*odeljak iz asertivnog treninga

Elementi racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije

ABC model

A (activating stimulus)
situacija, aktivirajući stimulus, događaj
ONO ŠTO SE DOGODILO

B(beliefs)
uverenja o događaju
KAKO MI VIDIMO, INTERPRETIRAMO I PROCENJUJEMO TAJ DOGAĐAJ,
ŠTA MI MISLIMO

C(consequences)
posledice
(1) emotivne posledice – KAKO SE OSEĆAMO
(2) bihejvioralne posledice (na planu ponašanja) – KAKO SE PONAŠAMO

Primer 1: socijalna anksioznost

A - neka socijalna situacija (npr. javni nastup, značajan razgovor)
B - moram po svaku cenu ostaviti dobar utisak
šta ako kažem ili uradim nešto pogrešno…šta ako se izblamiram?…šta ako ljudi pomisle
nešto loše o meni?…šta ako više nikada ne dobijem šansu…
C - (1) anksioznost
(2) povlačenje, nesigurnost, blokiranje

U gotovo svakoj socijalnoj situaciji želimo da ostavimo određeni utisak na ljude. Paraleleno sa
tim vršimo i procenu naših sposobnosti da ostavimo željeni utisak
Anksioznost je veća što imamo veću želju (zahtevamo, insistiramo) da ostavimo određeni utisak,
a procenjujemo da imamo sve manje sposobnosti za to. OVDE SE RADI O ZAHTEVU U
ODNOSU NA SEBE.
Primer 2: bes, ljutnja
A– neko nije ispoštovao dogovor (partner koji kasni, kolega koji nije uradio svoj deo posla)
B– drugi ljudi bi morali, trebali da poštuju dogovorni, budu odgovorni, vredni i drugo
…kako može tako da se ponaša…kreten, neradnik…ne sme tako da me vređa…odakle joj
samo ideja da mi se tako obraća…
C– (1) bes, ljutnja
(2) agresivno ponašanje, “upadanje” u nekonstruktivne konflikte
Bes koji nije produktivan već nam šteti (i nama i našem odnosu sa drugim ljudima) produkt je
NAŠEG ZAHTEVA U ODNOSU NA DRUGE LJUDE. Kada kažemo “Ti si me razbesneo, ti si
me povredila” to je samo znak da smo odgovornost za sopstveno osećanje (i/ili ponašanje)
prebacili na teren drugog ljudskog bića. MI SMO SAMI SEBE RAZBESNELI, dali smo se
razljutiti i time sebi uskratili mogućnost da zdravo mislimo. Preuzimanje odgovornosti za
sopstvene emocije (EMOCIONALNA ODGOVORNOST ) je kamen temeljac promene u smeru
ličnog rasta i razvoja.

Životna filozofija zahteva   Životna filozofija želja

postavljanje apsolutnih zahteva posedovanje želja
sebi, drugima i životu u vezi sa sobom, drugima i životom
Kako je to jezički izraženo?
mora, treba, ima da bude, voleo bih, želeo bih,
neophodno mi je, sviđa mi se, bilo bi bolje, nadam se
potrebno mije, ne mogu podneti ako...

Emotivne posledice u slučaju neuspeha

bes, krivica, depresija, nezadovoljstvo, žaljenje, tuga,
anksioznost, stid, povredjenost
razočaranost
Emotivne posledice uspeha
1. olakšanje od emotivne napetosti zadovoljstvo, sreća,
("Sad mi je laknulo") radost, ponos,
2. osećaj emotivne praznine, da uspehom ništa naročito niste dobili ushićenost
("Osećam se nekako prazno")

AKO MISLITE »JA TREBAM« - PITAJTE SE…

- šta? nisam savršen? ko jeste? i čemu to služi?

