samo koliko moram, zato što moram“. Obezvređivanje
rada i uslova rada je dobra racionalizacija sopstvene neambicioznosti, lenjosti i pratećeg osećanja
inferiornosti. Nije loše biti loš u obezvređenom okruženju. Zar nije „logično“ biti lenj i zabušavati u
„šugavoj državi, firmi, školi...“? U takvim uslovima, vredni i požrtvovani su „budale“. Osoba se plaši da
oseti kako joj je stalo, kako ima želju da bude bolja, kompetentnija, stručnija, da napreduje...plaši se
sopstvene želje za razvojem. Kad vam je stalo, onda vas boli što nešto ne možete, ne umete, niste
kompetentni. Obezvređivanjem sredine izbegava se suočavanje sa rizikom neuspeha, suočavanje sa
nedostacima u sopstvenom kapacitetu za rad, odmeravanje sebe u odnosu na druge, izbegava se i napor i
bol koji nosi svaki razvoj. Izbegava se razrešavanje osnovne dileme ambivalencije „živeti na svoj ili na
tuđ račun“. I ovakav način odlučivanja, zapravo, nije pravo odlučivanje. Da je osoba stvarno prelomila i
realno procenila negativne aspekte posla, ona bi ga napustila, pronašla neko drugo rešenje. Ona ostaje u
radnom okruženju koje obezvređuje potiskujući pozitivna osećanja, „varajući na merenju“. Ostaje ali se ne
daje.

Mehanizam površnosti
– “od svega po malo, ni od čega dovoljno” taktika. Jedan od načina da se izbegne opredeljivanje i
odlučivanje je površnost. Osoba “sve hoće”, donosi odluke, radi…ali započinje puno toga i svemu
pristupa površno. I ovakvo odlučivanje je kvaziodlučivanje jer ne dovodi do jasnog opredeljivanja. To je
“lako opredeljivanje” zasnovano na neudubljivanju.

Svaki od navedenih načina odbrane od ambivalencije je i odbrana od zrelog odlučivanja,

opredeljivanja i preuzimanja odgovornosti, i jasno je zašto je sposobnost odlučivanja, opredeljivanja i
preuzimanja odgovornosti neophodna bazična emocionalna kompetencija dobrog menadžera i lidera.
Podsetimo se na čemu se ona zasniva: na iskrenom, realističnom odmeravanju sopstvenih emocija,
opredeljivanju i odlučivanju na osnovu tog odmeravanja i preuzimanju odgovornosti za svoju odluku.

Nebojša Jovanović

"Trening emocionalnih kompetencija menadžera"

www.oliexecutivecoaching.rs

jnebojsa1@gmail.com