- zašto sebi oduzimam pravo na grešku?
- da li je zaista užasno što sam pogrešio?
- kako da prihvatim odgovornost za to što mi se nije dopalo kako ili šta sam uradio umesto da
se čekićam po glavi? (poželjno je i da zamislite tu scenu živo sa što većim čekićem)
- postoji li savršeno rešenje? Ne. Pa zašto ga tražim?

AKO MISLITE »DRUGI LJUDI BI TREBALI« – MISLITE da…

- drugi ljudi imaju slobodnu volju i mi nemamo potpunu kontrolu nad njima
- postoje obično negativne posledice vezane za pokušaj da se kontroliše ponašanje drugih ljudi
- postoje negativne posledice insistiranja da se drugi ljudi ponašaju onako kako bi smo mi
želeli
I PITAJTE SE….
- zašto drugome oduzimam pravo na grešku?
- gde će me odvesti moja očekivanja i moji zahtevi prema drugoj osobi?
- da li je neophodno da ta osoba bude savršena da bih bio zadovoljan našim odnosom?
- kako mogu da prihvatim tu osobu sa njenim manama?
- ostaje li i pored svih tih mana druge osobe neki važan prostor za naš odnos ?
- kako da ukažem osobi da mi neka njena ponašanja ili navike smetaju?
- kako da sugerišem drugoj osobi da je važno da prihvati odgovornost za svoje postupke
umesto da se »hranim« njenim osećanjem krivice?
- kako da se ne nerviram ako je neko takav kakav je i tačka?

AKO MISLITE »SVET ILI ŽIVOT BI TREBAO…« - PITAJTE SE…

- da li to što nešto nije fer znači da ne bi trebalo da se dešava?

- kako da prihvatim to da nije sve kako bi bih ja voleo da bude?
- mogu li ja da promenim svet/život/situaciju u ovom trenutku, sada?
- Kalimero, Kalimero, šta će s tobom biti?

AKO MISLITE »UŽASNO JE…« - PITAJTE SE…

- šta ću postići time što se užasavam oko toga?
- da li je to na mojoj skali užasavanja zaista tako visoko ili ja to »malo« preterujem?
- koje su realne i verovatne posledice te loše situacije?
- koliko dugo će to trajati?
- kako ću ipak biti u stanju da izađem na kraj sa tim?
- mogu li ipak nešto da preduzmem?
- kako mogu da se suočim sa tim umesto da dramim i time dodatno pogoršavam i tako tešku
situaciju?

AKO MISLITE »NEOPHODNO MI JE…« - PITAJTE SE…

- da li zaista u tolikoj meri zavisim od toga?
- da li je to zaista presudno za mene?
- da li ZAISTA ne mogu biti srećan i zadovoljan dok uslov koji sam sam sebi odredio nije
ispunjen?

AKO OBEZVREĐUJETE SEBE – PITAJTE SE...

- hoću li baciti kola zbog probušene gume? (odgovor je neću… čak i ako imate fiću u
klimaksu)
- ako je nešto kod mene loše ili sam nešto loše uradio znači li da sam SAV loš?
- mogu li to da popravim, a ako ne - kako to mogu da prihvatim?
- opa, minus? Plus, minus, plus, minus? Da li to zaista znači da sam nula? (odgovor je NE)
- jesam li ja to na berzi pa da mi vrednost pada i raste?
- ako sam »osoba sa manje« da li to znači da sam »manje od osobe«?
- šta sam zaista izgubio osim zadovoljstva uspeha ili zadovoljstva nekim odnosom?
- kako da prihvatim odgovornost za ono što sam učinio?
- zar nisam dovoljno »kažnjen« time što sam pogrešio ili nisam u nečemu uspeo, već moram
sebi bar 100 puta da kažem da sam kreten, idiot, glupak i drugo što me činiti »srećnijim«?
Više o pravima...

1. SAMOODGOVORNOST je kamen temeljac asertacije.

Jedan učesnik treninga je sam to jednostavno izrazio: Preuzimajući odgovornost za sopstvena
mišljenja, osećanja i ponašanja dajemo sebi slobodu izbora. Nasuprot tome je pristajanje da
činimo po volji drugih ljudi, pasivno prilagođavanje tuđem mišljenju, negovanje stava da su
drugi ljudi “krivi” za to kako se mi osećamo ili ponašamo.
2. PRAVO NA NEPRAVDANJE proističe iz prihvatanja ideje o samoodgovornosti
(odgovornost za sebe i pred sobom).
Kada se drugim ljudima pravdamo zbog načina na koji mislimo ili zbog sopstvenih izbora - mi u
stvari nastojimo da ih zadovoljimo. Objašnjavamo razloge svojih ponašanja koji će biti
prihvatljivi drugim ljudima trudeći se da ne odudaramo, da se ne zamerimo, da po svaku cenu
obezbedimo njihovo prihvatanje čak i u gotovo beznačajnim situacijama (prodavcu čiji proizvod
nismo kupili, na primer).
Izgleda kao da se izvinjavamo zbog onog što jesmo.
Ako mi biramo i odgovaramo za svoje postupke pravdanje je izlišno.
3. PRAVO NA GRANICE.
Prepoznajete li neki od ovih tekstova: I kako sad da mu ne pomognem? Kako da je pustim da to
sama radi? Ne mogu da ga odbijem…
Kada nismo svesni samoodgovornosti (pažnja: i drugi ljudi su samoodgovorni za svoje postupke)
lako se damo izmanipulisati. Znaćemo da smo dozvolili da budemo izmanipulisani po tome što
nerado činimo to što smo pristali da činimo (pomažemo), što nismo ŽELELI ili ODLUČILI da
pomognemo, već nismo znali kako da postavimo granicu (ne mogu da ne pomognem). Znači da
smo pustili da tuđi problem bude naš.
Pitanje je da li zaista pomažemo drugoj osobi kada mislimo da joj pomažemo?Gotovim
savetima, preuzimanjem odgovornosti za druge mi ZAISTA ne pomažemo drugome da razvije
sposobnost za rešavanje problema. Isto se odnosi i na nas same.
4. PRAVO NA “PREDOMIŠLJAJ” – PRAVO NA RAST.
Dešava nam se da se naše želje i ciljevi menjaju usled novih okolnosti ili novih pogleda na iste
okolnosti. Promena mišljenja je zdrava i normalna. Negiranje promene je negacija rasta, razvoja,
sazrevanja i učenja iz situacija tj. na osnovu iskustva.
Činjenica je da se ljudi iz okoline često opiru ili protive našim novim izborima, načinima
mišljenja, izmenjenim stavovima. Izgleda da ako promenimo mišljenje ili stav to znači da samo
prethodno mislili POGREŠNO. Kada bi smo sami na to gledali kao na razvojnu nužnost (a ne
kao na dokaz naše neispravnosti za uvek) – otvorili bi smo nove mogućnosti i prostor za
promene na bolje.
5. PRAVO NA: “TAČNO, POGREŠIO SAM”.
Neki ljudi radije odustaju od aktivnosti i samoizražavanja (biraju da budu pasivni) kako bi
izbegli mogućnost da pogreše ili ne uspeju. Zamislite koliko sužavamo svoje životno polje
nastojeći da nikada ne dođemo u situaciju da kažemo: “Nisam bila u pravu. Pogrešno sam
procenio situaciju.Moja greška!” Najčešći uzrok tome je što grešku izjednačavamo sa ličnom
pogrešnošću (pogrešio sam = ja sam pogrešan). A istina je da smo pogrešivi.
Priznavanje greške, davanje sebi prava na grešku i preuzimanje odgovornosti za ono što je
iskustvo pokazalo da je greška, prvi je korak ka promeni. Druga mogućnost je da se neprestano
trudimo da ne pogrešimo (a “perfektno je neprijatelj dobrog”), da se osećamo krivicu (umesto
odgovornost) ako smo grešku već napravili, da se pravdamo i objašnjavamo, prebacujemo
odgovornost na druge i time upadamo u manipulativne “igre bez granica”.
Nedavanje prava na grešku je negiranje mogućnosti da iskustveno učimo i “rastemo” kroz
prihvatanje odgovornosti i dalje slobodne izbore.
6. PRAVO NA “NE ZNAM” – PRAVO NA SAZNAVANJE.
Kao ljudi, mi nismo uvek u mogućnosti da predvidimo sve moguće posledice svojih budućih
akcija.
Na putu smo saznanja kada sebi damo pravo na jednostavno “NE ZNAM”, kad shvatimo da ne
znamo.
Time smo izbegli mogućnost da budemo izmanipulisani time što nismo uvek 100% sigurni, da
dozvolimo drugima da nas kontrolišu.
7. PRAVO DA SE NE DOPADNEM.
Izmišljamo gomilu “dobrih razloga” kada želimo da postupimo prema svojim željama.Ili
jednostavno postupamo prema tuđim očekivanjima. “Podešavamo” sebe, ono što mislimo ili
svoje postupke tako da se (svima ili baš toj nekoj osobi) dopadnemo, da po svaku cenu
zadobijemo naklonost, pažnju, ljubav, da sprečimo i najmanji znak odbacivanja ili neprihvatanja.
Ako se ljudi međusobno razlikuju, kakvi smo mi to ako se svima dopadamo? I ko smo zapravo?
Pristanemo li na “rizik” samoodgovornosti, postupanja po sopstvenom mišljenju - imamo
mogućnost da JESMO. U protivnom živimo u najstojanju da budemo ono što mi mislimo-da
drugi misle-da treba da budemo.
8. PRAVO NA SOPSTVENU LOGIKU.
Česta je i moćna (zlo)upotreba logike u svrhu manipulacije. “Logika je jedan od spoljnih
standarda koji mnogi ljudi korisre da bi sudili o mom, kao i o vašem ponašanju...kao dokaz da
smo mi pogrešili” (M. Smit).
Istina je da mi istupamo iz sopstvenog sistema uverenja i da ono što je nama logično ne mora biti
i drugoj osobi (upis određene škole ili fakulteta, izbor partnera, raspolaganje sopstvenim
vremenom ili jednostavno ukus!). Nekada su i naše sopstvene želje protivurečne, nesaglasne
jedna sa drugom, prepliću nam se različiti motivi (nismo logični). Ali naše je pravo da sami
procenjujemo značaj i vrednost onog čemu težimo, preuzimajući odgovornost za sopstvene
izbore.
9. PRAVO DA NE RAZUMEM, DA MI NIJE JASNO.
Mi nismo čitači tuđih misli. I često upadamo u manipulaciju očekujući od sebe da unapred
prepoznamo tuđe želje, mišljenje, očekivanja, da predvidimo tuđe potrebe. Osećamo se loše,
mislimo da smo “prozvani” ukoliko se druga osoba oseća besnom, povređenom ili uznemirenom.
Koristeći i braneći svoje pravo da ne razumemo, mi zapravo pozivamo drugu osobu na otvoren
dijalog, na mogućnost da zajedno dođemo do boljeg razumevanja.
10. PRAVO DA BUDEM SOPSTVENI SUDIJA.
Imamo pravo da nas je baš briga da budemo savršeni prema bilo čijoj definiciji.
Jedno jednostavno “baš me briga” uključuje primenu mnogih prava zajedno.
Ako smo prihvatili odgovornost za sebe, ono što mislimo, govorimo i činimo – znači da
odbijamo da budemo pasivne kreacije okoline, da se odlučujemo na sopstvene izbore odbijajući
da se osećamo krivim, dužnim ili lošim ako nismo po tuđoj, već ličnoj meri.